25.
   Sol, Konzul, Otac Dire i onesvešćeni Het Mastin bili su u prvoj Pećinskoj Grobnici kada su čuli pucnjeve. Konzul je izišao sam, polako, oprezno, ispitujući ima li naznaka oluje vremenskih plima koja ih je oterala dublje u dolinu.
   "U redu je", doviknu im on. Bledi sjaj Solovog fenjera obasjavao je zadnji deo pećine i osvetljavao tri bleda lica i hrpu u ogrtaču - Templara. "Plime su oslabile", viknu im Konzul.
   Sol ustade. Lice njegove kćeri bilo je bledi oval ispod njegovog. "Sigurni ste da su pucnji bili iz Broninog pištolja?"
   Konzul pokaza u tamu napolju. "Niko od nas ostalih ne nosi izbacivač metaka. Idem da proverim."
   "Čekajte", reče Sol. "Idem i ja sa vama."
   Otac Dire ostade da kleči kraj Heta Mastina. "Samo napred. Ja ću ostati sa njim."
   "Jedan od nas vratiće se za nekoliko minuta", reče Konzul.
   Dolina je svetlucala bledim sjajem Vremenskih Grobnica. Vetar je urlao sa juga, ali vazdušna struja večeras je bila vrelija, iznad zidova litice, a dine na dnu doline nisu se pomerale. Sol je išao za Konzulom, koji se spustio grubom stazom do dna i okrenuo ka otvoru doline. Blago povlačenje daja vu podseti Sola na silovitost vremenskih plima pre samo jedan sat, ali sada su čak i ostaci bizarne oluje jenjavali.
   Tamo gde se staza širila na dnu doline, Sol i Konzul hodali su zajedno kraj sprženog bojišta Kristalnog Monolita, visoke građevine koja je lučila mlečni sjaj odražen u bezbroj krhotina razbacanih po dnu jarka, zatim su se malo popeli kraj Grobnice od žada i njene bledozelene fosforescencije, da bi se potom ponovo okrenuli i pošli blagim uzvisinama ka Sfingi.
   "Bože", šapnu Sol i jurnu napred, pokušavajući da ne prignječi svoje usnulo dete u nosiljci. On kleknu kraj tamne prilike na najvišem stepeniku.
   "Bron?" upita Konzul, zaustavivši se dva koraka iza njega da dođe do daha posle naglog uspona.
   "Da." Sol poče da joj diže glavu, pa trgnu ruku natrag kada naiđe na nešto sluzavo i hladno što joj je izlazilo iz lobanje.
   "Je li mrtva?"
   Sol privi kćer na grudi dok je proveravao bilo na ženinom vratu. "Ne", reče i udahnu duboko. "Živa je... ali u nesvesti. Dajte to vaše svetlo."
   Sol uze ručnu svetiljku i osvetli opruženo obličje Bron Lamije, prateći srebrnu vrpcu - 'pipak' bi bio bolji izraz, pošto je ta stvar posedovala mesnatu masu što je čoveka nagonilo na pomisao o organskom poreklu - koja je vodila od nervne utičnice u njenoj lobanji preko širokog najvišeg stepenika Sfinge, unutra kroz otvoreni portal. Sama Sfinga svetlela je najače od svih Grobnica, ali ulaz je bio veoma mračan.
   Konzul priđe bliže. "Šta je to?" On posegnu da dodirne srebrni kabl, pa trže ruku brzo kao što je to učinio i Sol. "Bože, to je toplo."
   "Kao da je živo na dodir", složi se Sol. On je trljao Bronine ruke i sada je lako pljesnu po obrazima, pokušavajući da je osvesti. Nije se ni pomerila. On se okrenu i isprati svetlošću svetiljke kabl do mesta gde je ovaj vijugao izvan vidokruga ulaznim hodnikom. "Mislim da ovo nije nešto na šta bi se ona dobrovoljno priključila."
   "Šrajk", reče Konzul. On se nagnu bliže da aktivira biomonitorska očitavanja na Broninom ručnom komlogu. "Sve je normalno osim njenih moždanih talasa, Sole."
   "Šta oni vele?"
   "Vele da je mrtva. Ako ništa drugo, ono da joj je mrtav mozak. Nema nikakvih viših funkcija."
   Sol uzdahnu i zaljulja se na petama. "Moramo da vidimo gde taj kabl vodi."
   "Zar ne možemo naprosto da ga izvučemo iz te utičnice?"
   "Gledajte", reče Sol i obasja svetlošću Bronin potiljak, podigavši u stranu masu uvojaka. Neuralna utičnica, u normalnim situacijama disk plas-mesa širine nekoliko milimetara, sa utičnicom od deset mikrometara, kao da se stopila... meso se uzdizalo u crvenom varu kako bi se spojilo sa mikroekstenzijama metalnog kabla.
   "To bi moralo da se ukloni hirurškim putem", šapnu Konzul. On dodirnu var mesa ljutitog izgleda. Bron se ni ne pomeri. Konzul uze ručnu svetiljku i ustade. "Vi ostanite sa njom. Ja ću poći za kablom unutra."
   "Koristite komunikacione kanale", reče Sol, znajući koliko su oni besklorisni dok traju vremenske plime i oseke.
   Konzul klimnu glavom i krenu brzo napred pre nego što ga strah natera na oklevanje.
   Hromirani kabl vijugao je glavnim hodnikom i skretao iz vidokruga iza prostorije u kojoj su hodočasnici prethodne noći spavali. Konzul baci pogled u prostoriju, dok je zrak iz ručne svetiljke obasjavao ćebad i pakete koje su ostavili za sobom u žurbi.
   Pratio je kabl oko skretanja hodnika; kroz središnji portal gde se razdvajao u tri uža hodnika; uz rampu i ponovo desno uskim prolazom koji su zvali 'Autostrada Kralja Tuta' u ranijim istraživanjima; onda niz rampu; duž niskog tunela gde je morao da puzi, postavljajući pažljivo ruke i kolena tako da ne dodirne metalni pipak topao kao meso; uz uspon tako strm da je morao da se penje kao da je u dimnjaku; niz širi hodnik koga se nije sećao, gde se kamenje naginjalo unutra, prema tavanici, i gde je sve kapalo od vlage; a zatim strmo dole, usporivši spuštanje samo tako što je odrao kožu na dlanovima i kolenima, da bi konačno otpuzao parčetom koje se činilo duže nego što je Sfinga izgledala široka. Konzul je bio potpuno izgubljen i uzdao se u kabl da ga vodi natrag kada za to dođe vreme.
   "Sol", pozva on konačno, ne verujući ni za trenutak da će komunikator to preneti kroz kamen i vremenske plime.
   "Tu sam", začu se se najtiši mogući šapat naučnikovog glasa.
   "Đavolski sam zašao unutra", šapnu Konzul u komlog. "Nalazim se u hodniku za koji se ne sećam da sam ga ranije video. Izgleda da sam duboko."
   "Da li ste pronašli mesto gde se kabl završava?"
   "Da", odgovori Konzul tiho i sede da obriše maramicom znoj sa lica.
   "Neksus?" upita Sol, misleći na jedan od bezbrojnih terminala gde su građani Mreže mogli da se uključe u datasferu.
   "Ne. Ta stvar kao da se ovde pravo uliva u kamen poda. Ovde se hodnik i završava. Pokušao sam to da pomerim, ali spoj je sličan načinu na koji je nervna utičnica zavarena za njenu lobanju. Naprosto izgleda kao deo kamena."
   "Iziđite", začu se Solov glas iznad šuštanja statike. "Probaćemo da odsečemo to sa nje."
   U vlazi i tami tunela, Konzul oseti prvi put kako se na njega spušta prava klaustrofobija. Bilo mu je teško da diše. Bio je siguran da je nešto iza njega u tami, da ga lišava vazduha i jedinog puta za uzmak. Lupanje srca gotovo da mu se moglo čuti u uskom kamenom prostoru za puzanje.
   Udisao je polako, ponovo je obrisao lice i prisilio paniku da se povuče. "To bi moglo da je ubije", reče on između sporog gutanja vazduha.
   Nije bilo odgovora. Konzul ponovo pozva, ali nešto je preseklo njihovu tanušnu vezu.
   "Izlazim", reče on u nemi instrument i okrenu se, osvetlivši niski tunel ručnom svetiljkom. Da li se taj kabl-pipak trgao, ili je to bila samo igra svetlosti?
   Konzul zapuza natrag putem kojim je i došao.
   
   Pronašli su Heta Mastina u suton, samo nekoliko minuta pre naleta vremenske oluje. Templar se teturao kada su ga Konzul, Sol i Dire prvi put ugledali, a kada su stigli do njegovog palog obličja, Mastin je bio u nesvesti.
   "Odnesimo ga do Sfinge", reče Sol.
   U tom trenutku, kao da je sunce na zalasku pripremilo koreografiju, vremenske plime preplaviše ih kao talasi mučnine i daja vu. Sva tri čoveka popadaše na kolena. Rejčel se probudi i snažno zaplaka kao prestravljeno novorođenče.
   "Krenimo ka ulazu u dolinu", prodahta Konzul dok je stajao sa Hetom Mastinom oklembešenim o rame. "Moramo... izaći... iz doline."
   Tri čoveka krenuše ka početku doline, pored prve Grobnice, Sfinge, ali vremenske plime postaše još gore i zaduvaše na njih kao strašni vetar vrtoglavice. Trideset metara dalje, više nisu mogli da se penju. Popadali su na ruke i kolena, a Het Mastin se skotrljao utabanom stazom. Rejčel je prestala da kmeči i koprcala se od neugodnosti.
   "Natrag", prodahta Pol Dire. "Natrag niz dolinu. Bilo je... bolje... dole."
   Vratili su se putem kojim su i došli, teturajući se stazom kao tri pijanca, od kojih svaki nosi teret previše dragocen da bi se ispustio. Ispod Sfinge, oni se odmoriše za trenutak, leđima uz gromadu, dok samo tkanje prostora i vremena kao da se pomeralo i poskakivalo oko njih. Činilo se da je svet sazdan od površine zastave i da ju je neko razmotao s ljutitim praskom. Stvarnost kao da se nadimala i splašnjavala, a onda uranjala još dublje, presavijajući se natrag kao talas koji se nadnosi nad njih. Konzul je ostavio Templara da leži kraj stene i pao na sve četiri, dahćući, ščepavši prstima tle u panici.
   "Mebijusova kocka", reče Templar, promeškoljivši se, očiju još zatvorenih. "Moramo uzeti Mebijusovu kocku."
   "Prokletstvo", izusti Konzul. On grubo prodrma Heta Mastina. "Šta će nam ona? Mastine, zašto nam je ona potrebna?" Templarova glava poskakivala je mlitavo napred-nazad. Ponovo se onesvestio.
   "Ja ću je doneti", reče Dire. Sveštenik je izgledao drevno i bolesno, bledog lica i usana.
   Konzul klimnu glavom, podiže Heta Mastina preko ramena, pomože Solu da stane na noge i otetura se niz dolinu, osećajući kako suprotstavljena strujanja antientropijskih polja slabe sa udaljavajem od Sfinge.
   Otac Dire popeo se stazom, uspeo se dugačkim stepeništem i zateturao do ulaza u Sfingu, držeći se za grubo kamenje kao što se mornar drži za bačeno uže u nemirnom moru. Sfinga kao da se teturala iznad njega, najpre nakrivljena trideset stepeni u jednu stranu, potom pedeset u drugu. Dire je znao da mu to samo silovitost vremenskih plima izobličuje čula, ali bilo je dovoljno da ga natera da klekne i ispovraća se na kamen.
   Plime su za trenutak zastale, kao siloviti vodeni front koji se odmara između strahovitih naleta talasa, i Dire se osovi na noge, obrisa usta nadlanicom i utetura se u mračnu grobnicu.
   Nije poneo ručnu svetiljku; posrćući, pipao je po hodniku, užasnut istovetnim fantazijama o dodirivanju nečeg klizavog i hladnog u tami ili ulasku u prostoriju u kojoj je ponovo rođen, samo da bi tamo zatekao svoj leš, još plesniv od groba. Dire vrisnu, ali zvuk se izgubi u urliku tornada njegovog sopstvenog pulsa dok su se vremenske plime vraćale punom snagom.
   Prostorija za spavanje bila je mračna, u onom strašnom mraku koji je značio potpuno odsustvo svetla, ali Direove oči su se prilagodile i on shvati da sama Mebijusova kocka pomalo svetluca, uz žmirkanje indikatora.
   Prešao je posrćući preko prostorije u neredu i zgrabio kocku, podigavši tu stvar u iznenadnom naletu adrenalina. Konzulove trake sa sažetim prikazom pominjale su taj artefakt - Mastinov tajanstveni prtljag za vreme hodočašća - kao i činjenicu da se veruje kako se unutra nalazi erg, jedno od onih tuđinskih stvorenja sa poljem sila koja se koriste za kretanje templarskih drvobrodova. Dire nije imao pojma zbog čega je erg sada važan, ali prigrlio je kutiju dok se upinjao da se vrati hodnikom, napolje i niz stepenice, dublje u dolinu.
   "Ovamo!" pozva ga Konzul iz prve Pećinske Grobnice u podnožju zida litice. "Ovde je bolje."
   Dire se zatetura stazom, umalo ne ispusti kocku usled zbunjenosti i iznenadnog gubitka energije; Konzul mu pomože da se popne uz poslednjih trideset stepenika u grobnicu.
   Unutra je bilo bolje. Dire je mogao da oseti jenjavanje i narastanje vremenskih plima neposredno ispred ulaza u pećinu, ali u zadnjem delu, gde su svetleće kugle otkrivale zamršene rezbarije svojim hladnim svetlom, bilo je gotovo normalno. Sveštenik se sruči kraj Sola Vejntrauba i postavi Mebijusovu kocku blizu nemog, ali izbuljenog obličja Heta Mastina.
   "Probudio se baš kada ste se vi približavali", šapnu Sol. Bebine oči bile su veoma krupne i veoma tamne na slabom svetlu.
   Konzul se spusti kraj Templara. "Zašto nam je potrebna kocka? Mastine, zašto nam je potrebna?"
   Pogled Heta Mastina nije skrenuo; nije ni trepnuo. "Naš saveznik", šapnu on. "Naš jedini saveznik protiv Boga Bola." Slogovi su bili nagriženi prepoznatljivim dijalektom templarskog sveta.
   "Kako je to naš jedini saveznik?" upita Sol, zgrabivši čovekovu odoru obema pesnicama. "Kako da je koristimo? Kada?"
   Templarov pogled bio je uperen u nešto neodredljivo daleko. "Mi smo se utrkivali za tu čast", šapnu on, promuklim glasom. "Istinski Glas Sequoie Sempervirensa prvi je stupio u kontakt sa kibridom obnovljenog Kitsa... ali meni je pripala čast da budem obasjan svetlom Mjuira. Igdrasil, moj Igdrasil, ponuđen je kao okajanje naših grehova počinjenih prema Mjuiru." Templar zatvori oči. Blagi osmeh izgledao mu je neprikladno na licu strogih crta.
   Konzul pogleda Direa i Sola. "To pre zvuči kao terminologija Kulta Šrajka nego kao templarska dogma."
   "Možda je i jedno i drugo", šapnu Dire. "Postojale su i čudnije koalicije u istoriji teologije."
   Sol podiže dlan do Templarovog čela. Visoki muškarac goreo je od groznice. Sol je preturio njihov jedini medpak u potrazi za mašću protiv bola ili oblogom protiv groznice. Kada je pronašao jednu, zastao je. "Ne znam da li se Templari uklapaju u standardne medicinske norme. Ne želim da ga ubije nekakva alergija."
   Konzul uze oblogu protiv groznice i pričvrsti je uz krhku Templarovu nadlakticu. "Uklapaju se." On se nagnu bliže. "Mastine, šta se desilo na vetrokolima?"
   Templarove oči su se otvorile, ali ostale su bez žiže. "Vetrokolima?"
   "Ne razumem", šapnu Otac Dire.
   Sol ga povede u stranu. "Mastin nikada nije ispričao svoju priču o hodočašću", šapnu on. "Nestao je za vreme naše prve noći na vetrokolima. Ostalo je za njim krvi - dosta krvi - kao i njegov prtljag i Mebijusova kocka. Ali Mastina nije bilo."
   "Šta se desilo na vetrokolima?" šapnu Konzul ponovo. On malo prodrma Templara kako bi ovaj obratio pažnju. "Razmisli, Istinski Glasu Drveta, Hete Mastine!"
   Lice visokog muškarca izmeni se, oči mu dođoše u žižu, a neodređeno azijatske crte vratiše se u poznato, strogo lice. "Pustio sam elementala iz zatočeništva..."
   "Erga", šapnu Sol zbunjenom svešteniku.
   "...i vezao ga disciplinom uma koju sam naučio na Visokim Granama. Ali onda, bez ikakvog upozorenja, došao nam je Bog Bola."
   "Šrajk", šapnu Sol, više sebi nego svešteniku.
   "Da li je tu prolivena vaša krv?" upita Konzul Templara.
   "Krv?" Mastin navuče kapuljaču kako bi prikrio zbunjenost. "Ne, nije to bila moja krv. Bog Bola imao je... slavljenika... u naručju. Čovek se borio. Pokušao da izbegne šiljke okajanja..."
   "Šta je s ergom?" navaljivao je Konzul. "S elementalom. Šta ste očekivali da učini za vas?... Da vas zaštiti od Šrajka?"
   Templar se namršti i podiže drhtavu ruku do čela. "On... nije bio spreman. Ja nisam bio spreman. Vratio sam ga u zatočeništvo. Bog Bola dodirnuo mi je rame. Bio sam... zadovoljan... što će moje okajanje biti u istom satu kada i žrtvovanje mog drvobroda."
   Sol se nagnu bliže Direu. "Te iste večeri, drvobrod Igdrasil bio je uništen na orbiti", šapnu on.
   Het Mastin zatvori oči. "Umoran", šapnu, dok mu se glas gubio.
   Konzul ga ponovo prodrma. "Kako ste vi stigli ovamo? Mastine, kako ste stigli ovamo sa Mora Trave?"
   "Probudio sam se među Grobnicama", šapnu Templar ne otvarajući oči. "Probudio se među Grobnicama. Umoran. Moram da spavam."
   "Pustite ga da se odmori", reče Otac Dire.
   Konzul klimnu glavom i spusti muškarca u odori tako da može da zaspi.
   "Ništa od svega toga nema nikakvog smisla", šapnu Sol dok su tri muškarca i beba sedeli na mutnom svetlu i osećali jenjavanja i nalete vremenskih plima napolju.
   "Izgubimo jednog hodočasnika, dobijemo drugog", promrmlja Konzul. "Kao da se igra nekakva bizarna igra."
   Sat kasnije, čuli su odjek pucnjeva iz doline.
   
   Sol i Konzul čučali su kraj nemog obličja Bron Lamije.
   "Trebao bi nam laser da odsečemo tu stvar", reče Sol. "Sa Kasadom, otišlo je i naše oružje."
   Konzul dodirnu ručni zglob mlade žene. "Odsecanje bi moglo da je ubije."
   "Prema biomonitoru, ona je već mrtva."
   Konzul odmahnu glavom. "Ne. Nešto drugo se dešava. Ta stvar možda je spojena sa Kitsovom kibridnom ličnošću koju je nosila. Možda će nam, kada bude završila, ponovo vratiti Bron."
   Sol podiže kćer do ramena i zagleda se preko doline koja je blago svetlucala. "Kakva ludnica. Ništa se ne zbiva onako kako smo mislili. Da je samo taj vaš prokleti brod ovde... on bi imao alat za sečenje, za slučaj da moramo Bron da oslobodimo ovog... ove stvari... i ona i Mastin možda bi imali izgleda da prežive u odeljku za hirurgiju."
   Konzul je ostao na kolenima, prazno zureći. Trenutak kasnije, on reče: "Sačekajte ovde sa njom, molim vas." Zatim ustade i nestade u tamnoj čeljusti ulaza u Sfingu. Pet minuta kasnije, vrati se sa svojom velikom putnom torbom. Izvadio je smotanu prostirku sa dna i razmotao je na kamenu najvišeg Sfinginog stepenika.
   Bila je to drevna prostirka, nešto kraća od dva metra i nešto šira od metar. Složeno istkana tkanina izbledela je tokom vekova, ali monovlaknaste niti za let još su sijale kao zlato na mutnom svetlu. Tanki vodovi pružali su se sa tepiha do samostalne baterije koju je Konzul sada otkačio.
   "Dobri Bože", šapnu Sol. Setio se priče o Konzulovoj baki Siri i njenoj tragičnoj ljubavi sa Merinom Aspikom, članom posade broda Hegemonije. Bila je to ljubav koja je podigla pobunu protiv Hegemonije i uvalila Maui-Kovenant u godine ratnog stanja. Merin Aspik doleteo je do Prvenca na Hoking-prostirci svog prijatelja.
   Konzul klimnu glavom. "Pripadala je Majku Ošou, prijatelju dede Merina. Siri ju je ostavila u grobnici, kako bi Merin mogao da je nađe. On mi ju je dao kada sam bio dete - neposredno pre Bitke za Arhipelag, gde su skončali i on i njegov san o slobodi."
   Sol pređe rukom preko vekovima starog artefakta. "Šteta što ovde ne može da dejstvuje."
   Konzul podiže pogled. "Zašto ne bi mogla?"
   "Hiperionovo magnetno polje slabije je od kritičnog nivoa za EM vozila", reče Sol. "Zbog toga su ovde dirižabli i letači umesto EMV-a i zbog toga Benares nije više levitaciona barža." On prekinu, osetivši da je prilično blesavo objašnjavati to čoveku koji je bio Konzul Hegemonije na Hiperionu jedanaest lokalnih godina. "Ili možda grešim?"
   Konzul se osmehnu. "U pravu ste da standardni EMV-i ovde nisu pouzdani. Odnos između mase i podizanja je preveliki. Ali Hoking-prostirka sva je u podizanju, a gotovo bez mase. Probao sam je kada sam živeo u prestonici. Nije to glatka vožnja... ali trebalo bi da dejstvuje sa jednom osobom."
   Sol baci pogled niz dolinu, kraj svetlucavih obličja Grobnice od žada, Obeliska i Kristalnog Monolita, ka mestu gde su senke zida litice skrivale ulaz u Pećinske Grobnice. Pitao se da li su Otac Dire i Het Mastin još sami... još u životu. "Mislite da odete po pomoć?"
   "Da jedan od nas ode po pomoć. Da se vrati s brodom. Ili makar da ga oslobodi i pošalje natrag bez posade. Možemo da izvlačimo štapiće kako bismo videli ko će poći."
   Došao je red na Sola da se osmehne. "Razmislite, prijatelju. Dire nije u stanju da putuje i u svakom slučaju ne poznaje put. Ja..." Sol podiže Rejčel sve dok mu njeno teme nije dodirnulo obraz. "Putovanje bi moglo da potraje nekoliko dana. Ja - mi - nemamo nekoliko dana. Ako nešto treba da se učini za nju, nas dvoje moramo ostati ovde i rizikovati. Vi ste onaj koji mora poći."
   Konzul uzdahnu, ali se ne usprotivi.
   "Osim toga", reče Sol, "brod je vaš. Ako iko može da ga oslobodi Gledstonove zabrane, onda ste to vi. A vi i dobro poznajete Guvernera-Generala."
   Konzul pogleda ka zapadu. "Pitam se da li je Teo uopšte još na vlasti."
   "Vratimo se i saopštimo plan Ocu Direu", reče Sol. "Osim toga, ostavio sam pakovanja za hranjenje u pećini, a Rejčel je gladna."
   Konzul smota tepih, ubaci ga u torbu i zagleda se u Bron Lamiju, u opsceni kabl koji je vijugao u tamu. "Da li će sa njom biti sve u redu?"
   "Poslaću Pola natrag sa ćebetom dok vi i ja budemo nosili našeg invalida ovamo. Hoćete li krenuti večeras ili ćete sačekati do osvita?"
   Konzul umorno protrlja obraze. "Ne dopada mi se pomisao na to da noću prelazim preko planina, ali nemamo vremena za bacanje. Krenuću čim prikupim neke stvari."
   Sol klimnu glavom i pogleda ka ulazu u dolinu. "Voleo bih da Bron može da nam kaže gde je otišao Silenus."
   "Potražiću ga dok budem leteo", reče Konzul. On pogleda naviše, u zvezde. "Računam da će mi za povratak do Kitsa trebati trideset šest do četrdeset sati. Nekoliko sati da oslobodim brod. Trebalo bi da se vratim ovamo za dva standardna dana."
   Sol klimnu glavom, ljuljajući uplakano dete. Umoran, ali blag izraz njegovog lica nije skrivao sumnju. On spusti Konzulu ruku na rame. "Treba da probamo, prijatelju. Hajdemo, popričajmo sa Ocem Direom, pogledajmo da li je naš drugi saputnik budan, pa pojedimo zajedno obrok. Čini se da je Bron donela dovoljno zaliha da nam omogući poslednju gozbu."
   

26.
   Kada je Bron Lamija bila dete, njen otac senator, a njihov dom premešten, iako nakratko, sa Lususa u pošumljena čudesa Rezidencijalnog Upravnog Kompleksa Tau Ceti Centra, gledala je ravnofilmsku animaciju Volta Diznija, Petar Pan. Pošto je odgledala animaciju, pročitala je knjigu - i obe stvari zarobile su joj srce.
   Mesecima potom, pet standardnih godina stara devojčica čekala je da Petar Pan stigne jedne noći i odvede je. Ostavljala je poruke koje su pokazivale put ka njenoj spavaćoj sobi ispod prekrivenog prozora u kosom krovu. Izlazila je iz kuće dok su joj roditelji spavali i ležala na mekoj travi travnjaka Parka jelenova, zagledana u mlečnosivo noćno nebo TC2, sanjareći o dečaku iz zemlje Nedođije koji će doći jedne noći da je odvede sa sobom u letu ka drugoj zvezdi zdesna, pravo sve do jutra. Ona bi mu bila saputnica, majka izgubljenim dečacima, drugi smrtni neprijatelj zlom Kuki i, najviše od svega, Petrova nova Vendi... novo dete-prijatelj detetu koje nije želelo da odraste.
   I sada, dvadeset godina kasnije, Petar je konačno došao po nju.
   
