6.
   Telo Dajane Filomel bilo je onoliko savršeno koliko su nauka i umešnost ARNista mogli da ga učine takvim. Ležao sam u krevetu nekoliko minuta posle buđenja i divio se njenom telu: bila mi je okrenuta leđima i klasično zakrivljenje guzova, kukova i bedara nudilo je geometriju divniju i moćniju od svega što je Euklid ikada otkrio, sa dve jamice vidljive ispod krsta, odmah iznad mlečno bele zadnjice koja se širila tako da je od toga zastajalo srce, sa ukrštanjem mekih uglova, a zadnji delovi punih butina nekako su bili senzualniji i čvršći nego što bi se ijedan vid muške anatomije ikada mogao ponadati da će biti.
   Gospa Dajana je spavala ili se pravila da spava. Naša odeća ležala je razbacana po širokom, zelenom tepihu. Gusta svetlost, obojena u magentu i plavo, preplavila je široke prozore, kroz koje su se mogle videti sive i zlatne krošnje. Veliki listovi papira za crtanje bili su razbacani unaokolo, ispod i preko naše odbačene odeće. Nagnuo sam se na levu stranu, podigao list papira i ugledao žurno nažvrljane dojke, butine, mišicu prerađenu u žurbi i lice bez crta. Izvođenje životne studije u stanju pijanstva i postupku prepuštanja zavođenju nikada nije formula za kvalitetnu umetnost.
   Zastenjah, prevrnuh se na leđa i proučih izvajani svitak na tavanici dvanaest stopa iznad nas. Da je žena kraj mene bila Fani, možda nikada ne bih poželeo ni da se pomerim. Ali ovako, kliznuo sam ispod prekrivača, pronašao svoj komlog, primetio da je na Tau Ceti Centru rano jutro - četrnaest sati posle mog sastanka sa CEO - i otapkao do kupatila u potrazi za pilulom protiv mamurluka.
   U ormariću za lekove gospe Dajane moglo se odabrati nekoliko vrsta medikamenata. Pored uobičajenih aspirina i endorfina, ugledao sam stimulatore, sedative, cevčice za Flešbek, derme za orgazam, premaze za utičnice, udisnike za kanabis, nepreporučljive cigarete od duvana i na stotinu manje prepoznatljivih droga. Pronašao sam čašu i na silu popio dve pilule 'Dan posle', osetivši kako mi mučnina i glavobolja nestaju posle samo nekoliko sekundi.
   Gospa Dajana bila je budna i sedela je na krevetu, i dalje naga, kada sam izišao. Htedoh da se osmehnem, ali tada videh dva muškarca kraj istočnih vrata. Nijedan od njih nije bio njen muž, iako su obojica bila podjednako krupna, negujući isti stil nedostatka vrata, pesnica veličine šunki i tamnog podbratka koji je Hermund Filomel usavršio.
   U dugoj procesiji ljudske istorije, siguran sam da je postojao neki muškarac koji je mogao da stoji, iznenađen i nag, pred dvojicom sasvim obučenih i potencijalno neprijateljski nastrojenih stranaca, muškaraca-takmaca, a da ne ustukne, da ne oseti poriv da prekrije genitalije i presamiti se i da se ne oseća potpuno ranjivo i hendikepirano... ali ja taj muškarac nisam.
   Presamitio sam se, prekrio prepone, uzmakao ka kupatilu i rekao: "Šta... ko...?" Pogledao sam ka Dajani Filomel kako bih joj se obratio za pomoć i spazio tamo osmeh... osmeh sasvim u skladu sa surovošću koju sam joj prvi put video u očima.
   "Hvatajte ga. Brzo!" zatraži moja donedavna ljubavnica.
   Stigoh do kupatila i posegnuh za manuelnim prekidačem kako bih zatvorio vrata, kada me dohvati bliži od one dvojice, zgrabi me, gurnu natrag u spavaću sobu i baci me ka svom pajtašu. Obojica su bila sa Lususa, ili nekog sveta sa podjednako visokom gravitacijom, ili su jeli samo steroide i Samsonove ćelije, pošto su me bez ikakvog napora bacakali tamo-amo. Nije bilo važno koliko su bili krupni. Pored moje kratke karijere borca u školskom dvorištu, moj život... uspomene na moj život... nudio mi je vrlo malo trenutaka nasilja, a još manje onih u kojima sam izlazio kao pobednik iz gužve. Jedan pogled na dvojicu muškaraca koji su se zabavljali na moj račun bio je dovoljan da znam da su to tipovi o kakvima čovek čita, ali nikad u njih sasvim ne poveruje - osobe koje mogu da polome kosti, spljeskaju nos ili razbiju čašicu kolena sa isto onoliko griže savesti sa koliko bih ja bacio neispravnu olovku.
   "Brzo", prošišta Dajana ponovo.
   Pretražih datasferu, memoriju kuće, Dajaninu pupčanu vrpcu komloga, krhku vezu dvojice siledžija sa vasionom inforamcija... i mada sam sada znao gde sam: na seoskom imanju Filomelovih, šest stotina kilometara od prestonice Pir, u poljoprivrednom pojasu teraformirane Renesanse Minor... kao i ko su tačno siledžije: Debin Farus i Hemit Gorma, iz fabričkog obezbeđenja sindikata čistača plesni sa Rajske Kapije... nisam imao pojma zbog čega jedan sedi na meni, sa kolenom na mojim krstima, dok mi drugi mrvi komlog pod petom i navlači mi osmotsku manžetu uz ručni zglob, mišicu...
   Začuh šištanje i klonuh.
   
   "Ko i ti?"
   "Džozef Severn."
   "Da li je to tvoje pravo ime?"
   "Ne." Osetih učinak seruma istine i shvatih da bih mogao da ga prevladam naprosto tako što bih otišao, kročio natrag u datasferu ili se u potpunosti povukao u Srž. Ali to bi značilo ostavljanje mog tela na milost i nemilost onoga ko je postavljao pitanja. Ostadoh tu. Oči su mi bile zatvorene, ali prepoznao sam novi glas.
   "Ko jesi?" upita Dajana Filomel.
   Uzdahnuh. Na to pitanje bilo je teško odgovoriti iskreno. "Džon Kits", rekoh konačno. Njihov muk saopšti mi da im to ime ništa ne znači. Zbog čega i bi? upitah sebe. Jednom sam predvideo da će to ime biti 'napisano u vodi.' Iako nisam mogao ni da se pomerim ili otvorim oči, nisam imao nikakvih problema oko pretraživanja datasfere i praćenja njihovih pristupnih vektora. Pesnikovo ime nalazilo se među stotinama Džona Kitsova na spisku koji im je ponudio javni fajl, ali izgleda da nisu bili naročito zainteresovani za nekoga ko je bio mrtav već devet stotina godina.
   "Za koga radiš?" Bio je to glas Hermunda Filomela. Iz nekog razloga, bio sam blago iznenađen.
   "Ni za koga."
   Slabi Dopler glasova izmeni se dok su razgovarali međusobno. "Da li može da se opire drogi?"
   "Niko ne može da joj se opire", reče Dajana. "Ljudi mogu da umru kada im je ubrizgaš, ali ne mogu da se opiru."
   "Šta se onda dešava?" upita Hermund. "Zašto bi Gledstonova dovela nekog nikogovića u Savet, u samo predvečerje rata?"
   "On može da te čuje, znaš", reče glas drugog muškarca - jednoga od siledžija.
   "Nije važno", reče Dajana. "Ionako neće ostati živ posle ispitivanja." Njen glas ponovo se začu, ovaj put upućen direktno meni. "Zašto te je CEO pozvala u Savet... Džone?"
   "Nisam siguran. Verovatno da bi čula šta rade hodočasnici."
   "Koji hodočasnici, Džone?"
   "Hodočasnici Šrajka."
   Neko drugi se oglasi. "Tiše", reče Dajana Filomel. Meni reče: "Da li su ti Hodočasnici Šrajka na Hiperionu, Džone?"
   "Da."
   "Hodočašće je u toku?"
   "Da."
   "A zašto Gledstonova tebe pita za njih, Džone?"
   "Ja ih sanjam."
   Začu se zgađeni zvuk. Hermund reče: "Ovaj je lud. Čak i pod serumom istine ne zna ko je, a sad nam trabunja ovo. Daj da svršimo s tim i..."
   "Umukni", reče Gospa Dajana. "Gledstonova nije luda. Pozvala ga je, sećaš se? Džone, kako to misliš da ih sanjaš?"
   "Sanjam utiske prve Kitsove obnovljene ličnosti", rekoh ja. Glas mi je bio nejasan, kao da govorim u snu. "On se hardverski povezao sa jednim od hodočasnika kada su mu ubili telo i sada luta po njihovoj mikrosferi. Njegova opažanja su nekako moji snovi. Možda su moji postupci njegovi snovi, ne znam."
   "Ludilo", reče Hermund.
   "Ne, ne", reče Gospa Dajana. Glas joj je bio napet, gotovo šokiran. "Džone, jesi li ti kibrid?"
   "Jesam."
   "O, Hriste i Alahu", reče Gospa Dajana.
   "Šta je to kibrid?" upita jedan od siledžija. Imao je visok, gotovo ženski glas.
   Za trenutak nastade tišina, a onda Dajana progovori. "Idiote. Kibridi su ljudi koje je stvorila i kojima na daljinu upravlja Srž. Bilo ih je nekoliko u Savetodavnom Veću sve do prošlog veka, kada su stavljeni van zakona."
   "Kao android, ili tako nešto?" reče siledžija.
   "Umukni", reče Hermund.
   "Ne", odgovori Dajana. "Kibridi su bili genetski savršeni, izgrađeni iz DNK čije je poreklo još sa Stare Zemlje. Bila je dovoljna kost... komadić dlake... Džone, možeš li da me čuješ? Džone?"
   "Da."
   "Džone, ti si kibrid... da li znaš ko je bila tvoja ličnost-šablon?"
   "Džon Kits."
   Čuo sam kako duboko uvlači vazduh. "Ko je... ko je bio... Džon Kits?"
   "Pesnik."
   "Kada je živeo, Džone?"
   "Od 1795. do 1821", rekoh ja.
   "Po kom to kalendaru, Džone?"
   "Po zemaljskom računanju vremena", rekoh ja. "Pre Hedžire. Moderno doba..."
   Ubaci se Hermundov glas, uzbuđen. "Džone, da li si... da li si i sada u kontaktu sa TehnoSrži?"
   "Da."
   "Možeš li... jesi li u stanju slobodno da komuniciraš uprkos serumu istine?"
   "Da."
   ""O, jebi ga", reče siledžija sa visokim glasom.
   "Moramo da se gubimo odavde", odbrusi Hermund.
   "Samo još minut", reče Dajana. "Moramo da znamo..."
   "Možemo li ga povesti sa sobom?" upita siledžija dubokog glasa.
   "Idiote", reče Hermund. "Ako je živ i u dodiru sa datasferom i Srži... do đavola, on živi u Srži, njegov um je tamo... onda može da javi Gledstonovoj, Izvršnoj Bezbednosti, SILI, bilo kome!"
   "Umukni", reče Gospa Dajana. "Ubićemo ga čim završim. Još malo pitanja, Džone?"
   "Da."
   "Zašto Gledstonova mora da zna šta se dešava sa Hodočasnicima Šrajka? Ima li to nekakve veze sa ratom s Proteranima?"
   "Nisam siguran."
   "Sranje", šapnu Hermud. "Hajdemo."
   "Tiše. Džone, odakle si?"
   "Poslednjih deset meseci živeo sam na Esperanci."
   "A pre toga?"
   "Pre toga na Zemlji."
   "Na kojoj Zemlji?" upita Hermund. "Novoj Zemlji? Zemlji Dva? Zemljogradu? Na kojoj?"
   "Na Zemlji", rekoh ja. Onda se setih. "Na Staroj Zemlji."
   "Na Staroj Zemlji?" reče jedan od siledžija. "Ovo je skroz sjebano. Čistim se ja odavde."
   Začu se crvčanje laserskog oružja, nalik na prženje slanine. Osetih miris nečeg slađeg od pržene slanine i začu se teški, tupi udarac. Dajana Filomel reče: "Džone, da li to govoriš o životu tvoje ličnosti-šablona na Staroj Zemlji?"
   "Ne."
   "Ti - kao kibrid - bio si na Staroj Zemlji?"
   "Da", rekoh ja. "Tamo sam se probudio iz smrti. U istoj sobi na 'Piazza di Spagna' u kojoj sam umro. Severn nije bio tamo, ali dr Klark i još neki drugi jesu..."
   "On jeste lud", reče Hermund. "Stara Zemlja je uništena pre više od četiri veka... osim ako kibridi ne mogu da žive duže od četiri stotine godina...?"
   "Ne", odbrusi Gospa Dajana. "Umukni i dozvoli mi da završim s ovim. Džone, zašto te je Srž... dovela natrag?"
   "Ne znam sa sigurnošću."
   "Ima li to nekakve veze sa građanskim ratom među AI?"
   "Možda", rekoh. "Verovatno." Postavljala je zanimljiva pitanja.
   "Koja te je grupa stvorila? Ultimativci, Stabilni ili Prevrtljivi?"
   "Ne znam."
   Začu se uzdisaj očajanja. "Džone, da li si ikoga obavestio o tome gde si ili šta ti se događa?"
   "Ne", rekoh ja. To što je gospa toliko dugo čekala da postavi ovo pitanje bilo je samo znak njene manje nego upečatljive pameti.
   Hermund takođe ispusti vazduh. "Sjajno", reče on. "Hajde da se gubimo do sto đavola odavde, pre nego što..."
   "Džone", reče Dajana, "da li znaš zbog čega je Gledstonova izazvala ovaj rat sa Proteranima?"
   "Ne", rekoh ja. "Ili, bolje, može da postoji mnoštvo razloga. Najverovatniji razlog je dobijanje pozicije za cenkanje sa Srži."
   "Zašto?"
   "Neki elementi u ROM vođstvu Srži plaše se Hiperiona", rekoh ja. "Hiperion je nepoznata varijabla u Galaksiji gde je svaka varijabla već kvantifikovana."
   "Ko se plaši, Džone? Ultimativci, Stabilni ili Prevrtljivi? Koja se to AI grupa plaši Hiperiona?"
   "Sve tri", rekoh ja.
   "Sranje", šapnu Hermund. "Slušaj... Džone... imaju li Vremenske Grobnice i Šrajk ikakve veze sa svim tim?"
   "Da, imaju mnogo veze sa tim."
   "Kako to?" upita Dajana.
   "Ne znam. Niko ne zna."
   Hermund, ili neko drugi, udari me oštro, bolno u prsa. "Hoćeš da kažeš da jebeno Savetodavno Veće Srži nije predvidelo ishod ovog rata, ovih događaja?" zareža Hermund. "Očekuješ da poverujem da su se Gledstonova i Senat upustili u rat bez predviđanja verovatnoće?"
   "Ne", rekoh ja. "To je predviđeno pre više vekova."
   Dajana Filomel ispusti zvuk deteta suočenog sa velikom gomilom slatkiša. "Šta je predviđeno, Džone? Ispričaj nam sve."
   Usta su mi bila suva. Serum istine sasušio mi je svu pljuvačku. "Predviđen je rat", rekoh. "Identitet hodočasnika u Hodočašću Šrajka. Izdaja Konzula Hegemonije u aktiviranju sprave koja će otvoriti - koja je otvorila - Vremenske Grobnice. Pomaljanje Šrajkove napasti. Ishod rata i Pustošenja..."
   "Kakav je ishod, Džone?" šapnu žena sa kojom sam pre nekoliko sati vodio ljubav.
   "Kraj Hegemonije", rekoh ja. "Uništenje Mreže svetova." Pokušah da se obliznem, ali jezik mi je bio suv. "Kraj ljudske rase."
   "O, Isuse i Alahu", šapnu Dajana. "Postoje li ikakvi izgledi da je predviđanje pogrešno?"
   "Ne", rekoh ja. "Ili, bolje, samo u učinku Hiperiona na ishod. Sve ostale varijable su uračunate."
   "Ubij ga", viknu Hermund Filomel. "Ubij to... kako bismo mogli da iziđemo odavde i obavestimo Harbrita i ostale."
   "U redu", reče Gospa Dajana. A onda, sekund kasnije: "Ne, ne laserom, idiote. Ubrizgaćemo mu smrtonosnu dozu alkohola kao što smo i planirali. Evo, pridrži osmotsku manžetu kako bih pričvrstila ovaj špric."
   Osetih pritisak na desnoj mišici. Sekund kasnije začuše se eksplozije, udarci, povik. Namirisah dim i jonizovani vazduh. Neka žena vrisnu.
   "Skinite mu tu manžetu", reče Li Hant. Mogao sam da ga vidim kako stoji tamo, i dalje u konzervativnom sivom odelu, okružen komandosima Izvršne Bezbednosti u punim borbenim oklopima i kameleonskim polimerima. Komandos dvaput viši od Hanta klimnu glavom, okači svoj đavolji bič o rame i pohita da učini ono što je Hant zatražio.
   Na jednom od taktičkih kanala, na onom koji sam već neko vreme pratio, mogao sam da vidim prenos slike samog sebe... nagog, raširenih ruku i nogu na krevetu, sa osmotskom manžetom na ruci i sve uočljivijom modricom na grudnom košu. Dajana Filomel, njen muž i jedan od siledžija ležali su u nesvesti, ali živi, u iverju i srči na podu sobe. Drugi snagator ležao je do pola u vratima, a gornji deo tela ličio mu je po boji i teksturi na pregoreli biftek.
   "Da li ste dobro, M. Severn?" upita Li Hant dok mi je podizao glavu i stavljao mi preko nosa i usta masku sa kiseonikom tanku poput opne.
   "Hrrmmmmggh", rekoh ja. "Dombmro." Isplivao sam na površinu sopstvenih čula kao ronilac koji prebrzo izranja iz dubine. Glava me je bolela. Rebra su mi đavolski bridela. Oči me još nisu savršeno služile, ali preko taktičkog kanala mogao sam da vidim kako se Liju Hantu trzaju tanke usne u grimasi koja je kod njega važila kao osmeh.
   "Pomoći ćemo vam da se obučete", reče Hant. "Daćemo vam i malo kafe dok budemo leteli natrag. A onda ćete ponovo u Dom Vlade, M. Severn. Kasnite na sastanak sa CEO."
   

7.
   Svemirske bitke u filmovima i holićima uvek su mi bile dosadne, ali u posmatranju prave stvari bilo je nečeg opčinjavajućeg: kao kada gledate reportažu sa lica mesta neke saobraćajne nesreće. U stvari, produkcioni standardi za stvarnost - kao što je nesumnjivo bilo vekovima - bili su mnogo niži nego za neku skromnobudžetsku holodramu. Čak i sa tolikim energijama, preovlađujuća reakcija na pravu bitku u svemiru bila je uviđanje da je svemir tako velik, dok su flote, brodovi, drednoti i druge koještarije čovečanstva tako male.
   Ili sam tako mislio dok sam sedeo u Taktičkom Informativnom Centru, takozvanoj Ratnoj Sobi sa Gledstonovom i njenim vojnim glupanima i posmatrao kako zidovi postaju dvadesetometarske rupe koje vode u beskraj, dok nas četiri masivna holorama okružuju dubinskim prizorima, a zvučnici ispunjavaju sobu fetlinijskim transmisijama: međusobno radio-brbljanje lovaca, taktički komandni kanali koji zveče, poruke jednog broda drugom preko široke frekvencije, laserski kanali i obezbeđena fetlinija, sva ona dreka, vrištanje, povici i opscenosti bitke koje prethode u svim medijima izuzev u vazduhu kroz koji se prenosi ljudski glas.
   Bila je to dramatizacija potpunog haosa, delotvorna definicija zbrke, nekoreografisani ples tužnog nasilja. Bio je to rat.
   
