15.
   Nisam otišao na Tajreninu žurku sa golim plivanjem. Nije ni Spenser Rejnolds, koji je poslednji put kada sam ga video ozbiljno razgovarao sa Sudet Kjer. Ne znam da li je Monsinjor Eduar popustio pred Tajreninim zavođenjem.
   Večera još nije bila gotova, ljudi iz predsedništva fonda držali su kratke govore i većina važnijih senatora počela je već da se vrpolji, kada mi je Li Hant šapnuo da je grupa sa CEO spremna da krene i da se zahteva i moje prisustvo.
   Bilo je gotovo 23.00 po standardnom vremenu Mreže i ja sam pretpostavljao da će se grupa vratiti u Dom Vlade, ali kada sam kročio kroz jednokratni portal - bio sam poslednji u grupi koji je to učinio sa izuzetkom pretorskih telohranitelja koji su čuvali začelje - šokirao me je pogled niz hodnik naizmeničnih kamenih zidova i dugačkih prozora kroz koje se video osvit na Marsu.
   Tehnički, Mars nije u Mreži; najstarija vanzemaljska kolonija čovečanstva namerno je sačinjena tako da je do nje teško doći. Hodočasnici Zen Gnostici koji putuju do Gospodareve Stene u Basenu Helas moraju da se 'bace do Stanice Matičnog Sistema i šatlovima da se spuste sa Ganimeda ili Evrope na Mars. To je neugodnost od samo nekoliko sati, ali za društvo u kome je sve bukvalno udaljeno deset koraka daje osećaj žrtvovanja i pustolovine. Osim za istoričare i stručnjake za poljoprivredu rakijskog kaktusa, postoji vrlo malo stručnih razloga koji bi čoveka privukli na Mars. Sa postepenim opadanjem Zen Gnosticizma tokom proteklog veka, ovde je čak i promet hodočasnika postao ređi. Nikoga nije briga za Mars.
   Osim SILE. Iako su administrativne kancelarije SILE na TC2, a baze širom Mreže i Protektorata, Mars je ostao istinski dom vojne organizacije, čije je srce Škola Komande Olimp.
   Grupica vojnih VIP-ovaca čekala je da pozdravi grupicu političkih VIP-ovaca, i dok su se ova dva grozda kovitlala kao Galaksije u sudaru, ja sam prišao prozoru i zagledao se napolje.
   Hodnik je bio deo kompleksa uklesanog u gornji rub Mons Olimpusa, a sa mesta gde smo stajali, na nekih deset milja visine, činilo se da čovek može jednim pogledom da obuhvati pola planete. Sa ove tačke svet je bio drevni vulkanski štit, a trik udaljenosti svodio je prilazne puteve, stari grad uz zidove litice i sirotinjske četvrti, kao i šume visoravni Tarzis na obično migoljenje u crvenom pejsažu koji je izgledao neizmenjen od vremena kada je prvi čovek stupio na taj svet, proglasio ga vlasništvom nacije po imenu Japan i okinuo fotografiju.
   Gledao sam kako se rađa malo sunce, uz pomisao: To je ono sunce, uživao u neverovatnoj igri svetlosti na oblacima koji su puzali iz tame uz bok beskrajne planine, kada mi je prišao Li Hant. "CEO će vas primiti posle konferencije." On mi dodade dva bloka za skiciranje koja je jedan od ađutanata doneo iz Doma Vlade. "Shvatate da je sve što budete čuli i videli na ovoj konferenciji vrhunska tajna?"
   Nisam shvatio tu tvrdnju kao pitanje.
   Široka, bronzana vrata otvorila su se u kamenim zidovima i popalila su se svetla-vodiči, obasjavši rampu i stepenište prekriveno tepihom, kojima se stizalo do stola Ratne Sobe u središtu široke, crne prostorije koja je mogla da bude masivni auditorijum utonuo u potpunu tamu s izuzetkom jednog jedinog, malog ostrva osvetljenja. Ađutanti pohitaše da nam pokažu put, izvuku stolice i stope se ponovo sa senkama. Nerado okrenuh leđa osvitu i krenuh za našom grupom u jamu.
   
   General Morpurgo i trojica ostalih šefova SILE lično su vodili ovaj brifing. Grafikoni su bili svetlosnim godinama daleko od grubih displeja i holoa brifinga u Domu Vlade; bili smo u ogromnom prostoru, dovoljno prostranom da primi svih osam hiljada kadeta i osoblje kada je to bilo potrebno, ali sada je najveći deo crnila iznad nas bio ispunjen holoima omega-kvaliteta i dijagramima veličine fudbalskih igrališta. Bilo je to na izvestan način zastrašujuće.
   Baš kao i sadržina brifinga.
   "Gubimo bitku u Hiperionovom sistemu", zaključio je Morpurgo. "U najboljem slučaju, možemo da izvučemo nerešeno, zadržavajući Roj Proteranih iza perimetra nekih petnaest AJ od sfere singularnosti dalekobacača, sa iscrpljujućim naletima njihovih malih brodova kao stalnim izvorom uznemiravanja. U najgorem slučaju, moraćemo da se povučemo na odbrambene položaje dok budemo evakuisali flotu i građane Hegemonije, a onda da dopustimo da Hiperion padne u ruke Proteranih."
   "Šta bi sa odlučnim udarom koji nam je obećan?" upita senator Kolčev sa svog mesta blizu čela stola u obliku dijamanta. "Sa odlučujućim napadom na Roj?"
   Morpurgo pročisti grlo, ali baci pogled na admirala Našitu, koji ustade. Crna uniforma zapovednika SILE:svemir ostavljala je utisak da samo njegovo namršteno lice lebdi u tami. Pomislivši na tu sliku, osetih da me obuzima dQja vu, ali onda ponovo pogledah Meinu Gledston, sada osvetljenu ratnim kartama i bojama koje su lebdele iznad nas kao holospektrum-verzija čuvenog Damoklovog mača, pa se vratih crtanju. Odložio sam papirni blok za skiciranje i crtao svetlosnom olovkom po fleksibilnom listu displeja.
   "Kao prvo, naša obaveštenja o Rojevima bila su nužno ograničena", započe Našita. Grafikoni se izmeniše iznad nas. "Izviđačke sonde i dalekometne izvidnice nisu mogle da nas obaveste o punoj prirodi svake jedinice u migracionoj floti Proteranih. Ishod toga bilo je očito i ozbiljno potcenjivanje stvarne borbene snage u ovom Roju. Naši napori da prodremo kroz odbrane Roja, korišćenjem samo dalekometnih lovaca i bakljobrodova, nisu bili uspešni onoliko koliko smo se nadali.
   Kao drugo, potrebe obezbeđenja sigurnog odbrambenog perimetra takve veličine u Hiperionovom sistemu postavile su pred naše dve operativne udarne jedinice takve zahteve da je do sada bilo nemoguće odvojiti dovoljan broj brodova za napad."
   Kolčev ga prekinu. "Admirale, ono što čujem jeste da imate premalo brodova da biste izveli misiju uništenja ili odbijanja ovog napada Proteranih na Hiperionov sistem. Je li tako?"
   Našita se zagleda u senatora i ja se prisetih slika samuraja u sekundi pred izvlačenje ubilačkog mača iz korica. "Tako je, senatore Kolčev."
   "A opet, na brifinzima našeg ratnog kabineta koliko pre samo standardnih nedelju dana, uveravali ste nas da će dve udarne jedinice biti dovoljne da zaštite Hiperion od invazije ili uništenja, kao i da zadaju odlučujući udarac ovom Roju Proteranih. Šta se to dogodilo, admirale?"
   Našita se uspravi do svoje pune visine - koja je bila veća od Morpurgove, ali i dalje ispod proseka Mreže - i skrenu pogled ka Gledstonovoj. "M. Vrhovna, objasnio sam varijable koje zahtevaju izmenu našeg borbenog plana. Treba li ponovo da počnem sa tim brifingom?"
   Lakat Meine Gledston bio je na stolu, a desna šaka pridržavala joj je glavu sa dva prsta uz obraz, dva pod bradom i palcem duž linije vilice u stavu umorne pažnje. "Admirale", reče ona tiho, "iako verujem da je pitanje senatora Kolčeva veoma značajno, mislim da situacija koju ste ocrtali na ovom brifingu i onima koji su mu danas prethodili odgovara na njega." Ona se okrenu Kolčevu. "Gabrijele, zakazali smo u nagađanju. Sa ovakvim angažovanjem SILE, u najboljem slučaju izvući ćemo pat. Proterani su opakiji, tvrđi i brojniji nego što smo mislili." Ona ponovo pogleda Našitu. "Admirale, koliko će vam još biti potrebno brodova?"
   Našita udahnu, očito izbačen iz koloseka postavljanjem tog pitanja već na početku brifinga. On baci pogled na Morpurga i druge načelnike štabova, pa sklopi ruke ispred prepona kao pogrebnik. "Dve stotine ratnih brodova", reče. "Najmanje dve stotine. To je minimalni broj."
   U prostoriji nastade komešanje. Podigoh pogled sa crteža. Svi su šaputali ili menjali mesta izuzev Gledstonove. Trebao mi je sekund da bih to shvatio.
   Čitava flota SILE:svemir imala je manje od šest stotina ratnih brodova. Naravno, svaki je bio užasno skup - malo je planetnih ekonomija moglo da priušti izgradnju jednog ili dva kapitalna međuzvezdana broda, a čak i šačica bakljobrodova opremljenih Hokingovim pogonom mogla je da otera jedan kolonijalni svet u bankrot. A svaki je bio grozno moćan: jurišni nosač mogao je da uništi čitav jedan svet, a formacija krstarica i kovit-razarača mogla je da uništi sunce. Bilo je blizu pameti da brodovi Hegemonije već nagomilani u Hiperionovom sistemu mogu - ukoliko su vektorisani kroz veliki tranzitni dalekobacački matriks SILE - da unište većinu zvezdanih sistema u Mreži. Trebalo je manje od pedeset brodova istog tipa koji je Našita zahtevao da se uništi Glenon-Hajtova flota vek ranije i da se uguši Pobuna jednom za svagda.
   Ali stvarni problem oko Našitinog zahteva bilo je istvoremeno angažovanje dve trećine flote Hegemonije u Hiperionovom sistemu. Osećao sam kako napetost u političarima i tvorcima politike teče poput električne struje.
   Senatorka Rišo sa Renesanse Vektor pročisti grlo. "Admirale, nikada ranije nismo tako usredsredili snage flote, zar ne?"
   Našitina glava obrnu se glatko kao da počiva na kugličnim ležajima. I dalje se mrštio. "Nikada ranije nismo se upustili u akciju flote od ovakve važnosti za budućnost Hegemonije, senatorko Rišo."
   "Da, to razumem", reče Rišoova. "Ali moje pitanje postavljeno je sa namerom da ustanovim kakav bi to udar značilo za odbranu Mreže na drugim mestima. Nije li to strašno kockanje?"
   Našita progunđa nešto i grafikoni u ogromnom prostoru iza njega zavrteše se, zamagliše i zgusnuše u zapanjujući pogled na Mlečni Put viđen visoko iznad ravni ekliptike; ugao se menjao i činilo se kao da jurimo vrtoglavom brzinom ka jednoj spirali sve dok nije postala vidljiva isprepletana plava mreža dalekobacača, Hegeomonija, nepravilni zlatni nukleus sa tornjevima i preudopodima koji su se širili u zeleni nimbus Protektorata. Mreža je izgledala nasumično sastavljena, patuljasta naspram gole veličine Galaksije... a oba ova utiska tačno su odražavala stvar.
   Najednom se grafički prikaz pomeri i Mreža i kolonijalni svetovi postaše vasiona, sa izuzetkom nekoliko raštrkanih stotina zvezda, radi perspektive.
   "Ovo predstavlja položaj elemenata naše flote u ovom trenutku", reče admiral Našita. Unutar i izvan zlatne i zelene boje pojavi se nekoliko stotina jarkonarandžastih tačkica; najveća usredsređenost bila je oko jedne daleke zvezde Protektorata koju sam zakasnelo prepoznao kao Hiperionovu.
   "A ovo su Rojevi Proteranih, prema njihovom najskorijem rasporedu." Pojavi se desetak crvenih linija, vektorskih znakova i plavih, nestalnih repova koji su pokazivali smer putovanja. Čak i u ovoj razmeri, činilo se da nijedan od vektora Rojeva ne proseca svemir Hegemonije izuzev Roja - velikog Roja - koji kao da je skretao u Hiperionov sistem.
   Primetih da razmeštaj SILE:svemir često odražava vektore Rojeva, izuzev grozdova blizu baza i problematičnih svetova poput Maui-Kovenanta, Bresije i Kom-Rijada.
   "Admirale", reče Gledstonova, preduhitrivši bilo kakvo opisivanje tih razmeštaja, "pretpostavljam da ste uzeli u obzir vreme reakcije flote za slučaj da dođe do pretnje nekoj drugoj tački naše granice."
   Našitino mrgođenje trznu se u nešto što je moglo biti i osmeh. U glasu mu se naslućivala snishodljivost. "Da, CEO. Primetićete da su najbliži Rojevi, osim onog kod Hiperiona..." Pogled mi se približi crvenim vektorima iznad zlatnog oblaka, koji je obuhvatao zvezdane sisteme za koje sam bio prilično siguran da ih prepoznajem, uključujući Rajsku Kapiju, Božji Gaj i Mare Infinitus. U ovoj razmeri, pretnja Proteranih činila se zaista veoma daleka.
   "Predviđamo smer migracija Rojeva prema tragovima Hokingovog pogona koje hvataju naši osluškivači unutar i izvan Mreže. Pored toga, naše dalekometne sonde učestalo verifikuju veličinu Roja i pravac kretanja."
   "Koliko učestalo, admirale?" upita senator Kolčev.
   "Najmanje jednom u par godina", odbrusi admiral. "Morate shvatiti da putovanje traje mnogo meseci, čak i pri brzinama kovit-brodova, a vremenski dug s naše tačke gledanja može iznositi i dvanaest godina za jedan takav tranzit."
   "Sa razmacima od više godina između direktnih posmatranja", bio je uporan senator, "kako znate gde su Rojevi u svakom datom trenutku?"
   "Hokingovi pogoni ne lažu, senatore." Našitin glas bio je krajnje ravan. "Nemoguće je simulirati trag Hokingove distorzije. Ono što sada gledamo jeste stvarnovremenska lokacija stotina... ili u slučaju većih Rojeva, hiljada... pogona singularnosti u radu. Kao i kod fetlinijskog emitovanja, ne postoji vremenski dug za transmisiju Hokingovog efekta."
   "Da", reče Kolčev, glasom ravnim i smrtonosnim poput admiralovog, "ali šta ako Rojevi putuju brzinama manjim od brzine kovit-broda?"
   Našita se zaista osmehnu. "Ispod brzine hipersvetlosti, senatore?"
   "Da."
   Video sam kako Morpurgo i još nekoliko vojnih lica odmahuju glavama ili kriju osmehe. Samo se mladi zapovednik SILE:more, Vilijam Ahunta Li, nagnuo napred s pažnjom i ozbiljnim izrazom lica.
   "Pri brzinama manjim od svetlosne", nastavi bezizražajno admiral Našita, "naši čukununuci morali bi da brinu o tome kako da upozore svoje unuke na invaziju."
   Kolčev nije odustajao. On ustade i pokaza ka mestu gde se najbliži Roj izvijao dalje od Hegemonije, iznad Rajske Kapije. "Šta ako bi se ovaj Roj približavao bez Hokingovog pogona?"
   Našita uzdahnu, očito ozlojeđen činjenicom da je suština sastanka potisnuta nevažnim stvarima. "Senatore, uveravam vas da bi, ukoliko bi Roj isključio svoje pogone sada, odnosno skrenuo prema Mreži sada, prošlo" - Našitine oči trepnuše dok je konsultovao svoje implante i komunikacione veze - "prošlo dve stotine trideset standardnih godina pre nego što bi se približio našim granicama. To nije činilac u donošenju ove odluke, senatore."
   Meina Gledston se nagnu napred i sve oči okrenuše se ka njoj. Sačuvah svoju prethodnu skicu u displeju i započeh novu.
   "Admirale, čini mi se da je glavni razlog za brigu ovde priroda usredsređenosti sila blizu Hiperiona, koja je bez presedana, kao i činjenica da sva svoja jaja stavljamo u istu kotaricu."
   Začu se uveseljeno mrmljanje oko stola. Gledstonova je bila čuvena po svojim aforizmima, pričama i klišeima tako starim i zaboravljenim da su delovali kao potpuno novi. Ovo je mogao biti jedan od njih.
   "Da li stavljamo sva jaja u istu kotaricu?" nastavi ona.
   Našita kroči napred i spusti ruke na sto, ispruženih i raširenih prstiju koji su snažno pritiskali naniže. Ta snaga odgovarala je moći čovečuljkove ličnosti; on je bio jedan od onih retkih pojedinaca koji su bez ikakvog napora zapovedali pažnjom i poslušnošću drugih. "Ne, CEO, ne stavljamo." Ne okrećući se, on mahnu ka displeju iznad i iza sebe. "Najbliži Rojevi ne bi mogli da priđu svemiru Hegemonije bez vremena upozorenja od dva meseca pod Hokingovim pogonom... a to je tri godine našeg vremena. Jedinicama naše flote kod Hiperiona - čak i pod pretpostavkom da su razmeštene i duboko upletene u borbene operacije - trebalo bi manje od pet sati da se vrate i prebace bilo gde u Mrežu."
   "To ne uključuje jedinice flote izvan Mreže", reče senatorka Rišo. "Kolonije se ne mogu ostaviti nebranjene."
   Našita ponovo mahnu. "Dve stotine ratnih brodova koje ćemo pozvati da donesu odluku u pohodu na Hiperion jesu oni koji se već nalaze u Mreži ili imaju dalekobacačke mogućnosti Skok-brodova. To neće uticati ni na jednu nezavisnu jedinicu flote dodeljenu kolonijama."
   Gledstonova klimnu glavom. "Ali šta ako Hiperionov portal bude oštećen ili ga osvoje Proterani?"
   Po pomeranju, klimanju glava i izdisajima civila oko stola, pretpostavio sam da je pogodila šta je glavna briga.
   Našita klimnu glavom i ode natrag do malog podijuma kao da je to pitanje očekivao i bio zadovoljan što je nevažnim stvarima došao kraj. "Odlično pitanje", reče on. "Pomenuto je i u prethodnim brifinzima, ali ja ću podrobno pokriti tu mogućnost.
   Kao prvo, imamo isuviše dalekobacača, sa najmanje dva Skok-broda u sistemu u ovom trenutku, a planiramo još tri kada stigne pojačanje udarnim jedinicama. Izgledi da svih pet ovih brodova budu uništeni jesu veoma, veoma mali... gotovo beznačajni kada se pomisli na naše defanzivne sposobnosti uvećane pojačanjem udarnih jedinica.
   Kao drugo, izgledi da Proterani zauzmu nedirnuti vojni dalekobacač i upotrebe ga kako bi izvršili invaziju na Mrežu sasvim su ništavni. Svaki brod... svaki pojedinac... koji prolazi kroz portal SILE mora biti identifikovan od strane sigurnih, šifrovanih transpondera, koji se dnevno ažuriraju..."
   "Zar Proterani ne bi mogli da provale te šifre... da ubace svoje?" upita senator Kolčev.
   "Nemoguće." Našita je koračao napred-nazad na malom podijumu, sa rukama na leđima. "Ažuriranje šifara vrši se dnevno preko fetlinijskih jednokratnih poruka iz štaba SILE unutar Mreže..."
   "Izvinite", rekoh ja, zapanjen što tu čujem sopstveni glas, "ali ja sam jutros bio u kratkoj poseti Hiperionu i nisam bio svestan nikakvih šifara."
   Glave se okrenuše. Admiral Našita ponovo izvede svoju upečatljivo oponašanje sove koja okreće glavu na kugličnim ležajima bez trenja. "Svejedno, M. Severn", reče on, "vi i M. Hant bili ste šifrovani - bezbolno i neprimetno, infracrvenim laserima, na oba kraja dalekobacačkog tranzita."
   Klimnuh glavom, zapanjen na sekund što se admiral setio mog imena, a onda shvatih da i on ima implante.
   "Kao treće", nastavi Našita, kao da ja nisam ni progovorio, "ako bi se i desilo nemoguće i ako bi snage Proteranih savladale našu odbranu, zarobile naš dalekobacač nedirnut, premostile nepremostive sisteme tranzitnih šifara i aktivirale tehnologiju koja im je nepoznata i koju smo im mi uskraćivali više od četiri veka... onda bi opet sav njihov trud bio uzaludan, jer se sav vojni saobraćaj do Hiperiona odvija preko baze na Madhiji."
   "Gde?" začu se hor glasova.
   Čuo sam za Madhiju samo zahvaljujući priči Bron Lamije o smrti njenog klijenta. I ona i Našita izgovarali su to ime kao 'mad-ji'.
   "Na Madhiji", ponovi admiral Našita, sada sa širokim osmehom. Bio je to čudnovato dečački osmeh. "Ne pitajte svoje komlogove, gospodo i dame. Madhija je 'crni' sistem i ne može se naći ni u jednom inventaru civilnih dalekobacačkih karti. Nju rezervišemo upravo za takvu svrhu. Sa samo jednom nastanjivom planetom, pogodnom samo za rudnike i naše baze, Madhija je poslednje uporište za povlačenje. Ukoliko brodovi Proteranih učine nemoguće i probiju našu odbranu i portale kod Hiperiona, jedino mesto na koje mogu da odu jeste Madhija, gde je značajna automatizovana vatrena moć upravljena pravo ka svemu onome što može tamo da prođe. Ukoliko se dogodi i ono sasvim nemoguće, da njihova flota preživi tranzit do sistema Madhije, izlazne dalekobacačke veze automatski bi uništile same sebe i njihovi brodovi našli bi se nasukani godinama daleko od Mreže."
   "Da", reče senatorka Rišo, "ali i naši bi. Dve trećine naše flote ostalo bi u Hiperionovom sistemu."
   Našita zauze paradni stav na mestu voljno. "To je tačno", reče on, "i svakako da smo načelnici štabova i ja odvagnuli posledice ovako neverovatnog... moram reći statistički nemogućeg... događaja mnogo puta. Smatramo da su rizici prihvatljivi. Ukoliko se i dogodi nemoguće, još imamo više od dve stotine ratnih brodova za odbranu Mreže. U najgorem slučaju, izgubili bismo Hiperionov sistem posle zadavanja strašnog udarca Proteranima... udarca koji bi, sam po sebi, gotovo sigurno sprečio svaku dalju agresiju.
   Ali to nije ishod koji očekujemo. Sa dve stotine uskoro premeštenih ratnih brodova - u roku od sledećih osam standardnih sati - naši prediktivci i prediktivci Savetodavnog Veća AI... vide verovatnoću od 99 odsto za potpunu pobedu nad agresivnim Rojem Proteranih, sa beznačajnim gubicima naših snaga."
   Meina Gledston se okrenu ka savetniku Albedu. Na slabom svetlu projekcija je bila savršena. "Savetniče, nisam znala da je Savetodavnoj Grupi postavljeno ovakvo pitanje. Da li je vrednost od 99 odsto pouzdana?"
   Albedo se osmehnu. "Sasvim pouzdana, CEO. A činilac verovatnoće iznosi 99,962794 odsto." Osmeh mu se raširi. "Sasvim ohrabrujuće, tako da zakratko mogu da se stave sva jaja u istu kotaricu."
   Gledstonova se ne osmehnu. "Admirale, koliko smatrate da će još trajati borbe pošto dobijete pojačanja?"
   "Jednu standardnu nedelju, CEO. Najduže."
   Gledstonova blago podiže obrvu. "Tako kratko?"
   "Da, CEO."
   "Generale Morpurgo? Šta misli SILA:tle?"
   "Mi se slažemo, CEO. Pojačanje je neophodno, i to smesta. Transporti će poneti blizu stotinu hiljada Marinaca i kopnenih trupa za čišćenje ostataka Roja."
   "Za sedam standardnih dana ili manje?"
   "Da, CEO."
   "Admirale Sing?"
   "Krajnje neophodno, CEO."
   "Generale Van Zajdt?"
   Gledstonova zatraži mišljenje od svakog načelnika štaba i prisutnog oficira najvišeg ranga ponaosob, zapitavši čak i zapovednika Škole Komande Olimp, koji se naduo od ponosa što ga ona konsultuje. I od svakog ponaosob dobi istovetni savet da se pojačanje izvrši.
   "Zapovedniče Li?"
   Svi pogledi uperiše se u mladog pomorskog oficira. Primetih krutost u stavu i mrke poglede starijih vojnih lica i najednom shvatih da se Li tu nalazi zahvaljujući pozivu CEO, a ne blagonaklonosti njegovih pretpostavljenih. Setih se da su naveli Gledstonovu kada je rekla da zapovednik Li pokazuje inicijativu i inetligenciju kakva ponekad nedostaje SILI. Pretpostavljao sam da će na karijeru tog čoveka biti stavljena tačka zbog prisustva na ovom sastanku.
   Zapovednik Vilijam Ahunta Li nelagodno se promeškolji u svojoj udobnoj stolici. "Sa svim dužnim poštovanjem, CEO, ja sam samo mlađi pomorski oficir i nisam kvalifikovan da dajem mišljenje o stvarima takve strateške važnosti."
   Gledstonova se ne osmehnu. Jedva primetno klimnu glavom. "Cenim to, zapovedniče. Sigurna sam da to podjednako cene i vaši pretpostavljeni ovde. Međutim, u ovom slučaju, pitam se da li biste mi udovoljili i prokomentarisali pitanje o kome se odlučuje."
   Li se uspravi na stolici. Za trenutak, u očima je imao kako ubeđenost, tako i očajanje uhvaćene zverčice. "U redu, onda, CEO, ako već moram da komentarišem, prisiljen sam da kažem da bi me moji instinkti - a to su samo instinkti: nemam ni najmanjeg pojma o međuzvezdanoj taktici - savetovali protiv takvog pojačanja." Li udahnu. "To je čisto vojnička tvrdnja, CEO. Ja ne znam ništa o političkim implikacijama odbrane Hiperionovog sistema."
   Gledstonova se nagnu napred. "Onda, na čisto vojničkoj osnovi, zapovedniče, zbog čega se vi protivite pojačanju?"
   Tamo gde sam sedeo, pola stola dalje, mogao sam da osetim silinu pogleda načelnika SILE kao jedan od onih laserskih hitaca od stotinu miliona džula, kakvi su se koristili za paljenje deuterijum-tritijumskih sfera u nekom od drevnih inercionih fuzionih reaktora. Bio sam zapanjen što se Li nije srušio, implodirao, zapalio i istopio pred našim očima.
   "Na vojničkoj osnovi", reče Li, bez nade u očima, ali staloženog glasa, "dva najveća greha koja neko može da počini jesu da podeli snage i da... kako ste vi to rekli, CEO... stavi sva jaja u jednu jedinu kotaricu. A u ovom slučaju, tu kotaricu čak nismo ni sami napravili."
   Gledstonova klimnu glavom i zavali se natrag, spojivši prste ispod donje usne.
   "Zapovedniče," reče General Morpurgo, i ja otkrih da se reč zaista može ispljunuti, "pošto smo sada imali to zadovoljstvo da čujemo vaš... savet... da li bih smeo da vas pitam jeste li ikada učestvovali u svemirskoj borbi?"
   "Ne, ser."
   "Jeste li ikada bili obučavani za svemirsku borbu, zapovedniče?"
   "Ako se izuzme minimum neophodan u ŠKO, što se svodi na nekoliko kurseva iz istorije, ne, ser, nisam."
   "Da li ste ikada učestvovali u bilo kakvom strateškom planiranju iznad nivoa... sa koliko ste pomorskih površinskih brodova komandovali na Maui-Kovenantu, zapovedniče?"
   "Komandovao sam jednim, ser."
   "Jednim", prodahta Morpurgo. "Je li to bio veliki brod, zapovedniče?"
   "Nije, ser."
   "Da li vam je dato zapovedništvo nad tim brodom, zapovedniče? Da li ste ga zaslužili? Ili vam je dopalo zahvaljujući zloj ratnoj sreći?"
   "Naš kapetan je poginuo, ser. Ja sam preuzeo dužnost kao prvi sledeći po činu. Bila je to poslednja pomorska akcija u pohodu na Maui-Kovenantu i..."
   "To bi bilo sve, zapovedniče." Morpurgo okrenu leđa ratnom heroju i obrati se CEO. "Da li ponovo želite naše mišljenje, gospo?"
   Gledstonova odmahnu glavom.
   Senator Kolčev pročisti grlo. "Možda bi trebalo da održimo zatvoreni sastanak kabineta u Domu Vlade."
   "Nema potrebe", reče Meina Gledston. "Donela sam odluku. Admirale Sing, ovlašćeni ste da rasporedite onoliko jedinica flote u Hiperionovom sistemu koliko vi i načelnici štabova smatrate da je potrebno."
   "Da, CEO."
   "Admirale Našita, očekujem uspešno okončanje neprijateljstava u roku od jedne standardne nedelje od trenutka kada dobijete prikladna pojačanja." Ona pogleda oko stola. "Dame i gospodo, ne mogu dovoljno da vam iskažem od kolike je važnosti naše posedovanje Hiperiona i okončavanje jednom za svagda pretnje Proteranih." Ona ustade i ode do podnožja rampe koja je vodila naviše i napolje u tamu. "Laku noć, gospodo, dame."
   