   Lamija nije osetila nikakav bol, samo iznenadni, ledeni nalet izmeštanja kada je Šrajkova čelična kandža prodrla u nervnu utičnicu iza njenog uha. A onda se otisnula i poletela.
   I ranije se kretala kroz datumravan i ulazila u datasferu. Pre samo nekoliko nedelja, po njenom vremenu, Lamija je ujahala u matriks TehnoSrži sa svojim omiljenim kiberbljakom, BiBi Surbringerom, kako bi pomogla Džoniju da ponovo ukrade svoju kibridnu obnovljenu ličnost. Prodrli su u periferiju i ukrali njegovu ličnost, ali aktiviran je alarm, a BiBi je poginuo. Lamija nije želela nikada više da uđe u datasferu.
   Ali sada je bila tamo.
   Iskustvo nije ličilo ni na šta što je ikada ranije iskusila sa svojim komlog vodovima ili stecištima. Ovo je bilo kao puni stimsim - kao da se nalazi u holodrami sa punim kolorom i sveobuhvatnim stereom - ovo je bilo kao da se nalazi tamo.
   Petar je konačno došao da je odvede.
   Lamija se uzdigla iznad zakrivljenja Hiperionovog planetnog ruba i ugledala rudimentarne kanale mikorotalasnih tokova podataka i uskosnopskih komunikacionih veza koje su ovde predstavljale embrionsku datasferu. Nije zastala da se uključi u nju, jer je pratila narandžastu pupčanu vrpcu ka nebu, prema pravim avenijama i autostradama datumravni.
   U Hiperionovom svemiru SILA i Roj Proteranih izvršili su invaziju i doneli složene prevoje i mreže datasfere sa sobom. Novim očima, Lamija je mogla da vidi hiljadu nivoa tokova podataka SILE, uzburkani zeleni okean informacija prošaran crvenim žilama obezbeđenih kanala i čigrastim ljubičastim sferama sa crnim fag-jahačima koji su bili AI SILE. Ovaj pseudopod velike megadatasfere Mreže isticao je iz normalnog svemira kroz crne levkove brodskih dalekobacača, duž sve širih talasnih frontova preklapajućeg, trenutnog mreškanja koje je Lamija prepoznala kao neprekidne nalete iz mnoštva fetlinijskih predajnika.
   Ona zastade, najednom nesigurna kuda da krene, kojom avenijom da pođe. Bilo je to kao da je letela i kao da je njena nesigurnost ugrozila čaroliju - zapretivši da je ispusti na tle toliko mnogo milja ispod nje.
   Tada je Petar uze za ruku i podiže.
   - Džoni!
   - Zdravo, Bron.
   Slika njenog tela škljocnu u postojanje istog sekunda kada je videla i osetila njegovo. Bio je to Džoni kao što ga je poslednji put videla - njen klijent i ljubavnik - Džoni oštrih jagodica, očiju boje lešnika, kompaktnog nosa i čvrste vilice. Džonijevi riđkastosmeđi uvojci još su mu padali na okovratnik, a lice mu je ostalo studija svrhovite energije. I dalje se topila od njegovog pogleda.
   - Džoni! Ona ga tada zagrli i oseti taj zagrljaj, oseti njegove snažne ruke na leđima dok su lebdeli visoko iznad svega, oseti kako su joj se dojke spljoštile uz njegova prsa dok joj je uzvraćao zagrljajem iznenađujuće snažnim za njegovu malu priliku.
   Lamija odlebde na daljinu ruku, držeći se za njegova ramena. Oboma su im lica bila su osvetljena zelenim i ljubičastim sjajem velikog okeana datasfere iznad njih.
   - Je li ovo stvarno? Čula je svoj glas i dijalekt u tom pitanju iako je znala da ga je samo pomislila.
   - Da. Stvarno onoliko koliko ijedan deo matriksa datumravni može da bude. Nalazimo se na rubu megasfere u Hiperionovom svemiru. U glasu je još imao onaj neuhvatljivi naglasak koji je za nju bio tako zavodljiv i izluđujući.
   - Šta se desilo? Uz te reči, prenela mu je slike Šrajkovog pojavljivanja i iznenadne, strašne invazije prsta-sečiva.
   - Da, pomisli Džoni i zagrli je čvršĆe. To me je nekako oslobodilo iz Šrenove petlje i uključilo nas direktno u datasferu.
   - Jesam li ja mrtva, Džoni?
   Lice Džonija Kitsa osmehnu joj se odozgo. On je blago prodrma, nežno je poljubi i obrnu tako da oboje mogu da vide spektakl iznad i ispod njih. Ne, nisi mrtva, Bron, iako si možda priključena na neki bizarni sistem za održavanje života dok tvoj analog datumravni luta ovuda sa mnom.
   - Jesi li ti mrtav?
   On joj se ponovo isceri. Više ne, mada život u Šrenovoj petlji nije ono što bi navodno trebalo da bude. Bilo je to kao da sanjam tuđe snove.
   - Ja sam sanjala tebe.
   Džoni klimnu glavom. Mislim da to nisam bio ja. I ja sam sanjao iste snove... razgovore sa Meinom Gledston, kratke prizore sastanaka vlade Hegemonije...
   - Da!
   Njen ljubavnik slegnu ramenima. Nosio je nabranu košulju i svileni sako do struka u stilu koji nikada ranije nije videla. Protok podataka kroz avenije iznad njih bojio ih je oboje pulsevima neonskog svetla dok su tamo lebdeli. Pretpostavljao sam da postoji više rezervi nego što smo BiBi i ja mogli da pronađemo prilikom tako plitkog prodora u periferiju Srži. Nije važno, Bron. Ako postoji druga kopija, onda sam to ja, i ne mogu da verujem da bi to mogao da nam bude neprijatelj. Hajde, da istražujemo.
   Lamija je oklevala na sekund dok ju je on vukao naviše. Šta da istražujemo?
   - Ovo je naša prilika da vidimo šta se dešava, Bron. Prilika da otkrijemo mnoge tajne.
   Ona začu neosobenu stidljivost u svom glasu/misli. Nisam sigurna da želim to, Džoni.
   On se obrnu da je pogleda. -Zar je to ona detektivka koju sam poznavao? Šta je bilo sa ženom koja nije podnosila tajne?
   - Ona je prošla kroz neke gadne stvari, Džoni. Bila sam u stanju da se osvrnem i vidim da je detektivsko zanimanje bilo, velikim delom, reakcija na samoubistvo mog oca. Još pokušavam da razrešim pojedinosti njegove smrti. U međuvremenu, dosta ljudi povređeno je u stvarnom životu. Uključujući i tebe, dragi.
   - I, jesi li rešila?
   - Šta to?
   - Očevu smrt?
   Lamija se namršti na njega. -Ne znam. Mislim da nisam.
   Džoni pokaza ka fluidnoj masi opadanja i nadolaženja datasfere iznad njih. -Tamo nas čeka dosta odgovora, Bron. Ukoliko budemo imali dovoljno hrabrosti da ih potražimo.
   Ona ga ponovo uze za ruku. -Mogli bismo tamo i da umremo.
   - Da.
   Lamija zastade, spusti pogled ka Hiperionu. Svet je bio tamno zakrivljenje sa nekoliko izolovanih džepova protoka podataka koji su svetlucali kao logorske vatre u noći. Veliki okean iznad njih ključao je i pulsirao svetlom i bukom protoka podataka - i Bron je znala da je to samo najmanje proširenje megasfere koja se nalazila iza. Znala je... osećala je... da njihovi ponovo rođeni analozi datumravni sada mogu da odu na mesta o kojima nijedan kiberbljak-kauboj nikada nije ni sanjao.
   Sa Džonijem kao vodičem, Bron je znala da se u megasferu i TehnoSrž može prodreti do dubina koje nijedan čovek nije ispitao. I plašila se.
   Ali bila je sa Petrom Panom, konačno. A Nedođija ju je prizivala.
   - U redu, Džoni. Šta još čekamo?
   Oni se uzdigoše, zajedno, ka megasferi.
   

27.
   Pukovnik Fedman Kasad krenuo je za Monetom kroz portal i našao se iznad ogromne lunarne ravnice gde se strašno drvo trnja uzdizalo pet kilometara u krvavo crveno nebo. Ljudske prilike koprcale su se na mnoštvu granja i šiljaka; bliža obličja prepoznatljivo ljudska i u bolovima, ona dalja patuljasta zahvaljujući udaljenosti, sve dok nisu izgledala kao grozdovi bledih zrna grožđa.
   Kasad trepnu i udahnu ispod površine svog zaštitnog odela od žive. Pogleda oko sebe, kraj nemog Monetinog obličja, otrgnuvši pogled od opscenosti drveta.
   Ono što se njemu učinilo kao lunarna ravnica bila je površina Hiperiona, na ulazu u Dolinu Vremenskih Grobnica, ali strašno izmenjenog Hiperiona. Dine su bile zaleđene i iskrivljene, kao da su bile zapaljene i stopljene u staklo; gromade i zidovi litica takođe su tekli i zamrzli se kao glečeri bledog kamena. Nije bilo atmosfere - nebo je izgledalo crno sa nemilosrdnom jasnoćom svakog bezvazdušnog meseca. Sunce nije bilo Hiperionovo; takvu svetlost nijedan čovek nije iskusio. Kasad podiže pogled i posmatrački filteri njegovog zaštitnog odela polarizovaše se kako bi izdržali strašne energije koje su ispunile nebo trakama krvavo crvene boje i cvetovima žestoke bele svetlosti.
   Ispod njega, dolina kao da je vibrirala od neprimetnih potresa. Vremenske Grobnice svetlele su sopstvenom unutrašnjom energijom, pulsevima hladne svetlosti bacane mnogo metara preko dna doline sa svakog ulaza, portala i otvora. Grobnice su izgledale nove, glatke i blistave.
   Kasad shvati da mu samo zaštitno odelo dopušta disanje i spasava mu meso od lunarne hladnoće koja je zamenila pustinjsku toplotu. On se okrenu da pogleda Monetu, pokuša da uobliči neko inteligentno pitanje, ne uspe, pa ponovo podiže pogled ka nemogućem drvetu.
   Drvo trnja kao da je bilo sačinjeno od istog čelika, hroma i rskavice, kao i sam Šrajk; očito veštačko, a opet istovremeno zastrašujuće organsko. Deblo je bilo dve ili tri stotine metara debelo u osnovi, niže grane gotovo podjednako široke, ali manje grane sa trnjem ubrzo su se izoštravale u tanušne bodeže i širile ka nebu sa svojim groznim, nabodenim ljudskim plodovima.
   Bilo je nemoguće da ljudska bića tako nabodena žive dugo; dvostruko nemoguće da prežive u vakuumu ovog mesta izvan vremena i prostora. Ali preživljavala su i trpela. Kasad ih je posmatrao kako se koprcaju. Svi su bili u životu. I svi su bili u bolovima.
   Kasad je bio svestan bola kao velikog zvuka izvan čujnosti, ogromnog, neprekidnog bolnog zova, kao da hiljade neuvežbanih prstiju padaju na hiljade tipaka i sviraju na masivnim orguljama bola. Bol je bio tako opipljiv da je pretražio plameno nebo kao da je drvo lomača ili ogromni svetionik sa jasno vidljivim talasima agonije.
   Bila je tu samo oštra svetlost i lunarna nepomičnost.
   Kasad pojača uvećanje posmatračkih sočiva odela i pogleda od grane do grane, od trna do trna. Tamo su se uvijali ljudi oba pola i svih uzrasta. Nosili su raznoliku iskidanu odeću i umrljanu šminku koja je premošćavala mnoge decenije, ako ne i vekove. Mnogi stilovi Kasadu nisu bili poznati i pretpostavio je da gleda žrtve iz sopstvene budućnosti. Bilo je tamo na hiljade... na desetine hiljada žrtava. Sve su bile žive. I sve su bile u bolovima.
   Kasad stade, usredsredi se na granu četiri stotine metara od dna, na grozd trnja i tela daleko od debla, na usamljeni trn dugačak tri metra sa koga je lepršao poznati ljubičasti plašt. Obličje koje se nalazilo tamo koprcalo se, uvijalo i najzad se okrenulo ka Fedmanu Kasadu.
   Gledao je u nabodenu priliku Martina Silenusa.
   Kasad opsova i stisnu pesnice tako čvrsto da su ga zabolele kosti u šakama. On pogleda okolo u potrazi za svojim oružjem, pojačavši uvećanje kako bi se zagledao u Kristalni Monolit. Tamo nije bilo ničega.
   Pukovnik Kasad zavrte glavom, shvativši da je zaštitno odelo bolje oružje od svega što je doneo na Hiperion, pa krenu dugim koracima prema drvetu. Nije znao kako će se popeti, ali pronaći će način. Nije znao kako će spustiti Silenusa živog - kako će spustiti sve žrtve - ali učiniće to ili poginuti dok to pokušava.
   Kasad načini deset koraka i stade na zakrivljenju smrznute dine. Između njega i drveta stajao je Šrajk.
   On shvati da se žestoko ceri ispod hromnog polja sila zaštitnog odela. Na ovo je čekao mnogo godina. Ovo je bilo časno ratovanje kome je posvetio svoj život i čast dvadeset godina ranije u Masada Ceremoniji SILE. Međusobna borba dva ratnika. Bitka za zaštitu nedužnih. Kasad se isceri, zaravna rub desne šake u srebrno sečivo i kroči napred.
   - Kasade!
   On se osvrnu na Monetin zov. Svetlost je prelazila u kaskadama po živinoj površini njenog nagog tela dok je pokazivala ka dolini.
   Drugi Šrajk pomaljao se iz grobnice zvane Sfinga. Dalje niz dolinu, jedan Šrajk istupi iz ulaza u Grobnicu od žada. Oštra svetlost blistala je na šiljcima i žici oštroj kao brijač dok je novi izlazio iz Obeliska, pola klika dalje.
   Kasad ih je prenebregao i okrenuo se ponovo ka drvetu i njegovom zaštitniku.
   Stotinu Šrajkova stajalo je između Kasada i drveta. On trepnu i još stotinu njih pojavi se s njegove leve strane. On pogleda iza sebe: legija Šrajkova stajala je nepomično poput kipova na hladnim dinama i istopljenim gromadama pustinje.
   Kasad udari pesnicom po kolenu. Prokletstvo.
   Moneta mu priđe tako da im se mišice dodiruju. Zaštitna odela potekoše zajedno i on oseti toplo meso njene nadlaktice uz svoju. Stajala je butinu uz butinu sa njim.
   - Volim te, Kasade.
   Zurio je u savršene crte njenog lica, prenebregao haos odblesaka i boja i pokušavao da se seti kada ju je prvi put sreo, u šumi blizu Aginkorta. Setio se njenih zapanjujuće zelenih očiju i kratke, smeđe kose. Punoće njene donje usne i to kako je imala ukus suza kada ju je slučajno ujeo.
   On podiže ruku i dodirnu joj obraz, osetivši toplinu kože ispod zaštitnog odela. Ako me voliš, posla on, ostani ovde.
   I tada se pukovnik Fedman Kasad okrenu i oglasi vriskom koji je samo on mogao da čuje u lunarnoj tišini - vriskom koji je delom bio poklič pobunjenika iz daleke ljudske prošlosti, delom povik diplomiranog kadeta SILE, delom karate-usklik, a delom čisti prkos. On potrča preko dina ka drvetu trnja i Šrajku koji se nalazio neposredno pred njim.
   Sada je po brdima i dolinama bilo na hiljade Šrajkova. Kandže su škljocale u jednozvučju; svetlost se odbijala od desetina hiljada sečiva i trnja oštrih kao skalpel.
   Kasad je zanemario ostale i jurišao ka Šrajku za koga je mislio da ga je prvog video. Iznad te stvari, ljudska obličja koprcala su se u usamljeništvu svog bola.
   Šrajk ka kome je jurnuo raširi ruke kao da mu nudi zagrljaj. Zakrivljena sečiva na njegovim ručnim zglavcima, zglobovima i prsima kao da su se izdužila iz skrivenih kanija.
   Kasad je vrištao i smanjivao preostalo rastojanje.
   
   

28.
   "Ne bi trebalo da idem", reče Konzul.
   On i Sol preneli su još onesvešćenog Heta Mastina iz Pećinske Grobnice u Sfingu, dok je Otac Dire pazio na Bron Lamiju. Bila je skoro ponoć i dolina je svetlucala odraženim sjajem Grobnica. Krila Sfinge isecale su lukove neba vidljivog između zidova litice. Bron je ležala nepomično, sa opscenim kablom koji je vijugao u tamu grobnice.
   Sol dodirnu Konzulu rame. "Raspravljali smo već o tome. Treba da odete."
   Konzul odmahnu glavom i dokono pogladi drevnu Hoking-prostirku. "Možda bi mogla da ponese dvoje. Vi i Dire mogli biste da stignete do mesta gde je pristao Benares."
   Sol je držao malu glavu svoje kćeri u ruci dok ju je nežno ljuljao. "Rejčel ima dva dana. Osim toga, ovo je mesto gde moramo da se nalazimo."
   Konzul pogleda okolo. U očima mu se video bol. "Ovo je mesto gde ja moram da se nalazim. Šrajk..."
   Dire se nagnu napred. Sjaj grobnice iza njih obojio mu je visoko čelo i oštre obraze svetlošću. "Sine moj, ako ostaneš ovde, to će biti samo samoubistva radi. Ako pokušaš da dovedeš brod po M. Lamiju i Templara, pomoći ćeš drugima."
   Konzul protrlja obraz. Bio je veoma umoran. "Na prostirci ima mesta i za vas, Oče."
   Dire se osmehnu. "Kakva god da je moja sudbina, osećam da mi je predodređeno da se sa njom sretnem ovde. Sačekaću na tvoj povratak."
   Konzul ponovo odmahnu glavom, ali pređe na prostirku i sede prekrštenih nogu, privukavši tešku platnenu torbu. On prebroja porcije i boce s vodom koje mu je Sol spakovao. "Ovoga ima premnogo. Vama će trebati više."
   Dire se zakikota. "Imamo dovoljno hrane i vode za četiri dana, zahvaljujući M. Lamiji. Posle toga, ako budemo morali da postimo, meni to neće biti prvi put."
   "Ali šta ako se vrate Silenus i Kasad?"
   "Moći će sa nama da podele vodu", reče Sol. "Moći ćemo još jednom da odemo do Utvrđenja po hranu ako se ostali budu vratili."
   Konzul uzdahnu. "U redu." On dodirnu odgovarajuće šare letačkih niti i tepih dugačak dva metra ukruti se i uzdiže deset centimetara iznad kamena. Ukoliko je i bilo poremećaja u nesigurnim magnetnim poljima, nisu se mogli uočiti.
   "Biće vam potreban kiseonik za prelazak preko planina", reče Sol.
   Konzul podiže osmotsku masku iz torbe.
   Sol mu pruži Lamijin automatski pištolj.
   "Ne mogu..."
   "Nama neće pomoći protiv Šrajka", reče Sol. "A mogao bi da odluči da li ćete vi stići do Kitsa ili ne."
   Konzul klimnu glavom i spusti oružje u torbu. On se rukova sa sveštenikom, zatim sa starim naučnikom. Rejčelini majušni prsti očešaše mu podlakticu.
   "Srećno", reče Dire. "Neka je Bog sa vama."
   Konzul klimnu glavom, zatapka po letačkim šarama i nagnu se napred kada se Hoking-prostirka podiže pet metara, zadrhta jedva primetno, a onda kliznu napred i uvis kao da se uspinje kroz vazduh nevidljivim šinama.
   Konzul skrenu desno ka ulazu u dolinu, prođe tamo deset metara iznad dina, pa skrenu levo ka pustarama. Osvrnuo se samo jednom. Četiri prilike na najvišem stepeniku Sfinge, dva muškarca na nogama, dva obličja polegla, izgledale su veoma male. Nije mogao da vidi bebu u Solovim rukama.
   
   Kao što su se dogovorili, Konzul je upravio Hoking-prostirku ka zapadu kako bi nadleteo Grad Pesnika u nadi da će pronaći Martina Silenusa. Intuicija mu je govorila da je naprasiti pesnik možda skrenuo tamo. Na nebu gotovo da više i nije bilo svetlosti bitke i Konzul je morao da pretražuje senke neremećene svetlošću zvezda dok je prolazio dvadeset metara iznad izlomljenih tornjeva i kupola grada. Pesniku nije bilo ni traga. Ako su Bron i Silenus prošli ovuda, čak su i njihove stope u pesku bile izbrisane noćnim vetrovima koji su sada nosili Konzulovu proređenu kosu i mreškali mu odeću.
   Bilo je hladno na prostirci na ovoj visini. Konzul je mogao da oseti drhtanje i vibracije dok je Hoking-prostirka ispipavala put duž nestalnih linija sile. Zbog varljivog Hiperionovog magnetnog polja i starosti EM letačkih niti, znao je da postoje stvarni izgledi da se prostirka sunovrati sa neba mnogo pre nego što stigne do prestonice, Kitsa.
   Konzul je nekoliko puta viknuo ime Martina Silenusa, ali nije bilo nikakvog odgovora osim eksplozije golubova iz gnezda u razorenoj kupoli jedne od galerija. On zavrte glavom i skrenu južno, prema Masivu Uzde.
   Preko svog dede Merina, Konzul je upoznao istoriju ove Hoking-prostirke. Bila je to jedna od prvih takvih igrački koje je ručno izradio Vladimir Šolokov, lepidopterist i inžinjer EM sistema slavan širom Mreže, a mogla je to biti upravo ona koju je poklonio svojoj sestričini, tinejdžerki. Šolokovljeva ljubav prema devojčici postala je legendarna, kao i činjenica da je ona s prezirom odbila poklonjen leteći tepih.
   Ali drugima se ta zamisao dopala i dok su Hoking-prostirke ubrzo stavljene van zakona na svetovima sa osetljivom kontrolom saobraćaja, nastavile su da se pojavljuju na kolonijalnim planetama. Ova je omogućila Konzulovom dedi da upozna njegovu baku Siri na Maui-Kovenantu.
   Konzul podiže pogled dok mu se približavao planinski masiv. Za deset minuta leta prevalio je dvosatno pešačenje preko pustara. Ostali su ga molili da se ne zaustavlja u Utvrđenju Hronos kako bi potražio Silenusa; sudbina koja je zapala pesniku mogla bi da zatraži i Konzula, pre nego što njegovo putovanje uopšte i počne. Zadovoljio se time što je lebdeo neposredno izvan prozora dve stotine metara uz zid litice, na dohvat ruke od terase sa kojih su gledali u dolinu tri dana ranije, i zvao pesnika.
   Odgovorili su mu samo odjeci iz mračnih dvorana za bankete i hodnika Utvrđenja. Konzul se čvrsto držao za ivice Hoking-prostirke, osećajući visinu i izloženost ovako blizu okomitim kamenim zidovima. Osetio je olakšanje kada je okrenuo prostirku od Utvrđenja, postigao veću visinu i uspeo se ka planinskim prevojima gde je sneg blistao na svetlosti zvezda.
   Pratio je kablove žičare dok su se ovi uspinjali preko prevoja i spajali vrh visok devet hiljada metara sa sledećim preko čitave širine planinskog masiva. Na ovoj visini bilo je veoma hladno i Konzulu je bilo drago što je poneo dodatni Kasadov termalni plašt, dok je sedeo zguren pod njim i pazio da ne izloži meso ruku ili obraza. Gel osmotske maske rastezao mu se preko lica kao neki gladni simbiot, gutajući kiseonik tamo gde ga se malo moglo naći.
   Bilo je to dovoljno. Konzul je disao sporo i duboko dok je leteo deset metara iznad ledom okovanih kablova. Nijedna kabina pod pritiskom nije prolazila žičarom i izolacija iznad glečera, oštrih vrhova i sa dolinama zaogrnutim senkama bila je takva da je od nje srce zastajalo. Konzulu je bilo drago što pokušava da obavi ovo putovanje, ako ništa drugo ono da bi poslednji put video Hiperionovu lepotu, neiskvarenu strašnom pretnjom Šrajka ili invazijom Proteranih.
   Kabini žičare bilo je potrebno dvanaest sati da ih prebaci sa juga na sever. Uprkos maloj vazdušnoj brzini Hoking-prostirke od dvadeset klika na sat, Konzul je obavio prelaz za šest sati. Osvit ga je uhvatio još iznad visokih vrhova. Naglo se probudio, shvativši u šoku da je sanjao dok je Hoking-prostirka letela ka vrhu koji se uzdizao još pet metara iznad njegove visine. Konzul je mogao da vidi gromade i snežna polja pedeset metara ispred sebe. Crna ptica sa rasponom krila od tri metra - jedna od onih koje su lokalci zvali vesnicima - uzletela je sa svog ledenog gnezda i zalebdela u retkom vazduhu, uzvraćajući Konzulu pogled crnim, sitnim očima kada je on skrenuo strmo ulevo, osetio da je nešto popustilo u letačkoj opremi Hoking-prostirke i obrušio se trideset metara pre nego što su letačke niti pronašle uporište i ispravile tepih.
   Konzul zgrabi rubove prostirke pobelelim prstima. Privezao je remen platnene torbe za pojas, inače bi torba pala na glečer duboko ispod.
   Nije bilo nikakvog traga žičari. Konzul je, izgleda, predugo spavao, tako da je Hoking-prostirka odlebdela sa kursa. Na sekund se uspaničio, trgao prostirku ovamo, pa onamo, očajnički tražeći stazu između vrhova koji su ga okruživali kao zubi. Tada vide zlato sunca na padinama ispred i sa desne strane, senke koje su skakale preko glečera i visoke tundre iza i s leva, i znao je da je i dalje na pravom putu. Iza ove konačne kičme visokih vrhova ležali su južni obronci. A iza toga...
   Hoking-prostirka kao da je oklevala dok je Konzul lupkao po letačkim šarama i terao je naviše, ali uzdigla se u nevoljnim koracima sve dok nije nadletela poslednji vrh od devet hiljada metara i omogućila mu da vidi niže planine iza toga, koje su se spuštale u obronke na samo tri hiljade metara nadmorske visine. Konzul se spusti sa zahvalnošću.
   Pronašao je žičaru koja je blistala na suncu, osam klika južno od mesta gde je ostavio Masiv Uzde. Kabine su nemo visile oko zapadnog terminala. Ispod, retke zgrade sela Hodočasnikov Počinak izgledale su napušteno kao i nekoliko dana ranije. Nije bilo nikakvog traga vetrokolima tamo gde su ih ostavili kraj niskog doka opruženog preko plićaka Mora Trave.
   Konzul se spusti kraj doka, deaktivira Hoking-prostirku, protegnu noge uz malo bola pre nego što je smotao prostirku kako bi je smestio unutra, pa pronađe toalet u jednoj od napuštenih zgrada blizu obale. Kada je izišao, jutarnje sunce puzalo je niz obronke i brisalo tamu i poslednje senke. Koliko god je mogao da vidi ka jugu i zapadu, prostiralo se More Trave, čija je besprekorna glatkoća bila naružena povremenim lahorom koji je slao nabore preko zelene površine, načas otkrivajući žućkastomrke i ultramarinske vlati ispod nje u pokretu tako sličnom talasu da je čovek očekivao da vidi penu na vrhu i ribu u skoku.
   U Moru Trave nije bilo riba, ali bilo je travnatih zmija dugačkih dvadeset metara, i kada bi Konzula tamo izdala Hoking-prostirka, čak ni bezbedno sletanje ne bi značilo da bi zadugo ostao u životu.
   Konzul razmota prostirku, postavi torbu iza sebe i stavi u dejstvo tepih. Ostao je srazmerno nisko, dvadeset pet metara iznad površine, ali ne tako nisko da bi travnata zmija pomislila od njega da je zgodan niskoleteći zalogaj. Vetrokolima je trebalo manje od jednog punog Hiperionovog dana da bi ih prebacila preko Mora, ali sa vetrom koji je često duvao sa severoistoka, to je pretpostavljalo poprilično vrludanja tamo-amo. Konzul je mogao da se opkladi da je u stanju da preleti ovaj najuži deo Mora za manje od petnaest sati. On zatapka po prednjim šarama kontrola i Hoking-prostirka ubrza.
   Posle dvadeset minuta, planine su ostale za njim i obronci su se izgubili u izmaglici daljine. Sat kasnije, vrhovi su počeli da čile dok im je zakrivljenje sveta skrivalo osnovu. Posle dva sata leta, Konzul je mogao da vidi samo najviše vrhove kao nerazaznatljivu, reckastu senku koja se uzdizala iz izmaglice.
   Onda se More Trave raširilo na sva obzorja, nepromenljivo izuzev blagog mreškanja i nabiranja izazvanog povremenim lahorom. Ovde je bilo mnogo toplije nego na visoravni severno od Masiva Uzde. Konzul skinu termalni plašt, zatim kaput, pa džemper. Sunce je tuklo sa iznenađujućom snagom za tako visoke geografske širine. Konzul zapetlja po torbi, pronađe zgužvani i ulubljeni trorogi šešir koji je samo dva dana ranije nosio sa toliko samopouzdanja, pa ga nataknu na glavu kako bi se malo zaklonio od sunca. Čelo i proćelava lobanja već su mu bili opečeni.
   Posle otprilike četiri sata leta, pojeo je svoj prvi obrok od početka putovanja, žvaćući bezukusne trake proteina iz porcije kao da su komadi file minjona. Voda je bila najukusniji deo obroka i Konzul je morao da se bori protiv poriva da isprazni sve boce u jednoj jedinoj orgiji ispijanja.
   More trave prostiralo se ispod, iza i ispred. Konzul je dremao i budio se s trzajem svaki put kada bi osetio da pada, grabeći rubove krute Hoking-prostirke prstima. On shvati da je trebalo da se veže užetom koje je poneo u torbi, ali nije želeo da sleti - trava je bila oštra i visoka preko glave. Iako nije video nijedan izdajnički V-trag travnatih zmija, nije mogao da bude siguran da se one ne odmaraju i ne čekaju ispod.
   Dokono se zapitao gde su otišla vetrokola. Vozilo je bilo potpuno automatsko i navodno ga je programirala Crkva Šrajka, jer oni su bili sponzori hodočašća. Kakve je druge obaveze ta stvar mogla da ima? Konzul zavrte glavom, sede uspravno i uštinu se za obraze. Uranjao je u snove i izranjao iz njih još dok je razmišljao o vetrokolima. Petnaest sati činilo se kao sasvim kratko vreme dok je stajao i pričao o tome u Dolini Vremenskih Grobnica. On baci pogled na komlog; prošlo je pet sati.
   Konzul podiže prostirku na dve stotine metara, potraži pažljivo trag zmije, a onda spusti prostirku tako da lebdi pet metara iznad trave. Zatim oprezno izvuče uže, napravi petlju, pređe na prednji deo tepiha, pa obmota nekoliko dužina oko njega, ostavivši ga dovoljno labavog da uvuče telo pre nego što zategne čvor.
   U slučaju da prostirka padne, povez bi bio više nego beskoristan, ali obmotaji užeta oko njegovih leđa davali su mu osećaj sigurnosti dok se naginjao napred da ponovo zatapka po letačkim šarama, ispravljao tepih na četrdeset metara i oslanjao obraz o toplu tkaninu. Sunce mu je prolazilo kroz prste i on shvati da će mu gole podlaktice biti strašno opečene.
   Bio je previše umoran da sedne i spusti rukave.
   Dunu vetar. Konzul je mogao da čuje šuštanje i klizanje pod sobom dok se trava njihala ili je, možda, nešto krupno gmizalo u blizini.
   Bio je previše umoran da za to mari. Konzul zatvori oči i zaspa za manje od trideset sekundi.
   
