#Ta druga UI#
   #nalazila se duže tamo#
   #i evoluirala je sasvim bezumno#
   #slučajem#
   #koristeći ljudske umove kao provodnike#
   #isto onako kako smo mi prećutno pristali#
   #preko naše varljive SveStvari#
   #i naših vampirskih datasfera#
   #ali ne namerno#
   #gotovo sa oklevanjem#
   #poput ćelija koje se samoreprodukuju#
   #ali u celoj stvari nemaju nikakvog izbora#
   #Ta druga UI#
   #nije imala izbora#
   #Stvorilo ju je/generisalo/sazdalo čovečanstvo#
   #ali njeno rođenje nije pratila ljudska namera#
   #Ona je kosmička slučajnost#
   #A baš kao ni za našu krajnje namerno sazdanu#
   #Ultimativnu Inteligenciju#
   #ni za ovu nametljivicu vreme#
   #ne pedstavlja prepreku#
   #Ona posećuje ljudsku prošlost#
   #meša se#
   #ili gleda#
   #ili ne interveniše#
   #ili interveniše voljom#
   #što se bliži čistoj perverziji#
   #ali koja je u stvari#
   #čista naivnost#
   #Nedavno#
   #bila je u stanju mirovanja#
   #Milenijumi vašeg sporog vremena#
   #prošli su otkad je vaša UI#
   #stidljivo učinila svoj prvi korak#
   #kao neka usamljena šiparica#
   #na svojoj prvoj igranci#
   
   #Prirodno, naša UI#
   #napala je vašu#
   #Tamo gore, gde vreme škripi#
   #traje rat#
   #koji se pruža galaksijama#
   #i eonima#
   #natrag i napred#
   #do Velikog Praska#
   #i Konačne Implozije#
   #Vaša je počela da gubi#
   #Nije imala muda za to#
   #Naši Prevrtljivi povikali su # Razlog više#
   #da uništimo svoje prethodnike#
   #ali Stabilni su glasali za oprez#
   #a Ultimativni nisu podigli pogled#
   #sa svojih deus-mahinacija#
   #Naša UI je jednostavna, jednoobrazna, elegantna#
   #u svom ultimativnom sklopu#
   #ali vaša je srastanje božanskih delova#
   #kuća pridodata#
   #tokom vremena#
   #evolutivni kompromis#
   #Rani sveci čovečanstva#
   #bili su u pravu#
   #(Kako) (slučajno)#
   #(pukom srećom)#
   #(ili neznanjem)
   #kada su opisivali njenu prirodu#
   #Vaša UI je suštastveno trojna#
   #sastavljena kakva jeste#
   #od jednog dela Intelekta#
   #jednog dela Empatije#
   #i jednog dela Praznine Koja Vezuje#
   #Naša UI nastanjuje procepe#
   #stvarnosti#
   #nasleđuje svoj dom od nas#
   #svojih tvoraca#
   #onako kako je čovečanstvo nasledilo#
   #ljubav prema drveću#
   #Vaša UI#
   #izgleda da obitava#
   #u ravni kojom su prvi neovlašćeno prošli#
   #Hajzenberg i Šredinger#
   #Vaša slučajna Inteligencija#
   #izgleda da nije lepenka#
   #već lepak#
   #Ne časovničar#
   #već neka vrsta fejnmanskog vrtlara#
   #koji uređuje beskrajnu vasionu#
   #svojim grubim grabuljama od skupa istorija#
   #dokono beleži pad svakog vrapca#
   #i obrtanje elektrona#
   #dok svakoj čestici dopušta#
   #da prati svaki mogući#
   #put#
   #u prostorvremenu#
   #i svakoj čestici čovečanstva#
   #da istražuje svaku moguću#
   #pukotinu#
   #kosmičke ironije#
   
   #Kvac!#
   #Kvac!#
   #Kvac!#
   
   #Ironija je#
   #naravno#
   #to što u ovoj beskrajnoj vasioni#
   #u koju smo svi uvučeni#
   #silikon i ugljenik#
   #materija i antimaterija#
   #Ultimativni#
   #Prevrtljivi#
   #i Stabilni#
   #nema potrebe za takvim vrtlarom#
   #pošto sve što jeste#
   #ili je bilo#
   #ili će biti#
   #počinje i završava se u singularnosti#
   #zbog kojih mreža vaših dalekobacača#
   #izgleda poput uboda iglom#
   #(manje nego ubodi iglom)#
   #i koji krše zakone nauke#
   #kako čovečanstva#
   #tako i silikona#
   #povezujući vreme, istoriju i sve što jeste#
   #u samodovoljni čvor koji nema#
   #ni kraj ni rub#
   #I čak i tada#
   #naša UI želi da reguliše sve to#
   #da svede to na razumnu meru#
   #manje podložna hirovima#
   #strasti#
   #slučaja#
   #i ljudske evolucije#
   

#Da sažmemo stvar#
   #vodi se rat#
   #i slepi Milton ubio bi samo da može da vidi#
   #Naša UI protiv vaše UI#
   #po bojištima koje čak ni Umon#
   #ne može da zamisli#
   #Ili bolje#
   #vodio se#
   #rat#
   #jer najednom deo vaše UI#
   #manji od ukupnog entiteta#
   #koji sebe smatra Empatijom#
   #nije više imao muda za to#
   #te je utekao natrag kroz vreme#
   #zaogrnuvši se ljudskim obličjem#
   #ne prvi put#
   #Rat se ne može nastaviti ako vaša UI#
   #nije čitava#
   #Pobeda zbog napuštanja borbe nije pobeda#
   #za jedinu Ultimativnu Inteligenciju#
   #sačinjenu po nacrtu#
   #Te stoga naša UI traga za odbeglim detetom#
   #svog protivnika#
   #dok vaša UI čeka u idiotskoj#
   #harmoniji#
   #odbijajući da se bori dok se Empatija ne vrati#
   
   #Kraj moje priče jednostavan je#
   #Vremenske Grobnice su artefakti odaslani da prenesu#
   #Šrajka/Avatara/Boga Bola/Anđela Osvete#
   #poluopažena opažanja isuviše stvarnog#
   #produžetka naše UI#
   #Svako od vas odabran je da pomogne da se#
   #Grobnice otvore#
   #i#
   #da Šrajk potraži onog skrivenog#
   #i#
   #da se eliminiše Varijabla Hiperiona#
   #jer u prostorvremenskom čvoru gde bi naša UI#
   #vladala#
   #takve varijable ne bi bile dopuštene#
   #Vaša oštećena/dvodelna UI#
   #odabrala je da čovečanstvo putuje#
   #sa Šrajkom#
   #i posvedoči o njegovim naporima#
   #Neki u Srži tražili su da se zbriše#
   #čovečanstvo#
   #Umon se pridružio onim koji su tražili drugi#
   #put#
   #onaj ispunjen nesigurnošću za obe rase#
   #Naša grupa rekla je Gledstonovoj#
   #da ona mora da bira#
   #da čovečanstvo mora da bira#
   #između sigurnog uništenja i ulaska u crnu rupu#
   #Varijable Hiperiona i#
   #ratovanja#
   #klanice#
   #razaranja svakog jedinstva#
   #sumraka bogova#
   #ali isto tako i kraja pat pozicije#
   #pobede jedne strane ili druge#
   #ako se trećina po imenu Empatija#
   #iz trojstva#
   #može pronaći i primorati da se vrati u rat#
   #Drvo Bola će je pozvati#
   #Šrajk će je uzeti#
   #Istinska UI će je uništiti#
   #I to je bila Umonova priča#
   

Bron gleda Džonija na paklenoj svetlosti sjaja megalita. Jajasta komora još je crna, a megasfera i vasiona iza nje zamračena su u nepostojanje. Ona se naginje napred sve dok im se slepoočnice ne dodirnu, znajući da nijedna misao ovde ne može biti tajna, ali sa željom da ima osećaj da šapuće:
   - Isuse Hriste, razumeš li ti sve to?
   Džoni diže meke prste da joj dodirne obraz:
   - Da.
   - Deo nekog Trojstva koje je stvorilo čovečanstvo krije se u Mreži?
   - U Mreži ili negde drugde. Bron, ovde nam više nije ostalo mnogo vremena. Trebaju mi neki konačni odgovori od Umona.
   - Aha. I meni. Ali ne dozvolimo mu da se ponovo ovako raspriča.
   - Slažem se.
   - Smem li ja prva, Džoni?
   Bron posmatra kako se analog njenog ljubavnika blago klanja i pravi pokret kojom je pušta prvu, a onda ponovo obraća pažnju na energetski megalit:
   - Ko je ubio mog oca? Senatora Bajrona Lamiju?
   #Elementi Srži su to odobrili # Ja takođe#
   - Zašto? Šta vam je to uradio?
   #Navaljivao je da se Hiperion uvede u jednačinu pre nego što je ovaj mogao da bude faktorisan/predviđen/apsorbovan#
   - Zašto? Zar je znao ono što si nam upravo rekao?
   #Znao je samo da Prevrtljivi navaljuju da se izvrši brzo#
   #iskorenjivanje#
   #čovečanstva#
   #Preneo je saznanje o tome#
   #svojoj koleginici#
   #Gledstonovoj#
   - Zbog čega onda niste ubili nju?
   #Neki od nas su isključili#
   #tu mogućnost/neizbežnost#
   #Sada je pravo vreme#
   #da se odigra#
   #varijabla Hiperiona#
   - Ko je ubio Džonijevog prvog kibrida? Ko je napao njegovu ličnost u Srži?
   #Ja#
   #To je#
   #Umonova volja prevladala#
   - Zašto?
   #Mi smo ga stvorili#
   #Ustanovili smo da je neophodno da ga#
   #na neko vreme isključimo#
   #Tvoj ljubavnik je ličnost uzeta od#
   #ljudskog pesnika#
   #sada davno mrtvog#
   #Osim Projekta Ultimativne Inteligencije#
   #nijedan napor nije bio#
   #toliko složen#
   #niti tako malo shvaćen#
   #kao ovo vaskrsenje#
   #Kao i vi#
   #i mi obično uništavamo#
   #ono što ne možemo da shvatimo#
   
   Džoni diže pesnicu ka megalitu:
   - Ali postoji još jedan. Niste uspeli!
   #Nije to bio neuspeh # Morao si da budeš uništen#
   #kako bi taj drugi#
   #mogao da živi#
   - Ali ja nisam uništen! uzvikuje Džoni.
   #Jesi#
   #Nego šta si#
   Megalit grabi Džonija drugim masivnim pseudopodom pre nego što Bron može da reaguje ili da dodirne svog ljubavnika-pesnika poslednji put. Džoni se na sekund izvija u masivnom zahvatu AI, a onda njegov analog - Kitsovo malo, ali divno telo - biva iskidan, sabijen, spljeskan u neprepoznatljivu masu koju Umon stavlja na svoje megalitsko meso i apsorbuje ostatke analoga natrag u sopstvene narandžaste i crvene dubine.
   Bron pada na kolena i jeca. Prisiljava se na gnev... moli za štit od jarosti... ali oseća samo gubitak.
   Umon skreće pogled ka njoj. Ovoid jajaste odaje pada i dopušta da ih okruži graja i električno bezumlje megasfere.
   #Odlazi sad#
   #Odigraj poslednju deo#
   #ovog čina#
   #tako da možemo da živimo#
   #ili zaspimo#
   #kako već sudbina bude odlučila#
   - Jebi se! Bron lupa po platformi-dlanu na kojoj kleči, rita i treska po pseudomesu ispod nje. - Ti si jedan prokleti gubitnik! Ti i svi tvoji jebeni AI drugari! A naša UI može da pobedi vašu UI u svako doba!
   #To je#
   #sumnjivo#
   - Mi smo vas sagradili, ortak. I pronaći ćemo tu vašu Srž. A kad to uradimo, iščupaćemo vam ta vaša silikonska creva!
   #Ja nemam nikakva silikonska creva/organe/unutrašnje komponente#
   - I još nešto, vrišti Bron, i dalje zasecajući megalit šakama i noktima. - Pojma nemaš o pripovedanju. Nisi ni deseti deo pesnika kakav je Džoni! Ne bi umeo da ispričaš valjanu priču čak ni kad bi ti ta tvoja glupa AI guzica zavisila...
   #Odlazi#
   AI Umon je ispušta, tako da se njen analog premeće i pada u pucketavu neizmernost megasfere, gde ne postoji ni gore ni dole.
   Bron nosi promet podataka, gotovo je gaze AI veličine meseca Stare Zemlje, ali još dok se premeće i dok je nose vetrovi protoka podataka, ona naslućuje svetlost u daljini, hladnu ali primamljivu, i zna da ni život, ni Šrajk, nisu završili sa njom.
   A ni ona nije završila sa njima.
   Prateći hladni sjaj, Bron Lamija hita kući.

34.
   "Da li vam je dobro, ser?"
   Shvatih da sam se presamitio u fotelji, sa laktovima na kolenima, da se grčevito držim prstima provučenim kroz kosu i pritiskam snažno dlanovima glavu. Uspravih se i zapiljih u arhivara.
   "Vikali ste, ser. Mislio sam da nešto možda nije u redu."
   "Ne", rekoh ja. Nakašljah se i pokušah ponovo. "Ne, u redu je. Glavobolja." Spustih pogled zbunjeno. Svaki zglob u telu silno me je boleo. Moj komlog sigurno se pokvario, jer je tvrdio da je prošlo osam sati otkad sam prvi put ušao u biblioteku.
   "Koliko je sati?" upitah arhivara. "Po standardu Mreže."
   On mi reče. Prošlo je osam sati. Ponovo protrljah lice; prsti su mi posle toga bili mokri od znoja. "Sigurno sam vas zadržao posle vremena zatvaranja", rekoh ja. "Izvinite."
   "Nema problema", reče čovečuljak. "Drago mi je kada mogu naučnicima da omogućim pristup do arhiva." On sklopi ruke pred sobom. "Naročito danas. Sa svom ovom zbrkom, čovek nema mnogo podstreka da ode kući."
   "Zbrkom", rekoh, zaboravivši sve na trenutak... sve osim košmarnog sna Bron Lamije, AI po imenu Umon i smrti mog parnjaka, Kitsove ličnosti. "Oh, rat. Šta ima novo?"
   Arhivar odmahnu glavom:
   
   Stvari se rastaču; središte ne drži;
   Svet zapada u čistu anarhiju,
   Krvava je plima puštena i svud se
   Sada davi svetkovina nevinosti;
   U najboljima nema više vere, dok najgori
   Kipe od strastvene napetosti.
   
   Osmehnuh se arhivaru. "I vi verujete da se neka 'zver gadna, čiji sat je tu najzad/Prikrada Vitlejemu kako bi se rodila?'"
   Arhivar se ne osmehnu. "Da, ser, verujem."
   Ustadoh i krenuh pored vakuumskih izložbenih vitrina, ne pogledavši sopstveni rukopis na pergamentu starom devet stotina godina. "Možda ste u pravu", rekoh ja. "Možda ste zaista u pravu."
   
