Slika se pretapa u drugu i u deliću sekunde, koliko traje preklapanje, lice dvadesetšestogodišnje Siri pojavljuje se preko crta lica starije žene. "Merine, trudna sam. Tako mi je drago. Sada te nema već pet nedelja i nedostaješ mi. Deset godina te neće biti. I više od toga. Merine, zašto se nisi setio da me pozoveš da pođem s tobom? Ne bih mogla da pođem, ali volela bih da si me makar pozvao. Ali, trudna sam, Merine. Lekari kažu da će biti dečak. Pričaću mu o tebi, ljubavi moja. Možda ćete jednog dana ti i on jedriti Arhipelagom i slušati pesme Morskog Naroda kao što smo to činili ti i ja u proteklih nekoliko nedelja. Možda ćeš ih do tada razumeti. Merine, nedostaješ mi. Molim te, pohitaj natrag."
   Holografska slika treperi i pomera se. Lice šesnaestogodišnje devojke je crveno. Duga kosa spušta joj se u kaskadama preko golih ramena i bele spavaćice. Govori brzo, utrkujući se sa suzama. "Svemirski putniče, Merine Aspiče, žao mi je zbog tvog druga - zaista mi je žao - ali otišao si a da nisi rekao ni zbogom. Imala sam takve planove o tome da nam pomogneš... o tome da ti i ja... nisi rekao čak ni zbogom. Baš me briga šta će se desiti s tobom. Nadam se da ćeš se vratiti u svoje smrdljive, pretrpane košnice Hegemonije i istruliti, eto koliko me se to tiče. U stvari, Merine Aspiče, ne bih poželela da te ponovo vidim čak ni kad bi mi za to platili. Zbogom."
   Ona okreće leđa pre nego što projekcija izbledi. Sada je u grobnici mračno, ali audio nastavlja još sekund. Čuje se tihi kikot i Sirin glas - ne mogu da mu odredim starost - čuje se poslednji put. "Adieu, Merine. Adieu."
   "Adieu", kažem ja i isključujem disključ.
   Gomila se razdvaja dok izlazim iz grobnice i žmirkam. Moja loša procena vremena pokvarila je dramatičnost događaja, a sada osmeh na mom licu izaziva ljutit šapat. Zvučnici prenose retoriku zvanične ceremonije čak do vrha našeg brda. "...početak novog doba saradnje", odjekuje bogati glas ambasadora.
   Spuštam kutiju na travu i vadim hoking-prostirku. Gomila prilazi da vidi dok razmotavam tepih. Šare su izbledele, ali letačke niti blistaju kao novi bakar. Sedam na središte prostirke i stavljam tešku kutiju iza sebe.
   "...i biće ih još, sve dok prostor i vreme više ne budu predstavljali prepreke."
   Gomila uzmiče dok lupkam po šarama za let i hoking-prostirka se uzdiže četiri metra u vazduh. Sada mogu da vidim i ono što se nalazi iza krova grobnice. Ostrva se vraćaju kako bi formirala Ekvatorijalni arhipelag. Mogu da ih vidim, na stotine, dovedene sa gladnog juga blagim vetrovima.
   "Tako da sa zadovoljstvom zatvaram ovo strujno kolo i želim dobrodošlicu vama, koloniji Maui-Kovenanta, u društvo Hegemonije Čoveka."
   Tanka nit ceremonijalnog kom-lasera pulsira ka zenitu. Čuje se tu i tamo aplauz i orkestri počinju da sviraju. Čkiljim ka nebu taman na vreme da vidim rađanje nove zvezde. Deo mene zna u mikrosekund šta se upravo dogodilo.
   Nekoliko mikrosekundi dalekobacač je radio. Na nekoliko mikrosekundi vreme i prostor jesu prestali da budu prepreka. A onda je masivno plimno privlačenje veštačke singularnosti aktiviralo termitski naboj koji sam postavio na spoljnoj zaštitnoj sferi. Ta sićušna eksplozija nije bila vidljiva, ali sekund kasnije sve širi Švarčildov radijus jede ljušturu, guta trideset šest hiljada tona krhkog dodekahedrona i brzo narasta kako bi proždrao nekoliko hiljada kilometara svemira oko sebe. A to jeste vidljivo - veličanstveno vidljivo - dok minijaturna nova bukti belinom na vedrom plavom nebu.
   Orkestar prestaje da svira. Ljudi vrište i beže u zaklon. Za to nemaju razloga. Nalet X zraka izbačen je dok je dalekobacač nastavio da se urušava sam u sebe, ali to nije dovoljno da izazove oštećenja kroz darežljivu atmosferu Maui-Kovenanta. Druga pruga plazme postaje vidljiva dok Los Anđeles povećava udaljenost između sebe i male crne rupe koja se brzo sužava. Vetrovi rastu i more je uzburkanije. Večeras će plima biti čudna.
   Želim da kažem nešto duboko, ali ne mogu ničeg da se setim. Osim toga, gomila ionako nije raspoložena da sluša. Saopštavam sebi da mogu da čujem i nešto klicanja pomešanog sa vrištanjem i povicima.