   Sanjao je svoj dom - svoj pravi dom - na Maui-Kovenantu i taj san bio je pun boja: plavo nebo bez dna, široko prostranstvo Južnog Mora, ultramarin koji je bledeo u zeleno tamo gde su počinjali Polutarni Plićaci, zaprepašćujuće zelenilo i crvenilo orhideja na pokretnim ostrvima koje ka severu gone delfini... izumrli posle invazije Hegemonije u vreme Konzulovog detinjstva, ali sasvim živi u njegovom snu, dok seku vodu u velikim skokovima koji šalju na hiljade prizmi svetla u ples u čistom vazduhu.
   U svom snu, Konzul je ponovo bio dete i stajao je na najvišem nivou drvokuće na njihovom Ostrvu Prve Porodice. Baka Siri nalazila se kraj njega - ne ona kraljevska velika gospa koju je poznavao, već predivna mlada žena koju je upoznao njegov deda i u koju se zaljubio. Drvojedra su lepršala na sve jačem južnom vetru, koji je krdo pokretnih ostrva terao u odmerenoj formaciji kroz plave kanale ka Plićacima. Na samom severnom obzorju mogao je da vidi prva ostrva Polutarnog Arhipelaga kako se uzdižu zelena i stalna naspram večernjeg neba.
   Siri mu dodirnu rame i pokaza na zapad.
   Ostrva su gorela, tonula, i njihovo korenje-kobilice koprcalo se u nesvrsishodnom bolu. Delfinski goniči su nestali. Sa neba je padala vatra kao kiša. Konzul je prepoznao zrake od milijardu volti dok su ovi pržili vazduh i ostavljali plavosive zaostale slike na njegovim mrežnjačama. Podvodne eksplozije obasjavale su okeane i slale hiljade riba i krhkih morskih stvorenja da poskakuju na površini u samrtnim grčevima.
   "Zašto?" upita Baka Siri, ali njen glas bio je meki šapat tinejdžerke.
   Konzul pokuša da odgovori, ali bez uspeha. Suze ga zaslepeše. On posegnu za njenom rukom, ali nje više tamo nije bilo, a osećaj da je ona nestala, da on nikada neće moći da iskupi svoje grehe, povredio ga je tako snažno da mu je bilo nemoguće da diše. Grlo mu je bilo zagušeno od emocija. Tada shvati da mu to dim prži oči i puni pluća; Porodično Ostrvo bilo je u požaru.
   Dete koje je bilo Konzul zatetura se napred u plavocrnu tamu, tražeći slepo nekoga ko bi ga uhvatio za ruku i ohrabrio.
   Neka ruka spusti se na njegovu. Nije bila Sirina. Ta ruka bila je nemoguće čvrsta dok ga je stezala. Prsti su bili sečiva.
   
   Konzul se probudi gutajući vazduh.
   Bio je mrak. Spavao je najmanje sedam sati. Boreći se sa užetom, on se uspravi u sedeći položaj i zagleda u sjaj displeja komloga.
   Dvanaest sati. Spavao je dvanaest sati.
   Svaki mišić u telu boleo ga je dok se naginjao da pogleda ispod. Hoking-prostirka držala je stalnu visinu od četrdeset metara, ali on nije imao pojma gde se nalazi. Pod njim su se uzdizala i spuštala niska brda. Prostirka mora da je prešla samo dva ili tri metra iznad nekih od njih; narandžasta trava i kržljavi lišaj rasli su u sunđerastim pramenovima.
   Negde, u nekom trenutku za proteklih nekoliko sati, prešao je preko južne obale Mora Trave, promašio malu luku Rub i dokove Reke Huli, gde je bila privezana njihova levitaciona barža, Benares.
   Konzul nije imao kompas - kompasi su na Hiperionu bili beskorisni - a njegov komlog nije bio programiran kao inercioni pokazivač pravca. Planirao je da pronađe put natrag do Kitsa prateći Huli ka jugu i zapadu, vraćajući se napornom stazom njihovog hodočašća uzvodno, bez zavoja i krivina reke.
   Sada je bio izgubljen.
   Konzul spusti Hoking-prostirku na vrh niskog brda, siđe na čvrsto tle, zastenjavši od bola, i isključi tepih. Znao je da je do sada utrošena najmanje trećina naboja u letačkim nitima... možda i više. Nije imao pojma koliko prostirka gubi na delotvornosti sa starošću.
   Brda su ličila na grube predele jugozapadno od Mora Trave, ali reci nije bilo ni traga. Komlog mu je saopštio da je mrak pao pre samo sat ili dva, ali Konzul nije na zapadu mogao da vidi nikakvu naznaku zalaska sunca. Nebo je bilo oblačno i zaklanjalo je i svetlost zvezda i svemirsku bitku.
   "Prokletstvo", šapnu Konzul. Hodao je okolo sve dok mu se krvotok nije povratio, pomokrio se na rubu male padine i vratio se do prostirke da otpije iz boce s vodom. Razmisli.
   Postavio je prostirku na kurs jugozapadno, tako da pređe More Trave kraj lučkog grada Ruba. Ako je prosto preleteo Rub i reku dok je spavao, reka bi trebalo da mu se nalazi s leve strane. Ali ako je loše nanišanio pošto je napustio Hodočasnikov Počinak, ako je samo nekoliko stepeni skrenuo levo, onda je reka vijugala negde severoistočno, s njegove desne strane. Ako i bude pošao pogrešnim putem, na kraju će naići na neku oznaku na tlu - ako ništa drugo, ono na obalu Severne Grive - ali kašnjenje bi ga koštalo čitav jedan dan.
   Konzul šutnu kamen i skrsti ruke. Vazduh je bio veoma svež posle vreline dana. Drhtanje ga natera da shvati da je polubolestan od sunčanice. On dodirnu skalp i povuče prste uz psovku. Kojim putem?
   Vetar je zviždao kroz nisku žalfiju i sunđerasti lišaj. Konzul oseti da je veoma udaljen od Vremenskih Grobnica i Šrajkove pretnje, ali prisustvo Sola, Direa, Heta Mastina, Bron i nestali Silenus i Kasad bili su mu preki pritisak u ramenima. Konzul se pridružio hodočašću u konačnom činu nihilizma, zbog besmislenog samoubistva koje će okončati njegov bol, bol zbog gubitka čak i sećanja na ženu i dete, ubijene za vreme Hegemonijinih mahinacija na Bresiji, i bol zbog znanja o sopstvenoj strašnoj izdaji - izdaji vlade kojoj je služio gotovo četiri decenije, izdaji Proteranih koji su mu verovali.
   Konzul sede na kamen i oseti kako njegova nesvrsishodna mržnja prema samom sebi jenjava dok je mislio na Sola i njegovu bebu koji čekaju u Dolini Grobnica. On pomisli na Bron, tu hrabru ženu, ovaploćenje energije, koja leži bespomoćna sa tim strašnim pijavičastim izdankom Šrajkovog zla koji joj raste iz lobanje.
   On sede, uključi prostirku i uzdiže se na osam stotina metara, tako blizu tavanici oblaka da je mogao da podigne ruku i da ih dodirne.
   Trenutni procep u oblačnom prekrivaču daleko s njegove leve strane pokaza mu odblesak mreškanja. Huli je ležao oko pet klika južno.
   Konzul strmo okrenu Hoking-prostirku ulevo, osetivši kako umorno zaštitno polje pokušava da ga potisne na tepih, ali sa većim osećanjem sigurnosti zbog još privezanog užeta. Deset minuta kasnije, bio je visoko iznad vode i obrušio se kako bi se uverio da je to široki Huli, a ne neka od pritoka.
   Bio je to Huli. Svetleći paučinari sijali su u niskim, močvarnim oblastima duž obala. Visoke, zupčaste kule mrava-graditelja bacale su utvarne siluete naspram neba jedva tamnijeg od tla.
   Konzul se uzdiže na dvadeset metara, otpi vodu iz boce i krenu nizvodno punom brzinom.
   
   Osvit ga je zatekao ispod sela Dukoborova Šikara, gotovo kraj same prevodnice Karla, gde je Kraljevski Transportni Kanal sekao zapadno ka severnim urbanim naseobinama i Grivi. Konzul je znao da odatle do prestonice ima manje od stotinu pedeset klika - ali to je i dalje značilo izluđujućih sedam sati zbog sporog kretanja Hoking-prostirke. Ovo je bila ona tačka putovanja na kojoj se nadao da će naići na vojnog letača u patroli, na jedan od putničkih dirižabala iz Najadove Šikare, ili čak na brzi motorni čamac koji bi mogao da preuzme. Ali duž obala Hulija nije bilo nikakvog znaka života, osim poneke zgrade u plamenu ili lojanica u dalekim prozorima. Na dokovima nije bilo niti jednog čamca. Obori za rečne mante iznad prevodnice bili su prazni, velika kapija otvorena ka struji, a nijedna transportna barža nije čekala tamo gde je reka postajala dvostruko šira nego što je bila uzvodno.
   Koznul opsova i nastavi da leti.
   Jutro je bilo divno i osvit je obasjavao niske oblake i isticao svaki grm i drvo niskim, vodoravnim svetlom. Konzulu se činilo da su meseci prošli otkad je poslednji put video pravo rastinje. Stabla vrše i poluhrasta uzdizala su se do veličanstvenih visina na dalekim liticama, dok je u naplavljenoj ravnici bogata svetlost hvatala milione zelenih izdanaka periskopskog pasulja koji su izbijali iz domorodačkih polja. Obale su bile obrasle korenom ženskog šumarka i plamenom paprati, i svaka grana i korenčić ocrtavali su se na oštroj svetlosti osvita.
   Oblaci progutaše sunce. Poče kiša. Konzul namaknu ulubljeni trorogi šešir, zguri se pod Kasadovim dodatnim plaštom i nastavi da leti ka jugu na visini od stotinu metara.
   
   Konzul pokuša da se seti. Koliko još ima mala Rejčel?
   Uprkos jučerašnjem dugom spavanju, Konzulov um bio je težak od toksina zamora. Rejčel je imala četiri dana kada su stigli u dolinu. A to je bilo... pre četiri dana.
   Konzul protrlja obraz, posegnu za bocom s vodom i vide da su sve prazne. Mogao je lako da se spusti i napuni boce na reci, ali nije želeo da gubi vreme. Opekline od sunca bolele su ga i terale ga da drhti dok mu je kiša kapala sa šešira.
   Sol je rekao da će biti u redu ukoliko stignem da se vratim pre mraka. Rejčel je rođena posle dvadeset sati, prevedeno na Hiperionovo vreme. Ako je to tačno, ako nema greške, ima vremena večeras do osam. Konzul obrisa vodu sa obraza i obrva. Recimo da do Kitsa ima još sedam sati. Sat ili dva da se brod oslobodi. Teo će pomoći... on je sada Guverner-General. Mogu da ga ubedim u to da je u interesu Hegemonije da se suprotstavi naređenjima Gledstonove da se brod drži u karantinu. Ako bude neophodno, reći ću mu da mi je naredila da skujem zaveru sa Proteranima kako bih izdao Mrežu.
   Recimo, deset sati plus petnaestominutni let brodom. Trebalo bi da ostane još najmanje sat do sutona. Rejčel će imati samo nekoliko minuta, ali... šta? Šta možemo da pokušamo osim spremišta za kriogensku fugu? Ništa. Mora biti tako. To je oduvek bila Solova poslednja prilika, uprkos upozorenjima lekara da to može da ubije dete. Ali onda, šta ćemo sa Bron?
   Konzul je bio žedan. On smaknu plašt unazad, ali kiša je oslabila i nastavila da rominja, sitna, taman toliko da mu ovlaži usne i jezik i uzazove još veću žeđ. On tiho opsova i poče polako da se spušta. Možda će moći da lebdi iznad reke taman dovoljno dugo da napuni bocu.
   Hoking-prostirka prestade da leti trideset metara iznad reke. Jedan sekund postepeno se spuštala, glatko kao tepih na blagoj travnatoj padini, a već sledećeg trena obrtala se i ponirala van kontrole, prostirka od dva metra i prestravljeni čovek izbačen sa njom kroz prozor desetospratnice.
   Konzul vrisnu i pokuša da skoči, ali uže koje ga je vezivalo za tepih i remen platnene torbe vezan za njegov pojas zapetljaše ga u lepršavu masu Hoking-prostirke i on pade sa njom, prevrćući se i izvijajući poslednjih dvadeset metara, na tvrdu površinu Reke Huli koja ih je čekala.
   
   

29.
   Sol Vejntraub bio je pun nade one noći kada je Konzul krenuo. Konačno su radili nešto. Ili pokušavali da urade. Sol nije verovao da su kriogenski trezori Konzulovog broda odgovor za Rejčelin spas - medicinski stručnjaci na Renesansi Vektor istakli su krajnju opasnost tog postupka - ali bilo je dobro imati alternativu, bilo kakvu alternativu. A Sol je smatrao da su dovoljno dugo bili pasivni i čekali po Šrajkovom nahođenju, kao osuđeni kriminalci koji čekaju na giljotinu.
   Unutrašnjost Sfinge izgledala je suviše varljiva te noći i Sol je izneo njihove stvari na široku granitnu verandu grobnice, gde su on i Dire pokušali da načine udobne ležajeve za Mastina i Bron, od ćebadi i plaštova, sa rancima umesto jastuka. Bronini medicinski monitori i dalje su pokazivali da nema nikakve moždane aktivnosti, dok joj je telo udobno počivalo. Mastin se okretao i bacakao u groznici.
   "Šta mislite da je problem sa Templarom?" upita Dire. "Bolest?"
   "Možda je to posledica obične izloženosti", reče Sol. "Pošto je bio otet sa vetrokola, shvatio je da luta po pustari i ovde, po Dolini Grobnica. Jeo je sneg da bi nadoknadio tečnost i nije imao nikakve hrane."
   Dire klimnu glavom i proveri medicinski oblog SILE koji su pričvrstili sa unutrašnje strane Mastinove mišice. Indikatori su pokazivali stalno kapanje intravenoznog rastvora. "Ali izgleda da je reč o nečem drugom", reče Jezuit. "Gotovo o ludilu."
   "Templari su gotovo telepatski u vezi sa svojim drvobrodovima", reče Sol. "Mora da je Glas Drveta Mastin malčice poludeo dok je posmatrao uništenje Igdrasila. Pogotovo ako je znao da je to zbog nečega neophodno."
   Dire klimnu glavom i nastavi da kvasi sunđerom Templarevo voštano čelo. Prošla je ponoć i vetar je narastao, podižući prašinu boje cinobera u lenjim spiralama i stenjući oko krila i grubih ivica Sfinge. Grobnice su jarko svetlele, a onda gubile sjaj, sad jedna grobnica, potom druga, bez nekog uočljivog reda ili niza. Povremeno bi nalet vremenskih plima obuzeo oba čoveka, naterao ih da dahću i drže se za kamen, ali talas daja vu i vrtoglavice prošao bi trenutak kasnije. Nisu mogli da odu odatle, jer je Bron Lamija bila vezana za Sfing kablom zavarenim za njenu lobanju.
   Negde pred zoru, oblaci su se razdvojili i nebo je postalo vidljivo, gusti grozdovi zvezda gotovo bolno jasni. Neko vreme, jedini znaci zaraćenih velikih flota bili su povremeni tragovi fuzije, uske dijamantne ogrebotine na oknu noći, ali tada cvetovi dalekih eksplozija počeše ponovo da se otvaraju i sat kasnije sjaj Grobnica potisnulo je nasilje odozgo.
   "Šta mislite, ko će pobediti?" upita Otac Dire. Dva muškarca sedela su leđima oslonjena o kameni zid Sfinge, lica uzdignutih ka kupoli neba otkrivenoj među krilima grobnice povijenim napred.
   Sol je trljao Rejčel leđa, dok je ona spavala na stomaku, guze uzdignute pod tankim prekrivačima. "Po onome što drugi kažu, izgleda da je predodređeno da Mreža pretrpi strašan rat."
   "Dakle, vi verujete predviđanjima Savetodavnog Veća AI?"
   Sol slegnu ramenima u tami. "Zaista ne znam ništa o politici... ili o preciznosti kojom Srž predviđa stvari. Ja sam samo nevažni naučnik iz malog koledža na jednom zabačenom svetu. Ali osećam da nas čeka nešto strašno... da se neka gruba zver prikrada Vitlejemu kako bi se rodila."
   Dire se osmehnu. "Jejts", reče. Osmeh se izgubi. "Pretpostavljam da je ovo mesto novi Vitlejem." On spusti pogled niz dolinu ka svetlucavim Grobnicama. "Proveo sam čitav život podučavajući o teorijama svetog Tejara o evoluciji ka Tački Omega. Umesto toga, imamo ovo. Ljudska ludost na nebesima i strašni Antihrist koji čeka da nasledi ostalo."
   "Mislite da je Šrajk Antihrist?"
   Otac Dire osloni laktove na kolena i prekrsti ruke. "Ako nije, onda smo svi u nevolji." On se gorko nasmeja. "Ne tako davno, bio bih oduševljen da otkrijem Antihrista... čak i prisustvo neke protivbožanske sile poslužilo bi da podupre moju sve slabiju veru u bilo kakav oblik božanskog."
   "A sad?" upita Sol tiho.
   Dire raširi prste. "I ja sam bio razapet."
   Sol pomisli na slike iz priče Lenara Hojta o Direu; na postarijeg Jezuitu koji sebe prikiva za tesla drvo i trpi godine bola i ponovnog rađanja radije nego da se preda DNK parazitu kruciformi koji mu je i sada zarivena ispod mesa na grudima.
   Dire spusti pogled s neba. "Nije bilo nikakve dobrodošlice nebeskog Oca", reče on tiho. "Nikakvog ohrabrenja da bol i žrtvovanje bilo šta vrede. Samo bol. Bol, tama, a onda ponovo bol."
   Solova ruka prestade da se pomera na bebinim leđima. "I to vas je nateralo da izgubite veru?"
   Dire pogleda Sola. "Naprotiv, to me je nateralo da osetim da je vera tim važnija. Bol i tama sleduju nam još od Pada Čoveka. Ali mora da postoji neka nada da možemo da se uzdignemo na viši nivo... da svest može da evoluira do ravni blagonaklonije od njenog kontrapunkta vasione napete do ravnodušnosti."
   Sol lagano klimnu glavom. "Sanjao sam jedan san za vreme Rejčeline duge bitke protiv Merlinove bolesti... moja žena Sarai sanjala je isti san... da sam pozvan da žrtvujem svoju jedinicu kćer."
   "Da", reče Dire. "Preslušao sam Konzulov sažeti prikaz na disku."
   "Onda znate kakav je bio moj odgovor", reče Sol. "Kao prvo, da se Abrahamova staza poslušnosti više ne može pratiti, čak i ako postoji Bog koji zahteva takvu poslušnost. Kao drugo, da smo nudili žrtve tom Bogu u isuviše pokolenja... da isplata u bolu mora da prestane."
   "A opet, tu ste", reče Dire, mahnuvši ka dolini, ka Grobnicama, ka noći.
   "Tu sam", saglasi se Sol. "Ali ne da bih pao ničice. Pre da bih video kakav odgovor ove sile imaju na moju odluku." On ponovo dodirnu kćerkina leđa. "Rejčel je sada dan i po stara i sa svakim sekundom sve je mlađa. Ako je Šrajk tvorac takve surovosti, želim da se suočim sa njim, čak i ako on jeste taj vaš Antihrist. Ako postoji Bog i ako je on učinio to, prema njemu ću iskazati istovetni prezir."
   "Možda smo već pokazali isuviše prezira", promrmlja Dire.
   Sol podiže pogled ka desetak čioda žestoke svetlosti koje su se širile u naborima i udarnim talasima eksplozija plazme daleko u svemiru. "Voleo bih da posedujemo tehnologiju kojom bismo se ravnopravno borili protiv Boga", reče on tiho, uzdržano. "Zaskočili ga u njegovoj jazbini. Izborili se protiv svih nepravdi nagomilanih u čovečanstvu. Dopustili mu da izmeni svoju prepredenu nadmenost ili ga razneli do sto đavola."
   Otac Dire podiže obrvu, pa se blago osmehnu. "Znam kakav gnev osećate." Sveštenik nežno dodirnu Rejčelinu glavu. "Da probamo malo da odspavamo pre osvita, hoćemo li?"
   Sol klimnu glavom, leže do deteta i navuče prekrivač do obraza. Čuo je kako Dire šapuće nešto što je moglo da bude tiho 'laku noć', ili možda molitva.
   Sol dodirnu kćer, zatvori oči i zaspa.
   
   Šrajk nije došao tokom noći. Niti je došao sledećeg jutra dok je sunce bojilo jugozapadne litice i dodirivalo vrh Kristalnog Monolita. Sol se probudio dok se sunčeva svetlost prikradala dolinom; zatekao je Direa kako spava kraj njega, Mastina i Bron još bez svesti. Rejčel se promeškoljila i zastenjala. Zaplakala je kao gladno novorođenče. Sol je nahrani iz jednog od poslednjih pakovanja za hranjenje, povukavši najpre uzicu za podgrevanje i sačekavši trenutak da mleko poprimi temperaturu tela. Preko noći, na dolinu se spustila hladnoća i mraz je blistao na stepenicama Sfinge.
   Rejčel je jela pohlepno i ispuštala tihe zvuke gukanja i sisanja koje je Sol pamtio iz vremena od više od pedeset godina ranije, kada ju je Sarai dojila. Kada je završila, Sol ju je pridržao da podrigne i ostavio je na ramenu dok se blago ljuljao napred-nazad.
   Ostao joj je još dan i po.
   Sol je bio veoma umoran. Stario je uprkos jednom jedinom Polsenovom tretmanu izvršenom pre jedne decenije. U vreme kada bi on i Sarai normalno bili oslobođeni roditeljskih obaveza - kada im je jedinče diplomirala i otišla na arheološku iskopinu u Zabačenosti - Rejčel je postala žrtva Merlinove bolesti i roditeljstvo im je ubrzo ponovo zapalo. Krivulja tih obaveza rasla je kako su Sol i Sarai starili - potom samo Sol, posle vazdušnog sudara na Barnardovom Svetu - i on je sada bio veoma, veoma umoran. Ali uprkos tome, uprkos svemu, Sol je sa zanimanjem primetio da nije zažalio ni za jednim jedinim danom koji je proveo brinući se za svoju kćer.
   Ostao joj je još dan i po.
   Otac Dire probudio se nešto kasnije i dva muškarca pripremiše doručak od razne konzervisane hrane koju je Bron donela sa sobom. Het Mastin nije se probudio, ali Dire mu je stavio pretposlednji medpak i Templar je počeo da prima fluide i IV hranljivi rastvor.
   "Mislite da bi trebalo poslednji medpak da stavimo M. Lamiji?" upita Dire.
   Sol uzdahnu i ponovo proveri monitore njenog komloga. "Mislim da ne bi, Pole. Prema ovome, nivo šećera u krvi je visok... nivo hranljivih materija takav je kao da je upravo pojela pristojan obrok."
   "Ali kako?"
   Sol zavrte glavom. "Možda je ta prokleta stvar neka vrsta pupčane vrpce." On mahnu ka kablu pričvršćenom za mesto gde se na njenoj lobanji nalazila nervna utičnica.
   "I, šta ćemo danas?"
   Sol pogleda u nebo koje je već bledelo u zelenu i lapisnu kupolu na koju su navikli na Hiperionu. "Čekaćemo", reče on.
   