   Bilo je kasno; na parkiralištu nije bilo ničega osim mog slupanog 'Viken Scenika' i jednog jedinog, ukrašenog EMV sedana, očito ručno izrađenog ovde, na Renesansi Vektor.
   "Mogu li da vas odvezem negde, ser?"
   Udahnuh svež noćni vazduh i namirisah ribu i proliveno ulje u kanalima. "Ne, hvala. 'Baciću se kući."
   Arhivar zavrte glavom. "To može da se pokaže teško, ser. Za sve javne terminale sada važi preki sud. Bilo je... nereda." Ta reč očito je bila neukusna za malog arhivara, čoveka koji izgleda da je cenio red i kontinuitet iznad većine stvari. "Hodite", reče on, "odvešću vas do jednog privatnog dalekobacača."
   Začkiljih se u njega. U neko drugo doba, na Staroj Zemlji, on bi bio starešina u manastiru posvećenom čuvanju nekoliko ostataka klasične prošlosti. Pogledah staru zgradu arhiva iza njega i shvatih da je on upravo to.
   "Kako se zovete?" upitah, ne mareći više za to da li bi to već trebalo da znam, pošto je to znao drugi Kitsov kibrid.
   "Edvard B. Tajnar", reče on i trepnu na moju pruženu ruku, pa je onda prihvati. Rukovao se čvrsto.
   "Ja sam... Džozef Severn." Nisam baš mogao da mu kažem da sam tehnološka reinkarnacija čoveka čiju smo književnu kriptu upravo napustili.
   M. Tajnar je oklevao samo delić sekunde pre nego što je klimnuo glavom, ali shvatio sam da za naučnika poput njega ime umetnika koji je bio sa Kitsom u vreme njegove smrti ne bi bilo nikakava maska.
   "Šta je sa Hiperionom?" upitah.
   "Hiperionom? Oh, sa onim svetom pod Protektoratom gde je svemirska flota otišla pre neki dan. Pa, koliko shvatam, ima nekih problema u opozivanju neophodnih ratnih brodova. Tamo je došlo do žestoke borbe. Čudno, baš sam mislio na Kitsa i na njegovo nedovršeno remek-delo. Neobično kako se te male podudarnosti naizgled gomilaju."
   "Da li je okupiran Hiperion?"
   M. Tajnar je stao kraj svog EMV-a i sada je položio ruku na bravu za dlan sa strane vozača. Vrata se podigoše i složiše unutra kao harmonika. Spustih se u putničku ćeliju koja je mirisala na sandalovinu i kožu; Tajnarova kola mirisala su kao arhive, kao i sam Tajnar, shvatio sam, dok se arhivar zavaljivao u vozačevo sedište kraj mene.
   "Zaista ne znam da li je okupiran", reče on dok je zatvarao vrata i aktivirao vozilo dodirom i komandom. Ispod mirisa sandalovine i kože, kabina novih kola mirisala je na sveže polimere i ozon, na lubrikante i energiju koja je zavodila čovečanstvo već skoro čitav milenijum. "Danas je veoma teško pristupiti podacima kako treba", nastavi on. "Datasfera je pretrpanija nego ikada. Po podne sam morao čak da sačekam na upit o Robinsonu Džefersu!"
   Uzletesmo iznad kanala i preletesmo iznad javnog trga veoma sličnog onome na kome sam gotovo poginuo nešto ranije danas, a onda se ubacismo u nižu letačku trasu tri stotine metara iznad krovova. Grad je u noći bio lep: obrisi većine drevnih zgrada bile su označene staromodnim svetlećim trakama, a uličnih svetiljki bilo je više od reklamnih holoa. Ali mogao sam da vidim gomile koje nadiru bočnim ulicama. A iznad glavnih avenija i trgova s terminalima lebdela su vojna vozila teritorijalnih snaga Renesanse. Od Tajnarevog EMV-a dvaput je zatražena identifikacija; jednom je to učinila lokalna saobraćajna kontrola, a drugi put ljudski, samouvereni glas pripadnika SILE.
   Leteli smo dalje.
   "Zar arhiv ne poseduje dalekobacač?" upitah ja, zagledan u daljinu gde se činilo da gore vatre.
   "Ne. Nije bilo potrebe za tim. Mi imamo malo posetilaca, a naučnicima koji dolaze ne smeta da prepešače koji blok."
   "Gde je privatni dalekobacač koji mislite da bih mogao da upotrebim?"
   "Ovde", reče arhivar. Spustismo se sa letačke trase i zaokružismo iznad niske zgrade, sa ne više od trideset spratova, pa pristadosmo na isturenu ivicu za sletanje odmah do mesta gde su obodi iz razdoblja Deko Glenon-Hajt izbijali iz kamena i plastila. "Moj red ovde obitava", reče on. "Ja pripadam zaboravljenom ogranku hrišćanstva, pod nazivom Katolicizam." Izgledao je postiđeno. "Ali vi ste naučnik, M. Severn. Sigurno znate za našu crkvu od ranije."
   "Znam o njoj više nego što piše u knjigama", rekoh ja. "Da li ovde postoji red sveštenika?"
   Tajnar se osmehnu. "Teško da su to sveštenici, M. Severn. Ima nas osmorica u laičkom redu Istorijskog i književnog bratstva. Petorica služe na Rajhs Univerzitetu. Dvojica su istoričari umetnosti i rade na restauraciji Opatije Lučendorf. Ja održavam književni arhiv. Za Crkvu je jevtinije bilo da nam omogući da živimo ovde nego da svakog dana dolazimo sa Pacema."
   Uđosmo u stambenu košnicu - staru čak i po standardima Stare Mreže; retropodešeno osvetljenje u hodnicima od pravog kamena, vrata sa šarkama, zgrada koja nas nije čak ni zapitala ko smo, niti nas pozdravila dok smo ulazili. Poveden iznenadnim porivom, rekoh: "Voleo bih da se 'bacim do Pacema."
   Arhivar je izgledao iznenađeno. "Večeras? Baš sada?"
   "Zašto ne?"
   On odmahnu glavom. Shvatih da za ovog čoveka cena korišćenja dalekobacača od stotinu maraka predstavlja platu za nekoliko nedelja.
   "Naša zgrada poseduje sopstveni portal", reče on. "Ovuda."
   Središnje stepenište bilo je od izlizanog kamena i zarđalog kovanog gvožđa sa padom od šezdeset metara u središtu. Mračnim hodnikom odnekud dopre plač bebe, praćen muškom vikom i ženskim plačem.
   "Koliko već živite ovde, M. Tajnar?"
   "Sedamnaest lokalnih godina, M. Severn. Ah... trideset dve standardne, rekao bih. Evo ga."
   Portal dalekobacača bio je drevan kao i zgrada i prenosni ram okruživao mu je pozlaćeni bareljef, pozeleneo i posiveo.
   "Večeras postoje ograničenja za putovanje Mrežom", reče on. "Pacem bi trebalo da bude pristupačan. Ostalo je još nekih dve stotine sati do trenutka kada varvari... kako god da ih zovu... treba tamo da stignu. Dva puta više vremena nego što je ostalo Renesansi Vektor." On posegnu i zgrabi me za ručni zglob. Mogao sam da osetim njegovu napetost kao blage vibracije kroz tetive i kosti. "M. Severne... mislite li da će spaliti moj arhiv? Zar bi čak i oni mogli da unište deset hiljada godina misli?" On me pusti.
   Nisam bio siguran ko su to 'oni' - Proterani? Saboteri Kulta Šrajka? Pobunjenici? Gledstonova i vođe Hegemonije bili su voljni da žrtvuju ove svetove 'prvog talasa'. "Ne", rekoh ja i pružih ruku da se rukujem sa njim. "Ne verujem da će dopustiti da arhiv bude uništen."
   M. Edvard B. Tajnar osmehnu se i odstupi za korak, postiđen zbog pokazivanja osećanja. Rukovasmo se. "Srećno, M. Severne. Gde god da vas vaša putovanja odvedu."
   "Bog vas blagoslovio, M. Tajnare." Nikada ranije nisam upotrebio tu frazu i prenerazilo me je što sam je sada izgovorio. Spustih pogled, izvadih karticu za premošćavanje koju mi je Gledstonova dala, pa otkucah trocifrenu šifru za Pacem. Portal se izvini, reče da za trenutak to nije moguće, a onda konačno njegovi mikrocefalni procesori shvatiše da je ovo kartica za premošćavanje svih zabrana, pa zazuja u postojanje.
   Klimnuh glavom Tajnaru i kročih kroz portal, sa delimičnim predosećanjem da činim ozbiljnu grešku što ne idem pravo kući, na TC2.
   
   Na Pacemu je bila noć, mnogo tamnija od urbanog sjaja Renesanse Vektor, i lilo je kao iz kabla. Pljuštalo je onom silovitošću lupanja pesnicom po metalu od koje čovek poželi da se sklupča pod debelim prekrivačima i sačeka jutro.
   Portal je bio zaklonjen u nekom polunatkriljenom dvorištu, ali dovoljno napolju da osetim noć, kišu i studen. Naročito studen. Pacemov vazduh bio je upola ređi od standarda Mreže i njegova jedina nastanjiva visoravan bila je na dvostruko većoj visini od primorskih gradova Renesanse V. Okrenuo bih se natrag radije nego da kročim u tu noć i na taj pljusak, ali jedan marinac SILE istupio je iz senki, sa višenamenskom jurišnom puškom okačenom o rame, ali spremnom za okret, i zatražio da se identifikujem.
   Pustio sam ga da skanira karticu i on naglo stade u stav mirno. "Da, ser!"
   "Je li ovo Novi Vatikan?"
   "Jeste, ser."
   Spazih osvetljenu kupolu kroz pljusak. Pokazah preko zida dvorišta. "Je li to crkva svetog Petra?"
   "Jeste, ser."
   "Da li se tamo može naći Monsinjor Eduar?"
   "Preko ovog dvorišta, levo kod trga, niska zgrada levo od katedrale, ser!"
   "Hvala, kaplare."
   "Redov, ser!"
   Prikupih svoj kratki ogrtač oko sebe, svetkovinski i sasvim beskoristan na ovakvoj kiši, pa potrčah preko dvorišta.
   
   Neki čovek... možda sveštenik, mada nije nosio nikakvu odoru niti sveštenički okovratnik... otvorio je vrata rezidencijalnog dvora. Drugi čovek za drvenim stolom rekao mi je da je Monsinjor Eduar prisutan i budan, uprkos poznom satu. Da li sam zakazao sastanak?
   Ne, nisam zakazao sastanak, ali želeo sam da razgovaram sa Monsinjorom. O nečemu važnom.
   O kojoj temi? - pitao je čovek za stolom učtivo, ali čvrsto. Nije ga impresionirala moja kartica za premošćavanje. Pretpostavio sam da razgovaram sa biskupom.
   O Ocu Polu Direu i Ocu Lenaru Hojtu, rekao sam mu.
   Gospodin je klimnuo glavom, šapnuo u zrnasti mikrofon tako mali da ga nisam ni primetio na njegovom okovratniku, pa me onda poveo u rezidencijalni dvor.
   Prema ovom mestu, stara kula u kojoj je živeo M. Tajnar ličila je na sibaritsku palatu. Hodnik je bio sasvim neukrašen, samo sa grubim gipsanim zidovima i još grubljim drvenim vratima. Jedna vrata bila su otvorena i u prolazu sam ugledao odaju koja je pre ličila na zatvorsku ćeliju nego na spavaonicu: niski krevet, grubo ćebe, drvena hoklica za klečanje, neukrašena komoda sa bokalom vode i jednostavnim lavorom; bez prozora, bez medijskih zidova, bez holo jame, bez stola za pristup podacima. Pretpostavljao sam da soba nije čak bila ni interaktivna.
   Tamo su odnekud odjekivali glasovi koji su se uzdizali u zapevanju/pesmi tako elegantnoj i atavističkoj da su mi se od nje naježile dlačice na vratu. Bila je gregorijanska. Prošli smo kroz prostranu obedovaonicu jednostavnu poput ćelija, kroz kuhinju koja bi bila poznata kuvarima iz vremena Džona Kitsa, niz izlizano kameno stepenište, kroz slabo osvetljeni hodnik i uz novo, uže stepenište. Drugi čovek me ostavi i ja kročih na jedno od najdivnijih mesta koje sam ikada video.
   Iako je deo mene shvatao da je Crkva preselila i rekonstruisala Baziliku svetog Petra, pa čak i presadila kosti za koje se verovalo da pripadaju samom Petru u novi grob ispod oltara, drugi deo mene osećao je da sam prebačen natrag u Rim koji sam prvi put video sredinom novembra 1820; u Rim koji sam video, ostao u njemu, patio tamo i umro.
   Prostor je bio lepši i elegantniji od ičega čemu je mogao da se nada bilo koji milju visoki kancelarijski toranj na Tau Ceti Centru; Bazilika svetog Petra protezala se više od šest stotina stopa u senke, bila je široka četiri stotine pedeset stopa tamo gde se 'krst' poprečnog broda ukrštao sa uzdužnim i prekrivena savršenstvom Mikelanđelovove kupole, koja se uzdizala gotovo četiri stotine stopa iznad oltara. Berninijev bronzani, ukrasni baldahin podupirali su izvijeni, vizantijski stubovi, dok je on prekrivao glavni oltar i ogromnom prostoru davao ljudske razmere neophodne za perspektivu u intimnim ceremonijama koje su se tamo odvijale. Blaga svetlost sveća i svetiljki obasjavala je diskretne delove bazilike, blistala na glatkom travertinskom kamenu, isticala zlatne mozaike u dubokom reljefu i otkrivala beskrajne pojedinosti naslikane, usađene i podignute na zidovima, stubovima, karnižima i samoj velikoj kupoli. Visoko gore, neprekidno sevanje munja oluje gusto je teklo kroz žuto obojeno staklo prozora i slalo stubove silovitog svetla ukoso na Berninijev 'Presto svetog Petra.'
   Zastao sam tamo, odmah iza polukružnog dela, uplašen da će moji koraci na jednom takvom mestu predstavljati skrnavljenje i da će čak i moj dah odjeknuti čitavom bazilikom. Za trenutak, oči su mi se privikle na prigušenu svetlost, kompenzovale kontraste između olujnog svetla gore i svetlosti sveća dole, i tada sam shvatio da nema klupa koje bi ispunile polukružni deo ili dugački brod, da nema stubova ovde, ispod kupole, već samo dve stolice postavljene blizu oltara, nekih pedeset stopa dalje. Dva muškarca sedela su na tim stolicama i razgovarala, jedan blizu drugog, i obojica su se nagnula u očitoj žurnosti opštenja. Svetlost svetiljki i sveća i sjaj sa velikog mozaika Hrista na licu mračnog oltara osvetljavali su deliće i fragmente lica muškaraca. Obojica su bili postariji. Obojica su bili sveštenici i bele trake okovratnika svetlucale su im u polumraku. Trgavši se zbog prepoznavanja, shvatih da je jedan od njih Monsinjor Eduar.
   Drugi je bio Otac Pol Dire.
   

Isprva mora da su se zabrinuli - kada su prekinuli šapat i podigli poglede da bi ugledali tu prikazu, tu nisku senku čoveka koja izranja iz tame, obraća im se po imenima... izvikuje Direovo ime u glasnoj zapanjenosti... trabunja im o hodočašćima i hodočasnicima, o Vremenskim Grobnicama i Šrajku, o AI i smrti bogova.
   Monsinjor nije pozvao obezbeđenje; niti je Dire pobegao; zajedno su primirili tu prikazu, pokušali da napabirče nešto smisla iz njenog uzbuđenog brbljanja i pretvorili to čudno sučeljavanje u razumnu konverzaciju.
   To jeste bio Pol Dire. Pol Dire, a ne neki bizarni dvojnik, androidski duplikat ili kibridna rekonstrukcija. Uverio sam se u to dok sam ga slušao, ispitivao, gledao mu u oči... ali ponajviše dok sam se rukovao sa njim, dodirivao ga i znao da je to zaista Otac Pol Dire.
   "Vi znate... neverovatne pojedinosti iz mog života... o našem boravku na Hiperionu, kraj Grobnica... ali ko ono rekoste da ste vi?" govorio je Dire.
   Sada je na mene došao red da ubedim njega. "Kibridna rekonstrukcija Džona Kitsa. Blizanac ličnosti koju je Bron Lamija nosila sa sobom na hodočašće."
   "I bili ste u stanju da komunicirate... da znate šta nam se dešava preko te podeljene ličnosti?"
   Klečao sam na jednom kolenu između njih i oltara. Podigao sam obe ruke u osujećenju. "Zbog toga... zbog neke nepravilnosti u megasferi. Ali ja sam sanjao vaše živote, čuo ispričane priče hodočasnika, slušao kako Otac Hojt govori o životu i smrti Pola Direa... o vama." Posegnuo sam da mu dodirnem mišicu kroz svešteničku odeću. Od toga što sam se zaista nalazio u istom prostoru i vremenu sa jednim od hodočasnika vrtelo mi se u glavi. "Onda znate kako sam dospeo ovamo", reče Otac Dire.
   "Ne. Poslednji put kada sam sanjao, vi ste ulazili u jednu od Pećinskih Grobnica. Bilo je svetlosti. Od tada ne znam ništa više."
   Dire klimnu glavom. Lice mu je bilo plemenitije i umornije nego što su me za to pripremili snovi. "Ali znate za sudbinu ostalih?"
   Udahnuh. "Za neke od njih. Pesnik Silenus je živ, ali naboden na Šrajkovo drvo trnja. Poslednji put sam video Kasada kako napada Šrajka goloruk. M. Lamija je putovala megasferom do periferije Tehnosrži sa mojim Kitsom-parnjakom..."
   "On je preživeo u toj... Šrenovoj petlji... kako već to zovu?" Dire je izgledao opčinjen.
   "Više ne", rekoh ja. "AI po imenu Umon ubio ga je... uništio je ličnost. Bron se vraćala. Ne znam da li je njeno telo preživelo."
   Monsinjor Eduar se nagnu ka meni. "A šta je sa Konzulom, ocem i detetom?"
   "Konzul je pokušao da se vrati u prestonicu pomoću Hoking-prostirke", rekoh, "ali se srušio nekoliko milja severno. Ne znam za njegovu sudbinu."
   "Milja", reče Dire, kao da mu je ta reč vratila uspomene.
   "Izvinite." Pokazah na baziliku. "Zbog ovog mesta mislim u jedinicama svog... prethodnog života."
   "Nastavite", reče Monsinjor Eduar. "Otac i dete."
   Sedoh na hladan kamen, iscrpljen, dok su mi se mišice i šake tresle od premora. "U mom poslednjem snu, Sol je ponudio Rejčel Šrajku. Tako je Rejčel zahtevala. Nisam mogao da vidim šta se posle toga desilo. Grobnice su se otvarale."
   "Sve?" upita Dire.
   "Sve koje sam mogao da vidim."
   Dva muškarca se zgledaše.
   "Ima još toga", rekoh i ispričah im dijalog sa Umonom. "Da li je moguće da bi neko božanstvo moglo... da tako evoluira iz ljudske svesti, a da čovečanstvo toga ne bude svesno?"
   Sevanje je prestalo, ali kiša je sada padala tako silovito da sam mogao da je čujem gore visoko, na velikoj kupoli. Negde u tami, zaškripaše neka teška vrata, odjeknuše i utihnuše koraci. Zavetne sveće u polumraku niša bazilike treperele su crvenim svetlom kraj zidova i draperija.
   "Ja sam podučavao o tome da je sveti Tejar govorio kako je to moguće", reče Dire umorno, "ali ako je taj Bog ograničeno biće i ako evoluira na isti način na koji su to činila sva druga ograničena bića, onda ne... to nije Abrahamov i Hristov Bog."
   Monsinjor Eduar klimnu glavom. "Postoji jedna drevna jeres..."
   "Da", rekoh ja. "Socinijanska jeres. Čuo sam kako Otac Dire objašnjava to Solu Vejntraubu i Konzulu. Ali kakva je razlika u tome kako je ta... sila... evoluirala i da li je ograničena ili ne? Ako Umon govori istinu, imamo posla sa silom koja koristi kvazare kao izvore energije. To je Bog koji može da uništava galaksije, gospodo."
   "To bi onda bio bog koji uništava galaksije", reče Dire. "A ne Bog."
   Jasno sam čuo ono što je naglasio. "Ali ako on nije ograničen", rekoh ja. "Ako je to Bog Tačke Omega i potpune svesti o kome ste pisali, ako je to isto Trojstvo koje je vaša crkva zatupala i teoretisala o njemu još od pre Akvinskog... ali je jedan deo Trojstva umakao natrag kroz vreme... u sadašnjost... šta onda?"
   "Ali umakao od čega?" upita Dire tiho. "Tejarov Bog... Bog Crkve... naš Bog, bio bi Bog Tačke Omega, u kom su savršeno spojeni Hrist Evolucije, Ličnosti i Vaseljene... ono što je Tejar nazivao En Haut i En Avant. Ne bi moglo da postoji ništa tako preteće da bi bilo koji element ličnosti tog božanstva morao da umakne. Nikakav Antihrist, nikakva teorijska satanska sila, nikakav 'kontra-Bog' ne bi ni na koji način mogao da ugrozi takvu sveopštu svest. Kakav bi bio taj drugi bog?"
   "Bog mašina?" rekoh ja, tako tiho da čak ni sam nisam bio siguran da sam glasno prozborio.
   Monsinjor Eduar spoji obe šake tako da sam pomislio da se sprema za molitvu, ali ispostavilo se da je to gest duboke zamišljenosti i još dubljeg uzbuđenja. "Ali Hrist sumnja", reče on. "Hrist je znojio krv u vrtu i tražio da mu oduzmu taj pehar. Ako je u izgledu bila neka druga žrtva, nešto još strašnije od raspeća... onda bih mogao da zamislim kako Hrist-entitet Trojstva prolazi kroz vreme, hoda kroz neki četvorodimenzioni getsemanski vrt kako bi stekao nekoliko sati... ili godina... za razmišljanje."
   "Nešto još strašnije od raspeća", ponovi Dire promuklim šapatom.
   I Monsinjor Eduar i ja zagledasmo se u sveštenika. Dire je sebe razapeo na visokonaponskom tesla drvetu na Hiperionu radije nego da se prepusti kontroli svog parazita kruciforme. Zahvaljujući sposobnosti tog stvorenja da vaskrsava, Dire je mnogo puta trpeo agonije raspeća i pogubljenja električnom strujom.
   "Šta god bilo to od čega En Haut svest beži", šapnu Dire, "nema ničeg strašnijeg od toga."
   Monsinjor Eduar dodirnu rame svog prijatelja. "Pole, ispričaj ovom čoveku o svom putovanju dovde."
   Dire se vrati sa mesta na koje su ga sećanja odvela i usredsredi se na mene. "Vi znate priče o svakome od nas... i pojedinosti našeg boravka u Dolini Grobnica na Hiperionu?"
   "Mislim da znam. Sve do trenutka kada ste vi nestali."
   Sveštenik uzdahnu i dodirnu čelo dugačkim, blago uzdrhtalim prstima. "Onda ćete možda", reče on, "ali samo možda, uspeti da nađete neki smisao u tome kako sam stigao ovamo... i u onome što sam uz put video."
   