   Gledstonova je sedela sa šačicom svojih ljudi usred sve te buke i svetlosti, dok je Ratna Soba lebdela kao pravougaonik postavljen sivim tepihom usred zvezda i eksplozija, sa planetnim rubom Hiperiona koji je blistavom bojom lapis-lazulija ispunjavao polovinu severnog holozida, kao i sa kricima umirućih muškaraca i žena na svakom kanalu i u svakom uhu. Ja sam bio jedan od te šačice ljudi Gledstonove, sa povlasticom i kletvom da tome prisustvuju.
   CEO se okrenu u svojoj fotelji sa visokim naslonom, kucnu po donjoj usni spojenim prstima i okrenu se vojnoj grupi. "Šta mislite?"
   Sedam muškaraca sa ordenjem načas se zgledaše, a onda njih šestorica pogledaše generala Morpurga. On je žvakao nepripaljenu cigaru. "Ne valja", reče on. "Držimo ih dalje od mesta dalekobacača... naša odbrana se tamo dobro drži... ali gurnuli su nas isuviše duboko u sistem."
   "Admirale?" upita Gledstonova, nakrivivši malčice glavu ka visokom, mršavom muškarcu u crnoj uniformi SILE:svemir.
   Admiral Sing dodirnu dobro potkresanu bradu. "General Morpurgo je u pravu. Pohod se ne odvija kao što je planirano." On klimnu glavom ka četvrtom zidu, gde su dijagrami - mahom elipsoidi, ovali i lukovi - bili superponirani na statički snimak Hiperionovog sistema. Neki lukovi rasli su dok smo ih posmatrali. Svetloplave linije predstavljale su trajektorije Hegemonije. Crveni tragovi bili su Proterani. Bilo je daleko više crvenih linija nego plavih.
   "Oba napadačka nosača dodeljena udarnoj jedinici 42 izbačena su iz akcije", reče admiral Sing. "Olimpova senka je uništena zajedno sa čitavom posadom, dok je Stanica Neptun ozbiljno oštećena, ali se vraća u cislunarnu oblast za pristajanje sa pet bakljobrodova u pratnji."
   CEO Gledston polako klimnu glavom, spustivši usnu tako da joj dodirne vrhove spojenih prstiju. "Koliko je ljudi bilo na palubi Olimpove senke, admirale?"
   Singove smeđe oči bile su krupne kao i CEO-ine, ali nisu nagoveštavale podjednako duboku tugu. Izdržao je njen pogled nekoliko sekundi. "Četiri hiljade dve stotine", reče on. "Ne računajući marince, kojih je bilo šest stotina. Neki od njih bili su iskrcani na Dalekobacačku stanicu Hiperion, tako da nemamo tačan podatak o tome koliko ih je ostalo na brodu."
   Gledstonova klimnu glavom. Ona ponovo pogleda generala Morpurga. "Otkud te iznenadne poteškoće, generale?"
   Morpurgovo lice bilo je mirno, ali on samo što nije progrizao cigaru stisnutu među zubima. "Više borbenih jedinica nego što smo očekivali, CEO", reče on. "Plus njihovi kopljanici... letelice za pet osoba - u stvari, minijaturni bakljobrodovi, brži i teže naoružani od naših lovaca velikog dometa... oni su smrtonosni mali obadi. Možete da ih uništavate na stotine, ali dovoljno je da samo jedan uspe da prođe da bi izazvao procep u odbrani flote i napravio pustoš." Morpurgo slegnu ramenima. "Prošlo ih je više od jednog."
   Senator Kolčev sedeo je s druge strane stola sa osam kolega. Kolčev se okrenu tako da može da vidi taktičku mapu. "Izgleda da samo što nisu došli do Hiperiona", reče on. Njegov čuveni glas bio je promukao.
   Sing progovori. "Setite se razmere, senatore. Istina je da još držimo najveći deo sistema. Sve na deset AJ od Hiperionove zvezde pripada nama. Bitka se vodila izvan Ortovog oblaka, a mi smo se u međuvremenu pregrupisali."
   "A ti crveni... mehurovi... iznad ravni ekliptike?" upita senatorka Rišo. I sama je nosila crveno; bio je to jedan od njenih zaštitnih znakova u Senatu.
   Sing klimnu glavom. "Zanimljiva ratna varka", reče on. "Roj je lansirao napad od približno tri hiljade kopljanika kako bi dovršio opkoljavanje perimetra udarne jedinice 87,2. To je neutralisano, ali čovek ne može da se ne zadivi zbog pameti..."
   "Tri hiljade kopljanika? upade Gledstonova tiho.
   "Da, gospo."
   Gledstonova se osmehnu. Prekinuh sa skiciranjem i pomislih da mi je drago što taj osmeh nije upućen meni.
   "Zar nam nije juče rečeno, na brifingu, da će Proterani u bitku poslati šest... možda najviše sedam stotina borbenih jedinica?" Reči su bile upućene Morpurgu. CEO Gledston se obrnu kako bi pogledala generala u lice. Njena desna obrva se izvi.
   General Morpurgo izvadi cigaru, namršti se na nju i iskopa još parčence između zuba donje vilice. "Tako su rekli naši obaveštajci. Pogrešili su."
   Gledstonova klimnu glavom. "Da li je Savetodavno Veće AI imalo veze sa tim obaveštajnim podatkom?"
   Sve oči okrenuše se ka Savetniku Albedu. Bila je to savršena projekcija; on je sedeo na svojoj stolici među ostalima, a šake su mu bile opušteno sklopljene na rukonaslonima; nije bilo nikakve zamućenosti ili providnosti uobičajene za pokretne projekcije. Lice mu je bilo izduženo, sa visokim jagodicama i pokretnim ustima koja su nagoveštavala sardonični osmeh čak i u najozbiljnijim trenucima. Ovaj trenutak bio je ozbiljan.
   "Ne, CEO", reče Savetnik Albedo, "od Savetodavne Grupe nije zatraženo da proceni snagu Proteranih."
   Gledstonova klimnu glavom. "Pretpostavljala sam", reče, i dalje se obraćajući Morpurgu, "da izveštaji obaveštajaca SILE po pristizanju obuhvataju i projekcije Veća."
   General SILE:tle zurio je u Albeda. "Ne, gospo", reče on. "Pošto Srž ne priznaje nikakav kontakt sa Proteranima, mislili smo da njihove projekcije neće biti ništa bolje od naših. Koristili smo MIT:ŠKO agregatnu AI mrežu kako bismo izvršili sopstvene procene." On gurnu skraćenu cigaru natrag u usta. Brada mu se isturi. Kada je progovorio, učinio je to oko cigare. "Zar bi Veće imalo više uspeha?"
   Gledstonova pogleda Albeda.
   Savetnik mrdnu dugačkim prstima desne šake. "Naše procene... za ovaj Roj... nagoveštavale su od četiri do šest hiljada borbenih jedinica."
   "Vi..." započe Morpurgo, crven u licu.
   "Niste to pomenuli za vreme brifinga", reče CEO Gledston. "Ni za vreme naših ranijih donošenja odluka."
   Savetnik Albedo slegnu ramenima. "General je u pravu", reče on. "Mi nemamo nikakav kontakt s Proteranima. Naše procene nisu nimalo pouzdanije od procena SILE, samo su... zasnovane na različitim premisama. Mreža istorije taktike škole komande Olimp izvrsno obavlja svoj posao. Da su AI koji se tamo nalaze za samo jedan red umne oštrine viši na Turnig-Demlerovoj skali, uveli bismo ih u Srž." On ponovo graciozno pomeri ruku. "Ovako, premise Veća mogu biti od koristi za buduće planiranje. Mi ćemo, naravno, sve projekcije predati ovoj grupi u svako doba."
   Gledstonova klimnu glavom. "Učinite to smesta."
   Ona se ponovo okrenu ka ekranu, a i ostali učiniše isto. Osetivši tišinu, sobni monitori ponovo pojačaše zvuk i još jednom se začuše povici pobede, vrištanje upomoć i mirno recitovanje pozicija, pravaca za kontrolu vatre i komandi.
   Najbliži zid bio je napajan u stvarnom vremenu sa bakljobroda HS N'Džamena koji je tragao za preživelima u uzvitlanim ostacima Borbene Grupe B.5. Oštećeni bakljobrod kome se približavao, uveličan hiljadu puta, izgledao je kao rasprsnuti nar, sa semenom i crvenom ljuskom koji su usporeno isticali, premećući se u oblaku čestica, gasova, zamrznutih isparenja, nebrojenih mikroelektronika iskidanih iz ležišta, skladišta hrane, zapetljane opreme i - prepoznatljivog tu i tamo po marionetskom premetanju ruku i nogu - mnoštva, nepreglednog mnoštva tela. Reflektor N'Džamene, deset metara širok posle koherentnog skoka od dvadeset hiljada milja, obasjavao je zamrznutu olupinu u svetlosti zvezda i dovodio u žižu pojedine predmete, površine i lica. Na neki strašni način, bilo je to predivno. U odbijenoj svetlosti, lice Gledstonove izgledalo je mnogo starije.
   "Admirale", reče ona, "da li je bitno to što je Roj sačekao da se udarna jedinica 87,2 prevede u sistem?"
   Sing dodirnu bradu. "Pitate li vi to, CEO, da li je ovo bila zamka?"
   "Da."
   Admiral baci pogled na kolege, a onda ponovo na Gledstonovu. "Mislim da nije. Mi verujemo... ja verujem... da su Proterani, kada su videli silovitost naše reakcije, odgovorili na sličan način. To, međutim, znači da su potpuno rešeni da zauzmu Hiperionov sistem."
   "Mogu li to da izvedu?" upita Gledstonova, ne skidajući oči sa olupine koja se premetala iznad nje. Telo nekog mladića, napola u svemirskom odelu, napola izvan njega, obrtalo se dok se približavalo kameri. Lako su se mogle razabrati rasprsnute oči i pluća.
   "Ne", reče admiral Sing. "Mogu da nas raskrvare. Mogu da nas potisnu natrag do krajnje defanzivnog perimetra oko samog Hiperiona. Ali ne mogu da nas poraze, niti da nas isteraju."
   "Niti da unište dalekobacač?" Glas senatorke Rišo bio je napet.
   "Niti da unište dalekobacač", reče Sing.
   "U pravu je", reče general Morpurgo. "Kladio bih se u svoju profesionalnu karijeru da je tako."
   Gledstonova se osmehnu i ustade. Ostali, uključujući i mene, pohitaše da takođe ustanu. "Već jeste", reče Gledstonova tiho Morpurgu. "Već jeste." Ona pogleda oko sebe. "Sastaćemo se kada događaji to budu zahtevali. M. Hant će biti moja veza sa vama. U međuvremenu, gospodo i dame, vlada će nastaviti sa svojim poslom. Do viđenja."
   Dok su ostali odlazili, ja se vratih na svoje mesto i ostadoh poslednji u sobi. Zvučnici ponovo grunuše svom snagom. Na jednoj frekvenciji, neki muškarac je plakao. Manijakalni smeh prodirao je kroz statiku. Iznad mene, iza mene, sa obe strane, zvezdana polja sporo su se pomerala na tamnoj podlozi, a svetlost zvezda hladno je blistala na ostacima i olupinama.
   
   Dom Vlade bio je izgrađen u obliku Davidove zvezde, a u središtu zvezde, zaklonjen niskim zidovima i strateški posađenim drvećem, nalazio se vrt: manji od formalnih jutara cveća u Parku jelenova, ali ne manje lep. Hodao sam tuda dok se spuštalo veče i blistava, plavobela boja Tau Cetija bledela u zlatne nijanse, kada mi je prišla Meina Gledston.
   Neko vreme hodali smo zajedno u tišini. Primetio sam da je odelo zamenila dugačkom haljinom kakve su nosile velike gospe na Patopi; haljina je bila široka i lepršala je, sa zamršenim tamnoplavim i zlatnim šarama koje gotovo da su se slagale sa sve mračnijim nebom. Ruke Gledstonove nisu se videle u skrivenim džepovima; široki rukavi mreškali su se na lahoru; rub se vukao po mlečnobelom kamenju staze.
   "Dopustili ste da me ispitaju", rekoh. "Zanima me zašto."
   Glas Gledstonove bio je umoran. "Nisu emitovali. Nije postojala nikakva opasnost da informacije budu prenete dalje."
   Osmehnuh se. "Svejedno, dopustili ste im da mi sve to urade."
   "Bezbednost je želela da zna o njima sve što su bili spremni da otkriju."
   "Po cenu svake... neugodnosti... po mene", rekoh ja.
   "Da."
   "I zna li Bezbednost za koga rade?"
   "Muškarac je pomenuo ime Harbrit", reče CEO. "Bezbednost je prilično sigurna da su mislili na Emlem Harbrit."
   "Na brokera za berzansku robu sa Askvita?"
   "Da. Ona i Dajana Filomel imaju veze sa starim rojalističkim klikama Glenon-Hajt."
   "Oni su bili amateri", rekoh, pomislivši na to da je Hermund pomenuo ime Harbritove, na zbrkani redosled Dajaninog ispitivanja.
   "Naravno."
   "Da li su rojalisti povezani sa bilo kojom ozbiljnom grupom?"
   "Samo sa crkvom Šrajka", reče Gledstonova. Ona zastade tamo gde je staza preskakala potočić kamenim mostom. CEO skupi haljinu oko sebe i sede na klupu od kovanog gvožđa. "Znate, još nijedan biskup nije izišao iz skrovišta."
   "Sa svim ovim pobunama i jakom reakcijom, ne krivim ih", rekoh ja. Ostao sam da stojim. Na vidiku nije bilo nikakvih telohranitelja ili pratilaca, ali znao sam da bih se, načinim li samo jedan preteći pokret prema Gledstonovoj, probudio u pritvoru Izvršne Bezbednosti. Iznad nas, oblaci su izgubili poslednji preliv zlata i zasvetlucali odbijenim srebrnim svetlom bezbrojnih gradova-tornjeva na TC2. "Šta je Bezbednost učinila sa Dajanom i njenim mužem?"
   "Iscrpno su ispitani. Nalaze se u... pritvoru."
   Klimnuh glavom. Iscrpno ispitivanje značilo je da im mozgovi već plutaju u rezervoarima sa punim rasponom priključaka. Tela će im držati u kriogenskom skladištu sve dok tajno suđenje ne donese presudu o tome da li su njihovi postupci bili izdajnički. Posle suđenja, tela će biti uništena, a Dajana i Hermund ostaće u 'pritvoru' sa isključenim svim senzornim i komunikacionim kanalima. Hegemonija nije koristila smrtnu kaznu već vekovima, ali alternative nisu bile baš prijatne. Sedoh na dugačku klupu, šest stopa od Gledstonove.
   "Da li još pišete poeziju?"
   Njeno pitanje me je iznenadilo. Pogledao sam niz stazu vrta gde su se upravo palili japanski fenjeri i svetleće kugle. "Ne, zaista", rekoh. "Ponekad sanjam u stihu. Ili sam sanjao..."
   Meina Gledston sklopi ruke u krilu i zagleda se u njih. "Ako biste pisali o događajima koji se sada odigravaju", reče ona, "kakvu biste pesmu sačinili?"
   Nasmejah se. "Već sam to pokušao i dvaput odustao... ili bolje, on je to učinio. Pesma je govorila o smrti bogova i njihovim poteškoćama da prihvate svoju zamenu. Govorila je o preobražaju i trpljenju nepravde. I govorila je o pesniku... za koga je on mislio da trpi najveću nepravdu."
   Gledstonova me pogleda. Lice joj je bilo masa bora i senki u sve slabijem svetlu. "A koji to bogovi bivaju zamenjeni ovaj put, M. Severn? Čovečanstvo ili lažni bogovi koje smo stvorili da nas svrgnu?"
   "Do đavola, kako bih ja to mogao znati?" odbrusih i okrenuh se da posmatram potok.
   "Vi ste deo oba sveta, zar ne? I čovečanstva i TehnoSrži?"
   Ponovo se nasmejah. "Nisam ja deo nijednog sveta. Ovde kibridno čudovište, tamo istraživački projekt."
   "Da, ali za čije istraživanje? I u kom cilju?"
   Slegnuh ramenima.
   Gledstonova ustade i ja krenuh za njom. Prešli smo preko potoka osluškujući kako voda teče po kamenju. Staza je vijugala između visokih stena prekrivenih nežnim lišajem koji je svetlucao na svetlosti fenjera.
   Gledstonova zastade na vrhu kratkog kamenog stepeništa. "Da li smatrate da će Ultimativni u Srži uspeti da sačine svoju Ultimativnu Inteligenciju, M. Severn?"
   "Da li će napraviti Boga?" rekoh ja. "Postoje oni AI koji ne žele da prave Boga. Iz ljudskog iskustva naučili su da je stvaranje sledećeg koraka u svesti poziv na ropstvo, ako ne i na potpuno istrebljenje."
   "Ali da li bi pravi Bog istrebio svoja stvorenja?"
   "U slučaju Srži i hipotetičke UI", rekoh ja, "Bog je stvor, a ne tvorac. Možda Bog mora da stvori niža bića u kontaktu sa njim kako bi za njih mogao da oseća bilo kakvu odgovornost."
   "A opet, čini se da je Srž preuzela na sebe odgovornost za ljudska bića u vekovima posle Secesije AI", reče Gledstonova. Napeto je zurila u mene, kao da meri nešto prema izrazu mog lica.
   Pogledah u vrt. Staza je belo, gotovo jezivo svetlucala u mraku. "Srž deluje kako bi ostvarila sopstvene ciljeve", rekoh, znajući u istom trenu da ne postoji ljudsko biće koje zna tu činjenicu bolje od CEO Meine Gledston.
   "A vi smarate da čovečanstvo više nije sredstvo za postizanje tih ciljeva?"
   Odmahnuh nestrpljivo rukom. "Ja sam stvorenje koje ne pripada nijednoj kulturi", rekoh ponovo. "Niti sam blažen prostodušnošću slučajnih tvoraca, niti proklet strašnom svešću njihovih stvorova."
   "Genetski, vi ste u potpunosti ljudsko biće", reče Gledstonova.
   To nije bilo pitanje. Nisam odgovorio.
   "I za Isusa Hrista se govorilo da je u potpunosti ljudsko biće", reče ona. "A isto tako i potpuno božansko. Presek ljudskog i božanskog."
   Bio sam zapanjen njenom referencom na tu staru religiju. Hrišćanstvo je našlo zamenu najpre u Zen Hrišćanstvu, zatim u Zen Gnosticizmu, a potom i stotinu vitalnijih teologija i filozofija. Rodni svet Gledstonove nije bio grobnica odbačenih verovanja, pa sam pretpostavljao - i nadao se - da to nije bila ni CEO. "Ako je on bio u potpunosti čovek i u potpunosti Bog", rekoh ja, "onda sam ja njegova slika u antimateriji."
   "Ne", reče Gledstonova. "Mislim da je to upravo Šrajk, sa kojim se suočavaju vaši prijatelji hodočasnici."
   Zurio sam. Bilo je to prvi put da mi je pomenula Šrajka, uprkos činjenici da sam znao - i da je ona znala da znam - da je njen plan naveo Konzula da otvori Vremenske Grobnice i oslobodi tu stvar.
   "Možda je trebalo i vi da budete na tom hodočašću, M. Severn", reče CEO.
   "Na neki način", rekoh ja, "i jesam."
   Gledstonova mahnu i pojaviše se vrata njenih privatnih odaja. "Da, na neki način jeste", reče ona. "Ali ako žena koja nosi vašeg parnjaka bude raspeta na legendarnom Šrajkovom drvetu trnja, da li ćete vi čitavu večnost propatiti u snovima?"
   Nisam imao odgovor, pa sam stajao tamo bez reči.
   "Razgovaraćemo ujutro posle konferencije", reče Meina Gledston. "Laku noć, M. Severn. Želim vam prijatne snove."
   

8.
   Martin Silenus, Sol Vejntraub i Konzul posrću uz dine prema Sfingi, dok se Bron Lamija i Fedman Kasad vraćaju sa telom Oca Hojta. Vejntraub drži ogrtač uz sebe, pokušavajući da zaštiti bebu od jarosti peska u vetru i pucketave svetlosti. On gleda dok Kasad silazi niz dinu, crnih i karikaturnih dugačkih nogu naspram elektrificiranog peska, dok Hojtu vise i ruke i noge, pomerane blago sa svakim klizanjem i korakom.
   Silenus viče, ali vetar nosi reči kao bič. Bron Lamija maše ka jedinom šatoru koji još stoji; oluja je srušila ili otrgla ostale. Ulaze u mali Silenusov šator, a pukovnik Kasad stiže poslednji i blago im dodaje telo. Unutra mogu da čuju sopstvenu viku iznad puckanja platna od fiberplastike i papirnog cepanja groma.
   "Mrtav?" viče Konzul i razmotava plašt koji je Kasad obavio oko Hojtovog nagog tela. Kruciforme svetlucaju ružičastim sjajem.
   Pukovnik pokazuje na indikatore koji trepere na površini medicinskog paketa SILE pričvršćenog za sveštenikova prsa. Svetla žmirkaju crveno, osim žutog namigivanja vlakana i pipaka za održanje sistema. Hojtova glava je zabačena i Vejntraub sada može da vidi dugački šav koji drži neravne rubove preklanog vrata jedan uz drugi.
   Sol Vejntraub pokušava rukom da opipa puls; ne pronalazi ga. Naginje se napred, spušta uvo svešteniku na prsa. Nema otkucaja srca, ali masnica kruciforme koja se tamo nalazi vrela je na Solovom obrazu. On gleda Bron Lamiju. "Šrajk?"
   "Da... mislim... ne znam." Ona pokazuje na drevni pištolj koji još drži. "Ispraznila sam magacin. Dvanaest hitaca u... šta god to bilo."
   "Jeste li ga videli?" pita Konzul Kasada.
   "Ne. Ja sam ušao u prostoriju deset sekundi posle Bron, ali nisam video ništa."
   "A vaše jebene vojničke spravice?" kaže Martin Silenus. On je potisnut u zadnji kraj šatora, sklupčan u gotovo fetalni položaj. "Zar sva ta govna SILE nisu ništa pokazala?"
   "Ne."
   Oglašava se mali alarm iz medpaka i Kasad vadi novi plazma-uložak iz opasača, ubacuje ga u spremište paketa i seda na pete, spustivši vizir kako bi osmatrao ulaz u šator. Glas mu je izobličen u zvučniku kacige. "Izgubio je više krvi nego što možemo ovde da mu nadoknadimo. Da li je iko poneo pribor za prvu pomoć?"
   Vejntraub poretura po rancu. "Imam osnovni komplet. Ipak, to nije dovoljno za ovo. Šta god da ga je preklalo, proseklo je sve što je moglo."
   "Šrajk", šapuće Martin Silenus.
   "Nije važno", kaže Lamija, uhvativši se za mišice kako bi sprečila drhtanje tela. "Moramo mu pomoći." Ona pogleda Konzula.
   "Mrtav je", kaže Konzul. "Ne bi mu pomogla čak ni operacija na brodu."
   "Moramo da pokušamo!" viče Lamija dok se naginje da zgrabi Konzula za tuniku. "Ne možemo ga ostaviti tim... stvarima..." Ona pokazuje na kruciformu koja svetluca pod kožom na prsima mrtvaca.
   Konzul trlja oči. "Možemo uništiti telo. Tom pukovnikovom puškom..."
   "Mi ćemo pomreti ako se ne sklonimo s ove jebene oluje!" uzvikuje Silenus. Šator vibrira, fiberplastika udara pesnika po glavi i leđima sa svakim naletom. Zvuk peska na tkanini liči na raketu koja upravo poleće negde napolju. "Pozovite taj prokleti brod! Pozovite ga!"
   Konzul privlači svoj ranac bliže, kao da čuva drevni komlog u njemu. Znoj mu blista na obrazima i čelu.
   "Mogli bismo da sačekamo da oluja prođe u nekoj od Grobnica", kaže Sol Vejntraub. "Možda u Sfingi."
   "Jebeš to", kaže Martin Silenus.
   Naučnik se premešta u skučenom prostoru i zuri u pesnika. "Došli ste čak ovamo da biste pronašli Šrajka. Hoćete da nam kažete da ste se predomislili sad kada se čini da se pojavio?"
   Silenusove oči sijaju ispod nabijene beretke. "Neću da vam kažem ništa osim da hoću da se taj njegov prokleti brod nalazi ovde, i to odmah."
   "Možda je to i dobra zamisao", kaže pukovnik Kasad.
   Konzul ga gleda.
   "Ako postoje izgledi da spasemo Hojtov život, treba da pokušamo."
   Konzul se i sam muči. "Ne smemo otići", kaže. "Ne smemo sada otići."
   "Ne", slaže se Kasad. "Nećemo upotrebiti brod za odlazak. Ali operacija bi Hojtu možda mogla da pomogne. A unutra možemo sačekati i da prođe oluja."
   "I možda saznati šta se dešava tamo gore", kaže Bron Lamija, pokazujući palcem ka tavanici šatora.
   Beba, Rejčel, kreštavo plače. Vejntraub je ljulja, drži joj glavu širokom šakom. "Ja se slažem", kaže on. "Ako Šrajk želi da nas nađe, može da nas pronađe u brodu podjednako lako kao i ovde. Postaraćemo se da niko ne ode." On dodiruje Hojtova prsa. "Koliko god užasno zvučalo, informacije koje bude mogla da nam da operacija o tome kako deluje ovaj parazit mogle bi da budu neprocenjive za Mrežu."
   "U redu", kaže Konzul. On izvlači drevni komlog iz ranca, spušta šaku na disključ i šapuće nekoliko rečenica.
   "Dolazi li?" pita Martin Silenus.
   "Potvrdio je komandu. Moraćemo da izvučemo opremu zbog transfera. Rekao sam mu da se spusti neposredno iznad ulaza u dolinu."
   Lamija je iznenađena kada shvata da plače. Briše obraze i osmehuje se.
   "Šta je smešno?" pita Konzul.
   "Sve ovo", kaže ona, zabadajući brid šake u obraze, "a sve na šta mogu da pomislim jeste koliko bi lepo bilo jedno tuširanje."
   "Piće", kaže Silenus.
   "Sklonište od oluje", kaže Vejntraub. Beba sisa mleko iz dojilice.
   Kasad se naginje napred, glava i ramena su mu izvan šatora. Podiže oružje i prebacuje ga tako da bude otkočeno. "Indikatori", kaže on. "Nešto se kreće odmah iza dine." Vizir se okreće ka njima i u njemu se vidi odraz blede i zgurene grupe, okupljene oko još bleđeg tela Lenara Hojta. "Proveriću šta je to", kaže on. "Sačekajte ovde dok brod ne stigne."
   "Ne idi", kaže Silenus. "Ovo je kao u nekom od onih jebenih, drevnih, horor holića gde odlaze jedan po jedan... hej!" Pesnik prestaje da govori. Ulaz u šator je trougao svetlosti i buke. Fedmana Kasada više nema.
   