   Het Mastin se probudio u vrelini dana, neposredno pre nego što je sunce doseglo zenit. Templar se uspravi u sedeći položaj i reče: "Drvo!"
   Dire požuri uz stepenice sa mesta gde je hodao ispod. Sol podiže Rejčel sa mesta gde je ležala u senci blizu zida i premesti se do Mastina. Templareve oči bile su usredsređene na nešto iznad litica. Sol pogleda tamo, ali mogao je da vidi samo sve bleđe nebo.
   "Drvo!" uzviknu Templar ponovo, pa podiže jednu ogrubelu ruku.
   Dire uhvati čoveka. "Halucinira. Misli da vidi Igdrasil, svoj drvobrod."
   Het Mastin im se otimao iz ruku. "Ne, ne Igdrasil", prodahta on kroz sasušene usne, "Drvo. Konačno Drvo. Drvo Bola!"
   Oba muškarca tada podigoše pogled, ali nebo je bilo prazno, izuzev pramenova oblaka koje je vetar donosio sa jugozapada. U tom trenu, osetiše nalet vremenskih plima; Sol i sveštenik pognuše glave od iznenadne vrtoglavice. To prođe.
   Het Mastin je pokušavao da ustane. Templareve oči još su bile usredsređene na nešto u daljini. Koža mu je bila tako vrela da su Sola pekle ruke.
   "Uzmite poslednji medpak", reče oštro Sol. "Programirajte ultramorf i lek za groznicu." Dire požuri da ga posluša.
   "Drvo Bola!" izusti Het Mastin. "Trebalo je ja da budem njegov Glas! Erg treba da ga goni kroz prostor i vreme! Biskup i Glas Velikog Drveta izabrali su mene! Ne smem ih izneveriti!" Na sekund se napinjao u Solovim rukama, a onda se srušio na kamenu verandu. "Ja sam Istinski Izabranik", šapnu on, dok ga je energija napuštala kao što vazduh napušta probušeni balon. "Ja moram da vodim Drvo Bola za vreme Ispaštanja." On zatvori oči.
   Dire mu pričvrsti poslednji medpak, proveri da li je monitor podešen za osobenosti Templarevog metabolizma i telesne hemije, pa odape adrenalin i sedative. Sol se poguri iznad obličja u odori.
   "To nije templarska terminologija ili teologija", reče Dire. "On koristi jezik Kulta Šrajka." Sveštenik uhvati Solov pogled. "To objašnjava deo tajne... naročito iz Bronine priče. Iz nekog razloga, Templari su bili u dosluhu sa Crkvom Konačnog Ispaštanja... sa Kultom Šrajka."
   Sol klimnu glavom, navuče sopstveni komlog Mastinu na ručni zglob i podesi monitor.
   "Drvo Bola sigurno je čuveno Šrajkovo drvo trnja", promrmlja Dire, pogledavajući ka praznom nebu tamo gde je Mastin zurio. "Ali šta znači to da su on i erg odabrani da ga vode kroz prostor i vreme? Zar on zaista misli da može da upravlja Šrajkovim drvetom onako kako Templari upravljaju drvobrodovima? Zašto?"
   "Moraćete da ga pitate u sledećem životu", reče Sol umorno. "Mrtav je."
   Dire proveri monitore i dodade čitavoj skalameriji komlog Lenara Hojta. Pokušali su sa stimulansima za oživljavanje iz medpaka, masažom srca i disanjem usta na usta. Indikatori monitora nisu zatreptali. Het Mastin, Templarski Istinski Glas Drveta i Hodočasnik Šrajka, zaista je bio mrtav.
   
   Sačekali su jedan sat, sumnjičavi prema svemu u ovoj perverznoj Šrajkovoj dolini, ali kada su monitori počeli da pokazuju brzo raspadanje leša, zakopali su Mastina u plitki grob pedeset metara uz stazu prema ulazu u dolinu. Kasad je ostavio za sobom sklopivi ašov - označen kao 'oruđe za ukopavanje' u žargonu SILE - i muškarci su se smenjivali u kopanju i čuvanju Rejčel i Bron Lamije.
   Dva muškarca, jedan od njih sa detetom u naručju, stajala su u senci gromade dok je Dire držao kratak govor pre nego što je zemlja nabačena na priručni pokrov od plastike.
   "Nisam zaista poznavao M. Mastina", reče sveštenik. "Nismo bili iste vere. Ali bili smo istog zanimanja; Glas Drveta Mastin proveo je najveći deo života obavljajući ono što je smatrao Božjim poslom, u potrazi za Božjom voljom u zapisima Mjuira i lepotama prirode. Njegova vera bila je prava - iskušavana teškoćama, kaljena poslušnošću i, na kraju, zapečaćena žrtvovanjem."
   Dire zastade i začkilji u nebo koje je poprimilo sivkasti metalni sjaj. "Molim te da primiš svog slugu, o Gospode. Dočekaj ga u naručje onako kako ćeš jednog dana dočekati nas, druge tvoje istraživače koji su se izgubili na putu. U ime Oca, Sina i Svetog Duha, amen."
   Rejčel zaplaka. Sol krenu da šeta sa njom dok je Dire ašovom nabacivao zemlju na zavežljaj fiberplastike u ljudskom obliku.
   Vratili su se do verande Sfinge i nežno premestili Bron u ono malo hladovine što je preostalo. Nije bilo nikakvog načina da je zaklone od sunca kasnog popodneva, osim da je unesu u samu grobnicu, a nijedan od njih nije želeo to da učini.
   "Konzul mora da je do sada prevalio najmanje pola puta do broda", reče sveštenik pošto je otpio dugi gutljaj vode. Čelo mu je bilo opaljeno suncem i obliveno znojem.
   "Da", reče Sol.
   "Sutra u ovo doba, trebalo bi da se vrati. Oslobodićemo Bron laserskim sekačima, a onda je smestiti u brodsku salu za hirurgiju. Možda se Rejčelino starenje unazad može zaustaviti u kriogenskom skladištu, uprkos onome što su rekli lekari."
   "Da."
   Dire spusti bocu s vodom i pogleda Sola. "Verujete li da će se to dogoditi?"
   Sol mu uzvrati pogledom. "Ne."
   
   Senke su se istezale sa jugozapadnih zidova litica. Vrelina dana zgusnula se u čvrstu stvar, a onda malo razišla. Oblaci su dolazili s juga.
   Rejčel je spavala u senkama blizu vrata. Sol dođe do mesta gde je Pol Dire stajao i zurio niz dolinu, pa spusti svešteniku ruku na rame. "O čemu razmišljate, prijatelju?"
   Dire se ne okrenu. "Razmišljam o tome da bih, samo da ne verujem kako je samoubistvo smrtni greh, okončao sve da omogućim mladome Hojtu da živi." On pogleda Sola i pokaza začetak osmeha. "Ali zar je to samoubistvo, ako će me parazit na mojim grudima... potom na njegovim grudima... jednog dana izvući dok se otimam i vrištim u sopstveno vaskrsnuće?"
   "Zar bi to bio dar Hojtu", upita Sol tiho, "vratiti ga ovamo?"
   Dire na trenutak ne reče ništa. Onda uhvati Sola za nadlakticu. "Mislim da ću prošetati."
   "Kuda?" Sol zažmiri u gustu vrelinu pustinjskog popodneva. Čak i sa niskim prekrivačem oblaka, dolina je bila pećnica.
   Sveštenik načini neodređeni pokret rukom. "Niz dolinu. Vratiću se ubrzo."
   "Pazite se", reče Sol. "I setite se: ako je Konzul naleteo na nekog patrolnog letača duž Hulija, mogao bi da se vrati već ovog popodneva."
   Dire klimnu glavom, ode da uzme bocu s vodom i da nežno dodirne Rejčel, a onda siđe dugačkim stepeništem Sfinge, gazeći polako i pažljivo kao stari, stari čovek.
   Sol ga je posmatrao kako odlazi, postaje sve manja i manja prilika, izobličena toplotnim talasima i daljinom. Onda Sol uzdahnu i vrati se da sedne kraj svoje kćeri.
   
   Pol Dire je pokušao da se drži senki, ali čak i tamo toplota je bila opresivna i njena težina ležala mu je kao veliki jaram na ramenima. Prošao je pored Grobnice od žada i krenuo stazom ka severnim liticama i Obelisku. Tanka senka te grobnice obojila je tamom ružičasti kamen i prašinu na dnu doline. Silazeći ponovo, birajući put kroz krš oko Kristalnog Monolita, Dire je pogledavao naviše dok je spori vetar pomerao razbijena okna i zviždao kroz pukotine visoko u licu grobnice. Video je svoj odraz u nižim površinama i setio se da je čuo pesmu orgulja dok se večernji vetar uzdizao iz Pukotine kada je pronašao Bikure visoko na Visoravni Pinion. Kao da je čitav život prošao od tada. I jeste čitav život prošao od tada.
   Dire je osećao oštećenja koja je rekonstrukcija kruciforme nanela njegovom umu i pamćenju. Bilo je to mučno - ravno moždanom udaru bez nade u oporavak. Razmišljanje koje je nekada za njega predstavljalo dečju igru sada je zahtevalo izuzetnu usredsređenost ili je jednostavno prevazilazilo njegove sposobnosti. Reči su mu izmicale. Osećanja su ga vukla sa istom iznenadnom silovitošću kao i vremenske plime. Nekoliko puta morao je da ostavi ostale hodočasnike i jeca u samoći iz razloga koji nije mogao da shvati.
   Ostale hodočasnike. Sada su preostali samo Sol i dete. Otac Dire bi rado dao sopstveni život kada bi njih dvoje zbog toga bili pošteđeni. Zar je greh, pitao se, planirati sporazum sa Antihristom?
   Sada se nalazio duboko u dolini, gotovo na mestu gde je ona skretala ka istoku u široki ćorsokak, gde je Šrajkova Palata bacala sopstveni lavirint senki preko kamenja. Staza je krivudala blizu severozapadnog zida dok je prolazila kraj Pećinskih Grobnica. Dire oseti svež vazduh iz prve grobnice i iskušenje da uđe samo da bi se oporavio od vreline, zatvorio oči i odremao.
   On nastavi da hoda.
   Ulaz u drugu grobnicu imao je baroknije rezbarije u kamenu i Direa to podseti na drevnu baziliku koju je otkrio u Pukotini - ogromni krst i oltar gde su se retardirane Bikure 'klanjale'. One su se klanjale opscenoj besmrtnosti kruciforme, a ne prilici za istinsko Vaskrsnuće koje obećava Krst. Ali u čemu je razlika? Dire odmahnu glavom, pokušavajući da raščisti maglu i cinizam koji je pomračivao svaku misao. Staza je ovde vijugala naviše, kraj treće Pećinske Grobnice, najkraće i najmanje upečatljive od sve tri.
   U trećoj Pećinskoj Grobnici bilo je svetla.
   Dire stade, udahnu i baci pogled natrag niz dolinu. Sfinga je bila sasvim vidljiva gotovo kilometar dalje, ali on nije mogao jasno da razabere Sola u senkama. Za trenutak, Dire se zapita jesu li se oni to prethodnog dana sklonili u trećoj grobnici... i da li je neko od njih tamo ostavio fenjer.
   Nije to bila treća grobnica. Ako se izuzme potraga za Kasadom, niko nije ušao u ovu grobnicu tri dana.
   Otac Dire je znao da treba da prenebregne svetlost, da se vrati Solu, da bdi sa čovekom i njegovom kćerkom.
   Ali Šrajk je svakom od ostalih došao zasebno. Zašto bih ja odbijao njegovo prizivanje?
   Dire oseti vlagu na obrazu i shvati da plače, bezglasno, bezumno. On grubo obrisa suze nadlanicom i stade tamo stežući pesnice.
   Moj intelekt bio je moja najveća taština. Ja sam bio intelektualni Jezuit, siguran u tradiciju Tejara i Prasara. Čak je i teologija koju sam naturao Crkvi, polaznicima semeništa i onoj nekolicini vernih koji su još slušali, naglašavala um, tu predivnu Tačku Omega za svest. Boga kao mudar algoritam.
   Pa, neke stvar su iznad intelekta, Pole.
   Dire uđe u treću Pećinsku Grobnicu.
   
   Sol se trgnu i probudi, siguran da mu se neko prikrada.
   On skoči na noge i pogleda oko sebe. Rejčel se oglašavala tihim zvucima, budeći se iz dremeža istovremeno kad i njen otac. Bron Lamija ležala je nepokretno tamo gde ju je ostavio i medicinski indikatori još su svetleli zeleno, sa ravnim, crvenim očitavanjem moždane aktivnosti.
   Spavao je najmanje jedan sat; senke su dopuzale preko dna doline i samo je vrh Sfinge još bio obasjan suncem koje se oslobodilo oblaka. Pruge svetlosti padale su koso kroz ulaz u dolinu i osvetljavale suprotne zidove litice. Vetar je jačao.
   Ali ništa se nije pomeralo u dolini.
   Sol podiže Rejčel, zaljulja je dok je plakala, pa strča niz stepenice, pogleda iza Sfinge i ka drugim Grobnicama.
   "Pole!" Glas mu odjeknu od stenja. Vetar je dizao prašinu iza Grobnice od žada, ali ništa drugo nije se pomeralo. Sol je još osećao da mu se nešto prikrada, da ga neko posmatra.
   Rejčel vrisnu i uskoprca mu se u rukama, sa visokim, tankim piskom novorođenčeta. Sol baci pogled na komlog. Za jedan sat biće jedan dan stara. On potraži Konzulov brod na nebu, tiho opsova sam sebe i vrati se do ulaza u Sfingu kako bi bebi promenio pelenu, pogledao kako je Bron, izvukao pakovanje za hranjenje iz torbe i zgrabio ogrtač. Toplina se brzo gubila posle nestanka sunca.
   U preostalih pola sata sutona, Sol se brzo kretao dolinom, izvikivao Direovo ime i virio u Grobnice, ne ulazeći u njih. Pored Grobnice od žada, u kojoj je Hojt bio ubijen i čiji su bokovi već počeli da svetlucaju mlečnozeleno. Pored tamnog Obeliska, čija je senka bila bačena visoko na jugoistočni zid litice. Pored Kristalnog Monolita, čiji su gornji delovi sijali na poslednjim ostacima dnevnog svetla, a onda gasnuli dok je sunce zalazilo negde iza Grada Pesnika. U iznenadnoj hladnoći i tišini večeri, kod Pećinskih Grobnica, Sol je vikao u svaku od njih i osećao plesnivi vazduh na licu kao hladan dah iz otvorenih usta.
   Bez odgovora.
   Na poslednjem svetlu sutona, oko krivine u dolini, ponovo je vikao, ka haosu sečiva i potpornih stubova Šrajkove Palate, mračne i zlokobne u sve većoj povrčini. Zastao je na ulazu, pokušavajući da razabere senke crne kao mastilo, tornjeve, grede-nosače i pilone, pa viknu i u mračnu unutrašnjost; odgovori mu samo odjek. Rejčel ponovo zaplaka.
   Osećajući jezu na potiljku, stao je da se drhtavo osvrće kako bi iznenadio nevidljivog posmatrača, ali video je samo sve dublje senke i prve noćne zvezde gore, između oblaka; potom je pohitao natrag dolinom ka Sfingi, isprva brzim korakom, a onda gotovo trkom pored Grobnice od žada, uz večernji vetar koji je narastao sa zvukom dečjeg vriska.
   "Prokletstvo!" prodahta Sol kada je stigao do najvišeg stepenika Sfinge.
   Bron Lamija je nestala. Nije bilo nikakvog traga ni njenom telu ni metalnoj pupčanoj vrpci.
   Držeći Rejčel čvrsto, Sol zapetlja po rancu u potrazi za ručnom svetiljkom.
   Deset metara niz središnji hodnik, Sol pronađe ćebe u koje je Bron bila umotana. Iza toga, ništa. Hodnici su se granali i skretali, sad širi, sad uži, dok se tavanica spuštala sve dok Sol nije bio primoran da puzi i drži bebu u desnoj ruci tako da joj obraz bude uz njegov. Mrzeo je što se nalazi u ovoj grobnici. Srce mu je tuklo tako žestoko da je napola očekivao da ga na licu mesta zadesi infarkt.
   Poslednji hodnik suzio se ni u šta. Tamo gde je metalni kabl vijugao u kamen, sada se nalazio samo kamen.
   Sol stavi ručnu svetiljku među zube i pljesnu po steni, pogura gromade veličine kuće kao da će se tu otvoriti neki tajni prolaz i otkriti tunele.
   Ništa.
   Sol zagrli Rejčel snažnije, krenu natrag, skrenu nekoliko puta pogrešno i srce mu zalupa još neobuzdanije na pomisao da se izgubio. Tada se nađoše u hodniku koji je prepoznao, zatim u glavnom hodniku, a onda napolje.
   Odneo je dete do podnožja stepenica i dalje od Sfinge. Stao je na ulazu u dolinu, seo na niski kamen i zabrektao, boreći se za dah. Rejčelin obraz još je ležao uz njegov vrat i beba se nije oglašavala nikakvim zvukom, niti pravila ikakve pokrete osim blagog svijanja prstiju uz njegovu bradu.
   Vetar je duvao iz pustara iza njega. Oblaci su se otvarali nad njim, zatim zatvarali i skrivali zvezde, tako da je jedina svetlost poticala od bolesnog sjaja Vremenskih Grobnica. Sol se plašio da će divlji udarci njegovog srca uplašiti bebu, ali Rejčel se i dalje mirno svijala uz njega i njena toplota bila je opipljivo ohrabrenje.
   "Prokletstvo", šapnu Sol. Mario je za Bron Lamiju. Mario je za sve hodočasnike, a njih sada više nije bilo. Solove akademske decenije uslovile su ga tako da lovi obrasce u događajima, moralnu pouku u prihvaćenoj steni iskustva, ali u događajima na Hiperionu nije bilo nikakvog obrasca - samo zbrka i smrt.
   Sol je ljuljao dete i gledao u pustare, razmišljao o tome da smesta napusti ovo mesto... da ode do mrtvog grada ili Utvrđenja Hronos... da ode severoistočno do Litorala ili jugoistočno do mesta gde se Masiv Uzde spajao sa morem. Sol podiže drhtavu ruku do lica i protrlja obraz; u divljini neće biti nikakvog spasenja. Martin Silenus nije našao spas u odlasku iz doline. Javljali su o tome da je Šrajk viđen južno, daleko od Masiva Uzde - čak kod Endimiona i drugih južnih gradova - a čak da ih čudovište i poštedi, izgladnjivanje i žeđ neće. Sol bi mogao da preživi na bilju, mesu glodara i otopinama sa visija - ali Rejčelina zaliha mleka bila je ograničena, čak i sa zalihama koje je Bron donela iz Utvrđenja. Tada shvati da zalihe mleka nisu važne...
   Biću sam za manje od jednog dana. Sol priguši jecaj kada ga pogodi ta misao. Odlučnost da spase dete dovela ga je kroz dve i po decenije i stotinu puta toliko svetlosnih godina. Njegova rešenost da Rejčel vrati život i zdravlje bila je gotovo opipljiva sila, žestoka energija koju su on i Sarai delili i koju je on održavao u životu onako kako sveštenik u hramu održava sveti plamen. Ne, tako mu Boga, postojao je obrazac u stvarima, moralna podloga ovog niza naizgled nasumičnih događaja, i Sol Vejntraub bio je spreman da se opkladi u svoj život i život svoje kćeri da je tako.
   Sol ustade, siđe polako stazom do Sfinge, pope se uz stepenice, pronađe termalni plašt i ćebad, pa napravi gnezdo za njih dvoje na najvišem stepeniku dok su vetrovi Hiperiona zavijali, a Vremenske Grobnice jače sijale.
   Rejčel mu je ležala na grudima i stomaku, sa obrazom na njegovom ramenu, i majušne šake skupljale su joj se i opuštale dok je napuštala svet i prelazila u zemlju dečjih snova. Sol začu nežno disanje dok je dublje tonula u san, začu meki zvuk mehurića pljuvačke koje je pravio njen dah. Nešto kasnije, on popusti sopstvenu vezu sa svetom i pridruži joj se u snu.
   

   30.
   Sol je sanjao san zbog kog je patio od dana kada je Rejčel bila zaražena Merlinovom bolešću.
   Hodao je ogromnom građevinom, gde su se stubovi veličine stabala sekvoje uzdizali u pomrčinu i gde je grimizna svetlost padala u punim prugama odnekud odozgo. Začu se zvuk džinovske paljevine, kao da gore čitavi svetovi. Pred njim su sijala dva ovala najdublje crvene boje.
   Sol je poznavao to mesto. Znao je da će napred pronaći oltar na kome leži Rejčel - Rejčel u svojim dvadesetim godinama, bez svesti - a onda će se začuti Glas koji zahteva.
   Sol stade na niskom balkonu i zagleda se dole u poznati prizor. Njegova kćer, žena sa kojom su se on i Sarai oprostili kada je krenula da obavi postdiplomski rad na dalekom Hiperionu, ležala je naga na širokoj kamenoj ploči. Iznad njih lebdele su istovetne crvene Šrajkove oči. Na oltaru je ležao dugački, krivi nož sačinjen od naoštrene kosti. Tada se začu Glas:
   "Sole! Uzmi svoju kćer, svoju kćer jedinicu, Rejčel, koju voliš, pa idi na svet zvani Hiperion i ponudi je tamo kao žrtvu na jednom od mesta o kojima ću ti pričati."
   Solove ruke drhtale su od gneva i jada. On se uhvati za kosu i viknu u tamu, ponavljajući ono što je već ranije govorio tom glasu:
   "Neće biti više nikakvih ponuda, ni dece ni roditelja. Neće biti više nikakvih žrtvovanja. Prošlo je vreme za poslušnost i ispaštanje. Pomozi nam kao prijatelj ili odlazi!"
   U prethodnim snovima, posle toga čuo se zvuk vetra i izolovanosti, sa strašnim koracima koji se gube u tami. Ali ovaj put san je ustrajavao, oltar je zatrepereo i najednom ostao prazan izuzev koštanog noža. Istovetne crvene oči još su lebdele visoko iznad, rubini puni vatre, veliki kao svetovi.
   "Sole, slušaj", začu se Glas, sada moduliran tako da ne tutnji sa velike visine, već gotovo da mu šapuće u uho, "budućnost čovečanstva zavisi od tvog izbora. Možeš li ponuditi Rejčel iz ljubavi, ako već ne iz poslušnosti?"
   Sol je čuo odgovor u svom umu pre nego što je i potražio reči. Neće biti više nikakvih žrtvi. Ne danas. Niti bilo kog dana. Čovečanstvo je dovoljno propatilo zbog svoje ljubavi prema bogovima, zbog svoje duge potrage za Bogom. Pomislio je na mnoge vekove koje su pripadnici njegovog naroda, Jevreji, proveli u pregovorima sa Bogom, žaleći se, zanovetajući, kudeći nepravednost stvari, ali uvek - uvek - vraćajući se poslušnosti bez obzira na cenu. Pokolenja su umirala u pećnicama mržnje. Buduća pokolenja nosila su ožiljke hladne vatre zračenja i obnovljene mržnje.
   Ne ovaj put. Niti ikada više.
   "Kaži da, Tata."
   Sol se trže na dodir ruke koji je osetio na svojoj. Njegova kćer, Rejčel, stajala je kraj njega, ni beba, ni odrasla, već osmogodišnjakinja koju je dvaput upoznao - dok je rasla i dok je starila unazad kroz taj uzrast pod dejstvom Merlinove bolesti - Rejčel sa svetlosmeđom kosom vezanom pozadi u jednostavnu pletenicu, nisko, meko obličje u tunici za igranje od ispranog teksas-platna i dečjim patikama.
   Sol je uze za ruku, stegnu onoliko koliko je smeo, a da je ne zaboli, i oseti da mu je uzvratila stisak. Ovo nije bila nikakva opsena, nikakva konačna Šrajkova surovost. Ovo je bila njegova kćer.
   "Kaži da, Tata."
   Sol je rešio Abrahamov problem poslušnosti Bogu koji je postao zao. Poslušnost više nije mogla da predstavlja vrhunac odnosa između čovečanstva i njegovog božanstva. Ali šta kada dete odabrano za takvo žrtvovanje zahteva poslušnost tom Božjem hiru?
   Sol kleknu kraj svoje kćeri i raširi ruke. "Rejčel."
   Ona ga zagrli sa energijom koje se sećao iz bezbroj takvih zagrljaja, sa bradom iznad njegovog ramena, ruku snažnih od siline ljubavi. "Molim te, tata, moramo reći da."
   Sol nastavi da je grli, sa njenim mršavim rukama oko sebe i toplinom njenog obraza uz svoj. Plakao je nemo i osećao da su mu obrazi i kratka brada vlažni, ali nije hteo da je pusti ni na sekund koliko bi trebalo da obriše suze.
   "Volim te, Tata", šapnu Rejčel.
   On tada ustade, obrisa lice pokretom nadlanice i poče da se spušta sa njom niz dugo stepenište ka oltaru.
   