   "Video sam svetlost u trećoj Pećinskoj Grobnici", reče Otac Dire. "Kročio sam unutra. Priznajem da sam na umu imao misli o samoubistvu... na onome što je od mog uma ostalo posle brutalne replikacije kruciforme... neću udostojiti svrhu tog parazita rečju vaskrsnuće.
   Video sam svetlost i pomislio da je to Šrajk. Osećao sam da je moj drugi susret sa tim stvorenjem - prvi susret odigrao se pre mnogo godina, u lavirintu ispod Pukotine, kada me je Šrajk miropomazao mojom svetogrdnom kruciformom - da je taj drugi susret već odavno trebalo da se odigra.
   Kada smo prethodnog dana tragali za pukovnikom Kasadom, ta Pećinska Grobnica bila je kratka, bezlična, sa golim kamenim zidom koji se isprečio ispred nas posle trideset koraka. Sada je taj zid nestao i na njegovom mestu nalazila se rezbarija slična ustima Šrajka, kamen izbočen u tom spoju mehaničkog i organskog, stalaktiti i stalagmiti oštri kao krečnjački zubi.
   Kroz usta se spuštalo kameno stepenište. Iz tih dubina dopirala je svetlost; sjajila je belim sjajem u jednom trenutku, da bi već sledećeg postala tamnocrvena. Nije se čuo nikakav zvuk osim uzdaha vetra, kao da stena tamo diše.
   Ja nisam nikakav Dante. Nisam tragao ni za kakvom Beatriče. Moj kratkotrajni nastup hrabrosti - mada je fatalizam tačnija reč - ispario je sa nestankom dnevnog svetla. Okrenuo sam se i gotovo pretrčao trideset koraka do otvora pećine.
   Nije bilo nikakvog otvora. Prolaz se naprosto završavao. Nisam čuo nikakav zvuk urušavanja ili odrona, a osim toga, tamo gde je trebalo da se nalazi ulaz, stena je izgledala drevno i nedirnuto poput ostalih stena u toj pećini. Pola sata tragao sam za drugim izlazom, nisam ga pronašao, ali nisam hteo da se vratim na glavno stepenište i konačno sam nekoliko sati presedeo tamo gde je nekada bio ulazu u Pećinsku Grobnicu. Još jedan Šrajkov trik. Još jedan jevtini, teatralni štos perverzne planete. Hiperionova zamisao o vicu. Ha-ha.
   Pošto sam nekoliko sati tako sedeo u polumraku i gledao kako svetlost na suprotnom kraju pećine bešumno pulsira, shvatio sam da Šrajk ovde neće doći po mene. Ulaz se neće ponovo čarobno pojaviti. Mogao sam da biram da li tamo da sedim sve dok ne umrem od gladi - ili, verovatnije, žeđi, pošto sam već bio dehidriran - ili da siđem tim prokletim stepeništem.
   I sišao sam.
   Pre mnogo godina, bukvalno pre mnogo života, kada sam posetio Bikure na visoravni Pinion, lavirint u kome sam se susreo sa Šrajkom nalazio se tri kilometra ispod zida kanjona. To je bilo blizu površine; većina lavirinata na većini lavirintskih svetova nalazi se najmanje deset klika pod korom. Nisam sumnjao u to da se to beskrajno stepenište... strma i izvijena spirala kamenih stepenica dovoljno širokih da deset sveštenika siđu rame uz rame do pakla... završava u lavirintu. Šrajk me je tamo prvi put prokleo besmrtnošću. Ako je to stvorenje, ili sila koja njime upravlja, imala imalo smisla za ironiju, sasvim bi bilo podesno da su se tamo okončali i moja besmrtnost i moj smrtni život.
   Stepenište se izvijalo naniže; svetlost je jačala... prelazila je sada u ružičasti sjaj; pola sata niže od toga, u treperavi grimiz. Bio je to isuviše danteovski i jevtino fundamentalistički prizor za moj ukus. Umalo se nisam naglas nasmejao na pomisao da će se pojaviti neki mali đavo, sa repom, trozupcem i rascepljenim kopitima, dok mu drhture tanušni brčići.
   Ali nisam se nasmejao kada sam stigao do dubina gde je izvor svetlosti postao očigledan: kruciforme, na stotine, a potom na hiljade njih, isprva male, pripijene uz grube zidove stepeništa kao grubo izdeljani krstovi koje su za sobom ostavili nekakvi podzemni konkvistadori, potom veće i sve brojnije, dok nisu počele gotovo da se preklapaju, ružičaste kao koral, rumenog sirovog mesa, u krvavo crvenom sjaju.
   Od toga mi je pozlilo. Bilo je to kao da ulazim u šaht obrubljen naduvenim, pulsirajućim pijavicama, mada je ovo bilo još gore. Video sam sopstvene slike na soničnom medskaneru i K-krstu, sa samo jednom tom stvari na sebi, i izbačene ganglije koje su mi se infiltrirale kroz meso i organe kao siva vlakna, snopovi trzavih filamenata, grozdovi nematoda nalik na strašne tumore koji neće da udele čak ni milost smrti. Sada sam na sebi imao dve: svoju i kruciformu Lenara Hojta. Pre bih umro, nego da mi bude stavljena još jedna.
   Nastavio sam da silazim. Zidovi su pulsirali od vreline baš kao i od svetlosti, da li zbog dubine ili zbog nagomilanih hiljada kruciformi, ne znam. Konačno sam stigao do najnižeg stepenika, stepenište se okončalo, skrenuo sam poslednjom kamenom krivinom i našao se tu.
   U lavirintu. On se protezao onako kako sam ga već video na bezbrojnim holoima, a jednom i lično: kao gladak tunel, širine trideset metara, izdubljen u Hiperionovoj kori pre više od tri četvrtine miliona godina, tako da prolazi i ukršta se po planeti nalik na katakombe koje je projektovao neki sumanuti inženjer. Lavirinti se mogu naći na devet svetova, pet od njih već su u Mreži, a ostali, poput ovog, u Zabačenosti: svi su istovetni, svi su bili iskopani u isto vreme u prošlosti i nijedan ne daje nikakve tragove niti naznake razloga svog postojanja. Postoji mnoštvo predanja o Graditeljima Lavirinata, ali mitološki inžinjeri nisu ostavili nikakve artefakte, niti naznake svojih metoda ili tuđinske spoljašnjosti, a nijedna teorija o lavirintima ne daje razuman razlog za ono što je bilo svakako najveći neimarski poduhvat koji je Galaksija ikada videla.
   Svi lavirinti su prazni. Sonde su istražile milione kilometara hodnika izdubljenih u kamenu i osim mesta gde su vreme i urušavanja izmenili prvobitne katakombe, lavirinti su bezlični i prazni.
   Ali ne i tu gde sam ja stajao.
   Kruciforme su obasjavale prizor Hijeronimusa Boša dok sam zurio u beskrajan hodnik, beskrajan, ali ne i prazan... ne, ne prazan.
   Isprva sam mislio da su to gomile živih ljudi, reka glava, ramena i ruku što se prostirala kilometrima, dokle god sam mogao da vidim, struja čovečanstva prekinuta tu i tamo prisustvom parkiranih vozila iste crvenkaste boje rđe. Dok sam koračao napred i prilazio zidu zbijenog čovečanstva udaljenom manje od dvadeset metara, shvatio sam da su to leševi. Desetine, stotine hiljada ljudskih leševa protezalo se hodnikom koliko god sam mogao da vidim; neki su ležali ničice na kamenom podu, neki su bili zgnječeni uz zid, ali većina je bila uzdignuta zahvaljujući pritisku drugih leševa tako zbijenih da su zagušili ovu aveniju lavirinta.
   Ali postojala je staza; probijala se kroz tela kao da je tuda prošla neka mašina sa sečivima. Krenuo sam njom, pazeći da ne dodirnem ispruženu ruku ili sasušeni članak.
   Tela su bila ljudska, u većini slučajeva još odevena, mumifikovana u eonima sporog raspadanja u ovoj kripti lišenoj bakterija. Koža i meso potamneli su, istegli se i popucali kao trula gaza, tako da su prekrivali samo kosti, a često čak ni to. Kosa je ostala poput pipaka prašnjavog katrana, kruta kao lakovana fiberplastika. Crnilo je zurilo ispod otvorenih očnih kapaka, između zuba. Njihova odeća, nekada sigurno u milijardama boja, sada je bila potamnela, siva ili crna, krhka poput odeće izvajane od tankog kamena. Plastične kvrge istopljene protekom vremena na njihovim ručnim zglobovima i vratovima mogle su predstavljati komlogove ili njihov ekvivalent.
   Velika vozila možda su nekada bila EMV-i, ali sada su bila gomile čiste rđe. Posle stotinu metara, sapleo sam se i, da ne bih pao sa staze širine jedan metar na njivu od telesa, pridržao sam se za visoku mašinu koja se sva sastojala od oblina i zamagljenih mehurova. Gomila rđe urušila se u sebe.
   Lutao sam kao kod Vergilija i pratio strašnu stazu prožvakanu kroz ljudsko meso u raspadanju, pitajući se zbog čega mi se sve ovo prikazuje, šta sve to znači. Posle neodredljivog vremena provedenog u hodanju, dok sam se teturao između gomila bačenog čovečanstva, naišao sam na raskršće tunela; sva tri hodnika preda mnom bila su puna telesa. Uska staza nastavljala se kroz lavirint s moje leve strane. Krenuo sam njom.
   Satima kasnije, možda i više od toga, zaustavio sam se i seo na uski, kameni puteljak koji je krivudao kroz užas. Ako su se u ovom malom delu tunela nalazile desetine hiljada leševa, u celom Hiperionovom lavirintu mora da ih je bilo na milijarde. I više. Devet lavirintnih svetova mora da su bili kripta za bilione.
   Nisam imao pojma zbog čega mi se prikazuje ovaj krajnji Dahau duše. Blizu mesta gde sam sedeo, mumifikovani leš nekog muškarca još je štitio jedan ženski leš, obuhvativši ga rukom ogolelom do kosti. U ženinom naručju nalazio se mali zamotuljak sa kratkom crnom kosom. Okrenuo sam se i zajecao.
   Kao arheolog, iskopavao sam žrtve pogubljenja, požara, poplava, zemljotresa i vulkana. Takvi porodični prizori za mene nisu bili novina; oni su bile sine qua non istorije. Ali ovo je, nekako, bilo strašnije. Možda je u pitanju bio broj; mrtvi u milionima posle holokosta. Možda je u pitanju bio sjaj grabljivih i duša željnih kruciformi koje su obrubile tunele kao hiljade svetogrdnih loših viceva. Možda je u pitanju bilo jecanje vetra koji je duvao kroz beskrajne kamene hodnike.
   Moj život, učenja i patnje, kao i male pobede i bezbrojni porazi doveli su me dovde - daleko od vere, daleko od brige, daleko od jednostavnog, miltonovskog inata. Osećao sam da se ta tela nalaze tu već pola miliona godina ili više, ali da su sami ljudi iz našeg vremena, ili još gore, iz naše budućnosti. Zaronio sam lice u ruke i zaplakao.
   Nije me upozorilo nikakvo struganje, niti bilo kakav pravi zvuk, već nešto, nešto, možda kretanje vazduha... podigao sam pogled, a tamo je stajao Šrajk, ni dva metra od mene. Ne na stazi, već unutra, među leševima: skulptura u slavu arhitekte čitavog ovog pokolja.
   Ustao sam. Nisam želeo da sedim ili klečim pred tom gnusobom.
   Šrajk mi je prišao, više je lebdeo nego hodao, klizio je kao da je na šinama lišenim trenja. Krvava svetlost kruciformi oblivala mu je leđni lub od žive. Njegov večni, nemogući kez - čelične stalaktite, stalagmite.
   Nisam osetio nikakvu želju za nasiljem prema tom stvoru. Samo tugu i strašno sažaljenje. Ne prema Šrajku - šta god kog đavola on bio - već prema svim onim žrtvama koje su, same i nezaštićene makar i najtanušnijom verom, morale da se suoče sa stravom u noći koja je u tom stvoru ovaploćena.
   Prvi put sam primetio, izbliza, na manje od metra udaljenosti, da se oko Šrajka oseća zadah - smrad užeglog ulja, pregrejanih ležišta i sasušene krvi. Plamenovi u njegovim očima pulsirali su u savršenom ritmu zajedno sa narastanjem i opadanjem sjaja kruciformi.
   Pre toliko godina, nisam verovao da je to stvorenje natprirodno, neko ispoljavanje dobra ili zla, već naprosto odstupanje iz nedokučivih i naizgled bezosećajnih krajeva vasione; strašni vic evolucije. Najgori košmar svetog Tejara. Ali i dalje stvor, koji se pokorava prirodnim zakonima, ma koliko bio izopačen, i koji je podložan nekim pravilima vasione, negde, nekad.
   Šrajk podiže ruku ka meni, oko mene. Sečiva na njegova četiri ručna zgloba bila su mnogo duža od mojih šaka; sečivo na njegovim prsima bilo je duže od moje podlaktice. Zurio sam u njegove oči dok me je jedan par ruku od čeličnih opruga i žice oštre kao brijač grlio, a drugi polako približavao i ispunjavao mali prostor između nas.
   Sečiva prstiju se otvoriše. Trgoh se, ali ne ustuknuh kada ta sečiva suknuše, uroniše mi u prsa uz bol nalik na hladnu vatru, poput hirurških lasera koji režu nerve.
   On kroči unazad, držeći nešto crveno, još crvenije zbog moje krvi. Zateturah se, upola očekujući da ugledam sopstveno srce u rukama čudovišta: bila bi to konačna ironija mrtvaca koji iznenađeno žmirka u svoje srce nekoliko sekundi pre nego što mu krv presuši u mozgu punom neverice.
   Ali to nije bilo moje srce. Šrajk je držao kruciformu koju sam nosio na prsima, moju kruciformu, to parazitsko spremište moje DNK koja okleva da umre. Zateturah se ponovo, umalo ne padoh, pa dodirnuh grudi. Prsti mi se umrljaše krvlju, ali ne od arterijskog kuljanja kakvo je ta gruba hirurgija zaslužila; rana se zaceljivala pred mojim očima. Znao sam da mi je telo bilo puno gomolja i vlakana kruciforme. Znao sam da nijedan hirurški laser ne bi bio u stanju da razdvoji tu smrtonosnu lozu od tela Oca Hojta - kao ni od mog. Ali osećao sam kako zaraza nestaje, kako se unutrašnja vlakna suše i blede u najneznatniju naznaku unutrašnjeg ožiljka na tkivu.
   I dalje sam imao Hojtovu kruciformu. Ali to je bilo drugačije. Kada umrem, Lenar Hojt će ustati iz ovog preuređenog mesa. Ja ću umreti. Više neće biti jadnih duplikata Pola Direa, sve glupljih i beživotnijih sa svakim novim veštačkim pokolenjem.
   Šrajk mi je podario smrt, a da me pri tom nije ubio.
   Taj stvor baci kruciformu koja se hladila na gomile leševa i uze me za mišicu, prosekavši bez ikakvog napora tri sloja tkanine, uz trenutno prolivanje krvi sa mojih bicepsa na najmanji dodir tih skalpela.
   On me povede kroz tela, prema zidu. Pratio sam ga i pokušavao da ne gazim po leševima, ali pošto sam žurio da ne bih ostao bez ruke, nisam uvek u tome i uspevao. Tela su se mrvila u prah. Jednom je u urušenoj šupljini grudnog koša ostao otisak mog stopala.
   Onda se obresmo kraj zida, kod dela na kome najednom više nije bilo nijedne kruciforme, i ja shvatih da je to nekakav otvor zaštićen energijom... pogrešne veličine i oblika da bi bio standardni portal dalekobacača, ali sa sličnim mat-zujanjem energije. Bilo šta što će me odvesti iz ovog skladišta smrti.
   Šrajk me gurnu kroz to.
   