   Bilo je gotovo 04.00 po vremenu Mreže i Tau Ceti Centra kada mi je Hant pokucao na vrata. Borio sam se sa snom tri sata otkad smo se 'bacili natrag. Upravo sam zaključio da je Gledstonova zaboravila na mene i zadremao, kada se začulo kucanje.
   "Vrt", reče Li Hant, "i za ime Božje, uvucite tu košulju u pantalone."
   Moje čizme pravile su meke zvuke na finom šljunku staze dok sam tumarao tamnim alejama. Fenjeri i svetleće kugle jedva da su odašiljale svetlost. Zvezde su bile nevidljive iznad dvorišta zbog sjaja beskrajnih gradova na TC2, ali signalna svetla orbitalnih staništa kretala su se nebom kao beskrajni prsten svitaca.
   Gledstonova je sedela na gvozdenoj klupi blizu mosta.
   "M. Severn", reče ona tihim glasom, "hvala vam što ste mi se pridružili. Izvinjavam se što je do toga došlo ovako kasno. Upravo je prekinut sastanak kabineta."
   Ne rekoh ništa i ostadoh da stojim.
   "Želela sam da vas pitam o vašoj jutrošnjoj poseti Hiperionu." Ona se zakikota u mraku. "Juče ujutro. Nosite li ikakve utiske odande?"
   Zapitah se na šta to misli. Pretpostavljao sam da ta žena ima neutaživi apetit za podacima, bez obzira na to koliko su oni naizgled nevažni. "Sreo sam nekoga", rekoh ja.
   "Oh?"
   "Da, dr Melija Arundeza. On je bio... jeste..."
   "...prijatelj kćeri M. Vejntrauba", dovrši Gledstonova. "Deteta koje stari unazad. Imate li ažurirane podatke o njenom stanju?"
   "Ne baš", rekoh ja. "Danas sam nakratko zadremao, ali snovi su bili fragmentarni."
   "A šta je doneo sastanak sa dr Arundezom?"
   Protrljah bradu najednom hladnim prstima. "Njegova istraživačka ekipa čekala je mesecima u prestonici", rekoh ja. "Oni su možda naša jedina nada da shvatimo šta se to dešava sa Grobnicama. A Šrajk..."
   "Naši prediktivci kažu da je važno da hodočasnici ostanu sami sve dok ne odigraju svoju ulogu", začu se glas Gledstonove iz tame. Činilo se da gleda u stranu, ka rečici.
   Osetih kako me prožima iznenadni, neobjašnjivi, neumoljivi gnev. "Otac Hojt je već 'odigrao svoju ulogu'", rekoh oštrije nego što sam nameravao. "Mogli su da ga spasu da je brodu bilo dopušteno da se sastane sa hodočasnicima. Arundez i njegovi možda bi bili u stanju da spasu bebu - Rejčel - iako je za to preostalo samo nekoliko dana."
   "Manje od tri dana", reče Gledstonova. "Da li se dogodilo još nešto? Ima li kakvih utisaka o planeti ili o komandnom brodu admirala Našite koje biste smatrali... zanimljivim?"
   Šake mi se stegoše u pesnice, a onda opustiše. "Nećete dozvoliti Arundezu da odleti do Grobnica?"
   "Ne sad, ne."
   "A šta je sa evakuacijom civila sa Hiperiona? Bar građana Hegemonije?"
   "To je u ovom trenutku nemoguće."
   Zaustih da kažem nešto, pa se obuzdah. Zagledah se ka zvuku vode ispod mosta.
   "Nikakvi drugi utisci, M. Severn?"
   "Ne."
   "Pa, želim vam laku noć i prijatne snove. Sutra će dan možda biti veoma buran, ali želim da porazgovaram sa vama u nekom trenutku o tim snovima."
   "Laku noć", rekoh ja i okrenuh se na peti, pa se brzo vratih u svoje krilo Doma Vlade.
   U tami sobe, prizvao sam Mocartovu sonatu i uzeo tri trisekobarbitala. Oni će me najverovatnije oboriti u opijeni san bez snova, gde duh mrtvog Džona Kitsa i njegovi - duhovima još sličniji - hodočasnici neće moći da me pronađu. To je značilo da ću razočarati Meinu Gledston, ali to me ni najmanje nije užasnulo.
   Pomislih na Sviftovog mornara, Gulivera, i na njegovo gađenje nad čovečanstvom posle povratka iz zemlje inteligentnog konja - Hojnmnsa - gađenje nad sopstvenom vrstom koje je naraslo do te tačke da je morao da spava u štalama sa konjima, samo da bi ga ohrabrio njihov miris i prisustvo.
   Moja poslednja pomisao pre sna bila je: Do đavola s Meinom Gledston, do đavola s ratom i do đavola s Mrežom.
   I do đavola sa snovima.
   

Drugi deo
   
   16.
   Bron Lamija utonula je u nemiran san neposredno pred zoru i snovi su joj bili ispunjeni slikama i zvucima koji nisu poticali odatle - polusaslušanim i gotovo nerazumljivim razgovorima sa Meinom Gledston, prostorijom koja kao da je lebdela u svemiru, kretanjem muškaraca i žena hodnicima čiji su zidovi šaputali kao slabo podešeni fetlinijski prijemnik - a ispod tih grozničavih snova i nasumičnih slika počivao je izluđujući osećaj da je Džoni - njen Džoni - tako blizu, tako blizu. Lamija uzviknu u snu, ali taj zvuk se izgubi u nasumičnim odjecima među zidovima Sfinge, koji su se hladili, i u buci pomeranja peska.
   Lamija se naglo probudi, potpuno svesna poput nekog upravo uključenog električnog instrumenta. Sol Vejntraub je trebalo da stražari, ali on je sada spavao kraj niskih vrata prostorije u koju se grupa sklonila. Njegova beba, Rejčel, spavala je među prekrivačima na podu kraj njega; zadnjica joj je bila uzdignuta, lice uprto u prekrivač, a na usnama je imala mehurić pljuvačke.
   Lamija pogleda okolo. U mutnom osvetljenju slabe svetleće kugle i bledom svetlu dana koje se odbijalo duž četiri metra hodnika, video se samo još jedan od njenih saputnika, hodočasnika, kao tamna hrpa na kamenom podu. Tamo je ležao i hrkao Martin Silenus. Lamija oseti nalet straha, kao da je, dok je spavala, bila napuštena. Silenus, Sol, beba... ona shvati da nedostaje samo Konzul. Osipanje je načelo grupu od sedam odraslih hodočasnika i jedne bebe: Het Mastin, nestao na vetrokolima pri prelasku preko Mora Trave; Lenar Hojt ubijen prethodne noći... Konzul... gde je Konzul?
   Bron Lamija ponovo pogleda okolo, zadovolji se potvrdom da se u tamnoj prostoriji ne nalazi ništa osim paketa, uvezanih prekrivača, usnulog pesnika, naučnika i deteta, onda ustade, pronađe očev automatski pištolj među zgužvanim prekrivačima, opipa ranac u potrazi za nervnim ošamućivačem, pa kliznu kraj Vejntrauba i bebe u hodnik iza njih.
   Bilo je jutro, toliko blistavo da je Lamija morala da zakloni oči rukom dok je silazila sa kamenih stepenica Sfinge na utabanu stazu koja je vodila dalje niz dolinu. Oluja je prošla. Hiperionovo nebo imalo je duboku, kristalnu boju lapis-lazulija prošaranu zelenom, sa Hiperionovom zvezdom, blistavobelom tačkom koja se upravo uzdizala iznad istočnog zida litice. Senke stena stapale su se sa razbacanim obrisima Vremenskih Grobnica u dolini. Grobnica od žada je svetlucala. Lamija vide sveže nanose i dine koje je premestila oluja, pesak beo i boje cinobera stopljen u senzualnim oblinama i brazdama oko kamena. Od njihovog sinoćnjeg logorišta nije bilo ni traga. Konzul je sedeo na kamenu deset metara niz brdo. Zurio je u dolinu, a dim mu se u spirali uzdizao iz lule. Lamija ubaci pištolj u džep gde joj se nalazio i ošamućivač, pa krenu ka njemu.
   "Nema nikakvog traga pukovniku Kasadu", reče Konzul dok mu je prilazila. Nije se ni okrenuo.
   Lamija pogleda niz dolinu ka mestu gde je stajao Kristalni Monolit. Njegova nekad sjajna površina bila je izrovašena i izbušena, gornjih dvadeset ili trideset metara kao da je nedostajalo, a otpaci su mu se još pušili u podnožju. Oko pola kilometra tla između Sfinge i Monolita bilo je sprženo i puno kratera. "Izgleda da nije otišao bez borbe", reče ona.
   Konzul progunđa nešto. Lamija oseti glad od mirisa dima iz lule. "Tražio sam ga čak do Šrajkove Palate, dva klika niz dolinu", reče Konzul. "Poprište pucnjave izgleda da je bio Monolit. Još nema nikakvog traga otvoru te stvari na nivou tla, ali sada gore ima dovoljno rupa da može da se vidi saće čije je postojanje dubinski radar oduvek pokazivao."
   "Ali Kasadu ni traga?"
   "Ne."
   "Krv? Spržene kosti? Poruka da će se vratiti pošto odnese veš na pranje?"
   "Ništa."
   Bron Lamija uzdahnu i sede na stenu blizu Konzulovog kamena. Sunce joj je zagrevalo kožu. Ona žmirnu ka otvoru doline. "Pa, nek ide do đavola", reče. "Šta ćemo sad?"
   Konzul izvadi lulu iz usta, namršti se na nju i odmahnu glavom. "Jutros sam ponovo isprobao relej komloga, ali brod je i dalje zarobljen." On istrese pepeo napolje. "Pokušao sam i na frekvencijama za slučaj opasnosti, ali očito se ne probijamo. Ili brod ne prenosi ili ljudi imaju naređenje da ne odgovaraju."
   "Zar biste zaista otišli?"
   Konzul slegnu ramenima. Presvukao je finu diplomatsku odeću od prethodnog dana i sada je na sebi imao grubi vuneni pulover, sive somotske pantalone i visoke čizme. "Da je brod ovde, mi bismo - vi biste - imali opciju odlaska. Voleo bih da i ostali razmisle o odlasku. Najzad, Mastin je nestao, Hojta i Kasada nema... Nisam siguran šta treba sledeće učiniti."
   Duboki glas reče: "Mogli bismo da probamo sa doručkom."
   Lamija se okrenu i vide kako Sol silazi stazom. Rejčel se nalazila u nosiljci za bebu na naučnikovim grudima. Sunčeva svetlost blistala je na proćelavoj starčevoj glavi. "Nije to loša zamisao", reče ona. "Da li nam je ostalo dovoljno namirnica?"
   "Dovoljno za doručak", reče Vejntraub. "A onda još nekoliko obroka hladne konzervisane hrane iz pukovnikove torbe sa viškom namirnica. Potom ćemo jesti stonoge, a onda jedni druge."
   Konzul pokuša da se osmehne i vrati lulu u džep tunike. "Ja predlažem da se vratimo u Utvrđenje Hronos pre nego što stignemo dotle. Upotrebili smo svu zaleđenu i sušenu hranu sa Benaresa, ali i u Utvrđenju je bilo spremišta."
   "Biće mi drago da..." započe Lamija, ali je prekinu povik iz unutrašnjosti Sfinge.
   Stigla je prva do Sfinge i automatski pištolj našao joj se u ruci pre nego što je prošla kroz ulaz. Hodnik je bio mračan, prostorija za spavanje još mračnija, pa joj je trebao sekund da shvati da tu nikoga nema. Bron Lamija čučnu, zamahnuvši pištoljem ka mračnom zakrivljenju hodnika baš kada Silenusov glas ponovo viknu: "Hej! Dođite ovamo!" odnekud van vidokruga.
   Ona se osvrnu dok je Konzul prolazio kroz ulaz.
   "Sačekajte tu!" reče Lamija oštro i krenu brzo hodnikom, držeći se zida i ispruživši otkočeni pištolj sa aktiviranim propulzivnim nabojem. Ona zastade u čučnju na otvorenom ulazu u malu prostoriju gde je ležalo Hojtovo telo i okrenu se u luku tražeći oružjem metu.
   Martin Silenus podiže pogled dok je čučao kraj leša. Prekrivač od fiberplastike kojim su prekrili sveštenikovo telo ležao je zgužvan i pridignut u Silenusovoj ruci. On se izbulji u Lamiju, pogleda u pištolj sa zanimanjem, a onda se ponovo zagleda u telo. "Možeš li da poveruješ u ovo?" upita on tiho.
   Lamija spusti pištolj i priđe bliže. Iza njih, Konzul proviri unutra. Bron je mogla da čuje Sola Vejntrauba u hodniku; beba je plakala.
   "Bože moj", reče Bron Lamija i čučnu do tela Oca Lenara Hojta. Crte lica mladog sveštenika, opustošene bolom, bile su preoblikovane u lice muškarca u poznim šezdesetim godinama: visoka čela, dugačkog aristokratskog nosa, tankih usana koje su se prijatno izvijale naviše u uglovima, oštrih jagodica, oštrih ušiju ispod ruba sede kose, krupnih očiju pod kapcima bledim i tankim poput pergamenta.
   Konzul čučnu kraj njih. "Video sam holoe. Ovo je Otac Pol Dire."
   "Gledajte", reče Martin Silenus. On još malo spusti prekrivač, zastade, a onda prevrnu leš na bok. Dve male kruciforme na prsima ovog čoveka pulsirale su ružičastom bojom, baš kao i Hojtova, ali leđa su mu bila gola.
   Sol stade kraj vrata, umirujući Rejčelin plač nežnim pocupkivanjem i šaputanjem jednosložnih reči. Kada je beba utihnula, on reče: "Zar Bikurama nije trebalo tri dana da se... regenerišu?"
   Martin Silenus uzdahnu. "Paraziti kruciforme vaskrsavale su Bikure duže od dva standardna veka. Možda je prvi put lakše."
   "Je li..." započe Lamija.
   "Živ?" Silenus je uze za ruku. "Pipni."
   Čovekova prsa su se jedva primetno uzdizala i spuštala. Koža mu je bila topla na dodir. Vrelina kruciformi pod kožom bila je opipljiva. Bron Lamija trže ruku natrag.
   Stvar koja je pre samo šest sati bila leš Oca Lenara Hojta otvori oči.
   "Otac Dire?" reče Sol, kročivši napred.
   Čovek okrenu glavu. Žmirnu kao da mu mutna svetlost vređa oči, a onda načini nerazumljiv zvuk.
   "Vode", reče Konzul i posegnu u džep tunike kako bi odatle uzeo malu plastičnu bocu. Martin Silenus pridrža čoveka dok mu je Konzul pomagao da pije.
   Sol priđe bliže, kleknu na jedno koleno i dodirnu čoveku podlakticu. Čak su i Rejčeline tamne oči izgledale pomalo radoznale. Sol reče: "Ako ne možete da govorite, žmirnite dvaput za 'da', jedno za 'ne.' Jeste li vi Dire?"
   Čovek okrenu glavu ka naučniku. "Da", reče tiho, dubokim glasom, kultivisanim tonom, "ja sam Otac Pol Dire."
   
   Doručak se sastojao od poslednjih ostataka kafe, parčića mesa isprženih iznad nerasklopljene jedinice za zagrevanje, žitne kaše sa rehidriranim mlekom i okrajka njihove poslednje vekne hleba razdeljenog na pet komada. Za Lamiju, doručak je bio izvrstan.
   Sedeli su na rubu senke pod ispruženim krilom Sfinge, sa niskom stenom ravnog vrha umesto stola. Sunce se uspinjalo ka prepodnevu, a nebo je i dalje bilo bez oblaka. Nije se čuo nikakav zvuk osim povremenog odzvanjanja viljuške ili kašike i tihih tonova njihovog razgovora.
   "Sećate se onoga što je bilo... pre?" upita Sol. Sveštenik je nosio rezervni komplet Konzulove brodske odeće, sivi kombinezon sa pečatom Hegemonije na levoj strani grudi. Uniforma mu je bila malo tesna.
   Dire je držao šoljicu sa kafom obema rukama, kao da se sprema da je podigne radi posvećenja. Digao je pogled i oči su mu nagoveštavale podjednako duboku inteligenciju i tugu. "Pre nego što sam umro?" reče Dire. Patricijske usne izviše se u osmeh. "Da, sećam se. Sećam se izgona, Bikura..." On spusti pogled. "Čak i tesla drveta."
   "Hojt nam je ispričao o drvetu", reče Bron Lamija. Sveštenik je prikovao sebe za aktivno tesla drvo u plamenoj šumi, trpeći godinama agoniju, smrt, vaskrs i ponovo smrt, radije nego da se preda lakoj simbiozi života pod kruciformom.
   Dire odmahnu glavom. "Mislio sam... u tim poslednjim sekundima... da sam je pobedio."
   "I jeste", reče Konzul. "Pronašli su vas Otac Hojt i ostali. Isterali ste tu stvar iz vašeg tela. Onda su Bikure usadile vašu kruciformu Lenaru Hojtu."
   Dire klimnu glavom. "I tom momku nema ni traga?"
   Martin Silenus pokaza na njegova prsa. "Očito da ta jebena stvar ne može da prkosi zakonima koji vladaju očuvanjem mase. Hojtov bol bio je tako veliki tako dugo - nije hteo da se vrati tamo gde ga je ta stvar terala - da nikada nije postigao težinu za... do đavola, kako biste to nazvali? Dvostruki vaskrs."
   "Nije važno", reče Dire. Osmeh mu je bio tužan. "DNK parazit u kruciformi beskrajno je strpljiv. Ponovo će obrazovati jednog domaćina, pokolenjima ako treba. Ranije ili kasnije, oba parazita imaće dom."
   "Sećate li se ičega posle tesla drveta?" upita Sol tiho.
   Dire srknu poslednje ostatke kafe. "Smrti? Raja ili pakla?" Osmeh mu je bio iskren. "Ne, gospodo i damo, voleo bih da mogu da kažem da se sećam. Sećam se bola... večnosti bola... a onda oslobođenja od njega. Potom tame. A zatim buđenja ovde. Koliko kažete da je prošlo godina?"
   "Skoro dvanaest", reče Konzul. "Ali samo polovina od toga za Oca Hojta. On je vreme proveo u tranzitu."
   Otac Dire ustade, protegnu se i ushoda tamo-amo. Bio je to visoki muškarac, mršav, ali tako da ostavlja utisak snage, i Bron Lamija shvati da je impresionirana njegovim prisustvom, tom čudnom, neobjašnjivom harizmom ličnosti koja je uz kletvu davala i moć retkim pojedincima od osvita vremena. Morala je da podseti sebe na to da je, kao prvo, on bio sveštenik kulta koji je zahtevao celibat od svojih sveštenih lica i, kao drugo, da je do pre samo jedan sat bio leš. Lamija je posmatrala kako stariji muškarac hoda gore-dole, pokretima elegantnim i opuštenim poput mačjih, i shvatila da su oba zapažanja bila tačna, ali nijedno od njih nije mogla da se suprotstavi ličnom magnetizmu koji je sveštenik zračio. Pitala se da li to osećaju i muškarci.
   Dire sede na stenu, protegnu noge pravo ispred sebe i protrlja butine kao da pokušava da se otarasi grča. "Rekli ste mi nešto o tome ko ste... zbog čega ste ovde", reče on. "Možete li mi reći više?"
   Hodočasnici se zgledaše.
   Dire klimnu glavom. "Mislite li da sam ja čudovište? Nekakav izaslanik Šrajka? Ne bih vas krivio da je tako."
   "Ne mislimo to", reče Bron Lamija. "Šrajku nisu potrebni izaslanici da radi ono što hoće. Osim toga, poznajemo vas iz priče Oca Hojta i iz vaših dnevnika." Ona baci pogled na ostale. "Bilo nam je... teško... da pričamo svoje priče o razlozima za dolazak na Hiperion. Bilo bi nam gotovo nemoguće da ih ponovimo."
   "Ja sam sačinio beleške u komlogu", reče Konzul. "Veoma su sažete, ali trebalo bi da razaberete bar nešto o našem ličnom istorijatu... i istorijatu protekle decenije Hegemonije. Zbog čega je Mreža u ratu s Proteranima. Takve stvari. Možete slobodno da im pristupite, ako hoćete. Ne bi trebalo da traje duže od jedan sat."
   "Rado", reče Otac Dire i krenu za Konzulom natrag u Sfingu.
   Bron Lamija, Sol i Silenus odoše do ulaza u dolinu. Sa sedla između niskih litica mogli su da vide kako se dine i pustare protežu ka planinama Masiva Uzde, manje od deset klika ka jugozapadu. Izlomljene kugle, blagi minareti i razorene galerije Grada Pesnika bile su vidljive samo dva ili tri klika desno od njih, duž širokog grebena koji je pustinja nemo osvajala.
   "Vratiću se u Utvrđenje da pronađem malo namirnica", reče Lamija.
   "Ne bih voleo da nam se grupa razdvaja", reče Sol. "Mogli bismo da se vratimo svi."
   Martin Silenus prekrsti ruke. "Neko bi trebalo da ostane ovde za slučaj da se pukovnik vrati."
   "Pre nego što bilo ko ode", reče Sol, "mislim da treba da pretražimo ostatak doline. Konzul jutros nije proveravao daleko iza Monolita."
   "Slažem se", reče Lamija. "Učinimo to pre nego što bude prekasno. Hoću da uzmem namirnice u Utvrđenju i da se vratim pre noći."
   Spuštali su se ka Sfingi kada se pojaviše Dire i Konzul. Sveštenik je u jednoj ruci držao Konzulov rezervni komlog. Lamija objasni plan potrage i dva muškarca se saglasiše da im se pridruže.
   Još jednom su prošli hodnicima Sfinge, dok su zraci njihovih ručnih svetiljki osvetljavali oznojeni kamen i bizarne uglove. Kada su izišli na svetlost podneva, prepešačili su tri stotine metara do Grobnice od žada. Lamija shvati da drhti dok su ulazili u prostoriju u kojoj se prethodne noći pojavio Šrajk. Hojtova krv ostavila je mrlju smeđu poput rđe na zelenom keramičkom podu. Ispod njega nije bilo nikakvog traga providnom otvoru ka lavirintu. Nije bilo nikakvog traga Šrajku.
   U Obelisku nije bilo nikakvih prostorija, već samo centralni šaht u kome se spiralna rampa, suviše strma da bi odgovarala ljudima, izvijala naviše između zidova od abonosa. Ovde je čak i šapat odjekivao i grupa je razgovarala što je manje mogla. Nije bilo nikakvih prozora, nikakvog vidikovca na vrhu rampe, pedeset metara iznad kamenog poda, a njihove svetiljke osvetljavale su samo crnilo dok im se krov zakrivljavao nad glavama. Pričvršćeni konopci i lanci preostali posle dva veka turizma omogućili su im da se spuste bez nepotrebnog straha od toga da će se okliznuti i pasti u smrt. Kada su zastali na ulazu, Martin Silenus je poslednji put pozvao Kasada i odjeci su ih ispratili na sunčevu svetlost.
   Proveli su nešto više od pola sata ispitujući oštećenja u blizini Kristalnog Monolita. Lokve peska pretvorenog u staklo, prečnika od pet do deset metara, prelamale su podnevnu svetlost i odbijale im toplotu u lica. Izlomljeno lice Monolita, rošavo od rupa i još obešenih niti istopljenog kristala, izgledalo je kao meta čina bezumnog vandalizma, ali svi su oni znali da Kasad mora da se borio za život. Nisu postojala vrata, niti bilo kakav otvor u lavirint saća koji se nalazio unutra. Instrumenti su im saopštili da je unutrašnjost prazna i nepovezana kao što je oduvek i bila. Otišli su odatle s oklevanjem i popeli se strmim stazama ka podnožju severnih litica gde su Pećinske Grobnice ležale međusobno udaljene manje od stotinu metara.
   "Rani arheolozi smatrali su da su ovo najstarije Grobnice zbog njihove grube izrade", reče Sol kada su ušli u prvu pećinu i obasjali zracima iz svetiljki kamen isklesan u hiljadu nerazaznatljivih šara. Nijedna pećina nije bila dublja od trideset ili četrdeset metara. Svaka se završavala kamenim zidom kome nikakvo radarsko slikanje ili sondaža nisu mogli da otkriju produžetak.
   Po izlasku iz treće Pećinske Grobnice, grupa je sela u ono malo hladovine koju je mogla da pronađe i podelila vodu i proteinske kekse iz viška Kasadovih poljskih porcija. Vetar je narastao i sada je uzdisao i šaputao kroz izdubljeni kamen visoko iznad njih.
   "Nećemo ga pronaći", reče Martin Silenus. "Odneo ga je jebeni Šrajk."
   Sol je hranio bebu iz jednog od poslednjih pakovanja za hranjenje. Teme joj je porumenelo od sunca uprkos Solovom trudu da je zaklanja dok su hodali napolju. "Možda se nalazi u nekoj od Grobnica u kojima smo bili", reče on, "ukoliko postoje odeljci koji nisu sa nama u istoj vremenskoj fazi. To je Arundezova teorija. On vidi Grobnice kao četvorodimenzione konstrukte sa složenim prevojima kroz prostor-vreme."
   "Sjajno", reče Lamija. "Znači, čak i da je Fedman Kasad tu, mi ne možemo da ga vidimo."
   "Pa", reče Konzul, osovivši se na noge s umornim uzdahom, "hajde bar da to mehanički odradimo. Ostala je još jedna grobnica."
   Šrajkova Palata nalazila se kilometar dalje niz dolinu, niže od ostalih i skrivena svijenim zidom litice. Građevina nije bila velika; bila je manja od Grobnice od žada, ali imala je složenu konstrukciju - obode, minarete, potporne lukove i lučne potporne stubove u kontrolisanom haosu - zbog koje je izgledala veća nego što jeste.
   Unutrašnjost Palate Šrajka bila je odjekujuća prostorija nepravilnog poda sačinjenog od hiljada zakrivljenih, zglobnih segmenata koji su Lamiju podsećali na rebra i kičmene pršljenove nekog fosilnog stvorenja. Petnaest metara iznad njih, kupola je bila izukrštana desetinama hromiranih 'sečiva' koja su se nastavljala kroz zidove i jedno kroz drugo kako bi izranjala kao trnje čeličnih vrhova iznad građevine. Materijal same kupole bio je blago zamućen i odavao je bogati, mlečni sjaj u zatvoreni prostor.
   Lamija, Silenus, Konzul, Vejntraub i Dire - svi zajedno počeše da dozivaju Kasada, dok su im glasovi odjekivali u uzaludnim rezonancama.
   "Ni traga ni glasa Kasadu ili Hetu Mastinu", reče Konzul kada su izišli napolje. "Možda će ovakav biti obrazac... svi ćemo nestajati, sve dok ne ostane samo jedno od nas."
   "A da li će tome jednome biti ispunjena želja kao što proriče Legenda o Šrajku?" upita Bron Lamija. Ona sede na kamenito ognjište Šrajkove Palate, tako da su joj kratke noge visile u vazduhu.
   Pol Dire podiže lice ka nebu. "Ne mogu da verujem da je Otac Hojt poželeo da umre kako bih ja ponovo živeo."
   Martin Silenus začkilji u sveštenika. "Kakva bi onda bila vaša želja, Padre?"
   Dire nije oklevao. "Poželeo bih... pomolio bih se... da Bog ukloni pustošenje tih opscenih blizanaca - rata i Šrajka - iz blizine čovečanstva jednom za svagda."
   Nastade tišina koju vetar ranog popodneva ispuni udaljenim stenjanjem i uzdasima. "U međuvremenu", reče Bron Lamija, "moramo naći nešto hrane ili naučiti kako da živimo od vazduha."
   Dire klimnu glavom. "Zašto ste poneli tako malo toga?"
   Martin Silenus se nasmeja i reče glasno:
   