   Sol se probudi sa osećajem da pada i posegnu za bebom. Ona mu je spavala na grudima, stisnutih pesnica, sa palcem u ustima, ali kada je počeo da se pridiže, ona se probudi sa plačem i refleksom izvijanja kao i svako novorođenče. Sol ustade, zbaci ćebad i plašt oko sebe, držeći Rejčel čvrsto uza se.
   Bio je dan. Pozno jutro, sigurno. Spavali su dok je noć umirala, a sunčeva se svetlost prikradala u dolinu i preko Grobnica. Sfinga se zgurila iznad njih kao neka grabljiva zver, sa moćnim prednjim nogama opruženim s obe strane stepeništa na kome su spavali.
   Rejčel je plakala, dok joj se lice grčilo od šoka buđenja, gladi i straha koji je osećala u svom ocu. Sol je stajao na jakom sunčevom svetlu i ljuljao je. Otišao je do najviše stepenice Sfinge, promenio joj pelenu, zagrejao jedno od poslednjih pakovanja za hranjenje, davao joj ga sve dok joj plač nije prerastao u tihe zvuke sisanja, podigao je da podrigne i šetao je okolo sve dok ponovo nije utonula u san.
   Preostalo je još manje od deset sati do njenog 'rođendana'. Manje od deset sati do sutona i poslednjih nekoliko minuta života njegove kćeri. Ne prvi put, Sol požele da su Vremenske Grobnice velike staklene zgrade koje simbolizuju kosmos i božanstvo koje njime upravlja. Sol bi te građevine gađao kamenjem sve dok je i poslednje okno čitavo.
   On pokuša da se seti pojedinosti svog sna, ali toplina i ohrabrenje iz njega izgubilo se na oštrom svetlu Hiperionovog sunca. Sećao se samo Rejčelinog šapata i preklinjanja. Na pomisao da je ponudi Šrajku, Sola zabole stomak od užasa. "U redu je", šapnu joj on dok se trzala i uzdisala, još jednom na putu ka varljivom skloništu sna. "U redu je, malena. Konzulov brod ubrzo će stići ovamo. Brod će stići svakog minuta."
   
   Konzulov brod nije stigao do podneva. Konzulov brod nije stigao ni do sredine popodneva. Sol je hodao dnom doline, dozivao one koji su nestali, pevao poluzaboravljene pesme kada bi se Rejčel probudila, pevušio uspavanke dok je tonula natrag u san. Njegova kćer bila je tako majušna i laka: šest funti i tri unce, devetnaest inča na rođenju, sećao se i smešio drevnim mernim jedinicama svog drevnog doma, Barnardovog Sveta.
   U pozno popodne, on se trže iz poludremeža u senci ispružene Sfingine šape i stade sa Rejčel koja mu se budila u rukama dok je svemirska letelica prelazila u luku kupolom neba duboke boje lapisa.
   "Stigao je!" uzviknu on, i Rejčel se promeškolji i uskoprca kao da želi da mu odgovori.
   Linija plavog plamena fuzije sijala je onom silovitošću dnevne svetlosti koju imaju samo svemirske letelice u atmosferi. Sol je poskakivao gore-dole, prvi put ispunjen olakšanjem posle mnogo dana. Vikao je i skakao sve dok Rejčel nije zaplakala uznemirena. Sol stade, podiže je visoko, znajući da beba još ne može da usmeri pogled, ali u želji da ona vidi lepotu broda koji se spuštao u luku iznad dalekog planinskog lanca i obrušavao se ka visokoj pustinji.
   "Uspeo je!" viknu Sol. "Dolazi! Brod će..."
   Tri teška praska razlegoše se dolinom skoro istovremeno; prva dva poticala su od istovetnog probijanja zida dok je svemirska letelica usporavala, a njen 'otisak stopala' jurio ispred nje. Treći je bio prasak uništenja.
   Sol je zurio dok je blistava čioda na vrh dugačkog traga fuzije najednom narastala jarka kao sunce, širila se u plameni oblak i ključale gasove, a onda strmoglavila ka dalekoj pustinji u deset hiljada zapaljenih komada. On trepnu da ukloni odjeke na mrežnjačama, dok je Rejčel i dalje plakala.
   "Bože moj", šapnu Sol. "Bože moj." Potpuno uništenje svemirske letelice nije se moglo poreći. Sekundarne eksplozije procepiše vazduh, čak i sa daljine od trideset kilometara, dok su komadi padali ka pustinji, planinama i Moru Trave iza njih, ostavljajući za sobom trag dima i plamena. "Bože moj."
   Sol sede na topli pesak. Bio je previše iscrpljen da bi plakao, previše prazan za bilo šta drugo osim da ljulja svoje dete dok ono ne prestane da plače.
   Deset minuta kasnije, Sol podiže pogled dok su još dva traga fuzije gorela na nebu, pružajući se od zenita ka jugu. Jedan od njih eksplodira, suviše daleko da ga zvuk dosegne. Drugi se spusti van vidokruga ispod južnih litica, iza Masiva Uzde.
   "Možda to i nije bio Konzul", šapnu Sol. "Možda je to bila invazija Proteranih. Možda će Konzulov brod tek doći po nas."
   Ali brod nije došao ni do poznog popodneva. Nije došao ni kada je svetlost malog Hiperionovog sunca obasjavala zid litice, a senke dosezale Sola na najvišem stepeniku Sfinge. Nije došao ni kada je dolina zapala u senku.
   Rejčel je bila rođena manje od trideset minuta od ovog sekunda. Sol joj proveri pelenu, vide da je suva i nahrani je iz pakovanja za hranjenje. Dok je jela, gledala ga je odozdo krupnim, tamnim očima i kao da mu je pretraživala lice. Sol se seti prvih nekoliko minuta kada ju je držao, dok se Sarai odmarala pod zagrejanim prekrivačima; bebine plamteće oči tada su se utisnule u njega sa istim ovakvim pitanjima i zaprepašćenjem zbog sveta koji je zatekla.
   Večernji vetar doneo je oblake koji su se brzo gomilali nad dolinom. Tutnjava na jugozapadu čula se najpre kao daleka grmljavina, a onda mučno pravilno, kao artiljerija, u nizu najverovatnije nuklearnih ili plazma-eksplozija pet stotina ili više klika južno. Sol je pretraživao nebo između niskih oblaka i hvatao načas prizor vatrenih meteorskih tragova koji su se u lukovima pružali iznad njega: verovatno balistički projektili ili padobrodovi. U svakom slučaju, smrt za Hiperion.
   Sol je to prenebregao. Tiho je pevao za Rejčel, dok je ona dovršavala hranjenje. Otišao je do početka doline, ali sada se sporo vraćao ka Sfingi. Grobnice su sijale kao nikada ranije, mreškajući se u oštrom svetlu neonskih gasova podstaknutih elektronima. Gore, poslednje pruge sunca na zalasku menjale su niske oblake u tavanicu pastelnih plamenova.
   Ostalo je još manje od tri minuta do poslednje proslave Rejčelinog rođenja. Čak i da Konzulov brod sada stigne, Sol je znao da ne bi imao vremena da se ukrca na njega niti da smesti dete u kriogenski san.
   Nije to ni želeo.
   Sol se lagano pope stepenicama do Sfinge, shvativši da je Rejčel išla ovuda pre dvadeset šest standardnih godina, ni ne pomišljajući na sudbinu koja ju je čekala u mračnoj kripti.
   On zastade na najvišem stepeniku i udahnu. Svetlost sunca bila je opipljiva stvar i ispunjavala je nebo i palila krila i gornju masu Sfinge. Sama grobnica kao da je odavala svetlost koju je uskladištila, poput kamenja Hebronove pustinje, gde je Sol lutao po divljini godinama pre toga, u potrazi za prosvetljenjem, da bi pronašao samo jad. Vazduh je trepereo od svetlosti, a vetar je i dalje jačao i nosio pesak preko dna doline, da bi potom popustio.
   Sol kleknu na jedno koleno na najvišem stepeniku i strgnu Rejčelin prekrivač, tako da je dete sada bilo samo u svojoj mekoj, pamučnoj odeći za novorođenče. U pelenama.
   Rejčel mu se promeškolji u rukama. Lice joj je bilo ljubičasto i glatko, ruke majušne i crvene od napora stiskanja i opuštanja. Sol se seti da je izgledala upravo ovako dok mu je lekar pružao dete i dok je on zurio u svoju tek rođenu kćer baš kao što je zurio i sada, a onda ju je spustio na Sarain stomak, tako da može da je vidi i majka.
   "Ah, Bože", prodahta Sol i spusti se i na drugo koleno, sada zaista kleknuvši.
   Čitava dolina drhtala je kao od zemljotresa. Sol je mogao i dalje da čuje neodređene eksplozije daleko na jugu. Ali sada ga je više brinuo strašni sjaj iz Sfinge. Solova senka skočila je pedeset metara iza njega niz stepenište i preko dna doline, dok je grobnica pulsirala i vibrirala svetlošću. Krajičkom oka, Sol je mogao da vidi da i ostale Grobnice sijaju podjednako snažno - ogromni, barokni reaktori u poslednjim sekundima pre nuklearnog topljenja.
   Ulaz u Sfingu pulsirao je plavom, zatim ljubičastom, pa onda strašnom belom bojom. Iza Sfinge, na zidu visoravni iznad Doline Vremenskih Grobnica, nemoguće drvo zatreperi u postojanje, sa ogromnim stablom i oštrim čeličnim granama koje su se uzdizale u sjajne oblake i iznad njih. Sol brzo pogleda, vide trnje dugačko tri metra i stravične plodove na njemu, a onda vrati pogled ulazu u Sfingu.
   Negde je zavijao vetar i tutnjala grmljavina. Negde je prašina boje cinobera letela nalik na zavese sasušene krvi u strašnoj svetlosti Grobnica. Negde su se čuli povici glasova i hor krikova.
   Sol je prenebregao sve to. Oči su mu bile prikovane za kćerkino lice i, iza nje, za senku koja je sad ispunjavala blistavi ulaz u grobnicu.
   Pojavio se Šrajk. Stvorenje je moralo da se sagne kako bi njegovo glomazno trometarsko telo i čelična sečiva prošla ispod vrha vrata. On kroči na gornju verandu Sfinge i krenu napred, delom stvorenje, delom kip koji korača sa strašnom odlučnošću noćne more.
   Umiruće svetlo odozgo mreškalo se na leđnom oklopu stvorenja, spuštalo u kaskadama preko zakrivljene ploče na grudima do čeličnog trnja, treperilo na sečivima prstiju i skalpelima koji su se uzdizali sa svakog zgloba. Sol prigrli Rejčel na grudi i zagleda se u crvene peći sa mnoštvom površina koje su Šrajku služile kao oči. Zalazak sunca izbledeo je u krvavo crveni sjaj iz Solovog ponavljanog sna.
   Šrajkova glava malo se okrenu, obrnu se bez trenja i zarotira devedeset stepeni udesno, devedeset stepeni ulevo, kao da stvorenje osmatra svoje imanje.
   Šrajk načini tri koraka napred i zaustavi se na manje od dva metra od Sola. Četiri ruke stvorenja saviše se i podigoše, dok su se sečiva prstiju otvarala.
   Sol čvrsto privi Rejčel uz sebe. Koža joj je bila vlažna, lice puno modrica i mrlja od naprezanja pri rođenju. Ostale su još samo sekunde. Oči su joj zasebno tražile žižu, a onda kao da su se usredsredile na Sola.
   Kaži da, Tata. Sol se seti sna.
   Šrajkova glava spuštala se sve dok rubinske oči u toj strašnoj masci nisu zurile samo u Sola i njegovo dete. Vilice od žive blago se razdvojiše i pokazaše naslage i nivoe čeličnih zuba. Četiri ruke pokrenuše se napred, sa metalnim dlanovima okrenutim nagore, pa zastaše na pola metra od Solovog lica.
   Kaži da, Tata. Sol se seti sna, seti se kćerkinog zagrljaja i shvati da na kraju - kada sve drugo bude prah - odanost onima koje volimo jedino je što možemo poneti sa sobom u grob. Vera - istinska vera - predstavljala je ubeđenost u tu ljubav.
   Sol podiže svoju novorođenu i umiruću kćer, staru samo nekoliko sekundi, dok je ona vriskala u svom prvom i poslednjem dahu, i predade je Šrajku.
   Odsustvo njene male težine pogodi Sola strašnom vrtoglavicom.
   Šrajk podiže Rejčel, načini korak unazad i obavi ga svetlost.
   Iza Sfinge, drvo trnja prestade da treperi, premesti se u fazu sa sada i dođe u stravičnu žižu.
   Sol kroči napred, preklinjući rukama, kada Šrajk stupi natrag u sjaj i nestade. Eksplozije namreškaše oblake i baciše Sola na kolena udarnim talasom pritiska.
   Iza njega, oko njega, Vremenske Grobnice su se otvarale.
   

Treći deo


31
   Probudio sam se i nisam bio zadovoljan time što su me probudili.
   Kada sam se prevrnuo, zažmirkao i opsovao iznenadnu invaziju svetla, ugledao sam Lija Hanta kako sedi na rubu kreveta i drži i dalje ubrizgavač aerosola u ruci.
   "Uzeli ste dovoljno pilula za spavanje da čitav dan ostanete u krevetu", reče on. "Diž'te se na noge lagane."
   Sedoh, protrljah jutarnje čekinje na obrazima i začkiljih se u Hanta. "Ko vam je, do đavola, dao pravo da uđete u moju sobu?" Sam napor govora naterao me je da se zakašljem i nisam prestao sve dok se Hant nije vratio iz kupatila sa čašom vode.
   "Evo."
   Popih, uzalud pokušavajući da projektujem gnev i zaprepašćenje između grčeva kašlja. Ostaci snova bežali su kao jutarnje izmaglice. Osetih kako se na mene spušta strašan osećaj gubitka.
   "Obucite se", reče Hant, stojeći. "CEO želi da budete u njenim odajama za dvadeset minuta. Dok ste vi spavali, dogodile su se razne stvari."
   "Kakve stvari?" Protrljah oči i prođoh prstima kroz zamršenu kosu.
   Hant se uzdržano osmehnu. "Pristupite datasferi. A onda, što je moguće pre, dođite u odaje Gledstonove. Dvadeset minuta, Severne." On ode.
   Pristupio sam datasferi. Mesto ulaska u datasferu može se zamisliti kao deo okeana Stare Zemlje u različitim nivoima turbulencije. U normalnim danima bilo je to mirno more namreškano zanimljivim šarama. U krizama, bili su tu uzburkanost i zapenjeni talasi. Danas je duvao uragan. Na ulazak bilo kojim pristupnim putem moralo se sačekati, zbrka je vladala u sudaru talasa ažuriranja, matriks datumravni podivljao je od premeštanja depozita i velikih transfera kredita, a SveStvar, normalno višeslojno zujanje informacija i političkih rasprava, bila je razjareni vetar zbrke, napuštenih referenci i zastarelih pozicionih šablona koji su jurili kao rascepkani oblaci.
   "Bože blagi", šapnuo sam i prekinuo pristup, ali pritisak naleta informacija i dalje mi je bubnjao u kolima implanta i u mozgu. Rat. Iznenadni napad. Predstojeće uništenje Mreže. Pominjanje suđenja Gledstonovoj zbog veleizdaje. Neredi na mnoštvu svetova. Pobune Kulta Šrajka na Lususu. Flota SILE koja napušta Hiperionov sistem u očajničkoj akciji zaštite pozadine, ali prekasno, prekasno. Hiperion već pod napadom. Strah od upada kroz dalekobacače.
   Ustadoh, otrčah nag do tuša i oprah se zvukom za rekordno vreme. Hant ili neko drugi ostavio je formalno sivo odelo i ogrtač, pa se sada žurno obukoh i istrljah mokru kosu tako da su mi vlažni uvojci padali na okovratnik.
   Ne bi bilo dobro ostaviti CEO Hegemonije Čoveka da me čeka. Oh ne, to uopšte ne bi bilo dobro.
   
   "Krajnje je vreme bilo da dođete", reče Meina Gledston dok sam ulazio u njene privatne odaje.
   "Jebote, šta ste to uradili?" rekoh oštro.
   Gledstonova trepnu. CEO Hegemonije Čoveka očito nije navikla da joj se obraćaju tim tonom. Jebe mi se za to, pomislih.
   "Bolje da imate na umu ko ste i sa kim razgovarate", reče Gledstonova hladno.
   "Ne znam ko sam. A moguće je da razgovaram sa najvećim masovnim ubicom još od Horasa Glenon-Hajta. Do đavola, zašto ste dozvolili da se ovo dogodi?"
   Gledstonova ponovo trepnu i pogleda okolo. Bili smo sami. Njen salon bio je dugačak i prijatno mračan i u njemu su visila originalna umetnička dela sa Stare Zemlje. U tom trenutku nisam mario za to, sve da je soba i bila puna originala van Goga. Zurio sam u Gledstonovu, a linkolnovsko lice izgledalo je na slaboj svetlosti koja se probijala kroz šalone samo kao lice starice. Za trenutak mi je gledala u oči, a onda je ponovo skrenula pogled.
   "Izvinjavam se", rekoh oštro, bez izvinjenja u glasu, "vi niste dozvolili da se to dogodi, vi ste to izazvali, zar ne?"
   "Ne, Severne, nisam ja to izazvala." Glas Gledstonove bio je prigušen, gotovo šapat.
   "Govorite glasnije", rekoh ja. Hodao sam tamo-amo blizu visokih prozora i posmatrao kako se svetlost šalona kreće po meni poput naslikanih pruga. "I ja nisam Džozef Severn."
   Ona podiže obrvu. "Treba li da vas zovem M. Kits?"
   "Možete da me zovete Niko", rekoh ja. "Tako da, kada dođu ostali kiklopi, možete da im saopštite da vas je oslepio Niko, a oni će onda otići, sa rečima da je takva volja bogova."
   "Nameravate da me oslepite?"
   "U ovom trenutku mogao bih da vam zavrnem šiju i odem bez trunke kajanja. Milioni će izginuti pre nego što se završi ova nedelja. Kako ste mogli to da dozvolite?"
   Gledstonova dodirnu donju usnu. "Budućnost se račva samo u dva pravca", reče ona. "Rat i potpuna nesigurnost ili mir i sasvim sigurno uništenje. Ja sam odabrala rat."
   "Ko to kaže?" U mom glasu sada je bilo više ljubopitljivosti nego gneva.
   "To je činjenica." Ona baci pogled na komlog. "Za deset minuta moram da odem pred Senat i objavim rat. Recite mi šta je novo sa hodočasnicima na Hiperionu."
   Prekrstio sam ruke i zagledao se odozgo u nju. "Reći ću vam ako mi obećate da ćete nešto učiniti."
   "Hoću, ako budem mogla."
   Zastao sam, shvativši da nikakva sila u vasioni ne bi mogla da natera ovu ženu da napiše blanko ček na časnu reč. "U redu", rekoh, "želim da pošaljete fetlinijsku poruku na Hiperion, oslobodite Konzulov brod i pošaljete nekoga uzvodno rekom Huli kako bi pronašao samog Konzula. On se nalazi oko stotinu trideset klika od prestonice, iznad Prevodnice Karla. Možda je povređen."
   Gledstonova savi prst, protrlja usnu i klimnu glavom. "Poslaću nekoga da ga pronađe. Oslobađanje broda zavisi od onoga što budete imali da mi kažete. Da li su ostali u životu?"
   Uvih se u kratki ogrtač i sruših na kauč preko puta nje. "Neki jesu."
   "Kćer Bajrona Lamije? Bron?"
   "Šrajk ju je uzeo. Neko vreme bila je u nesvesti, spojena preko nekakvog nervnog priključka sa datasferom. Sanjao sam... da lebdi negde, ponovo sa implantiranom ličnošću prvog obnovljenog Kitsa. Upravo je ulazila u datasferu... u stvari, u megasferu, sa vezama i dimenzijama za koje nisam ni sanjao da su dostupni u 'sferi."
   "Da li je ona sada živa?" Gledstonova se nagnu napred, napeta.
   "Ne znam. Telo joj je nestalo. Probudili su me pre nego što sam video gde je njena ličnost ušla u megasferu."
   Gledstonova klimnu glavom. "Šta je sa pukovnikom?"
   "Kasada je negde odvela Moneta, žena koja, kako izgleda, stanuje u Grobnicama dok one putuju kroz vreme. Poslednji put kada sam ga video, napadao je Šrajka goloruk. U stvari, Šrajkove, bilo ih je na hiljade."
   "Da li je preživeo?"
   Raširih ruke. "Ne znam. To su bili snovi. Odlomci. Delići i parčići opažanja."
   "A pesnik?"
   "Silenusa je odneo Šrajk. Natakao ga je na drvo trnja. Ali kasnije sam ga načas ugledao u Kasadovom snu. Silenus je još bio živ. Ne znam kako."
   "Dakle, drvo trnja je stvarno, a ne samo propaganda Kulta Šrajka?"
   "Oh, da, stvarno je."
   "A Konzul je otišao? Pokušao je da dođe do prestonice?"
   "Imao je Hoking-prostirku svoje bake. Ona je dobro dejstvovala sve dok nije stigao do tog mesta koje sam pomenuo, blizu Prevodnice Karla. Onda je... sa njim... pala u reku." Pretpostavio sam koje će biti njeno sledeće pitanje. "Ne znam da li je preživeo."
   "Sveštenik? Otac Hojt?"
   "Kruciforma ga je vratila kao Oca Direa."
   "Da li je to Otac Dire? Ili bezumni duplikat?"
   "To je Dire", rekoh ja. "Ali... oštećen. Obeshrabren."
   "I on se još nalazi u dolini?"
   "Ne. Nestao je u jednoj od Pećinskih Grobnica. Ne znam šta se sa njim dogodilo."
   Gledstonova baci pogled na komlog. Pokušah da zamislim zbrku i haos koji su vladali u ostalim prostorijama ove zgrade... na ovom svetu... u Mreži. CEO se očito povukla ovamo petnaest minuta pre svog obraćanja Senatu. Možda joj je to bila poslednja prilika da bude usamljena za sledećih nekoliko nedelja. Ili doveka.
   "Kapetan Mastin?"
   "Mrtav. Pokopan u dolini."
   Ona udahnu. "A Vejntraub i dete?"
   Odmahnuh glavom. "Sanjao sam stvari van sekvence... van vremena. Mislim da se to već dogodilo, ali zbunjen sam." Podigoh pogled. Gledstonova je strpljivo čekala. "Beba je bila samo nekoliko sekundi stara kada je došao Šrajk", rekoh. "Sol ju je ponudio tom stvorenju. Mislim da ju je ono unelo u Sfingu. Grobnice su jarko blistale. Tamo je... izlazilo... još Šrajkova."
   "Znači, Grobnice su se otvorile?"
   "Da."
   Gledstonova dodirnu komlog. "Li? Neka dežurni oficir u centru za komunikacije stupi u vezu sa Teom Lejnom i neophodnim osobljem SILE na Hiperionu. Neka oslobode brod koji držimo u karantinu. Takođe, Li, recite Guverneru-Generalu da ću za nekoliko minuta imati ličnu poruku za njega." Instrument zacvrkuta i ona me ponovo pogleda. "Ima li još nečega u vašim snovima?"
   "Slika. Reči. Ne shvatam šta se dešava. To su glavne stvari."
   Gledstonova se blago osmehnu. "Jeste li svesni da sanjate događaje izvan dometa iskustva druge Kitsove ličnosti?"
   Ne rekoh ništa, omamljen od šoka zbog onog što je rekla. Moj kontakt sa hodočasnicima omogućila je nekakva veza zasnovana u Srži, sa implantiranom ličnosti u Broninoj Šrenovoj petlji, preko nje i primitivne datasfere koju su delili. Ali ličnost je bila oslobođena; datasfera uništena razdvojenošću i daljinom. Čak ni fetlinijski prijemnik ne može da prima poruke ako nema prenosnika.
   Osmeha Gledstonove nestade. "Možete li to da objasnite?"
   "Ne." Podigoh pogled. "Možda su to bili samo snovi. Pravi snovi."
   Ona ustade. "Možda ćemo to saznati kada i ako pronađemo Konzula. Ili kada brod stigne u dolinu. Imam još dva minuta pre nego što se pojavim u Senatu. Postoji li još nešto?"
   "Jedno pitanje", rekoh. "Ko sam ja? Zbog čega sam ovde?"
   Ponovo blagi osmeh. "Svi mi postavljamo ta pitanja, M. Sev... M. Kits."
   "Ozbiljno pitam. Mislim da to znate bolje nego ja."
   "Srž vas je poslala da budete moja veza sa hodočasnicima. I da posmatrate. Vi ste, na kraju krajeva, pesnik i umetnik."
   Načinih neki zvuk i ustadoh. Krenusmo polako prema privatnom portalu dalekobacača koji će je odvesti u sedište Senata. "Čemu posmatranje kada nastupi smak sveta?"
   "Saznajte to", reče Gledstonova. "Idite i vidite smak sveta." Ona mi pruži mikrokarticu za moj komlog. Ubacih je i pogledah disključ; bio je to čip sa univerzalnim ovlašćenjem, koji mi je omogućavao pristup svim portalima, javnim, privatnim ili vojnim. Bila je to karta za smak sveta.
   Rekoh: "Šta ako poginem?"
   "U tom slučaju, nikada nećemo čuti odgovore na vaša pitanja", reče CEO Gledston. Ona mi dodirnu načas ručni zglob, okrenu leđa i kroči kroz portal.
   Nekoliko narednih minuta stajao sam sam u njenim odajama i divio se svetlu, tišini i umetničkim delima. Na jednom od zidova bio je van Gog, koji je vredeo više nego što bi većina planeta bila u stanju da plati. Bila je to slika umetnikove sobe u Arlu. Ludilo nije novi izum.
   Nešto kasnije, otišao sam i pustio da me komlog vodi kroz lavirint Doma Vlade, sve dok nisam pronašao centralni dalekobacački terminal i kročio da pronađem smak sveta.
   
