IV

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

V

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Ozdravljenje

Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.

A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.

Šumska zvezda

Ispleo pauk u granja
zelenom gnezdu
nežnu zvezdu.

Pesma je zatalasa,
miris zaleluja,
svetlost je niha:
može svakoga časa
nestati nežna i tiha
šumska zvezda.

Može je na trn i kamen
oboriti rose grumen;
može je zgoreti u noć
svica biserna rumen;
može joj srce razneti
leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve
kao da nije ni bilo:
nestaje zvezda
koje sam plela nad životom,
nestaće zvezda što lepotom
večnom vrh šuma sijaju.

Svejedno kad:
da li dogodine ili sad,
ili posle hiljadu hiljada vekova;
svejedno zbog čega:
da li od zmije, rđavih lekova,
ili tajnog uzroka kog,

znam samo, nestaćemo
i šumski pauk, i ja, i Bog.

Pokošena livada

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođoše neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvena soka,
devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoga
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.

Zmija

Ispod suhoga otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
nad njom dva-tri oblaka,
tica let.
Sunce sija.

Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.
Sunce sija.

Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
i nju će, kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija,
nit istih tica minuće let;
nikada više isti cvet
neće nići.
Sunce sija.

Lov

Ja neću nikad više
šetati onom gorom
što na obližnjem vidi se bregu;
bar ne zorom,
bar ne po snegu.

Jutros smo se rano sreli,
dok je spavao moj grad
i njegovo selo, tamo gde sja
onaj hrast mlad,
jedan zec i ja.

Čudesno čisto bilo je svud:
po snegu ni ptičiji trag;
svežinom mirisao šume krov
i vazduh blag,
pogodan za lov.

U šumi čas tu, čas tamo
oštro je kevtao pas,
a poljane bleštale za bokom.
Jedan me čas
zgroženim okom

gonjeni pogledao zec
i ponovo ga nesta;
negde u šumi pucanj se rasu,
pa sve presta.
Osetih da su,

po bolu što me prožma,
po tišini što se bi
trenutno provukla kroz beli vrt,
ljudi i psi
doneli mu smrt.

Ja neću nikad više
šetati onom gorom
što na obližnjem vidi se bregu:
bar ne zorom,
bar ne po snegu.

Pozdrav reci

Nestašna reko, u dnu moga sela,
da li još pamtiš stare naše igre?
Ko sad zmajeve šarenoga čela
kraj tebe pušta, i nemirne čigre
goni, te vezu?

Da l' još po tebi od hartije lađe
sa nevidljivim putnicima plove?
Ko imenima što u knjizi nađe
dalekih reka naivno te zove,
novim i novim?

Obale tvoje da l' su puste ili
kakva majušna i bosa princeza
kraj tebe šeta ko po sjajnoj vili -
u rukama joj od lista lepeza -
i čeka princa?

Da li i sada od vrbova pruća
raskošni dvorci kraj tebe se grade,
i ograđuju dvorišta bez kuća,
da li mesto drva po njima se sade
suncokret i krlja?

Često na tebe mislim sad kraj vode
po kojoj pravi brodovi i lađe
sa putnicima ponosito brode;
u kojoj samo poneka se nađe
kapljica tvoja.

Kraj koje uvek, dokle suton pada,
procveta bezbroj ukrasa, sitnica
na ženskoj ruci. Mnoga sjajna zgrada
u čijoj vodi oholost svog lica
stookog ogleda.

Al' tek sad mi se, reko, život čini
nastavak naše u detinjstvu igre,
za nečim, možda, čega nema trka,
il' kao što svet bi oku naše čigre
učinio se: samo jedna zbrka
šarena i čudna.

Seoski potok

Mili seoski potok
u zelene žabljake spleten.
Sparušen vrbov otok;
i celom miriše dolinom
u vodu potopljen ćeten.

U suhe obalske zukve
šumor se utkiva tužni.
Žir se odroni s bukve
i šareni šljunak vira
zakloni talas kružni.

Oblaci

Upeli se ogromni oblaci neki
da zauvek odvuku
nežnu luku
neba preda mnom.

Uzalud već veče svako
kroz prozor gledam:
Vlašića Sedam
ne spleću više svoj venac rosan
nad usamljenom topolom;
niti zvezda ona sa rumenim žarom
rascvetava se nad starom
ogolelom šumom.

Rastale se zauvek, bez nade,
i pogubile bez traga
one tri zvezde, sestre mlade,
a bledolika, draga
mati njina,
ko zna u koje more,
kao suza je kanula.

Iscepao negde svoj tanki veo
Mlečni Put;
a mesec žut
iskopneo, i nikad više
zagledati se neće u jasno beo
susedova doma zid.