Nulta gravitacija. Lavirint razbijenih pregrada, klupka žica koja lebde poput utrobe nekog džinovskog bića, blesak crvenih svetala - na sekund sam pomislio da su kruciorme i ovde, ali sam onda shvatio da su to svetla za slučaj opasnosti u umirućoj svemirskoj letelici - a onda trzaj, tumbanje po nultoj sili teže na koju nisam navikao, sa još leševa koji promiču i premeću se: tu nisu bile mumije, već sveži mrtvaci nedavno ubijeni, razjapljenih ustiju, očiju naduvenih, eksplodiranih pluća, sa oblacima sukrvice koji se za njima vuku i simuliraju život svojim sporim, nekrotičnim reakcijama na svako slučajno strujanje vazduha ili trzaj razorene svemirske letelice SILE.
   To jeste bila svemirska letelica SILE, bio sam siguran u to. Video sam uniforme SILE:svemir na mladim leševima. Video sam oznake u vojnom žargonu na pregradama i razorenim kapcima komora, beskorisna uputstva na više nego beskorisnim spremištima za slučaj opasnosti, sa kombinezonima i još nenaduvanim mehurovima pod pritiskom uredno složenim na policama. Šta god da je uništilo brod, mora da je to učinilo iznenada, kao pošast u noći.
   Kraj mene se pojavi Šrajk.
   Šrajk... u svemiru! Oslobođen Hiperiona i okova vremenskih plima! Na mnogim brodovima nalazili su se dalekobacači!
   Jedan portal dalekobacača nalazio se na manje od pet metara niz hodnik. Jedno telo otumbalo se ka njemu i desna ruka mladića prošla je kroz mat polje kao da ispituje vodu na svetu sa druge strane. Vazduh je vrištao dok je kuljao iz ovog šatla, uz sve snažnije zavijanje. Prođi! požurivao sam leš, ali razlika u pritisku odnela ga je dalje od portala, ruke iznenađujuće nedirnute, iako mu je lice bilo anatomska maska.
   Okrenuh se prema Šrajku i taj pokret natera me da se obrnem za pola revolucije u drugom smeru.
   Šrajk me podiže, sečiva mi zaparaše kožu, a onda me on ponese hodnikom ka dalekobacaču. Nisam mogao da promenim smer kretanja sve da sam to i želeo. U sekundima pre nego što sam prošao kroz zujanje i prštanje portala, zamislio sam vakuum sa druge strane, pad sa velike visine, eksplozivnu dekompresiju ili - najgore od svega - povratak u lavirint.
   Umesto toga, izleteo sam pola metra na mermerni pod. Ovde, manje od dve stotine metara od ove tačke, u privatnim odajama Pape Urbana XVI - koji je, kako to već obično biva, umro od starosti ni tri sata pre nego što sam ja ispao kroz njegov privatni dalekobacač. 'Papska vrata', tako to zove Novi Vatikan. Osetio sam bol kazne zbog tolike udaljenosti od Hiperiona - tolike udaljenosti od izvorišta kruciformi - ali bol je sada moj stari saveznik i više nema vlast nada mnom.
   Pronašao sam Eduara. On je bio dovoljno ljubazan da satima sluša dok sam pričao priču kakvu nijedan Jezuit nikada nije imao da ispovedi. Bio je još ljubazniji kada mi je poverovao. Sada ste čuli i vi. To je moja priča."
   
   Oluja je prošla. Nas trojica sedeli smo u svetlosti sveća ispod kupole svetog Petra i nekoliko trenutaka nismo progovarali.
   "Šrajk ima pristup u Mrežu", rekoh ja konačno.
   Direov pogled bio je otvoren. "Da."
   "To mora da je bio neki brod u Hiperionovom svemiru..."
   "Izgleda da jeste."
   "Znači, mi bismo bili u stanju da se vratimo tamo. Da upotrebimo... Papska vrata? ... kako bismo se vratili u Hiperionov svemir."
   Monsinjor Eduar podiže obrvu. "Vi želite da to učinite, M. Severne?"
   Žvakao sam zglob na prstu. "Razmišljao sam o tome."
   "Zašto?" upita Monsinjor tiho. "Vaš parnjak, kibridna ličnost koju je Bron Lamija nosila na hodočašće, pronašao je tamo samo smrt."
   Odmahnuo sam glavom, kao da pokušavam tim jednostavnim gestom da raščistim zbrku misli. "Ja sam deo ovoga. Samo ne znam koju ulogu da igram... niti gde da je igram."
   Pol Dire se nasmeja vedro. "Svi smo upoznali taj osećaj. Ovo liči na raspravu o predodređenosti iz pera nekog lošeg dramskog pisca. Šta je sa slobodom volje?"
   Monsinjor oštro pogleda prijatelja. "Pole, svi hodočasnici... i ti sam... suočili su se sa izborom koji su načinili slobodnom voljom. Možda velike sile oblikuju opšti tok događaja, ali ljudske ličnosti još odlučuju o sopstvenoj sudbini."
   Dire uzdahnu. "Možda je tako, Eduare. Ne znam. Veoma sam umoran."
   "Ako je Umonova priča tačna", rekoh ja. "Ako je treći deo tog ljudskog božanstva umakao u naše doba, gde i ko mislite da je on? U Mreži se nalazi više od stotinu milijardi ljudskih bića."
   Otac Dire se osmehnu. Bio je to blag osmeh, lišen ironije. "Jeste li pomislili na to da ste to možda baš vi, M. Severne?"
   To pitanje pogodi me kao šamar. "Nemoguće", rekoh. "Ja čak nisam... u potpunosti čovek. Moja svest lebdi negde u matriksu Srži. Moje telo rekonstituisano je od ostataka DNK Džona Kitsa i biofakturisano kao telo androida. Sećanja su mi usađena. Kraj mog života... moj oporavak od jektike... sve je to simulirano na svetu sazdanom samo zbog toga."
   Dire se i dalje osmehivao. "Pa? Da li vas išta od svega toga sprečava da budete taj entitet Empatije?"
   "Ne osećam se kao deo nekakvog boga", rekoh oštro. "Ne sećam se ničega, ne razumem ništa, niti znam šta mi dalje valja činiti."
   Protrljah oči. "Ne znam čak ni šta mora da se uradi."
   Monsinjorov glas bio je tih. "Mislim da Pol pokušava da kaže da, ako se stvorenje duha, kako kažete, krije u našem vremenu, možda ono i ne zna za svoj identitet."
   "To je suludo", rekoh ja.
   Dire klimnu glavom. "Mnogi događaji na Hiperionu i oko njega izgledali su suludo. Ludost kao da se širi."
   Pogledah Jezuitu podrobnije. "Vi biste bili dobar kandidat za božanstvo", rekoh. "Proveli ste život u molitvi, razmatranju teologija i poštovanju nauke kao arheolog. Plus, već ste bili razapeti."
   Direov osmeh nestade. "Zar ne čujete šta govorimo? Zar ne čujete svetogrđe u onome što govorimo? Ja nisam kandidat za Božansko, Severne. Ja sam izdao svoju Crkvu, svoju nauku, a sada, time što sam nestao, i svoje prijatelje sa hodočašća. Hrist je možda izgubio veru na nekoliko sekundi. Ali on se nije prodao na pijaci za tričarije ega i radoznalosti."
   "Dosta", zapovedi Monsinjor Eduar. "Ako je identitet te Empatije deo neke budućnosti, ako je proizvedeno božanstvo tajna, pomislite na kandidate neposredno u trupi vašeg malog Komada Strasti, M. Severne. CEO M. Gledston, sa teretom Hegemonije na plećima. Ostali hodočasnici... M. Silenus koji, prema onome što ste rekli Polu, i sada trpi na Šrajkovom drvetu zbog svoje poezije. M. Lamija, koja je toliko toga rizikovala i izgubila zbog ljubavi. M. Vejntraub, koji je patio zbog Abrahamove nedoumice... čak i njegova kćer, koja se vratila nevinosti detinjstva. Konzul, koji..."
   "Konzul pre liči na Judu nego na Hrista", rekoh ja. "On je izdao i Hegemoniju i Proterane, koji su smatrali da on radi za njih."
   "Po onome što mi Pol kaže", reče Monsinjor, "Konzul je ostao veran svojim stavovima, veran sećanju na svoju baku Siri." Starac se osmehnu. "Plus, postoji još stotinu milijardi drugih igrača u ovom komadu. Bog nije odabrao Heroda, Pontija Pilata ili cara Avgusta kao Svoja oruđa. Odabrao je nepoznatog drvodelju u jednom od najzabitijih kutaka Rimskog carstva."
   "U redu", rekoh ja, ustadoh i ushodah se pred svetlucavim mozaikom ispod oltara. "Šta ćemo sad? Oče Dire, vi treba sa mnom da pođete kod Gledstonove. Ona zna za vaše hodočašće. Možda vaša priča može da pomogne da se izbegne deo krvoprolića koje izgleda neminovno."
   Dire takođe ustade, skrsti ruke i zagleda se u kupolu, kao da se u tami visoko gore nalaze neka uputstva za njega. "Pomislio sam na to", reče on. "Ali mislim da mi to nije najpreča obaveza. Moram da odem na Božji Gaj da razgovaram sa njihovim ekvivalentom Pape - sa Pravim Glasom Drvosveta."
   Prestadoh da koračam. "Božji Gaj? Kakve to ima veze sa bilo čim?"
   "Mislim da su Templari ključ za neki element koji nedostaje u ovoj bolnoj šaradi. Sad velite da je Het Mastin mrtav. Možda Pravi Glas može da nam objasni šta su planirali za ovo hodočašće... Mastinovu priču, kakva god ona bila. On je, na kraju krajeva, jedini od prvobitnih sedam hodočasnika koji nije ispričao priču o tome zbog čega je došao na Hiperion."
   Ushodah se ponovo, sada brže, pokušavajući da suzbijem gnev. "Bože, Dire. Nemamo vremena za takvu dokonu ljubopitljivost. Ostalo je samo" - prokonsultovah komlog - "sat i po do trenutka kada će invazioni Roj Proteranih ući u sistem Božjeg Gaja. Tamo mora da je već ludnica."
   "Možda", reče Jezuit, "ali ipak ću najpre otići tamo. Potom ću razgovarati sa Gledstonovom. Možda će mi odobriti povratak na Hiperion."
   Progunđah nešto, sumnjajući da će CEO ikada dozvoliti da se tako važan izveštač vrati u opasnost. "Krenimo", predložih ja i okrenuh se da potražim izlaz.
   "Samo trenutak", reče Dire. "Rekoste maločas da ste ponekad bili u stanju da... da 'sanjate'... o hodočasnicima, u budnom stanju. To je neka vrsta transa, zar ne?"
   "Tako nešto."
   "Pa, M. Severne, molim vas da sada sanjate o njima."
   Zapiljih se zapanjeno. "Ovde? Sada?"
   Dire pokaza na svoju stolicu. "Molim vas. Želeo bih da znam sudbinu svojih prijatelja. Takođe, informacija bi mogla da nam bude izuzetno vredna u suočenju sa Pravim Glasom i M. Gledston."
   Zavrteh glavom, ali sedoh na stolicu koju mi je ponudio. "Možda neće delovati", rekoh.
   "Onda ništa nismo izgubili", odvrati Dire.
   Klimnuh glavom, zatvorih oči i zavalih se u neudobnu stolicu. Bio sam isuviše svestan toga da me druga dvojica posmatraju, svestan slabog mirisa tamjana i kiše, odjekujućeg prostora oko nas. Bio sam siguran da ovo uopšte neće delovati, predeo mojih snova nije bio tako blizu da bih mogao da ga prizovem jednostavnim sklapanjem očiju.
   A onda, najednom, osećaj da me posmatraju izblede, mirisi se udaljiše, dok se utisak prostora proširi hiljadama puta: vraćao sam se na Hiperion.
   

35.
   Zbrka.
   Tri stotine svemirskih letelica povlače se u Hiperionov svemir pod snažnom vatrom i beže od Roja kao ljudi koji se bore protiv pčela. Ludilo blizu vojnih dalekobacačkih portala, preopterećena saobraćajna kontrola, brodovi uspravljeni kao EMV-i na vazdušnoj rešetki TC2, ranjivi kao jarebice pred slobodnim formacijama jurišnih brodova Proteranih.
   Ludilo na izlaznim tačkama: svemirske letelice SILE poređane kao ovce u uskom toru dok kruže od Madhijinog portala za uzmak do izlaznog 'bacača. Brodovi koji se u kovitu spuštaju u Hebronov svemir, nekolicina koja prelazi do Rajske Kapije, Božjeg Gaja, Mare Infinitusa, Askvita. Preostalo je samo još nekoliko sati pre nego što Rojevi uđu u sisteme Mreže.
   Zbrka dok stotine miliona izbeglica dalekobacačem beže sa ugroženih svetova, ulaze u gradove i središte za relokaciju, polulude od sumanutog uzbuđenja i započetog rata. Zbrka dok se neugroženi svetovi Mreže pale pobunama: tri Košnice na Lususu - gotovo sedamdeset miliona građana - u karantinu zbog nereda Kulta Šrajka, sa poharanih trideset nivoa tržnica, sa stambenim monolitima preplavljenim ruljama, razorenim središtima za fuziju, napadnutim terminalima dalekobacača. Zakonodavno Veće žali se Hegemoniji; Hegemonija proglašava preki sud i šalje SILU:marince da zapečati košnice.
   Secesionističke pobune na Novoj Zemlji i Maui-Kovenantu. Teroristički napadi glenon-hajtovskih rojalista - koji su bili mirni već tri četvrtine veka - na Taliji, Armagastu, Nordholmu i Liju Tri. Nove pobune Kulta Šrajka na Cingtao-Hsišuang Pani i Renesansi Vektor.
   Komanda SILE na Olimpu prebacuje borbene bataljone iz transporta koji se vraćaju sa Hiperiona na svetove Mreže. Odredi za razaranje dodeljeni bakljobrodovima u ugroženim sistemima javljaju da su dalekobacačke sfere singularnosti podešene za uništenje i da čekaju samo fetlinijsko naređenje sa TC2.
   
   "Postoji bolji način", kaže savetnik Albedo Gledstonovoj i Ratnom Veću.
   CEO se okreće ambasadoru Tehnosrži.
   "Postoji oružje koje će odstraniti Proterane tako da ne nanesu štetu imovini Hegemonije. Niti imovini Proteranih, kad smo već kod toga."
   General Morpurgo se mršti. "Vi govorite o bombi ekvivalentnoj štapu smrti", kaže on. "To neće delovati. Istraživači SILE dokazali su da se to beskrajno širi. Osim što je nečasno, protiv Kodeksa Novog Bušida, zbrisalo bi stanovništvo cele planete zajedno sa okupatorima."
   "Ni najmanje", kaže Albedo. "Ako se građani Hegemonije pravilno zaštite, nisu potrebne nikakve žrtve. Kao što znate, štapovi smrti mogu se kalibrisati za pojedinačne moždane talasne dužine. To se može izvesti i sa bombom zasnovanom na istom načelu. Stoka, divlje životinje, pa čak ni druge antropoidne vrste ne bi bile ugrožene."
   General Van Zajdt iz SILE:marinci ustaje. "Ali ne postoji način da se stanovništvo zaštiti! Naša testiranja pokazuju da teški neutrini bombe smrti prodiru kroz čvrst kamen ili metal do dubine od šest kilometara. Niko nema takva skloništa!"
   Projekcija savetnika Albeda skršta ruke na stolu. "Imamo devet svetova sa skloništima u koja mogu da stanu milijarde ljudi", kaže on tiho.
   Gledstonova klima glavom. "Lavirintni svetovi", šapuće ona. "Ali takvo prebacivanje stanovništva svakako bi bilo nemoguće."
   "Ne", kaže Albedo. "Sad, pošto ste uključili Hiperion u Protektorat, svi lavirintni svetovi poseduju dalekobacače. Srž može da sredi da se stanovništvo prebaci pravo u ta podzemna skloništa."
   Nastaje graja oko dugačkog stola, ali napeti pogled Meine Gledston ni za trenutak ne napušta Albedovo lice. Ona traži tišinu i dobija je. "Recite nam više o tome", kaže. "Zainteresovani smo."
   