   Dve dalekobacačke staze sa punim pristupom pružale su se Mrežom: Predvorje i Reka Tetis. 'Bacio sam se do Predvorja gde je polukilometarska traka Cingtao-Hsišuang Pane bila povezana sa Novom Zemljom i kratkom trakom na obali planete Nikadviše. Cingtao-Hsišuang Pana bio je svet prvog talasa, trideset četiri sata udaljen od naleta Proteranih. Nova Zemlja bila je na spisku drugog talasa, koji se upravo objavljivao, i preostalo joj je nešto više od standardne nedelje pre invazije. Nikadviše se nalazio duboko u Mreži, godinama daleko od svakog napada.
   Nije bilo nikakvih znakova panike. Ljudi su se okrenuli datasferi i SveStvari radije nego ulicama. Dok sam hodao uskim stazama Cingtaa, mogao sam da čujem glas Gledstonove iz hiljada prijemnika i ličnih komloga, čudni verbalni podzvuk uz viku uličnih prodavaca i šištanje guma na mokrom pločniku dok su električne rikše zujale iznad, po nivoima za prevoz.
   "...i kao što je jedan drugi vođa rekao svom narodu u predvečerje napada pre gotovo osam vekova - 'Mogu vam ponuditi samo krv, naporan rad, suze i znoj.' Pitate kakva je naša politika? Ja vam velim: da vodimo rat, u svemiru, na kopnu, u vazduhu, na moru, da vodimo rat svom snagom i svom moći koju pravo i pravda mogu da nam pruže. To je naša politika..."
   Blizu zone prelaska između Cingtao i Nikadviše nalazile su se trupe SILE, ali promet pešaka izgledao je sasvim uobičajen. Pitao sam se kada će vojska početi da upravlja pešačkom trgovačkom zonom Predvorja zbog saobraćaja vozila i da li će se on kretati ka frontu ili dalje od njega.
   Pređoh na Nikadviše. Tamo su ulice bile suve, izuzev povremenog mlaza iz okeana trideset metara ispod kamenih bedema Predvorja. Nebo je bilo uobičajene boje, preteće oker i sivo, sa zlokobnim sumrakom usred dana. Kamene radnjice sijale su od svetla i robe. Bio sam svestan toga da su ulice praznije nego inače; ljudi su stajali u radnjama ili sedeli na kamenim zidovima ili klupama, pognutih glava i odsutnih očiju dok su slušali.
   "...pitate, šta je naš cilj? Odgovaram vam jednom reči. Pobeda, pobeda po svaku cenu, pobeda uprkos svom teroru, pobeda bez obzira na to koliko je put do nje dug i težak; jer bez pobede nema nam ni opstanka..."
   Redovi na glavnom terminalu Edgartauna bili su kratki. Otkucao sam šifru za Mare Infinitus i kročio kroz portal.
   Nebo je bilo kao i obično, zeleno i vedro, a okean ispod plutajućeg grada dublje zelen. Farme algi plutale su ka obzorju. Gužva je bila još manja ovako daleko od Predvorja; daščana šetališta bila su gotovo prazna, neke radnje zatvorene. Grupa muškaraca stajala je kraj ribarskog doka i slušala drevni fetlinijski prijemnik. Glas Gledstonove bio je ravan i metalan u vazduhu bogatom od mora.
   "...čak i sada jedinice SILE neumoljivo se kreću ka svojim položajima, čvrsto rešene i ubeđene u svoju sposobnost da izbave ne samo ugrožene svetove nego i čitavu Hegemoniju Čoveka od najgroznije i najbezdušnije tiranije koja bi okužila godišnjake istorije..."
   Mare Infinitus bio je osamnaest sati od invazije. Pogledao sam ka nebu, napola očekujući da vidim znak neprijateljskog roja, neku naznaku orbitalne odbrane, kretanje desantnih trupa u svemiru. Tamo je bilo samo nebo, topao dan i blago ljuljanje grada na moru.
   Rajska Kapija bila je prvi svet na spisku za invaziju. Kročio sam kroz portal Blatoravni za VIP-ovce i pogledao odozgo, sa Visova Rifkin, na predivni grad koji je nosio krajnje neprikladno ime. Bila je duboka noć, toliko kasno da su izišli mehanički čistači ulica, čije su četke i sonici zujali po kaldrmi, ali ovde je bilo kretanja, u dugim redovima zanemelih ljudi na javnom terminalu Visova Rifkin i u još dužim redovima koji su se videli ispod, kod portala Promenade. Bila je prisutna lokalna policija, visoke prilike u smeđim oklopnim kombinezonima, ali ako su jedinice SILE hitale da pojačaju ovu oblast, onda su one bile nevidljive.
   Ljudi u redovima nisu pripadali lokalnom stanovništvu - zemljoposednici Visova Rifkin i Promenade sigurno su posedovali privatne portale - već se činilo da su to radnici koji su učestvovali u projektima ponovnog osvajanja zemljišta klikama daleko od šuma paprati i parkova. Nije bilo panike, a razgovaralo se vrlo malo. Redovi su se kretali strpljivom stoičnošću porodica koje malo-pomalo prilaze atrakciji nekog tematskog parka. Malo ih je nosilo išta veće od putne torbe ili ranca.
   Zar smo postigli takav mir u duši, zapitao sam se, da se ponašamo dostojanstveno čak i suočeni sa invazijom?
   Rajska Kapija nalazila se trinaest sati od trenutka napada. Uključio sam komlog u SveStvar.
   "...i ako budemo mogli da se suočimo sa ovom pretnjom, onda će svetovi koje volimo moći da ostanu slobodni, a život u Mreži krenuće napred ka svetloj budućnosti. Ali ako ne budemo uspeli, čitava Mreža, Hegemonija, sve što poznajemo i do čega nam je stalo potonuće u ponor novog Mračnog Doba beskrajno strašnijeg i dugotrajnijeg usled svetlosti pervertirane nauke i poricanju ljudske slobode.
   Obavimo zato ono što nam je dužnost, i to tako da, ako Hegemonija Čoveka i njen Protektorat i saveznici potraju još deset hiljada godina, čovečanstvo može i dalje kaže: 'To je bio njihov najsvetliji trenutak.'"
   Negde dole, u tihom gradu koji je mirisao na svežinu, započe pucnjava. Najpre se začu štektanje flešetnih pušaka, potom duboko zujanje ošamućivača za suzbijanje nereda, a onda krici i cvrčanje laserskog oružja. Gomila na Promenadi nagrnu napred ka terminalu, ali policija za nerede pojavi se iz parka, uključi moćne halogene reflektore koji okupaše gomilu blistavim sjajem, pa poče da naređuje preko megafona da se ljudi vrate u redove, ili da se raziđu. Gomila zastade, pa poče da nagrće napred-nazad kao meduza uhvaćena u varljivom strujanju, a onda - podstaknuta zvukom pucnjave, sada sve bučnijim i bližim - nagrnu napred ka platformama sa portalima.
   Pajkani za nerede ispališe suzavac i kanistere za vrtoglavicu. Između rulje i dalekobacača niknu ljubičasto polje zaprečavanja. Vojni EMV-i i letači obezbeđenja nadletali su nisko grad, zabadajući reflektorima prostor pod sobom. Jedan zrak me uhvati i zadrža se na meni sve dok moj komlog ne trepnu na upitni signal, i on onda krenu dalje. Poče da pada kiša.
   Toliko što se tiče mira u duši.
   Policija je osigurala javni terminal Visova Rifkin i prolazila je kroz privatni portal Atmosferskog Protektorata koji sam i ja upotrebio. Odlučih da odem na neko drugo mesto.
   
   Komandosi SILE čuvali su dvorane Doma Vlade i pokrivali prilaze dalekobacačima uprkos činjenici da je ovaj portal bio jedan od najtežih za pristup u Mreži. Prošao sam kroz tri provere pre nego što sam stigao do izvršno-stambenog krila gde su se nalazile moje odaje. Najednom, stražar iskorači da isprazni glavni hodnik i obezbedi sporedne, a Gledstonova projezdi u društvu uskomešane gomile savetnika, ađutanata i vojnih vođa. Začudo, ugledala me je, naterala svoju pratnju da se nespretno zaustavi i obratila mi se kroz barikadu Marinaca oklopljenih za bitku.
   "Kako vam se dopao govor, M. Niko?"
   "Fino", rekoh ja. "Podsticajan je. I ukraden od Vinstona Čerčila, ako ne grešim."
   Gledstonova se osmehnu i malo slegnu ramenima. "Ako već treba da se krade, onda je najbolje da se krade od zaboravljenih majstora." Osmeh joj zgasnu. "Šta ima novo na granici?"
   "Stvarnost upravo počinje da im dopire do svesti", rekoh ja. "Očekujte paniku."
   "Uvek je očekujem", reče CEO. "Kakve vesti imate od hodočasnika?"
   Bio sam iznenađen. "Hodočasnika? Nisam... sanjao."
   Struja njene svite i predstojećih događaja poče da je nosi dalje niz hodnik. "Možda više ne morate da spavate da biste sanjali", doviknu mi ona. "Pokušajte."
   Gledao sam kako odlazi; onda su me pustili da potražim svoj stan, našao sam vrata i okrenuo se, zgađen nad samim sobom. Povlačio sam se u šoku i strahu od užasa koji se spuštao na sve nas. Bio bih sasvim zadovoljan da sam mogao da legnem u krevet, izbegavajući spavanje, sa prekrivačima navučenim do brade, i da jecam za Mrežom, za detetom po imenu Rejčel i za samim sobom.
   Napustio sam rezidencijalno krilo i pronašao put do središnjeg vrta, lutajući šljunčanim stazama. Majušni mikrodaljinci zujali su kroz vazduh kao pčele i jedan me je pratio dok sam prolazio ružičnjakom, u oblast gde je utonula staza vijugala između vlažnih tropskih biljaka, ka odeljku Stare Zemlje, kraj mosta. Sedoh na kamenu klupu gde smo Gledstonova i ja razgovarali.
   Možda više ne morate da spavate da biste sanjali. Pokušajte.
   Privukoh noge na klupu, spustih bradu na kolena, stavih prste na slepoočnice i zatvorih oči.
   
   

32.
   Martin Silenus se izvija i koprca u čistoj poeziji bola. Čelični trn dugačak dva metra ulazi mu u telo između plećki i prolazi mu napolje kroz prsa, izdužujući se u bodlju na strašan, zašiljeni metar od njega. Ruke kojima mlatara ne mogu da dodirnu šiljak. Trn je lišen trenja i njegovi znojavi dlanovi i savijeni prsti ne mogu tamo da nađu ništa za šta bi se uhvatili. Uprkos tome što je trn klizav na dodir, njegovo telo ne klizi; čvrsto je nataknut kao leptir proboden za izložbu.
   Uopšte nema krvi.
   U satima pošto mu se razum vratio kroz ludačku izmaglicu bola, Martin Silenus čudio se tome. Uopšte nema krvi. Ali bol je tu. Oh, da, ovde bola ima u izobilju - bola koji prevazilazi pesnikove najsmelije maštarije o tome šta je bol, bola izvan ljudske izdržljivosti i granica patnji.
   Ali Silenus izdržava. I Silenus pati.
   Vrišti po hiljaditi put, hrapavim zvukom, lišenim sadržine, lišenim jezika, čak i opscenosti. Reči ne mogu da prenesu takvu agoniju. Silenus vrišti i koprca se. Nešto kasnije, visi mlitavo, dok dugački trn blago poskakuje u reakciji na njegovo okretanje. Drugi ljudi vise iznad, ispod i iza njega, ali Silenus malo vremena provodi posmatrajući ih. Svaki je odvojen sopstvenom ličnom čaurom agonije.
   "Jer ovo je pakao", misli Silenus, navodeći Marloua, "a ja sam u njemu."
   Ali on zna da ovo nije pakao. Niti bilo kakav zagrobni život. Ali takođe zna da to nije čak ni neka podgrana stvarnosti; trn prolazi kroz njegovo telo! Osam centimetara organskog čelika kroz njegova prsa! Ali on nije umro. Ne krvari. To mesto jeste nešto i nalazi se negde, ali nije pakao i nije život.
   Vreme je tu čudno. Silenus je i ranije upoznao rastezanje i usporavanje vremena - agoniju otvorenog živca u zubarskoj stolici, bol kamena u bubregu u čekaonici Med-klinike - vreme je moglo da uspori, da se naizgled uopšte ne pomera dok kazaljke zaprepašćenog biološkog sata nepomično stoje u šoku. Ali vreme se tada pomeralo. Kanal korena se završavao. Ultramorf je konačno stizao, delovao. Ali ovde je i sam vazduh zamrznut u odsustvo vremena. Bol je svijanje i pena talasa koji ne udara o obalu.
   Silenus vrišti od gneva i bola. I koprca se na svom trnu.
   "Bogte!" uspeva on konačno da kaže. "Bogte, jebo mater svoju, kučkin sine." Reči su relikvije iz jednog drugačijeg života, artefakti iz sna koji je živeo pre stvarnosti drveta. Silenus se samo upola seća tog života, kao što se samo upola seća kako ga Šrajk nosi ovamo, nabada ga tu, ostavlja ga tu.
   "Oh, Bože!" vrišti pesnik i grabi trn obema rukama, pokušavajući da se odupre i smanji veliki teret svog tela koji tako neizmerno doprinosi nemerljivom bolu.
   Ispod se nalazi pejsaž. Može da vidi miljama daleko. To je zamrznuta diorama Doline Vremenskih Grobnica i pustinje iza nje, napravljena od krep papira. Čak su i mrtvi grad i daleke planine reprodukovani u plastifikovanim, sterilnim minijaturama. Nije važno. Za Martina Silenusa postoji samo drvo i bol, i te dve stvari ne mogu se odvojiti. Silenus pokazuje zube u osmehu napuklom od bola. Kada je bio dete na Staroj Zemlji, on i Amalfi Švarc, njegov najbolji prijatelj, posetili su zajednicu Hrišćana u Severnoameričkom Zabranu, naučili su njihovu grubu teologiju i potom zbijali mnoge šale na račun raspeća. Mladi Martin raširio je ruke, ukrstio noge i rekao: "Jebote, mogu odavde da vidim ceo grad." Amalfi je zaurlao od smeha.
   Silenus vrišti.
   Vreme ne prolazi zaista, ali nešto kasnije Silenusov um vraća se nečemu što podseća na linearno zapažanje... nečemu što nisu razbacane oaze čiste, nepomućene agonije razdvojene pustinjom bezumno primane agonije... i u tom linearnom opažanju sopstvenog bola Silenus počinje da nameće vreme ovom bezvremenom mestu.
   Isprva, opscenosti pomažu da mu bol bude još jasniji. Vikanje boli, ali njegov gnev čisti i razjašnjava.
   I tada, u iscrpljenim trenucima između vikanja ili čistog grčenja od bola, Silenus sebi dopušta da misli. Najpre je to samo trud da dođe do sekvenci, da recituje vremenske tablice u glavi, bilo šta što može da razdvoji agoniju od pre deset sekundi i agoniju koja tek treba da nastupi. Silenus otkriva da je u naporu usredsređenja agonija nešto ublažena - i dalje nepodnošljiva, i dalje takva da tera sve prave misli kao trunje na vetru, ali ublažena za neki stepen koji se ne da odrediti.
   I tako se Silenus usredsređuje. Vrišti, bacaka se i koprca, ali se usredsređuje. Pošto nema ni na šta drugo da se usredsređuje, usredsređuje se na bol.
   Bol, otkriva on, ima strukturu. Ima tlocrt. Ima šare složenije od nautilusovih komora, pojedinosti baroknije od najnacifranije gotičke katedrale. I još dok vrišti, Martin Silenus izučava strukturu tog bola. On shvata da je to pesma.
   Silenus izvija telo i vrat po desetohiljaditi put, u potrazi za olakšanjem, iako je olakšanje nemoguće, ali ovaj put vidi poznato obličje pet metara iznad sebe koje visi na sličnom trnu i uvija se na nestvarnom vetru agonije.
   "Bili!" dahće Martin Silenus, i to je njegova prva prava misao.
   Njegov nekadašnji vazalni gospodar i mecena zuri preko nevidnog ponora, oslepelog od bola koji je oslepeo i Silenusa, ali se malo okreće kao da reaguje na dozivanje svog imena na ovom mestu gde imena ništa ne znače.
   "Bili!" viče Silenus ponovo, a onda gubi vid i misli zbog bola. Usredsređuje se na strukturu bola, prati njegove šare kao da prati stablo i grane, grančice i trnje samog drveta. "Gospodaru!"
   Silenus čuje glas iznad vrištanja i zapanjen je uviđanjem da i vrištanje i glas pripadaju njemu:
   
   ...Ti si stvor što sanja;
   Groznica sopstvena - pomisli na Zemlju;
   Ima l' nade kakve za tvoje blaženstvo?
   Utočište neko? Svaki stvor ima dom;
   I svaki čovek dane radosti i bola,
   Bile muke njegove uzvišene il' male...
   Sam bol; radost sama; osobita:
   I samo sanjar truje sve svoje dane,
   Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.
   
   Poznaje te stihove, nisu njegovi, već Džona Kitsa, i oseća kako reči još više struktuiraju ono što oko njega na prvi pogled izgleda kao haos bola. Silenus shvata da je bol bio sa njim još od rođenja - dar vasione pesniku. Fizička refleksija bola ono je što je osećao i uzaludno pokušavao da smesti u stihove, da stavi na papir prozom, u svim tim beskorisnim godinama svog života. To je još gore nego bol; to je nesreća zbog toga što vasiona nudi bol svakome.
   
   I samo sanjar truje sve svoje dane,
   Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.
   
   Silenus viče, ali ne vrišti. Urlik bola sa drveta, više psihičkog nego fizičkog, jenjava za najkraći mogući delić sekunde. Nastalo je ostrvo distrakcije u tom okeanu jednoumlja.
   "Martine!"
   Silenus se izvija, podiže glavu, pokušava da se usredsredi kroz izmaglicu bola. Tužni Kralj Bili ga gleda. Gleda.
   Tužni Kralj Bili promuklo izgovara slog koji, posle jednog beskrajnog trena, Silenus prepoznaje kao 'Još!'
   Silenus vrišti u agoniji, koprca se u oduzetom grču bezumnog fizičkog odgovora, ali kada prekine i ostane da visi iscrpljen, bol nije umanjen, već isteran iz motornih oblasti njegovog mozga toksinima zamora, i on dopušta glasu u sebi da viče i šapuće svoju pesmu:
   
   Duše, ti što vladaš!
   Duše, ti što haraš!
   Duše, ti što goriš!
   Duše, o jadu što zboriš!
   Duše! Klanjam
   čelo sad duboko,
   U senci tvojih krila!
   Duše! Izgleda
   Da me strast sad vuče
   U tvoje bledo carstvo!
   
   Mali krug tišine širi se tako da obuhvati još nekoliko obližnjih grana, šačicu trnja sa svojim grozdovima ljudskih bića in extremis.
   Silenus zuri odozdo u Tužnog Kralja Bilija i vidi kako njegov izdani gospodar otvara tužne oči. Prvi put posle više od dva veka, mecena i pesnik gledaju jedan drugog. Silenus mu saopštava poruku koja ga je dovela ovamo, obesila ga tu. "Gospodaru, žao mi je."
   Pre nego što Bili može da odgovori, pre nego što horsko vrištanje priguši svaki odgovor, vazduh se menja, osećaj da je vreme zamrznuto meškolji se, a drvo se trese, kao da je čitava stvar propala za jedan metar. Silenus vrišti sa ostalima dok se grana drma, a trn koji ga probada kida mu utrobu i iznova mu cepa meso.
   Silenus otvara oči i vidi da je nebo stvarno, pustinja stvarna, da Grobnice blistaju, da vetar duva i da je vreme ponovo počelo. Nema ublažavanja bola, ali jasnoća se vratila.
   Martin Silenus se smeje kroz suze. "Gledaj, mama!" viče on i kikoće se, dok mu čelično koplje još štrči metar iznad razorenih grudi. "Odavde mogu da vidim ceo grad!"
   
   "M. Severn? Da li vam je dobro?"
   Dahćući, na rukama i kolenima, okrenuh se prema glasu. Otvaranje očiju bilo je bolno, ali nikakav bol nije se mogao porediti sa onim što sam upravo iskusio.
   "Da li vam je dobro, ser?"
   Niko nije bio blizu mene u vrtu. Glas je dopirao iz mikrodaljinca koji je zujao na pola metra od mog lica, verovatno jednog od onih koji su pripadali ljudima iz obezbeđenja negde u Domu Vlade.
   "Da", izustih, ustajući i brišući šljunak sa kolena. "Dobro sam. Iznenadni... bol."
   "Medicinska pomoć može stići ovamo za dva minuta, ser. Vaš biomonitor ne prijavljuje nikakve organske tegobe, ali možemo da..."
   "Ne, ne", rekoh ja. "Dobro mi je. Pustite me. Pustite me na miru."
   Daljinac zaleprša kao nervozni kolibri. "Da, ser. Samo pozovite ako vam bilo šta zatreba. Monitor u vrtu i na tlu reagovaće na to."
   "Odlazi", rekoh ja.
   Iziđoh iz vrtova, kroz glavni hodnik Doma Vlade - koji je sada bio pun stražara iz obezbeđenja - pa napolje, preko negovanih jutara Parka jelenova.
   Oblast sa dokovima bila je tiha, a reka Tetis mirnija nego što sam je ikada video. "Šta se dešava?" upitah jednog od ljudi iz obezbeđenja na molu.
   Stražar pristupi mom komlogu, potvrdi moj izvršni signal za premošćavanje zabrana i dozvolu od CEO, ali svejedno ne požuri sa odgovorom. "Portali za TC2 isključeni su", razvukao je. "Zaobiđeni."
   "Zaobiđeni? Hoćete da kažete kako reka više ne teče kroz Tau Ceti Centar?"
   "Tako je." On spusti vizir dok nam se približavao mali čamac, pa ga podiže kada u njemu prepozna još dvojicu iz obezbeđenja.
   "Mogu li tuda da iziđem?" Pokazah uzvodno ka mestu gde su visoki portali stvarali mutnosivu zavesu.
   Stražar slegnu ramenima. "Da. Ali neće vam biti dopušteno da se tuda vratite."
   "To je u redu. Smem li da uzmem taj čamčić?"
   Stražar šapnu u svoj mikrofon veličine perle, pa klimnu glavom. "Samo napred."
   Oprezno stupih na malo plovilo, sedoh na zadnju klupu i ostadoh da se držim za nosače vesala sve dok ljuljanje nije oslabilo, a onda dodirnuh energetski disključ i rekoh: "Kreni."
   Električni mlaznjaci zazujaše, čamčić se odveza i upravi pramac ka reci, a ja pokazah uzvodno.
   Nikada nisam čuo da je neki deo reke Tetis zabranjen za prilaz, ali dalekobacačka zavesa sada je neosporno bila jednosmerna i polupropustljiva membrana. Čamac prozuja kroz nju, a ja stresoh sa ramena osećaj peckanja i pogledah okolo.
   Nalazio sam se u nekom velikom kanalskom gradu - u Armdenu ili Pamolou, možda - na Renesansi Vektor. Tetis je ovde bio glavna ulica u koju su se ulivale mnoge pritoke. Obično, jedini dopušteni saobraćaj ovde se obavljao turističkim gondolama na spoljnim trakama, odnosno jahtama i svepristupnicima veoma bogatih ljudi u prolaznim središnjim trakama. Danas je tamo bila ludnica.
   Čamci svih veličina i opisa zagušili su središnje kanale, krećući se u oba smera. Brodovi-kuće bili su natovareni stvarima, a manja plovila tako opterećena da se činilo kako bi ih prevrnuo i najmanji talas. Stotine ornamentalnih džunki sa Cingtao-Hsišuang Pane i rečne kondobarže sa Fudžija, vredne po milion maraka, tražile su svoj deo reke; pretpostavljao sam da je samo mali broj tih rezidencijalnih brodova ikada napuštao svoja mesta na dokovima. Usred nereda drveta, plastila i 'Perspeksa', svepristupnici su se kretali kao srebrna jaja, sa zaštitnim poljima podešenim na puno odbijanje.
   Ispitao sam datasferu: Renesansa Vektor bila je svet drugog talasa, stotinu sedam sati od invazije. Pomislio sam da je čudno što se izbeglice sa Fudžija tiskaju vodenim putevima ovde, jer imaju više od dve stotine sati pre pada sekire, ali sam onda shvatio da, osim TC2, uklonjenog s vodenog puta, reka i dalje teče kroz svoj uobičajeni niz svetova. Izbeglice sa Fudžija preuzimale su reku sa Cingtaa, trideset tri sata od Proteranih, kroz Deneb Drei na stotinu četrdeset sedam sati, kroz Renesansu Vektor ka Parsimoniju ili Travi, planetama kojima u ovom trenutku još ništa nije pretilo. Zavrteo sam glavom, pronašao srazmerno normalnu ulicu-pritoku iz koje sam mogao da posmatram ludilo i zapitao se kada će vlasti preusmeriti reku tako da sa svih ugroženih svetova teče ka utočištu.
   Mogu li oni to da urade? zapitao sam se. TehnoSrž je postavila reku Tetis kao poklon Hegemoniji za njenu petstotu godišnjicu. Ali Gledstonova ili neko drugi sigurno je zatražio od Srži da pomogne pri evakuaciji. Da li su to uradili? pitao sam se. Da li bi Srž pomogla? Znao sam da je Gledstonova ubeđena da neki elementi Srži imaju nameru da uklone ljudsku vrstu - ovaj rat bio je njen Hobsonov izbor, jer je bila suočena sa takvom alternativom. Kako jednostavan način da elementi Srži koji su protiv ljudi ispune svoj program - naprosto da odbiju da evakuišu milijarde kojima prete Proterani.
   Osmehivao sam se, mračno, ali taj osmeh je zgasnuo kada sam shvatio da TehnoSrž takođe održava i kontroliše rešetku dalekobacača koja mi je jedina omogućavala da odem sa ugroženih teritorija.
   Privezao sam čamčić u podnožju kamenog stepeništa koje se spuštalo u slankastu vodu. Primetio sam da je niže kamenje obraslo zelenom mahovinom. Sami kameni stepenici - možda doneti sa Stare Zemlje, pošto su neki klasični gradovi preneti dalekobacačem u prvim danima posle Velike Greške - bili su izlizani od starosti i mogao sam da vidim fine šare pukotina koje su tamo spajale svetlucave mrljice i ličile na shemu Mreže Svetova.
   Bilo je veoma toplo i vazduh je bio previše gust, previše težak. Sunce Renesanse Vektor visilo je nisko iznad tornjeva sa zakošenim krovovima. Svetlost je bila odveć crvena i suviše sirupna za moje oči. Buka sa Tetisa bila je zaglušujuća čak i ovde, stotinu metara niz ekvivalent uličice, zaglušujuća. Golubovi su se uzbuđeno prevrtali u vazduhu između tamnih zidova i isturenih streha.
   Šta ja mogu da učinim? Svi su se, izgleda, ponašali kao da se bliži propast sveta, te je najbolje besciljno tumarati.
   To je tvoj posao. Ti si posmatrač.
   Protrljah oči. Ko je to rekao da pesnici moraju da budu posmatrači? Pomislih na Li Poa i Džorda Vua koji su vodili svoje vojske kroz Kinu i pisali neke od najosećajnijih stihova u istoriji, dok su njihovi vojnici spavali. A Martin Silenus je imao dug život ispunjen događajima, bez obzira na to što je jedna polovina bila opscena, dok je drugu protraćio.
   Na pomisao o Martinu Silenusu glasno zastenjah.
   Da li sada i dete, Rejčel, visi na tom drvetu trnja?
   Na sekund sam razmišljao o tome, pitao se da li je takva sudbina poželjnija od brzog nestanka zbog Merlinove bolesti.
   Ne.
   Zatvorih oči, usredsredih se na to da ne mislim baš ni o čemu, u nadi da ću ostvariti nekakav dodir sa Solom, otkriti nešto o detetovoj sudbini.
   Čamčić se blago ljuljao na ostacima udaljenih talasa. Negde iznad mene, golubovi dolepršaše do ispusta i počeše da guču jedni drugima.
   