   Briga njega beše za špricer il' vino,
   I briga ga beše za ribu, meso, il' živinu,
   Sosovi mu nisu bili ništa fino;
   Prezir'o je gulaš, sočnu svinjetinu,
   Ni s huljama nije delio užinu,
   Ni s Droljama nije sprdao se, znaj
   Al' posle vode s potoka, Hodočasnik taj
   Mučio se, sa vazduhom šumskim kao hranom
   Mada bi se katkad pogostio cvećem sa elanom.
   
   Dire se osmehnu, očito i dalje zbunjen.
   "Svi smo očekivali da likujemo ili umremo još prve noći", reče Konzul. "Nismo verovali da ćemo ovde duže boraviti."
   Bron Lamija ustade i obrisa pantalone. "Idem", reče. "Trebalo bi da mogu da donesem natrag porcija za četiri ili pet dana ukoliko se to uopšte nalazi u onim poljskim sledovanjima ili pakovanjima koje smo videli."
   "Idem i ja", reče Martin Silenus.
   Nastade tišina. Za nedelju dana hodočašća, pesnik i Lamija su pet-šest puta došli umalo do toga da se potuku. Jednom mu je čak zapretila da će ga ubiti. Gledala ga je jedan dugi trenutak. "U redu", reče ona konačno. "Svratimo prvo do Sfinge da pokupimo rančeve i boce za vodu."
   Grupa krenu dolinom dok su senke polako rasle sa zapadnih zidova.
   
   

17.
   Dvanaest sati ranije, pukovnik Fedman Kasad stupio je sa zavojitog stepeništa na najviši preostali nivo Kristalnog Monolita. Plamenovi su se uzdizali sa svih strana. Kroz procepe koje je probio u kristalnoj površini građevine, Kasad je mogao da vidi tamu. Oluja je nosila prašinu boje cinobera kroz pukotine sve dok nije ispunila vazduh kao krv u prahu. Kasad stavi kacigu na glavu.
   Deset koraka ispred njega, čekala je Moneta.
   Bila je naga pod energetskim odelom koje joj je prianjalo uz kožu, a posledica toga bio je izgled sličan živi prosutoj pravo na njenu put. Kasad je video odraz plamenova u oblinama njenih dojki i butina, zakrivljenje svetlosti u udubljenju grla i pupka. Vrat joj je bio dugačak, lice kao hrom isklesan u savršenu glatkoću. U očima su joj bili istovetni odrazi visoke senke Fedmana Kasada.
   Kasad podiže jurišnu pušku i ručno škljocnu podešivačem na vatru punog spektra. Unutar aktiviranog oklopa, telo mu se zgrči u iščekivanju napada.
   Moneta pomeri ruku i zaštitno odelo joj izblede od temena do vrata. Sada je bila ranjiva. Kasad pomisli da poznaje svaku površinu tog lica, svaku poru i boricu. Smeđa kosa bila joj je kratko podšišana i meko joj je padala ulevo. Oči su joj bile iste, krupne, radoznale, zapanjujuće zbog svojih zelenih dubina. Mala usta sa punom donjom usnom još su oklevala na rubu osmeha. On primeti pomalo upitno povijene obrve, male uši koje je ljubio i u koje je šaputao toliko puta. Meko grlo gde je naslanjao obraz kako bi joj osluškivao bilo.
   Kasad podiže pušku i uperi je u nju.
   "Ko si ti?" upita ona. Glas joj je bio mek i senzualan, baš kao što ga se sećao, a blagi naglasak podjednako je izmicao prepoznavanju.
   Sa prstom na obaraču, Kasad zastade. Toliko puta su vodili ljubav, poznavali su se godinama u njegovim snovima i njihovom ljubavnom pejsažu vojnih simulacija. Ali ako se ona zaista kretala natrag kroz vreme...
   "Znam", reče ona, mirnim glasom, naizgled nesvesna pritiska kojim je on već počeo da povlači obarač, "ti si onaj koga je obećao Bog Bola."
   Kasad je teško disao. Kada je progovorio, glas mu je bio hrapav i veoma napet. "Ne sećaš me se?"
   "Ne." Ona nakrivi glavu da ga pogleda ispitivački. "Ali Bog Bola je obećao ratnika. Bilo nam je suđeno da se sretnemo."
   "Sreli smo se davno", uspe da izgovori Kasad. Puška bi automatski nišanila ka licu, menjala talasne dužine i frekvencije u svakoj mikrosekundi sve dok odbrane zaštitnog odela ne bi bile poražene. Uz đavolji bič i laserske zrake, trenutak kasnije bili bi ispaljeni flešetni i pulsirajući naboji.
   "Ne sećam se šta je to bilo davno", reče ona. "Mi se krećemo suprotnim smerovima duž opšteg vremenskog toka. Pod kojim me imenom poznaješ u mojoj budućnosti, svojoj prošlosti?"
   "Moneta", prodahta Kasad, primoravajući šaku i prst da pucaju.
   Ona se osmehnu, klimnu glavom. "Moneta. Dete Sećanja. Tu ima grube ironije."
   Kasad se seti njene izdaje, promene dok su vodili ljubav taj poslednji put na pesku iznad mrtvog Grada Pesnika. Ili je postala Šrajk ili je dopustila Šrajku da zauzme njeno mesto. To je ljubavni čin pretvorilo u čin opscenosti.
   Pukovnik Kasad povuče obarač.
   Moneta trepnu. "Ovde to neće dejstvovati. Ne unutar Kristalnog Monolita. Zbog čega želiš da me ubiješ?"
   Kasad zareža, zavitla beskorisno oružje preko platforme, usmeri energiju u rukavice i jurnu.
   Moneta nije ni pokušavala da pobegne. Posmatrala je kako juriša deset koraka; glava mu je bila pognuta, oklop mu je stenjao dok je menjao kristalni poredak polimera, a Kasad je vrištao. Ona spusti ruke da dočeka juriš.
   Kasadova brzina i masa oboriše Monetu i oboje se otkotrljaše, Kasad u pokušaju da joj šakama u rukavicama stegne vrat, Moneta držeći ga za ručne zglobove snažno kao mengelama, dok su se kotrljali preko platforme, sve do njenog ruba. Kasad se obrnu tako da bude na njoj, u pokušaju da dopusti sili teže da doprinese silini njegovog napada, ispruženih ruku, ukrućenih rukavica, prstiju skupljenih u ubilački šiljak. Leva noga visila mu je iznad tamnog poda šezdeset metara niže.
   "Zbog čega želiš da me ubiješ?" šapnu Moneta i skotrlja ga na bok, preturivši oboje sa platforme.
   Kasad vrisnu i spusti vizir trzajem glave. Prevrtali su se kroz prostor, obavivši noge jedno oko drugog čvrsto poput makaza, dok su Kasadove ruke bile bezopasne u snažnom zahvatu na njegovim ručnim zglobovima. Vreme kao da se usporavalo dok su padali kao na usporenom filmu, dok se vazduh kretao preko Kasada kao prekrivač koji mu se polako navlači na lice. Onda vreme ubrza, postade normalno: padali su kroz poslednjih deset metara. Kasad viknu i vizuelizova odgovarajući simbol kako bi mu se oklop ukrutio; začu se strašan prasak.
   Sa udaljenosti crvene kao krv, Fedman Kasad se izbori da izroni na površinu svesti, znajući da je prošao samo sekund ili dva otkad su udarili o tle. On se zatetura i ustade. Moneta je takođe sporo ustajala, sa jednom nogom savijenom u kolenu, zureći u tle gde je keramički pod bio razoren njihovim padom.
   Kasad posla energiju servomehanizmima noge njegovog odela i šutnu je iz sve snage u glavu.
   Moneta izbeže udarac, uhvati mu nogu, izvi je i baci ga na kristalni kvadrat od tri metra u osnovici, koji puče s treskom, a on prolete napolje na pesak i u noć. Moneta dodirnu leđa, po licu joj poteče živa, pa iskorači napolje za njim.
   Kasad podiže razbijeni vizir, skinu kacigu. Vetar mu namreška kratku, crnu kosu, a pesak mu zagreba po obrazima. On kleknu, pa ustade. Indikatori na displeju njegovog okovratnika žmirkali su crvenom bojom, objavljujući presahnuće poslednjih rezervoara energije. Kasad je prenebregao alarme; ostalo je dovoljno za sledećih nekoliko sekundi... a to je jedino bilo važno.
   "Šta god da se desilo u mojoj budućnosti... tvojoj prošlosti", reče Moneta, "nisam ja bila ta koja se izmenila. Ja nisam Bog Bola. On..."
   Kasad preskoči tri metra koji su ih razdvajali, dočeka se iza Monete i zamahnu ubilačkom rukavicom na desnoj šaci u luku koji probi zvučni zid, sa bridom dlana krutim i oštrim onoliko koliko su mu to omogućavala ugljenična piezoelektrična vlakna.
   Moneta se ne sagnu, niti pokuša da blokira napad. Kasadova rukavica dohvati je po podnožju vrata udarcem koji bi presekao drvo ili bi se usekao u pola metra kamena. Na Bresiji, u borbi prsa u prsa u prestonici Bakminsteru, Kasad je ubio pukovnika Proteranih tako brzo - rukavica mu je prosekla oklop, kacigu, lično zaštitno polje, meso i kosti bez ikakve pauze - da je čovekova glava žmirkala u sopstveno telo dvadeset sekundi pre nego što je smrt nastupila.
   Kasadov udarac pogodi valjano, ali zaustavi se na površini zaštitnog odela od žive. Moneta nije ni posrnula niti reagovala. Kasad oseti kako energija u njegovom odelu nestaje istog trena kada mu je ruka utrnula, a mišići ramena zgrčili se u agoniji. On se zatetura natrag, sa desnom rukom mrtvom i opruženom niz bok, dok je energija odela isticala kao krv iz ranjenog čoveka.
   "Ne slušaš", reče Moneta. Ona kroči napred, zgrabi Kasada za prednju stranu borbenog odela i zavitla ga dvadeset metara ka Grobnici od žada.
   On teško pade i oklop mu se ukruti da apsorbuje samo deo sudara pošto rezervi energije više nije bilo. Levom rukom zaštitio je lice i vrat, ali onda mu se oklop ukočio, tako da mu je ruka ostala beskorisno savijena pod telom.
   Moneta preskoči dvadeset metara, čučnu kraj njega, podiže ga u vazduh jednom rukom, zgrabi pregršt oklopna drugom rukom i rascepa mu borbeno odelo spreda, rasparavši dve stotine slojeva mikrovlakana i polimera od omega-tkanine. Ošamari ga blago, gotovo mlitavo. Kasadova glava polete ukrug i on umalo da ne izgubi svest. Vetar i pesak bockali su mu golu put na prsima i stomaku.
   Moneta mu strgnu ostatak odela, počupavši biosenzore i uzvratne tipsove. Ona podiže nagog muškarca, uhvativši ga za nadlaktice, pa ga protrese. Kasad okusi krv i crvene tačke zaplivaše mu u vidnom polju.
   "Nismo morali da budemo neprijatelji", reče ona blago.
   "Pucala... si... na mene."
   "Da bih ti oprobala reakcije, a ne da bih te ubila." Usta su joj se normalno pomerala pod opnom od žive. Ona ga ponovo ošamari i Kasad odlete dva metra u vazduh, pa se sruši na dinu i skotrlja nizbrdo u hladan pesak. Vazduh je bio ispunjen milionima čestica - snegom, prašinom, čigrama obojenog svetla. Kasad se prevrnu, s mukom kleknu, zgrabi nestalni pesak dine prstima pretvorenim u utrnule kandže.
   "Kasade", šapnu Moneta.
   On se preturi na leđa, u iščekivanju.
   Deaktivirala je zaštitno odelo. Meso joj je izgledalo toplo i ranjivo, koža tako bleda da je bila gotovo providna. Na vrhovima savršenih dojki bile su joj vidljive blage, plavičaste vene. Noge su joj izgledale snažno, pažljivo izvajane, butine blago razmaknute tamo gde su se spajale sa telom. Oči su joj bile tamnozelene.
   "Ti voliš rat, Kasade", šapnu Moneta dok se spuštala ka njemu.
   On poče da se otima, pokuša da se izvije u stranu, podiže ruke da je udari. Moneta mu jednom šakom prikova ruke iznad glave. Telo joj je zračilo toplotom dok mu je trljala dojkama napred-nazad po prsima, spuštala se među njegove raširene noge. Kasad oseti blagu oblinu njenog stomaka uz svoj donji trbuh.
   On tada shvati da je to silovanje, da može da se bori jednostavno tako što neće reagovati, što će je odbiti. Nije delovalo. Vazduh kao da je bio tečan oko njih, vetar oluje dalek, a pesak je visio u vazduhu poput čipkane zavese nošene upornim lahorom.
   Moneta se pomerala napred-nazad iznad njega, uz njega. Kasad oseti sporo meškoljenje sopstvenog uzbuđenja, poput kretanja kazaljke na satu. Borio se protiv toga, borio se protiv nje, hrvao i ritao, otimao se da oslobodi ruke. Ona je bila mnogo jača. Desnim kolenom odgurnula mu je nogu u stranu. Njene bradavice trljale su mu prsa kao topli kamičci; toplina njenog stomaka i prepona terala mu je meso da reaguje poput cveta koji se izvija prema svetlosti.
   "Ne!" vrisnu Fedman Kasad, ali ućuta kada Moneta spusti svoje usne na njegove. Levom šakom i dalje mu je prikivala ruke iznad glave, a desnom je posegnula između njih, pronašla ga, povela ga.
   Kasad je ujede za usnu dok ga je obavijala toplota. Njegovo otimanje samo ga je još više približilo njoj, uteralo ga dublje u nju. On pokuša da se opusti, a ona se spusti na njega tako da su mu leđa bila utisnuta u pesak. On se seti kako su ranije vodili ljubav i pronalazili razum u međusobnoj toplini dok je rat besneo izvan kruga njihove strasti.
   Kasad zatvori oči, izvi leđa kako bi odložio agoniju zadovoljstva koja ga je oblivala kao talas. Osećao je ukus krvi na usnama, ali nije znao čije, njene ili svoje.
   Minut kasnije, dok su se njih dvoje još pomerali zajedno, Kasad shvati da mu je oslobodila ruke. Bez oklevanja, on spusti obe ruke oko nje, stavi joj prste na leđa i grubo je pritisnu bliže sebi, jednom rukom kliznu naviše da joj obavije potiljak blagim pritiskom.
   Vetar ponovo nalete, zvuk se vrati, pesak polete sa ruba dine u kovrdžama nanosa u kovitlacu. Kasad i Moneta skliznuše niže po blago zaobljenom peščanom nasipu, skotrljaše se zajedno niz topli talas do mesta gde će se on razbiti, zaboravivši noć, oluju, već zaboravljenu bitku i sve ostalo osim tog trenutka i njih dvoje.
   
   Kasnije, dok su zajedno hodali kroz razorenu lepotu Kristalnog Monolita, ona ga jednom dodirnu zlatnom ferulom, a onda još jednom plavim torusom. Posmatrao je u krhotini kristalnog panela kako mu odraz postaje skica muškarca izvedena u živi, savršena sve do pojedinosti njegovog pola i linija gde su mu se videla rebra na vitkom trupu.
   - Šta sad? upita Kasad preko medija koji nije bio ni telepatija ni zvuk.
   - Bog Bola čeka.
   - Ti si njegov sluga?
   - Nikada. Ja sam njegova saputnica i smrtni neprijatelj. Njegov čuvar.
   - Došla si sa njim iz budućnosti?
   - Ne. Uzeta sam iz svog vremena kako bih putovala natrag kroz vreme sa njim.
   - Onda, ko si bila pre nego...
   Kasadovo pitanje prekinu iznenadna pojava... Ne, pomisli on, iznenadno prisustvo, ne pojava... Šrajka.
   Stvorenje je bilo onakvo kakvog ga se sećao posle prvog susreta koji se zbio pre više godina. Kasad primeti da je ta stvar glatka poput žive koja teče po hromu i toliko sličan njihovim zaštitnim odelima, ali intuitivno je znao da ispod tog nazubljenog oklopa nije puko meso i kost. Bilo je visoko najmanje tri metra, četiri ruke izgledale su normalno na elegantnom trupu, a telo je bilo izvajana masa trnja, šiljaka, zglobova i slojeva bodljikave žice oštre kao brijač. Oči sa hiljadu površina buktale su svetlom koje kao da je stvarao rubinski laser. Dugačka vilica i slojevi zuba kao da su poticali iz noćnih mora.
   Kasad je stajao spreman. Ako mu je zaštitno odelo davalo istu snagu i pokretljivost koju je omogućavalo Moneti, možda će moći bar da umre u borbi.
   Nije bilo vremena za to. U jednom trenutku, Bog Bola stajao je pet metara dalje na crnim pločama, a već u sledećem našao se kraj Kasada i ščepao pukovnika za nadlakticu mengelama sa čeličnim sečivima koja su prosekla polje zaštitnog odela i raskrvarila mu biceps.
   Kasad se ukoči, očekujući udarac, odlučan da uzvrati na njega makar to značilo nabosti se na sečiva, trnje i žicu oštru kao brijač.
   Šrajk podiže desnu šaku i pojavi se pravougaoni portal od četiri metra. Bio je sličan dalekobacačkom portalu, ako se izuzme ljubičasti sjaj koji je ispunio unutrašnjost Monolita gustim svetlom.
   Moneta mu klimnu glavom i kroči kroz portal. Šrajk kroči napred, dok su sečiva njegovih prstiju samo blago zasecala Kasadovu nadlakticu.
   Kasad razmisli o tome da se povuče, shvati da je radoznalost u njemu jača od poriva da umre, pa kroči kroz portal zajedno sa Šrajkom.
   

