U zimski dan

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.

O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekaš, a spušta se mrak.

Sutradan

Sećam se sad: žedno piše
oči njegove pogled neke žene
večera dugoga;
neko je gledao mene,
a ja sam gledala drugoga
i smejala se veselo.

I tako je gorko bilo
i lažno moje smejanje
večera celoga;
i tako tužno vejanje
bilo je snega beloga
negde po tihim poljima.

I tako je odvijorio beli dan,
oči kad njegove prvi put moje biše
kao vetrima nošen steg.
I sada ja ne volim nikoga više;
ja volim samo sneg,
beli sneg
U vrtu svom.

Nismo mi krivi

Toplo je polja milovao tih,
tih zamah jugovih krila,
kada sam s tobom draži od svih,
svih dana provela bila.
Hteli smo svega šetati čas;
a dan smo jedan šetali dug
sve do u suton siv —
ali jug,
taj topli jug
tome je kriv.

Kao poljubac šaptala kap,
kap svaka pri padu s grana,
raskošno snežni smejao se slap,
slap snežni i voda s brana.
Jedanput samo na um nam pao
on koga volim, i da je greh
naš izlet, prema njemu —
ali smeh
taj voda smeh
kriv je svemu.

Visibabe je ćutao cvet,
cvet skriven gdegde kraj džbuna;
al' dragi tvojoj ipak smo pet,
pet nežnih pronašli kruna.
I na rastanku, kad besmo tužni,
meni si ovu dao na dar
kiticu cveća rana —
ali čar,
tome je čar
kriva proletnjeg dana.

Zvezda

Široka livada u cvetu
spokojnim osmehom sja,
bezbrojno zvezda nežno je gleda.
Lagano putanjom idemo,
jedno za drugim: moj deda,
sestra mi mala i ja.

Tad iznenadno poglede naše
svetao zvezde skupi let.
Uzdahnu starac: "Kao zvezde pad
munjevito mine ovako
čovekov život — srećan i klet.
Kao da juče bejah mlad!"

Ja mišljah: tvoje da l' drage oči
u isti neba gledaju kut.
A skoro kroz plač pitaše mala:
"Deda, da li će koji put
na našu livadu zvezda pasti?"

U vlaku

Nepomično stoji zahuktan vlak;
a teku poljane kao duge,
i poljski čardaci, njive i lug
ludo se okreću u krug.
Pretvaraju se cvetovi kraj pruge
u prstenove, u stegove mlade;
a oko jedne bele rade,
iz trave zelenog gnezda,
pričini mi se kao daleka
i zlatna zvezda.

I boli me, što zbog brzine
kojom kraj mene sve minu
učiniše mi se oči nečije
kao zvezde daleke,
i što se ruke neke, kao ruke dečije,
za očima mojim pružiše.

Uteha

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš daleko.

Počeće nemilo i prazno
da se muti svitanje.
Boleće me ljudi hitanje
kroz romorenje magle,
i noćni razgovor ptica
kojima ne znam imena.
Znam, plakaću sa rođene tuge
kad umre u jesen kakva
bledolika žena.

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš daleko.
A ja ti nikad ne reko'
šta meni biše
tvoje tople priče,
ni tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage
zvezde provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku, tužnu zemlju
gde smo se prvi put sreli.

Na buri

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod:
breg je blizu nam doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li, oblak crn,
ogroman, zlokoban brod,
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi, ti ga bar zovi,
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom brdu on je sam,
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Sećanje

Čuješ li, sestro? Neko peva
bregom našim
noć već celu.
Sećaš se, sestro, mladića što mi
onu belu
pokloni ružu?
Ovako tužno peva on.

Čuješ li, sestro, pesmu ovu?
Kako je topla,
dobra i meka.
Pamtiš li, sestro, tamo na bregu
kad on me čeka
po večer celu?
Istu je pesmu pevao on.

Da li veruješ katkada ti
u duša let
posle smrti?
Misliš li da išta s duše
može mi strti
pesmu i cvet
što on mi dade?

Večeras opet ja se plašim:
zaboraviću nekad pesmu
što bregom našim
pevaše on po večer celu;
zaboraviću ružu belu
što mi na zemlji darova on.

Pauk

Htelo bi da zađe, al' se zaplelo
sunce između oblaka dva.
Ni vetar, ni uzvik, ni lavež, ni rika.
Po livadama u dolini,
ko svila tanka, drhtava zrika
tišinu tka.

Tada najednom bolno nad poljem
zadrhta pesma teška od strasti,
pa pripev: sirov, otegnut vrisak
što iz jazbina srca se čupa.
Spazim: na jednom još svetlom bregu
ljudi i žena šarena grupa,
gde seno plasti.

Pa noć i zlatan pečat na nebu,
i blede tačke zvezdanih kola,
i opet zrika tišinu tka.
Ali ja kao da i tad čujem
tešku od strasti i lepu od bola
pesmu i pripev: ni usklik, ni jauk;
i vidim između oblaka dva
gde stoji sunce kao ogroman
i vatren pauk.

U kolu

Igra se srpsko kolo
i krha telo, krha.
Čini se da radost buja, ide do svoga vrha,
i svako oko sja;
ali slutim ja:
da mnogi radosni nisu.

U mnogom oku tome
ljubomore su griže;
i prkos, i mržnja mnoge možda u igru diže,
i strah od skore smrti
možda bi mnogi strti
hteli u strasnoj igri.

Igra se, strasno igra;
ali ja ipak slutim:
međ svim tim očima mnogim: plavim,
crnim i žutim,
od kojih svako sja,
svega moguće dva
srećnog su srca svojina.