   Šator počinje da se ruši, kočići i žičani tegovi popuštaju dok se pesak pomera oko njih. Zgureni jedni uz druge, vičući da bi se čuli od rike vetra, Konzul i Lamija umotavaju Hojtovo telo u plašt. Medpak i dalje žmirka i očitava crveno. Krv je prestala da teče iz grubog šava.
   Sol Vejntraub stavlja svoje četiri dana staro dete u nosiljku na grudima, obavija ga ogrtačem i čuči na ulazu. "Pukovniku ni traga!" viče. Dok posmatra, grom udara u opruženo krilo Sfinge.
   Bron Lamija se premešta do ulaza i podiže sveštenikovo telo. Zapanjena je njegovom lakoćom. "Odnesimo Oca Hojta na brod, da bi bio operisan. Onda će se neki od nas vratiti da potraže Kasada."
   Konzul nabija nisko svoj trorogi šešir i podiže okovratnik. "Brod ima jaki radar i senzore kretanja. Tako ćemo znati gde je pukovnik otišao."
   "Šrajk takođe", kaže Silenus. "Ne smemo zaboraviti svog domaćina."
   "Hajdemo", kaže Lamija i ustaje. Mora da se poguri na vetru kako bi uopšte napredovala. Slobodni krajevi Hojtovog plašta lepršaju i puckaju oko nje, dok joj plašt vijori pozadi. Pronašavši stazu pri naizmeničnim bleskovima munje, ona odlazi ka ulazu u dolinu, osvrćući se samo da bi videla da li je ostali prate.
   Martin Silenus iskoračuje iz šatora, podiže Mebijusovu kocku Heta Mastina, a vetar mu odnosi pururnu beretku i baca je visoko. Silenus stoji i na sva usta psuje, sve dok mu se ona ne napune peskom.
   "Hajde", viče Vejntraub, sa rukom na pesnikovom ramenu. Sol oseća kako mu pesak udara o lice, prlja mu kratku bradu. Drugom rukom pokriva grudi kao da čuva nešto beskrajno dragoceno. "Izgubićemo Bron iz vidokruga ako ne požurimo." Njih dvojica pomažu jedan drugome da se kreću protiv vetra. Silenusova bunda divlje se mreška dok on skreće da uzme beretku sa mesta u zavetrini dine na kome je pala.
   Konzul kreće poslednji i nosi svoj i Kasadov ranac. Minut pošto napusti malo sklonište, kočići popuštaju, tkanina se cepa, a šator odleće u noć, okružen oreolom statičkog elektriciteta. On posrće tri stotine metara uz stazu, povremeno opaža dva muškarca pred sobom, često gubi stazu i mora da hoda u krug sve dok ponovo ne naiđe na nju. Vremenske Grobnice vide se iza njega kada peščana oluja malo popusti, a munje sevaju jedna za drugom u brzom nizu. Konzul vidi Sfingu koja još sija od uzastopnih električnih udara, Grobnicu od žada iza nje, prozirnih zidova, a iza njih Obelisk koji ne sija, okomiti potez čistog crnila spram zidova litice. Onda Kristalni monolit. Kasadu nema ni traga, iako se zbog nestalnih dina, peska u vetru i iznenadnih bleskova čini da se mnoge stvari kreću.
   Konzul diže pogled, sada vidi široki ulaz u dolinu i oblake koji nisko jure iznad njega, upola očekujući da ugleda plavi sjaj fuzije dok se brod spušta kroz njih. Oluja je strašna, ali njegova svemirska letelica spuštala se i pod gorim uslovima. On se pita da li se već spustila i da li ostali čekaju u njenom podnožju da stigne i on.
   Ali pošto stigne do sedla između zidova litice i otvora doline, vetar ga iznova napada i on vidi ostalih četvoro zgurene na početku široke ravnice, ali broda nema.
   "Zar nije trebalo već da stigne?" viče Lamija dok se Konzul približava grupi.
   On klima glavom i spušta se u čučanj kako bi izvukao komlog iz ranca. Vejntraub i Silenus stoje iza njega, pognuti tako da ga malo zaklone od peska u vetru. Konzul vadi komlog i zastaje, gledajući okolo. Zbog oluje čini se kao da se nalaze u nekoj ludačkoj sobi čiji se zidovi i tavanica menjaju iz trena u tren, u jednom sekundu blizu njih, na samo nekoliko metara, sledećeg sekunda izgubljeni daleko, dok tavanica lebdi naviše, kao u sceni kada se soba i Božićna jelka šire pred Klarom u Krcku Oraščiću Čajkovskog.
   Konzul pritiska disključ dlanom, naginje se napred i šapuće u kvadrat za glas. Drevni instrument uzvraća mu šapatom i reči jedva da se čuju od šuštanja peska. On se uspravlja i okreće prema ostalima. "Brodu nije bilo dopušteno da poleti."
   Povici protesta. "Kako to mislite 'nije mu bilo dopušteno'?" pita Lamija kada ostali zaćute.
   Konzul sleže ramenima i gleda u nebo kao da bi plavi rep plamena još mogao da najavi dolazak broda. "Nije dobio dozvolu u svemirskoj luci u Kitsu."
   "Zar niste rekli da imate dozvolu od jebene kraljice?" viče Martin Silenus. "Od same Matore Gledstonke?"
   "Signal sa dozvolom Gledstonove nalazio se u memoriji broda", kaže Konzul. "To su znali i SILA i lučke vlasti."
   "Šta se onda, kog đavola, dogodilo?" Lamija briše lice. Suze koje je isplakala u šatoru ostavile su joj majušne tragove blata u sloju peska na obrazima.
   Konzul sleže ramenima. "Gledstonova je poništila prvobitni signal. Ovde se nalazi poruka od nje. Želite li da je čujete?"
   Jedan minut niko ne odgovara. Posle nedelju dana putovanja, pomisao na to da imaju kontakt sa nekim izvan grupe toliko je neprilična da ne mogu smesta da je prihvate; kao da je svet izvan hodočašća prestao da postoji, izuzev eksplozija na noćnom nebu. "Da", kaže Sol Vejntraub, "da čujemo." U iznenadnom zatišju oluje reči mu zvuče veoma glasno.
   Okupljaju se i čuče blizu starog komloga, sa Ocem Hojtom u središtu kruga. Tokom jednog minuta koliko nisu obraćali pažnju na njega, oko njegovog tela počela je da se obrazuje mala dina. Svi indikatori sada su crveni osim monitora za krajnje mere koji svetlucaju ćilibarskim sjajem. Lamija stavlja novi plazma-uložak na mesto i uverava se da je osmotska maska sigurna na Hojtovim ustima i nosu, da filtrira čisti kiseonik i da zadržava pesak napolju. "U redu", kaže ona.
   Konzul pritika disključ.
   Poruka je fetlinijski mlaz, koji je brod snimio nekih deset minuta ranije. Vazduh se magli od kolona sa podacima i koloida sferične slike osobenog za komlogove iz vremena Hedžire. Lik Gledstonove treperi, lice joj se bizarno, a onda se gotovo komično krivi dok milioni čestica peska u vetru probijaju sliku. Čak i pri punoj jačini tona, glas jedva da joj se čuje od oluje.
   "Žao mi je", kaže poznati lik, "ali još ne mogu da dopustim da se vaša svemirska letelica približi Grobnicama. Iskušenje da odete bilo bi preveliko, a važnost vašeg zadatka mora da prevaziđe sve druge činioce. Molim vas da shvatite da od vas možda zavisi sudbina čitavih svetova. Molim vas da budete uvereni da su moja nadanja i moje molitve uz vas. Gledston, kraj."
   Lik se sklapa u sebe i bledi. Konzul, Vejntraub i Lamija i dalje zure u tišini. Martin Silenus ustaje, baca pregršt peska u prazan vazduh gde je pre samo nekoliko sekundi bilo lice Gledstonove i vrišti: "Prokleta bila, da joj oca jebem, ta seratorka od političarke, moralna paraplegičarka i usrane kučka!" On šutira pesak u vazduh. Ostali sada zure u njega.
   "Pa, to nam je stvarno pomoglo", kaže Bron Lamija tiho.
   Silenus maše rukama u gađenju i udaljava se, i dalje šutirajući dine.
   "Ima li još nešto?" pita Vejntraub Konzula.
   "Ne."
   Bron Lamija prekršta ruke i mršti se na komlog. "Zaboravila sam kako ste ono rekli da ta stvar dejstvuje. Kako se probijate kroz interferenciju?"
   "Uskim snopom do džepnog komunikacionog satelita koji sam posadio na orbitu dok smo se spuštali sa Igdrasila", kaže Konzul.
   Lamija klima glavom. "Dakle, kada se javite, samo pošaljete kratku poruku brodu, a ovaj pošalje fetlinijski mlaz Gledstonovoj... i vašim kontaktima među Proteranima."
   "Da."
   "Može li brod da uzleti bez dozvole?" pita Vejntraub. Stariji muškarac sedi, kolena su mu podignuta, a ruke spuštene na njih u klasičnoj pozi čistog umora. I glas mu je umoran. "Da naprosto premostite zabranu Gledstonove?"
   "Ne", kaže Konzul. "Kada je Gledstonova rekla ne, SILA je postavila zaštitno polje klase tri iznad jame u kojoj smo parkirali brod."
   "Stupite u vezu s njom", kaže Bron Lamija. "Objasnite joj."
   "Pokušao sam." Konzul drži komlog u rukama, a onda ga vraća natrag u ranac. "Bez odgovora. Takođe, u prvobitnom mlazu pomenuo sam da je Hojt ozbiljno povređen i da nam je potrebna medicinska pomoć. Želeo sam da brodska operaciona sala bude spremna za njega.
   "Povređen", ponavlja Martin Silenus dok hoda krupnim koracima natrag ka mestu gde sede zgureni. "Sranje. Naš drugar padre mrtav je koliko i Glenon-Hajtovo kuče." On pokazuje palcem na telo umotano u plašt; svi pokazivači na monitoru su crveni.
   Bron Lamija se saginje bliže i dodiruje Hojtov obraz. Hladan je. Oba njegova komlog biomonitora i medpak počinju da cvrkuću upozorenje o moždanoj smrti. Osmotska maska i dalje mu na silu uduvava O2 u pluća, a stimulatori medpaka i dalje mu rade na plućima i srcu, ali cvrkut raste u vrisak, a onda se spušta u ravan, strašan ton.
   "Izgubio je isuviše krvi", kaže Sol Vejntraub. On dodiruje lice mrtvog sveštenika, i sam zatvorenih očiju, pognute glave.
   "Sjajno", kaže Silenus. "Jebote, sjajno. A kako je sam rekao, Hojt ima da se raspadne i ponovo sastavi, zahvaljujući toj prokletoj kruciformi... dve proklete stvari, taj tip ima bogato osiguranje za vaskrs... a onda će da se vrati posrćući kao neka verzija duha Hamletovog ćaće s oštećenjem mozga. Šta ćemo onda?"
   "Umukni", kaže Bron Lamija. Ona umotava Hojtovo telo u sloj cerade koju je donela iz šatora.
   "Umukni ti", vrišti Silenus. "Okolo se muva čudovište. Matori Grendel, lično, nalazi se tamo negde i oštri kandže za sledeći obrok i zar zaista hoćeš da se Hojtov zombi pridruži našoj srećnoj ekipi? Sećaš se kako je opisao Bikure? Puštali su da kruciforme vraćaju njih vekovima, a razgovor sa jednim od njih bio je kao razgovor sa pokretnim sunđerom. Zar zaista hoćeš da Hojtov leš hoda sa nama?"
   "Dva", kaže Konzul.
   "Šta?" Martin Silenus se obrće oko ose, gubi oslonac i pada na kolena blizu tela. Naginje se ka starom naučniku. "Šta rekoste?"
   "Dve kruciforme", kaže Konzul. "Njegova i Oca Pola Direa. Ako je njegova priča o Bikurama bila tačna, onda će obojica biti... vaskrsnuti."
   "O, mili Bože", kaže Silenus i seda u pesak.
   Bron Lamija je završila sa umotavanjem sveštenikovog tela. Ona ga posmatra. "Sećam se toga iz priče Oca Direa o Bikuri po imenu Alfa", kaže. "Ali i dalje ne razumem. Tu negde mora da se ubaci i zakon o održanju mase."
   "Biće to kratki zombiji", kaže Martin Silenus. On privlači bundu uz sebe i udara pesnicom po pesku.
   "Ima toliko toga što bismo saznali da je brod stigao", kaže Konzul. "Autodijagnostici bi mogli..." On zastaje i odmahuje rukom. "Gledajte. U vazduhu ima manje peska. Možda je oluja..."
   Munja seva i počinje kiša, zasipa im lica ledenim projektilima sa više besa nego peščana oluja.
   Martin Silenus počinje da se smeje. "Jebote, pa ovo je pustinja!" viče ka nebu. "Verovatno ćemo se udaviti u poplavi."
   "Treba da se sklonimo odavde", kaže Sol Vejntraub. Lice njegove bebe vidi se kroz otvore u njegovom plaštu. Rejčel plače; lice joj je veoma crveno. Izgleda kao novorođenče.
   "Utvrđenje Hronos?" kaže Lamija. "Trebalo bi nam par sati..."
   "Predaleko", kaže Konzul. "Ulogorimo se u jednoj od Grobnica." Silenus se ponovo smeje. On kaže:
   
   Ko su ovi što prilaze žrtvi?
   I kakvom zelenom oltaru, o, tajnoviti pope,
   Doveo si tu junicu što spušta se nebom
   U svilu i vence zaodenuta boka?
   
   "Da li to znači 'da'?" pita Lamija.
   "To znači jebeno 'zašto ne?'" smeje se Silenus. "Zašto terati našu hladnu muzu da se muči tražeći nas? Možemo da gledamo kako nam se drugar raspada dok čekamo. Koliko je, ono, po Direovoj priči trebalo da prođe pre nego što se neki od Bikura ne vrati svom stadu posle smrti koja mu je prekinula ispašu?"
   "Tri dana", kaže Konzul.
   Martin Silenus se pljeska po čelu rubom dlana. "Naravno. Kako sam samo mogao da zaboravim? Kako se to predivno uklapa, kao u Novom Zavetu. U međuvremenu, možda će naš vuk Šrajk odneti još koju ovčicu iz ovog stada. Mislite da bi mi padre zamerio kada bih pozajmio od njega jednu kruciformu, čisto onako, za svaki slučaj? Hoću reći, ima višak..."
   "Hajdemo", kaže Konzul. Kiša mu curi sa trorogog šešira u jakom mlazu. "Ostaćemo do jutra u Sfingi. Ja ću poneti višak Kasadove opreme i Mebijusovu kocku. Bron, vi ponesite Hojtove stvari i Solov ranac. Sol, vi se starajte da bebi bude toplo i da je na suvom."
   "A padre?" pita pesnik, pokazujući palcem na telo.
   "Ti ćeš da nosiš Oca Hojta", kaže Bron Lamija tiho dok se okreće.
   Martin Silenus otvara usta, vidi pištolj u Lamijinoj ruci, sleže ramenima i saginje se da podigne telo na rame. "Ko će da nosi Kasada kad ga budemo pronašli?" pita. "Naravno, možda će biti u dovoljno komada da možemo svi..."
   "Umukni, molim te", kaže Bron Lamija umorno. "Ako budem morala da te ubijem, imaćemo samo još jednu stvar više za nošenje. Samo hodaj."
   Sa Konzulom na čelu, Vejntraubom odmah iza njega, Martinom Silenusom koji se tetura nekoliko metara pozadi i Bron Lamijom na začelju, grupa još jednom silazi niskim klancem u Dolinu Grobnica.
   