18.
   CEO Meina Gledston nije mogla da zaspi. Ustala je, brzo se obukla u tami svog apartmana duboko u Domu Vlade i učinila ono što je često činila kada joj san nije dolazio - krenula je u šetnju svetovima.
   Njen privatni portal dalekobacača zapulsira u postojanje. Gledstonova ostavi svoju ljudsku stražu da sedi u predvorju i povede sa sobom samo jednog mikrodaljinca. Ne bi povela nijednog da su to dopuštali zakoni Hegemonije i vlasti TehnoSrži. Ali nisu.
   Na TC2 prošla je ponoć, ali ona je znala da će na mnogim svetovima biti dan, pa je nosila dugački ogrtač sa okovratnikom za privatnost sa Renesanse. Njene pantalone i čizme nisu odavale ni pol ni klasu, iako je sam kvalitet ogrtača mogao da je oda na nekim mestima.
   CEO Gledston kroči kroz jednokratni portal, osetivši pre nego videvši ili čuvši mikrodaljinca koji je prozujao za njom, uspinjući se u visinu i nevidljivost dok je ona stupala na Trg svetog Petra u Novom Vatikanu na Pacemu. Na sekund, nije znala zašto je ubacila šifru tog odredišta u implant - zbog prisustva onog starog monsinjora na večeri na Božjem Gaju? - ali onda shvati da je razmišljala o hodočasnicima dok je ležala budna, razmišljala o njih sedmoro koji su krenuli pre tri godine da se sretnu sa sudbinom na Hiperionu. Pacem je bio dom Oca Lenara Hojta... i onog drugog popa pre njega, Direa.
   Gledstonova slegnu ramenima pod ogrtačem i pređe preko trga. Poseta rodnim svetovima hodočasnika bila je dovoljno dobra shema za njenu šetnju koliko i svaka druga; u većini besanih noći šetala je mnoštvom svetova, vraćajući se neposredno pred zoru, pre prvih sastanaka na Tau Ceti Centru. Ovo će bar biti samo sedam svetova.
   Ovde je bilo rano. Nebesa Pacema bila su žuta, sa zelenim oblacima i mirisom amonijaka koji joj je napao sinuse i naterao joj suze na oči. U vazduhu je počivao redak, gadan hemijski smrad sveta koji nije ni potpuno teraformiran, ni sasvim negostoljubiv za čoveka. Gledstonova zastade da se obazre.
   Sveti Petar nalazio se na vrhu brda i trg je grlio polukrug stubova, sa velikom bazilikom u središtu. S njene desne strane, tamo gde su se stubovi otvarali ka stepeništu koje se spuštalo kilometar ili više ka jugu, video se gradić čije su se grube kuće zgurile pod koštano belim drvećem koje je podsećalo na kosture odavno uginulih kržljavih stvorenja.
   Moglo se videti samo nekoliko ljudi, koji su žurili trgom ili hitali uz stepenice kao da kasne na službu. Negde pod velikom kupolom katedrale zazvoniše zvona, ali redak vazduh oduzimao je tom zvuku svaki autoritet.
   Gledstonova prošeta krugom stubova, pognute glave, prenebregavajući radoznale poglede sveštenika i ekipe za čišćenje ulica, koja je jahala na zveri sličnoj ježu od pola tone. U Mreži je postojalo mnoštvo marginalnih svetova poput Pacema, a još više u Protektoratu i u obližnjoj Zabačenosti - isuviše siromašnih da bi bili privlačni beskrajno pokretljivom građanstvu, isuviše sličnih Zemlji da bi se prenebregli u mračnim danima Hedžire. Pacem je odgovarao maloj grupi poput katolika koji su tu došli u potrazi za obnavljanjem vere. Tada ih je bilo na milione, znala je Gledstonova. Sada ih nije moglo biti više od nekoliko desetina hiljada. Ona zatvori oči i prizva holoe dosjea Oca Pola Direa.
   Gledstonova je volela Mrežu. Volela je ljudska bića u njoj; pored sve njihove plitkosti, sebičnosti i nesposobnosti da se menjaju, oni su činili čovečanstvo. Gledstonova je volela Mrežu. Volela ju je dovoljno da zna da mora da pomogne njenom uništenju.
   Ona se vrati do malog terminala sa tri portala, prizva sopstveni dalekobacački neksus jednostavnom komandom premošćavanja koju je dala datasferi, pa kroči u svetlost sunca i miris mora.
   Maui-Kovenant. Gledstonova je tačno znala gde se nalazi. Stajala je na brdu iznad Prvenca gde je Sirina grobnica još označavala tačku sa koje je započela kratkotrajna pobuna gotovo čitav vek ranije. U to vreme, Prvenac je bio selo od nekoliko hiljada stanovnika i u svakoj Svetkovinskoj Nedelji frulaši su dočekivali sa dobrodošlicom pokretna ostrva na putu ka severu, gde su im se nalazila pasišta, u Polutarnom Arhipelagu. Sada se Prvenac protezao van vidokruga oko ostrva, sa lučnim gradovima i stambenim košnicama uzdignutim pola kilometra u svim pravcima, iznad brda koje je nekada imalo neprikosnoveno najbolji pogled na morski svet Maui-Kovenant.
   Ali grobnica je ostala. Telo Konzulove bake više nije bilo tamo... nikada zaista i nije bilo tamo... ali poput toliko simboličnih stvari sa ovog sveta, prazna kripta zahtevala je klanjanje, gotovo strahopoštovanje.
   Gledstonova pogleda između kula, dalje od starog mola gde su plave lagune postale smeđe, dalje od platformi za bušenje i turističkih barži, tamo gde je počinjalo more. Sada više nije bilo pokretnih ostrva. Više se nisu kretala u velikim krdima preko okeana sa drvojedrima punim južnih vetrova i delfinskim pastirima koji seku vodu, praćeni belim tragovima pene.
   Ostrva su bila pripitomljena i sada su ih nastanjivali građani Mreže. Delfini su bili mrtvi - neki pobijeni u velikim bitkama sa SILOM, ali većina ih je izvršila samoubistvo u neobjašnjivom Masovnom Samoubistvu Južnog Mora, poslednjoj tajni rase zaodenute tajnama.
   Gledstonova sede na nisku klupu blizu ruba litice i pronađe vlat trave koju je mogla da iščupa i gricka. Šta se desi sa svetom koji postane, od doma za stotinu hiljada ljudi, u tananoj ravnoteži sa tananom ekologijom, igralište za više od stotinu miliona u prvoj standardnoj deceniji građanskog statusa u Hegemoniji?
   Odgovor: svet umre. Ili umre njegova duša, bez obzira na to što je ekosfera nastavila nekako da dejstvuje. Planetni ekolozi i stručnjaci za teraformiranje održavali su ljušturu u životu, sprečavali da se mora potpuno zaguše neizbežnim đubretom, otpadnim vodama i izlivanjem nafte, radili su na tome da dovedu do minimuma ili prikriju zagađenje bukom i hiljadama drugih stvari koje je doneo napredak. Ali Maui-Kovenant, koji je Konzul poznavao kao dete pre manje od jednog veka, dok se peo ovim istim brdom na sahranu svoje bake, nestao je zauvek.
   Iznad nje prolete formacija hoking-prostirki, dok su se turisti na njima smejali i vikali. Visoko iznad njih, masivni izletnički EMV natren zakloni sunce. U iznenadnoj senci, Gledstonova baci svoju vlat trave i osloni podlaktice o kolena. Razmišljala je o Konzulovom izdajstvu. Računala je na Konzulovo izdajstvo, uložila je sve da bi se taj čovek, odgajan na Maui-Kovenantu, Sirin potomak, pridružio Proteranima u neizbežnoj borbi za Hiperion. Nije to bio samo njen plan; Li Hant je bio veoma važan u decenijama planiranja, u tananoj hirurgiji uspostavljanja kontakta tačno određenog pojedinca sa Proteranima, u položaju u kome on može da izda obe strane aktiviranjem sprave Proteranih za izazivanje kolapsa vremenskih oseka i plima na Hiperionu.
   A ovaj je to i učinio. Konzul, čovek koji je četiri decenije života, kao i ženu i dete, dao službi Hegemoniji, konačno je eksplodirao u osveti kao bomba uspavana pola veka.
   Gledstonova nije osećala nikakvo zadovoljstvo zbog tog izdajstva. Konzul je prodao dušu i za to će platiti strašnu cenu - u istoriji, u sopstvenoj glavi - ali njegovo izdajstvo nije bilo ništa u poređenju sa izdajstvom zbog koga je Gledstonova bila spremna da trpi. Kao CEO Hegemonije, ona je bila simbolični vođa za stotinu pedeset milijardi ljudskih duša. Bila je spremna da ih izda sve, kako bi spasla čovečanstvo.
   Ona ustade, oseti starost i reumu u kostima, pa polako ode do terminala. Zastade na tren kraj portala koji je blago zujao i osvrnu se da poslednji put baci pogled na Maui-Kovenant. Lahor je duvao sa mora, ali nosio je ravni zadah izlivene nafte i gasova rafinerija, pa Gledstonova okrenu glavu.
   Težina Lususa pade joj na zaogrnuta ramena poput gvozdenih beočuga. U Predvorju je bilo vreme najveće gužve i hiljade putnika, kupaca i turista zagušile su sve nivoe prolaza, ispunile kilometar dugačke pokretne stepenice živopisnom ljudskošću i dale vazduhu težinu od izdisaja koji su se mešali sa zadahom ulja i ozona osobenog za hermetički zatvoren sistem. Gledstonova je prenebregla skupe nivoe za kupovinu i prevalila je pešačkim prevoznim diskputem deset klika do glavnog Hrama Šrajka.
   Tamo se nalazila policijska zapreka i zaštitna polja koja su svetlucala ljubičasto i zeleno iza podnožja širokog stepeništa. Sam hram bio je zatvoren i mračan; mnogi visoki, tanki prozori sa obojenim staklom okrenuti ka Predvorju bili su porazbijani. Gledstonova se seti izveštaja o neredima pre više meseci; znala je da je Biskup pobegao sa svojim akolitima.
   Ona priđe bliže polju zaprečavanja, zagledana kroz nestalnu ljubičastu izmaglicu u stepenište kojim je Bron Lamija nosila svog umirućeg klijenta i ljubavnika, prvobitnog Kitsovog kibrida, ka sveštenicima Šrajka koji su ih čekali. Gledstonova je dobro poznavala Broninog oca; zajedno su proveli prve godine u Senatu. Senator Bajron Lamija bio je blistavi čovek - u jednom trenutku, davno pre nego što se Bronina majka pojavila na društvenoj sceni iz svoje zabačene provincije, Friholma, Gledstonova je razmišljala o tome da se uda za njega - a kada je on umro, deo mladosti Gledstonove bio je pokopan sa njim. Bajron Lamija bio je opsednut TehnoSrži, potpuno posvećen zadatku oslobađanja čovečanstva od okova kojima su ga AI sputavali preko pet vekova i na prostoru od hiljadu svetlosnih godina. Otac Bron Lamije bio je taj koji je naterao Gledstonovu da postane svesna opasnosti i doveo je do ove posvećenosti koja će za ishod imati najstrašniju izdaju u ljudskoj istoriji.
   A 'samoubistvo' senatora Bajrona Lamije bilo je ono što ju je obučilo za decenije opreza. Gledstonova nije znala da li su agenti Srži orkestrirali senatorovu smrt, možda su to bili i elementi hijerarhije Hegemonije koji su štitili sopstvene interese, ali znala je da Bajron Lamija nikada sebi ne bi oduzeo život, nikada ne bi napustio svoju bespomoćnu ženu i tvrdoglavu kćer na takav način. Poslednji senatski akt senatora Lamije bio je da učestvuje kao kopredlagač statusa Protektorata za Hiperion, što je bio potez koji bi taj svet uveo u Mrežu dvadeset godina pre događaja što su se sada odigravali. Posle njegove smrti, preživela kosponzorka - odnedavno uticajna Meina Gledston - povukla je predlog.
   Gledstonova pronađe šaht za propadanje i skoči u pad kraj nivoa za kupovinu i stambenih nivoa, nivoa za proizvodnju i servisiranje, nivoa za uklanjanje otpada i reaktorskih nivoa. Njen komlog i zvučnik šahta za propadanje počeše istovremeno da je upozoravaju da ulazi u nedozvoljene i nesigurne oblasti ispod Košnice. Program šahta za propadanje pokuša da zaustavi njeno spuštanje. Ona premosti tu komandu i utiša upozorenja. Nastavi da pada, sada kraj nivoa bez panela ili svetiljki, spuštajući se kroz šumu optičkih špageti-vlakana, kanale za grejanje i hlađenje i goli kamen. Konačno se zaustavi.
   Gledstonova iziđe u hodnik osvetljen samo udaljenim svetlećim kuglama i masnom svitac-farbom. Voda je kapala iz hiljadu pukotina u tavanici i zidovima i skupljala se u toksične lokve. Para je lebdela iz otvora u zidu koji su mogli biti drugi hodnici, lični odeljci ili naprosto rupe. Negde u daljini začu se ultrazvučni vrisak metala koji seče metal; bliže, elektronsko kreštanje nihil-muzike. Negde neki muškarac vrisnu, a neka žena se nasmeja i glas joj odjeknu niz šahtove i kanale. Začu se zvuk kašlja flešetne puške.
   Košnica Ološa. Gledstonova dođe do raskrsnice pećinskih hodnika i zastade da pogleda okolo. Njen mikrodaljinac sada se obruši i poče da kruži bliže, istrajan poput ljutitog insekta. Zvao je bezbednosno pojačanje. Samo zahvaljujući upornom premošćavanju Gledstonove, njegovi pozivi nisu se čuli.
   Košnica Ološa. Tu su se skrivali Bron Lamija i njen kibridni ljubavnik tih poslednjih nekoliko sati pre pokušaja da stignu do Hrama Šrajka. Bilo je to jedno od bezbroj podzemlja Mreže, gde je crna berza mogla da obezbedi sve, od 'Flešbeka' do oružja kakvo je koristila SILA, od ilegalnih androida do piratskih Polsenovih tretmana koji su sa podjednakom verovatnoćom čoveka mogli da ubiju ili da mu podare još dvadeset godina mladosti. Gledstonova krenu desno, najmračnijim hodnikom.
   Nešto veličine pacova, ali sa mnoštvom nogu, utrča u razbijenu ventilacionu cev. Gledstonova oseti smrad kanalizacije, znoja, ozona prenapregnutih paluba datumravni, slatki miris potisnika ručnih pištolja, povraćanja i zadah nižih feromona mutiranih u toksine. Hodala je hodnicima, mislila o nedeljama i mesecima koji će nastupiti, o strašnoj ceni koju će svetovi morati da plate zbog njenih odluka, njenih opsednutosti.
   Pet mladića, koje su neovlašćeni ARNisti skrojili tako da su bili više životinje nego ljudi, istupiše u hodnik ispred Gledstonove. Ona zastade.
   Mikrodaljinac se spusti ispred nje i neutralizova svoje kamuflažne polimere. Stvorenja pred njom nasmejaše se kada ugledaše samo mašinu veličinu ose koja je poskakivala i letela tamo-amo kroz vazduh. Bilo je sasvim moguće da su toliko odmakli u prekrajanju RNK da uopšte nisu mogli da prepoznaju tu spravu. Dvojica trzajem ruku otvoriše vibrooštrice. Jedan isturi čelične kandže dugačke deset centimetara. Jedan škljocnu flešetnim pištoljem sa burencetom.
   Gledstonova nije želela borbu. Znala je, čak i ako ove tupadžije iz Košnice Ološa to nisu, da mikro može da je odbrani od ove petorice i još od stotinu njih. Ali ona nije želela da neko pogine samo zato što je odabrala Ološku za šetnju.
   "Odlazite", reče ona.
   Mladići se upiljiše, žutim očima, iskolačenim crnim očima, maskiranim prorezima i fotoreceptivnim trbušnim trakama. Skladno, ali raširivši se u polukrug, oni načiniše dva koraka prema njoj.
   Meina Gledston se uspravi, prikupi ogrtač oko sebe i spusti okovratnik za privatnost dovoljno da mogu da joj vide oči. "Odlazite", reče ona ponovo.
   Mladići zastaše. Perje i krljušti vibrirali su na nevidljivom lahoru. Na dvojici, drhtale su antene i pulsirale hiljade senzornih dlačica.
   Oni odoše. Odlazak im je bio nem i brz kao i dolazak. Za sekund nije se čuo nikakav zvuk osim kapanja vode i dalekog smeha.
   Gledstonova zavrte glavom, prizva svoj lični portal i kroči kroz njega.
   
   Sol Vejntraub i njegova kćer došli su sa Barnardovog sveta. Gledstonova se prebaci do malog terminala u njihovom rodnom gradu, Krofordu. Bilo je veče. Niske, bele kuće ležale su uvučene iza negovanih travnjaka, kao odraz senzibiliteta Rivajvla Kanadske Republike i farmerske praktičnosti. Drveće je bilo visoko, širokih grana i zapanjujuće verno svom nasleđu sa Stare Zemlje. Gledstonova okrenu leđa reci pešaka, od kojih je većina žurila kući posle radnog dana provedenog negde drugde u Mreži, i krenu trotoarima od opeke duž ciglenih zgrada postavljenih oko travnatog ovala. S leve strane, ugledala je obrađene njive iza niza kuća. Visoke, zelene biljke, verovatno kukuruz, rasle su u šumovitim redovima koji su se protezali do dalekog obzorja gde se spuštao poslednji luk ogromnog crvenog sunca.
   Gledstonova prođe kroz kampus i zapita se da li je na tom koledžu Sol predavao, ali bila je nedovoljno ljubopitljiva da bi to pitala datasferu. Gasne svetiljke palile su se pod baldahinom od lišća i prve zvezde javljale su se u procepima gde je nebo bledelo iz azurne boje u ćilibar, a potom u abonos.
   Gledstonova je pročitala Vejntraubovu knjigu, Abrahamovu nedoumicu, u kojoj je on analizirao odnos između Boga koji je zahtevao žrtvovanje sina i ljudske rase koja je na to pristajala. Vejntraub je tvrdio da Jehova iz Starog Zaveta nije naprosto iskušavao Abrahama, već je opštio samo jezikom odanosti, poslušnosti, žrtvovanja i zapovedanja koji je čovečanstvo u tom trenutku međusobne veze jedino moglo da shvati. Vejntraub je novozavetnu poruku smatrao predskazanjem nove faze u toj vezi - faze u kojoj čovečanstvo više neće žrtvovati svoju decu nijednom bogu, ni zbog čega, već će roditelji... čitava rasa roditelja... ponuditi sebe umesto toga. Otud Holokosti dvadesetog veka, Kratka Razmena, tripartitni ratovi, nemirni vekovi, a možda čak i Velika Greška iz '38.
   Konačno, Vejntraub se pozabavio odbijanjem svakog žrtvovanja, odbijanjem svake veze sa Bogom izuzev veze obostranog poštovanja i iskrenog truda oko obostranog razumevanja. Pisao je o mnogostrukim smrtima Boga i o potrebi za božanskim vaskrsom sada, kad je čovečanstvo izgradilo sopstvene bogove i pustilo ih u vasionu.
   Gledstonova pređe preko elegantnog kamenog mosta koji se nadvijao preko rečice izgubljene u senkama, tako da su na njen položaj ukazivali samo zvuci koje je pravila u tami. Blaga, žuta svetlost padala je na ograde od ručno obrađenog kamena. Negde izvan kampusa, zalaja pas i bi ućutkan. Svetla su gorela na trećem spratu stare zgrade, kose i ciglene građevine prekrivene grubim crepom, koja mora da je poticala još iz vremena pre Hedžire.
   Gledstonova pomisli na Sola Vejntrauba, njegovu ženu Sarai i njihovu prelepu dvadeset šestogodišnju kćer, koja se vratila sa arheološkog nalazišta na Hiperionu bez ikakvog otkrića, izuzev Šrajkove kletve, Merlinove bolesti. Na Sol i Sarai koji gledaju kako žena stari unazad u dete, od deteta u bebu. A onda na Sola koji to gleda sam posle Saraine smrti u besmislenom, glupom padu EMV-a prilikom posete sestri.
   Na Rejčel Vejntraub, čiji će prvi i poslednji rođendan nastupiti za manje od tri standardna dana.
   Gledstonova udari pesnicom po kamenu, prizva portal i ode na drugo mesto.
   
   Na Marsu je bilo podne. Sirotinjske četvrti Tarzisa bile su sirotinjske četvrti već više od šest vekova. Nebo iznad njih bilo je ružičasto, vazduh suviše redak i suviše hladan za Gledstonovu, čak i tako umotanu u ogrtač, a prašina je letela posvuda. Ona krenu uskim stazama i šetalištem na liticama Grada Relokacije, ne pronalazeći nigde dovoljno otvoreno mesto da vidi bilo šta dalje od sledećeg grozda straćara ili kapavih tornjeva za filtriranje.
   Tu je bilo malo biljaka - velike šume Zeleniša bile su posečene radi ogreva ili su izumrle, pa su ih prekrile crvene dine. Video se samo poneki kaktus, od koga se protivzakonito pravila rakija, i čopor užurbanih, parazitskih, paukolikih lišajeva između staza koje je dvadeset pokolenja bosih nogu utabalo tako da su bile tvrde kao kamen.
   Gledstonova pronađe niski kamen i odmori se, spustivši glavu i izmasiravši kolena. Grupe dece, polunage u trakama od krpa i sa obešenim priključcima, okupljale su se oko nje, prosile novac, a onda bežale pošto ona nije reagovala.
   Sunce je bilo visoko. Mons Olimpus i ogoljena lepota akademije SILE Fedmana Kasada nisu se videli odatle. Gledstonova se obazre. Odavde je došao taj gordi čovek. Ovde je jurcao sa mladim bandama pre nego što je bio osuđen na red, razum i čast vojske.
   Gledstonova pronađe zaklonjeno mesto i kroči kroz svoj portal.
   
   Božji Gaj bio je isti kao i uvek - mirisan od arome milion miliona stabala, nem izuzev tihog šuštanja lišća i vetra, obojen polutonovima i pastelnim prelivima, sa svetlošću sunca koje je palilo bukvalno krov sveta, dok je okean krošnji hvatao svetlost, a svaki list drhtao je na lahoru, svetlucao od rose i jutarnjih pljuskova dok se povetarac uzdizao i nosio miris kiše i vlažnog rastinja do Gledstonove, na platformi visoko iznad sveta još utonulog u san i tamu pola kilometra niže.
   Priđe neki Templar, vide sjaj pristupne narukvice Gledstonove kada je pomerila ruku i povuče se, visoka, zaogrnuta prilika koja se ponovo stopila sa lavirintom rastinja i puzavica.
   Templari su bili jedna od najvarljivijih varijabli u igri Gledstonove. Njihovo žrtvovanje drvobroda Igdrasil bilo je jedinstveno, bez presedana, neobjašnjivo i zabrinjavajuće. Od svih potencijalnih saveznika u budućem ratu, niko nije bio neophodniji i nedostižniji od Templara. Posvećeno životu i odano Mjuiru, Bratstvo Drveta bilo je mala, ali moćna sila u Mreži - simbol ekološke svesti u društvu predanom samouništenju i traćenju, ali nevoljnom da shvati sopstveno ponašanje.
   Gde je Het Mastin? Zašto je ostavio Mebijusovu kocku kod ostalih hodočasnika?
   Gledstonova je posmatrala izlazak sunca. Nebo ispuniše mongolfjei-siročići, spaseni od klanice na Čigri, i njihova raznobojna tela zalebdeše ka nebesima poput mnoštva portugalskih oružnika. Svetleći paučinari raširiše solarna krila tanka poput membrana kako bi prikupili sunčevu svetlost. Jato gavranova prestade da se skriva i uzdiže se u nebo u spirali, uz kliktanje koje je bilo u oštroj suprotnosti sa blagim lahorom i šuštavim naletom kiše koja se približavala Gledstonovoj sa zapada. Istrajni zvuk kišnih kapi na lišću podseti je na njen dom u deltama Patope, na Stodnevni Monsun koji je nju i njenu braću slao napolje u močvare, u potragu za letećim krastačama, benditima i španskim mahovinastim zmijama koje su donosili u tegli u školu.
   Gledstonova shvati po stohiljaditi put da još ima vremena da se stvari zaustave. Totalni rat u ovom trenutku nije bio neizbežan. Proterani još nisu uzvratili protivnapadom koji Hegemonija ne bi mogla da prenebregne. Šrajk nije bio slobodan. Još ne.
   Sve što je morala da učini kako bi spasla stotinu milijardi života bilo je da se vrati u Senat, otkrije tri decenije prevare i dvostruke igre, otkrije svoje strahove i nesigurnost...
   Ne. Ići će kao što je bilo planirano, sve dok ne stigne do tačke kada planiranje više nije moguće. U nepredviđeno. U divlje vode haosa gde će čak i prediktivci TehnoSrži, oni koji vide sve, biti slepi.
   Gledstonova je hodala platformama, tornjevima, rampama i zaljuljanim mostovima templarskog grada na drveću. Stanovnici drveća sa mnoštva svetova i ARNovane šimpanze rugali su joj se i bežali, ljuljajući se ljupko o tanušnim lijanama tri stotine metara iznad šumskog tla. Iz oblasti zatvorenih za turiste i povlašćene posetioce, Gledstonova uhvati miris tamjana i jasno ču gregorijanski napev templarske službe u osvit dana. Ispod nje, niži nivoi oživljavali su svetlom i kretanjem. Kratki pljuskovi su prošli i Gledstonova se vratila na više nivoe, uživajući u pogledu, prešavši preko šezdesetmetarskog, drvenog, visećeg mosta koji je njeno drvo povezivao sa jednim još većim, gde je visilo privezano pet-šest balona sa toplim vazduhom - jedina vazdušna prevozna sredstva koje su Templari dopuštali na Božjem Gaju - naizgled nestrpljivih da krenu, sa putničkim nacelama koje su se ljuljale kao teška, smeđa jaja, i kožom ljupko obojenom u šare živih stvorenja - mongolfjea, Monarh leptira, Tomasovih sokola, svetlećih paučinara, sada izumrlih zeplena, nebeskih sipa, mesečevih moljaca, orlova - toliko poštovanih u predanjima da nikada nisu bili obnovljeni ili ARNovani - i još drugih.
   Sve bi ovo moglo da bude uništeno ukoliko nastavim. Biće uništeno.
   Gledstonova zastade na rubu kružne platforme i zgrabi ogradu tako čvrsto da joj se staračke pege na rukama oštro pokazaše na naglo prebledeloj koži. Ona pomisli na stare knjige koje je pročitala, na vreme pre Hedžire, pre leta svemirom, kada su embrionske nacije kontinenta Evrope prevozile tamnije ljude - Afrikance - iz njihovih rodnih zemalja u ropski život na kolonijalnom Zapadu. Da li bi ti robovi, u lancima i okovima, nagi i sklupčani u smrdljivom trbuhu broda za robove... da li bi ti robovi oklevali da se pobune, da zbace svoje porobljivače, ako bi to značilo uništenje lepote tog broda za robove... ili same Evrope?
   Ali oni su imali Afriku kojoj su mogli da se vrate.
   Meina Gledston se oglasi zvukom koji je delom bio stenjanje, delom jecaj. Hitro se okrenu dalje od veličanstvenog izlaska sunca, od zvukova napeva u pozdrav novom danu, od uzdizanja balona - živih i veštačkih - u novorođeno nebo, pa siđe niže, gde je bilo donekle mračno, kako bi prizvala svoj dalekobacač.
   