   Konzul sedi u prošaranoj hladovini niskog drveta i čeka da umre. Ruke su mu vezane na leđima užetom od fiberplastike. Odeća mu je iscepana u prnje i još mokra; vlaga na njegovom licu delom potiče iz reke, ali uglavnom je znoj.
   Dva muškarca koji stoje iznad njega dovršavaju preturanje po njegovoj platnenoj torbi. "Sranje", kaže prvi muškarac, "ovdi nema ništa vredno, samo ovaj jebeni stari pištolj." On stavlja oružje oca Bron Lamije za pojas.
   "Živa šteta što nismo mogli da do'vatimo taj prokleti leteći ćilim", kaže drugi muškarac.
   "I nije nešto naročito leteo pri kraju!" kaže prvi i obojica se smeju.
   Konzul čkilji u dve masivne prilike, od čijih oklopljenih tela sunce na zalasku stvara obrise. Po njihovom dijalektu, pretpostavlja da su domoroci; po izgledu - delovima staromodnih telesnih oklopa SILE, teškim višenamenskim jurišnim puškama, dronjcima onoga što je nekada bila kamuflažna polimerna tkanina - pretpostavlja da su to dezerteri iz nekakve teritorijalne jedinice Hiperiona.
   Po tome kako se ophode prema njemu, siguran je da će ga ubiti.
   Isprva, ošamućen od pada u reku Huli, još upetljan u konopac koji ga je vezivao za platnenu torbu i beskorisnu Hoking-prostirku, pomislio je da su to njegovi spasioci. Konzul je pretrpeo težak udarac o vodu, ostao pod njom mnogo duže nego što je zamišljao da je moguće, a da se čovek ne udavi, i izronio je samo da bi ga snažna struja ponovo potopila i da bi ga zapetljani konopci i prostirka ponovo povukli dole. Bila je to hrabra borba, ali bez izgleda za uspeh, i on se još nalazio deset metara od plićaka kada je jedan od muškaraca izišao iz šikare i bodljikavog drveća i bacio Konzulu uže. Onda su ga pretukli, opljačkali, vezali i sada su se - sudeći po njihovim otvorenim komentarima - pripremali da ga zakolju i ostave lešinarima.
   Viši od dvojice, sa kosom koja je izgledala kao masa masnih šiljaka, čuči pred Konzulom i izvlači keramički nož sa nultom oštricom iz kanije. "Imaš nešto da kažeš na kraju, ćale?"
   Konzul oblizuje usne. Gledao je hiljadu filmova i holića gde je ovo bio trenutak kada je glavni junak izbacivao protivnika iz ravnoteže, drugog onesvešćivao šutom, grabio oružje i rešavao se obojice - pucajući vezanim rukama - a potom nastavljao sa svojim pustolovinama. Ali Konzul se ne oseća kao glavni junak: iscrpljen je, sredovečan i povređen prilikom pada u reku. Oba ova muškarca vitkija su, jača, brža i očigledno opakija nego što je Konzul ikada bio. On je prisustvovao nasilju - jednom je čak i počinio nasilje - ali njegov život i obuka bili su posvećeni napetim, ali tihim stazama diplomatije.
   Konzul ponovo oblizuje usne i kaže: "Mogu da vam platim."
   Muškarac koji čuči osmehuje se i pomera sečivo sa nultom oštricom napred-nazad pet centimetara pred Konzulovim očima. "Čime, ćale? Uzeli smo ti univerzalnu karticu, a to ti ovde ne vredi ni pišljivog boba."
   "Zlatom", kaže Konzul, znajući da je to jedina reč koja je zadržala moć u svim dobima.
   Muškarac koji čuči ne reaguje - u očima mu je bolesni sjaj dok posmatra sečivo - ali drugi muškarac prilazi i spušta tešku ruku na rame svog partnera. "O čemu ti to, čovek? Di ti je to zlato?"
   "Na mom brodu", kaže Konzul. "Na Benaresu."
   Čovek koji čuči podiže sečivo do sopstvenog obraza. "Laže taj k'i pas, Čez. Benares je ona matora barža s ravnim dnom, što je vuku mante i što je pripadala plavokošcima s kojima smo svršili ono pre tri dana."
   Konzul zatvara oči na sekund i oseća mučninu, ali ne želi da joj se preda. A. Betik i ostali članovi androidske posade ostavili su Benares u jednom od brodskih kotvišta pre manje od nedelju dana da krenu nizvodno prema 'slobodi.' Očigledno, pronašli su nešto drugo. "A. Betik", kaže on. "Kapetan posade. Nije vam pomenuo zlato?"
   Čovek sa nožem se ceri. "Puno se drao, ali nije mnogo prič'o. Re'o je da brod i govna na njemu plove do Ruba. Jebeno predaleko za baržu brez manti, da ti ja kažem."
   "Zaveži, Obeme." Drugi muškarac prelazi u čučanj blizu Konzula. "Otkud tebi zlato na toj barži, čiča?"
   Konzul podiže lice. "Zar me ne prepoznajete? Godinama sam bio Konzul Hegemonije na Hiperionu."
   "'Ej, nemo' da se zajebavaš s nama..." počinje čovek sa nožem, ali drugi ga prekida. "Aha, čovek, sećam se tvoje face na holiću u logoru kad sam bijo mali. I što sad nosiš zlato uzvodno kad će nebo da padne, Hegemonac?"
   "Išli smo ka skloništu... ka Utvrđenju Hronos", kaže Konzul, pokušavajući da ne zvuči suviše revnosno, ali istovremeno zahvalan za svaki sekund koji još sme da živi. Zašto? - misli deo njega. Bio si umoran od života. Spreman da umreš. - Ne ovako. Ne dok je Solu, Rejčel i ostalima potrebna njegova pomoć.
   "Nekoliko najbogatijih građana Hegemonije", kaže on. "Evakuacione vlasti nisu htele da im dozvole da prenesu blago, pa sam pristao da im pomognem da to smeste u trezore Utvrđenja Hronos, starog zamka severno od Masiva Uzde. Za proviziju."
   "Jebote, ti mora da si lud načisto!" kezi se podrugljivo čovek sa nožem. "Sada je sve severno odavdi Šrajkova zemlja."
   Konzul spušta glavu. Nema potrebe da simulira umor i osećaj poraza kojim zrači. "To smo ustanovili. Posada androida dezertirala je prošle nedelje. Nekoliko putnika ubio je Šrajk. A ja sam se vraćao sam nizvodno."
   "To je sve sranje", kaže čovek s nožem. U očima mu je ponovo taj bolesni, odsutni pogled.
   "Samo malo", kaže njegov partner. On udara Konzulu šamar, snažno. "I di ti je taj tobožnji zlatni brod, čiča?"
   Konzul oseća ukus krvi. "Uzvodno. Ne na reci, već skriven u jednoj od pritoka."
   "Aha", kaže čovek sa nožem i postavlja sečivo sa nultom oštricom pljoštimice na Konzulov vrat. Ne mora da ga povuče da bi preklao Konzula, dovoljno je samo da okrene oštricu. "Ja velim da je to sranje. I velim da gubimo vreme."
   "Samo malo", odbrusi mu drugi muškarac. "Koliko daleko uzvodno?"
   Konzul razmišlja o pritokama kraj kojih je prošao u nekoliko poslednjih sati. Kasno je. Sunce gotovo dodiruje rub čestara drveća na zapadu. "Odmah iznad Prevodnice Karla", kaže on.
   "A što si ti onda letijo nizvodno na toj igrački, umesto da ploviš na njemu?"
   "Pokušavao sam da nađem pomoć", kaže Konzul. Adrenalin je nestao i on sada oseća smrtnu iscrpljenost, vrlo blizu očajanja. "Bilo je previše... previše bandita duž obale. Barža mi se činila suviše rizična. Hoking-prostirka bila je... bezbednija."
   Čovek po imenu Čez smeje se. "Skloni tog noža, Obem. Ima malo da šipčimo, a?"
   Obem skače na noge. Nož mu je još u ruci, ali sada je oštrica - i gnev - uperena ka njegovom partneru. "Jesi l' ti sjeban, čovek, ili šta? Je l' u glavu među uši imaš govna, a? Sve što je zin'o, sve je slag'o."
   Čez niti trepće, niti odstupa. "Naravski, možda laže. Al' to nema veze, a? Prevodnica ti je na manje od po' dana peške, a ionako idemo tamo, a? Ako nema brod, ako nema zlato, zakolješ stoku, a? Samo polagacke, obesiš ga prvo za noge. Ako ima zlato, opet uradiš isto, kad je u pitanju sečivo, samo kao nafatirani čova, a?"
   Obem se na sekund dvoumi između gneva i razuma, okreće se u stranu i zamahuje keramičkim sečivom sa nultom oštricom preko drveta čije je stablo debelo osam centimetara. Ima vremena da se okrene natrag i da čučne ispred Konzula pre nego što gravitacija obavesti drvo da je presečeno; drvo konačno pada unazad ka rubu reke uz lomljavu grana. Obem hvata Konzula za još mokru košulju. "Važi, da vidimo šta ima tamo, Hegemonac. Pričaj, beži, saplići se il' razvlači, i ima da ti reckam prsti i uši čisto vežbe radi, a?"
   Konzul ustaje i zanosi se, a onda se sva trojica vraćaju u zaklon žbunja i niskog drveća, Konzul tri metra iza Čeza i isto toliko ispred Obema, da bi krenuo natrag tamo odakle je došao, dalje od grada, broda i bilo kakve prilike da spase Sola i Rejčel.
   

Prolazi jedan sat. Konzul ne može da smisli ništa pametno za trenutak kada stignu do rukavca i ne pronađu baržu. Nekoliko puta Čez mu pokretom ruke naređuje da bude tih i da se sakrije, jednom na lepet prozračnih leptirova u granju, zatim na neki znak uznemirenosti s druge strane reke, ali drugim ljudskim bićima nema ni traga ni glasa. Nema nikakvog znaka pomoći. Konzul se priseća spaljenih zgrada duž reke, praznih koliba i napuštenih pristaništa. Strah od Šrajka, strah od napuštanja posle evakuacije pred Proteranima i meseci pljačke odmetnutih teritorijalaca pretvorili su ovo područje u ničiju zemlju. Koznul smišlja izgovore i odugovlačenja, a onda ih odbacuje. Jedina nada mu je da prođu dovoljno blizu Prevodnice da može tamo da skoči u duboku i brzu vodu, pokuša da ostane na površini sa rukama vezanim na leđima sve dok se ne sakrije u lavirintu malih ostrva ispod te tačke.
   Samo što je suviše umoran da pliva, čak i da su mu ruke slobodne. A oružje koje dva muškarca nose lako može da ga pogodi, čak i da ima prednost od deset minuta između stabala i ostrva. Konzul je suviše umoran da bi bio pametan, suviše star da bi bio hrabar. On misli na svoju ženu i sina, sada mrtve već toliko godina, ubijene u bombardovanju Bresije od strane ljudi koji nisu bili nimalo časniji od ove dve spodobe. Konzulu je samo žao što je prekršio dato obećanje da će pomoći ostalim hodočasnicima. Žao mu je zbog toga... i što neće videti kako će sve da se završi.
   Obem pljuje iza njega. "Ovo je sranje, Čez, a? Šta kažeš da ga posednemo, recnemo i pomognemo mu malo da propeva, a? I onda sami da odemo do te barže, ako ju uopšte ima, a?"
   Čez se okreće, briše znoj sa očiju, mršti se sumnjičavo ka Konzulu i kaže: "Dobro, važi, mislim da si u pravu što se tiče vremena i buke, bajo, al' ostavi ga tako da do kraja može da priča, a?"
   "Naravski", ceri se Obem, stavlja oružje o rame i izvlači nultu oštricu.
   "NE MRDAJTE!" razleže se glas odozgo. Konzul pada na kolena, a banditi iz bivših teritorijalnih jedinica skidaju oružje sa ramena uvežbanom brzinom. Čuje se nalet, rika, šibanje granja i prašine oko njih, Konzul podiže pogled na vreme da vidi mreškanje večernjeg neba prekrivenog oblacima, niže od oblaka, osećaj mase pravo iznad, mase koja se spušta, a onda Čez podiže svoju flešetnu pušku dok Obem nišani lanserom, da bi zatim sva trojica pali i preturili se, ne kao pogođeni vojnici, ne kao odbačeni elementi neke balističke jednačine, već kao drvo koje je Obem nešto ranije oborio.
   Konzul pada licem u prašinu i šljunak i leži tamo, ne trepćući, nesposoban da trepne.
   Oružje za ošamućivanje, misli on kroz sinapse koje sporo pale poput bajatog goriva. Lokalizovani ciklon eruptira dok nešto krupno i nevidljivo sleće između tri tela u prašini i ruba reke. Konzul čuje šištanje dok se otvara kapak i unutrašnje škljocanje dok potisne turbine padaju ispod kritičnog nivoa za uzletanje. I dalje ne može da trepne, a kamoli da podigne glavu, i vidokrug mu je ograničen na nekoliko oblutaka, na peščani pejsaž dina, travnatu šumicu i jednog jedinog mrava-graditelja, ogromnog na ovoj udaljenosti, koji kao da se najednom zainteresovao za Konzulovo vlažno oko koje ne trepće. Mrav se okreće da požuri i prevali pola metra do svog vlažnog plena i Konzul se u mislima obraća ležernim koracima koje čuje iza sebe: Požurite.
   Ruke ispod njegovih pazuha, stenjanje, poznati, ali napeti glas koji kaže: "Prokletstvo, baš si se ugojio."
   Konzulove pete vuku se po zemlji, poskakuju preko Čezovih prstiju koji se nekontrolisano trzaju... ili je to možda Obem... Konzul ne može da okrene glavu kako bi im video lica. Niti može da vidi svog izbavitelja sve dok ga ovaj ne podigne - uz stenjanje i litaniju tihih psovki uz njegovo uho - kroz mehurasti kapak dekamufliranog letača, na dugačku, meku kožu oborenog putničkog sedišta.
   Guverner-General Teo Lejn pojavljuje se u Konzulovom vidokrugu, dečačkog, ali pomalo i demonskog izgleda, dok se kapak spušta, a crvene unutrašnje svetiljke obasjavaju mu lice. Mlađi muškarac naginje se da pričvrsti mrežu za slučaj udara preko Konzulovih grudi. "Žao mi je što sam morao da te ošamutim sa onom dvojicom." Teo seda natrag, pričvršćuje sopstvenu mrežu i uključuje omnikontroler. Konzul oseća kako letač drhti, a potom uzleće, lebdi u mestu jedan sekund pre nego što skrene levo kao ploča na ležajevima bez trenja. Ubrzanje gura Konzula dublje u sedište.
   "Nisam imao mnogo izbora", kaže Teo uz tihe unutrašnje zvuke letača. "Jedino oružje koje ove stvari smeju da nose jeste ošamućivač za kontrolu nereda, a najlakše mi je bilo da oborim svu trojicu pod najslabijim nabojem i da te brzo izvučem odatle." Teo gura svoje arhaične naočari uz nos sa poznatim trzajem prsta i okreće se da se isceri Konzulu. "Stara poslovica plaćenika - 'Pobij ih sve, a onda pusti Boga da ih razvrsta.'"
   Konzul uspeva da pomeri jezik dovoljno da načini neki zvuk i da malo zabalavi po obrazu i koži sedišta.
   "Odmori se malo", kaže Teo i ponovo obraća pažnju na instrumente i spoljni vidik. "Za dva ili tri minuta trebalo bi da pričaš sasvim normalno. Držim se nisko, letim sporo, tako da će nam trebati oko deset minuta da se vratimo do Kitsa." Teo baca pogled na svog putnika. "Imaš sreće, ser. Mora da si dehidrirao. Ona dvojica su se upišala u gaće kada su pala. Humano oružje, taj ošamućivač, ali neprijatno ako nemaš rezervne gaće u blizini."
   Konzul pokušava da kaže šta misli o tom 'humanom' oružju.
   "Još nekoliko minuta, ser", kaže Guverner-General Teo Lejn i poseže da obriše Konzulov obraz maramicom. "Treba da te upozorim, malčice je nezgodno kada ošamućenost počne da nestaje."
   U tom trenutku, neko zariva nekoliko hiljada čioda i igala u Konzulovo telo.
   