   

9.
   Raspored CEO Gledston za to jutro bio je ispunjen. Tau Ceti Centar imao je dan od dvadeset tri sata, zbog čega je vladi zgodno da radi po Standardnom vremenu Hegemonije, a da u potpunosti ne uništi dnevne ritmove. U 05.45 sati, Gledstonova se sastala sa svojim vojnim savetnicima. U 06.30 doručkovala je sa dvadesetak najvažnijih senatora i sa predstavnicima SveStvari i TehnoSrži. U 07.15, CEO je prešla dalekobacačem na Renesansu Vektor, gde je bilo veče, kako bi zvanično otvorila Medicinski Centar Hermes u Kadui. U 07.40 'bacila se natrag u Dom Vlade, kako bi proradila govor koji je trebalo da održi u Senatu i SveStvari u 10.00 sati. U 08.30 Gledstonova se ponovo sastala sa generalom Morpurgom i admiralom Singom kako bi dopunila informacije o situaciji u Hiperionovom sistemu. U 08.45 sati, sastala se sa mnom.
   "Dobro jutro, M. Severn", reče CEO. Nalazila se za svojim stolom u kancelariji u kojoj sam je prvi put sreo pre tri noći. Mahnula je rukom ka bifeu kraj zida, gde su vrčevi od najčistijeg srebra bili puni vrele kafe, čaja i kafe.
   Odmahnuo sam glavom i seo. Tri holografska prozora pokazivala su belu svetlost, ali onaj koji mi se nalazio sleva, nudio mi je trodimenzionu mapu Hiperionovog sistema koju sam pokušao da dešifrujem u Ratnoj sobi. Učinilo mi se da je sada crvenilo Proteranih prekrilo sve i probilo se u sistem kao boja koja se rastvara i taloži u plavom rastvoru.
   "Hoću da čujem šta ste sanjali", reče CEO Gledston.
   "Ja hoću da čujem zbog čega ste ih ostavili", rekoh ja, ravnim glasom. "Zašto ste pustili Oca Hojta da umre."
   Gledstonova svakako nije navikla da joj se obraćaju takvim tonom, ne posle četrdeset osam godina u Senatu i decenije i po provedene kao CEO, ali jedina njena reakcija bila je u tome što je uzdigla jednu obrvu za delić inča. "Dakle, vi zaista sanjate stvarne događaje."
   "Zar ste sumnjali?"
   Ona spusti radnu beležnicu koju je još držala, isključi je i odmahnu glavom. "Ne zaista, ali svejedno me šokira kada čujem nešto za šta niko drugi u Mreži ne zna."
   "Zašto ste im uskratili korišćenje Konzulovog broda?"
   Gledstonova se okrenu tako da pogleda na prozor gde se taktički displej pomerao i menjao sa pristizanjem dopuna koje su preinačavale tok crvene boje, povlačenje plave, kretanje planeta i meseca, ali ako je vojna situacija trebalo da bude deo njenog objašnjenja, odustala je od takvog pristupa. Ona se okrenu natrag. "Zašto bih vama morala da objašnjavam bilo koju izvršnu odluku, M. Severn? Koja je vaša izborna jedinica? Koga vi predstavljate?"
   "Predstavljam petoro ljudi i jednu bebu koje ste ostavili nasukane na Hiperionu", rekoh ja. "Hojt se mogao spasti."
   Gledstonova stisnu pesnicu i kucnu donju usnu savijenim kažiprstom. "Možda", reče ona. "A možda je već i bio mrtav. Ali nije u tome stvar, zar ne?"
   Zavalih se u stolicu. Nisam se potrudio da ponesem blok za skiciranje i prsti su me boleli od želje da nešto drže. "Šta onda, dakle?"
   "Sećate li se priče Oca Hojta... priče koju je ispričao za vreme njihovog putovanja do Grobnica?" upita Gledstonova.
   "Da."
   "Svaki od hodočasnika sme da zamoli Šrajka za jednu uslugu. Tradicija veli da stvorenje udovolji jednoj želji, dok druge odbije i pobije one koje je odbio. Sećate li se šta je želeo Otac Hojt?"
   Oklevao sam. Prisećanje događaja iz prošlosti hodočasnika bilo je nalik na pokušaje da se prisetim pojedinosti iz prošlonedeljnih snova. "Želeo je da mu se uklone kruciforme", rekoh. "Želeo je slobodu, za... dušu, DNK, šta god... kako Oca Direa, tako i svoju."
   "Ne baš", reče Gledstonova. "Otac Hojt je želeo da umre."
   Ustadoh, umalo ne preturivši stolicu, i priđoh krupnim koracima pulsirajućoj mapi. "To je čisto sranje", rekoh. "Čak i da jeste, ostali su imali obavezu da ga spasu... a vi isto tako. Pustili ste ga da umre."
   "Da."
   "Baš kao što ćete pustiti i ostale da umru?"
   "Ne obavezno", reče CEO Meina Gledston. "To je njihova volja... i Šrajkova, ako takvo stvorenje zaista postoji. Sve što u ovom trenutku znam jeste da je njihovo hodočašće isuviše važno da bi im se dopustilo sredstvo... povlačenja... u trenucima odluke."
   "Čije odluke? Njihove? Kako mogu životi šestoro ili sedmoro ljudi... i jedne bebe... uticati na ishod društva od stotinu pedeset milijardi?" Naravno, znao sam odgovor na to. Savetodavno Veće AI, kao i manje svesni prediktivci Hegemonije veoma su pažljivo odabrali hodočasnike. Ali za šta? Za nepredvidljivost. Oni su bili šifre koje su se poklapale sa krajnjom zagonetkom čitave Hiperionove jednačine. Da li je Gledstonova to znala ili je znala samo ono što su joj govorili Savetnik Albedo i njene uhode? Uzdahnuh i vratih se stolici.
   "Da li vam je san saopštio kakva je sudbina pukovnika Kasada?" upita CEO.
   "Ne. Probudio sam se pre nego što su se vratili u Sfingu da se sklone sa oluje."
   Gledstonova se blago osmehnu. "Shvatate, M. Severn, da bi za naše ciljeve bilo zgodnije da ste pod sedativima, podstaknuti istim serumom istine koji su koristili i vaši prijatelji Filomeli, i povezani sa subrazglasom radi stalnijeg izveštavanja o događajima na Hiperionu."
   Uzvratih joj osmehom. "Da", rekoh, "to bi bilo zgodnije. Ali bilo bi vam manje zgodno kada bih kliznuo u Srž preko datasfere i ostavio telo za sobom. Što ću neumitno i učiniti ako ikada ponovo budem podvrgnut prinudi."
   "Naravno", reče Gledstonova. "To je upravo ono što bih ja uradila kada bih se našla u takvim okolnostima. Recite mi, M. Severn, kako izgleda biti u Srži? Kako izgleda to daleko mesto gde zaista obitava vaša svest?"
   "Užurbano", rekoh ja. "Da li ste danas hteli da me vidite još zbog nečega?"
   Gledstonova se ponovo osmehnu i ja osetih da je taj osmeh iskren, a ne oružje jednog političara koje je ona tako dobro koristila. "Da", reče CEO, "imala sam još nešto na umu. Da li biste želeli da pođete na Hiperion? Na pravi Hiperion?"
   "Na pravi Hiperion?" ponovih glupavo, kao odjek. Osećao sam da me peckaju prsti na rukama i nogama dok me je obuzimalo čudno uzbuđenje. Moja svest možda zaista obitava u Srži, ali moje telo i mozak isuviše su ljudski, isuviše podložni adrenalinu i drugim nasumičnim hemikalijama.
   Gledstonova klimnu glavom. "Milioni ljudi žele da odu tamo. Da pređu dalekobacačem na neko novo mesto. Da posmatraju rat izbliza." Ona uzdahnu i pomeri radnu beležnicu. "Idioti." Ona podiže pogled ka meni; smeđe oči bile su joj ozbiljne. "Ali ja želim da neko ode tamo i da me izveštava lično. Li ovog jutra koristi jedan od novih vojnih dalekobacačkih terminala, pa sam pomislila da biste mu se možda pridružili. Možda neće biti dovoljno vremena da se sleti na sam Hiperion, ali bili biste unutar sistema."
   Pomislih na nekoliko pitanja i postideh se prvog koje se pojavilo. "Hoće li to biti opasno?"
   Gledstonova nije izmenila ni izraz ni ton. "Moguće. Iako ćete biti daleko iza borbenih linija, a Li ima izričita uputstva da ne izlaže sebe... niti vas... bilo kakvom očiglednom riziku."
   Očiglednom riziku, pomislih. Ali koliko je bilo manje nego očiglednih rizika u ratnoj zoni, blizu sveta gde je stvorenje poput Šrajka slobodno haralo? "Da", rekoh, "poći ću. Ali ima jedna stvar..."
   "Da?"
   "Treba da znam zbog čega želite da pođem. Izgleda da se, ukoliko me želite samo zbog veze sa hodočasnicima, izlažete nepotrebnom riziku šaljući me tamo."
   Gledstonova klimnu glavom. "M. Severn, tačno je da je vaša povezanost sa hodočasnicima... iako pomalo krhka... za mene zanimljiva. Ali takođe je tačno da me zanimaju i vaša zapažanja i procene. Vaša zapažanja."
   "Ali ja za vas ništa ne značim", rekoh. "Ne znate koga još možda izveštavam, namerno ili ne. Ja sam stvorenje TehnoSrži."
   "Da", reče Gledstonova, "ali vi ste u ovom trenutku i osoba sa možda najmanje veza na Tau Ceti Centru, možda u čitavoj Mreži. Takođe, vaša zapažanja biće zapažanja obučenog pesnika, čoveka čiji genije poštujem."
   Prasnuh u smeh. "On je bio genije", rekoh. "Ja sam simulakrum. Kopija. Karikatura."
   "Jeste li baš sigurni u to?" upita Meina Gledston.
   Podigoh prazne ruke. "Nisam napisao niti jedan stih u proteklih deset meseci koliko sam živ i svestan u ovom čudnom životu posle života", rekoh ja. "Ne razmišljam kroz poeziju. Zar to nije dovoljan dokaz da je sa ovim projektom obnavljanja ličnosti Srž doživela neuspeh? Čak je i moje lažno ime uvreda za čoveka beskrajno nadarenijeg nego što ću ja ikada biti... Džozef Severn bio je senka u poređenju sa pravim Kitsom, ali ja kaljam njegovo ime time što ga koristim."
   "To je možda tačno", reče Gledstonova. "A možda i nije. U svakom slučaju, zatražila sam da krenete sa M. Hantom na ovaj kratak put do Hiperiona." Ona zastade. "Nemate nikakvu... obavezu... da pođete. U više značenja te reči, vi čak niste ni građanin Hegemonije. Ali ja bih cenila vaš pristanak da pođete."
   "Poći ću", rekoh ponovo, a rođeni glas kao da mi je dopirao sa velike udaljenosti.
   "Vrlo dobro. Biće vam potrebna topla odeća. Nemojte nositi ništa što se može izvući ili izazvati vam neprijatnosti u bestežinskom stanju, iako je malo verovatno da ćete naići na to. Sastaćete se sa M. Hantom u primarnom dalekobacačkom neksusu Doma Vlade za..." - na baci pogled na komlog - "...dvanaest minuta."
   Klimnuh glavom i okrenuh se da pođem.
   "Oh, M. Severn..."
   Zastadoh na vratima. Starica za stolom najednom je izgledala prilično mala i veoma umorna.
   "Hvala vam, M. Severn", reče ona.
   
   Bilo je tačno da su milioni želeli da pređu dalekobacačem u ratnu zonu. U SveStvari su kreštale molbe, argumenti za dopuštenje da civili pređu dalekobacačem na Hiperion, zahtevi linijskih krstarica da im se dopuste kratke ekskurzije i planetnih političara i predstavnika Hegemonije da im se dopusti da prođu sistemom u 'misiji pronalaženja činjenica'. Svi takvi zahtevi bili su odbijeni. Građani Mreže - naročito moćni i uticajni građani Mreže - nisu navikli da im se uskraćuju nova iskustva, a za Hegemoniju, totalni rat ostao je jedno od retkih još neoprobanih iskustava.
   Ali kancelarija CEO i zvaničnici SILE bili su nepopustljivi: nikakvo civilno ili neodobreno prelaženje dalekobacačem u Hiperionov sistem, nikakvo necenzurisano izveštavanje. U eri kada nije postojala nedostupna informacija ili zabranjeno putovanje, takvo isključenje bilo je izluđujuće i nečuveno.
   Sastao sam se sa M. Hantom u neksusu izvršnog dalekobacača pošto sam pokazao svoju zvezdicu sa ovlašćenjem ravno desetini pripadnika obezbeđenja. Hant je bio odeven u crnu vunu, bez oznaka čina, ali sličnu uniformama SILE prisutnim svuda u ovom delu Doma Vlade. Ja sam imao malo vremena za presvlačenje i vratio sam se u svoj stan samo da bih zgrabio udobnu jaknu sa mnoštvom džepova u koje je mogao da stane materijal za crtanje i imažer od 35 mm.
   "Spremni?" reče Hant. Lice psa baseta nije izgledalo zadovoljno što me vidi. Nosio je običnu crnu tašnu.
   Klimnuh glavom.
   Hant mahnu transportnom tehničaru SILE i pojavi se treperavi jednokratni portal. Znao sam da je podešen za potpise naših DNK i da neće primiti nikog drugog. Hant udahnu i kroči kroz portal. Posmatrao sam kako se živina površina portala mreška posle njegovog prolaska kao rečica koja se ponovo smiruje posle najblažeg mogućeg lahora, a onda kročih i sam.
   Govorkalo se da prvobitni prototipovi dalekobacača nisu omogućavali da se oseti bilo šta za vreme prelaska i da su AI i ljudski dizajneri izmenili mašineriju tako da se doda neodređeno peckanje, dejstvo ozonskog naboja, kako bi putnik osetio da je uopšte putovao. Bilo to tačno ili ne, koža mi je još bila ispunjena tenzijom kada sam kročio dalje od portala, zastao i pogledao oko sebe.
   Čudno je, ali istinito, da se ratna svemirska letelica opisivala u prozi, na filmu, u holićima i stimsimovima već više od osam stotina godina; i pre nego što je čovečanstvo napustilo Staru Zemlju u bilo čemu što nisu bili preuređeni avioni, njihovi ravni filmovi prikazivali su epske svemirske bitke, ogromne međuzvezdane drednote sa neverovatnim naoružanjem kako tumaraju svemirom kao gradovi na mlazni pogon. Čak je i bujica skorih ratnih holića posle Boja za Bresiju prikazivala bitke velikih flota na udaljenostima koje bi i za dva vojnika na tlu bile klaustrofobične, brodove koji se zabadaju jedni u druge i gore kao grčke trireme nagomilane u Artemizijskom moreuzu.
   Nije ni čudo što mi je srce lupalo, a dlanovi bili pomalo vlažni, kada sam stupio na brod-stegonošu flote, očekujući da se pojavim na širokom mostu ratnog broda iz holića, gde ogromni ekrani prikazuju neprijateljske brodove, gde se oglašavaju sirene, namrgođeni zapovednici stoje pognuti iznad taktičkih komandnih ploča dok brod trza najpre ulevo, potom udesno.
   Hant i ja stajali smo u nečemu što je mogao biti uski hodnik elektrane. Cevi označene bojama izvijale su se na sve strane, povremeni rukohvati i hermetički kapci na pravilinim razmacima stavljali su do znanja su da smo zaista na svemirskoj letelici, a najsavremeniji disključevi i interaktivni paneli ukazivali su na to da hodnik nema samo svrhu da pruži pristup nekom drugom mestu, ali preovlađivao je utisak klaustrofobije i primitivne tehnologije. Upola sam očekivao da vidim žice kako izlaze iz čvorišta kola. Okomiti šaht ukrštao se s našim hodnikom; drugi uski, pretrpani prolazi videli su se kroz druge kapke.
   Hant me pogleda i blago slegnu ramenima. Zapitao sam se da li je moguće da smo dalekobacačem prešli na pogrešno odredište.
   Pre nego što je ijedan od nas išta rekao, mladi poručnik korvete SILE:svemir u crnoj borbenoj odeći pojavi se iz jednog od bočnih hodnika, salutira Hantu i reče: "Dobro došli na HS Hebrid, gospodo. Admiral Našita zamolio me je da vam prenesem njegove pozdrave i da vas pozovem u borbeni kontrolni centar. Ako biste pošli za mnom, molim vas." Na to se mladi poručnik korvete obrnu, posegnu za prečkom i povuče se naviše u skučeni okomiti šaht.
   Pratili smo ga što smo bolje mogli, Hant boreći se da ne ispusti tašnu, a ja pokušavajući da izbegnem da mi šake budu zgnječene pod Hantovim petama dok smo se peli. Posle samo nekoliko jardi, shvatio sam da je ovde gravitacija prilično ispod jedne standardne, da, u stvari, uopšte nije gravitacija, već pre mnoštvo malih, ali istrajnih ruku koje me potiskuju 'naniže'. Znao sam da svemirska letelica koristi zaštitno polje klase jedan kroz čitavi brod kako bi simulirala gravitaciju, ali ovo je bilo prvi put da sam to neposredno iskusio. To baš i nije bio prijatan osećaj; stalni pritisak ličio je na pogureno hodanje protiv vetra, a učinak je pojačavao klaustrofobičnost uskih hodnika, malih kapaka i pregradnih zidova ispunjenih opremom.
   Hebrid je bio Tri-K brod, Komunikacioni-Kontrolni-Komandni, a borbeni kontrolni centar bio mu je i srce i mozak - ali to srce i taj mozak nisu bili naročito upečatljivi. Mladi poručnik korvete proveo nas je kroz tri hermetička kapka, poveo poslednjim hodnikom pored straže Marinaca, salutirao i ostavio nas u prostoriji od možda dvadeset kvadratnih jardi, ali tako punoj buke, osoblja i opreme da je prvo što je čovek nagonski želeo da učini bilo da iziđe kroz kapak i nadiše se vazduha.
   Nije bilo džinovskih ekrana, ali desetak mladih oficira SILE:svemir bilo je pogureno iznad tajanstvenih displeja, sedelo uključeno u aparaturu stimsima ili stajalo pred pulsirajućim, prizvanim slikama koje kao da su dolazile sa svih šest pregradnih zidova. Muškarci i žene bili su vezani u stolicama i senzornim kolevkama, sa izuzetkom nekoliko oficira - a većina ih je izgledala pre kao iznurene birokrate nego kao namrgođeni ratnici - koji su tumarali po uskim prolazima, tapšali podređene po leđima, odsečno zahtevali još informacija i uključivali se svojim implantiranim priključcima u konzole. Jedan od tih muškaraca dođe žurno do nas, pogleda obojicu, salutira meni i reče: "M. Hant?"
   Klimnuh glavom ka svom saputniku.
   "M. Hant", reče mladi gojazni zapovednik, "admiral Našita će vas odmah primiti."
   Zapovednik svih snaga Hegemonije u Hiperionovom sistemu bio je niski muškarac sa kratkom, sedom kosom, kožom daleko glađom nego što su to njegove godine nagoveštavale i namrštenim, gotovo isklesanim licem. Admiral Našita nosio je crnu uniformu sa visokim okovratnikom, bez oznaka čina, osim jednog jedinog sunca crvenog patuljka na okovratniku. Ruke su mu bile zdepaste i izgledale su baš moćno, ali nokti su mu nedavno bili manikirani. Admiral je sedeo na malom podijumu okružen opremom i displejima u stanju mirovanja. Gužva i delotvorno ludilo kao da su tekli oko njega poput brze struje oko neosetljivog kamena.
   "Vi ste vesnik Gledstonove", reče on Hantu. "Ko je ovaj?"
   "Moj ađutant", reče Li Hant.
   Odupreh se porivu da podignem obrvu.
   "Šta želite?" upita Našita. "Kao što vidite, u poslu smo."
   Li Hant klimnu glavom i pogleda okolo. "Imam nešto materijala za vas, admirale. Postoji li neko mesto gde možemo privatno razgovarati?"
   Admiral Našita zagunđa, pređe dlanom preko reosensa i vazduh se iza mene zgusnu i sabi u polučvrstu izmaglicu dok se uspostavljalo zaštitno polje. Buka borbenog kontrolnog centra nestade. Nas trojica nalazili smo se u malom iglou tišine.
   "Požurite sa tim", reče admiral Našita.
   Hant otključa tašnu i izvadi mali koverat sa simbolom Doma Vlade na poleđini. "Privatna poruka od Vrhovne Izvršne", reče Hant. "Da je pročitate kada vam bude odgovaralo, admirale."
   Našita zagunđa i odloži koverat u stranu.
   Hant stavi veći koverat na sto. "A ovo je napismeni primerak odluke Senata o izvođenju ove... ovaj... vojne akcije. Kao što znate, volja Senata je da ovo bude brzo ispoljavanje sile za postizanje ograničenih ciljeva, sa što je manje moguće izgubljenih života, uz standardnu ponudu pomoći i zaštite našem novom... kolonijalnom imanju."
   Našitino smrknuto lice malo se trže. Nije načinio nikakav pokret kako bi dodirnuo ili pročitao poruku u kojoj se nalazila volja Senata. "Je li to sve?"
   Hant nije žurio sa odgovorom. "To je sve, osim ako vi ne želite da prenesete preko mene ličnu poruku za CEO, admirale."
   Našita je zurio u njega. U njegovim malim, crnim očima nije bilo aktivnog neprijateljstva, samo nestrpljenja koje, pretpostavio sam, neće biti umireno sve dok te oči ne zamagli smrt. "Imam privatni fetlinijski pristup do Vrhovne Izvršne", reče admiral. "Mnogo vam hvala, M. Hant. U ovom trenutku nema uzvratnih poruka. A sad vas ljubazno molim da se vratite do središnjeg dalekobacačkog neksusa i da me pustite da nastavim da izvodim ovu vojnu akciju."
   Zaštitno polje spade oko nas i buka poteče unutra kao voda preko istopljene ledene brane.
   "Postoji još jedna stvar", reče Li Hant, čiji se tihi glas gotovo izgubio u tehnobuci borbenog centra.
   Admiral Našita obrnu stolicu i sačeka.
   "Želimo da se spustimo na planetu", reče Hant. "Na Hiperion."
   Admiralovo mrštenje kao da se produbilo. "Ljudi CEO Gledston nisu rekli ništa o pripremanju padobroda."
   Hant ne trepnu. "Guverner-General Lejn zna da ćemo možda doći."
   Našita baci pogled na jedan od svojih displeja, pucnu prstima i zalaja nešto na majora Marinaca koji požuri ka nama. "Moraćete da požurite", reče admiral Hantu. "Jedan kurir upravo je spreman da krene sa porta dvadeset. Major Invernes pokazaće vam put. Bićete vraćeni na primarni Skok-brod. Hebrid odlazi sa ovog položaja za dvadeset tri minuta."
   Hant klimnu glavom i okrenu se da pođe za majorom. Ja im se priključih. Zaustavi nas admiralov glas.
   "M. Hant", doviknu on, "molim vas da kažete CEO Gledston da će brod stegonoša od ovog trenutka biti previše zauzet za primanje novih političkih poseta." Našita se okrenu ka treperavim displejima i redu potčinjenih koji su ga čekali.
   Krenuh za Hantom i majorom natrag u lavirint.
   