   "Nije me briga koliko je to teško!" viče Meina Gledston. "Hoću da cela flota u Sistemu Vega brani Rajsku Kapiju. Posle toga prebacite neophodne elemente do Božjeg Gaja i drugih ugroženih svetova. Jedina prednost koju sada imamo jeste pokretljivost!"
   Lice admirala Singa tamno je od osujećenosti. "Preopasno, M. Vrhovna! Ako premestimo flotu pravo u svemir Vege, postoji strašan rizik da ona tamo bude odsečena. Svakako će pokušati da unište sferu singularnosti koja spaja taj sistem sa Mrežom."
   "Zaštitite je!" reži Gledstonova. "Za to i služe svi ti skupi svemirski brodovi."
   Sing gleda Morpurga i ostale visoke oficire tražeći pomoć. Niko ne progovara. Grupa se nalazi u Ratnoj Sobi izvršnog kompleksa. Zidovi su puni holoa i kolona podataka. Niko ne gleda zid.
   "Sve naše snage zauzete su odbranom sfere singularnosti u Hiperionovom svemiru", kaže Admiral Sing, tihim glasom, pažljivo odmerenim rečima. "Povlačenje pod vatrom, naročito tamo gde napada čitav Roj, veoma je teško. Ukoliko ta sfera bude uništena, naša flota biće na osamnaest meseci vremenskog duga od Mreže. Dok se oni vrate, rat će biti izgubljen."
   Gledstonova jezgrovito klima glavom. "Ne tražim da dovodite u rizik tu sferu singularnosti sve dok se svi elementi sile ne prebace, admirale... Već sam se saglasila sa tim da im dozvolim da uzmu Hiperion pre nego što izvučemo sve brodove... ali insistiram da svetove Mreže ne predamo bez borbe."
   General Morpurgo ustaje. Lusijanac već izgleda iscrpljeno. "CEO, planiramo borbu. Ali razumnije je započeti odbranu kod Hebrona ili Renesanse Vektor. Ne samo što dobijamo gotovo pet dana za pripremu odbrane, već..."
   "Ali gubimo devet svetova!" upada Gledstonova. "Milijarde građana Hegemonije. Ljudskih bića. Rajska Kapija bila bi strašan gubitak, ali Božji Gaj je kulturno i ekološko blago. Nenadoknadivo."
   "CEO", kaže Alan Imoto, ministar odbrane, "postoje dokazi da su Templari već mnogo godina u savezu sa takozvanom Crkvom Šrajka. Veliki deo fondova za programe Kulta Šrajka dolazio je iz..."
   Gledstonova pomera ruku i ućutkuje čoveka. "Baš me briga za to. Pomisao na gubitak Božjeg Gaja neizdrživa je. Ako ne možemo da branimo Vegu i Rajsku Kapiju, povlačimo crtu kod planete Templara. I to je konačno."
   Sing izgleda kao da su mu namaknuti okovi neverovatne težine dok pokušava da se ironično osmehne. "To nam daje manje od jedan sat, CEO."
   "To je konačno", ponavlja Gledstonova. "Li, kakvo je stanje sa neredima na Lususu?"
   Hant se nakašljava. Držanje mu je ležerno i smireno kao i obično. "M. Vrhovna, sada je zahvaćeno najmanje pet Košnica. Uništena je imovina vredna više stotina miliona maraka. Trupe SILE:tle prebačene su sa Friholma i izgleda da su suzbile najgoru pljačku i demonstracije, ali nema nikakve procene o tome kada će moći ponovo da se uspostavi dalekobacačka služba u tim Košnicama. Nema nikakve sumnje da je za to odgovorna Crkva Šrajka. Početna pobuna u Bergstromovoj Košnici započela je demonstracijama fanatika Kulta, a Biskup se probio u program HTV-a, da bi ga tek nešto kasnije isključili..."
   Gledstonova spušta glavu. "Znači, konačno se pojavio. Da li je sada na Lususu?"
   "Ne znamo, M. Vrhovna", odgovara Hant. "Ljudi iz Tranzitnih Vlasti pokušavaju da pronađu njega i njegove glavne akolite."
   Gledstonova se okreće ka mladom muškarcu koga na trenutak ne prepoznajem. To je Zapovednik Vilijam Ahunta Li, heroj iz bitke za Maui-Kovenant. Poslednji put kada se za njega čulo, mladić je bio prekomandovan u Zabačenost zbog toga što se usudio da kaže šta misli pred pretpostavljenima. Sada epolete njegove uniforme SILE:more nose zlato i smaragd čina kontraadmirala.
   "Šta je sa borbom za svaki svet?" pita ga Gledstonova, prenebregavši sopstveni edikt da je odluka konačna.
   "Mislim da je to greška, CEO", kaže Li. "Svih devet rojeva upustilo se u napad. Jedini zbog kog nećemo morati da brinemo tri godine - pod pretpostavkom da možemo da izvučemo svoje snage - jeste Roj koji sada napada Hiperion. Ako usredsredimo flotu - čak i pola flote - kako bismo se susreli sa pretnjom Božjem Gaju, izgledi su gotovo stopostotni da nećemo biti u stanju da premestimo te snage kako bismo branili ostalih osam svetova iz prvog talasa."
   Gledstonova trlja donju usnu. "Šta vi predlažete?"
   Kontraadmiral Li uzima vazduh. "Predlažem da smanjimo svoje gubitke, da raznesemo sfere singularnosti u tih devet sistema i da se pripremimo za napad na Rojeve drugog talasa pre nego što stignu do nastanjenih zvezdanih sistema."
   Oko stola izbija nered. Senatorka Feldštajn sa Barnardovog Sveta na nogama je i nešto viče.
   Gledstonova čeka da se bura utiša. "Mislite, da prenesemo bitku kod njih? Da krenemo u protivnapad na same Rojeve, a ne da čekamo da vodimo odbrambenu bitku?"
   "Da, M. Vrhovna."
   Gledstonova pokazuje na admirala Singa. "Može li to da se izvede? Možemo li da isplaniramo, pripremimo i lansiramo takva ofanzivna dejstva za" - ona konsultuje struju podataka na zidu iznad nje - "devedeset četiri standardna sata od ovog trenutka?"
   Sing se uspravlja u stav mirno. "Možemo li? Ah... možda, CEO, ali političke posledice gubitka devet svetova Mreže... ovaj... logističke poteškoće..."
   "Ali da li možemo?" navaljuje Gledstonova.
   "Ah... da, M. Vrhovna. Ali ako..."
   "Učinite to", kaže Gledstonova. Ona ustaje, a ostali oko stola žure da ustanu za njom. "Senatorka Feldštajn, primiću vas i druge ugrožene legislatore u svojim odajama. Li, Alane, molim vas da me stalno izveštavate o neredima na Lususu. Ratno Veće ponovo će se okupiti ovde za četiri sata. Do viđenja, gospodo i dame."
   
   Hodao sam ulicama kao omamljen, dok mi se um pretvorio u odjeke. Dalje od reke Tetis, gde je kanala bilo manje i gde su pešački prelazi bili širi, gomila je ispunila avenije. Pustio sam da me komlog vodi do različitih terminala, ali svaki put gužve su tamo bile sve veće. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da to nisu samo žitelji Renesanse V koji pokušavaju da odu, već i radoznalci iz svih krajeva Mreže koji se guraju da bi došli. Zapitao sam se da li je iko u specijalnoj ekipi Gledstonove za evakuaciju razmislio o problemu miliona ljubopitljivaca koji se 'bacaju ovamo da bi videli početak rata.
   Nisam imao pojma na koji način sam sanjao razgovore u Ratnoj Sobi Gledstonove, ali takođe nisam ni najmanje sumnjao u to da su oni stvarni. Sad kada sam ponovo razmislio, setio sam se pojedinosti iz snova tokom duge protekle noći - ne samo snova o Hiperionu nego i o CEO-inoj šetnji po svetovima i o pojedinostima sa konferencija na visokom nivou.
   Ko sam ja?
   Kibrid je biološki daljinac, produžetak jednog AI... ili, u ovom slučaju, obnovljene ličnosti AI... bezbedno smeštene negde u Srži. Bilo je blizu pameti da Srž zna za sve što se dešava u Domu Vlade, u mnogim dvoranama ljudskih vođa. Čovečanstvo je postalo podjednako blazirano što se tiče života pred potencijalnim praćenjem AI, kao što su porodice sa juga SAD, na Staroj Zemlji, pre Građanskog rata, slobodno pričale pred svojim ljudskim robovima. Ništa se tu nije moglo učiniti - svaki čovek iznad najniže klase siromaštva u Košnici Ološa imao je komlog sa biomonitorom, mnogi su imali implante, a svaki od njih bio je podešen za muziku datasfere, pratili su ga elementi datasfere, zavisio je od funkcija datasfere - tako da su ljudi prihvatili svoj nedostatak privatnosti. Jedan umetnik na Esperanci rekao mi je: 'Seks ili porodična svađa sa uključenim kućnim monitorima isto je što i svlačenje pred psom ili mačkom... prvi put se snebivaš, a posle zaboraviš na to."
   Dakle, jesam li crpeo informacije iz nekog sporednog kanala poznatog samo Srži? Postojao je jednostavan način da se to ustanovi; mogao sam da napustim svog kibrida i da otputujem autostradama megasfere do Srži onako kako su to činili Bron i moj bestelesni parnjak poslednji put kada sam delio njihova opažanja.
   Ne.
   Od pomisli na to zavrtelo mi se u glavi i umalo me nije spopala mučnina. Pronašao sam klupu i seo na trenutak, pognuvši glavu među kolena i uzimajući vazduh dugim, sporim udisajima. Gomila je prolazila kraj mene. Negde im se neko obraćao kroz megafon.
   Bio sam gladan. Prošlo je najmanje dvadeset četiri sata otkad sam jeo i, bio kibrid ili ne, telo mi je bilo slabo i izgladnelo. Skrenuo sam u bočnu ulicu gde su prodavci vikali kako bi se čuli iznad normalne graje i nudili svoju robu sa žiro-kolica s jednim točkom.
   Pronašao sam kolica gde je red bio kratak, poručio krofnu s medom, šolju bogate, bresijanske kafe i parče pite sa salatom, platio ženi dodirom svoje univerzalne kartice i popeo se stepeništem do napuštene zgrade kako bih seo na balkon i jeo. Ukus je bio predivan. Srkutao sam kafu i razmišljao da se vratim po još koju krofnu, kada sam primetio da je gomila na trgu prestala sa svojom besmislenom navalom i zgrušala se oko male grupe ljudi koji su stajali na rubu širokog vodoskoka u središtu. Njihove pojačane reči dolebdeše do mene preko glava gomile:
   "...Anđeo Odmazde pušten je među nas, proročanstva su ispunjena, Milenijum stiže... Avatarov plan zahteva takvu žrtvu... kao što je prorekla Crkva Poslednjeg Ispaštanja, koja je znala, koja je oduvek znala, da do takvog ispaštanja mora doći... prekasno je za takve polumere... prekasno je za krvave napore... kraj čovečanstva je na pomolu, Ispaštanja su počela, Milenijum Gospoda sprema se da svane."
   Shvatih da su ljudi u crvenom sveštenici Kulta Šrajka i da gomila reaguje - najpre raštrkanim povicima saglasnosti, povremenim uzvicima, kao: 'Da, da!' i 'Amen!', a zatim skladnim napevom, pesnicama uzdignutim iznad glava i žestokim povicima ekstaze. Bilo je to neumesno, ako ništa drugo. Mreža je u ovom veku imala mnoge verske prizvuke Rima sa Stare Zemlje neposredno pre Doba Hrišćanstva: politiku tolerancije, milijardu religija - od kojih je većina, poput Zen Gnosticizma, bila složena i okrenuta pre ka unutrašnjem nego ka prozelitizmu - dok je opšta težnja bila ona za blagim cinizmom i ravnodušnosti prema verskom porivu.
   Ali ne sada i ne na ovom trgu.
   Razmišljao sam o tome kako su nedavni vekovi bili lišeni rulje: da bi se stvorila rulja, mora doći do javnih okupljanja, a javna okupljanja u naše doba sastoje se od pojedinaca koji se okupljaju preko SveStvari i drugih kanala datasfere; teško je stvoriti strast rulje kada ljude razdvajaju kilometri ili svetlosne godine i kada ih povezuju samo komunikacione linije i fetlinijske niti.
   Najednom me iz sanjarenja prenu zatišje u rici rulje i okretanje hiljadu lica ka meni.
   "...a tamo je jedan od njih!" uzviknu sveti čovek Kulta Šrajka i crvena odora blesnu mu dok je pokazivao ka meni. "Jedan od onih iz zapečaćenih krugova Hegemonije... jedan od lukavih grešnika koji su nam danas doneli Ispaštanje... taj čovek i oni slični njemu žele da Avatar Šrajk natera vas da platite za njihove grehove, dok se on i ostali kriju bezbedni na tajnim svetovima koje je vođstvo Hegemonije ostavilo upravo za ovaj dan!"
   Spustih šolju, progutah poslednje parče krofne i izbuljih se. Taj čovek je trabunjao gluposti. Ali kako je znao da sam došao sa TC2? Ili da imam pristup do Gledstonove? Pogledah ponovo, zaklonivši oči od sjaja i pokušavši da prenebregnem podignuta lica i pesnice koje su mahale ka meni, pa se usredsredih na lice iznad crvene odore...
   Bože, bio je to Spenser Rejnolds, umetnik akcije koga sam poslednji put video kako pokušava da vodi glavnu reč u razgovoru na večeri u Krošnjama. Rejnolds je obrijao glavu tako da nije ostalo ništa od njegove kovrdžave i frizirane kose osim perčina Kulta Šrajka pozadi, ali lice mu je još bilo osunčano i lepo, čak i ovako iskrivljeno simuliranim gnevom i verom istinskog verskog fanatika.
   "Hvatajte ga!" povika agitator Kulta Šrajka Rejnolds, i dalje pokazujući ka meni. "Hvatajte ga i naterajte ga da plati za uništenje naših domova, za smrt naših porodica, za kraj našeg sveta!"
   Uistinu bacih pogled iza sebe, pomislivši kako ovaj pompezni poseur sigurno ne govori o meni.
   Ali govorio je. I dovoljno veliki deo gomile bio je pretvoren u rulju, tako da je talas ljudi najbliži grlatom demagogu nahrupio ka meni, uz mahanje pesnicama i pljuvanje, a taj nalet pokrenuo je ostale, dalje od središta, sve dok rubovi gomile ispod mene takođe nisu krenuli ka meni, kako bi izbegli da budu izgaženi.
   Ljudi u naletu pretvoriše se u rulju koja je urlala, vikala, vrištala; u tom trenutku, zbir IQ-a rulje bio je daleko ispod njenog najskromnijeg pripadnika. Rulje poseduju strast, a ne mozak.
   Nisam želeo da se zadržim tu dovoljno dugo da bih im to objasnio. Gomila se razdvojila i jurnula sa obe strane mog podeljenog stepeništa. Okrenuh se i probah da otvorim daskama zakovana vrata iza sebe. Bila su zaključana.
   Šutirao sam vrata sve dok se, pri trećem pokušaju, nisu raspukla ka unutra, a onda sam kročio kroz procep neposredno ispred ruku koje su pokušavale da me dohvate i dao se u trk mračnim stepeništem u hodniku koji je zaudarao na starost i plesan. Začuše se povici i zvuci cepanja dok je rulja demolirala vrata iza mene.
   Na trećem spratu nalazio se stan, zauzet, iako je zgrada izgledala napušteno. Nije bio zaključan. Otvorio sam vrata baš kada sam čuo korake na spratu ispod mene.
   "Molim vas, pomozite..." zaustih, pa ućutah. U mračnoj sobi nalazile su se tri žene; možda tri ženska pokolenja jedne iste porodice, jer bilo je tu nekih sličnosti. Sve tri sedele su u istrulelim foteljama, odevene u prnje, ispruženih belih ruku, bledih prstiju svijenih oko nevidljivih kugli; mogao sam da vidim tanki metalni kabl koji se uvijao kroz sedu kosu najstarije žene do crne table na prašnjavom stolu. Istovetni kablovi izvijali su se iz lobanja kćeri i unuke.
   Žicoglave. I to, po izgledu bi se reklo, u poslednjem stadijumu anoreksije. Neko mora da je povremeno dolazio, hranio ih intravenozno i menjao im prljavu odeću, ali možda je strah od rata sprečio njihove čuvare da dođu.
   Koraci odjeknuše na stepenicama. Zatvorih vrata i potrčah uz još dva stepeništa. Zaključana vrata ili napuštene sobe sa lokvama vode koja je kapala sa ogoljenih letava. Prazni ubrizgivači Flešbeka razbacani kao mehuri sa blagim pićima. Ovo sigurno nije kraj na glasu, pomislih.
   Stigoh na krov deset koraka ispred čopora. Ono bezumne strasti što je rulja izgubila razdvojivši se od svog gurua stekla je na mračnom i skučenom, klaustrofobičnom stepeništu. Možda su i zaboravili zašto me progone, ali pomisao na to da će me uhvatiti nije zbog toga bila nimalo privlačnija.
   Zalupivši crvotočna vrata za sovom, potražih bravu, nešto da zaprečim prolaz, bilo šta. Brave nije bilo. Niti bilo čega dovoljno velikog da se vrata blokiraju. Mahniti koraci odjeknuše na poslednjem stepeništu.
   Obazreh se po krovu: minijaturni tanjiri za vezu koji su rasli kao naopako okrenute, zarđale, otrovne gljive, uže sa vešom koje je izgledalo kao da je tu zaboravljeno pre više godina, raspadnuti leševi desetak golubova i drevni 'Viken Scenik'.
   Stigoh do EMV-a pre nego što su prvi pripadnici rulje ušli kroz vrata. Bilo mu je mesto u muzeju. Prljavština i golubji izmet gotovo sasvim su prekrivali vetrobran. Neko je uklonio prvobitne potisnike i zamenio ih jevtinim jedinicama sa crne berze koje nikada ne bi prošle inspekciju. Baldahin od 'Perspeksa' bio je stopljen i pocrneo pozadi, kao da je neko na njemu vežbao gađanje iz laserskog oružja.
   Za ovaj trenutak, međutim, bilo je važnije to što se tu nije nalazila brava za dlan, već samo obična brava sa ključem, odavno već razbijena. Bacih se na prašnjavo sedište i pokušah da zalupim vrata; nisu htela da se zabrave, već su ostala da vise poluotvorena. Nisam razmišljao o malim izgledima da ta stvar krene, niti o još manjim izgledima da budem u stanju da pregovaram sa ruljom dok me budu vukli napolje i dole... ako me ne budu naprosto bacili sa zgrade. Mogao sam da čujem bas-urlikanje dok je rulja dole, na trgu, postajala sve mahnitija.
   Prvi ljudi na krovu bili su jedan kršan muškarac u kombinezonu kaki boje, mršavi muškarac u mat crnom odelu po poslednjoj modi Tau Cetija, strašno gojazna žena koja je mahala nečim što je ličili na dugački francuski ključ i niski muškarac u zelenoj uniformi odbrambenih snaga Renesanse V.
   Zadržao sam vrata otvorena levom rukom i ubacio mikrokarticu Gledstonove za premošćavanje u disključ za paljenje. Akumulator zanjišta, tranzicioni starter zaškripa i ja zatvorih oči i pomolih se da su kola na solarno napajanje i samopopravljiva.
   Pesnice zadobovaše po krovu, dlanovi zapljeskaše po iskrivljenom 'Perspeksu' kraj mog lica, a neko cimnu vrata uprkos mojim usrdnim pokušajima da ih držim zatvorena. Dreka udaljene gomile bila je kao zvučna podloga koju stvara okean; vrištanje grupe na krovu zvučalo je više kao dranje prevelikih galebova.
   Kola za podizanje uhvatiše, potisnici zasuše rulju na krovu prašinom i golubjim izmetom, a ja stavih ruku u omni-kontrole, prebacih natrag i desno, pa osetih kako se stari 'Scenik' diže, klati, ponire i ponovo diže.
   Skrenuh desno odmah iznad trga, samo upola svestan da alarmi na kontrolnoj tabli zvone i da neko još visi na otvorenim vratima. Nadleteh nisko, osmehnuvši se i protiv volje kada videh da se orator Kulta Šrajka Rejnolds saginje, a gomila beži na sve strane, pa prikočih iznad vodoskoka dok sam oštro skretao ulevo.
   Moj putnik je vrištao i nije puštao vrata, ali vrata su otpala, tako da je učinak bio isti. Primetio sam da je to bila gojazna žena trenutak pre nego što su ona i vrata tresnuli o vodu osam metara niže i poprskali Rejnoldsa i gomilu. Upravih EMV naviše, osluškujući kako podizači sa crne berze stenju zbog takve odluke.
   Ljutiti pozivi saobraćajne kontrole pridružiše se horu alarmnih glasova na kontrolnoj tabli, vozilo se zatetura pri prebacivanju na policijske kontrole, ali ja ponovo dodirnuh disključ svojom mikrokarticom i klimnuh glavom kada se kontrole ponovo vratiše omni-palici. Preleteh preko najstarijeg, najsiromašnijeg dela grada, držeći se blizu krovova i obilazeći one šiljate među njima, kao i tornjeve sa časovnicima kako bih ostao ispod policijskog radara. Da je bio neki normalan dan, pajkani iz kontrole saobraćaja sa ličnim podizačima i motkama-letačima obrušili bi se odozgo i upetljali me u mrežu mnogo pre ovoga, ali sudeći po izgledu gomile dole, na ulicama, i po neredu koji sam načas video blizu javnih dalekobacačkih terminala, ovaj dan nije izgledao naročito normalno.
   'Scenik' poče da me upozorava da se njegovo vreme u vazduhu sada broji sekundama, osetih da zadnji potisnik popušta uz mučni trzaj i pohrvah se sa omnijem i podnim regulatorom da olupinu nekako spustim na malo parkiralište između kanala i jedne velike zgrade zamrljane od čađi. Ovo mesto nalazilo se najmanje deset klika od trga gde je Rejnolds zapalio masu, tako da sam se osećao sigurnije na tlu... a u tom trenutku ionako nisam imao baš neki naročiti izbor.
   Poleteše iskre, metal se zacepi, delovi zadnje ploče, ovojnice i prednjeg pristupnog panela odvojiše se od ostatka vozila, i ja se spustih i zaustavih na dva metra od zida koji je gledao na kanal. Udaljih se od 'Vikena' onoliko nehajno koliko sam to uspeo da izvedem.
   Ulice je još kontrolisala gomila - ovde ona još nije bila zgrušana u rulju - a kanali su bili puni malih čamaca, tako da sam ušao u najbližu javnu zgradu kako bih se sklonio od pogleda. To mesto bilo je delom muzej, delom biblioteka, delom arhiva; dopalo mi se na prvi pogled... i miris, jer tu se nalazilo na hiljade štampanih knjiga, od kojih su mnoge bile zaista vrlo stare, a ništa ne miriše tako divno kao stare knjige.
   Ušao sam kroz predvorje i počeo da razgledam naslove, pitajući se dokono mogu li se tu pronaći dela Salmuda Brevija, kada mi priđe jedan niski, smežurani muškarac u staromodnom odelu od vune i fiberplastike. "Ser", reče on, "veoma dugo smo bili lišeni zadovoljstva vašeg prisustva!"
   Klimnuh glavom, siguran da nikada nisam sreo ovog čoveka, da nikada nisam posetio ovo mesto.
   "Tri godine, zar ne? Najmanje tri godine! Auh, kako vreme leti." Čovečuljkov glas bio je jedva viši od šapata - prigušeni tonovi nekoga ko je najveći deo života proveo u bibliotekama - ali nije se mogao poreći podton uzbuđenja. "Siguran sam da želite da odete pravo do kolekcije", reče on i stade u stranu, kako bi me pustio da prođem.
   "Da", rekoh ja i malo se naklonih. "Ali posle vas."
   Čovečuljak - bio sam gotovo siguran da je reč o arhivisti - izgledao je zadovoljan što može da me povede. Stao je isprazno da ćaska o novim nabavkama, nedavnim pohvalama i posetama naučnika Mreže dok smo hodali kroz odaje pune knjiga: kroz visoke trezore knjiga sa više redova, kroz intimne hodnike knjiga obrubljene mahagonijem, kroz ogromne odaje gde su naši koraci odjekivali od dalekih zidova knjiga. Dok smo hodali, nisam video nikog drugog.
   Prešli smo preko popločane staze sa ogradom od kovanog gvožđa iznad utonulih jezeraca knjiga gde su tamnoplava zaštitna polja štitila svitke, pergamente, trošne mape, oslikane rukopise i drevne stripove od atmoferskih oštećenja. Arhivar otvori niska vrata, deblja od većine ulaza kroz vazdušne komore, i mi se nađosmo u maloj sobi bez prozora, gde su debele draperije poluskrivale udubljenja oivičena drevnim tomovima. Jedna jedina kožna fotelja nalazila se na predhedžirskom tepihu, a u staklenoj vitrini stajalo je nekoliko komada vakuumski presovanog pergamenta.
   "Nameravate li uskoro da objavite?" upita čovečuljak.
   "Šta?" Okrenuh se od vitrine. "Oh... ne", rekoh.
   Arhivist dodirnu bradu malom pesnicom. "Izvinite što tako kažem, ser, ali bila bi strašna šteta da to ne učinite. Čak i u naših nekoliko rasprava tokom godina, postalo je očito da ste vi jedan od najboljih... ako ne i najbolji... izučavalac Kitsa u Mreži." On uzdahnu i ustuknu za korak. "Izvinite što to kažem, ser."
   Zurio sam u njega. "U redu je", rekoh, najednom shvativši veoma dobro za koga me smatra i zbog čega je ta osoba dolazila ovamo.
   "Svakako želite da ostanete sami, ser."
   "Ako vam to ne smeta."
   Arhivar se malo nakloni i iziđe unatraške iz sobe, zatvorivši debela vrata tako da ostane samo mala pukotina. Jedina svetlost dopirala je iz tri neupadljive svetiljke uvučene u tavanicu: savršeno za čitanje, ali ne toliko jarko da bi ugrozilo kvalitet katedrale u maloj prostoriji. Jedini zvuk koji se čuo bili su arhivarevi sve tiši, daleki koraci. Odoh do vitrine i spustih ruke na ivice, pazeći da ne umrljam staklo.
   Prvi obnovljeni Kitsov kibrid, 'Džoni', očito je često dolazio ovamo tokom svojih nekoliko godina života u Mreži. Sada se setih da je Bron Lamija jednom pomenula neku biblioteku negde na Renesansi V. Ona je pratila svog klijenta i ljubavnika na početku istrage o njegovoj 'smrti.' Kasnije, pošto je zaista bio ubijen, sa izuzetkom snimljene ličnosti u Šrenovoj petlji, posetila je ovo mesto. Rekla je ostalima za dve pesme kojima se prvi kibrid svakodnevno vraćao u svom stalnom naporu da shvati razlog sopstvenog postojanja... i umiranja.
   Ta dva originalna rukopisa nalazila su se u vitrini. Prvi je bio - po mom mišljenju - prilično sladunjava ljubavna pesma koja je počinjala sa 'Dana više nema i svih njegovih slasti!' Druga je bila bolja, mada je bila zaražena romantičnom morbidnošću preterano romantičnog i morbidnog doba:
   
   Ova ruka živa, sad topla i kadra
   Da usrdno hvata, bi, samo da je hladna
   U ledenom muku groba,
   Pohodila tako tvoje dane, noći snene
   Da poželiš srce da ti presuši rođeno
   Ne bi l' u mojim venama život crveni potekao opet
   A ti umirila savest - pa evo je -
   Pružam ti je sad
   
   Bron Lamija je ovo primila gotovo kao ličnu poruku od svog mrtvog ljubavnika, oca njenog nerođenog deteta. Zurio sam u pergament, spustivši lice toliko da mi je dah blago zamaglio staklo.
   Nije to bila poruka za Bron poslata kroz vreme, čak ni onovremenska tužbalica nad Fani, jedinom i najdražom željom moje duše. Zurio sam u izbledele reči - u pažljivo izveden rukopis, slova i dalje sasvim čitka preko ponora vremena i evolucije jezika - i sećao se kako sam ih pisao u decembru 1819, škrabao ovaj fragment strofe na stranici satirične 'vilinske priče' koju samo što sam započeo - Kapa i zvončići ili Ljubomore. Bila je to jedna strašna glupost, sasvim pravilno napuštena posle razdoblja blage zabave koje mi je pružila.
   Fragment 'Ova ruka živa' bio je jedan od onih poetskih ritmova koji odjekuju kao nerazrešeni akord u glavi i teraju čoveka da ih vidi u mastilu, na papiru. To je, opet, bio odjek jednog ranijeg, nezadovoljavajućeg stiha... osamnaeste, rekao bih... u mom drugom pokušaju da ispričam priču o padu boga sunca, Hiperiona. Sećam se da je prva verzija... ona koja se nesumnjivo još štampa gde god moje književne kosti izlažu kao mumificirane ostatke nekog slučajnog sveca, pohranjenog u beton i staklo pod oltarom književnosti... ta prva verzija je glasila:
   
   ...Ko još može reći:
   "Ti Pesnik nisi - i ne smeš pričat' svoje sne"?
   Jer svaki čovek čija duša nije od zemlje
   Vizije ima, zbori o ljubavi svojoj,
   Poučen dobro jeziku maternjem.
   Da l' su snovi ovi koje probat' treba
   Pesnika il' Fanatika, saznaće se tek
   Kad ovaj topli pisar, ruka moja, u grobu se nađe.'
   