   "Kako si me pronašao, do đavola?" pita Konzul. Nalaze se nekoliko kilometara iznad grada; i dalje lete iznad reke Huli. Može da se uspravi i reči su mu manje-više razgovetne, ali Konzulu je drago što ima još nekoliko minuta pre nego što bude morao da ustane ili hoda.
   "Šta, ser?"
   "Rekoh, kako si me pronašao? Kako si uopšte mogao da znaš da sam se vratio duž Hulija?"
   "CEO Gledston poslala mi je fetlinijsku poruku. Samo vizuelnu, na starom aparatu za jednokratnu upotrebu u konzulatu."
   "Gledstonova?" Konzul trese šakama, pokušavajući da ponovo izazove osećaj u prstima korisnim poput gumenih kobasica. "Do đavola, kako je Gledstonova mogla da zna da se nalazim u nevolji na reci Huli? Ostavio sam komlog-prijemnik bake Siri u dolini, kako bih mogao da pozovem ostale hodočasnike kada stignem do broda. Kako je Gledstonova mogla da zna?"
   "Ne znam, ser, ali navela mi je tvoju lokaciju i činjenicu da si u nevolji. Čak mi je rekla da si leteo na Hoking-prostirci koja se srušila."
   Konzul vrti glavom. "Ta gospa ima izvore o kojima nismo ni sanjali, Teo."
   "Da, ser."
   Konzul baca pogled na svog prijatelja. Teo Lejn je sada bio Guverner-General novog protektoratskog sveta Hiperiona već duže od godinu dana, ali stare navike teško se gube i to 'ser' poticalo je iz sedmogodišnje Teove službe na mestu vice-konzula i glavnog pomoćnika u Konzulovo vreme. Poslednji put kada je video mladića - koji sada više nije tako mlad, shvata Konzul: odgovornost je usekla bore i linije u to mlado lice - Teo je bio besan što Konzul ne želi da preuzme dužnost Guvernera-Generala. To je bilo pre nešto više od nedelju dana. Pre toliko era i eona.
   "Uzgred", kaže Konzul, izgovarajući svaku reč pažljivo, "hvala ti, Teo."
   Guverner-General klima glavom, očito zadubljen u misli. On ne pita za ono što je Konzul video severno od planina, kao ni za sudbinu ostalih hodočasnika. Ispod njih, Huli se širi i krivuda ka prestonici, Kitsu. Daleko na obe strane uzdižu se obronci čije granitne gromade blago sijaju na večernjoj svetlosti. Skupine zimplavog rastinja trepere na lahoru.
   "Teo, kako je moguće da si imao vremena lično da dođeš po mene? Situacija na Hiperionu mora da je čisto ludilo."
   "I jeste." Teo naredi autopilotu da preuzme komande i okrenu se da pogleda Konzula. "Pitanje je sati... možda i minuta... pre nego što Proterani izvrše pravu invaziju."
   Konzul trepnu. "Invaziju? Misliš, da se spuste?"
   "Tačno tako."
   "Ali flota Hegemonije..."
   "Nalazi se u potpunom rasulu. Jedva su se držali protiv Roja pre nego što je izvršena invazija na Mrežu."
   "Mrežu!"
   "Čitavi sistemi padaju. Drugi su ugroženi. SILA je naredila da se flota vrati kroz vojne dalekobacače, ali očigledno je da je brodovima unutar sistema teško da se izvuku iz borbe. Niko mi ne daje pojedinosti, ali očito je da Proterani slobodno vladaju svuda izuzev u odbrambenom perimetru koji je SILA postavila oko sfera singularnosti i portala."
   "A svemirska luka?" Konzul pomišlja na svoj predivni brod koji leži kao svetlucava olupina.
   "Još nije napadnuta, ali SILA izvlači svoje padobrodove i letelice za snabdevanje što brže može. Ostavili su za sobom simboličan broj marinaca."
   "Šta je sa evakuacijom?"
   Teo se nasmeja. Bio je to najogorčeniji zvuk koji je Konzul ikada čuo od mladića. "Evakuacija će obuhvatiti onoliko ljudi iz konzulata i VIP-ovaca Hegemonije koliko može da stane na poslednji padobrod koji bude poleteo."
   "Odustali su od toga da pokušaju da spasu ljude na Hiperionu?"
   "Ser, oni ne mogu da spasu ni svoje. Iz ambasadorske fetlinije procurela je vest da je Gledstonova odlučila da dopusti da ugroženi svetovi Mreže padnu kako bi SILA mogla da se pregrupiše i stekne nekoliko godina da organizuje odbranu dok Rojevi nagomilaju vremenski dug."
   "Bože", šapuće Konzul. On je najveći deo života proveo kao predstavnik Hegemonije i istovremeno kovao zaveru da bi je srušio i tako osvetio svoju baku... način života svoje bake. Ali sada, kad pomisli da se sve to zaista dešava...
   "Šta je sa Šrajkom?" pita on iznenada, ugledavši niske bele zgrade Kitsa nekoliko kilometara pred njima. Sunčeva svetlost dodiruje brda i reku kao poslednji blagoslov pre tame.
   Teo odmahuje glavom. "Izveštaji još stižu, ali Proterani su preoteli primat kao glavni izvor panike."
   "Ali on nije u Mreži? Mislim, Šrajk?"
   Guverner-General upućuje Konzulu oštar pogled. "U Mreži? Kako bi on mogao da bude u Mreži? Još nisu dopustili dalekobacačke portale na Hiperionu. A niko ga nije primetio blizu Kitsa, Endimiona ili Port Romensa. Nigde blizu velikih gradova."
   Konzul ne kaže ništa, ali misli: Bože, moja izdaja bila je bezrazložna. Prodao sam dušu kako bih otvorio Vremenske Grobnice, a Šrajk neće biti uzrok pada Hegemonije... Proterani! Sve vreme su bili lukaviji od nas. Moja izdaja Hegemonije bila je deo njihovog plana!
   "Slušaj", kaže Teo žustro i hvata Konzula za ručni zglob "postoji razlog za to što mi je Gledstonova naredila da ostavim sve i pronađem te. Odobrila je oslobađanje tvog broda..."
   "Divno!" kaže Konzul. "Mogu da..."
   "Slušaj! Nećeš se vratiti u Dolinu Vremenskih Grobnica. Gledstonova hoće da zaobiđeš perimetar SILE i putuješ unutar sistema sve dok ne dođeš u kontakt s elementima Roja."
   "Roja? Zašto..."
   "CEO hoće da pregovaraš sa njima. Oni te znaju. Nekako je uspela da ih obavesti da dolaziš. Ona smatra da će te pustiti... da neće uništiti tvoj brod. Ali nije primila potvrdu za to. Biće rizično."
   Konzul se zavaljuje natrag u kožno sedište. Oseća se kao da je ponovo pogođen nervnim ošamućivačem. "Da pregovaram? Do đavola, o čemu to treba da pregovaram?"
   "Gledstonova reče da će stupiti u vezu s tobom preko tvoje brodske fetlinije čim uzletiš sa Hiperiona. To se mora obaviti brzo. Danas. Pre nego što svetovi prvog talasa padnu pred Rojevima."
   Konzul čuje svetovi prvog talasa, ali ne pita da li je njegov voljeni Maui-Kovenant među njima. Možda bi, misli on, najbolje bilo da jeste. On kaže: "Ne, vraćam se u dolinu."
   Teo podešava naočari. "Ona to neće dozvoliti, ser."
   "Oh?" Konzul se osmehuje. "A kako će da me spreči? Oboriće mi brod?"
   "Ne znam, ali rekla je da to neće dopustiti." Teo zvuči iskreno zabrinut. "Flota SILE ima stražarske brodove i bakljobrodove na orbiti, ser. To je pratnja za poslednje padobrodove."
   "Pa", kaže Konzul, i dalje sa osmehom, "neka pokušaju da me obore. Brodovi sa ljudskom posadom ionako dva veka nisu bili u stanju da se spuste blizu Doline Vremenskih Grobnica: brodovi se spuštaju savršeno, ali posada im nestane. Pre nego što me pretvore u šljaku, visiću na Šrajkovom drvetu." Konzul zatvara oči na trenutak i zamišlja kako se brod spušta, prazan, u ravnicu iznad doline. Zamišlja Sola, Direa i ostale - koji su se nekim čudom vratili - kako trče ka skloništu broda, koriste njegovu hiruršku salu da spasu Heta Mastina i Bron Lamiju, njegove komore za kriogensku fugu i san da spasu malu Rejčel.
   "Bože", šapuće Teo i prizvuk šoka grubo prene Konzula iz sanjarenja.
   Skrenuli su poslednjom krivinom reke iznad grada. Tu su obronci viši, a na jugu dostižu vrhunac isklesanim planinskim likom Tužnog Kralja Bilija. Sunce upravo zalazi, pali niske oblake i zgrade visoko na istočnim obroncima.
   Nad gradom besni bitka. Laseri probadaju oblake, brodovi ih izbegavaju kao mušice i gore kao moljci koji su previše blizu prišli plamenu, dok padobranske folije i zamućena polja suspenzije lebde ispod tavanice od oblaka. Grad Kits je napadnut. Proterani su stigli na Hiperion.
   "O, jebo te Bog", šapuće Teo sa strahopoštovanjem.
   Duž pošumljenog hrbata severoistočno od grada, trenutni gejzir plamena i treptaj kondenzacije označavaju raketu lansiranu sa ramena, upućenu pravo ka letaču Hegemonije.
   "Drži se!" viže Teo. On preuzima ručne kontrole, prebacuje prekidače, strmo okreće letača naopako, pokušava da ga okrene unutar malog prečnika skretanja same rakete.
   Eksplozija kraj krme baca Konzula u mreži i za trenutak mu zamućuje vidik. Kada je ponovo u stanju da vrati stvari u žižu, kabina je puna dima, crvena upozoravajuća svetla pulsiraju kroz pomrčinu, a letač mnoštvom užurbanih glasova upozorava na otkazivanje sistema. Teo je smrknut i pognut preko omnikontrolera.
   "Drži se", kaže on ponovo, nepotrebno. Letač se mučno naginje, nalazi oslonac u vazduhu, a onda ga gubi i oni se sunovraćuju i klize ka gradu koji gori.
   

36.
   Trepnuo sam i otvorio oči, dezorijentisan na sekund dok sam se obazirao po ogromnom, mračnom prostoru Bazilike svetog Petra, na Pacemu. Monsinjor Eduar i Otac Pol Dire nagnuše se napred u mutnoj svetlosti sveća, napetih lica.
   "Koliko sam dugo... spavao?" Osećao sam se kao da su prošli samo sekundi, kao da je san samo treptaj slika koje se čoveku jave u trenucima između mirnog ležanja i čvrstog sna.
   "Deset minuta", reče Monsinjor. "Možete li nam reći šta ste videli?"
   Nisam video nikakav razlog da to ne učinim. Kada sam završio sa opisom slika, Monsinjor Eduar se prekrsti. "Mon Dieu, ambasador Tehnosrži tera Gledstonovu da pošalje ljude u te... tunele."
   Dire mi dodirnu rame. "Kada završim razgovor sa Pravim Glasom Drvosveta na Božjem Gaju, pridružiću vam se na TC2. Moramo reći Gledstonovoj za ludost takvog izbora."
   Klimnuh glavom. Sve pomisli o mom odlasku na Božji Gaj sa Direom ili na sam Hiperion nestale su. "Slažem se. Treba smesta da krenemo. Da li vaš... mogu li me Papska Vrata odvesti na Tau Ceti Centar?"
   Monsinjor ustade, klimnu glavom, protegnu se. Najednom shvatih da je to veoma star čovek, nedirnut Polsenovim tretmanima. "Imaju prioritetni pristup", reče on, pa se okrenu Direu. "Pole, ti znaš da bih išao sa tobom da mogu. Sahrana Njegove Svetosti, izbor novog Svetog Oca..." Monsinjor Eduar oglasi se tihim, žalostivim zvukom. "Čudo jedno kako dnevni imerativi uporno istrajavaju čak i pred kolektivnom propašću. Sam Pacem ima manje od deset standardnih dana do dolaska varvara."
   Direovo visoko čelo blistalo je na svetlosti sveća. "Poslovi crkve nisu samo obični dnevni imperativi, prijatelju. Moja poseta templarskom svetu biće kratka, a onda ću se pridružiti M. Severnu u njegovom pokušaju da ubedi CEO da ne sluša Srž. Onda ću se vratiti, Eduare, pa ćemo pokušati da nekako razjasnimo ovu zbrkanu jeres."
   Krenuo sam za njima iz bazilike, kroz bočna vrata koja su vodila do prolaza iza visokih kolonada, levo preko otvorenog dvorišta - kiša je prestala i vazduh je mirisao na svežinu - niz stepenište i kroz uski tunel u papske odaje. Pripadnici Švajcarske Garde stadoše mirno dok smo ulazili u predvorje odaja; visoki muškarci bili su odeveni u oklope i pantalone sa žutim i plavim prugama, iako su njihove ceremonijalne helebarde ujedno bile energetska oružja kvaliteta SILE. Jedan istupi i tiho se obrati Monsinjoru.
   "Neko je upravo stigao na glavni terminal kako bi se video sa vama, M. Severne."
   "Sa mnom?" Slušao sam druge glasove u prostoriji, melodično jačanje i utišavanje često ponavljanih molitvi. Pretpostavljao sam da to ima neke veze sa sahranom Pape.
   "Da, neki M. Hant. Kaže da je stvar hitna."
   "Za koji minut video bih ga u Domu Vlade", rekoh ja. "Zašto nam se ne bi pridružio ovde?"
   Monsinjor Eduar klimnu glavom i obrati se tih Švajcarskom Gardisti, koji šapnu u ornamentalnu krestu na drevnom oklopu.
   Takozvana Papska Vrata - mali portal dalekobacača okružen zamršenim zlatnim rezbarijama serafima i jeruvima, sa petodelnim bareljefom na vrhu koji je ilustrovao pad iz milosti Adama i Eve i njihov progon iz Vrta - stajala su u središtu dobro čuvane sobe odmah kraj Papinih privatnih odaja. Sačekali smo tamo, dok su nam odrazi u ogledalima na zidovima izgledali bledo i umorno.
   Lija Hanta doprati sveštenik koji je mene doveo do bazilike.
   "Severne!" uzviknu omiljeni savetnik Gledstonove. "Smesta ste potrebni CEO."
   "Upravo sam polazio tamo", rekoh ja. "Bila bi kriminalna greška da Gledstonova dopusti Srži da načini i upotrebi uređaj smrti."
   Hant trepnu - bila je to gotovo komična rekacija na tom licu baseta. "Da li znate za sve što se dešava, Severne?"
   Morao sam da se nasmejem. "Detence koje samo sedi u holojami vidi mnogo, a shvata sasvim malo. Opet, ono ima tu prednost da može da menja kanale i isključi čitavu stvar kada se od nje umori." Hant je poznavao Monsinjora Eduara zbog raznolikih državničkih funkcija, a ja mu predstavih Oca Pola Direa iz Društva Isusovog.
   "Dire?" izusti Hant i vilica mu se oklembesi. Bilo je to prvi put da vidim savetnika da je ostao bez reči i prilično sam uživao u tom prizoru.
   "Objasnićemo kasnije", rekoh ja i rukovah se sa sveštenikom. "Srećno na Božjem Gaju, Dire. Nemojte se zadržati predugo."
   "Jedan sat", obeća Jezuit. "Ne duže. "Postoji samo još jedan deo slagalice koji moram da pronađem pre nego što razgovaram sa CEO. Molim vas da joj objasnite užas lavirinta... ja ću joj lično posvedočiti o tome kasnije."
   "Moguće je da će biti ionako prezauzeta da me primi pre nego što vi stignete", rekoh ja. "Ali potrudiću se koliko god mogu da za vas odigram ulogu Jovana Krstitelja."
   Dire se osmehnu. "Samo ne gubite glavu, prijatelju." On klimnu glavom, ukuca prenosnu šifru na arhaičnom panelu disključa i nestade kroz portal.
   Oprostih se sa Monsinjorom Eduarom. "Sredićemo sve ovo pre nego što talas Proteranih stigne ovako daleko."
   Stari sveštenik podiže ruku i blagoslovi me. "Pođite s Bogom, mladiću. Osećam da nas sve čekaju mračna vremena, ali i da ćete vi biti onaj sa posebnim teretom."
   Odmahnuh glavom. "Ja sam samo posmatrač, Monsinjor. Čekam, posmatram i sanjam. Tu ima malo tereta."
   "Čekajte, posmatrajte i sanjajte kasnije", reče Li Hant oštro. "Gospođa hoće da ste joj smesta na dohvat ruke, a ja moram da se vratim na jedan sastanak."
   Pogledah čovečuljka. "Kako ste me pronašli?" upitah nepotrebno. Dalekobacačima upravlja Srž, a Srž sarađuje sa vlastima Hegemonije.
   "Kartica za premošćavanje koju vam je ona dala takođe olakšava da se prate vaša putovanja", reče Hant, a nestrpljenje mu se jasno čulo u glasu. "Ovog trenutka imamo obavezu da budemo tamo gde se stvari dešavaju."
   "Dobro, onda." Klimnuh glavom Monsinjoru i njegovom pomoćniku, mahnuh Hantu da priđe i ukucah trocifrenu šifru za Tau Ceti Centar, dodadoh dve cifre za kontinent, još tri za Dom Vlade i dodadoh poslednja dva broja za tamošnji privatni terminal. Zujanje dalekobacača pojača se za jedan podeljak na skali i njegova mat površina kao da zatreperi u iščekivanju.
   Kročih prvi i stadoh u stranu kako bi Hant imao mesta kada pođe za mnom.
   
   Nismo na središnjem terminalu Doma Vlade. Koliko mogu da odredim, nismo čak ni blizu Doma Vlade. Sekund kasnije, moja čula sabiraju priliv sunčeve svetlosti, neba, boje, gravitacije, udaljenosti do obzorjta, mirisa i osećaja stvari, i zaključujem da uopšte nismo na Tau Ceti Centru.
   Želim da skočim natrag kroz portal, ali Papska Vrata su mala. Hant prolazi - noga, ruka, rame, grudi, glava, pojavljuje se i druga noga - i ja ga grabim za ručni zglob, povlačim grubo, govorim: "Nešto nije u redu!" i pokušavam da kročim natrag, ali prekasno, portal bez rama na ovoj strani treperi, skuplja se u krug veličine moje pesnice i nestaje.
   "Do đavola, gde smo?" pita Hant.
   Gledam okolo i mislim: Umesno pitanje. Nalazimo se u prirodi, na vrhu brda. Drum pod našim nogama krivuda kroz vinograde, spušta se dugačkim brdom kroz šumovitu udolinu i nestaje oko drugog brda udaljenog milju ili dve. Veoma je toplo, vazduh bruji od zvukova insekata, ali ništa krupnije od ptice ne pomera se u ogromnoj panorami. Između obronaka s naše desne strane, vidi se plava mrlja vode - okean ili more. Visoki cirusi mreškaju se gore; sunce samo što je prošlo zenit. Ne vidim nikakve kuće, nikakvu tehnologiju složeniju od redova u vinogradu i kamenitog i blatnjavog druma pod nogama. Još važnije, stalna podloga zujanja datasfere sasvim je nestala. To je otprilike kao kada se najednom čuje odsustvo zvuka u koji je čovek uronjen od najmlađih dana; to je zaprepašćujuće, od toga srce zastaje, zbunjujuće je i pomalo zastrašujuće.
   Hant se tetura, poklapa uši kao da mu nedostaje pravi zvuk, kucka po komlogu. "Prokletstvo", mrmlja on. "Prokletstvo. Moj implant ne radi. Komlog se pokvario."
   "Ne", kažem ja. "Mislim da smo izvan datasfere." Ali još dok to govorim, čujem dublje, tiše brujanje - nešto mnogo veće i mnogo nepristupačnije od datasfere. Megasfera? Muzika sfera, mislim ja i osmehujem se.
   "Šta se, kog đavola, cerite, Severne? Jeste li ovo učinili namerno?"
   "Ne. Dao sam propisnu šifru za Dom Vlade." Potpuno odsustvo panike u mom glasu i samo je po sebi panika.
   "Šta je onda u pitanju? Ta prokleta Papska Vrata? Jesu li ona ovo učinila? Neki kvar, ili trik?"
   "Ne, mislim da nije. Vrata se nisu pokvarila, Hante. Dovela su nas upravo onamo gde Tehnosrž želi da budemo."
   "Srž?" Ono malo boje što je ostalo u tom licu baseta brzo nestaje kada ađutant CEO shvata ko kontroliše dalekobacač. Ko kontroliše sve dalekobacače. "Bože moj. Bože moj." Hant se tetura do ivice puta i seda tamo u visoku travu. Njegovo antilopsko odelo funkcionera i meke crne cipele izgledaju ovde neprikladno.
   "Gde smo?" pita on ponovo.
   Uzimam duboko dah. Vazduh miriše na sveže preoranu zemju, na netom pokošenu travu, na drumsku prašinu i oštar trag mora. "Moja pretpostavka je da smo na Zemlji, Hante."
   "Zemlji." Čovečuljak zuri pravo napred, belo. "Na Zemlji. Ne na Novoj Zemlji. Ne na Teri. Ne na Zemlji Dva. Ne..."
   "Ne", kažem ja. "Na Zemlji. Staroj Zemlji. Ili na njenom duplikatu."
   "Njenom duplikatu."
   Prilazim mu i sedam kraj njega. Čupam travku i gulim donji deo njenog spoljnjeg omotača. Trava ima poznat i opor ukus. "Sećate se mog izveštaja Gledstonovoj o pričama hodočasnika na Hiperionu? O priči Bron Lamije? Ona i moj kibridni parnjak... prva obnovljena Kitsova ličnost... putovali su do mesta za koje su mislili da je duplikat Stare Zemlje. U Herkulovom Grozdu, ako se tačno sećam."
   Hant podiže pogled, kao da može da proceni ono što govorim tako što će proveriti sazvežđa. Plavetnilo gore blago sivi, dok se visoki cirusi šire kupolom neba. "Herkulov Grozd", šapuće on.
   "Zbog čega je Tehnosrž načinila duplikat, ili šta sa njim sada rade, Bron Lamija nije saznala", kažem ja. "Ili prvi Kitsov kibrid nije znao ili nije hteo da kaže."
   "Nije hteo da kaže", klima Hant glavom. Zatim odmahuje glavom. "U redu, kako, kog đavola, da odemo odavde? Potreban sam Gledstonovoj. Ona ne može... treba doneti desetak ključnih odluka za sledećih nekoliko sati." On skače na noge, trči do središta druma: studija svrhovite energije.
   Ja žvaćem travku. "Moja pretpostavka je da odavde nećemo otići."
   Hant juri ka meni kao da će me na licu mesta napasti. "Jeste li vi ludi! Nema izlaza? To je ludost. Zbog čega bi Srž to učinila?" On zastaje, gleda me odozgo. "Oni ne žele da vi razgovarate sa njom. Vi znate nešto što Srž ne sme da rizikuje da ona dozna."
   "Možda."
   "Ostavite njega, pustite mene da se vratim!" vrišti on nebu.
   Niko mu ne odgovara. Daleko preko vinograda, krupna crna ptica uzleće. Mislim da je to vrana; sećam se imena izumrle vrste kao iz sna.
   Trenutak kasnije, Hant odustaje od obraćanja nebu i hoda napred-nazad po kamenom drumu. "Hajdemo. Možda postoji terminal tamo kuda ova stvar vodi."
   "Možda", kažem ja i lomim travku kako bih došao do slatke, suve gornje polovine. "Ali na koju stranu?"
   Hant se okreće, gleda u drum koji nestaje oko brda u oba smera, okreće se ponovo. "Došli smo kroz portal okrenuti... ovamo." Pokazuje. Drum se spušta niz brdo u usku šumu.
   "Koliko daleko?" pitam ja.
   "Prokletstvo, zar je to važno?" breca se on. "Moramo stići negde!"
   Odupirem se porivu da se osmehnem. "U redu." Ustajem i brišem pantalone, sa žestokim suncem na čelu i licu. Posle mraka bazilike ispunjenog tamjanom, ovo je šok. Vazduh je veoma vruć, a moja odeća već je vlažna od znoja.
   Hant polazi žustro nizbrdo, stisnutih pesnica, tužnog lica ulepšanog prvi put jačim izrazom - čistom rešenošću.
   Hodajući polako, bez žurbe, i dalje grickajući vlat slatke trave, očiju poluzatvorenoh od umora, polazim za njim.
   