   "Trebalo bi da postoje prozori."
   "Šta?" Razmišljao sam o nečemu i nisam obraćao pažnju.
   Li Hant okrenu glavu ka meni. "Nikada nisam bio u padobrodu bez prozora ili ekrana sa spoljnom slikom. Baš je čudno."
   Klimnuh glavom i pogledah okolo, primetivši prvi put skučenu i pretrpanu unutrašnjost. Tačno je da su tu bili samo prazni pregradni zidovi i gomile namirnica, a sa nama se u putničkom odeljku padobroda nalazio jedan mladi poručnik. To kao da je odgovaralo klaustrofobičnom ambijentu komandnog broda.
   Odvratih pogled, vrativši se mislima koje su me zaokupile pošto smo otišli od Našite. Dok sam pratio drugu dvojicu do kapije dvadeset, najednom mi je palo na pamet da ne propuštam nešto što sam očekivao da propustim. Deo moje napetosti zbog ovog putovanja ležao je i u pomisli o napuštanju datasfere; bio sam kao riba koja razmišlja o napuštanju mora. Deo moje svesti ležao je uronjen negde u tom moru, u okeanu podataka i komunikacionih veza dve stotine svetova sa Srži, povezanih nevidljivim medijem nekada zvanim datumravan, a sada poznatim samo kao megasfera.
   Dok smo odlazili od Našite, shvatio sam da još mogu da čujem bilo tog mora - udaljeno ali stalno, kao zvuk talasa na pola milje od obale - i pokušavao sam sve to da razumem dok smo žurili ka padobrodu, vezivali se i odvajali, a onda hitali u cislunarnom sprintu ka rubovima Hiperionove atmosfere.
   SILA se ponosila time što je koristila sopstvene veštačke inteligencije, sopstvene datasfere i računarske izvore. Tobožnji razlog ležao je u potrebi da se operiše u velikim prostorima između svetova Mreže, na tamnim i tihim mestima između zvezda i izvan megasfere Mreže, ali dobar deo stvarnog razloga ležao je u žestokoj potrebi za nezavisnošću koju je SILA vekovima pokazivala prema TehnoSrži. A opet, na brodu SILE, u središtu armade SILE, u sistemu koji nije bio ni u Mreži, ni u Protektoratu, uključio sam se u istu ugodnu podlogu brbljanja podataka i energije koju bih pronašao bilo gde u Mreži. Zanimljivo.
   Pomislio sam na veze koje je dalekobacač doneo Hiperionovom sistemu: ne samo na Skok-brod i na zaštitnu sferu dalekobacača koja je lebdela na Hiperionovoj tački L3 kao blistavi novi mesec, već i na gigakanalski kabl od optičkog vlakna koji je vijugao kroz stalne dalekobacačke portale Skok-broda, mikrotalasne repetitore koji su se pomerali nekoliko inča kako bi ponavljali svoje poruke u gotovo stvarnom vremenu, pitome AI komandnog broda koji su zahtevali - i dobijali - nove veze sa Vrhovnom Komandom Olimpa na Marsu i drugde. Negde se uvukla datasfera, možda bez znanja mašina SILE i njihovih operatera i saveznika. AI iz Srži znali su sve što se dešavalo ovde, u Hiperionovom sistemu. Da je moje telo sada moralo da umre, imao bih isto pribežište kao i uvek i umakao bih niz pulsirajuće veze koje su vodile kao tajni prolazi izvan Mreže, izvan svakog ostatka datumravni kakvu je čovečanstvo poznavalo, niz tunele dataveza do same TehnoSrži. Ne zaista do Srži, pomislio sam, jer Srž okružuje, obavija ostalo, kao okean koji drži razdvojene struje, velike struje koje o sebi misle kao o zasebnim morima.
   "Samo bih voleo da postoji neki prozor", šapnu Li Hant.
   "Da", rekoh ja. "Ja takođe."
   Padobrod je poskakivao i vibrirao dok smo ulazili u gornji sloj Hiperionove atmosfere. Hiperion, pomislih. Šrajk. Teška košulja i jakna bile su mi lepljive i prianjale su mi uz kožu. Slabo šuštanje spolja govorilo je da letimo, da sukljamo preko nebesa boje lapisa nekoliko puta brži od zvuka.
   Mladi poručnik nagnu se preko prolaza. "Spuštate se prvi put, gospodo?"
   Hant klimnu glavom.
   Poručnik je žvakao gumu i pokazivao koliko je opušten. "Vi ste ona dva civilna tehničara sa Hebrida?"
   "Upravo smo odatle došli, da", reče Hant.
   "Tako sam i mislio", isceri se poručnik. "Ja nosim kurirsku poštu dole u bazu Marinaca blizu Kitsa. Ovo mi je peto putovanje."
   Blago se trgoh kada me to podseti na ime prestonice; Hiperion su ponovo naselili Tužni Kralj Bili i njegova kolonija pesnika, umetnika i drugih otpadnika koji su bežali od invazije Horasa Glenon-Hajta na svoje rodne svetove - od invazije do koje nikada nije ni došlo. Pesnik koji se trenutno nalazio na Hodočašću Šrajku, Martin Silenus, savetovao je Kralju Biliju pre gotovo dva veka kako da nazove prestonicu. Kits. Lokalci su stari deo grada zvali Džektaun.
   "Nećete poverovati kako izgleda ovo mesto", reče poručnik. "To vam je pravi pravcati šupak nedođije. Hoću da kažem, nema datasfere, nema EMV-a, nema dalekobacača, nema stimsim barova, nema ničega. Nije ni čudo što se na hiljade domorodaca ulogorilo oko svemirske luke i što pokušavaju da sruše ogradu kako bi otišli na neki drugi svet."
   "Da li zaista napadaju svemirsku luku?" upita Hant.
   "Ne", reče poručnik uz pucanj balona od žvake. "Ali spremni su za to, ako znate šta hoću da kažem. Zato je Drugi Bataljon Marinaca postavio tamo perimetar i obezbedio put do grada. Osim toga, ti seljoberi misle da ćemo danas-sutra postaviti dalekobacače i pustiti ih da se izbave iz govana u koja su sami upali."
   "Oni su u njih upali?" rekoh ja.
   Poručnik slegnu ramenima. "Mora da su uradili nešto zbog čega su Proterani popizdeli, je l' tako? Mi smo ovde samo da umesto njih izvlačimo ostrige iz vatre."
   "Kestenje", reče Li Hant.
   Žvaka puče. "Šta god."
   Šum vetra narastao je do vriska koji se jasno čuo kroz oplatu. Padobrod poskoči dvaput, a onda glatko - zlokobno glatko - kliznu, kao da je naišao na ledeni tobogan deset milja iznad tla.
   "Voleo bih da nam je makar jedan prozor", šapnu Li Hant.
   U padobrodu je bilo toplo i zagušljivo. Poskakivanje me je čudnovato opuštalo, slično kao maloj jedrilici koja se uzdiže i spušta na sporim talasima. Zatvorih oči na nekoliko minuta.
   

10.
   Sol, Bron, Martin Silenus i Konzul nose opremu, Mebijusovu kocku Heta Mastina i telo Lenara Hojta niz dugački nagib ka ulazu u Sfingu. Sada veje sneg, izvija se po već uskomešanim površinama dina u složenom plesu čestica nošenih vetrom. Uprkos tvrdnji njihovih komlogova da se noć bliži kraju, na istoku nema nikakve naznake osvita. Uzastopni pozivi preko radija komloga ne uspevaju da izazovu odgovor pukovnika Kasada.
   Sol Vejntraub zastaje pred ulazom u Vremensku Grobnicu zvanu Sfinga. Oseća prisustvo svoje kćeri kao toplinu na prsima pod plaštom i bebine tople udisaje i izdisaje uz grlo. Podiže ruku, dodiruje mali zamotuljak i pokušava da zamisli Rejčel kao mladu ženu od dvadeset šest godina, istraživačicu koja zastaje na istom ovom ulazu pre nego što uđe da testira antientropijske tajne Vremenske Grobnice. Sol odmahuje glavom. Prošlo je dvadeset šest dugih godina i čitav jedan život od tog trenutka. Za četiri dana biće rođendan njegove kćeri. Ukoliko Sol nešto ne preduzme, ako ne pronađe Šrajka i ne nagodi se nekako sa tim stvorenjem, ukoliko nešto ne učini, Rejčel će umreti za četiri dana.
   "Idete li, Sol?" dovikuje Bron Lamija. Ostali su ostavili opremu u prvoj prostoriji, pet-šest metara niz uski hodnik kroz kamen.
   "Stižem", dovikuje on i ulazi u grobnicu. Svetleće kugle i električna svetla pružaju se tunelom, ali mrtva su i prekrivena prašinom. Samo Solova baterijska svetiljka i sjaj jednog od Kasadovih malih fenjera obasjavaju put.
   Prva prostorija je mala, ne veća od četiri sa šest metara. Preostalih troje hodočasnika ostavili su prtljag kraj zadnjeg zida i raširili ceradu i prostirke na središtu hladnog poda. Dva fenjera šište i bacaju hladnu svetlost. Sol se zaustavlja i gleda oko sebe.
   "Telo Oca Hojta nalazi se u susednoj prostoriji", kaže Bron Lamija, odgovarajući na njegovo neizgovoreno pitanje. "Tamo je još hladnije."
   Sol zauzima svoje mesto blizu ostalih. Čak i ovako duboko unutra, može da čuje škripu peska i sneg nošen vetrom na kamenu.
   "Konzul će kasnije ponovo pokušati da upotrebi komlog", kaže Bron. "Da opiše situaciju Gledstonovoj."
   Martin Silenus se smeje. "Ne vredi. Jebote, uopšte to ne vredi. Zna ta šta radi, neće ta nikad da nas pusti odavde."
   "Pokušaću odmah posle osvita", kaže Konzul. Glas mu je veoma umoran.
   "Ja ću ostati na straži", kaže Sol. Rejčel se meškolji i slabašno plače. "Ionako moram da nahranim bebu."
   Ostali izgledaju previše umorno da bi odgovorili. Bron se naslanja na ranac, zatvara oči i diše duboko posle samo nekoliko sekundi. Konzul nabija trorogi šešir duboko na oči. Martin Silenus prekršta ruke i zuri u ulaz, sa iščekivanjem.
   Sol Vejntraub petlja oko kompleta za hranjenje i ima poteškoća da hladnim, artritičnim prstima povuče uzicu za zagrevanje. Gleda u torbu i shvata da ima još samo deset kompleta i nekoliko pelena.
   Beba sisa, a Solu pada glava, samo što nije zaspao, kada ih zvuk budi sve.
   "Šta?" viče Bron, petljajući oko očevog pištolja.
   "Šššš!" ućutkuje je pesnik, sa rukom ispruženom u gestu kojim zahteva tišinu.
   Odnekud izvan grobnice ponovo dopire zvuk. Ravan je i konačan, proseca buku vetra i škripu peska.
   "Kasadova puška", kaže Bron Lamija.
   "Ili puška nekog drugog", šapuće Martin Silenus.
   Sede u tišini i upinju se da čuju. Jedan dugi trenutak ne čuje se nikakav zvuk. A onda, u trenu, noć eruptira bukom... bukom od koje se svako od njih skuplja i prekriva uši. Rejčel vrišti prestravljena, ali njena vriska ne može se čuti od eksplozija i prolamanja izvan grobnice.
   

11.
   Probudio sam se baš dok je padobrod sletao. Hiperion, pomislio sam, još razdvajajući misli od ostataka sna.
   Mladi poručnik požele nam sreću i iziđe prvi kada su se vrata otvorila kao dužica oka i kada je redak vazduh zamenio gustu atmosferu kabine pod pritiskom. Pođoh za Hantom napolje i niz standardnu rampu za pristajanje, kroz zaštitni zid, na betonsku ploču.
   Bila je noć i nisam imao pojma koliko je sati po lokalnom vremenu, da li je terminator upravo prošao preko ove tačke planete ili se tek približavao, ali mirisalo je i odavalo opšti utisak da je kasno. Padala je blaga kiša, lako rominjanje začinjeno slanim mirisom mora i svežom naznakom vlažnog rastinja. Svetlosti polja bleštala su oko udaljenog perimetra, a grupa osvetljenih tornjeva bacala je oreole ka niskim oblacima. Pet-šest mladih muškaraca u poljskim uniformama Marinaca brzo je istovarivalo padobrod i video sam kako naš mladi poručnik odsečno razgovara sa nekim oficirom trideset jardi desno od nas. Mala svemirska luka ličila je na nešto iz istorijske knjige, na kolonijalnu luku iz najranijih dana Hedžire. Primitivne jame za paljenje i kvadrati za sletanje pružali su se milju ili više ka tamnom obličju brda na severu, portalni kranovi i servisni tornjevi opsluživali su grupu vojnih šatlova i malih ratnih letelica oko nas, a oblasti za sletanje bile su okružene prstenom vojnih zgrada sa mnoštvom antena, ljubičastim zaštitnim poljima i gomilom letača i vazdušnih vozila.
   Pogledah tamo gde je zurio Hant i primetih letača koji se kretao ka nama. Plavi i zlatni geodezijski simbol Hegemonije na jednom od zakrilaca bio je obasjan njegovim signalnim svetlima; kiša je isprugala prednje mehurove, odbacivana elisama u silovitom zastoru izmaglice. Letač se spusti, mehur od 'perspeksa' se rascepi i sklopi, a napolje istupi neki muškarac i požuri preko betonske ploče ka nama.
   On pruži ruku Hanru. "M. Hant? Ja sam Teo Lejn."
   Hant se rukova s njim, pa klimnu glavom ka meni. "Drago mi je što smo se upoznali, Guverneru-Generale. Ovo je Džozef Severn."
   Rukovah se sa Lejnom, uz šok prepoznavanja koji je izazvao taj dodir. Sećao sam se Tea Lejna kroz izmaglice deaja vu Konzulovih sećanja, prisećao se godina kada je taj mladi čovek bio Vice-Konzul; takođe sam se spominjao kratkog sastanka nedelju dana pre toga, kada je dočekao sve hodočasnike pre nego što su krenuli uzvodno levitacionom baržom Benares. Izgledao je stariji nego samo šest dana ranije. Ali neobuzdani pramen kose na njegovom čelu bio je isti, kao i arhaične naočari koje je nosio, odnosno žustro, čvrsto rukovanje.
   "Drago mi je što ste imali toliko vremena da se spustite na planetu", reče Guverner-General Hantu. "Moram nekoliko stvari da prenesem CEO."
   "Zbog toga i jesmo ovde", reče Hant. On začkilji u kišu. "Imamo oko jedan sat. Postoji li neko mesto gde bismo mogli da se osušimo?"
   Guverner-General nam uputi mladalački osmeh. "Ovde je prava ludnica, čak i u 05.20 sati, a konzulat je pod opsadom. Ali znam jedno mesto." On pokaza na letača.
   Dok smo uzletali, primetio sam da dva letača Marinaca održavaju rastojanje iza nas, ali svejedno sam bio iznenađen što Guverner-General sveta pod protektoratom upravlja sopstvenim vozilom i nema stalne telohranitelje. Onda se setih šta je Konzul ispričao ostalim hodočasnicima o Teu Lejnu - o delotvornosti i samopožrtvovanju mladog čoveka - i shvatih da je takav povučeni pristup u skladu sa stilom diplomate.
   Sunce se pomaljalo dok smo uzletali iz svemirske luke i skretali ka gradu. Niski oblaci blistali su kao da su osvetljeni odozdo, brda na severu svetlucala su svetlozelenom bojom, ljubičastom i žućkastomrkom, a pruga neba ispod oblaka na istoku imala je onu zelenu boju lapisa od koje je srce zastajkivalo i koje sam se sećao iz snova. Hiperion, pomislih i osetih duboku napetost i uzbuđenje u grlu.
   Naslonio sam glavu na oplatu kabine ispruganu od kiše i shvatio da vrtoglavica i zbunjenost koje sam osećao delimično potiču i od sve slabijeg pozadinskog kontakta sa datasferom. Veza je još bila tu, prenošena prvenstveno mikrotalasnim i fetlinijskim kanalima, ali krhkija nego što sam to ikada iskusio - da je datasfera bila more u kom sam plivao, sada bih se nalazio u veoma plitkoj vodi, možda bi barica posle oseke bila bolja metafora, a voda je postajala sve plića dok smo napuštali omotač svemirske luke i njenu grubu mikrosferu. Prisilih sebe da obratim pažnju na ono o čemu su razgovarali Hant i Guverner-General Lejn.
   "Možete da vidite straćare i kućice", reče Lejn, skrenuvši malo kako bismo imali bolji pogled na brda i doline koje su razdvajale svemirsku luku od predgrađa prestonice.
   Straćare i kućice bile su isuviše učtiv termin za jadnu zbirku panela od fiberplastike, parčića platna, gomila sanduka za pakovanje i krhotina stiropora, koja je prekrivala brda i duboke kanjone. Ono što je nekada očigledno bila vožnja od sedam-osam milja sa razgledanjem živopisnih pejsaža od grada do svemirske luke kroz šumovita brda, sada je otkrivalo zemlju na kojoj je sve drveće bilo raskrčeno, zbog potpale ili izgradnje skloništa, dolove utabane u jalove ravnice blata pritiskom stopala, kao i grad od sedam ili osam stotina hiljada izbeglica koje su zaposele svako ravno parče tla na vidiku. Dim hiljada vatri na kojima se pripremao doručak lebdeo je ka oblacima i svuda sam mogao da vidim kretanje, decu koja trče bosonoga, žene koje nose vodu sa sigurno strašno zagađenih potoka, muškarce koji čuče na otvorenim poljima i čekaju u redu pred priručnim klozetima. Primetio sam da su sa obe strane auto-puta postavljene ograde od bodljikave žice i ljubičaste barijere zaštitnih polja, a na svakih pola milje bile su vidljive vojne kontrole. Dugački redovi kamufliranih kopnenih vozila i letača SILE kretali su se u oba smera po auto-putu i niskim letačkim trasama.
   "...većina su izbeglice i domoroci", govorio je Guverner-General Lejn, "iako su tu i hiljade izbeglih zemljoposednika iz južnih gradova i sa velikih plantaža fiberplastike na Akvili."
   "Da li su ovde zato što smatraju da će Proterani izvršiti invaziju?" upita Hant.
   Teo Lejn baci pogled na ađutanta Gledstonove. "Prvobitno je to bilo zbog panike na pomisao o otvaranju Vremenskih Grobnica", reče on. "Ljudi su bili ubeđeni da Šrajk dolazi po njih."
   "Da li je tako i bilo?" upitah ja.
   Mladi čovek se pomeri na sedištu kako bi se osvrnuo ka meni. "Treća Legija teritorijalnih snaga otišla je pre nekoliko meseci na sever", reče on. "Nije se vratila."
   "Rekoste da su isprva bežali od Šrajka", reče Hant. "Zašto su došli ostali?"
   "Oni čekaju na evakuaciju", reče Lejn. "Svi znaju šta su Proterani... i trupe Hegemonije... učinili od Bresije. Ne žele da budu ovde kada se to dogodi Hiperionu."
   "Svesni ste da SILA smatra evakuaciju krajnje poslednjim pribežištem?"
   "Da. Ali to ne objavljujemo izbeglicama. Već je došlo do strašnih nereda. Hram Šrajka je uništen... gomila je organizovala opsadu, a neko je upotrebio oblikovane naboje plazme ukradene iz rudnika na Ursusu. Prošle nedelje došlo je do napada na konzulat i svemirsku luku, kao i do nereda zbog hrane u Džektaunu."
   Hant klimnu glavom i zagleda se u grad koji se približavao. Zgrade su bile niske, samo nekoliko ih je imalo više od pet spratova, a njihovi beli i pastelni zidovi bogato su sijali na kosim zracima jutarnjeg svetla. Pogledah preko Hantovog ramena i videh nisku planinu sa isklesanim licem Tužnog Kralja Bilija namrštenim iznad doline. Reka Huli vijugala je kroz središte starog grada, ispravljala se pre nego što će krenuti severozapadno prema nevidljivom Masivu Uzde, izvijala se van vidokruga u močvarama vrše na jugoistoku, gde sam znao da se širila u deltu duž Visoke Grive. Grad je izgledao neprenaseljen i miran posle tužne zbrke sirotinjskih staništa izbeglica, ali već kada smo počeli da se spuštamo ka reci, primetio sam vojni saobraćaj, tenkove, APC-e i GAV-e na raskrsnicama i smeštene u parkove, sa kamuflažnim polimerom namerno isključenim, kako bi mašine izgledale više preteće. Tada videh izbeglice u gradu: priručne šatore na trgovima i u sokacima, hiljade usnulih obličja duž ivičnjaka, nalik na mnoštvo neuglednih zavežljaja veša koji čekaju da ih neko pokupi.
   "Kits je pre dve godine imao dve stotine hiljada stanovnika", reče Guverner-General Lejn. "Sada, uključujući i naselja straćara, blizu smo tri i po miliona."
   "Mislio sam da na celoj planeti ima manje od pet miliona ljudi", reče Hant. "Uključujući i domoroce."
   "To je tačno", reče Lejn. "Shvatate zbog čega sve propada. U druga dva velika grada, Port Romensu i Endimionu, nalazi se najveći deo preostalih izbeglica. Plantaže fiberplastike na Akvili prazne su i ponovo ih osvaja džungla i plamene šume, a poljoprivredni pojas duž Grive i Devet Repova ne proizvodi ništa - a ako i proizvodi, ne može da dostavi hranu tržištu zbog sloma civilnog sistema prevoza."
   Hant je gledao kako se reka približava. "Šta radi vlada?"
   Teo Lejn se osmehnu. "Mislite, šta ja radim? Pa, kriza se krčka već skoro tri godine. Prvi korak bio je raspuštanje Zakonodavnog Veća i formalno dovođenje Hiperiona pod Protektorat. Kada sam dobio izvršnu vlast, nacionalizovao sam preostale tranzitne kompanije i linije dirižablova - sada se ovde letačima prevozi samo vojska - i raspustio teritorijalne snage."
   "Raspustili ste ih?" reče Hant. "Mislio sam da ste želeli da ih iskoristite."
   Guverner-General odmahnu glavom, a zatim dodirnu lako, sigurno, omnikontrolu i letač poče da se spušta u spirali ka središtu starog Kitsa. "Ne samo da su bili beskorisni", reče on, "bili su opasni. Nisam se mnogo uznemirio kada se 'Borbena treća legija' zaputila na sever i nestala. Čim su se spustile trupe SILE:tle i Marinaca, razoružao sam preostale teritorijalne bitange. Oni su najviše pljačkali. Ovde ćemo nešto doručkovati i porazgovarati."
   Letač propade nisko iznad reke, napravi poslednji krug i lako se spusti u dvorište drevne građevine sazdane od kamena, drveta i maštovito oblikovanih prozora: bio je to 'Ciceron.' I pre nego što je Lejn rekao Liju Hantu kako se to mesto zove, ja sam ga prepoznao zbog prolaska hodočasnika - stari restoran/pab/gostionica ležao je u srcu Džektauna i širio se u četiri zgrade na devet nivoa, sa balkonima, dokovima i potamnelim nogostupima od vrše, isturenim iznad sporog Hulija s jedne strane, i uskih ulica i sokaka Džektauna s druge. 'Ciceron' je bio stariji od kamenog lica Tužnog Kralja Bilija i njegovi sumračni odeljci i duboki vinski podrumi bili su pravi Konzulov dom tokom godina izgnanstva koje je proveo ovde.
   Sten Leveski sačekao nas je na vratima dvorišta. Visok i masivan, lica podjednako potamnelog i ispucalog od starosti kao i kameni zidovi njegove gostionice, Leveski je bio 'Ciceron', kao i njegov otac, deda i pradeda.
   "Proklet da sam!" izjavi div, pljesnuvši Guvernera-Generala, zapravo diktatora ovog sveta po ramenima dovoljno snažno da natera Tea da se zatetura. "Za promenu ste ustali rano, a? Doveli prijatelje na doručak? Dobro došli kod 'Cicerona'!" Ogromna šaka Stena Leveskog proguta Hantovu, a onda i moju, u dobrodošlici posle koje sam proverio da li su mi prsti i zglavci povređeni ili ne. "Ili je za vas kasnije - po vremenu Mreže?" zabrunda on. "Možda ste za piće ili večeru!"
   Li Hant začkilji u vlasnika paba. "Kako ste znali da smo iz Mreže?"
   Leveski se grohotom nasmeja, tako da su se vetrokazi na rubu krova zavrteli. "Ha! Teško je to ustanoviti, zar ne? Dolazite ovamo ujutro sa Teom - zar mislite da on ovde svakoga vozi? - a nosite i vunenu odeću, iako mi ovde nemamo ovaca. Niste iz SILE, a niste ni budže sa plantaža fiberplastike... njih sve poznajem! Prema tome - dabome, došli ste dalekobacačem iz Mreže na brodove, a onda se spustili ovamo zbog dobre klope. E sad, hoćete li doručak, ili puno pića?"
   Teo Lejn uzdahnu. "Daj nam neki tihi kutak, Stene. Slanina, jaja i sleđ u turšiji za mene. Gospodo?"
   "Samo kafu", reče Hant.
   "Da", rekoh ja. Sada smo išli za vlasnikom kroz hodnike, uz kratko stepenište i niz rampe od kovanog gvožđa, pa onda kroz još hodnika. Ovo mesto bilo je niže, mračnije, zadimljenije i čudesnije nego što sam ga se sećao iz sna. Nekoliko redovnih gostiju podiže pogled ka nama dok smo prolazili, ali bilo je tu mnogo manje ljudi nego što sam se sećao. Lejn je očito poslao trupe da izbace poslednje varvare-teritorijalce koji su zauzeli celo mesto. Prošli smo kraj visokog, uskog prozora i jedan pogled na APV SILE:tle parkiran u uličici kao i na trupe koje su se muvale tamo-amo sa oružjem očito na gotovs, potvrdio je tu hipotezu.
   "Evo", reče Leveski i mahnu nam da stupimo na malu verandu koja je visila nad Hulijem i gledala na kose krovove i kamene tornjeve Džektauna. "Za dva minuta stižu vam doručak i kafe." On nestade brzo... za jednog džina.
   Hant baci pogled na komlog. "Imamo oko četrdeset pet minuta pre nego što padobrod krene sa nama natrag. Porazgovarajmo."
   Lejn klimnu glavom, skinu naočari i protrlja oči. Shvatio sam da je cele noći bio na nogama... možda i svih nekoliko noći. "Fino", reče on, vrativši naočari na mesto. "Šta to CEO Gledston želi da zna?"
   Hant zastade dok nam je veoma nizak muškarac kože bele kao pergament i žutih očiju donosio kafu u dubokim, debelim vrčevima i spuštao poslužavnik sa Lejnovom hranom. "CEO želi da zna šta smatrate svojim prioritetima", reče Hant. "I mora da zna možete li ovde da izdržite ukoliko se borbe produže."
   Lejn je jeo nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio. Otpio je dugi gutljaj kafe i pomno se zagledao u Hanta. Po ukusu bi se reklo da je to bila prava kafa, bolja od većine koje se gaje u Mreži. "Prvo pitanje na kraju", reče Lejn. "Definišete produženje borbi."
   "Nedelje."
   "Nedelje, možda. Meseci, nipošto." Guverner-General proba sleđa u turšiji. "Vidite u kakvom nam je stanju privreda. Da nije zaliha koje nam spušta SILA, imali bismo nerede zbog hrane svakodnevno umesto jednom nedeljno. Zbog karantina nema izvoza. Polovina izbeglica želi da pronađe sveštenike iz Hrama Šrajka i da ih pobije, a druga polovina želi da promeni veru pre nego što Šrajk pronađe njih."
   "Da li ste pronašli sveštenike?" upita Hant.
   "Ne. Sigurni smo da su pobegli pre bombardovanja hrama, ali vlasti ne mogu da ih lociraju. Govorka se da su otišli na sever, u Utvrđenje Hronos, u kameni zamak iznad visoke stepe gde se nalaze Vremenske Grobnice."
   Ja sam znao da nije tako. Bar sam znao da hodočasnici nisu videli nijednog sveštenika Hrama Šrajka za vreme svog kratkog boravka u Utvrđenju. Ali tamo je bilo tragova klanice.
   "Što se prioriteta tiče", govorio je Teo Lejn, "prvi je evakuacija. Drugi je eliminacija pretnje Proteranih. Treći je pomoć oko panike zbog Šrajka."
   Li Hant se zavali uz nauljeno drvo. Para se uzdizala iz teškog vrča u njegovim rukama. "Evakuacija u ovom trenutku nije moguća..."
   "Zašto?" Lejn je ispalio to pitanje kao hitac iz paklenog biča.
   "CEO Gledston nema dovoljno političke moći... u ovom trenutku... da ubedi Senat i SveStvar da Mreža može da primi pet miliona izbeglica..."
   "Sranje", reče Guverner-General. "Najmanje dvaput toliko turista preplavilo je Maui-Kovenant u prvoj godini Protektorata. A to je uništilo jedinstvenu planetnu ekologiju. Smestite nas na Armagast ili na neki pustinjski svet dok ne prođe ratna opasnost."
   Hant odmahnu glavom. Njegove oči baseta izgledale su tužnije nego obično. "Nije to samo pitanje logistike", reče on. "Ili politike. To je..."
   "Šrajk", reče Lejn. On prelomi parče slanine. "Šrajk je pravi razlog.
   "Da. Kao i naša strahovanja od infiltracije Proteranih u Mrežu."
   Guverner-General se nasmeja. "Dakle, plašite se da će se, ako postavite ovde dalekobacačke portale kako biste nas izbavili, gomila Proteranih trometraša spustiti i stati u red, a da to niko ne primeti?"
   Hant srknu kafu. "Ne", reče, "ali postoje realni izgledi za invaziju. Svaki dalekobacački portal ujedno je i otvor koji vodi u Mrežu. Savetodavno Veće upozorava nas na to."
   "U redu", reče mlađi čovek, polupunim ustima. "Onda obavite našu evakuaciju brodovima. Zar nije upravo to bilo razlog dolaska prvobitne udarne jedinice?"
   "To je bio tobožnji razlog. Naš pravi cilj sada je da porazimo Proterane, a onda da u potpunosti uključimo Hiperion u Mrežu."
   "A šta je sa pretnjom Šrajka?"
   "On će biti... neutralisan", reče Hant, zastavši dok je grupica muškaraca i žena prolazila kraj naše verande.
   Podigoh pogled, počeh ponovo da usmeravam pažnju na sto, a onda naglo okrenuh glavu. Grupa je prošla hodnikom i nestala iz vidokruga. "Zar to nije bio Melio Arundez?" rekoh, prekinuvši Guvernera-Generala.
   "Šta? O, dr Arundez. Da. Zar ga poznajete, M. Severn?"
   Li Hant je zurio u mene, ali ja sam to prenebregao. "Da", rekoh Lejnu, iako Arundeza nikada zaista nisam sreo. "Šta on traži na Hiperionu?"
   "Njegova ekipa spustila se pre više od šest lokalnih meseci sa predlogom projekta od Rajhs Univerziteta sa Friholma da obavi dodatna istraživanja Vremenskih Grobnica."
   "Ali Grobnice su bile zatvorene za istraživanja i za turiste", rekoh ja.
   "Da. Ali njihovi instrumenti - dozvolili smo da im se podaci jednom nedeljno šalju preko fetlinijskog predajnika u konzulatu - već su pokazali promene u antientropijskim poljima oko Grobnica. Rajhs Univerzitet je znao da se Grobnice otvaraju... ako promena zaista to znači... pa je poslao vrhunske istraživače Mreže da to prouče."
   "Ali vi im niste dali dozvolu", rekoh ja.
   Teo Lejn se hladno osmehnu. "CEO Gledston im nije dala dozvolu. Zatvaranje Grobnica direktno je naređenje sa TC2. Da je od mene zavisilo, ja bih hodočasnicima zabranio prolaz, a ekipi dr Arundeza dozvolio prioritetni pristup." On se ponovo okrenu Hantu.
   "Izvinite", rekoh i izvukoh se iz separea.
   