   Nije mogla da ode tamo odakle je bio poslednji hodočasnik, Martin Silenus. Silenus je bio samo vek i po star, poluplav od Polsenovih tretmana, sa ćelijama koje su se sećale ledene hladnoće desetak dugih kriogenskih fuga i još hladnijeg skladištenja, ali njegov životni vek širio se kroz više od četiri veka. Bio je rođen na Staroj Zemlji u njenim poslednjim danima, majka mu je pripadala jednoj od najplemenitijih porodica, mladost mu je bila pastiš dekadencije i elegancije, lepote i slatkog mirisa raspadanja. Dok je njegova majka ostala sa umirućom Zemljom, on je poslat u svemir tako da neko može da vrati porodične dugove, makar to značilo... kao što i jeste značilo... godine službe u dužničkom ropstvu na jednom od najpaklenijih zabačenih svetova u Mreži.
   Gledstonova nije mogla da ode na Zemlju, pa je otišla na Rajsku Kapiju.
   Prestonica se zvala Blatoravan i Gledstonova je hodala njenim popločanim ulicama, diveći se velikim, starim kućama koje su izvirivale iznad uskih, kamenom oivičenih kanala izukrštanih uz veštačku planinsku padinu kao nešto sa Ešerove grafike. Elegantna stabla i još veće papratnice zvane 'konjski rep' krunisale su vrhove brda, oivičavale široke, bele avenije i gubile se iz vidokruga oko elegantnog zakrivljenja plaža belog peska. Lenja plima donosila je ljubičaste talase koji su se prelamali u mnoštvu boja pre nego što su umirali na savršenim plažama.
   Gledstonova zastade u parku koji je gledao na Promenadu Blatoravni, gde su mnogi parovi i pažljivo odeveni turisti udisali večernji vazduh pod gasnim svetiljkama i senkama lišća, i ona zamisli kako je Rajska Kapija izgledala pre više od tri veka, kada je bila grubi svet Protektorata, još ne sasvim teraformiran, kada je Martin Silenus, koji je još patio od kulturne dislokacije, gubitka bogatstva i oštećenja mozga zbog Šoka Zamrzivača na dugom putovanju, radio tamo kao rob.
   Stanica za generisanje atmosfere tada je obezbeđivala nekoliko stotina kvadratnih kilometara vazduha koji se mogao udisati, na zemljištu gde se jedva moglo živeti. Cunamiji su odnosili gradove, projekte osvajanja zemljišta i radnike, podjednako ravnodušno. Dužnički robovi poput Silenusa kopali su kanale kiseline, strugali udisne bakterije u trahejnim lavirintima pod blatom i izbacivali đubre i mrtva tela sa plimnih blatoravni posle poplava.
   Načinili smo izvestan napredak, pomisli Gledstonova, uprkos inerciji na koju nas je naterala Srž. Uprkos tome što je nauka gotovo umrla. Uprkos svojoj kobnoj zavisnosti o igračkama koje su nam podarile naše sopstvene tvorevine.
   Bila je nezadovoljna. Pre nego što bude završila šetnju ovim svetom, želela je da poseti dom svakog hodočasnika sa Hiperiona, bez obzira na to koliko je znala da će taj gest biti jalov. Rajska Kapija bila je mesto gde je Silenus naučio da piše pravu poeziju, iako mu je privremeno oštećeni um bio izgubljen za jezik, ali ovo nije bio njegov dom.
   Gledstonova je prenebregla prijatnu muziku koja se uzdizala sa koncerta na Promenadi, prenebregla je let putničkih EMV-a koji su se kretali iznad njene glave poput migrirajućih ptica, prenebregla je prijatan vazduh i blagu svetlost, dok je prizivala portal i zapovedala mu da je dalekobaci do Zemljinog Meseca. Onog Meseca.
   Umesto da aktivira prebacivanje, komlog ju je upozori na opasnosti odlaska tamo. Ona ga premosti.
   Njen mikrodaljinac zazuja u postojanje i glasić sprave u njenom implantu reče joj da nije baš dobra zamisao da Vrhovna Izvršna putuje na tako nepostojano mesto. Ona ga ućutka.
   Portal dalekobacača i sam poče da se protivi njenom izboru, tako da je morala da upotrebi univerzalnu karticu kako bi ga ručno programirala.
   Vrata dalekobacača zatreperaše u postojanje i Gledstonova kroči kroz njih.
   
   Jedino mesto na mesecu Stare Zemlje na kome se još moglo živeti bila je planina i oblast Mare sačuvana za Masada Ceremoniju SILE, i Gledstonova upravo tu istupi. Posmatračke tribine i paradno polje bili su prazni. Zaštitno polje klase deset zamagljivalo je zvezde i daleke zidove ruba, ali Gledstonova je mogla da vidi mesta gde je unutrašnje zagrevanje izazvano strašnim gravitacionim plimama istopilo daleke planine i nateralo ih da poteku u nova mora kamena.
   Ona krenu preko ravnice sivog peska, osetivši blagu gravitaciju kao poziv na letenje. Zamisli sebe kao jedan od templarskih balona, blago privezan, ali željan bekstva. Odupre se porivu da skoči, da krene dalje džinovskim skokovima, ali korak joj je bio lak i prašina je letela u neverovatnim šarama iza nje.
   Vazduh je bio veoma redak pod kupolom zaštitnog polja i Gledstonova shvati da drhti uprkos elementima za grejanje u ogrtaču. Jedan dugi trenutak stajala je u središtu bezoblične ravnice i pokušavala da zamisli samo mesec, prvi korak čovečanstva u dugom posrtanju iz kolevke. Ali posmatračke tribine SILE i spremišta za uređaje skretali su joj pažnju, činili takva zamišljanja jalovim, i ona konačno podiže oči da bi videla ono zbog čega je, u stvari, i došla.
   Stara Zemlja počivala je na crnom nebu. Ona nikada ranije nije bila tu, naterala je sebe da nikada ranije ne dođe tu, a sada, kada se već tu nalazila, očajnički je želela da oseti nešto, da čuje nešto, kao da bi joj neki glas opreza, nadahnuća ili običnog saučešća došao na ovom mestu.
   Nije čula ništa.
   Stajala je tamo još nekoliko minuta, sa malo misli, dok su uši i nos počinjali da joj mrznu, pre nego što je odlučila da pođe. Na TC2 još malo pa će zora.
   Gledstonova je aktivirala portal i poslednji put je posmatrala unaokolo kada još jedna prenosiva dalekobacačka vrata zatrepereše u postojanje na manje od deset metara od nje. Ona zastade. Ni pet ljudskih bića u Mreži nije imalo pojedinačni pristup Zemljinom Mesecu.
   Mikrodaljinac zazuja i spusti se tako da ostane da lebdi između nje i prilike koja se pomaljala iz portala.
   Li Hant kroči napolje, obazre se, strese se od hladnoće i krenu brzo ka njoj. Glas mu je bio tanak, gotovo zabavno dečji u retkom vazduhu.
   "M. Vrhovna Izvršna, morate se smesta vratiti. Proterani su uspeli da se probiju u zapanjujućem protivnapadu."
   Gledstonova uzdahnu. Znala je da će to biti sledeći korak. "U redu", reče ona. "Da li je Hiperion pao? Možemo li evakuisati svoje snage odatle?"
   Hant odmahnu glavom. Usne su mu gotovo poplavele od hladnoće. "Ne shvatate", začu se izobličeni glas njenog ađutanta. "Nije reč samo o Hiperionu. Proterani napadaju na desetak tačaka. Vrše invaziju na samu Mrežu!"
   Najednom utrnula i prožeta do srži jezom, više od šoka nego od lunarne hladnoće, Meina Gledston klimnu glavom, čvrše prikupi ogrtač oko sebe i kroči natrag kroz portal u svet koji više nikada neće biti isti.
   
   

19.
   Okupili su se na ulazu u Dolinu Vremenskih Grobnica, Bron Lamija i Martin Silenus pod teretom onoliko ranaca i vreća koliko su bili u stanju da ponesu, Sol Vejntraub, Konzul i Otac Dire nemi kao tribunal patrijarha. Prve senke popodneva počinjale su da se izdužuju ka istoku preko doline, da posežu za mekim sjajem Grobnica kao prsti tame.
   "I dalje nisam siguran da je ovakvo razdvajanje pametno", reče Konzul dok je trljao bradu. Bilo je veoma vruće. Znoj mu se skupljao na čekinjastim obrazima i slivao mu se niz vrat.
   Lamija slegnu ramenima. "Znali smo da će se svako od nas susresti sa Šrajkom nasamo. Zar je važno to što ćemo biti razdvojeni nekoliko sati? Potrebna nam je hrana. Možete i vas trojica da pođete ako želite."
   Konzul i Sol pogledaše Oca Direa. Sveštenik je bio očito iscrpljen. Potraga za Kasadom iscrpela je ono malo rezervi energije koje je čovek sačuvao posle vaskrsavanja.
   "Neko bi trebalo da sačeka ovde za slučaj da se pukovnik vrati", reče Sol. Beba mu je izgledala veoma mala u naručju.
   Lamija klimnu glavom u znak saglasnosti. Ona podesi remenje na ramenima i vratu. "U redu. Do Utvrđenja će nam trebati oko dva sata. Nešto duže da se vratimo. Računajte da ćemo provesti puni sat u utovaru namirnica - i opet ćemo stići natrag pre mraka. Pred večeru."
   Konzul i Dire rukovaše se sa Silenusom. Sol zagrli Bron. "Vratite se zdravi i čitavi", šapnu on.
   Ona dodirnu obraz bradatog muškarca, na sekund položi ruku na bebinu glavu, okrenu se i krenu dolinom žustrim korakom.
   "Hej, jebote, sačekaj malo da te stignem!" povika Martin Silenus, uz zveket porcija i boca za vodu, dok je trčao.
   Popeli su se zajedno na sedlo između litica. Silenus se načas osvrnu i vide ostalu trojicu koje je udaljenost već učinila patuljastim, obojenim štapićima usred gromada i dina blizu Sfinge. "Ne ide baš kao što smo planirali, zar ne?" reče on.
   "Ne znam", odvrati Lamija. Ona se presvukla u kratke pantalone zbog pešačenja; mišići njenih kratkih, snažnih nogu blistali su pod premazom znoja. "Kako smo to planirali?"
   "Moj plan bio je da završim najveću poemu vasione, a onda da se vratim kući", reče Silenus. On otpi iz poslednje boce u kojoj se nalalila voda. "Bogte, voleo bih da smo poneli dovoljno vina da nam potraje."
   "Ja nisam imala nikakav plan", reče Lamija, napola sebi. Njeni kratki uvojci, zamršeni od znoja, slepili su joj se za široki vrat.
   Martin Silenus frknu u smeh. "Ti ne bi ni bila ovde da nije bilo tog tvog kiborg-ljubavnika..."
   "Klijenta", odbrusi ona.
   "Šta god. Obnovljena ličnost Džonija Kitsa mislila je da je važno stići ovamo. I ti si ga i dovukla čak ovamo... još nosiš Šrenovu petlju, zar ne?"
   Lamija odsutno dodirnu majušni nervni priključak iza levog uha. Tanka membrana osmotskog polimera zadržavala je pesak i prašinu dalje od utičnica konektora veličine čaure. "Da."
   Silenus se ponovo nasmeja. "Jebote, šta ti to vredi kad nemaš nikakvu datasferu sa kojom bi bila u međudejstvu, mala? Isto tako si mogla da ostaviš Kitsovu ličnost na Lususu ili gde god." Pesnik zastade na sekund kako bi podesio remenje i tovar. "Je li, možeš li sama da pristupiš toj ličnosti?"
   Lamija pomisli na snove koje je sanjala preksinoć. Prisustvo u njima bilo je kao Džoni... ali slike su stizale iz Mreže. Sećanja? "Ne", reče ona. "Ne mogu sama da pristupim Šrenovoj petlji. Ona nosi više podataka nego što bi stotinu jednostavnih implanata moglo da uskladišti. A sad umukni i hodaj." Ona ubrza korak i ostavi ga da stoji tamo.
   Nebo je bilo bez oblaka, zeleno i sa naznakama lapisnih dubina. Polje gromada pred njima protezalo se ka jugozapadu do pustara, dok su se pustare predavale poljima dina. Njih dvoje hodali su u tišini trideset minuta, razdvojeni mislima i međusobnom udaljenošću od pet metara. Hiperionovo sunce visilo je malo i jarko s njihove desne strane.
   "Dine su strmije", reče Lamija dok su se s mukom uspinjali uz novi vrh i klizali s druge strane. Površina je bila vrela i cipele su već počele da joj se pune peskom.
   Silenus klimnu glavom, stade i obrisa lice svilenom maramicom. Meka, ljubičasta beretka bila mu je nabijena duboko preko čela i levog uha, ali nije ga nimalo zaklanjala. "Lakše bi bilo da pratimo uzvisine tamo, severno. Blizu mrtvog grada."
   Bron Lamija zakloni oči kako bi se zagledala u tom pravcu. "Izgubićemo najmanje pola sata ako krenemo tuda."
   "Izgubićemo i više ako nastavimo ovuda." Silenus sede na dinu i otpi iz boce s vodom. Skinu ogrtač, presavi ga i nabi u najveći ranac.
   "Šta nosiš u tome?" upita Lamija. "Taj ranac izgleda pun."
   "Gledaj svoja posla, ženo."
   Lamija zavrte glavom, protrlja obraze i oseti da je izgorela na suncu. Nije navikla na tolike dane provedene na svetlosti sunca, a Hiperionova atmosfera zaprečavala je samo mali deo ultraljubičastih zraka. Ona zapetlja po džepu u potrazi za kremom za sunčanje i namaza malo. "U redu", reče ona. "Skrenućemo tamo. Pratićemo liniju grebena sve dok ne prođu najgore dine, a onda ćemo preseći natrag u pravoj liniji ka Utvrđenju." Planine su visile na obzorju i kao da se uopšte nisu približavale. Vrhovi prekriveni snegom mučili su je obećavajući hladni lahor i svežu vodu. Dolina Vremenskih Grobnica bila je nevidljiva iza njih i pogled su im zaklanjala polja dina i gromada.
   Lamija premesti tovar, skrenu desno i upola skliznu, upola siđe niz trošnu dinu.
   
   Dok su izlazili sa peska na nisku štipavicu i igličastu travu grebena, Martin Silenus nije mogao da odvoji oči od ruševina Grada Pesnika. Lamija preseče levo i oko njega, izbegavajući sve osim kamenja poluukopanih drumova koji su kružili oko grada i drugih puteva koji su vodili u pustare sve do mesta gde su nestajali pod dinama.
   Silenus je sve više i više zaostajao, da bi na kraju stao i seo na oboreni stub, koji je nekada bio portal kroz koji su androidi-radnici svake večeri marširali u stroju posle rada u poljima. Tih polja više nije bilo. Akvadukti, kanali i drumovi bili su samo naznačeni srušenim kamenjem, ulegnuća u pesku ili panjevi stabala skoreni od peska tamo gde su se nekada nadvijali nad vodovodom ili bacali hlad na prijatnu stazu.
   Martin Silenus obrisa beretkom lice i zagleda se u ruševine. Grad je još bio beo... beo poput kostiju otkrivenih pod nestalnim peskom, beo poput zuba u zemljanosmeđoj lobanji. Sa mesta gde je sedeo, Silenus je mogao da vidi da mnoštvo zgrada izgleda isto kao kada ih je poslednji put video, pre više od jednog i po veka. Amfiteatar Pesnika ležao je poludovršen, ali kraljevski u sopstvenim ruševinama, beli rimski koloseum s drugog sveta, zarastao u pustinjske puzavice i bršljan fanfara. Veliki atrijum bio je otvoren prema nebu, a galerije razorene - ne učinkom vremena, znao je Silenus, već sondama, laserima i eksplozivnim nabojima beskorisnih ljudi iz obezbeđenja Tužnog Kralja Bilija u decenijama posle evakuacije grada. Nameravali su da ubiju Šrajka. Nameravali su da koriste elektroniku i ljute zrake koherentne svetlosti da bi ubili Grendela pošto je ovaj opustošio veliku dvoranu za ispijanje medovine.
   Martin Silenus se zakikota i nagnu napred, u iznenadnoj vrtoglavici od toplote i iscrpljenosti.
   Silenus je mogao da vidi veliku kupolu Većnice gde je jeo svoje obroke, najpre sa stotinama umetničkih drugova, potom u izdvojenosti i tišini sa nekolicinom drugih koji su ostali, iz sopstvenih nedokučivih i nezabeleženih razloga, posle Bilijeve evakuacije u Kits, a onda sam. Zaista sam. Jednom je ispustio pehar i odjek je zvonio pola minuta pod kupolom iškrabanom puzavicama.
   Sam sa Morlocima, pomisli Silenus. Ali na kraju čak mi ni Morloci nisu pravili društvo. Samo moja muza.
   Začu se iznenadna eksplozija zvuka i mnoštvo belih golubova prhnu iz neke niše u gomili izlomljenih tornjeva u koje je pretvorena palata Tužnog Kralja Bilija. Silenus je posmatrao njihovo prevrtanje i kruženje na pregrejanom nebu, začuđen što su preživeli tolike vekove ovde, na rubu ničega.
   Ako sam mogao ja, zašto ne bi i oni?
   U gradu je bilo senki, lokvi slatke hladovine. Silenus se upita valjaju li bunari još, veliki podzemni rezervoari, posađeni pre nego što su stigli semebrodovi sa ljudima, i dalje puni slatke vode. Zapita se da li je njegov drevni radni sto, antikvitet sa Stare Zemlje, još u maloj sobi u kojoj je napisao najveći deo svog Speva.
   "Šta je bilo?" Bron Lamija se vratila sopstvenim tragom i stala kraj njega.
   "Ništa." On začkilji odozdo u nju. Žena je izgledala kao neko drvo koje čuči, sa masom tamnih, butnih korenova, suncem opaljenom korom i zamrznutom energijom. On pokuša da zamisli kako ona izgleda kada je iscrpljena... od tog pokušaja sam se umorio. "Upravo sam shvatio", reče on. "Gubimo vreme time što se vraćamo skroz do Utvrđenja. Postoje bunari u gradu. Verovatno i rezerve hrane."
   "A-a", reče Lamija. "Konzul i ja pomislili smo na to i razgovarali smo o tome. Mrtvi Grad opljačkan je pre više pokolenja. Hodočasnici Šrajka mora da su ispraznili spremišta pre šezdeset ili osamdeset godina. Bunari su nepouzdani... vodovod se pomerio, rezervoari su uagađeni, Idemo u Utvrđenje."
   Silenus oseti narastanje besa zbog ženine nepokolebljive nadmenosti i trenutne pretpostavke da može da preuzme komandu u svakoj situaciji. "Ja idem tamo da istražim", reče on. "To bi nam moglo uštedeti sate putovanja."
   Lamija se pomeri između njega i sunca. Crni uvojci svetlucali su joj koronom pomračenja. "Ne. Ako ovde izgubimo vreme, nećemo se vratiti pre mraka."
   "Idi ti, onda", odbrusi pesnik, iznenađen onim što je govorio. "Umoran sam. Idem da proverim skladište iza Većnice. Možda ću se setiti spremišta koja hodočasnici nikada nisu našli."
   Mogao je da vidi kako se ženino telo napinje dok je razmišljala o tome da ga povuče na noge i izvuče ponovo na dine. Prešli su jedva nešto više od trećine puta do niskih brda gde je počinjao dugi uspon stepeništem Utvrđenja. Njeni mišići se opustiše. "Martine", reče ona, "ostali zavise od nas. Molim te, nemoj da zajebeš stvar."
   On se nasmeja i nasloni se na srušeni stub. "Jebeš to", reče. "Umoran sam. Ionako znaš da ćeš ti preneti devedeset pet odsto stvari. Star sam, ženo. Stariji nego što možeš da zamisliš. Pusti me da ostanem i odmorim se malo. Možda ću pronaći nešto hrane. Možda ću nešto napisati."
   Lamija čučnu kraj njega i dodirnu mu ranac. "To je ono što si nosio. Stranice sa tvojom poemom. Sa Spevom."
   "Naravno", reče on.
   "I još misliš da će ti blizina Šrajka dopustiti da je dovršiš?"
   Silenus slegnu ramenima, osetivši kako se vrelina i vrtoglavica okreću oko njega. "Ta stvar je jedan jebeni ubica, limeni Grendel iskovan u paklu", reče on. "Ali to je moja muza."
   Lamija uzdahnu, začkilji u sunce koje se već spuštalo ka planinama, a onda se osvrnu ka putu koji su već prešli. "Vrati se", reče tiho. "U dolinu." Oklevala je za trenutak. "Ja ću poći s tobom, a onda ću se vratiti."
   Silenus se osmehnu ispucalim usnama. "Zašto bi se vraćala? Da igraš piljke sa tri čilagera dok naša zverčica ne dođe da nas ušuška pred spavanje? Ne, hvala, radije bih se ovde malo odmorio i otaljao nešto posla. Hajde samo, ženo. Ti možeš da poneseš više nego što bi mogla tri pesnika." On se pomuči oko svojih praznih paketa i boca, pa ih pruži njoj.
   Lamija uze zamršeno remenje u pesnicu kratku i tvrdu poput glave čeličnog čekića. "Siguran si? Mogu ja da idem i polako."
   On se uskobelja na noge, potpaljen trenom čistog gneva zbog njenog sažaljenja i snishodljivosti. "Jeb'o ja i tebe i konja na kom si dojahala, Lusijanko. Ako si zaboravila, svrha našeg hodočašća bila je da dođemo ovamo i pozdravimo Šrajka. Tvoj prijatelj Hojt to nije zaboravio. Kasad je ukapirao igru. Jebeni Šrajk u ovom trenutku verovatno žvaće njegove glupe vojničke kosti. Ne bi me iznenadilo da trojici koje smo ostavili za sobom u ovom trnutku hrana ili voda više nisu potrebne. Nastavi. Gubi se do sto đavola odavde. Umoran sam od tvog društva."
   Bron Lamija ostade za tren da čuči, gledajući ga odozdo dok se ljuljao nad njom. Onda se osovi na noge, dodirnu mu rame u najkraćem mogućem trenu, podiže pakete i boce na leđa, pa se otklati dalje, korakom bržim od hoda kojim je on ikada mogao da korača, čak i kao mladić. "Vratiću se za nekoliko sati", doviknu mu ona, ne okrenuvši se da ga pogleda. "Budi napolju, na ovom rubu grada. Zajedno ćemo se vratiti u Grobnice."
   Martin Silenus ne reče ništa dok je posmatrao kako se ona smanjuje, a potom i nestaje na grubom tlu ka jugozapadu. Planine su treperele u vrelini. On spusti pogled i vide da mu je ostavila bocu s vodom. On pljunu, dodade bocu ostalom tovaru i krenu u hladovinu mrtvog grada koja ga je čekala.
   