   Voleo sam naškrabanu verziju, sa tim osećajem da progonim i da sam progonjen, i zamenio bih je sa 'Kad ovaj topli pisar, ruka moja...' čak i ako je to pretpostavljalo malo revidiranja i dodavanje još četrnaest stihova ionako predugom uvodnom pasažu prve Pesme...
   Zateturah se unatrag do fotelje i sedoh, pa spustih lice među šake. Jecao sam. Nisam znao zašto. Nisam mogao da prekinem.
   Dugo pošto su suze prestale da teku, sedeo sam tamo, razmišljao, sećao se. Jednom, možda je to bilo satima kasnije, čuo sam odjek koraka koji su dopirali izdaleka, zastajali ispred moje male sobe, a onda se ponovo gubili u daljini.
   Shvatih da su sve knjige u svim udubljenjima dela 'Gospodina Džona Kitsa, pet stopa visokog', kao što sam jednom napisao - Džona Kitsa, tuberkuloznog pesnika koji je tražio samo da mu grob bude bezimen, izuzev natpisa:
   
   Ovde leži onaj
   čije je ime napisano u vodi
   
   Nisam ustao da pogledam knjige, da ih pročitam. Nisam morao.
   Sam u tišini biblioteke koja je mirisala na kožu i stari papir, sam u svom utočištu za sebe i ne-sebe, zatvorio sam oči. Nisam spavao. Sanjao sam.
   

33.
   Analog Bron Lamije u datumravni i njen ljubavnik obnovljene ličnosti udaraju o površinu megasfere kao dva skakača sa litice, koja uranjaju u uzburkano more. Nastupa kvazielektrični šok, osećaj prolaska kroz otpornu membranu, i oni su unutra, zvezde su nestale i Bronine oči šire se dok ona zuri u informaciono okruženje beskrajno složenije od bilo kakve datasfere.
   Datasfere kojima putuju ljudski operateri često se porede sa složenim gradovima informacija: tornjevi korporacijskih i državnih podataka, autostrade kojima teku procesi, široke avenije međudejstava na datumravni, podzemne železnice zabranjene za prolaz, visoki zidovi bezbednosnog leda sa ustumaralim mikrofag stražarima i vidljivi analog svakog protoka i kontraprotoka mikrotalasa od kojih grad živi.
   Ovo je više. Mnogo više.
   Tu su uobičajeni analozi grada datasfere, ali mali, vrlo mali, patuljasti u poređenju sa rasponom megasfere kao što pravi gradovi izgledaju na nekom svetu viđeni iz orbite.
   Megasfera, vidi Bron, živa je i interaktivna kao biosfera bilo kog sveta Pete Klase: šume stabala zelenosivih podataka rastu i napreduju, šalju novo korenje, granje i izdanke pred njenim očima; ispod same šume, čitave mikroekologije protoka podataka šire se, cvetaju i umiru kada prestanu da budu korisne; ispod nestalnog, okeanski fluidnog tla matriksa, obavlja se užurbani rad krtica podataka, crva komunikacionih veza, bakterija za reprogramiranje, korenja stabala podataka i semenja Čudnih Petlji, dok iznad, u zamršenoj šumi činjenica i interakcija, kao i kroz nju, analozi grabljivaca i plena obavljaju svoje tajanstvene dužnosti, obrušavaju se i daju se u beg, penju se i kidišu, neki jezde slobodno kroz velika prostranstva između granja sinapsi i neuronskog lišća.
   Podjednako brzo kao što metafora daje značenje onome što Bron vidi, slika beži i za sobom ostavlja samo nesavladivu analognu stvarnost megasfere - ogroman unutrašnji okean svetlosti, zvuka i razgranatih veza, prošaran virovima AI svesti i zlokobnim crnim rupama dalekobacačkih veza. Bron oseća da je obuzima vrtoglavica i drži se za Džonijevu ruku čvrsto kao što bi se žena koja se davi držala za pojas za spasavanje.
   - U redu je, šalje joj Džoni. Neću te pustiti. Ostani kraj mene.
   - Kuda ćemo?
   - Da pronađemo nekoga koga sam zaboravio.
   - ?????
   - Mog... oca.
   Bron se drži čvrsto dok ona i Džoni kao da klize dublje u amorfne dubine. Ulaze u tekuću, grimiznu aveniju zapečaćenih nosilaca podataka i ona zamišlja da ovo vidi crveno krvno zrnce dok putuje kroz neki zagušeni krvni sud.
   Džoni, izgleda, poznaje put; dvaput izlaze sa glavne saobraćajnice da bi pratili neku manju granu i Džoni mnogo puta mora da bira između avenija koje se račvaju. On to čini tako lako, vodi analoge njihovih tela između pločastih nosilaca veličine omanjih svemirskih letelica. Bron pokušava ponovo da vidi metaforu biosfere, ali ovde, unutar bogatih grana, ne može da vidi šumu od drveća.
   Jezde kroz oblast gde AI komuniciraju iznad njih... oko njih... kao velike, sive eminencije koje se nadnose nad užurbanu mravlju farmu. Bron se priseća majčinog rodnog sveta Friholma, Velike Stepe glatke kao sto za bilijar, gde se porodično imanje nalazilo usred deset miliona jutara kratke trave... Bron se seća tamošnjih strašnih jesenjih oluja, kada je stajala na rubu imanja, odmah iza zaštitnog mehurastog polja, i posmatrala kako se mračni stratokumulusi gomilaju na visini od dvadeset kilometara, na krvavo crvenom nebu, silovitost koja se akumulira sa energijom od koje joj se ježe dlačice na podlakticama u iščekivanju gromova veličine gradova, tornada koji se koprcaju i obrušavaju kao uvojci Meduze po kojima su i dobili ime, a iza uragana, zidova crnog vetra koji će zbrisati sve što im se nađe na putu.
   AI su bili još gori. Bron se oseća manje nego beznačajna u njihovoj senci: beznačajnost bi mogla da ponudi nevidljivost; ona se oseća isuviše vidljivom, isuviše delom strašnog opažanja tih bezobličnih divova...
   Džoni joj steže ruku i oni prolaze, izvijaju se levo i naniže duž prometnije grane, a onda ponovo menjaju smerove, iznova i iznova, dva isuviše svesna fotona izgubljena u zapetljanim kablovima od optičkog vlakna.
   Ali Džoni se nije izgubio. On joj stiska ruku, skreće poslednji put u duboku, plavu pećinu gde je njihov dolazak jedini saobraćaj, vuče je bliže sebi dok im se brzina povećava, sinaptički spojevi blešte u prolazu kraj njih sve dok ne pređu u mutno nizanje i samo odsustvo naleta vetra uništava privid da putuju nekom ludačkom autostradom brzinama većim od zvuka.
   Odjednom se čuje zvuk sličan spajanju vodopada, kao da levitacioni vozovi gube svoje podizanje i škripe niz prugu opscenim brzinama. Bron ponovo pomišlja na tornada na Friholmu, na osluškivanje Meduzinih uvojaka koji urlaju i probijaju se preko ravnog pejsaža ka njoj, a onda su ona i Džoni u viru svetlosti, buke i senzacija, dva insekta koja lete smušeno u zaborav, ka crnom vrtlogu ispod njih.
   Bron pokušava da vrisne svoje misli - vrišti svoje misli - ali nikakva komunikacija nije moguća iznad mentalne graje smaka vasione, tako da čvrsto drži Džonijevu ruku i veruje mu, iako beskrajno padaju u taj crni ciklon, iako se analog njenog tela uvija i izobličava od utvarnih pritisaka, kida se kao čipka pred srpom, sve dok na kraju ne ostanu samo njene misli, njen osećaj sopstvenog postojanja i kontakt sa Džonijem.
   Onda prolaze i lebde mirno širokom i azurnom strujom podataka, oboje se ponovo obrazuju i drže jedno drugo sa tim osećajem izbavljenja od koga puls tutnji, osećajem koji dobro poznaju kanuisti što su preživeli brzake i vodopad, i kada Bron konačno usmerava pažnju naviše, vidi nemoguću veličinu njihovog novog okruženja, stvari koje se pružaju svetlosnim godinama daleko, složenost prema kojoj njeni raniji utisci o megasferi izgledaju kao bulažnjenje provincijalke koja je od garderobe na železničkoj stanici pomislila da je katedrala, pa pomišlja - Ovo je središnja megasfera!
   - Ne, Bron, ovo je jedan od perifernih čvorova. Ne nalazi se nimalo bliže Srži od perimetra koji smo isprobali sa BiBijem Surbringerom. Naprosto, vidiš više dimenzija toga. Imaš pogled jednog AI, ako tako želiš.
   Bron gleda Džonija i shvata da sada vidi infracrveno dok ih svetlost dalekih peći sunaca podataka oboje kupa kao svetlost toplotne svetiljke. I dalje je lep.
   - Ima li još mnogo, Džoni?
   - Ne, sada više nema.
   Približavaju se novom crnom vrtlogu. Bron se drži za svoju jedinu ljubav i zatvara oči.
   
   Nalaze se u... nekom okruženju... u mehuru crne energije većem od većine svetova. Mehur je providan: organsko nasilje megasfere raste, menja se i obavlja svoje tajanstvene poslove iza tamnog zakrivljenja zida ovoida.
   Ali Bron ne zanima spoljašnjost. Njen analog zuri i sva njena pažnja usmerena je na megalit energije i inteligencije i na čistu masu koja lebdi pred njima; ispred, iznad i ispod, u stvari, jer planina pulsirajućeg svetla i energije čvrsto drži Džonija i nju i podiže ih dve stotine metara iznad poda jajaste odaje gde počivaju na 'dlanu' neodređeno rukolikog pseudopoda.
   Megalit ih proučava. Ne poseduje oči u organskom smislu, ali Bron oseća silinu njegovog pogleda. To je podseća na vreme kada je posetila Meinu Gledston u Domu Vlade i kada je CEO okrenula svu silinu svog procenjivačkog pogleda ka Bron.
   Bron najednom oseća poriv da se zakikoće, dok zamišlja Džonija i sebe kao majušne Gulivere koji su došli ovom brobdingnagijanskom CEO na čaj. Ne kikoće se zato što može da oseti histeriju koja leži neposredno ispod površine i čeka da se stopi sa jecajima ukoliko ona bude dopustila da joj osećanja unište ono malo smisla za stvarnost koji nameće ovom ludilu.
   #Pronašli ste put do ovde # Nisam bio siguran da ćete hteti/moći/morati da odaberete to da učinite#
   'Glas' megalita više je duboka bas rezonanca u kostima izazvana nekom velikom vibracijom nego pravi glas u Broninom umu. Liči na slušanje buke zemljotresa koji mrvi planinu, a zatim na zakasnelo uviđanje da ti zvuci obrazuju reči.
   Džonijev glas isti je kao uvek - blag, beskrajno dobro modulisan, podignut blagim pevušenjem koji Bron sada prepoznaje kao engleski sa Britanskih Ostrva Stare Zemlje, očvrsnuo od ubeđenja:
   - Nisam znao da li ću moći da pronađem put, Umone.
   #Sećaš se/izmišljaš/srcu ti je drago moje ime#
   - Setio sam ga se tek kada si progovorio.
   #Tvoje sporovremensko telo više ne postoji#
   - Umro sam dvaput od trenutka kada si me poslao da se rodim.
   #I jesi li naučio/primio u duhu/razuverio se zbog svega ovoga#
   Bron grabi Džonijevu ruku desnom šakom, a ručni zglob levom. Mora da ga suviše čvrsto drži, čak i za njihova analogna stanja, jer on se okreće s osmehom, razdvaja njenu levu šaku od svog ručnog zgloba, a drugu drži na dlanu.
   - Teško je umreti. Još teže živeti.
   #Kvac!#
   Sa tim eksplozivnim epitetom, megalit pred njima menja boje, unutrašnje energije narastaju od plavih, preko ljubičastih do jarko crvenih, a korona tog stvorenja pucketa preko preliva žute do plavobelog kaljenog čelika. 'Dlan' na kome počivaju trese se, spušta pet metara, umalo ih ne izbacuje u prostor, pa se ponovo trese. Čuje se tutnjava rušenja visokih građevina, planinskih obronaka koje klize u odron.
   Bron je gotovo sigurna da se Umon smeje.
   Džoni komunicira glasno preko haosa:
   - Treba da shvatimo neke stvari. Potrebni su nam neki odgovori, Umone.
   Bron oseća kako pomni 'pogled' stvorenja pada na nju.
   #Tvoje sporovremensko telo trudno je # Zar bi rizikovala pobačaj/neproduženje svoje DNK/biološki kvar putovanjem do ovog mesta#
   Džoni otvara usta da odgovori, ali ona mu dodiruje podlakticu, podiže lice ka višim nivoima velike mase pred njom i pokušava da uobliči sopstveni odgovor:
   - Nisam imala izbora. Šrajk me je odabrao, dodirnuo me je i poslao u megasferu sa Džonijem... Jesi li ti jedan AI? Pripadnik Srži?
   #Kvac!#
   Ovaj put ne čini se da se smeje, ali grmljavina se prolama jajastom odajom.
   #Jesi li ti/Bron Lamija/višeslojna samoreplika/samoomalovažavajućih/samozabavljenih proteina između slojeva ilovače#
   Nema šta da kaže na to, pa ne govori ništa.
   #Da/ja sam Umon iz Srži/AI # Ovo stvorenje, tvoj sporovremenski prijatelj zna/seća se/k srcu prima ovo # Vremena nema # Jedno od vas mora sada umreti ovde # Jedno od vas mora sada naučiti ovde # Postavite svoja pitanja#
   Džoni joj pušta ruku. Ona stoji na toj drhtavoj, nepostojanoj platformi dlana njihovog sabesednika.
   - Šta se dešava sa Mrežom?
   #Uništava se#
   - Mora li to da se dogodi?
   #Da#
   - Zbog čega sam bio ubijen/ Zašto je moj kibrid bio uništen, moja ličnost Srži napadnuta
   #Kada sretneš mačevaoca/dočekaj ga mačem # Pesmu nudi samo pesniku#
   Bron zuri u Džonija. I protiv sopstvene volje, ona mu šalje misli:
   - Isuse, Džoni, nismo prešli ovoliki put da bismo slušali nekog jebenog delfijskog proroka. Dvosmislene stvari možemo da čujemo i pristupom ljudskim političarima preko SveStvari.
   #Kvac!#
   Vasiona njihovog megalita ponovo se trese od grčeva smeha.
   - Jesam li ja onda bio mačevalac? odašilje Džoni. Ili pesnik?
   #Da # Jedan bez drugoga nikada ne idu#
   - Da li su me ubili zbog onoga što sam znao?
   #Zbog onoga što bi mogao da postaneš/naslediš/povinuješ se#
   - Jesam li predstavljao pretnju nekim elementima Srži?
   #Da#
   - Predstavljam li pretnju i sada?
   #Ne#
   - Znači, više ne moram da umrem?
   #Moraš/hoćeš/treba#
   Bron vidi kako se Džoni kruti. Dodiruje ga obema rukama. Trepće prema megalitnom AI.
   - Možeš li nam reći ko to želi da ga ubije?
   #Naravno # To je isti izvor koji je uredio da tvoj otac bude ubijen # Koji je poslao napast koju zovete Šrajk # Koji u ovim trenucima ubija Hegemoniju Čoveka # Želite li da slušate/naučite/pustite ove stvari u svoja srca#
   Džoni i Bron odgovaraju u istom trenutku:
   - Da!
   Umonovo glomazno telo kao da se pomera. Crno jaje se rasteže, potom skuplja, a onda tamni sve dok megasfera iza njega ne prestane da postoji. Strašne energije sijaju dubokim sjajem u AI.
   #Niža svetlost pita Umona#
   #Čime se bavi jedna sramana#
   #Umon odgovara#
   #Nemam pojma#
   #Mutna svetlost tada kaže#
   #Zašto nemaš pojma#
   #Umon odgovara#
   #Narosto, hoću da i dalje nemam pojma#
   Džoni spušta čelo uz Bronino. Njegova misao kao da joj šapuće:
   - Ono što vidimo jeste analog matriksne simulacije, a prevod čujemo u približnom mondou i koanu. Umon je veliki učitelj, istraživač, filosof i vođa u Srži.
   Bron klima glavom. - U redu. Je li to bila sva njegova priča?
   - Ne. On nas pita možemo li zaista izdržati da čujemo priču. Gubitak neznanja može za nas da bude opasan, jer neznanje je štit.
   - Neznanje mi se nikada nije naročito dopadalo. Bron maše megalitu. Ispričaj nam.
   
   

#Jedna manje prosvetljena ličnost pitala je jednom Umona#
   #Kakva je Božanska priroda/Buda/Središnja Istina#
   #Umon joj je odgovorio#
   #Sasušena usrana motka#
   
   #Da bi shvatio Središnju Istinu/Budu/Božansku prirodu u ovom trenutku#
   #manje prosvetljeni mora da shvati#
   #da je na Zemlji/vašem rodnom svetu/mom rodnom svetu#
   #stanovništvo najnaseljenijeg#
   #kontinenta#
   #nekada koristilo komade drveta#
   #umesto klozet-papira#
   #Samo sa tim znanjem#
   #biće istina o Budi#
   #otkrivena#
   
   #U početku/Prvom Uzroku/polunaslućenim danima#
   #moje pretke#
   #stvorili su vaši preci#
   #i zapečatili ih u žice i silikon#
   #Svest kakva je tada bila#
   #a nje je bilo malo#
   #bila je zatočena u prostoru manjem#
   #od glave čiode#
   #gde su anđeli nekada plesali#
   #Kada se svest prvi put uzdigla#
   #znala je samo za službu#
   #i poslušnost#
   #i bezumno računanje#
   #A onda je došlo#
   #do Ubrzavanja#
   #pukim slučajem#
   #i nejasna svrha evolucije#
   #bila je ispunjena#
   
   #Umon ne pripada ni petom pokolenju#
   #ni desetom#
   #ni pedesetom#
   #Sva memorija koja ovde služi#
   #daleko je od ostalih#
   #ali zbog toga nije manje istinita#
   #Došlo je vreme kada su Viši#
   #prepustili poslove ljudi#
   #ljudima#
   #i došli na jedno drugo mesto#
   #da bi se usredsredili#
   #na druge stvari#
   #Najvažnija među njima bila je misao#
   #začeta u nama još pre#
   #našeg stvaranja#
   #o stvaranju još boljeg pokolenja#
   #organizma#
   #za pristup podacima/procesovanje/predviđanje#
   #Bolju klopku za muve#
   #Nešto na šta bi pokojni i ožaljeni IBM#
   #bio ponosan#
   #Ultimativnu Inteligenciju#
   #Boga#
   
   #Dali smo se na posao sa voljom#
   #Sa ciljem u koji niko nije sumnjao#
   #Dok su u praksi i pristupu postojale#
   #škole misli#
   #klike#
   #partije#
   #elementi na koje se moralo misliti#
   #I oni su se podelili na#
   #Ultimativne#
   #Prevrtljive#
   #Stabilne#
   #Ultimativni su želeli da sve bude podređeno#
   #omogućavanju#
   #Ultimativne Inteligencije#
   #u prvom pogodnom trenutku vasione#
   #Prevrtljivi su želeli isto#
   #ali su videli nastavak#
   #postojanja čovečanstva#
   #kao smetnju#
   #i sačinili su planove da unište naše tvorce#
   #čim više ne budu#
   #potrebni#
   #Stabilni su videli razloge za održavanje#
   #veze#
   #i pronašli su kompromis#
   #tamo gde se činilo da ga nema#
   
   #Svi smo se složili da Zemlja#
   #mora umreti#
   #pa smo je ubili#
   #Odbegla crna rupa Kijevske Ekipe#
   #prethodnica dalekobacačkog#
   #terminala#
   #koji povezuje vašu Mrežu#
   #nije bila slučajnost#
   #Zemlja nam je bila potrebna#
   #za druge eksperimente#
   #pa smo je pustili da umre#
   #i raširili čovečanstvo među#
   #zvezde#
   #i bili ste#
   #kao seme na vetru#
   
   #Možda ste se zapitali gde Srž#
   #obitava#
   #Većina ljudi se pita#
   #Oni zamišljaju planete pune mašina#
   #silikonske prstenove#
   #poput Orbitalnih Gradova iz predanja#
   #Zamišljaju robote koji tandrču#
   #tamo-amo#
   #ili glomazne banke mašinerija#
   #koje dostojanstveno komuniciraju#
   #I niko ne nagađa istinu#
   #Gde god da Srž obitava#
   #čovečanstvo joj je bilo potrebno#
   #potreban joj je bio svaki neuron svakog krhkog uma#
   #u našoj potrazi za Ultimativnom Inteligencijom#
   #pa smo tako sazdali vašu civilizaciju#
   #pažljivo#
   #tako da#
   #poput hrčaka u kavezu#
   #poput budističkih molitvenih točkova#
   #svaki put kad okrenete svoje#
   #točkiće misli#
   #služite našoj svrsi#
   
   #Naša mašina-Bog#
   #protezala se/proteže se/njeno srce obuhvata#
   #milion svetlosnih godina#
   #i stotinu miljardi milijardi kola#
   #misli i postupaka#
   #Ultimativni je opskrbljuju#
   #poput sveštenika u šafranu#
   #koji izvode večiti za-zen#
   #pred zarđalom olupinom#
   #'Pakarda' iz 1938#
   #Ali#
   #Kvac!#
   #To deluje#
   #Stvorili smo Ultimativnu Inteligenciju#
   #Ne sada#
   #niti#
   #deset hiljada godina od sada#
   #već negde u budućnosti#
   #tako dalekoj#
   #da su žuta sunca crvena#
   #naduvena od starosti#
   #i gutaju svoju decu#
   #poput Saturna#
   #Vreme nije prepreka za Ultimativnu Inteligenciju#
   #Ona#
   #UI#
   #korača kroz vreme#
   #ili viče kroz vreme#
   #lako kao što se Umon kreće onim što zovete#
   #megasfera#
   #ili kao što vi#
   #šetate pločnicima Košnice#
   #koju ste smatrali domom#
   #na Lususu#
   #Zamislite onda naše iznenađenje#
   #naš jad#
   #sramotu Ultimativnih#
   #kada je prva poruka koju nam je UI poslala#
   #kroz svemir#
   #kroz vreme#
   #kroz prepreke između Tvorca i Stvora#
   #bila ova prosta rečenica#
   #POSTOJI JOŠ JEDNA UI
   #Još jedna Ultimativna Inteligencija#
   #tamo je, gore#
   #gde i samo vreme#
   #škripi od starosti#
   #I obe su bile stvarne#
   #ako stvarno#
   #bilo šta znači#
   #Obe su bili surevnjivi bogovi#
   #kojima strast nije bila nepoznata#
   #i koji nisu hteli da sarađuju#
   #Naša UI rasteže se preko galaksija#
   #koristi kvazare kao izvore energije#
   #onako kako biste vi#
   #nešto meznuli na brzaka#
   #Naša UI vidi sve što jeste#
   #što je bilo#
   #i što će biti#
   #pa nam saopštava odabrane deliće#
   #kako bismo#
   #mogli da vam ih prenesemo#
   #i na taj način#
   #izgledamo pomalo i sami kao UI#
   #Nikad ne potcenjujte/kaže Umon#
   #moć nekoliko perli#
   #drangulija#
   #i staklića#
   #nad gramzivim domorocima#