Pronašao sam Arundeza i njegove tri žene i četiri muškarca, sa odećom i fizičkim stilovima koji su nagoveštavali različite svetove Mreže - dve verande dalje. Bili su pognuti nad doručkom i naučnim komlogovima i prepirali su se u tehničkim terminima toliko nerazumljivim da bi im svaki izučavalac Talmuda pozavideo.
   "Dr Arundez?" rekoh.
   "Da?" On podiže pogled. Bio je dve decenije stariji nego što sam ga se sećao, ulazio je u srednje doba u svojim ranim šezdesetim, ali upečatljiv i lep profil bio je isti, sa istom bronzanom kožom, čvrstom vilicom, talasastom crnom kosom koja je tek malo sedela kod slepoočnica i prodornim očima boje lešnika. Shvatio sam kako je jedna mlada diplomka mogla tako brzo da se zaljubi u njega.
   "Zovem se Džozef Severn", rekoh ja. "Vi me ne poznajete, ali ja sam poznavao jednu vašu prijateljicu... Rejčel Vejntraub."
   Arundez se za sekund nađe na nogama, izvini se ostalima i povede me za lakat sve dok ne pronađosmo prazan separe u odeljku ispod okruglog prozora koji je gledao na krovove sa crvenim crepom. On mi pusti lakat i pažljivo me osmotri, obrativši pažnju na odeću iz Mreže. Okrenu mi ručne zglobove, u potrazi za izdajničkim plavetnilom Polsenovih tretmana. "Premladi ste", reče on. "Osim ako Rejčel niste poznavali kao dete."
   "U stvari, najbolje poznajem njenog oca", rekoh ja.
   Dr Arundez ispusti vazduh i klimnu glavom. "Naravno", reče. "Gde je Sol? Mesecima pokušavam da ga pronađem preko konzulata. Vlasti na Hebronu samo kažu da se odselio." Ponovo se procenjivački zagledao u mene. "Znali ste za Rejčelinu... bolest?"
   "Da", rekoh ja. Za Merlinovu bolest koja je izazvala njeno starenje unazad, gubljenje sećanja sa svakim proteklim danom i satom. Melio Arundez je bio jedno od tih sećanja. "Znam da ste pre oko petnaest standardnih godina otišli da je posetite na Barnardovom Svetu."
   Arundez iskrivi lice. "To je bila greška", reče on. "Mislio sam da ću razgovarati sa Solom i Sarai. Kada sam je video..." On odmahnu glavom. "Ko ste vi? Da li znate gde su sada Sol i Rejčel? Za tri dana biće joj rođendan."
   Klimnuh glavom. "Njen prvi i poslednji rođendan." Obazreh se. Hodnik je bio tih izuzev dalekog mrmljanja smeha sa nižeg nivoa. "Ovde sam radi prikupljanja podataka, a poslala me je CEO", rekoh ja. "Imam informaciju da su Sol Vejntraub i njegova kćer otputovali do Vremenskih Grobnica."
   Arundez je izgledao kao da sam ga tresnuo u solarni pleksus. "Ovde? Na Hiperionu?" Za trenutak je zurio u krovove. "Trebalo je da shvatim... iako je Sol uvek odbijao da se vrati ovamo... ali pošto Sarai više nema..." On me pogleda. "Jeste li u vezi s njim? Da li je ona... da li su oni dobro?"
   Odmahnuh glavom. "Trenutno ne postoji nikakva veza sa njima putem radija ili datasfere", rekoh. "Znam da su bezbedno doputovali. Pitanje je - šta vi znate? Vaša ekipa? Podaci o onome što se dešava u Vremenskim Grobnicama mogu da budu veoma bitni za njihov opstanak."
   Melio Arundez prođe rukom kroz kosu. "Da su nam samo dozvolili da odemo tamo! Ta prokleta, glupa, birokratska kratkovidost... Kažete da vas šalje Gledstonova. Možete li joj objasniti zbog čega nam je toliko važno da stignemo tamo?"
   "Ja sam samo glasnik", rekoh. "Ali recite mi zbog čega je to tako važno, pa ću pokušati nekome da prenesem tu informaciju."
   Arundezove krupne šake obaviše se u vazduhu oko nevidljivog obličja. Njegova napetost i gnev bili su opipljivi. "Tri godine, podaci su stizali putem telemetrije u mlazevima koje je konzulat želeo da dozvoli jednom nedeljno, preko svog dragocenog fetlinijskog predajnika. Oni su pokazivali sporu, ali neumoljivu degradaciju antientropijskog omotača - vremenskih plima - u Grobnicama i oko njih. Bila je neredovna, nelogična, ali stalna. Naša ekipa ovlašćena je da doputuje ubrzo posle početka te degradacije. Stigli smo pre oko šest meseci, videli podatke koji su ukazivali na to da se Grobnice otvaraju... da dolaze u fazu sa sadašnjicom... ali četiri dana posle našeg dolaska, instrumenti su prestali da odašilju. Svi do jednog. Molili smo tog gada Lejna da nam dozvoli samo da odemo i da ih ponovo podesimo, da postavimo nove senzore ako nam već ne dozvoljava da lično istražujemo.
   I ništa. Nikakva dozvola za prevoz. Nikakva komunikacija sa univerzitetom... čak i sa dolaskom brodova SILE koji su to olakšali. Pokušali smo sami da krenemo uzvodno, bez dozvole, ali neke Lejnove kabadahije od Marinaca presrele su nas kod Prevodnice Karla i vratile nas u lisicama. Proveo sam četiri nedelje u zatvoru. Sada nam je dopuštemo da lunjamo po Kitsu, ali zatvoriće nas na neodređeno vreme ako ponovo odemo iz grada." Arundez se nagnu napred. "Možete li da pomognete?"
   "Ne znam", rekoh ja. "Želim da pomognem Vejntraubovima. Možda bi najbolje bilo ako biste mogli da odvedete ekipu na lice mesta. Da li znate kada će se Grobnice otvoriti?"
   Fizičar vremena ljutito mahnu rukom. "Da su nam samo novi podaci!" On uzdahnu. "Ne, ne znamo. Možda su se već otvorile, a možda će do tada proteći još šest meseci."
   "Kada kažete 'otvorile', mislite li na fizičko otvaranje?"
   "Naravno da ne. Vremenske Grobnice su fizički otvorene za ispitivanje još otkad su otkrivene, pre četiri standardna veka. Mislim na otvaranje u smislu spadanja vremenskih zastora koji skrivaju njihove delove i dovođenja čitavog kompleksa u fazu sa lokalnim protekom vremena."
   "Pod 'lokalnim' mislite na..."
   "Mislim na vreme u ovoj vasioni, naravno."
   "I sigurni ste da se Grobnice kreću unazad kroz vreme... iz naše budućnosti?" upitah ja.
   "Unazad kroz vreme, da", reče Arundez. "Ali ne možemo da utvrdimo da li iz naše budućnosti. Nismo čak ni sigurni šta 'budućnost' znači u vremensko/fizičkom smislu. Mogao bi to da bude niz sinusnih talasa verovatnoća ili megavasiona grananja odluka, pa čak i..."
   "Ali šta god da je", rekoh ja, "Vremenske Grobnice i Šrajk dolaze odatle?"
   "Vremenske Grobnice sigurno", reče fizičar. "Za Šrajka ne znam. Lično nagađam da je to mit pothranjen istom glađu za sujevernim istinama koja podstiče i druge vere."
   "Čak i posle onoga što se desilo sa Rejčel?" rekoh ja. "Još ne verujete u Šrajka?"
   Melio Arenduz se namršti. "Rejčel je zaražena Merlinovom bolešću", reče on. "To je antientropijska bolest starenja, a ne ujed mitskog čudovišta."
   "Ujed vremena nikada nije bio mitski", rekoh ja, iznenadivši samog sebe tako jevtinom i zbrzanom filozofijom. "Pitanje je - hoće li Šrajk, ili ona sila koja nastanjuje Vremenske Grobnice, vratiti Rejčel u 'lokalni' protok vremena?"
   Arundez klimnu glavom i skrenu pogled ka krovovima. Sunce je zašlo za oblake i jutro je bilo bezbojno, a crvene pločice kao da su bile isprane. Ponovo je počela kiša.
   "I pitanje je", rekoh ja, iznenadivši ponovo samoga sebe, "da li je vi još volite?"
   Fizičar polako okrenu glavu i zagleda se u mene ljutito. Osetih kako u njemu narasta, dostiže vrhunac, a onda splašnjava želja za uzvraćanjem - možda i fizičkim. On posegnu u džep sakoa i pokaza mi holo snimak privlačne žene prosede kose i dvoje dece u poznim tinejdžerskim godinama. "Moja žena i deca", reče Melio Arundez. "Čekaju na Renesansi Vektor." On uperi zdepasti prst u mene. "Kada bi Rejčel bila... danas izlečena, ja bih imao osamdeset dve standardne godine pre nego što ona ponovo dođe u godine kada smo se prvi put sreli." On spusti prst i vrati holo u džep. "I, da", reče, "još je volim."
   "Spremni?" Glas prekinu tišinu samo tren kasnije. Podigoh pogled i videh Hanta i Tea Lejna na vratima. "Padobrod uzleće za deset minuta", reče Hant.
   Ustadoh i rukovah se sa Meliom Arundezom. "Pokušaću", rekoh.
   Guverner-General Lejn naredio je da nas jedan od njegovih pratećih letača vrati do svemirske luke, a sam se vratio u konzulat. Vojni letač nije bio ništa udobniji od njegove mašine iz konzulata, ali bio je brži. Već smo bili vezani i smešteni u svoja mrežna sedišta na palubi padobroda, kada Hant reče: "Šta je to bilo sa tim fizičarem?"
   "Samo sam obnavljao stare veze sa jednim strancem", rekoh ja.
   Hant se namršti. "Šta ste mu to obećali da ćete pokušati?"
   Osetih kako padobrod grmi, trza se, a onda skače dok nas rešetka za katapultiranje lansira ka nebu. "Rekao sam mu da ću pokušati da mu omogućim da poseti bolesnu prijateljicu", rekoh.
   Hant nastavi da se mršti, ali ja izvukoh blok za skiciranje da škrabam slike iz 'Cicerona' sve dok nismo petnaest minuta kasnije pristali uz Skok-brod.
   Iskorak kroz dalekobacački portal u izvršni neksus Doma Vlade predstavljao je pravi šok. Novi korak odveo nas je u galeriju Senata, gde je Meina Gledston još govorila pred punom kućom. Imažeri i mikrofoni prenosili su njen govor SveStvari i stotinama milijardi građana u iščekivanju.
   Bacih pogled na svoj hronometar. Bilo je 10.38 sati. Nije nas bilo samo devedeset minuta.
   