20.
   Dire samo što se nije srušio dok su ručali iz poslednje dve porcije. Sol i Konzul poneli su ga uz široko stepenište Sfinge u hlad. Svešteniku je lice bilo belo koliko i kosa.
   On pokuša da se osmehne dok mu je Sol podizao bocu do usana. "Svi vi prilično lako prihvatate činjenicu mog vaskrsenja", reče, obrisavši uglove usta prstom.
   Konzul se ponovo nasloni na kamen Sfinge. "Video sam kruciforme na Hojtu. Iste koje vi sada nosite."
   "A ja sam poverovao njegovoj priči... vašoj priči", reče Sol. On pruži vodu Konzulu.
   Dire dodirnu sebi čelo. "Slušao sam diskove komloga. Priče su, uključujući i moju... neverovatne."
   "Sumnjate li u ijednu od njih?" upita Konzul.
   "Ne. Ono što je u njima pravi smisao jeste utvrđivanje njihovog smisla. Pronalaženje zajedničkog elementa... niti koja ih povezuje."
   Sol podiže Rejčel na grudi, ljuljajući je blago, sa rukom na njenom potiljku. "Mora li postojati veza? Druga veza osim Šrajka?"
   "Oh, da", reče Dire. Nešto boje vraćalo mu se u obraze. "Ovo hodočašće nije slučajno. Niti vaš odabir."
   "Različiti elementi odlučivali su o tome ko će poći na ovo hodočašće", reče Konzul. Savetodavna grupa AI, Senat Hegemonije, čak i Crkva Šrajka."
   Dire odmahnu glavom. "Da, ali postoji samo jedna inteligencija koja je vodila tim odabirom, prijatelji moji."
   Sol se nagnu bliže. "Bog?"
   "Možda", reče Dire, sa osmehom, "ali ja sam mislio na Srž... na veštačke inteligencije koje su se tako tajanstveno ponašale kroz čitavu ovu sekvencu događaja."
   Beba je tiho gukala. Sol joj pronađe cuclu i podesi komlog na ručnom zglobu tako da odašilje otkucaje srca. Dete jednom stisnu pesnice i opusti se na naučnikovom ramenu. "Bronina priča nagoveštava da elementi Srži pokušavaju da destabilizuju status quo... da dozvole čovečanstvu priliku za preživljavanje dok oni i dalje izvode svoj projekt Ultimativne Inteligencije."
   Konzul mahnu ka nebu bez oblaka. "Sve što se dogodilo... naše hodočašće, čak i ovaj rat... proizvedeno je zbog unutrašnje politike Srži."
   "A šta mi znamo o Srži?" upita Dire tiho.
   "Ništa", reče Konzul i baci kamičak ka izrezbarenom kamenu levo od Sfinginog stepeništa. "Kad se podvuče crta, ne znamo ništa."
   Dire je sada sedeo uspravno i trljao lice malo navlaženom krpom. "A opet, njihov cilj čudnovato je sličan našem."
   "A šta je to?" upita Sol, i dalje ljuljajući bebu.
   "Da dokuče Boga", reče sveštenik. "Ili ako tu zakažu, da Ga stvore." On začkilji naniže, u dugačku dolinu. Senke su se sada kretale dalje od jugozapadnih zidova i počele su da dodiruju i obavijaju Grobnice. "Pomagao sam pri promociji takvih zamisli u okviru Crkve..."
   "Čitao sam vaše rasprave o svetom Tejaru", reče Sol. "Blistavo ste odbranili neophodnost evolucije ka Tački Omega - ka Božjem - bez uvaljivanja u Socinijansku Jeres."
   "U šta?" upita Konzul.
   Otac Dire se malo osmehnu. "Socinus je bio italijanski jeretik u šesnaestom veku nove ere. Njegovo verovanje... zbog kog je bio ekskomuniciran... bilo je da je Bog ograničeno biće, kadro da uči i raste kako svet... vasiona... postaju sve složeniji. A ja se jesam uvalio u Socinijansku Jeres, Sole. Bio je to prvi od mojih grehova."
   Solov pogled bio je otvoren. "A poslednji od vaših grehova?"
   "Osim gordosti?" reče Dire. "Najveći moj greh bilo je krivotvorenje podataka sa sedmogodišnje iskopine na Armagastu. Pokušaj da obezbedim vezu između tamošnjih nestalih Graditelja Luka i forme protohrišćanstva. Ona nije postojala. Prepravio sam podatke. I tako je ironija upravo u tome što je najveći od mojih grehova, bar u očima Crkve, bila povreda naučnog metoda. U svojim poslednjim danima, Crkva može da prihvati teološku jeres, ali ne može da podnese petljanje sa protokolima nauke."
   "Da li je Armagast bio ovakav?" upita Sol, načinivši pokret rukom koji je obuhvatio dolinu, Grobnice i grabljivu pustinju.
   Dire pogleda okolo, očima za tren sjajnim. "Prašina, kamen i osećaj smrti, da. Ali ovo mesto beskrajno je opasnije. Ovde nešto još nije podleglo smrti iako je trebalo."
   Konzul se nasmeja. "Nadajmo se da mi spadamo u tu kategoriju. Idem ja da odnesem komlog gore do sedla i da pokušam da uspostavim relejnu vezu sa brodom."
   "Idem i ja", reče Sol.
   "Ja takođe", reče Otac Dire dok je ustajao, zaneo se samo na sekund i odbijao ponuđenu Vejntraubovu ruku.
   
   Brod nije odgovarao na upite. Bez broda, nije moglo biti ni fetlinijskog releja ka Proteranima, ka Mreži ili bilo gde dalje od Hiperiona. Normalne komunikacione frekvencije nisu dejstvovale.
   "Da li je moguće da je brod uništen?" upita Sol Konzula.
   "Ne. Poruka je primljena, samo na nju nije odgovoreno. Gledstonova još drži brod u karantinu."
   Sol začkilji preko pustara u mesto gde su planine treperele u izmaglici vreline. Nekoliko klika bliže, ruševine Grada Pesnika uzdizale su se nazubljene naspram linije neba. "Baš dobro", reče on. "Iovako imamo jednog deus ex machina previše."
   Tada Pol Dire poče da se smeje, dubokim, iskrenim zvukom, pa prekinu tek kada se zakašljao i kada je morao da otpije vode.
   "Šta je bilo?" upita Konzul.
   "Deus ex machina. Ono o čemu smo već govorili. Pretpostavljam da je upravo to razlog što se nalazimo ovde. Jadni Lenar sa svojim deus ex machina u kruciformi. Bron sa svojim vaskrslim pesnikom uzapćenim u Šrenovoj petlji, u potrazi za mašinom koja će osloboditi njenog ličnog deusa. Vi, Sol, koji čekate da mračni deus razreši strašan problem vaše kćeri. Srž, nastala od mašine, koja želi da izgradi sopstvenog deusa."
   Konzul podesi naočari za sunce. "A vi, Oče?"
   Dire zavrte glavom. "Čekam da najveća mašina od svih proizvede svog deusa - vasiona. Koliko je od mog uzdizanja svetog Tejara poteklo do jednostavne činjenice da danas nisam pronašao nikakav trag živog Tvorca u svetu? Poput inteligencija TehnoSrži, i ja želim da sagradim ono što drugde ne mogu da pronađem."
   Sol je osmatrao nebo. "Za kakvim deusom tragaju Proterani?"
   Konzul odgovori. "Njihova opsednutost Hiperionom je stvarna. Oni smatraju da će ovo biti mesto na kom će se roditi nova nada za čovečanstvo."
   "Bolje da se vratimo dole", reče Sol, zaklonivši Rejčel od sunca. "Bron i Martin treba da se vrate pre večere."
   
   Ali nisu se vratili pre večere. Niti im je bilo ikakvog traga u suton. Svakog sata, Konzul je išao do ulaza u dolinu, peo se na gromadu i tragao za kretanjem daleko među dinama i na polju gromada. Nije bilo ničega. Konzul požele da je Kasad ostavio svoj energetski dvogled.
   Još pre nego što je nebo izbledelo u sumrak, naleti svetlosti preko zenita najavili su nastavak bitke u svemiru. Tri muškarca sedela su na najvišem stepeniku Sfinginog stepeništa i posmatrali svetlosnu predstavu, spore eksplozije čiste beline, mutne crvene pupoljke i iznenadne zelene i narandžaste pruge koje su ostavljale tragove na rožnjači.
   "Šta mislite, ko pobeđuje?" reče Sol.
   Konzul ne diže pogled. "Nije važno. Mislite li da bi trebalo večeras da spavamo na nekom drugom mestu, a ne u Sfingi?"
   "Ja Sfingu ne mogu da napustim", reče Sol. "Vi slobodno idite."
   Dire dodirnu bebin obraz. Ona je žvakala cuclu i obraz joj se pomerao pod njegovim prstom. "Koliko sada ima, Sol?"
   "Dva dana. Skoro tačno. Bila bi rođena oko petnaest minuta posle zalaska sunca na ovoj širini, po Hiperionovom vremenu."
   "Idem ja gore još jedan, poslednji put", reče Konzul. "Onda ćemo morati da napravimo lomaču ili tako nešto kako bismo im pomogli da pronađu put natrag."
   Konzul se spusti nekoliko stepenica ka stazi kada Sol ustade i pokaza. Ne ka mestu gde je otvor doline sijao na prigušenoj svetlosti zalaska sunca, već na drugu stranu, u senke same doline.
   Konzul stade i druga dva muškarca mu se pridružiše. Konzul posegnu u džep i izvadi mali nervni ošamućivač koji mu je Kasad dao nekoliko dana ranije. Bez Lamije i Kasada, to je bilo jedino oružje koje su imali.
   "Možete li da vidite?" šapnu Sol.
   Prilika se kretala u tami izvan slabog sjaja Grobnice od žada. Nije izgledala dovoljno velika niti se kretala dovoljno brzo da bi bila Šrajk; napredovala je čudnovato... sporo, zastajkujući s vremena na vreme, zanoseći se.
   Otac Dire se osvrnu ka ulazu u dolinu, a onda ponovo natrag. "Postoji li ikakva mogućnost da je Martin Silenus ušao u dolinu iz tog smera?"
   "Samo ako je skočio niz zidove litice", šapnu Konzul. "Ili se vratio osam klika okolo, ka severoistoku. Osim toga, ta prilika je suviše visoka da bi bila Silenus."
   Prilika ponovo zastade, zanese se, a onda pade. Sa udaljenosti veće od stotinu metara, izgledala je samo kao još jedna niska stena na tlu doline.
   "Hajdemo", reče Konzul.
   Nisu trčali. Konzul je išao prvi niz stepenište, sa ispruženim ošamućivačem, podešenim na dvadeset metara, iako je znao da će na toj udaljenosti nervni učinak biti minimalan. Otac Dire hodao je odmah iza njega i držao Solovo dete, dok je naučnik tražio neki manji kamen koji bi poneo.
   "David i Golijat?" upita Dire kada se Sol pojavio sa kamenom veličine dlana i smestio ga u praćku od fiberplastike koju je tog popodneva isekao iz omota paketa.
   Naučnikovo suncem opaljeno lice iznad brade poprimi još tamniju boju. "Tako nešto. Evo, ja ću uzeti Rejčel natrag."
   "Uživam u tome da je nosim. A ako uopšte treba da dođe do nekakve borbe, bolje da vas dvojica imate slobodne ruke."
   Sol klimnu glavom i prevali razmak kako bi hodao rame uz rame sa Konzulom, dok su sveštenik i dete stupali nekoliko koraka iza njih.
   Sa daljine od petnaest metara postade očito da je pala prilika bio čovek - veoma visoki čovek - koji je nosio grubu odeždu i ležao ničice u pesku.
   "Ostanite tu", reče Konzul i potrča. Ostali su gledali dok je on okretao telo, vraćao ošamućivač u džep i izvlačio bocu sa vodom iz opasača.
   Sol polako dokaska; osećao je iscrpljenost kao nekakvu prijatnu vrtoglavicu. Dire ih je pratio sporije.
   Kada je sveštenik stupio u svetlost Konzulove ručne svetiljke, on vide da je kapuljača palog muškarca svučena sa neodređeno azijatskog, čudnovato izobličenog, dugačkog lica osvetljenog sjajem Grobnice od žada, koliko i ručnom svetiljkom.
   "To je Templar", reče Dire, zapanjen što je ovde zatekao jednog sledbenika Mjuira.
   "To je Istinski Glas Drveta", reče Konzul. "To je prvi od naših nestalih hodočasnika... Het Mastin."
   

21.
   Martin Silenus radio je čitavo popodne na svojoj epskoj poemi i samo ga je zamiranje svetla nateralo da prekine.
   Ustanovio je da mu je stara radna soba poharana, da antikni sto nedostaje. Palata Tužnog Kralja Bilija pretrpela je najgore uvrede vremena, sa svim prozorima porazbijanim, minijaturnim dinama nanetim preko izbledelih tepiha, nekada vrednih čitavo bogatstvo, i pacovima i malim kamenim jeguljama koji su živeli između srušenog kamenja. Tornjevi sa stanovima bili su dom za golubove i lovačke sokole koji su ponovo podivljali. Konačno, pesnik se vratio u Većnicu, pod veliku geodezijsku kupolu njene obedovaonice, kako bi seo za niski sto i pisao.
   Prašina i otpaci prekrivali su keramički pod, a skerletni tonovi pustinjske puzavice gotovo su sasvim skrivali visoka slomljena okna, ali Silenus je prenebregao nevažne stvari i radio na svom Spevu.
   Poema je govorila o smrti i zbacivanju Titana od strane njihovog potomstva, Grčkih bogova. Govorila je o olimpskoj borbi praćenoj odbijanjem Titana da budu zbačeni - o ključanju velikih mora dok se Okean borio sa Neptunom, svojim uzurpatorom, o izumiranju sunaca dok se Hiperion borio sa Apolonom za vlast nad svetlošću i o drhtanju same vasione dok se Saturn borio sa Jupiterom za vlast nad tronom bogova. Nije u pitanju bila samo puka zamena jedne grupe božanstava drugom, već kraj zlatnog doba i početak mračnih vremena koja proriču propast svim smrtnim bićima.
   Spev o Hiperionu nije skrivao mnogostruke identitete tih bogova: Titani su se lako mogli shvatiti kao heroji kratke istorije čovečanstva u Galaksiji, a olimpski uzurpatori bili su AI iz TehnoSrži, i njihovo bojište protezalo se preko poznatih kontinenata, okeana i vazdušnih puteva svih svetova Mreže. Usred svega toga, čudovište Dis, sin Saturnov željan da nasledi kraljevstvo sa Jupiterom, pratilo je svoje žrtve i kosilo kako bogove, tako i smrtnike.
   Spev je takođe govorio o vezi između stvorenja i njihovih tvoraca, o ljubavi između roditelja i dece, umetnika i njihove umetnosti, svih tvoraca i njihovih tvorevina. Poema je slavila ljubav i odanost, ali se teturala na rubu nihilizma sa neprekidnom niti kvarenja kroz ljubav prema moći, ljudsku častohlepnost i intelektualnu oholost.
   Martin Silenus radio je na svom Spevu više od dva standardna veka. Njegov najbolji rad nastao je u ovom okruženju - u napuštenom gradu, gde su pustinjski vetrovi njištali poput zlokobnog grčkog hora u pozadini i gde ga je stalno prisutna pretnja Šrajka iznova iznenadno prekidala. Sačuvavši sopstveni život, otišavši odatle, Silenus je napustio svoju muzu i osudio svoje pero na tišinu. Započevši ponovo da radi, prateći tu sigurnu stazu, to savršeno kolo koje može da iskusi samo nadahnuti pisac, Martin Silenus je osetio kako se vraća u život... vene su mu se širile, pluća dublje punila, osećao je ukus bogatog svetla i čistog vazduha, a da toga nije bio ni svestan, uživao je u svakom potezu drevnog pera po pergamentu, sa velikom gomilom prethodnih strana složenim okolo po kružnom stolu, sa komadim izlomljenih zidova kao tegovima za papir, dok je priča ponovo slobodno tekla, a besmrtnost ga dozivala svakom strofom, svakim stihom.
   Silenus je došao do najtežeg i najuzbudljivijeg dela poeme, do scena u kojima je sukob besneo u hiljadu pejsaža, čitave civilizacije ostale opustošene, a predstavnici Titana u potrazi za predahom kako bi se sastali i pregovarali sa olimpskim mračnim herojima. Tim širokim pejsažem njegove mašte koračali su Saturn, Hiperion, Kot, Japet, Okean, Brijar, Mim, Porfirion, Encelad, Ret i drugi - sa svojim podjednako titanskim sestrama, Tetis, Febe, Tejom i Klimenom - a nasuprot njima bili su tu turobni likovi Jupitera, Apolona i njihovih parnjaka.
   Silenus nije znao ishod ove najepskije od svih poema. Sada je živeo samo za to da dovrši priču... i tako je bilo već decenijama. Nestali su njegovi snovi o mladosti i slavi, o bogatstvu stečenom zahvaljujući posvećenosti Reči - stekao je on i slavu i bogatstvo van svake mere, i to samo što ga nije ubilo, jeste ubilo njegovu umetnost - i mada je znao da je Spev najtananije književno delo njegovog doba, želeo je samo da ga dovrši, da i sam sazna ishod i da postavi svaku strofu, svaki stih, svaku reč u najfiniji, najčistiji, najlepši mogući sklad.
   Sada je pisao grozničavo, gotovo lud od želje da dovrši ono što je tako dugo smatrao nedovršivim. Reči i fraze letele su sa njegovog drevnog pera na vremešni papir; strofe su skakale u postojanje bez ikakvog napora, pesme su pronalazile svoj glas i dovršavale se bez potrebe za revizijom, bez pauze zbog potrage za nadahnućem. Poema se rasprostirala šokantnom brzinom, sa zapanjujućim otkrovenjima i lepotom kako reči, tako i slika, od koje se srce zaustavljalo.
   Pod zastavom primirja, Saturn i njegov Uzurpator, Jupiter, seli su sučelice sa dve strane ploče od oštro klesanog mermera. Njihov dijalog bio je i epski i jednostavan, a njihovi argumenti za postojanje i razlozi za rat stvorili su najistančaniju debatu još od Tukididovog Melijskog dijaloga. Najednom nešto novo, nešto što Martin Silenus uopšte nije planirao u svim svojim dugim satima razmišljanja lišenog muze, uđe u poemu. Oba božja kralja ispoljila su strah od trećeg uzurpatora, neke strašne spoljne sile koja je pretila postojanosti vlasti obojice. Silenus je posmatrao u čistom zaprepašćenju kako likovi koje je stvorio u hiljadama sati truda prkose njegovoj volji i rukuju se iznad mermerne ploče, uspostavljajući savez protiv...
   Protiv čega?
   Pesnik zastade, pero se zaustavi i on shvati da jedva može da vidi stranicu. Već neko vreme pisao je u polutami, a sada se sasvim spustio mrak.
   Silenus se vrati sebi u tom postupku dopuštanja svetu da ponovo nahrupi unutra, veoma nalik na vraćanje čulima koje sledi posle orgazma. Samo je spuštanje pisca ili spisateljice na svet bolnije pri povratku, u potrazi za oblacima slave koji se brzo rastvaraju u svetovnom prilivu čulnih beznačajnosti.
   Silenus se obazre. Velika obedovaonica bila je sasvim mračna, izuzev nestalnog sjaja zvezda i dalekih eksplozija kroz visoka okna i bršljan. Stolovi oko njega bili su samo senke, a zidovi, udaljeni trideset metara u oba smera, tamnije senke prostreljene varikoznom tamom pustinjske puzavice. Izvan obedovaonice, digao se večernji vetar i glas mu je sada bio jači, dok su pukotine u nazubljenim potpornim gredama i procepi u kupoli iznad njega solirali kontraaltom i sopranom.
   Pesnik uzdahnu. Nije imao ručnu svetiljku u rancu. Nije poneo ništa osim vode i svog Speva. Osećao je kako mu se stomak meškolji od gladi. Gde je ta prokleta Bron Lamija? Ali čim je pomislio na to, shvatio je da je zadovoljan što se žena nije vratila po njega. Bilo mu je potrebno da ostane sam kako bi završio poemu... ovom brzinom neće mu trebati duže od jednog dana, možda i noći. Još nekoliko sati i on će dovršiti svoje životno delo i biće spreman da se malo odmori i uživa u svakodnevnim sitnicama, u beznačajnostima života koji je sada već decenijama bio samo prekid rada na delu koje nije mogao da dovrši.
   Martin Silenus ponovo uzdahnu i poče da stavlja stranice rukopisa u ranac. Pronaći će negde svetlost... upaliće vatru, makar morao za potpalu da upotrebi drevne tapiserije Tužnog Kralja Bilija. Pisaće napolju uz svetlost svemirske bitke, ako bude morao.
   Silenus uze poslednjih nekoliko strana i pero u ruku, pa se okrenu da potraži izlaz.
   Nešto je stajalo u mraku dvorane sa njim.
   Lamija, pomisli on, osetivši kako se olakšanje i razočarenje bore jedno protiv drugog.
   Ali nije to bila Bron Lamija. Silenus primeti distorziju, glomaznu masu iznad predugačkih nogu, igru svetla na leđnom oklopu i trnju, senku ruku ispod ruku, a naročito rubinski sjaj paklenog kristala tamo gde je trebalo da se nalaze oči.
   Silenus zastenja i ponovo sede. "Ne sad!" viknu. "Odlazi, proklete ti oči bile!"
   Visoka senka priđe bliže, koracima nemim na hladnoj kramici. Nebo se mreškalo od krvavo crvene energije i pesnik je sada mogao da vidi trnje, sečiva i namotaje žice oštre kao brijač.
   "Ne!" viknu Martin Silenus. "Odbijam. Ostavi me na miru."
   Šrajk kroči još bliže. Silenusova ruka se trže, ponovo podiže pero i ispisa po praznoj donjoj margini poslednje stranice: VREME JE, MARTINE.
   Zurio je u ono što je napisao, potiskujući poriv da se ludački zakikoće. Koliko je znao, Šrajk nikada nije progovorio... nikada nije opštio... ni sa kim. Osim kroz uparene medije bola i smrti. "Ne!" vrisnu on ponovo. "Imam posla. Uzmi nekog drugog, proklet bio!"
   Šrajk ponovo kroči napred. Nebo je pulsiralo od nemih eksplozija plazme dok je žuta i crvena boja tekla stvorenju niz prsa i ruke od žive, kao prolivena farba. Ruka Martina Silenusa trže se i ispisa preko ranije poruke - SADA JE VREME, MARTINE.
   Silenus prigrli rukopis, podigavši poslednje stranice sa stola kako više ne bi mogao da piše. Zubi su mu se videli u strašnom grču kojim samo što nije šištao na prikazu.
   BIO SI SPREMAN DA SE TRAMPIŠ ZA MESTO SA SVOJIM MECENOM, ispisa njegova ruka na samoj ploči stola.
   "Ne sad!" vrisnu pesnik. "Bili je mrtav! Pusti me samo da završim. Molim te!" Martin Silenus nije nikada molio u svom dugom, dugom životu. Sada jeste. "Molim, o molim te. Molim te, pusti me samo da završim."
   Šrajk kroči napred. Bio je tako blizu da mu je izobličeni trup zaklanjao zvezde i bacao senku na pesnika.
   NE, ispisa ruka Martina Silenusa, a onda pero ispade kada Šrajk pruži svoje beskrajno dugačke ruke, a beskrajno oštri prsti probodoše pesnikove mišice sve do srži.
   Martin Silenus je vrištao dok ga je Šrajk vukao pod kupolom obedovaonice. Vrištao je dok je gledao dine pod nogama i čuo klizanje peska ispod zvuka sopstvenog vrištanja, a onda je ugledao drvo koje se uzdizalo iz doline.
   Drvo je bilo veće od doline, više od planina koje su hodočasnici prešli; njegove najviše grane kao da su posezale u svemir. Drvo je bilo od čelika i hroma, a granje mu je bilo od trnja i kopriva. Ljudska bića upinjala su se i koprcala na tom trnju - hiljade, desetine hiljada. Na crvenom svetlu sa umirućeg neba, Silenus usmeri pažnju iznad sopstvenog bola i shvati da može da prepozna neka od tih obličja. Bila su to tela, ne duše ili drugi apstrakti, i očito su trpela agoniju živih bića slomljenih od bola.
   NEOPHODNO JE, ispisa Silenusova ruka po nemilosrdnoj hladnoći Šrajkovih grudi. Krv zakapa po živi i pesku.
   "Ne!" vrisnu pesnik. On zalupa rukama po sečivima skalpela i oštrim namotajima žice. Poče da se odguruje i izvija dok ga je stvorenje grlilo još jače, navlačilo ga na sopstvena sečiva kao da je on leptir za zbirku, primerak za pribadanje. Nije nezamislivi bol oterao Martina Silenusa u ludilo, već osećaj nepovratnog gubitka. Zamalo što nije dovršio. Zamalo što nije dovršio!
   "Ne!" vrisnu Martin Silenus, otimajući se još jače, sve dok mlaz krvi i opscenosti u vrisku ne ispuniše vazduh. Šrajk ga ponese ka drvetu koje je čekalo.
   U mrtvom gradu, vrištanje je odjekivalo još minut, sve slabije i sve dalje. Onda nastupi tišina prekinuta samo povratkom golubova u gnezda, njihovim spuštanjem u razorene kupole i tornjeve, uz tiho šuštanje krila.
   Diže se vetar i zalupeta labavim oknima od 'Perspeksa' i delovima zidova, premećući krto lišće po suvim vodoskocima, pronalazeći ulaz kroz slomljena okna kupole i podižući stranice rukopisa u blagom vihoru, a neke stranice pobegoše, nošene preko nemih dvorišta, praznih šetališta i srušenih akvadukta.
   Nešto kasnije, vetar je zamro i onda se više ništa nije kretalo u Gradu Pesnika.
   