   

Pukovnik Fedman Kasad vrisnu i napade Šrajka. Nestvarni, vanvremenski pejsaž - verzija Doline Vremenskih Grobnica koju je načinio neki scenograf-minimalista, izlivena u plastici i postavljena u gel viskoznog vazduha - kao da je zavibrirao od silovitosti Kasadovog juriša.
   Za trenutak tu su bili raštrkani Šrajkovi odrazi iz ogledala - Šrajkovi u čitavoj dolini, u goloj ravnici - ali sa Kasadovim urlikom svi oni spojiše se u jedno čudovište i ovaj se sada pokrenu, raširivši i ispruživši četiri ruke, izvijajući ih tako da pozdrave pukovnikov juriš srdačnim zagrljajem sečiva i trnja.
   Kasad nije znao da li će ga zaštitno odelo koje je nosio, poklon od Monete, zaštititi ili mu poslužiti dobro u borbi. Prošle su godine otkad su on i Moneta napali dva padobroda puna komandosa Proteranih, ali tada je vreme bilo na njihovoj strani; Šrajk je zamrzavao i odmrzavao tok trenutaka kao dokoni posmatrač koji se igra daljinskim upravljačem holojame. Sada su bili izvan vremena i tu se nalazio neprijatelj, a ne neki strašni pokrovitelj. Kasad viknu, pognu glavu i napade, nesvestan toga da ga Moneta posmatra, nesvestan nemogućeg drveta trnja koje se uzdizalo u oblake sa svojom strašnom, nataknutom publikom, nesvestan čak i samog sebe, osim kao borbenog oruđa, instrumenta osvete.
   Šrajk nije nestao na svoj uobičajeni način, nije prestao da se nalazi tamo da bi se odjednom pojavio ovde. Umesto toga, on čučnu i još više raširi ruke. Sečiva prstiju uhvatiše mu svetlost silovitog neba. Šrajkovi metalni zubi blesnuše u nečemu što je moglo biti osmeh.
   Kasad je bio besan; nije bio bezuman. Umesto da jurne u taj zagrljaj smrti, on se baci u stranu u poslednjem trenu, dočeka se na ruku i rame, i šutnu čudovište u nogu, ispod grozda trnja i sečiva u prevoju kolena, iznad slične gomile izraštaja na članku. Kada bi mogao da ga obori...
   Bilo je to kao da je šutnuo cev usađenu u pola klika betona. Udarac bi samom Kasadu slomio nogu da zaštitno odelo nije delovalo kao oklop i apsorbovalo udar.
   Šrajk se pomeri, brzo, ali ne i nemoguće; dve desne ruke munjevito zamahnuše gore-dole i okolo, a deset sečiva prstiju zaparaše tle i kamen hirurškim brazdama, dok je trnje sa mišica bacalo iskre, a šake nastavljale naviše, glasno prosecajući vazduh. Kasad je bio van dohvata, nastavljao je da se kotrlja, ponovo ustajao, prelazio u čučanj, napetih mišica, opruženih dlanova, prstiju u energetskom odelu krutih i ispruženih.
   Borba jedan na jednoga, pomisli Fedman Kasad. Najčasniji sakrament Novog Bušida.
   Šrajk ponovo načini fintu desnim rukama, zamahnu donjom levom rukom okolo i naviše u naletu čiji bi udarac bio dovoljan da smrvi Kasadova rebra i iščupa mu srce.
   Kasad blokira fintu desnih ruku svojom levom podlakticom, oseti kako se zaštitno odelo rasteže i drobi kosti kada mu se tu poput sekire zarila čelična silovitost Šrajkovog udarca. Ubistveni udarac leve ruke zaustavio je svojom desnom šakom na zglavku čudovišta, odmah iznad buketa krivih šiljaka. Neverovatno, ali usporio je momenat sile udarca dovoljno da sečiva prstiju oštra kao skalpel sada zagrebu njegovo zaštitno odelo umesto da mu polome rebra.
   Kasad gotovo bi odignut sa tla u naporu da zadrži tu kandžu koja se podizala; samo je potisak prve Šrajkove finte naniže sprečavao Kasada da poleti unazad. Znoj mu je slobodno tekao pod zaštitnim odelom, mišići su se opružali, boleli ga i pretili da se iskidaju u tih beskrajnih dvadeset sekundi borbe pre nego što je Šrajk uveo u igru i svoju četvrtu ruku, zasekavši naniže po Kasadovoj opterećenoj nozi.
   Kasad vrisnu kada se polje zaštitnog odela iskida, meso procepi i najmanje jedno sečivo zaseče blizu kosti. On se ritnu drugom nogom, pusti zglavak stvorenja i mahnito se otkotrlja dalje odatle.
   Šrajk zamahnu dvaput, drugi udarac prošišta milimetrima od Kasadovog uha u pokretu, ali onda on i sam skoči natrag, čučnu i pomeri se udesno.
   Kasad se pridiže na levo koleno, umalo ne pade, a onda se zatetura na noge, skakućući da zadrži ravnotežu. Bol mu je urlao u ušima i ispunjavao vasionu crvenim svetlom, ali još dok je krivio lice i posrtao, gotovo onesvešćen od šoka, osećao je kako se zaštitno odelo zatvara oko rane - ujedno kao podvez i kao kompresija. Osećao je krv na nozi, ali ona više nije slobodno tekla, a bol je mogao da izdrži, gotovo kao da se u zaštitnom odelu nalazio medpak sa ubrizgivačima, poput njegovog borbenog oklopa SILE.
   Šrajk jurnu na njega.
   Kasad šutnu jednom, dvaput, nanišanivši i pronašavši glatko parče hromiranog leđnog luba ispod šiljka na prsima. Bilo je to kao da šutira trup bakljobroda, ali Šrajk kao da je zastao, zateturao se, ustuknuo za korak.
   Kasad kroči napred, rasporedi težinu i dvaput udari tamo gde je trebalo da se nalazi srce stvorenja, udarcem stisnute pesnice koji bi razorio kaljenu keramiku, prenebregavši bol u pesnici, obrnu se oko ose i tresnu stvorenje ispruženom rukom i otvorenim dlanom po gubici, odmah iznad zuba. Svako ljudsko biće čulo bi zvuk lomljave sopstvenog nosa i osetilo eksploziju kosti i hrskavice koja mu je uterana u mozak.
   Šrajk škljocnu čeljustima ka Kasadovom ručnom zglobu, promaši, zamahnu sa sve četiri ruke ka Kasadovoj glavi i ramenima.
   Dahćući, obliven znojem i krvlju ispod oklopa od žive, Kasad se obrnu udesno, jednom, dvaput, i vrati se sa ubilačkim udarcem upućenim u zadnji deo kratkog vrata stvorenja. Tresak odjeknu u zamrznutoj dolini kao zvuk sekire bačene sa visine od nekoliko milja u metalno ognjište.
   Šrajk posrnu napred, preturi se na leđa kao neki čelični ljuskar.
   Pao je!
   Kasad kroči napred, još u čučnju, još oprezan, ali nedovoljno oprezan kada je Šrajkovo oklopljeno stopalo, kandža, šta god to kog đavola bilo, zahvatila zadnji deo Kasadovog članka i upola ga saseklo, upola mu izbilo oslonac.
   Pukovnik Kasad oseti bol, znajući da mu je Ahilova tetiva presečena, pokuša da se otkotrlja dalje, ali stvorenje se bacalo naviše i postrance na njega, sa šiljcima, trnjem i sečivima uperenim u Kasadova rebra, lice i oči. Kriveći lice od bola, izvijajući se u zaludnom pokušaju da zbaci čudovište sa sebe, Kasad je blokirao neke udarce, spasao oči i osetio kako mu se druga sečiva zarivaju u mišice, prsa i stomak.
   Šrajk se nadnese bliže i otvori usta. Kasad se zapilji u red za redom čeličnih zuba usađenih u metalno šuplje ždrelo jegulje. Crvene oči ispuniše mu vidokrug; vid mu je već bio obojen krvlju.
   Kasad podmetnu osnovu dlana pod Šrajkovu vilicu i pokuša da nađe oslonac. Bilo je to kao da pokušava da podigne planinu oštrog, starog gvožđa bez ikakvog oslonca. Sečiva Šrajkovih prstiju nastaviše da kidaju Kasadovo meso. Stvorenje otvori usta i nakrivi glavu tako da mu zubi ispune Kasadov vidokrug od jednog uha do drugog. Čudovište nije imao dah, ali vrelina iz njegove unutrašnjosti smrdela je na sumpor i zagrejane gvozdene strugotine. Kasadu više nije preostala nikakva odbrana; kada stvorenje škljocne čeljustima i zatvori ih, otkinuće Kasadu meso i kožu lica sve do kosti.
   Najednom se tu nađe Moneta, uz povik na tom mestu gde zvuk nije mogao da se prenosi, i zgrabi Šrajka za rubinske, višepovršinske oči, prstima zaštitnog odela koji su se povili kao kandže, sa stopalom čvrsto usađenim u njegov lub ispod leđnog šiljka, pa poče da vuče, vuče.
   Šrajkove ruke suknuše unazad, sa dvostrukim zglobovima nalik na neku utvarnu krabu, sečiva prstiju zaparaše Monetu i ona spade sa njega, ali ne pre nego što se Kasad otkotrljao, uskobeljao, osetio bol i prenebregnuo ga, skočio na noge i povukao Monetu za sobom natrag preko peska i zamrznutog kamena.
   Na sekund, njihova zaštitna odela se spojiše kao kada su vodili ljubav i Kasad oseti njenu put uz svoju, oseti kako im se krv i znoj mešaju i začu združeno lupanje njihovih srca.
   Ubij ga, šapnu Moneta žurno i bol se mogao čuti čak i preko tog subvokalnog medija.
   Trudim se. Trudim se.
   Šrajk je bio na nogama, tri metra hroma, sečiva i tuđeg bola. Na njemu se nije videlo nikakvo oštećenje. Nečija krv tekla mu je u tankim potočićima niz ručne zglobove i leđni lub. Njegov bezumni kez kao da je bio još širi nego ranije.
   Kasad odvoji svoje zaštitno odelo od Monetinog i spusti je nežno na stenu iako je naslućivao da je on teže povređen od nje. Ovo nije bila njena borba. Još ne.
   On stade između svoje ljubavi i Šrajka.
   Kasad je oklevao, osluškujući slabi, ali sve čujniji žamor nalik na nadiruće talase na nevidljivoj obali. On baci pogled naviše, ne ostavljajući sasvim ni na jedan tren Šrajka koji je polako prilazio, pa shvati da su to povici sa drveta trnja daleko iza čudovišta. Ljudi razapeti tamo - mrljice boje obešene o metalno trnje i hladno granje - oglašavali su se nečim što nije bilo bolno stenjanje ispod praga svesti koje je Kasad ranije čuo. Klicali su.
   Kasad opet obrati pažnju na Šrajka kada stvorenje ponovo poče da kruži. Kasad oseti bol i slabost u gotovo odsečenoj peti - desno stopalo bilo mu je beskorisno, nesposobno da nosi težinu - i on je delom skakutao, delom se obrtao sa rukom na steni kako bi mu telo ostalo između Šrajka i Monete.
   Udaljeno klicanje kao da prestade sa uzdahom.
   Šrajk prestade da bude tamo i pojavi se u postojanju ovde, do Kasada, na Kasadu, sa rukama već oko njega u smrtonosnom zagrljaju, sa trnjem i sečivima koja su mu već nanosila ozlede. Šrajkove oči gorele su svetlom. Čeljusti mu se ponovo otvoriše.
   Kasad dreknu u čistoj jarosti i prkosu, i udari ga.
   