12.
   Zgrada u kojoj je bio smešten Senat Hegemonije Čoveka više se ugledala na zgradu Senata Sjedinjenih Država od pre osam vekova nego na imperijalnije građevine Severnoameričke Republike ili Prvog Svetskog Veća. Glavna skupštinska prostorija bila je velika, okružena galerijama i dovoljno prostrana za više od tri stotine senatora sa svetova Mreže i više od sedamdeset predstavnika kolonija pod Protektoratom, bez prava glasa. Tepisi su imali bogatu crvenu boju vina i pružali su se u zracima od središnjeg podijuma gde su sedeli Predsedavajući, Govornik SveStvari i, danas, Vrhovni Izvršni Službenik Hegemonije. Stolovi senatora bili su sačinjeni od mjuirovine, dara Templara sa Božjeg Gaja, za koje su takvi proizvodi bili sveti; sjaj i miris uglačanog drveta ispunjavali su prostoriju čak i kada je bila prepuna kao danas.
   Li Hant i ja ušli smo baš kada je Gledstonova dovršavala govor. Uključio sam komlog, zatraživši brzo listanje. Kao i većina njenih govora, i ovaj je bio kratak, srazmerno jednostavan, bez snishodljivosti ili bombastike, a opet začinjen izvesnom melodičnošću originalnih fraza i mašte koja je imala veliku moć. Gledstonova je opisala incidente i sukobe koji su doveli do trenutnog stanja zaraćenosti sa Proteranima, proklamovala starostavnu želju za mirom koja je još bila najviša svrha politike Hegeomonije i pozvala na jedinstvo unutar Mreže i Protektorata sve dok ova trenutna kriza ne prođe. Saslušao sam njen zaključak.
   "...i tako je došlo do toga, sugrađani, da smo posle više od jednog veka mira ponovo uključeni u borbu da održimo ona prava kojima je naše društvo bilo odano još pre smrti Majke Zemlje. Posle više od veka mira, sada moramo podići - koliko god nerado, koliko god sa gnušanjem - štit i mač, koji su oduvek čuvali naše pravo stečeno rođenjem i jemčili našu zajedničku dobrobit, kako bi mir ponovo prevagnuo.
   Ne smemo... i nećemo... biti zavedeni jekom truba ili naletom osećanja sličnog radosti koje poziv na oružje neumitno izaziva. Oni koji prenebregavaju nauke iz istorije o krajnjoj ludosti rata bivaju prisiljeni ne samo da ih ponovo prožive... nego možda i da zbog njih izginu. Pred svima nama možda leže velike žrtve. Neke od nas čeka veliki jad. Ali do kakvog god uspeha ili neuspeha neumitno bude došlo, kažem vam sada da moramo imati na umu ove dve stvari iznad svega: prvo, da se borimo za mir i da znamo da rat nikada ne sme biti stanje već, radije, privremeno pustošenje koje trpimo kao dete koje boluje od groznice, znajući da zdravlje sledi posle duge noći bola i da je to zdravlje mir. Drugo, da se nikada nećemo predati... nikada se nećemo predati, pokleknuti ili povinovati nižim glasovima ili ugodnijim porivima... nikada nećemo posustati sve dok pobeda ne bude naša, dok agresija ne bude okončana i dok mir ne pobedi. Zahvaljujem."
   Li Hant se nagnuo napred da napeto posmatra kako većina senatora ustaje uz ovacije Gledstonovoj, koje su se odbijale natrag od visoke tavanice kao rika i naletele u talasima na nas u galeriji. Većina senatora. Video sam da Hant prebrojava one koji su ostali da sede, neki prekrštenih ruku, mnogi vidljivo namršteni. Rat nije još trajao ni dva dana, a već se gradila opozicija... najpre iz kolonijalnih svetova zaplašenih zbog sopstvene bezbednosti dok je SILA zaokupirana Hiperionom, a onda kod protivnika Gledstonove - kojih je bilo mnogo, jer niko ne ostaje na vlasti tako dugo kao ona, a da ne stvori neprijatelje, i konačno kod članova njene sopstvene koalicije koji su na rat gledali kao na uludo poništavanje prosperiteta kome nije bilo presedana.
   Gledao sam je kako napušta podijum, rukuje se sa starim Predsedavajućim i mladim Govornikom, a onda izlazi središnjim prolazom - dodirujući mnoge i razgovarajući s njima, osmehujući se poznatim osmehom. Imažeri SveStvari pratili su je i mogao sam da osetim pritisak nadimanja debatne mreže dok su milijarde izražavale svoje mišljenje na interaktivnim nivoima megasfere.
   "Moram odmah da se sastanem sa njom", reče Hant. "Jeste li svesni da ste večeras pozvani na državnu večeru u Krošnjama?"
   "Da."
   Hant jedva primetno zavrte glavom, kao da nije bio u stanju da shvati zašto CEO želi moje prisustvo. "Trajaće do kasno, a posle toga uslediće sastanak sa SILOM:komanda. Ona želi da prisustvujete i jednom i drugom."
   "Biću na raspolaganju", rekoh ja.
   Hant zastade na vratima. "Imate li nešto da obavite u Domu Vlade pre večere?"
   Osmehnuh mu se. "Radiću na svojim skicama za portret", rekoh. "Onda ću se verovatno prošetati kroz Park jelenova. Posle toga... ne znam... možda ću odremati."
   Hant ponovo zavrte glavom i žurno ode.
   

13.
   Prvi hitac promašuje Fedmana Kasada za manje od metar i cepa stenu kraj koje prolazi, a on je u pokretu pre nego što udar stigne do njega; kotrlja se u potrazi za zaklonom, kamuflažni polimer u potpunosti mu je aktiviran, oklop napet, jurišna puška spremna, vizir u punom modu za odabir mete. Kasad leži tamo jedan dugi trenutak, oseća kako mu srce lupa i pretražuje brda, dolinu i Grobnice u potrazi za najmanjom naznakom toplote ili pokreta. Ništa. Počinje da se ceri iza crnog ogledala vizira.
   Ko god ga je gađao, nameravao je da ga promaši, u to je siguran. Koristio je standardni pulsirajući zrak, potpaljen osamnaest milimetarskim punjenjem, i ako se strelac nije nalazio na većoj udaljenosti od deset kilometara... nije imao nikakvih izgleda da promaši.
   Kasad ustaje i juri ka skloništu, a drugi hitac pogađa ga u grudi i baca natrag.
   Ovaj put on stenje i kotrlja se u stranu, baulja ka ulazu Grobnice od žada sa svim aktivnim senzorima. Drugi hitac bio je tane iz puške. Ko god da se igra sa njim, koristi višenamensko jurišno oružje SILE slično njegovom. Nagađa da napadač zna da je on u telesnom oklopu, da zna da metak ne bi imao učinka ni sa koje udaljenosti. Ali višenamensko oružje ima i druge stvari i ako na sledećem nivou igre bude upotrebljen laser za ubijanje, Kasad je mrtav. On se baca ka ulazu u grobnicu.
   I dalje na senzorima nema nikakve toplote ili kretanja, sa izuzetkom crvenožutih slika stopa njegovih kolega hodočasnika, koje se brzo hlade, tamo gde su pre nekoliko minuta ušli u Sfingu.
   Kasad koristi svoje taktičke implante da prebaci displej i brzo pretražuje VHF i optičke komunikacione kanale. Ništa. On uveličava dolinu za stotinu puta, uračunava vetar i pesak i aktivira pokazivač pokretnih meta. Ne kreće se ništa krupnije od insekta. Šalje radarske, sonarne i lorfo pulseve, izazivajući snajpera da njih gađa. Ništa. Priziva taktički displej prva dva pucnja; naglo se pojavljuju plavi balistički tragovi.
   Prvi hitac došao je iz Grada Pesnika, sa manje od četiri klika jugozapadno. Drugi hitac, ni deset sekundi kasnije, došao je sa Kristalnog Monolita, gotovo puni klik severoistočno niz dolinu. Logika nalaže da postoje dva snajpera. Kasad je siguran da postoji samo jedan. On podešava skalu displeja. Drugi pucanj došao je sa mesta visoko na Monolitu, najmanje trideset metara uz njegovu strmu površinu.
   Kasad se kotrlja napolje, pojačava uvećanje i zuri kroz noć i poslednje ostatke peščane i snežne oluje ka ogromnoj građevini. Ništa. Nikakvi prozori, nikakvi prorezi, nikakvi otvori.
   Samo milijarde koloidalnih čestica preostalih u vazduhu posle oluje omogućavaju da laser bude vidljiv u deliću sekunde. Kasad vidi zeleni zrak tek pošto ga ovaj udara u grudi. Kotrlja se natrag u ulaz Grobnice od žada, pitajući se da li će zeleni zidovi pomoći skretanju zelenog svetlosnog koplja, dok superprovodnici u njegovom borbenom oklopu zrače toplotom na sve strane, a taktički vizir mu saopštava ono što već zna: hitac je došao visoko sa Kristalnog Monolita.
   Kasad oseća žiganje u grudima i spušta pogled na vreme da vidi kako sa kruga neranjivog oklopa prečnika pet centimetara na pod kaplju istopljena vlakna. Spasao ga je samo poslednji sloj. Ovako, po telu mu lije znoj unutar odela i on može da vidi kako zidovi grobnice bukvalno sijaju od toplote koju je njegovo odelo odbacilo. Biomonitori buče tražeći da na njih obrati pažnju, ali ne javljaju ništa ozbiljno, senzori njegovog odela izveštavaju o nešto oštećenja u kolima, ali ne opisuju ništa nezamenljivo, a oružje mu je još puno, nabijeno i operativno.
   Kasad razmišlja o tome. Sve Grobnice su neprocenjiva arheološka blaga, čuvana vekovima kao dar za buduća pokolenja, iako se zaista kreću natrag kroz vreme. Bio bi međuplanetni zločin kada bi pukovnik Fedman Kasad sopstveni život stavio iznad očuvanja tako neprocenjivih artefakata.
   "O, jebeš ga", šapuće Kasad i kotrlja se u položaj za gađanje.
   Zaliva laserskom vatrom lice Monolita sve dok se kristal ne pretvori u šljaku i dok ne pocuri. Ispumpava visokoeksplozivne pulsirajuće naboje u tu stvar na razmacima od po deset metara, počevši od gornjih nivoa. Hiljade krhotina materijala sličnog ogledalu lete u noć, premeću se usporeno ka dnu doline, ostavljaju procepe u licu građevine ružne poput zuba koji nedostaju. Kasad prebacuje ponovo na široki zrak koherentne svetlosti i zasipa unutrašnjost kroz procepe, isceren iza vizira, kada nešto bukne u plamen na nekoliko spratova. Kasad ispaljuje 'zvee' - zrake visokoenergetskih elektrona - koji čupaju Monolit i riju savršeno cilindrične tunele širine četrnaest centimetara pola kilometra kroz zid doline. Ispaljuje kanister-granate, koje eksplodiraju u desetinama hiljada igličastih projektila posle prolaska kroz kristalno lice Monolita. Nasumce kosi pulsirajućim laserom, tako da zaslepi sve što gleda ka njemu sa građevine. Ispaljuje strelice koje traže telesnu toplotu u svaki otvor koji mu nudi razorena građevina.
   Kasad se kotrlja natrag u ulaz Grobnice od žada i podiže vizir. Plamenovi sa zapaljene kule odražavaju se u hiljadama kristalnih krhotina razbacanih gore-dole po dolini. Dim se naglo uzdiže u noć, bez vetra. Dine boje cinobera svetlucaju od plamenova. Vazduh je najednom ispunjen zvukom zvončića na vetru dok se još komada kristala lomi i pada, a neki vise na dugačkim nitima istopljenog stakla.
   Kasad izbacuje istrošeni energetski uložak i magacine s municijom, menja ih onima sa opasača, pa se kotrlja na leđa, udišući svežiji vazduh koji dopire kroz otvoreni ulaz. Nema nikakvih iluzija da je ubio snajpera.
   "Moneta", šapuće Fedman Kasad. Zatvara oči sekund pre nego što nastavi.
   
   Moneta je Kasadu prvi put došla kod Aginkorta, jednog poznog oktobarskog jutra 1415. nove ere. Polja su bila puna mrtvih Francuza i Engleza, šuma ispunjena pretnjom usamljenog neprijatelja, ali taj neprijatelj izišao bi kao pobednik da nije bilo pomoći koju je Kasadu pružila visoka žena kratke kose, sa očima koje nikada neće zaboraviti. Posle zajedničke pobede, dok su još bili obliveni krvlju poraženog viteza, Kasad i žena vodili su ljubav u šumi.
   Mreža Istorije Taktike Škole Komande Olimp bila je iskustvo stimulacije i simulacije, bliže stvarnosti od svega što će civili ikada iskusiti, ali fantomska ljubavnica po imenu Moneta nije bila artefakt stimsima. Tokom godina, dok je Kasad bio kadet u Školi Komande SILE Olimp i kasnije, u postkatarzičnim snovima drogiranim od iscrpljenosti, koji su neumitno pratili stvarnu borbu, ona mu je dolazila.
   Fedman Kasad i sen po imenu Moneta vodili su ljubav na tihim rubovima bojnih polja od Antietama do Kom-Rijada. Neznana za sve ostale, nevidljiva za druge stimsim kadete, Moneta mu je dolazila u tropskim noćima na straži i u ledenim danima pod opsadom u ruskim stepama. Šaputali su u Kasadovim snovima jedno drugome svoju strast posle noći prave pobede na ostrvskim bojištima Maui-Kovenanta i za vreme agonije fizičke rekonstrukcije posle njegove gotovo potpune smrti u Južnoj Bresiji. I uvek je Moneta bila njegova jedina ljubav - preovlađujuća strast pomešana sa zadahom krvi i baruta, ukusom napalma, mekih usana i jonizovanog mesa.
   A onda je došao Hiperion.
   Bolnički brod pukovnika Fedmana Kasada napali su bakljobrodovi Proteranih dok se vraćao iz Bresijinog sistema. Preživeo je samo Kasad, tako što je ukrao šatl Proteranih i prisilno se spustio na Hiperion. Na kontinent Ekvus. U visoke pustinje i jalove pustare izolovanih zemalja iza Masiva Uzde. U dolinu Vremenskih Grobnica. U carstvo Šrajka.
   A Moneta ga je čekala. Vodili su ljubav... a kada su se Proterani u punoj sili spustili da ga zarobe, Kasad, Moneta i polunaslućeno prisustvo Šrajka razorili su brodove Proteranih, uništili njihove grupe koje su sletele i poklali im vojnike. Zakratko, pukovnik Fedman Kasad iz sirotinjskih četvrti Tarzisa, dete, unuk i praunuk izbeglica, građanin Marsa u svakom smislu te reči, dokučio je čistu ekstazu korišćenja vremena kao oružja, nevidljivog kretanja među neprijateljima, poput boga uništenja, na način o kome smrtni ratnici nisu ni sanjali.
   Ali tada, još dok su vodili ljubav posle klanice bitke, Moneta se izmenila. Postala je čudovište. Ili ju je zamenio Šrajk. Kasad nije mogao da se seti pojedinosti; ne bi ni hteo da ih se seti, da nije morao kako bi preživeo.
   Ali znao je da se vratio da bi pronašao Šrajka i ubio ga. Da bi pronašao Monetu i ubio je. Ubio je? To nije znao. Pukovnik Fedman Kasad znao je samo da su ga sve velike strasti jednog strasnog života dovele do ovog mesta i ovog trena - i ako ga ovde čeka smrt, onda neka tako i bude. A ako ga čekaju ljubav, slava i pobeda od koje će se i Valhala uzdrmati, onda neka tako i bude.
   
   Kasad udarcem spušta vizir, ustaje i juriša iz Grobnice od žada, s vriskom. Njegovo oružje lansira dimne granate i blokatore radara ka Monolitu, ali oni nude slabi zaklon za razdaljinu koju mora da prevali. Neko je još živ i još puca sa kule; meci i pulsirajući naboji eksplodiraju mu na putu dok se on izmiče i baca se od dine do dine, od jedne gomile krša do druge.
   Sitni projektili udaraju mu po kacigi i nogama. Vizir mu puca, a upozoravajući indikatori žmirkaju. Kasad treptajem uklanja taktički displej i ostavlja samo pomoćni noćni vid. Čvrsta tanad velike brzine udaraju ga u rame i koleno. Kasad pada, prisiljen je da padne. Oklop se kruti, opušta i on ponovo ustaje i trči, dok oseća kako se duboke modrice već obrazuju. Njegov kameleonski polimer očajnički pokušava da pruži odraz u ogledalu ničije zemlje preko koje prelazi: noć, plamen, pesak, istopljeni kristal i zapaljeni kamen.
   Pedeset metara od Monolita, i trake svetlosti zabadaju se levo i desno od njega, pretvaraju jednim dodirom pesak u staklo, dosežu ga brzinom kojoj niko i ništa ne može da izmakne. Laseri za ubijanje prestaju da se poigravaju sa njim i zabadaju se na pravo mesto, kao koplja, u kacigu, srce i prepone, praćeni toplotom zvezda. Njegov oklop postaje kao ogledalo, menja frekvencije u mikorosekundama kako bi se uskladio sa promenljivim bojama napada. Okružuje ga nimbus superzagrejanog vazduha. Mikrokola krešte od preopterećenja i više od toga dok otpuštaju toplotu i muče se da načine mikrometarski tanko polje sile kako bi od nje spasla meso i kosti.
   Kasad se bori da pređe poslednjih dvadeset metara, koristi energetsku pomoć za preskakanje barijera stopljenog kristala. Eksplozije eruptiraju sa svih strana, bacaju ga na tle, a onda ponovo podižu. Odelo je potpuno kruto; on je lutka koju jedna drugoj dobacuju plamene šake.
   Bombardovanje prestaje. Kasad se pridiže na kolena, a onda ustaje. Gleda uz lice Kristalnog Monolita i vidi plamenove, raspukline i malo šta drugo. Vizir mu je polomljen i mrtav. Kasad ga diže, udiše dim i jonizovani vazduh i ulazi u grobnicu.
   Njegovi implanti saopštavaju mu da ga ostali hodočasnici dozivaju preko svih komunikacionih kanala. Isključuje ih. Kasad skida kacigu i ulazi u tamu.
   To je jedna jedina prostorija, velika, četvrtasta i mračna. U središtu se otvorio šaht i on diže pogled stotinu metara uz razoreni svetlarnik. Na desetom nivou, šezdeset metara iznad njega, ocrtana plamenovima, čeka jedna prilika.
   Kasad kači oružje o rame, stavlja kacigu pod pazuho, pronalazi veliko zavojito stepenište u središtu šahta i počinje da se penje.
   

14.
   "Jeste li odremali?" upita me Hant dok smo istupali u prijemni dalekobacački deo Krošnji.
   "Da."
   "Prijatno ste sanjali, nadam se?" reče Hant, ne potrudivši se da prikrije ni sarkazam ni svoje mišljenje o onima koji spavaju dok je u državi sve postavljeno naglavce.
   "Ne baš", rekoh ja i pogledah okolo dok smo se peli širokim stepeništem ka nivoima za obedovanje.
   U Mreži, gde svaki grad u svakoj provinciji svake zemlje na svakom kontinentu kao da se razmeće restoranom sa četiri zvezdice, gde pravih gurmana ima na desetine miliona i gde se nepca upoznaju sa egzotičnim ukusima sa dve stotine svetova, čak i u Mreži tako oguglaloj na kulinarske trijumfe i restoranske uspehe, Krošnje su bile jedinstvene.
   Smeštene na desetak najviših stabala na svetu šumskih divova, Krošnje su zauzimale nekoliko jutara gornjih grana na pola milje iznad tla. Stepenište kojim smo se Hant i ja popeli, ovde široko četiri metra, gubilo se u neizmernom mnoštvu grana širokih poput avenija, lišća veličine jedara, i kraj glavnog debla - osvetljenog reflektorima i jedva naslućenog kroz procepe u rastinju - uspravnijeg i masivnijeg od većine planinskih litica. Krošnje su imale dvadesetak platformi za obedovanje u gornjim brajdama i one su se uzdizale u skladu sa činom, povlasticama, bogatstvom i vlašću. Naročito vlašću. U društvu gde su milijarderi bili gotovo uobičajena stvar, gde je ručak na Krošnjama mogao da košta hiljadu maraka i da bude dostupan milionima, konačni sud o mestu i povlastici donosila je vlast - valuta koja nikada nije izišla iz mode.
   Večernje okupljanje trebalo je da se održi na najvišoj palubi, širokoj, zakrivljenoj platformi od vrše (pošto se na mjuirovinu nije smelo stupati), sa pogledom na sve mračnije nebo boje limuna, na beskraj nižih krošnji koje su se protezale ka dalekom obzorju, i na blaga narandžasta svetla templarskih drvokuća i hramova koja su sjala kroz udaljeno zelenilo, umbru i ćilibarske zidove blago zanjihanog rastinja. Na večeri je bilo šezdesetak ljudi; prepoznao sam senatora Kolčeva, čija je seda kosa sijala pod japanskim fenjerima, kao i Savetnika Albeda, generala Morpurga, admirala Singa, Predsedavajućeg Denzela-Hajat-Amina, Govornika SveStvari Gibonsa, još desetak senatora sa tako moćnih svetova kao što su Sol Drakoni Septem, Deneb Drei, Nordholm, Fudži, obe Renesanse, Metaksas, Maui-Kovenant, Hebron, Nova Zemlja i Iksion, kao i grupu političara nižeg ranga. Tu je bio i Spenser Rejnolds, umetnik akcije, gizdav u somotskoj formalnoj tunici boje kestena, ali druge umetnike nisam primetio. Video sam Tajrenu Vingrin-Fajf s druge strane prepune palube; urednica koja je postala filantrop još se isticala u gomili svojom haljinom sačinjenom od hiljada kožnih latica tankih poput svile i plavocrnom kosom koja se uzdizala visoko u izvajanom talasu, ali haljina je bila original Tedekaj, šminka je bila dramatična, ali ne i interaktivna, a pojava joj je bila daleko umerenija nego što bi bila pre samo pet ili šest decenija. Krenuh ka njoj kroz gužvu dok su gosti mileli okolo po pretposlednjoj palubi, u pohodu na brojne barove i iščekivanju poziva na obed.
   "Džozefe, dragi", povika Vingrin-Fajfova, dok sam prelazio poslednjih nekoliko jardi, "kako si, za ime sveta, i ti bio pozvan na ovako groznu funkciju?"
   Osmehnuh se i ponudih joj čašu šampanjca. Carica-majka književne mode poznala me je samo zahvaljujući svojoj poseti umetničkom festivalu na Esperanci u trajanju od nedelju dana, prethodne godine, i mom prijateljstvu sa takvim imenima Mrežne klase kao što su Salmud Brevi III, Milon De Avr i Ritmet Korber. Tajrena je bila dinosaurus koji je odbijao da izumre - njeni ručni zglobovi, dlanovi i vrat sijali bi plavom bojom od ponovljenih Polsena da nije bilo šminke, a provodila je decenije na međuzvezdanim krstarenjima kratkog skoka ili u neverovatno skupom kriogenskom snu u banjama suviše ekskluzivnim da imaju nazive; a najvažnije je bilo to da je Tajrena Vingrin-Fajf držala društvenu scenu u gvozdenom stisku više od tri veka i nije pokazivala nikakve znakove da će zahvat popustiti. Sa svakim dvadesetogodišnjim snom, njeno bogatstvo je raslo, a legenda se širila.
   "Da li još živiš na toj groznoj planetici koju sam posetila lane?" upita ona.
   "Na Esperanci", rekoh ja, znajući da ona tačno zna gde koji važan umetnik živi na tom nevažnom svetu. "Ne, izgleda da sam se trenutno preselio na TC2."
   M. Vingrin-Fajf iskrivi lice. Bio sam neodređeno svestan toga da nas pomno posmatra grupa od osam ili deset muvala koja se pitaju ko je taj drski mladić koji je ušao u njenu unutrašnju orbitu. "Baš strašno za tebe", reče Tajrena, "što moraš da boraviš na svetu poslovnih ljudi i državnih birokrata. Nadam se da će ti uskoro dopustiti da pobegneš!"
   Podigoh čašu da joj nazdravim. "Hteo sam da te pitam", rekoh, "zar nisi ti bila urednica Martinu Silenusu?"
   Carica-majka spusti čašu i zagleda se hladno u mene. Na sekund zamislih Meinu Gledston i ovu ženu u borbi volja; stresoh se i sačekah odgovor. "Dragi moj dečače", reče ona, "to je tako drevna istorija. Zašto bi gnjavio svoju lepu, mladu glavicu takvim praistorijskim tričavostima?"
   "Zanima me Silenus", rekoh ja. "Njegova poezija. Samo me je interesovalo da li si još u kontaktu sa njim."
   "Džozefe, Džozefe, Džozefe", zatrubi M. Vingrin-Fajf, "niko već decenijama nije ništa čuo o jadnom Martinu. Pa taj jadnik sada bi bio tako mator!"
   Nisam rekao Tajreni da je, dok je ona Silenusu bila urednica, pesnik bio mnogo mlađi od nje.
   "Čudo da ga pominješ", nastavi ona. "Moja stara firma, Translinija, rekla je nedavno da razmišlja o objavljivanju nekih Martinovih dela. Ne znam da li su stupili u vezu sa njegovim zastupnicima."
   "Njegove knjige o Umirućoj Zemlji?" rekoh ja, pomislivši na tomove ispunjene nostalgijom za Starom Zemljom, koji su se davno tako dobro prodavali.
   "Ne, zamisli. Mislim da su nameravali da štampaju njegov Spev", reče Tajrena. Ona se nasmeja i pruži štapić kanabisa u dugačkoj muštikli od abonosa. Jedan iz njene svite požuri da joj ga pripali. "Tako čudnovat izbor", reče ona, "ako se ima u vidu da niko nije čitao Spev dok je jadni Martin bio živ. Pa, uvek velim da ništa ne pomaže toliko karijeri umetnika kao malo smrti i opskurnosti." Ona se nasmeja - oštrim, kratkim zvucima nalik na metal koji odvaljuje kamen. Pet-šest ljudi u njenom krugu nasmeja se sa njom.
   "Bolje da proveriš da li je Silenus zaista mrtav", rekoh ja. "Spev bi se mnogo bolje čitao kao dovršeno delo."
   Tajrena Vingrin-Fajf me pogleda čudno, oglasiše se zvončići za večeru kroz lišće u pokretu, Spenser Dejvis ponudi ruku velikoj gospi dok su ljudi počinjali da se penju polednjim stepeništem ka zvezdama, a ja dovrših piće, ostavih praznu čašu na ogradi i popeh se da se pridružim krdu.
   