22.
   Bron Lamija ustanovila je da se njen četvorosatni hod pretvorio u desetosatnu noćnu moru. Najpre je tu bilo skretanje ka mrtvom gradu i težak izbor ostavljanja Martina Silenusa za sobom. Nije želela da pesnik tamo ostane sam; nije želela da ga natera da pođe niti da utroši vreme na povratak do Grobnica. Ovako, obilazak duž linije grebena koštao ju je jedan sat putovanja.
   Prelazak preko poslednjih dina i kamene pustare bio je iscrpljujući i tegoban. Kada je stigla do brežuljaka, bilo je već kasno popodne i Utvrđenje se nalazilo u senci.
   Bilo je lako sići niz šest stotina šezdeset jednu kamenu stepenicu iz Utvrđenja četrdeset sati ranije. Uspon je bio test čak i za njene mišiće odgajane na Lususu. Dok se pela, vazduh je postajao sve svežiji, pogled sve spektakularniji, dok na visini od četiri stotine metara iznad brežuljaka, kada joj je Dolina Vremenskih Grobnica ponovo došla u vidokrug, nije prestala da se znoji. Iz ovog ugla video se samo vrh Kristalnog Monolita, a i to samo kao neredovno svetlucanje i svetlosni blesak. Jednom se zaustavila kako bi se uverila da to neko ne šalje svetlosnu poruku, ali svetlucanje je bilo nasumično, samo ploča kristala koja hvata svetlost dok visi sa razorenog Monolita.
   Neposredno pred poslednjih stotinu stepenica, Lamija ponovo isproba komlog. Na komunikacionim kanalima čulo se uobičajeno šuštanje i besmislice, verovatno izobličene vremenskim plimama, koje su onemogućavale sve osim najbližih elektromagnetskih komunikacija. Komunikacioni laser bi delovao... činilo se da deluje kod antiknog Konzulovog komlog releja... ali osim te jedne mašine, više nisu imali komunikacionih lasera sada, kada je Kasad nestao. Lamija slegnu ramenima i pope se uz poslednje stepenice.
   Utvrđenje Hronos sagradili su androidi Tužnog Kralja Bilija - nikada to nije bilo pravo utvrđenje, trebalo je da se koristi kao izletište, gostionica za putnike i letnjikovac za umetnike. Posle evakuacije Grada Pesnika, to mesto ostalo je prazno više od jednog veka i posećivali su ga samo najodvažniji pustolovi.
   Sa postepenim jenjavanjem opasnosti od Šrajka, turisti i hodočasnici počeli su da koriste to mesto, a onda ga je Crkva Šrajka konačno ponovo otvorila kao neophodnu postaju na godišnjem Hodočašću Šrajka. Pričalo se da su se u nekim njegovim sobama uklesanim duboko u planini ili na vrhovima najnepristupačnijih minareta upražnjavali tajanstveni obredi i složena žrtvovanja tom stvorenju koje su Kultisti Šrajka zvali Avatar.
   Sa bliskim otvaranjem Grobnica, divljim nepravilnostima u vremenskim plimama i evakuacijom severnih oblasti, Utvrđenje Hronos ponovo je utihnulo. I takvo je i bilo kada se Bron Lamija vratila.
   Pustinja i mrtvi grad izgledali su nepomični na svetlosti sunca, ali Utvrđenje je bilo u sumraku kada je Lamija stigla do terase na dnu, odmorila se načas, pronašla ručnu svetiljku u najmanjem rancu i ušla u lavirint. Hodnici su bili mračni. Za vreme njihovog boravka dva dana ranije, Kasad ih je pretražio i objavio da su svi izvori energije pokvareni bez nade za popravak - solarni konvertori bili su razoreni, fuzione ćelije smrvljene, a čak su i rezervne baterije bile porazbijane i razbacane po podrumima. Lamija je razmišljala o tome više puta dok se pela uz preko šest stotina stepenica, mrko zagledana u kabine lifta na njihovim zarđalim, okomitim šinama.
   Veće dvorane, sazdane za večere i okupljanja, bile su upravo onakve kakve su ih i ostavili... posute raskomadanim ostacima napuštenih banketa i tragovima panike. Nije bilo leševa, ali smeđe pruge na kamenim zidovima i tapiserijama ukazivale su na orgiju nasilja samo koju nedelju ranije.
   Lamija je prenebregla haos, prenebregla je vesnike - velike, crne ptice sa opsceno ljudskim licima - koji su izletali iz centralne obedovaonice i prenebregla je sopstveni zamor dok se pela uz mnogo nivoa do spremišta u kome su bivakovali. Stepeništa su se neobjašnjivo sužavala, dok je bleda svetlost kroz obojeno staklo poprimala bolesne prelive. Tamo gde su okna bila razbijena ili odsutna, gargojli su virili unutra kao da su zamrznuti u trenutku ulaska. Hladan vetar duvao je snežnim prostranstvima Masiva Uzde i terao Lamiju da drhti uprkos opekotinama od sunca.
   Paketi i višak njihovih stvari bili su tamo gde su ih i ostavili, u malom spremištu visoko iznad središnje odaje. Lamija proveri da li se u nekim kutijama i sanducima u sobi nalaze trajni prehrambeni proizvodi, a onda iziđe na mali balkon gde je Lenar Hojt svirao balalajku tako malo sati - čitavu večnost - ranije.
   Senke visova protezale su se kilometrima preko peska, gotovo do mrtvog grada. Dolina Vremenskih Grobnica i pustare u metežu iza nje još su čilele u večernjoj svetlosti i gromade i niske kamene formacije bacale su zbrku senki. Lamija odatle nije mogla da razazna Grobnice, iako se poneki svetlac još iskrio sa Monolita. Ona ponovo isproba komlog, opsova kada joj on pruži samo statiku i besmislenu podlogu, pa se vrati unutra da odabere i natovari namirnice.
   Uzela je četiri pakovanja osnovnih namirnica umotanih u penu i livenu fiberplastiku. U Utvrđenju je bilo vode - korita za snežne otopine sa velikih visina bila su tehnologija koja nije mogla da se pokvari - i ona napuni sve boce koje je donela, pa potraži još. Voda je bila njihova najozbiljnija potreba. Ona opsova Silenusa što nije došao sa njom; starac je mogao da ponese bar pet-šest boca s vodom.
   Bila je spremna da krene kada je čula buku. Nešto se nalazilo u Velikoj Dvorani, između nje i stepeništa. Lamija navuče i poslednji ranac, izvuče očev automatski pištolj iz opasača i polako siđe niz stepeništa.
   Dvorana je bila prazna; vesnici se nisu vratili. Teške tapiserije koje je vetar pomerao lebdele su kao truli barjaci iznad razbacane hrane i kuhinjskog pribora. Kraj suprotnog zida, ogromna skulptura Šrajkovog lica, načinjena u potpunosti od lebdećeg hroma i čelika, rotirala je na lahoru.
   Lamija krenu bočno preko praznog prostora, okrećući se naglo na svakih nekoliko sekundi, tako da joj leđa ne budu predugo okrenuta nijednom od mračnih uglova. Odjednom je vrisak zaledi na mestu.
   Nije to bio ljudski vrisak. Tonovi su zavijali u ultrazvuk i dalje, nateravši Lamiju da zaškrguće zubima i stegne dršku pištolja pobelelim prstima. To najednom bi presečeno, kao kada se zrak plejera podigne sa diska.
   Lamija vide odakle je došla buka. Iza stola za banket, iza skulpture, ispod šest velikih prozora od bojenog stakla gde je umiruća svetlost krvarila u prigušenim bojama, nalazila su se mala vrata. Glas je odjeknuo naviše i napolje, kao da je umakao iz neke duboke tamnice ili podruma.
   Bron Lamija je bila radoznala. Čitav njen život bio je sukob sa ljubopitljivošću većom od uobičajene, koji je dostigao vrhunac njenim izborom zastarele i ponekad zabavne profesije privatne detektivke. Radoznalost ju je više puta dovodila u neprijatnosti, nevolje ili i jedno i drugo. I više puta njena radoznalost isplatila se znanjem koje je retko ko drugi posedovao.
   Ovaj put ne.
   Lamija je došla da pronađe veoma potrebnu hranu i vodu. Niko od ostalih nije mogao da dođe ovamo... tri starija muškarca nisu mogla da stignu pre nje čak i ako se uračuna skretanje do mrtvog grada... a nije je bilo briga ni za šta i ni za koga drugog.
   Kasad? zapita se, ali priguši tu misao. Taj zvuk nije došao iz grla pukovnika SILE.
   Bron Lamija uzmaknu od vrata, sa pištoljem na gotovs, pronađe stepenice do glavnih nivoa, pa siđe pažljivo, krećući se kroz svaku prostoriju što je tiše mogla dok je nosila sedamdeset kilograma hrane i više od deset boca s vodom. Ona ugleda načas sebe u izbledelom staklu na najnižem nivou - zdepasto telo pognuto, pištolj uzdignut i uperen čas tamo, čas ovamo, veliki tovar paketa koji joj se klatio na leđima i visio o širokom remenju, boce i čuturice koje su kuckale jedna o drugu.
   Lamiji to nije bilo zabavno. Ona uzdahnu s olakšanjem kada se nađe napolju na najnižoj terasi, na svežem, retkom vazduhu, spremna da ponovo siđe. Još joj nije bila potrebna ručna svetiljka - večernje nebo najednom se ispunilo niskim oblacima koji su odbijali ružičastu i ćilibarnu svetlost na svet, obasjavši bogatim sjajem čak i Utvrđenje i brežuljke pod njim.
   Ona krenu niz strme stepenice, prelazeći po dve odjednom, tako da su je snažne noge zabolele još pre nego što je stigla na pola puta. Nije zatakla pištolj za pojas, već ga je držala na gotovs za slučaj da se bilo šta spusti odozgo ili da se pojavi u otvoru litice. Kada je stigla do dna, odstupila je od stepeništa i podigla pogled ka tornjevima i terasama pola kilometra iznad nje.
   Ka njoj je padalo kamenje. I ne samo kamenje, shvati ona, gargojli su bili oboreni sa svojih drevnih postolja i tumbali su se sa gromadama, demonskih lica osvetljenih sjajem sumraka. Lamija potrča, sa zaljuljanim paketima i bocama, shvati da nema vremena da stigne na bezbednu udaljenost pre nego što odron stigne i baci se između dve niske stene koje su se oslanjale jedna na drugu.
   Zbog paketa nije mogla sasvim da se uvuče između njih, pa poče da se otima, da popušta remenje, svesna neverovatne buke kada je prvo kamenje popadalo iza nje i rikošetiralo naviše. Lamija je vukla i gurala snagom koja je kidala kožu, cepala fiberplastiku, a onda se našla ispod stena i počela da uvlači pakete i boce za sobom, rešena da se ne vraća u Utvrđenje.
   Kamenje veličine njene glave i šaka zazvižda kroz vazduh oko nje. Razbijena glava kamenog goblina odskoči u blizini i tresnu o malu stenu ni tri metra dalje. Za trenutak, vazduh je bio pun projektila i krupnije kamenje treskalo je po stenama iznad njene glave, a onda lavina prođe i začu se samo štropot kamičaka naknadnog odrona.
   Lamija se nagnu da povuče svoje pakete dublje u sigurnost, kada se jedan kamen veličine njenog komloga odbi spolja od litice, odskoči gotovo vodoravno ka njenom skrovištu, odbi se dvaput u maloj pećini skloništa i tresnu je u slepoočnicu.
   
   Lamija se probudi i starački zastenja. Glava ju je bolela. Napolju je bila noć i pulsiranje dalekih čarki obasjavalo je unutrašnjost njenog skloništa odozgo, kroz pukotine. Ona podiže prste do slepoočnice i pronađe usirenu krv na obrazu i vratu.
   Zatim se izvuče iz procepa, iskobeljavši se napolje preko napadalog kamenja, pa sede na tren, spuštene glave, odupirući se porivu da povrati.
   Paketi su joj bili nedirnuti, a samo jedna boca sa vodom bila je razbijena. Ona pronađe pištolj tamo gde ga je ispustila, na malom mestu koje nije bilo zasuto kamenjem. Kamena izbočina na kojoj je stajala bila je puna ožiljaka i useka od siline kratkog odrona.
   Lamija ispita komlog. Prošlo je manje od jednog sata. Ništa nije sišlo da je odnese ili da je zakolje dok je ležala u nesvesti. Ona se poslednji put zagleda u grudobrane i balkone, sada nevidljive visoko iznad nje, izvuče opremu napolje i krenu niz varljivu kamenu stazu dvostruko bržim korakom.
   
   Martin Silenus nije bio na rubu mrtvog grada kada je skrenula ka njemu. Nekako nije ni očekivala da ga tamo zatekne, iako se nadala da se samo umorio od čekanja i prepešačio nekoliko kilometara do doline.
   Iskušenje da skine tovar, da spusti boce na tle i odmori se malo bilo je veoma jako. Lamija mu se odupirala. Sa malim automatikom u ruci, hodala je ulicama mrtvog grada. Eksplozije svetla bile su dovoljne da može da vidi kuda ide.
   Pesnik nije odgovarao na njene odjekujuće povike, iako su stotine malih ptica koje Lamija nije mogla da prepozna prhtale u let, krila belih u tami. Hodala je nižim nivoima kraljeve stare palate, vikala uz stepeništa, čak je jednom i opalila iz pištolja, ali Silenusu nije bilo ni traga ni glasa.
   Hodala je dvorištima ispod zidova koji su nosili veliki teret puzavica, izvikivala njegovo ime, lovila bilo kakav znak da je on bio tu. Jednom je videla vodoskok koji ju je podsetio na pesnikovu priču o noći kada je nestao Tužni Kralj Bili, kada ga je odneo Šrajk, ali bilo je tu i drugih vodoskoka, i nije mogla da bude sigurna da je ovaj baš taj.
   Lamija prođe kroz središnju obedovaonicu ispod razbijene kupole, ali prostorija je bila mračna od senki. Začu se neki zvuk i ona se okrenu, sa pištoljem na gotovos, ali bio je to samo drevni list papira nošen vetrom preko keramike.
   Uzdahnula je i napustila grad, laka koraka uprkos zamoru posle više dana provedenih bez sna. Nije bilo odgovora na njene upite preko komloga, iako je osećala daja vu privlačenje vremenskih plima i nije bila iznenađena. Večernji vetrovi izbrisali su sve tragove koje je Martin mogao da ostavi pri povratku u dolinu.
   Grobnice su ponovo svetlucale, primetila je Lamija još pre nego što je stigla do širokog sedla na ulazu u dolinu. Nije to bio jarki sjaj - ništa što bi se moglo uporediti sa nemim haosom svetla iznad nje - ali svaka površinska Grobnica kao da je odavala bledu svetlost, nalik na otpuštanje energije uskladištene tokom dugog dana.
   Lamija se zaustavila na početku doline i viknula, da upozori Sola i ostale na svoj povratak. Ne bi ih odbila kada bi se ponudili da joj pomognu sa tovarom na ovih poslednjih stotinu metara. Lamijina leđa bila su izderana, a košulja skorena od krvi tamo gde se remenje useklo u meso.
   Nije bilo nikakvog odgovora na njene povike.
   Osećala je veliku iscrpljenost dok se polako pela stepenicama ka Sfingi, a onda je ispustila stvari na široku kamenu verandu i zapetljala u potrazi za ručnom svetiljkom. Unutrašnjost je bila mračna. Odeća za spavanje i paketi ležali su razbacani po prostoriji u kojoj su prespavali. Lamija viknu, sačeka da odjeci utihnu, pa ponovo prošara prostoriju svetlom. Sve je bilo isto. Ne, samo malo, nešto je bilo drugačije. Ona zatvori oči i priseti se kako je prostorija izgledala tog jutra.
   Nedostajala je Mebijusova kocka. Čudna, energijom zapečaćena kutija koju je na vetrokolima ostavio Het Mastin, više se nije nalazila u uglu. Lamija slegnu ramenima i iziđe.
   Šrajk je čekao. Stajao je odmah kraj vrata. Bio je viši nego što ga je zamišljala, nadnosio se nad njom.
   Lamija iskorači u stranu i ustuknu, potiskujući poriv da vikne na stvorenje. Podignuti pištolj izgledao je mali i beskoristan u njenoj ruci. Ručna svetiljka pade na pod, zaboravljena.
   Stvorenje nakrivi glavu i pogleda je. Crveno svetlo pulsiralo je negde iza očiju sa mnoštvom površina. Uglovi tela i sečiva hvatali su svetlost odozgo.
   "Pseto jedno", reče Lamija, ravnim glasom. "Gde su? Šta si uradio sa Solom i sa bebom? Gde su ostali?"
   Stvorenje nakrivi glavu na drugu stranu. Lice mu je bilo dovoljno tuđinsko, tako da Lamija na njemu nije mogla da razabere nikakav izraz. Telo mu je komuniciralo samo pretnjom. Čelični prsti škljocnuše i otvoriše se kao skalpeli na uvlačenje.
   Lamija ga pogodi četiri puta u lice teškim zrnima od šesnaest milimetara, koja udariše u metu i odzujaše u noć.
   "Ja nisamo došla ovamo da bih umrla, mater ti jebem metalnu", reče Lamija, nacilja, opali još tuce puta i svako tane pogodi u metu.
   Poleteše iskre. Šrajk trgnu glavom naviše, kao da osluškuje neki daleki zvuk.
   Zatim nestade.
   Lamija zadahta, čučnu, obrnu se oko ose. Ništa. Dno doline svetlucalo je na svetlosti zvezda, dok se nebo smirivalo. Senke su bile crne kao mastilo, ali daleke. Nestao je čak i vetar.
   Bron Lamija se otetura do svojih paketa i sede na najveći, pokušavajući da spusti ritam srca na normalu. Zainteresovala ju je uviđanje da se nije uplašila... ne, zaista... ali nije se mogao poreći priliv adrenalina u njenom sistemu.
   Sa pištoljem još u ruci, pet-šest metaka preostalih u magacinu i još snažnim propulzivnim nabojem, ona podiže bocu s vodom i otpi iz nje dugi gutljaj.
   Šrajk se pojavi kraj nje. Dolazak je bio trenutan i lišen svakog zvuka.
   Lamija ispusti bocu, pokuša da okrene pištolj dok se izvijala u stranu.
   Mogla je isto tako da se kreće kao usporeni film. Šrajk pruži desnu ruku, sečiva na prstima dužine igala za pletenje uhvatiše svetlost i jedan vrh skliznu joj iza uha, pronađe lobanju u uđe joj u glavu bez ikakvog trenja, bez ikakvog bola, samo sa ledenim osećajem prodiranja.
   

23.
   Pukovnik Fedman Kasad kročio je kroz portal očekujući nešto čudnovato; umesto toga, zatekao je koreografiju ratnog ludila. Moneta je prošla pre njega. Šrajk je išao za njim, sa sečivima prstiju uronjenim u Kasadovu mišicu. Kada je Kasad dovršio korak kroz peckavu zavesu energije, Moneta je stala da čeka, a Šrajk je nestao.
   Kasad je istog trena znao gde se nalaze. Gledao je sa vrha niske planine u koju je, po naređenju Tužnog Kralja Bilija, bio uklesan njegov lik pre skoro dva veka. Zaravan na vrhu bila je pusta, ako se izuzmu tinjajući ostaci odbrambene baterije za presretanje projektila iz svemira. Po glazuri granita i mehurastom, istopljenom metalu, Kasad je pretpostavio da je baterija bila prostreljena laserom sa orbite.
   Moneta priđe rubu litice, pedeset metara iznad masivnog čela Tužnog Kralja Bilija, i Kasad joj se pridruži. Pogled na rečnu dolinu, grad i uzvisine svemirske luke deset kilometara zapadno sve je objašnjavao.
   Hiperionova prestonica je gorela. Stari deo grada, Džektaun, bio je obuhvaćen minijaturnom vatrenom olujom, a desetak manjih požara istačkalo je predgrađa i obrubilo autostradu ka aerodromu poput dobro održavanih signalnih vatri. Čak je i reka Huli gorela dok se zapaljena nafta širila ispod dotrajalih dokova i skladišta. Kasad vide zvonik drevne crkve koji se uzdizao iznad plamenova. On potraži 'Cicerona', ali kafana je bila skrivena dimom i plamenovima uzvodno.
   Brda i dolina bili su mase u pokretu, poput mravinjaka koji je upravo rasturila neka džinovska čizma. Kasad vide drumove zagušene rekom čovečanstva, koja se kretala sporije od prave reke, dok su desetine hiljada ljudi bežale od borbe. Blesak čvrste artiljerije i energetskih oružja rastezao se do obzorja i osvetljavao niske oblake. Svakih nekoliko minuta, neka leteća mašina - vojni letač ili padobrod - uzdigla bi se iz dima blizu svemirske luke ili sa pošumljenih brda severno i južno, vazduh bi ispunili ubodi koherentnog svetla odozgo i odozdo i vozilo bi se srušilo, ostavljajući za sobom perjanicu crnog dima i narandžastog plamena.
   Hoverkrafti su sukljali preko reke kao vodene bube, izbegavali zapaljene ostatke brodova, barži i drugih hoverkraftova. Kasad zapazi da je jedini drumski most srušen i da mu gore čak i betonski i kameni podupirači. Borbeni laseri i zraci paklenih bičeva šarali su kroz dim; protivpešadijski projektili videli su se kao bele čestice koje šibaju brže nego što oko može da prati i ostavljaju trag namreškanog, superzagrejanog vazduha za sobom. Dok su on i Moneta posmatrali, eksplozija u blizini svemirske luke izbaci pečurku plamenog oblaka u vazduh.
   - Nije nuklearna. pomisli on.
   - Nije.
   Zaštitno odelo koje mu je prekrivalo oči ponašalo se kao stravično poboljšani vizir SILE, i Kasad iskoristi njegovu mogućnost da zumira na brdo pet kilometara severozapadno preko reke. Marinci SILE pentrali su se ka vrhu, a neki su već padali i koristili svoje oblikovane naboje za ekskavaciju, kako bi sebi iskopali rovove. Odela su im bila aktivirana, kamuflažni polimeri savršeni, toplotni potpisi minimalni, ali Kasad nije imao nikakvih poteškoća da ih vidi. Mogao je da razabere i lica da je to želeo.
   Taktička komanda i kanali uskog snopa šaputali su mu u ušima. On prepozna uzbuđeno brbljanje i nesmotrene opscenosti koje su bile osobene za ratovanje isuviše ljudskih pokolenja da bi se to dalo izbrojati. Hiljade vojnika raštrkale su se od svemirske luke i početnih položaja i sada su se ukopavale u krugu cirkumferencije dvadeset klika od grada, sa pažljivo planiranim poljima vatrenog dejstva i vektorima potpunog uništenja.
   - Očekuju invaziju, saopštio je Kasad i osetio taj napor kao nešto više od subvokalizacije, a manje od telepatije.
   Moneta podiže ruku od žive i pokaza ka nebu.
   Bilo je puno oblaka, visokih najmanje dve stotine metara, i on oseti pravi šok kada vide da ga je probila najpre jedna zdepasta letelica, zatim još desetak i, za samo nekoliko sekundi, stotinu objekata u sletanju. Većinu su skrivali kamuflažni polimeri i zaštitna polja šifrirana tako da budu u skladu sa pozadinom, ali Kasadu ipak nije bilo teško da ih razazna. Ispod polimera, siva metalna koža imala je slabo vidljive oznake u istančanoj kaligrafiji osobenoj za Proterane. Neke veće letelice očito su bile padobrodovi i plavi repovi plazme jasno su im se videli, ali ostali su se spuštali sporo pod namreškanim vazduhom suspenzionih polja i Kasad zapazi kabasti oblik i veličinu invazionih kanistera Proteranih, od kojih su neki očito nosili zalihe i artiljeriju, a mnogi nesumnjivo bili prazni, lažni mamci za odbranu na tlu.
   Trenutak kasnije, tavanica od oblaka ponovo se razbi kada se nekoliko hiljada čestica u slobodnom padu sruči kao grad: pešadija Proteranih u padu kraj kanistera i padobrodova, koja čeka poslednji mogući sekund da upotrebi svoja zaštitna polja i padobranske folije.
   Ko god da je zapovedao SILOM, posedovao je disciplinu - kako nad sobom, tako i nad svojim ljudima. Baterije na tlu i hiljade Marinaca raspoređene oko grada prenebregavali su lake mete padobrodova i kanistera i sačekali da se aktiviraju sredstva za ublažavanje pada padobranaca... kod nekih na visini jedva većoj od visine krošnje drveta. U tom trenutku, vazduh ispuniše hiljade treptaja i dimnih tragova kada laseri zablistaše kroz dim i kada stadoše da eksplodiraju projektili.
   Na prvi pogled, bila je naneta katastrofalna šteta, više nego dovoljna da odvrati svaki napad, ali brzo skaniranje saopšti Kasadu da se spustilo najmanje četrdeset odsto Proteranih - prikladan broj za prvi talas u bilo kom planetnom napadu.
   Grozd petorice padobranaca zanjiha se ka planini na kojoj su stajali on i Moneta. Zraci sa brežuljaka pretvoriše dvojicu u plamen, jedan se obruši uspaničeno pokušavajući da izbegne nova laserska koplja, a poslednju dvojicu uhvati lahor sa istoka i posla ih u spirali ka šumi.
   Sada su bila uključena sva Kasadova čula: osećao je miris jonizovanog vazduha, kordita i čvrstog propelanta; od dima i tupe kiselosti plazma-eksploziva širile su mu se nozdrve; negde u gradu, sirene su zavijale dok mu je blagi lahor donosio pucnjeve iz malog oružja i pucketanje zapaljenog drveća; radio i uhvaćeni kanali uskog snopa besomučno su brbljali; plamenovi su osvetljavali dolinu, a laserska koplja poigraval su kao reflektori kroz oblake. Pola kilometra ispod njih, na mestu gde se šuma proređivala u travu brežuljaka, odredi Marinaca Hegemonije upuštali su se u borbu prsa u prsa sa padobrancima Proteranih. Čuli su se krici.
   Fedman Kasad je posmatrao sa opčinjenošću koju je jednom iskusio u stimsimu, prilikom juriša francuske konjice kod Aginkorta.
   - Ovo nije simulacija?
   - Ne, odgovori Moneta.
   - Dešava li se sada?
   Srebrna prikaza kraj njega nakrivi glavu. Kada je sada?
   - Neposredno posle našeg... susreta... u Dolini Grobnica.
   - Ne.
   - Onda, u budućnosti?
   - Da.
   - Ali u bliskoj budućnosti?
   - Da. Pet dana posle vremena kada si sa svojim prijateljima došao u dolinu.
   Kasad zavrte glavom u čuđenju. Ako je Moneti moglo da se veruje, putovao je napred kroz vreme.
   Njeno lice odražavalo je plamenove i mnoštvo preliva dok se okretala ka njemu. Želiš li da učestvuješ u borbi?
   - Da se borim protiv Proteranih?
   On skrsti ruke i zagleda se sa novom pomnošću. Imao je prilike da se upozna sa borbenim sposobnostima ovog čudnog zaštitnog odela. Bilo je sasvim moguće da sam preokrene tok bitke... najverovatnije da uništi nekoliko hiljada vojnika Proteranih koji su se već nalazili na tlu. Ne, posla joj on, ne sada. Ne u ovom vremenu.
    -Bog Bola veruje da si ti ratnik.
   Kasad se okrenu da je ponovo pogleda. Bio je blago radoznao zbog čega je dala Šrajku tako tešku titulu. Bog Bola može da se jebe, posla joj on. Osim ako ne želi da se bori protiv mene.
   Moneta je jedan dugi tren bila nepomična, kip od žive na vetrovitom vrhu.
    -Da li bi se zaista borio sa njim? posla mu ona konačno.
    -Došao sam na Hiperion da ga ubijem. I tebe. Boriću se dok god se ijedno od vas, ili oboje, ne saglasite sa tim.
    -Još smatraš da sam ti neprijatelj?
   Kasad se seti napada kod Grobnice, znajući sada da to nije toliko bilo silovanje, koliko udovoljavanje njegovoj želji, njegovoj neizrečenoj žudnji da ponovo postane ljubavnik te neverovatne žene. Ne znam šta si ti.
    -Isprva sam bila žrtva, poput mnogih, posla Moneta, zagledavši se ponovo u dolinu. A onda, daleko u našoj budućnosti, videla sam zbog čega je Bog Bola bio sazdan... zbog čega je morao da bude sazdan... a onda sam mu postala i saputnik i čuvar.
    -Čuvar?
    -Pratila sam vremenske plime, popravljala mašine i starala se da se Bog Bola ne probudi pre svog vremena.
    -Dakle, ti možeš da ga kontrolišeš? Kasadov puls jurnu na tu pomisao.
    -Ne.
    -Ko ili šta onda može da ga kontroliše?
    -Samo onaj ili ona koja ga pobedi u ličnoj borbi.
    -Ko ga je pobedio do sada?
    -Niko, posla Moneta. Ni u tvojoj budućnosti, ni u tvojoj prošlosti.
    -Da li su mnogi pokušali?
    -Milioni.
    -I svi su izginuli?
    -Ili još gore.
   Kasad udahnu. Znaš li da li će meni biti dopušteno da se borim sa njim?
    -Hoće.
   Kasad ispusti vazduh. Niko ga nije pobedio. Njegova budućnost bila je njena prošlost... ona je tamo živela... videla je strašno drvo trnja, baš kao i on, ugledala je poznata lica, baš kao što je on ugledao Martina Silenusa kako se otima, nadirnut, godinama pre nego što je tog čoveka uopšte upoznao. Kasad okrenu leđa borbi u dolini ispod njih. Možemo li sada poći njemu? Izazivam ga na ličnu borbu.
   Moneta je gledala njegovo lice jedan nemi trenutak. Kasad je video sopstveni lik od žive odražen u njenom. Bez odgovora, ona se okrenu, dodirnu vazduh i prizva portal u postojanje.
   Kasad kroči i prođe prvi.
   