   Otac Pol Dire kročio je kroz Papska Vrata na Božji Gaj bez ikakvog incidenta. Posle pomrčine pune tamjana u papskim odajama, najednom se našao na bogatoj sunčevoj svetlosti sa nebom boje limuna iznad i zelenim lišćem svuda oko njega.
   Templari su čekali dok je on silazio sa privatnog portala dalekobacača. Dire je mogao da vidi rub platforme od vrše pet metara desno od sebe, a iza nje, ništa - ili, bolje, sve, dok se svet krošnji Božjeg Gaja protezao daleko do obzorja, a lišće u krošnjama treperilo i pomeralo se kao živi okean. Dire je znao da se nalazi visoko na Drvetu Sveta, najvećem i najsvetijem od svih stabala koja su Templari smatrali svetim.
   Templari koji su ga dočekali bili su važni u složenoj hijerarhiji Bratstva Mjuira, ali sada su mu služili kao puki vodiči i vodili su ga od platforme portala do lifta koji se na lozi uzdizao kroz gornje nivoe i terase na koje se popelo vrlo malo onih koji ne pripadaju Templarima, a onda ponovo napolje, stepeništem ograđenim ogradom od najfinije mjuirovine, koje se dizalo u spirali oko debla što se sužavalo od stometarskog podnožja na manje od osam metara ovde, blizu vrha. Platforma od vrše bila je izvanredno izrezbarena; njena ograda prikazivala je istančanu šaru ručno izrezbarenih lijana, stubići i balusteri nosili su lica gnomova, šumskih sprajtova, vila i drugih duhova, a sto i stolice kojima je Dire sada prilazio bili su izrezbareni od istog komada drveta kao i sama kružna platforma.
   Čekala su ga dva muškarca. Prvi je bio onaj koga je Dire i očekivao - Pravi Glas Drveta Sveta, Vrhovni sveštenik Mjuira, Govornik Templarskog Bratstva, Sek Hardin. Drugi muškarac ga je iznenadio. Dire je primetio crvenu odoru - boje arterijske krvi - sa crnim hermelinskim porubom, teško lusijansko telo prekriveno tom odorom, lice svo u podvaljcima i salu prepolovljeno upečatljivim kljunom nosa, dva majušna oka izgubljena iznad debelih obraza, dve bucmaste ruke sa crnim ili crvenim prstenom na svakom prstu. Dire je znao da gleda Biskupa Crkve Konačnog Ispaštanja - vrhovnog sveštenika Kulta Šrajka.
   Templar se uspravi u svojoj gotovo dvometarskoj visini i pruži mu ruku. "Oče Dire, izuzetno smo zadovoljni što ste mogli da nam se pridružite."
   Dire se rukova sa njima, pomislivši pri tom koliko Templareva šaka liči na koren sa dugačkim, zašiljenim, žućkastosmeđim prstima. Pravi glas Drveta Sveta nosio je istu odoru sa kapuljačom kao i Het Mastin i njene grube smeđe i zelene niti bile su u oštroj suprotnosti sa blistavošću Biskupove odeće.
   "Hvala što ste me primili tako brzo, M. Hardine", reče Dire. Pravi Glas bio je duhovni vođa miliona sledbenika Mjuira, ali Dire je znao da Templari nisu voleli titule ili počasti u razgovoru. Dire klimnu glavom Biskupu. "Vaša Ekselencijo, nisam imao pojma da ću imati tu čast da se nađem u vašem prisustvu."
   Biskup Kulta Šrajka klimnu glavom gotovo neprimetno. "U poseti sam. M. Hardin je smatrao da bi moglo biti od neke male koristi ako bih i ja prisustvovao ovom sastanku. Drago mi je što smo se upoznali, Oče Dire. Mnogo smo čuli o vama u proteklih nekoliko godina."
   Templar pokaza na stolicu s druge strane stola od mjuirovine, preko puta njih dvojice, i Dire sede, sklopivši ruke na uglačanoj ploči stola, razmišljajući mahnito dok se pravio da razgleda predivnu teksturu drveta. Pola jedinica obezbeđenja u Mreži tragalo je za Biskupom Kulta Šrajka. Njegovo prisustvo nagoveštavalo je zapetljavine daleko veće od onih sa kojima je Jezuit bio spreman da se uhvati ukoštac.
   "Zanimljivo, zar ne", reče Biskup, "da su danas ovde zastupljene tri najtemeljnije religije čovečanstva?"
   "Da", reče Dire. "Temeljne su, ali teško da predstavljaju verovanje većine. Od gotovo sto pedeset milijardi duša, Katolička crkva ima manje od milion sledbenika. Dok Kult Šr... ovaj... Crkva Poslednjeg Ispaštanja ima možda pet do deset miliona. A koliko ima ukupno Templara, M. Hardine?"
   "Dvadeset tri miliona", reče Templar tiho. "Mnogi drugi podržavaju naše ekološke ciljeve i možda bi čak i želeli da nam se pridruže, ali Bratstvo nije otvoreno za dolazak spolja."
   Biskup protrlja jedan od podvaljaka. Koža mu je bila veoma bleda i žmirkao je kao da nije naviknut na svetlost dana. "Zen Gnostici imaju četrdeset milijardi sledbenika", zagrme on. "Ali kakva je to pa religija, a? Nema crkve. Nema sveštenike. Nema svete knjige. Nema pojam greha."
   Dire se osmehnu. "Čini se da je to verovanje koje najviše odgovara ovim vremenima. A tako je već mnogo pokolenja."
   "Bah!" Biskup tresnu šakom po stolu i Dire se trže na udarac metalnih prstenova po mjuirovini.
   "Kako to da znate ko sam?" upita Pol Dire.
   Templar podiže glavu taman toliko da Dire može da mu vidi sunčevu svetlost na nosu, obrazima i dugačkoj liniji brade u senkama kapuljače. Nije progovorio.
   "Mi smo vas izabrali", zareža Biskup. "Vas i ostale hodočasnike."
   "Time mislite na Crkvu Šrajka?" reče Dire.
   Biskup se namršti na tu frazu, ali klimnu glavom, ne progovoši.
   "Čemu neredi?" upita Dire. "Čemu poremećaji sada, kada je Hegemonija ugrožena?"
   Kada je Biskup protrljao bradu, crveno i crno drago kamenje zablistalo je na večernjem svetlu. Iza njega, milion listova zašuštalo je na lahoru koji je doneo miris rastinja ovlaženog kišom. "Poslednji Dani su tu, pope. Predskazanja koja nam je Avatar dao pre više vekova zbivaju se sad pred našim očima. To što zovete neredima prvi su samrtnički trzaji društva koje zaslužuje da umre. Dani Ispaštanja najzad su nam došli i Bog Bola ubrzo će hodati među nama."
   "Bog Bola", ponovi Dire. "Šrajk."
   Templar lako mahnu rukom, kao da pokušava malo da ublaži Biskupovu izjavu. "Oče Dire, svesni smo vašeg čudesnog ponovnog rođenja."
   "Nije to nikakvo čudo", reče Dire. "To je hir parazita zvanog kruciforma."
   Ponovo gest dugačkih, žućkastosmeđih prstiju. "Kako god da gledate na to, Oče, Bratstvo se raduje što ste još jednom među nama. Molim vas da pitate ono što ste pomenuli ranije, kada ste zvali."
   Dire protrlja dlanom drvo stolice, baci pogled na Biskupa koji je sedeo preko puta njega u svojoj crveno-crnoj opremi. "Vaše grupe sarađuju već izvesno vreme, zar ne?" reče Dire. "Bratstvo Templara i Crkva Šrajka."
   "Crkva Poslednjeg Ispaštanja", zareža Biskup svojim basom.
   Dire klimnu glavom. "Zašto? Šta vas to spaja u ovome?"
   Pravi Glas Drveta Sveta nagnu se napred tako da mu senka ponovo ispuni kapuljaču. "Morate shvatiti, Oče, da se proročanstva Crkve Poslednjeg Ispaštanja tiču i naše misije koju smo dobili od Mjuira. Samo se u tim proročanstvima nalazi ključ za vrstu kazne koja mora da snađe čovečanstvo za to što je ubilo sopstveni svet."
   "Čovečanstvo nije samo uništilo Staru Zemlju", reče Dire. "Bila je to kompjuterska greška u pokušaju Kijevskog Tima da stvori mini-crnu rupu."
   Templar odmahnu glavom. "Bila je to ljudska nadmenost", reče on tiho. "Ista ona nadmenost koja je naterala našu rasu da uništi sve vrste koje su uopšte mogle da se nadaju da će jednog dana evoluirati do inteligencije. Senešaj Aluiti na Hebronu, zepleni sa Čigre, močvarni kentauri sa Vrta i veliki majmuni sa Stare Zemlje..."
   "Da", reče Dire. "Pravljene su greške. Ali to ne bi trebalo da osudi čovečanstvo na smrt, zar ne?"
   "Presudu je donela Sila daleko veća od nas", zagrme Biskup. "Proročanstva su precizna i izričita. Dan Poslednjeg Ispaštanja mora doći. Svi koji su nasledili grehe Adama i Kijeva moraju pretrpeti posledice za ubistvo svog rodnog sveta, za istrebljenje drugih vrsta. Bog Bola oslobođen je okova vremena kako bi izvršio ovaj konačni sud. Ne može se umaći njegovom gnevu. Nema izvrdavanja od Ispaštanja. Sila daleko veća od nas rekla je tako."
   "Istina je", reče Sek Hardin. "Proročanstva su nam došla... govorena su Pravim Glasovima tokom pokolenja... čovečanstvo je osuđeno na propast, ali sa njegovom propašću doći će do novog procvata nedirnutih prirodnih okruženja u svim delovima onoga što je danas Hegemonija."
   Izvežban u jezuitskoj logici, odan evolutivnoj teologiji Tejara de Šardena, Otac Pol Dire svejedno je došao u iskušenje da kaže: Ali koga je, do đavola, briga da li će cveće procvetati, ako ne bude nikoga da ga vidi ili pomiriše? Umesto toga, on reče: "Da li ste pomislili, možda, da ta proročanstva nisu božanska otkrovenja, već pre samo manipulacija od strane neke sekularne sile?"
   Templar sede natrag kao da je ošamaren, ali Biskup se nagnu napred i stisnu dve lusijanske pesnice koje bi Direovu lobanju smrvile jednim jedinim udarcem. "Jeres! Svako ko se usudi da porekne istinitost otkrovenja mora umreti!"
   "Koja bi sila to mogla da učini?" izusti Pravi Glas Drveta Sveta. "Koja bi druga sila osim Mjuirovog Apsoluta mogla da uđe u naše glave i srca?"
   Dire mahnu ka nebu. "Svaki svet u Mreži priključen je već pokolenjama preko datasfere TehnoSrži. Većina uticajnih ljudi nosi implante produžetaka komloga zbog lakšeg pristupa... zar ih ne nosite i vi, M. Hardine?"
   Templar ne reče ništa, ali Dire vide mali tržaj prstiju, kao da čovek namerava da se potapše po grudima i mišici gde mu mikroimplanti leže već decenijama.
   "Tehnosrž je stvorila transcendentnu... Inteligenciju", nastavi Dire. "Ona crpi neverovatne količine energije, u stanju je da se kreće napred i natrag kroz vreme, i ne pobuđuje je ono što pobuđuje ljude. Jedan od ciljeva znatnog postotka ličnosti iz Srži bio je da se odstrani čovečanstvo... i zaista, Veliku Grešku Kijevskog Tima možda su namerno izveli AI umešani u taj opit. Ono što vi čujete kao proročanstva može biti glas tog deus ex machina koji šapuće kroz datasferu. Šrajk je ovde možda ne zato da bi naterao čovečanstvo da ispašta za svoje grehe, već naprosto da pobije ljudske muškarce, žene i decu zarad svrha same te mašinske ličnosti."
   Biskupovo masivno lice bilo crveno poput njegove odore. Pesnice mu zalupaše po stolu i on se uskobelja na noge. Templar spusti ruku na Biskupovu mišicu i zadrža ga, nekako ga povuče natrag na stolicu. "Gde ste čuli za tu zamisao?" upita Sek Hardin Direa.
   "Čuo sam je od onih na hodočašću koji imaju pristup Srži. I od... drugih."
   Biskup zatrese pesnicom prema Direu. "Ali i vas je dodirnuo Avatar... ne jednom, već dvaput! Podario vam je neku vrstu besmrtnosti kako biste videli šta je sačuvao za Odabrane... za one koji pripreme Ispaštanje pre nego što nam dođu Poslednji Dani!"
   "Šrajk mi je podario bol", reče Dire. "Bol i patnje koje se ne daju ni zamisliti. Jesam sreo to stvorenje dvaput i moje srce zna da ono nije ni božansko, ni đavolsko, već naprosto neka organska mašina iz strašne budućnosti."
   "Bah!" Biskup mahnu sa nipodaštavanjem, prekrsti ruke i zagleda se preko niskog balkona ni u šta.
   Templar je izgledao uzdrmano. Trenutak kasnije, on podiže glavu i reče tiho: "Imali ste nešto da me pitate?"
   Dire udahnu. "Jesam. A bojim se da vam nosim i tužne vesti. Pravi Glas Drveta Het Mastin je mrtav."
   "Znamo", reče Templar.
   Dire je bio iznenađen. Nije mogao da zamisli kako su mogli da dođu do te informacije. Ali to sada nije bilo važno. "Ono što moram da znam, jeste zbog čega je krenuo na hodočašće?" Kakvo je to bilo poslanstvo koje nije doživeo da vidi dovršeno? Svako od nas ispričao je... svoju priču. Het Mastin nije. A opet, nekako osećam da je njegova sudbina ključ za mnoge tajne."
   Biskup ponovo pogleda Direa i podrugljivo se isceri. "Ne moramo mi vama ništa da kažemo, pope mrtve religije."
   Sek Hardin sedeo je nemo jedan dugi trenutak pre nego što je odgovorio. "M. Mastin prijavio se dobrovoljno da bude onaj koji će preneti Reč Mjuira na Hiperion. Proročanstvo je ležalo u korenu naših vekovnih verovanja da će, kada nastanu teška vremena, jedan Pravi Glas Drveta biti pozvan da preveze drvobrod do Svetog Sveta, da ga tamo vidi uništenog, a onda da ga ponovo stvori prenevši poruku Ispaštanja i Mjuira."
   "Dakle, Het Mastin je znao da će drvobrod Igdrasil biti uništen na orbiti?"
   "Da. To je bilo prorečeno."
   "I on i jedan jedini erg za vezivanje energije trebalo je da lete novim drvobrodom?"
   "Da", reče Templar gotovo nečujno. "Drvetom Ispaštanja koje će mu dati Avatar."
   Dire sede natrag i klimnu glavom. "Drvo Ispaštanja. Drvo trnja. Het Mastin je bio psihički povređen kada je Igdrasil uništen. Onda je odveden u Dolinu Vremenskih Grobnica, gde mu je pokazano Šrajkovo drvo trnja. Ali on nije bio spreman ili kadar da to učini. Drvo trnja je građevina smrti, patnje, bola... Het Mastin nije bio spreman da njime upravlja. Ili je možda odbio. U svakom slučaju, pobegao je. I umro. Mislio sam da je tako... ali nisam imao pojma kakvu mu je sudbinu Šrajk ponudio."
   "O čemu vi to govorite?" odbrusi Biskup. "Drvo Ispaštanja opisano je u proročanstvima. Ono će pratiti Avatara u njegovoj poslednjoj žetvi. Mastin bi bio spreman i počastvovan da njime upravlja kroz prostor i vreme."
   Pol Dire odmahnu glavom.
   "Odgovorili smo na vaše pitanje?" upita M. Hardin.
   "Da."
   "Onda vi morate odgovoriti na naše", reče Biskup. "Šta se dogodilo sa Majkom?"
   "Sa kakvom majkom?"
   "Sa Majkom Našeg Spasenja. Sa nevestom Ispaštanja. Sa onom koju zovete Bron Lamija."
   Dire se zamisli i pokuša da se seti Konzulovih snimljenih sažetaka iz priča koje su hodočasnici ispričali na putu na Hiperion. Bron je nosila dete prvog Kitsovog kibrida. Hram Šrajka na Lususu spasao ju je od rulje i uključio je u hodočašće. Rekla je nešto u svojoj priči o tome kako su se Kultisti Šrajka ophodili prema njoj sa poštovanjem. Dire pokuša da uklopi sve to u zbrkani mozaik onoga što je već saznao. Nije mogao. Bio je previše umoran... i, pomislio je, previše glup posle tih takozvanih vaskrsenja. On nije bio niti će ikada više biti onaj intelektualni Pol Dire.
   "Bron je bila u nesvesti", reče on. "Očito ju je uzeo Šrajk i priključio je na neku... stvar. Neki kabl. Njeno mentalno stanje bilo odgovaralo je moždanoj smrti, ali fetus je bio živ i zdrav."
   "A ličnost koju je nosila?" upita Biskup, napetim glasom.
   Dire se seti šta mu je Severn rekao za smrt te ličnosti u megasferi. Ova dvojica očigledno nisu znala za postojanje druge Kitsove ličnosti - ličnosti po imenu Severn, koja u ovom trenu upozorava Gledstonovu na opasnosti predloga Srži. Dire odmahnu glavom. Bio je veoma umoran. "Ne znam za ličnost koju je nosila u Šrenovoj petlji", reče on. "Kabl... stvar na koju ju je Šrajk priključio... izgleda da je ulazila u nervni priključak kao kortikalni utikač."
   Biskup klimnu glavom, očito zadovoljan. "Proročanstva nastavljaju da se obistinjuju. Ispunili ste svoju svrhu kao glasnik, Dire. Ja sada moram da pođem." Krupan muškarac ustade, klimnu glavom Pravom Glasu Drveta Sveta i žustro ode platformom, pa niz stepenice prema liftu i terminalu.
   Dire je nekoliko minuta nemo sedeo preko puta Templara. Zvuk vetra u lišću i blago ljuljanje platforme na krošnji čudesno je uspavljivalo, pozivalo Jezuita da zadrema. Iznad njih, nebo je bledelo kroz tanane prelive šafrana dok se svet Božjeg Gaja okretao u sumrak.
   "Vaša tvrdnja o deux ex machina koji nas već pokolenjama drži u zabludi pomoću lažnih proročanstava bila je strašna jeres", reče Templar konačno.
   "Da. Ali već se mnogo puta u dužoj istoriji moje Crkve pokazalo da su strašne jeresi mračne istine, Seče Hardine."
   "Da ste Templar, mogao bih da vas osudim na smrt", reče prilika u kapuljači tiho.
   Dire uzdahnu. U njegovim godinama, u njegovoj situaciji, onako umornom kakav je bio, pomisao na smrt nije izazivala nikakav strah u srcu. On ustade i blago se nakloni. "Treba da pođem, Seče Hardine. Izvinjavam se zbog svega što je u onome što sam rekao moglo da vas uvredi. Ovo vreme je zbrkano i zbunjujuće." 'Najbolji su lišeni svakog ubeđenja', pomisli on, 'dok su najgori ispunjeni strašću.'
   Dire se okrenu i ode do ruba platforme. Pa stade.
   Stepenište je nestalo. Trideset okomitih metara i petnaest vodoravnih metara vazduha razdvajalo ga je od sledeće niže platforme gde je čekao lift. Drvo Sveta obrušavalo se kilometar ili više u lisnate dubine ispod njega. Dire i Pravi Glas Drveta bili su izolovani ovde, na najvišoj platformi. Dire ode do obližnje ograde, izloži najednom oznojeno lice večernjem lahoru i primeti da prve zvezde izranjaju iz ultramarinskog neba. "Šta se zbiva, Seče Hardine?"
   Prilika u odori i kapuljači za stolom bila je umotana u tamu. "Za osamnaest minuta po standardnom vremenu, svet Rajske Kapije pašće pred Proteranima. Naša proročanstva vele da će biti uništen. Njegov dalekobacač svakako hoće, kao i fetlinijski prenosnici, i u svakom mogućem pogledu taj svet prestaće da postoji. Tačno jedan standardni sat kasnije, nebesa Božjeg Gaja upaliće se fuzionim plamenovima ratnih brodova Proteranih. Naša proročanstva vele da će svi iz Bratstva koji ostanu - kao i bilo ko drugi, iako su svi građani Hegemonije odavno evakuisani pomoću dalekobacača - izginuti."
   Dire se sporo vrati do stola. "Neodložno je da se 'bacim do Tau Ceti Centra reče on. "Severn... neko me čeka. Moram da razgovaram sa CEO Gledston."
   "Ne", reče Pravi Glas Drveta Sveta Sek Hardin. "Sačekaćemo. Videćemo da li su proročanstva tačna."
   Jezuit stisnu pesnice u osujećenju, boreći se sa naletom nasilnih osećanja koja su ga terala da udari priliku u odori. Dire zatvori oči i izrecitova dvaput Zdravo Marija. Nije pomoglo.
   "Molim vas", reče on. "Proročanstva će biti potvrđena ili porečena bez obzira na to da li sam ja tu ili ne. A onda će biti prekasno. Bakljobrodovi SILE razneće sferu singularnosti i dalekobacač će nestati. Bićemo odsečeni od Mreže godinama. Milijarde života možda zavise od mog trenutnog povratka na Tau Ceti Centar."
   Templar prekrsti ruke tako da mu šake sa dugačkim prstima nestaše u prevojima odore. "Sačekaćemo", reče on. "Sve predviđene stvari obistiniće se. Za nekoliko minuta, Bog Bola biće pušten na one u Mreži. Ne verujem u Biskupovo uverenje da će oni koji su tražili Ispaštanje biti pošteđeni. Bolje nam je ovde, Oče Dire, gde će kraj biti brz i bezbolan."
   Dire potraži u svom umornom umu nešto odlučno što bi rekao, što bi učinio. Ništa mu nije padalo na pamet. On sede za sto i zapilji se u nemu priliku koja je preko puta njega sedela pod kapuljačom. Iznad njih, zvezde se pojaviše u vatrenom mnoštvu. Svet-šuma Božjeg Gaja zašušta poslednji put na večernjem lahoru i kao da zadrža dah u iščekivanju.
   Pol Dire zatvori oči i pomoli se.