   CEO i njena svita stigli su nedugo pošto smo mi seli i Gledstonova je održala kratak govor, verovatno dvadeseti tog dana, ne uzimajući u obzir jutarnji govor Senatu i Mreži. Prvobitni razlog za ovu večeru bilo je priznanje napora za prikupljanje sredstava koji je uložio Fond za pomoć sa Armagasta, ali govor Gledstonove ubrzo se okrenuo ratu i neophodnosti da se on žustro i delotvorno vodi dok vođe iz svih delova Mreže izražavaju puno jedinstvo.
   Zurio sam preko ograde dok je govorila. Nebo boje limuna rastvorilo se u prigušeni šafran, a onda brzo izbledelo u tropski suton tako bogat da se činilo kao da je debela, plava zavesa navučena preko neba. Božji Gaj imao je šest malih meseca, od kojih se sa ove geografske širine moglo videti pet, a četiri su se utrkivala nebom dok sam ja posmatrao kako se pojavljuju zvezde. Vazduh je ovde bio bogat kiseonikom, gotovo opojan, i nosio je težak miris vlažnog rastinja koje me je podsećalo na jutarnju posetu Hiperionu. Ali nikakvi EMV-i, letači ili leteće mašine nisu bili dopušteni na Božjem Gaju - petrohemijske emisije ili talasi fuzionih ćelija nikada nisu zagadili ova nebesa - a zbog odsustva gradova, autostrada i električkog osvetljenja zvezde su izgledale dovoljno jarke da se takmiče sa japanskim fenjerima i svetlećim kuglama koje su visile sa grana i podupirača.
   Lahor je ponovo dunuo posle sutona i sada se čitavo drvo malo njihalo, široka platforma pomerala se blago poput broda na mirnom moru, a direci i podupirači od vrše i mjuira tiho su škripali od blagog ljuljanja. Video sam kako sijaju svetla kroz daleke krošnje i znao sam da su mnoga od njih poticala iz 'soba' - nekoliko od hiljada onih koje su Templari izdavali - koje je čovek mogao da doda svom višesvetskom stanu povezanom dalekobacačima, pod uslovom da ima milion maraka, što je bila početna cena za takvu ekstravaganciju.
   Templari se nisu upuštali u svakodnevno upravljanje Krošnjama ili agencijama za izdavanje, već su samo postavljali stroge, nepovredive ekološke uslove za svaki takav poduhvat, ali imali su udeo u stotinama miliona maraka koje su takva preduzeća zarađivala. Pomislio sam na njihovu međuzvezdanu krstaricu, Igdrasil, kilometar dugačko Drvo iz najsvetije šume planete, terano generatorima singularnosti Hokingovog pogona i zaštićeno najsloženijim mogućim zaštitnim poljima i poljima sila Erga koja su se mogla nositi. Zbog nečeg neobjašnjivog, Templari su pristali da pošalju Igdrasil na zadatak evakuacije koji je bio puka maska za invazionu udarnu jedinicu SILE.
   I kao što obično biva kada se neprocenjivi predmeti nađu u blizini opasnosti, Igdrasil je uništen dok se nalazio na orbiti oko Hiperiona i nije se još znalo da li su to učinili Proterani ili neka druga sila. Kako su Templari reagovali? Koji bi zamislivi razlog mogao da ih natera da rizikuju jedan od četiri postojeća Drvobroda? I zašto je kapetan njihovog Drvobroda - Het Mastin - bio odabran kao jedan od sedam hodočasnika Šrajka, a onda nestao pre nego što su vetrokola stigla do Masiva Uzde na obalama Mora Trave?
   Bilo je tu isuviše prokletih pitanja, a rat je trajao tek nekoliko dana.
   Meina Gledston završila je sa svojim primedbama i podstakla nas sve da uživamo u finoj večeri. Učtivo sam joj zapljeskao i mahnuo stjuardu da mi napuni čašu. Prvo jelo bila je klasična salata a la period carstva, i ja sam poletno prionuo na nju. Shvatio sam da tog dana od doručka nisam ništa okusio. Poštedevši mladicu potočarke, setio sam se da je Guverner-General Teo Lejn jeo jaja sa slaninom i sleđom, dok je kiša blago padala sa Hiperionovog neba boje lapis-lazulija. Da li je to bio san?
   "Šta mislite o ratu, M. Severn?" upita Rejnolds, umetnik akcije. On je sedeo nekoliko mesta dalje i na suprotnoj strani širokog stola, ali glas mu se vrlo dobro čuo. Video sam da Tajrena diže obrvu ka meni tamo gde je sedela, tri mesta desno od mene.
   "Šta može čovek da misli o ratu?" rekoh ja, okusivši ponovo vino. Bilo je sasvim dobro, iako ništa u Mreži nije moglo da se uporedi sa mojim sećanjima na francuski bordo. "Rat ne traži procenu", rekoh, "samo preživljavanje."
   "Naprotiv", reče Rejnolds, "poput tolikog mnoštva drugih stvari koje je čovečanstvo ponovo definisalo posle Hedžire, ratovanje je na pragu toga da postane umetnički oblik."
   "Umetnički oblik", uzdahnu žena kratko podšišane, kestenjaste kose. Datasfera mi reče da je to M. Sudet Kjer, žena senatora Fjodora Kolčeva, i sama nezavisna, moćna politička sila. M. Kjer je nosila haljinu od plavog i zlatnog lamea, kao i izraz ushićenog zanimanja na licu. "Rat kao umetnički oblik, M. Rejnolds! Kako opčinjavajuća zamisao!"
   Spenser Rejnolds bio je nešto niži od prosečne visine u Mreži, ali daleko zgodniji od proseka. Kosa mu je bila kovrdžava, ali kratko podšišana, koža kao da mu je poprimila bronzanu boju zahvaljujući blagonaklonom suncu, pomalo pozlaćena tananom bojom za telo, odeća i ARNarije bili su mu skupoceno gizdavi, ali ne i outrQ, a ponašanje mu je izražavalo opuštenu sigurnost o kojoj svi muškarci sanjaju, ali je samo nekolicina postiže. Njegova mudrost bila je očita, njegova pažnja usmerena ka drugima iskrena, a duhovitost poslovična.
   Smesta sam ustanovio da mi se taj kučkin sin ne sviđa.
   "Sve je umetnički oblik, M. Kjer, M. Severn." Rejnolds se osmehnu. "Ili mora to da postane. Prešli smo tačku u kojoj ratovanje može da bude samo vulgarno nametanje politike drugim sredstvima."
   "Diplomatije", reče general Morpurgo, s Rejnoldsove leve strane.
   "Izvinite, generale?"
   "Diplomatije", reče on. "I ne 'nametanje', već 'produžetak.'"
   Spenser Rejnolds se nakloni i načini kratki, kružni pokret rukom. Sudet Kjer i Tajrena nasmejaše se tiho. Slika savetnika Albeda nagnu se napred s moje leve strane i reče: "Fon Klauzevic, ako se ne varam."
   Bacih pogled na savetnika. Prenosiva projektorska jedinica, ne mnogo veća od sjajnih leptirova koji su leteli tamo-amo kroz granje, lebdela je dva metra iznad i iza njega. Opsena nije bila tako savršena kao u Domu Vlade, ali bila je daleko bolja od bilo kog privatnog holoa koji sam ikada video.
   General Morpurgo klimnu glavom ka predstavniku Srži.
   "Šta god", reče Kjerova. "Zamisao o ratovanju kao o umetničkom obliku ono je što je blistavo."
   Dovrših salatu i ljudski kelner ugrabi mi činiju, zamenivši je tamnosivom supom koju nisam prepoznao. Bila je zadimljena, sa malčice mirisa cimeta i mora, i izvrsna.
   "Ratovanje je savršeni medij za jednog umetnika", započe Rejnolds, sa podignutim priborom za salatu kao palicom. "I to ne samo za one... zanatlije koji su izučavali takozvanu nauku o ratu." On se osmehnu Morpurgu i drugom oficiru SILE s generalove desne strane, isključivši ih obojicu iz razmatranja. "Samo neko voljan da pogleda iza birokratskih granica taktike i strategije i zastarele volje za 'pobedom' zaista može da pristupi dodirom jednog umetnika mediju tako teškom kao što je ratovanje u moderno doba."
   "Zastarele volje za pobedom?" reče oficir SILE. Satasfera mi došapnu da je to komandant Vilijam Ahunta Li, pomorski heroj iz sukoba na Maui-Kovenantu. Izgledao je mlad - možda u srednjim pedesetim - a njegov čin stavljao je do znanja da mladost duguje pre međuzvezdanim putovanjima nego Polsenu.
   "Naravno zastarele", nasmeja se Rejnolds. "Zar mislite da vajar želi da porazi glinu? Da li slikar napada platno? Kad smo već kod toga, da li orao ili Tomasov soko kidišu na nebo?"
   "Orlovi su izumrli", progunđa Morpurgo. "Možda je trebalo da kidišu na nebo. Ono ih je izdalo."
   Rejnolds se ponovo okrenu meni. Kelneri ukloniše njegovu zanemarenu salatu i donesoše supu koju sam ja dovršavao. "M. Severn, vi ste umetnik... ako ništa drugo, ilustrator", reče on. "Pomozite mi da objasnim ovim ljudima ono na šta mislim."
   "Ne znam na šta to mislite." Dok sam čekao na sledeće jelo, kucnuo sam po vinskoj čaši. Bila je smesta napunjena. Sa čela stola, trideset stopa dalje, čuo sam kako se Gledstonova, Hant i nekoliko predsednika fonda smeju.
   Spenser Rejnolds nije izgledao iznenađen zbog mog neznanja. "Da bi naša rasa postigla pravi satori, da bismo prešli na taj sledeći nivo svesti i evolucije koju proklamuju mnoge naše filozofije, sva ispoljavanja ljudskih poduhvata moraju postati svesna stremljenja ka umetnosti."
   General Morpurgo otpi dugi gutljaj i progunđa: "Uključujući i takve telesne funkcije kao što su ishrana, reprodukcija i uklanjanje otpadaka, pretpostavljam."
   "Naročito takve funkcije!" uzviknu Rejnolds. On raširi ruke, ponudivši čitav dugački sto i mnoštvo zadovoljstava na njemu. "Ovo što vidite ovde jeste životinjska potreba za pretvaranjem mrtvih organskih sastojaka u energiju, bazični čin proždiranja drugog života, ali Krošnje su to pretvorile u umetnost! Reprodukcija je odavno zamenila svoje grubo životinjsko poreklo suštinom plesa za civilizovana ljudska bića. Uklanjanje mora postati čista poezija!"
   "Setiću se toga kad sledeći put odem da se iskenjam", reče Morpurgo.
   Tajrena Vingrin-Fajf nasmeja se i okrenu ka čoveku u crvenom i crnom, koji joj je sedeo s desne strane. "Monsinjor, vaša crkva... katolička, ranohrišćanska, zar ne?... zar vi nemate neko izvrsno staro učenje o postizanju uzvišenijeg evolutivnog statusa čovečanstva?"
   Svi se okrenusmo da pogledamo malog, tihog čoveka u crnoj odori i sa čudnom kapicom. Monsinjor Eduar, predstavnik gotovo zaboravljene ranohrišćanske sekte sada ograničene na svet Pacem i nekoliko kolonijalnih planeta, bio je na listi gostiju zbog angažmana u projektu pomoći Armagastu, i do sada je tiho jeo svoju supu. On podiže pogled sa pomalo iznenađenim izrazom lica izboranog od decenija izlaganja vremenskim uslovima i brigama. "Oh, da", reče on, "učenja svetog Tejara sagledavaju evoluciju prema Tački Omega."
   "A Tačka Omega slična je našoj zen-gnostičkoj zamisli o praktičnom satoriju?" upita Sudet Kjer.
   Monsinjor Eduar pogleda čežnjivo svoju supu, kao da mu je u tom trenutku ona važnija od razgovora. "Ne baš preterano slična", reče on. "Sveto Tejar smatrao je da je sav život, svaki nivo organske svesti, deo planirane evolucije prema konačnom spajanju sa Božjim." On se malo namršti. "Tejarovo stanovište preinačeno je u proteklih osam vekova, ali zajednička nit bila je to što mi smatramo da je Isus Hrist bio otelovljeni primer toga kako bi mogla da izgleda krajnja svest na ljudskoj ravni."
   Pročistih grlo. "Nije li jezuit Pol Dire naširoko pisao o Tejarovoj hipotezi?"
   Monsinjor Eduar nagnu se napred kako bi video još nešto osim Tajrene, pa pogleda pravo u mene. Na tom zanimljivom licu videlo se iznenađenje. "Oh, da", reče on, "ali ja sam zapanjen što je vama poznato delo Oca Direa."
   Uzvratih pogled čoveku koji je bio Direov prijatelj čak i kada je proterivao ovog jezuitu na Hiperion zbog apostazije. Pomislih na još jednog izbeglicu iz Novog Vatikana, mladog Lenara Hojta, koji leži mrtav u Vremenskoj Grobnici dok paraziti kruciforme sa mutiranom DNK Direa i njega samog ispunjavauju svoj mračni zadatak vaskrsavanja. Kako se grozota kruciforme uklapala u Tejarov i Direov pogled na neizbežnu, blagonaklonu evoluciju prema Božjem?
   Spenser Rejnolds je očito smatrao da je razgovor isuviše dugo bio van njegovog terena. "Stvar je u tome", reče on, prigušivši svojim dubokim glasom sav drugi razgovor do polovine stola, "da ratovanje, kao i religija ili bilo koji drugi ljudski poduhvat koji crpi i organizuje ljudske energije na takvoj skali, mora napustiti svoju detinjastu zaokupljenost bukvalnošću, Ding an sich - obično izraženu ropskom opčinjenošću 'ciljevima' - i uživati u umetničkoj dimenziji sopstvenog dela. E sad, moj najnoviji projekt..."
   "A kakva je svrha vašeg kulta, Monsinjor Eduar?" upita Tajrena Vingrin-Fajf, otimajući konverzacijsku loptu od Rejnoldsa bez podizanja glasa ili pomeranja pogleda sa sveštenika.
   "Da pomogne čovečanstvu da dokuči Boga i služi mu", reče on i dovrši supu bučnim srkanjem. Arhaični svešteničić pogleda niz sto ka projekciji savetnika Albeda. "Čuo sam govorkanja, savetniče, da TehnoSrž želi da ostvari čudnovato sličnu svrhu. Je li istina da vi pokušavate da sačinite sopstvenog Boga?"
   Albedov osmeh bio je savršeno proračunat tako da bude prijateljski bez ikakve snishodljivosti. "Nije tajna da elementi Srži vekovima rade na tome da stvore bar teorijski model takozvane veštačke inteligencije daleko iznad našeg jadnog intelekta." On omalovažavajuće mahnu rukom. "To teško da je pokušaj da se sačini Bog, Monsinjore. Više je to istraživački projekt koji ispituje mogućnosti čiji su pioniri bili vaši Sveti Tejar i Otac Dire."
   "Ali verujete da je moguće orkestrirati vašu evoluciju do takve više svesti?" upita zapovednik Li, pomorski heroj, koji je pažljivo slušao. "Načiniti ultimativnu inteligenciju onako kako smo mi načinili vaše grube pretke od silikona i mikročipova?"
   Albedo se nasmeja. "Ništa tako jednostavno ili grandiozno, plašim se. A kada kažete 'vi', komandante, molim vas da se setite da sam ja samo jedna ličnost u mnoštvu inteligencija ne manje raznolikih od ljudskih bića na ovoj planeti... u stvari, i u samoj Mreži. Srž nije nikakav monolit. Postoje mnogi tabori filozofija, verovanja, hipoteza - religija, ako hoćete - baš kao i u svakoj drugoj raznovrsnoj zajednici." On sklopi ruke, kao da uživa u nekoj internoj šali. "Mada ja više volim da razmišljam o potrazi za Ultimativnom Inteligencijom pre kao o hobiju nego kao o religiji. Poput pravljenja brodova u boci, komandante, ili rasprava o tome koliko anđela može da stane na glavu čiode, Monsinjore."
   Grupa se učtivo nasmeja, sa izuzetkom Rejnoldsa koji se nenamerno mrštio, nesumnjivo mozgajući kako da povrati kontrolu nad razgovorom.
   "A šta je sa glasinama da je Srž stvorila savršenu repliku Stare Zemlje u potrazi za Ultimativnom Inteligencijom?" upitah ja, zapanjivši tim pitanjem i sebe samog.
   Albedov osmeh nije se izgubio, prijateljski pogled nije zadrhtao, ali postojala je nanoseknuda nečega što je projekcija prenela. Čega? Šoka? Besa? Podsmešljivosti? Nisam imao pojma. Za vreme tog večnog sekunda mogao je privatno da komunicira sa mnom, prenoseći ogromne količine podataka preko moje pupčane vrpce sa Srži ili nevidljivim hodnicima koje smo rezervisali za sebe u lavirintu datasfere za koju je čovečanstvo smatralo da je tako lako sazdana. Ili je mogao da me ubije, u dogovoru sa bogovima Srži koji su kontrolisali okruženje za svesti poput moje - bilo bi to jednostavno, kao kada direktor instituta zove odozgo da naredi tehničarima da zauvek uspavaju odvratnog laboratorijskog miša.
   Razgovor se prekinu sa obe strane stola. Čak i Meina Gledston i njen grozd ultraVIP-ovaca pogledaše ka nama.
   Savetnik Albedo osmehnu se još više. "Predivno čudnovata glasina! Recite mi, M. Severn, da li iko... naročito organizam poput Srži, koji su vaši komentatori zvali 'bestelesnom gomilom mozgova, odbeglim programima koji su umakli iz svojih kola, pa najveći deo vremena provode čupkajući intelektualnu prljavštinu iz svojih nepostojećih pupaka'... kako bilo ko može da stvori 'savršenu repliku Stare Zemlje'?"
   Pogledah u projekciju, kroz projekciju, shvativši prvi put da su Albedovo posuđe i večera takođe projektovani; jeo je dok je govorio.
   "I", nastavi on, očito silno se zabavljajući, "da li je tvorcima te glasine palo na pamet da bi 'savršena replika Stare Zemlje', što se svrha i namera tiče, bila Stara Zemlja? Kakve bi koristi takav napor doneo u istraživanju teorijskih mogućnosti pojačanog matriksa veštačke inteligencije?"
   Pošto ništa nisam odgovorio, nelagodna tišina spusti se na čitav srednji deo stola.
   Monsinjor Eduar pročisti grlo. "Čini se", reče on, "da nijedno... ovaj... društvo kadro da proizvede tačnu repliku bilo kog sveta - ali naročito sveta uništenog već četiri veka - ne bi imalo nikakvu potrebu da traga za Bogom; ono bi bilo Bog."
   "Baš tako!" nasmeja se savetnik Albedo. "To je luda glasina, ali predivna... potpuno predivna!"
   Smeh pun olakšanja ispuni rupu tišine. Spenser Rejnolds poče da priča o svom sledećem projektu - pokušaju da natera samoubice da koordiniraju svoje skokove sa mostova na dvadesetak svetova dok SveStvar to posmatra - a Tajrena Vingrin-Fajf ote od njega pažnju svih ostalih tako što je obgrlila Monsinjora Eduara i pozvala ga na žurku sa golim plivanjem posle večere, koja će se održati na njenom plutajućem imanju na Mare Infinitusu.
   Video sam da savetnik Albedo zuri u mene, okrenuo sam se na vreme da primetim upitan pogled Lija Hanta i CEO, a onda se obrnuo na drugu stranu da posmatram kako kelneri donose predjela na srebrnim poslužavnicima.
   Večera je bila odlična.