24.
   Gledstonova je prešla pravo u Dom Vlade i uletela u Taktički Centar Komande sa Lijem Hantom i pet-šest drugih ađutanata koji su je čekali. Prostorija je bila prepuna: Morpurgo, Sing, Van Zajdt i desetak drugih predstavljali su vojsku, iako je Gledstonova primetila da je mladi pomorski heroj, Zapovednik Li, odsutan; većina ministara kabineta bila je tu, uključujući Alena Imotoa iz resora odbrane, Gariona Persova iz diplomatije i Barbru Den-Gidis iz ekonomije; senatori su pristizali zajedno sa Gledstonovom i neki od njih izgledali su kao da su se upravo probudili - 'krivulja moći' tog ovala obuhvatala je senatora Kolčeva sa Lususa, senatorku Rišo sa Renesanse Vektor, Roankvista sa Nordholma, Kakinumu sa Fudžija, Sabenstorafema sa Sol Drakoni Septema i Pitersa sa Deneba Drei; Predsedavajući, Denzel-Hajat-Amin, sedeo je sa zbunjenim izrazom na licu, a ćela mu je blistala na svetlu koje je dopiralo odozgo, dok je njegov mladi parnjak, Govornik SveStvari Gibons, sedeo na rubu sedišta sa rukama na kolenima, u pozi koja je predstavljala pravu studiju jedva suzdržavane energije. Projekcija savetnika Albeda sedela je nasuprot praznoj stolici Gledstonove. Svi ustaše kada Gledstonova prolete prolazom, sede na svoje mesto i mahnu im svima da učine isto.
   "Objasnite", reče ona.
   General Morpurgo ustade, klimnu glavom nekom podređenom i svetla počeše da se prigušuju dok su se holoi maglili.
   "Manite se vizualija", odbrusi Meina Gledston. "Recite nam."
   Holoi izbledeše i svetla se ponovo upališe. Morpurgo je izgledao zapanjeno, pomalo prazno. On spusti pogled na svoj svetlosni pokazivač, namršti se na njega i spusti ga u džep. "Gospo Vrhovna, Senatori, Ministri, Predsedavajući i Govorniče, poštovani..." Morpurgo pročisti grlo, "Proterani su uspeli u razornom, iznenadnom napadu. Njihovi borbeni brodovi nalaze se blizu pet-šest svetova Mreže."
   Gungula u prostoriji priguši mu glas. "Svetova Mreže!" povikaše različiti glasovi. Vikali su političari, ministri i izvršni funkcioneri pojedinih resora.
   "Tišina", zapovedi Gledstonova - i tišina i bi. "Generali, uverili ste nas da su sve neprijateljske snage najmanje pet godina udaljene od Mreže. Kako se i zašto to izmenilo?"
   General uhvati pogled CEO. "Gospo Vrhovna, koliko možemo da ustanovimo, svi tragovi Hokingovog pogona bili su lažni mamci. Rojevi su izišli iz svojih pogona pre više decenija i krenuli ka svojim metama brzinom manjom od svetlosne..."
   Nadjača ga uzbuđeno brbljanje.
   "Nastavite, generale", reče Gledstonova, a metež ponovo utihnu.
   "Pri brzinama manjim od svetlosne... neki od Rojeva putovali su tako pedeset i više standardnih godina... nije postojao nikakav način da ih otkrijemo. To jednostavno nije krivica..."
   "Koji su svetovi u opasnosti, generale?" upita Gledstonova. Glas joj je bio veoma, veoma tih.
   Morpurgo baci pogled ka praznom vazduhu kao da su vizualije još tu, a onda se ponovo zagleda u sto. Šake mu se stegnuše u pesnice. "Naši izveštaji u ovom trenutku, zasnovani na viđenim fuzionim pogonima koji su prebačeni u Hokingov pogon po otkrivanju, ukazuju na to da će prvi talas stići do Rajske Kapije, Božjeg Gaja, Mare Infinituma, Askvita, Iksiona, Cingtao-Hsišuang Pane, Akteona, Barnardovog sveta i Tempe u sledećih petnaest do sedamdeset dva sata."
   Ovaj put nered se nije mogao utišati. Gledstonova pusti da se vika i usklici nastave nekoliko minuta pre nego što je podigla ruku da grupu vrati pod kontrolu.
   Senator Kolčev bio je na nogama. "Do sto đavola, kako je ovo moglo da se dogodi, generale? Vaša uveravanja bila su bespogovorna!"
   Morpurgo nije ustuknuo. U njegovom glasu nije bilo uzvratnog gneva. "Da, senatore, ali ujedno i zasnovana na pogrešnim podacima. Pogrešili smo. Naše pretpostavke bile su pogrešne. CEO će imati moju ostavku za jedan sat... ostali načelnici štabova pridružiće mi se u tome."
   "More, nosite se i vi i vaša ostavka!" viknu Kolčev. "Možda ćemo svi visiti sa direka dalekobacača pre nego što se ovo bude završilo. Pitanje je - šta, kog đavola, radite po pitanju ove invazije?"
   "Gabrijele", reče Gledstonova blago, "sedi, molim te. To je bilo moje sledeće pitanje. Generale? Admirale? Pretpostavljam da ste već izdali naređenja u pogledu odbrane ovih svetova?"
   Admiral Sing ustade i zauze mesto kraj Morpurga. "M. Vrhovna, učinili smo ono što smo mogli. Na nesreću, od svih svetova kojima preti prvi talas, samo Askvit ima kontigent SILE na licu mesta. Flota može da stigne do ostalih - svi oni imaju dalekobacače - ali flota se ne može razrediti tako da ih zaštiti sve. I, na nesreću..." Sing zastade na trenutak, a onda podiže glas kako bi mogli da ga čuju usred sve većeg meteža. "I, na nesreću, razmeštanje strateških rezrevi radi pojačanja pohoda na Hiperion već je započelo. Približno šezdeset odsto od dve stotine jedinica flote koje smo odredili za ovo dodatno razmeštanje ili je već prešlo dalekobacačem u Hiperionov sistem, ili je prebačeno u područja razmeštanja sa svojih prednjih odbrambenih položaja na rubovima Mreže."
   Meina Gledston protrlja obraz. Ona shvati da je još u ogrtaču, iako je okovratnik za privatnost bio spušten, i ona ga sada raskopča i pusti da joj spadne na naslon stolice. "Ono što govorite, Admirale, znači da su ti svetovi nebranjeni i da ne postoji nikakav način da okrenemo snage i vratimo se tamo na vreme. Je li tako?"
   Sing stade mirno, krut poput čoveka pred streljačkim vodom. "Tako je, CEO."
   "Šta može da se učini?" upita ona iznad obnovljenih povika.
   Morpurgo istupi. "Koristimo matriks civilnog dalekobacača da prebacimo što je više moguće pešadinaca SILE:tle i Marinaca na ugrožene svetove zajedno sa lakom artiljerijom i odbranom vazduh/svemir."
   Ministar odbrane Imoto pročisti grlo. "Ali to neće značiti Bog zna šta bez odbrane flote."
   Gledstonova pogleda Morpurga.
   "To je tačno", reče general. "U najboljem slučaju, naše snage obezbediće akciju čuvanja začelja dok se izvodi pokušaj evakuacije..."
   Senatorka Rišo bila je na nogama. "Pokušaj evakuacije! Generale, juče ste nam rekli da je evakuacija dva ili tri miliona civila sa Hiperiona nepraktična. Da li sada tvrdite da možemo uspešno da evakuišemo" - ona zastade na sekund da prokonsultuje svoj implantirani komlog - "sedam milijardi ljudi pre intervencije invazione sile Proteranih?"
   "Ne", reče Morpurgo. "Možemo da žrtvujemo trupe kako bismo spasli nekoliko... nekoliko odabranih zvaničnika, Prve Porodice, društvene i privredne vođe neophodne za nastavak ratnog napora."
   "Generale", reče Gledstonova, "juče je ova grupa odobrila trenutni prevoz vojnika SILE u flotu za pojačanje koja se prebacivala ka Hiperionu. Da li to predstavlja problem u ovoj novoj situaciji?"
   Ustade general Marinaca, Van Zajdt. "Jeste, M. Vrhovna. Trupe su prešle dalekobacačima na transportere koji su ih čekali samo jedan sat posle odluke ovog skupa. Gotovo dve trećine od stotinu hiljada dodeljenih vojnika prešle su u Hiperionov sistem do" - on baci pogled na svoj antikni hronometar - "05.30 sati po standardnom vremenu. Pre otprilike dvadeset minuta. Proći će najmanje još osam do petnaest sati pre nego što ti transporteri budu mogli da se vrate u područja razmeštaja u Hiperionovom sistemu, a zatim da pređu natrag u Mrežu."
   "A koliko vojnika stoji SILI na raspolaganju širom Mreže?" upita Gledstonova. Ona podiže prst savijen u zglobu da dodirne donju usnu.
   Morpurgo udahnu. "Približno trideset hiljada, M. Vrhovna."
   Senator Kolčev tresnu dlanom po stolu. "Znači, ne samo što smo Mreži oduzeli borbene svemirske letelice, već i glavninu ljudstva SILE."
   To nije bilo pitanje, pa Morpurgo nije ni odgovorio.
   Senatorka Feldštajn sa Barnardovog Sveta ustade. "M. Vrhovna, moj svet... svi pomenuti svetovi... moraju biti upozoreni. Ukoliko niste spremni da smesta izdate saopštenje, onda ću to morati ja da učinim."
   Gledstonova klimnu glavom. "Objaviću invaziju odmah posle ovog sastanka, Doroti. Olakšaćemo ti kontakt sa biračima preko svih medija."
   "Đavo neka nosi medije", reče niska, tamnokosa žena, "idem kući dalekobacačem čim završimo s ovim. Gospodo i dame, trebalo bi svi da visimo sa direka ukoliko su vesti tačne." Feldštajnova sede usred mrmora i šapata.
   Ustade Govornik Gibons i sačeka tišinu. Glas mu je bio napet kao struna. "Generale, govorili ste o prvom talasu... je li to oprezni vojnički žargon ili imate izveštaje o tome da će biti i kasnijih napada? Ako je već tako, koji drugi svetovi Mreže i Protektorata mogu da budu zahvaćeni?"
   Morpurgove šake stezale su se i opuštale. On baci pogled ka praznom vazduhu, pa se okrenu ka Gledstonovoj. "M. Vrhovna, smemo li da upotrebimo jedan grafički prikaz?"
   Gledstonova klimnu glavom.
   Holo je bio isti kao onaj koji je vojska koristila za vreme brifinga u Olimpu - Hegemonija, zlatna; zvezde Protektorata, zelene; vektori Rojeva Proteranih, crvene linije sa promenljivim plavim repovima; razmeštaj flote Hegemonije, narandžast - i smesta je bilo očito da su se crveni vektori veoma udaljili od svojih starih putanja i zaboli se u svemir Hegemonije poput kopalja okrvavljenih vrhova. Narandžasti žar bio je sada teško usredsređen u Hiperionovom sistemu, dok su mu ostaci bili nanizani duž putanja dalekobacača kao zrna na lančiću.
   Neki od senatora sa vojničkim iskustvom zaurili su otvorenih usta u ono što su videli.
   "Od desetak Rojeva za čije se postojanje zna", reče Morpurgo, glasom još tihim, "čini se da su se svi uključili u invaziju na Mrežu. Nekoliko ih se razdelilo u više napadačkih grupa. Drugi talas, čiji se dolazak do ciljeva predviđa za stotinu do stotinu pedeset sati posle napada prvog talasa, ima vektore koji su ovde prikazani."
   U prostoriji se nije čuo nikakav zvuk. Gledstonova se pitala da li i drugi zadržavaju dah.
   "Mete drugog talasa obuhvataju - Hebron, za stotinu sati; Renesansu Vektor, stotinu deset sati; Renesansu Minor, stotinu dvanaest sati; Nordholm, stotinu dvadeset sedam sati; Maui-Kovenant, stotinu trideset sati; Taliju, stotinu četrdeset tri sata; Deneb Drei i Vier, stotinu pedeset sati; Friholm, stotinu sedamdeset sati; Novu Zemlju, stotinu devedeset tri sata; Fudži, dve stotine četiri sata; Novu Meku, dve stotine pet sati; Pacem, Armagast i Svobodu, dve stotine dvadeset jedan sat; Lusus, dve stotine trideset sati i Tau Ceti Centar, dve stotine pedeset sati."
   Holo izblede. Tišina se oduži. General Morpurgo reče: "Pretpostavljamo da će Rojevi prvog talasa imati sekundarne mete posle početne invazije, ali vreme prevoza pod Hokingovim pogonom biće, po standardnom vremenskom dugu Mreže, u rasponu od devet nedelja do tri godine." On se vrati jedan korak natrag i stade u stav na mestu voljno.
   "Dobri Hriste", šapnu neko, nekoliko sedišta iza Gledstonove.
   Vrhovna Izvršna protrlja donju usnu. Da bi spasla čovečanstvo od onoga što je smatrala večitim ropstvom... ili još gore, izumiranjem... bila je spremna da otvori ulazna vrata kuće vuku dok se najveći deo porodice krio na spratu, bezbedan iza zaključanih vrata. Samo, sada je taj dan došao, a vukovi su nadirali kroz sva vrata i prozore. Gotovo se osmehnula na pravednost toga, na svoju krajnje budalastu pomisao da će moći da pusti haos iz kaveza, a onda i da ga kontroliše.
   "Kao prvo", reče ona, "neće biti nikakvih ostavki, nikakvih samokažnjavanja, dok god ih ja ne budem odobrila. Sasvim je moguće da će ova vlada pasti... da će, kako je to Gabrijel zgodno rekao, biti obešena o direke. Ali, u međuvremenu, mi jesmo vlada Hegemonije i tako moramo i da se ponašamo.
   Kao drugo, sastaću se sa ovim telom i predstavnicima drugih komiteta Senata za jedan sat kako bismo proradili govor koji ću održati pred Mrežom u 08.00 sati po standardnom vremenu. Vaše sugestije biće dobrodošle u to vreme.
   Kao treće, ovim zapovedam i odobravam vlastima SILE okupljenim ovde i širom Hegemonije da učine sve što je u njihovoj moći da sačuvaju i zaštite građanstvo i imovinu Mreže i Protektorata, svim izuzetnim sredstvima koja budu morali da upotrebe. Generale, admirale, želim da trupe budu prebačene natrag na ugrožene svetove Mreže u roku od deset sati. Ne zanima me kako će to biti učinjeno, ali biće učinjeno.
   Kao četvrto, posle mog govora, sazvaću punu sednicu Senata i SveStvari. U to vreme objaviću da postoji ratno stanje između Hegemonije i Proteranih Naroda. Gabrijel, Doroti, Tom, Eiko... svi vi... bićete vrlo zauzeti sledećih nekoliko sati. Pripremite govore za matične svetove, ali budite na glasanju. Hoću jednoglasnu podršku Senata. Govorniče Gibons, mogu samo da vas zamolim za pomoć u vođenju debate SveStvari. Od suštinske je važnosti da imamo glasanje okupljene SveStvari do 12.00 sati danas. Ne sme biti iznenađenja.
   Kao peto, evakuisaćemo građane svetova kojima preti prvi talas." Gledstonova podiže ruku i prekinu primedbe i objašnjenja stručnjaka. "Evakuisaćemo sve koje budemo mogli tokom razdoblja koje nam stoji na raspolaganju. Ministri Persov, Imoto, Den-Gidis i Krunens iz ministarstva Mreže za prevoz obrazovaće i voditi Veće za koordinaciju evakuacije i podneće mi iscrpan izveštaj i raspored aktivnosti danas do 13.00 sati. SILA i Biro za bezbednost Mreže nadgledaće kontrolu nad gomilom i štitiće prilaze dalekobacačima.
   Konačno, hoću da vidim savetnika Albeda, senatora Kolčeva i govornika Gibonsa u svojim privatnim odajama za tri minuta. Ima li iko pitanja?"
   Zapanjena lica zurila su u nju.
   Gledstonova ustade. "Srećno", reče. "Radite brzo. Nemojte ni na koji način da širite nepotrebnu paniku. I neka Bog sačuva Hegemoniju." Ona se okrenu i odjezdi iz prostorije.
   
   Gledstonova je sedela za svojim stolom. Kolčev, Gibons i Albedo sedeli su preko puta nje. Užurbanost u vazduhu koja se osećala iz polunaslućenih aktivnosti iza vrata još više je izluđivala zbog dugog odlaganja trenutka kada je Gledstonova progovorila. Nije skidala oči sa savetnika Albeda. "Vi", reče ona konačno, "izdali ste nas."
   Urbani poluosmeh projekcije nije ni zatitrao. "Nikada, CEO."
   "Onda imate jedan minut da objasnite zbog čega TehnoSrž, a pogotovo Savetodavno Veće AI, nije predvidelo ovu invaziju."
   "Biće dovoljna jedna reč da to objasni, M. Vrhovna", reče Albedo. "Hiperion."
   "Hiperion, sranje!" uzviknu Gledstonova i tresnu dlanom po drevnom stolu u krajnje negledstonovskoj eksploziji temperamenta. "Muka mi je više da slušam o nefaktorabilnim varijablama i prediktivnoj crnoj rupi Hiperiona, Albedo. Ili Srž može da nam pomogne u shvatanju verovatnoće ili nas je lagala pet vekova. Šta je u pitanju?"
   "Veće je predvidelo rat, CEO", reče sedokosa slika. "Naši poverljivi savetnici kod vas i kod grupe onih koji moraju da budu obavešteni objasnili su neodređenost događaja posle trenutka ulaska Hiperiona u igru."
   "Ne seri", odbrusi mu Kolčev. "Vaša predviđanja navodno su nepogrešiva u pogledu opštih trendova. Ovaj napad mora da je bio planiran pre više decenija. Možda i pre više vekova."
   Albedo slegnu ramenima. "Da, senatore, ali sasvim je moguće da je samo odluka ove vlasti da započne rat u Hiperionovom sistemu naterala Proterane da ostvare taj plan. Mi smo vas savetovali protiv svake akcije koja ima veze sa Hiperionom."
   Gledstonova spoji prste i zakucka po bradi. "A jeste li stigli da odredite i kako će ti zahtevi izmeniti ishod tog rata... ovog rata?"
   "Ne", reče Albedo.
   "Savetniče", reče CEO Meina Gledston, "molim vas da primite k znanju da od ovog trenutka, u zavisnosti od ishoda događaja iz sledećih nekoliko dana, Hegemonija Čoveka razmišlja o tome da objavi kako između nas i entiteta poznatog kao TehnoSrž postoji ratno stanje. Kao de facto ambasadoru tog entiteta, poverava vam se da tu činjenicu prosledite dalje."
   Albedo se osmehnu i raširi ruke. "M. Vrhovna, šok zbog ove strašne vesti sigurno vas je naterao da se neslano našalite. Objava rata Srži bila bi kao... da riba objavi rat vodi, kao da vozač napadne EMV zbog uznemirujućih vesti s druge strane."
   Gledstonova se ne osmehnu. "Imala sam nekada dedu na Patopi", reče ona sporo, sa sve naglašenijim akcentom, "koji je saterao šest zrna iz pulsne puške u porodični EMV kada ovaj jednog jutra nije hteo da proradi. Slobodni ste, savetniče."
   Albedo trepnu i nestade. Nagli odlazak bio je ili namerno kršenje protokola - projekcija je obično napuštala prostoriju ili puštala druge da odu pre nego što se rastoči - ili znak da je kontrolna inteligencija u Srži bila uzdrmana ovim razgovorom.
   Gledstonova klimnu glavom Kolčevu i Gibonsu. "Neću vas zadržavati, gospodo", reče ona. "Ali budite sigurni da očekujem potpunu podršku za pet sati, kada rat bude objavljen."
   "Imaćete je", reče Gibons. Dva muškarca odoše.
   Ađutanti uđoše kroz vrata i skrivene panele, ispaljujući pitanja i tražeći uputstva preko komloga. Gledstonova podiže prst. "Gde je Severn?" upita. Kada je videla prazna lica, dodala je: "Pesnik... to jest, umetnik. Onaj što radi moj portret?"
   Nekoliko ađutanata zgledaše se kao da se Šefica otkačila.
   "Još spava", reče Li Hant. "Uzeo je pilule za spavanje i niko se nije setio da ga probudi za sastanak."
   "Hoću da bude ovde za dvadeset minuta", reče Gledstonova. "Izvestite ga. Gde je Zapovednik Li?"
   Niki Kardon, mlada žena zadužena za vezu sa vojskom, progovori: "Lija su sinoć Morpurgo i šef sektora SILE:more prekomandovali u patrolu perimetrom. Skakaće od jednog do drugog okeanskog sveta dvadeset godina našeg vremena. Trenutno je... upravo je prešao u SILU:more-komcen na Bresiji i čeka prevoz koji će ga poneti sa planete."
   "Vratite ga ovamo", reče Gledstonova. "Hoću da bude unapređen u admirala flote ili neki drugi neophodni, prokleti čin, a onda dodeljen ovamo, meni, ne Domu Vlade niti Izvršnom Resoru. Može da bude i nuklearni trgovački putnik, ako baš mora."
   Gledstonova na tren pogleda u prazan zid. Pomisli na svetove kojima je te noći šetala: na Barnardov Svet i svetlost svetiljki kroz lišće, na drevne zgrade koledža; na Božji Gaj sa privezanim balonima i slobodnim zeplenima koji lebde i pozdravljaju zoru; na Rajsku Kapiju i njenu promenadu... sve su to bile mete prvog talasa. Ona zavrte glavom. "Li, hoću da mi ti, Tara i Brindenat donesete prvu verziju oba govora - opšteg obraćanja i objave rata - za četrdeset pet minuta. Kratko. Nedvosmisleno. Proverite fajlove pod 'Čerčil' i 'Strudenski.' Realistično, ali ne prkosno, optimistično, ali začinjeno mračnom odlučnošću. Niki, treba mi stvarno vremensko praćenje svakog poteza združenih načelnika štabova. Hoću sopstvene prikaze mapa - neka mi se prenose preko implanta. SAMO ZA CEO. Barbram, ti ćeš biti moj produžetak diplomatije drugim sredstvima u Senatu. Idi tamo i traži mišljenja, koristi veze, ucenjuj, laži i, uopštenog govoreći, nateraj ih da misle kako bi sada bilo bezbednije otići i boriti se protiv Proteranih , nego zameriti se meni u sledeća tri ili četiri glasanja.
   Ima li iko pitanja?" Gledstonova sačeka tri sekunde, pa pljesnu rukama. "Dakle, na posao, narode!"
   U kratkom razmaku pre sledećeg talasa senatora, ministara i ađutanata, Gledstonova se okrenu ka praznom zidu iznad sebe, podiže prst ka tavanici i protrese rukom.
   Okrenula se baš kada je sledeća gomila VIP-ovaca bila puštena unutra.