Pođimo u šume

Pođimo u šume,
noćas sam rada
da gledam kako jesen bela
cveta i pada
na ravni put.
Pođimo u šume,
iz sviju vrela
gleda po jedan mesec žut.

Pođimo u stare
iskusne šume;
noćas se hrašća umorne grane
spokojno slomile.
Pođimo u šume,
na sve strane
tužno mirišu
proleća uvelih gomile.

Pođimo kroz bolni
osmeh česta;
noćas su bukve vitke i bele,
i senke bresta
tiho se plave.
Pođimo u šume,
uz put će jele
držati nebo vrh naše glave.

Pođimo u šume,
noćas će trakom
sviju se reka srebro osuti.
Pođimo u šume,
pod zvezdom svakom
sanjaju mirno listovi žuti
stazom i mostom, brdom i dolom.
Pođimo u šume,
noćas bih htela
da me se uvek setiš s bolom.

Krug

Usamljena livada, kao jezero gorsko,
zeleni se jutros u šumarku
i niše bele zvezde aprila.
Gori nečija krv u cvetovima na jarku.
Ko zna, nekada je možda bila
livada ova gorska dno morsko.

Stena se možda dizala na mestu grma,
gde od jutros tica gnezdo gradi
suvim listom, mrtve tice rebrom.
Stazom je možda nekad tekao potok mladi
i prelivao se mutnim srebrom
belih oblaka i zorinih srma.

Možda je sklizio njome prvi glečer
kao začarani beli splav,
promilila zmija kroz palmi hlad.
Možda je prašumom davnom po njoj hodio lav;
ili zapevao na njoj čovek mlad
u prvu života večer.

Zeleni sumrak

Oko mene nekad je morao
zeleni sumrak biti
i mirisati smreka.
I kao da je jastreb ili orao
spuštao se u moju blizinu
kad zvezde u vodu kanu.
I možda je golubica meka
jedno jutro mrtva osvanula
na mom zelenom dlanu.

Zvezde su gledale u moj dom
i mesečinu pio
s vodenog cveća jelen.
A jednom, kad minu oluj ili grom,
breza se u mojoj blizini
zagrli granje i prosu.
I čini mi se da potok zelen
proleća jednoga ostavi
na mome krilu rosu.

I kao da je još onda,
svoj večni pevajući smer,
zastao začuđen kraj mene
čovek ili zmaj,
šumski bog ili zver,
a oči kao proleće zelene
i gorke kao pelen
žeđ kobna beše obojila.
I kao da i to se zbilo
u suton zelen,
kad šume slaze na pojila.

Lirska oaza

Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom
na dalekoj kosi;
ili na život u polju nekom
uzdrhtala čeka;
(da bi bila u rosi,
već nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćuti
na tamnoj sumnje veđi;
ili po šumama beskrajnim
šapate čudne bere;
(da bi bila na zvezdi,
već davno je na međi
gde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini:
zarobljena u davna jutra
i večeri smeje se:
ili uz vremena reku
htela bi do mutnog Sutra;
(da bi sva u prošlom veku
bila, voli nekoliko dana
što tek će doći.)

I uvek mi se čini:
između nje i ljudi
nema mostova ni staza;
pa boli me i radosti
što mi je duša:
daleka lirska oaza.

Proletnje pesme

I

Proleće, danas zvaću te čistotom:
još sunce vrelo poljubilo nije
oka ti dva;
a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom
danas ti sja.

Proleće, danas radost ću te zvati:
jer za osmehe čelo tvoje vedro
jedino zna.
Na tvoje čisto, nasmejano nedro
danas prljavom nogom ne bih stati
želela ja.

Već kad bih kako danas leptir bila,
pa da visoko u zrak se uznesem,
nadvisim sve:
da tebi nigde mrlju ne nanesem,
da samo senkom svojih tankih krila
dodirnem tle.

II

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
ko vidik u lepe, nasmejane dane:

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako ko krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mogo
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Radosti

Kao svetiljka kraj obale rečne,
što se drhtavo produži u vodi,
u duši našoj svaki mučan dan
bolno i drhtavo se nastavi.
A radosti iščezavaju brzo
kao kružni talasi na vodi,
kao beli oblaci na nebu,
kao proleća
radosti iščezavaju brzo.

Slično ponornicama u dubine
zemljine tople i tamne što rone,
bežeći od pogleda bola kap
traži duboke kutove srca.
A radosti su naše krilate,
kao mirisi proletnji,
kao nove ljubavi
radosti su naše krilate.

Žudno, kao školjka zrno peska
što prigrli i obvije biserom,
duša naša hvata se za bol
i najdražim ga blagom ogrće.
A radosti se opaze tek kad prođu,
kao iluzije tica šarena,
kao mladost,
kao život
radosti se opaze tek kad prođu.

Nemir

Čudno je mutno večeras.
Priviđenja me more:
kroz maglu tice brode,
i dah svenule gore,
i umorene letom
u tišinu vode
mrtve padaju.

Nije ni zbog života,
niti je zbog smrti,
a sve mi smeta.
I bilo bi mi dobro
kad bih strti
mogla sa sveta
srce svoje rođeno.

Ni gorčina žuđenja
ni radosti bolova
u meni večeras nisu.
Ipak, da mi je ne videti
belog buđenja
zvezde na dalekom visu.

Suton

Oko brega zelenog
po nebu ide čovek crn
i najlepše prve zvezde
dotiče ramenom.
I na vrhu dalekom
pogureni trn
gori sunca plamenom.

O, ko bi reći smeo
da su blizu ikada
dva tako daleka sveta.
Eno, čini mi se,
mehurasti oblak beo
dotiče se nebom ploveći
dva plava na zemlji cveta.

Selice

Kroz noć i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kriču.

Osećam želju da mutnu neku
napišem priču:
kako odnose one sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,
a ne znam kuda,
i ne znam šta.