   Lupkam po šarama za let i hoking-prostirka ubrzava preko litice i iznad luke. Jedan Tomasov jastreb, koji se lenjo održavao na podnevnim toplim strujama, maše panično krilima dok mu se približavam.
   "Neka dođu!" vičem jastrebu koji beži. "Neka dođu! Imaću trideset pet godina, neću biti sam i samo neka dođu ako smeju!" Spuštam pesnicu i smejem se. Vetar mi nosi kosu i hladi znoj na prsima i rukama.
   Sada, smireniji, osmatram i skrećem prema najudaljenijem ostrvu. Radujem se susretu s ostalima. Još više, radujem se razgovoru sa Morskim Narodom, i tome što ću im reći da je konačno došlo vreme da Ajkula dođe u mora Maui-Kovenanta.
   Kasnije, kada bitke budu dobijene i svet pripadne njima, pričaću im o njoj. Pevaću im o Siri.
   Kaskada svetlosti udaljene svemirske bitke nastavila se. Nije bilo nikakvog zvuka osim klizanja vetra preko eskarpi. Ljudi u grupi sedeli su jedno blizu drugog, nagnuti napred i zagledani u drevni komlog kao da očekuju još.
   Nije bilo ničeg više. Konzul izvadi mikrodisk i stavi ga u džep.
   Sol Vejntraub protrlja leđa svoje usnule bebe i obrati se Konzulu. "Niste valjda vi Merin Aspik."
   "Ne", reče Konzul. "Merin Aspik je poginuo za vreme Sirine pobune."
   "Kako ste došli u posed tog snimka?" upita otac Hojt. I pored sveštenikove maske bola, videlo se da je bio dirnut. "Ovog neverovatnog snimka..."
   "On mi ga je dao", reče Konzul. "Nekoliko nedelja pre nego što je poginuo u Boju za Arhipelag." Konzul pogleda lica koja su ga gledala ne shvatajući. "Ja sam njihov unuk", reče. "Sirin i Merinov. Moj otac... taj Donel kog Aspik pominje... postao je prvi većnik Zakonodavnog veća kada je Maui-Kovenant primljen u Protektorat. Kasnije je izabran za senatora i služio je sve do smrti. Tog dana, na brdu blizu Sirine grobnice, ja sam imao devet godina. Imao sam dvadeset - dovoljno da se pridružim pobunjenicima i da se borim - kada je Aspik jedne noći došao na naše ostrvo, poveo me u stranu i zabranio mi da se pridružim njihovoj grupi."
   "Da li biste se borili?" upita Bron Lamija.
   "O, da. I poginuo. Kao trećina naših muškaraca i petina naših žena. Kao svi delfini i mnoga od samih ostrva, iako je Hegemonija pokušala da ih sačuva, koliko god je bilo moguće, netaknutim."
   "To je dirljiv dokument", reče Sol Vejntraub. "Ali, zbog čega ste ovde? Zbog čega ste na hodočašću Šrajku?"
   "Nisam još završio", reče Konzul. "Slušajte."
   
   Moj otac bio je slab koliko je moja baka bila jaka. Hegemonija nije čekala jedanaest lokalnih godina da se vrati - bakljobrodovi SILE bili su u orbiti pre nego što je prošlo pet godina. Otac je posmatrao kako žurno sagrađeni brodovi pobunjenika bivaju rasterivani kao muve. Nastavio je da brani Hegemoniju dok je ona postavljala opsadu našeg sveta. Sećam se kako sam, kada sam imao petnaest godina, sa porodicom, posmatrao sa gornje palube našeg ostrva predaka kako desetina drugih ostrva gori u daljini, kako letači Hegemonije pale more svojim dubinskim bombama. Ujutro, talasi su bili sivi od tela mrtvih delfina.
   Moja starija sestra, Lira, otišla je da se bori uz pobunjenike u tim beznadežnim danima posle Boja za Arhipelag. Očevici su je videli kako umire. Telo joj nikada nije pronađeno. Moj otac više nikada nije izgovorio njeno ime.
   Za tri godine posle obustave vatre i prijema u Protektorat, mi, prvobitni kolonisti, postali smo manjina na sopstvenom svetu. Ostrva su pripitomljena i prodata turistima, baš kao što je Merin predvideo i rekao Siri. Prvenac je sada grad od jedanaest miliona stanovnika, a stambene zgrade, tornjevi i EM gradovi pružaju se po čitavom ostrvu, duž obale. Luka Prvenac ostala je privlačni bazar gde potomci prvih porodica prodaju rukotvorine i preskupe umetnine.
   Neko vreme živeli smo na Tau Ceti Centru, kada je otac prvi put bio izabran za Senatora, i tamo sam završio školu. Bio sam brižni sin, veličao sam vrline života u Mreži, izučavao slavnu istoriju Hegemonije Čoveka i pripremao se za sopstvenu karijeru u diplomatskom koru.
   I sve vreme sam čekao.
   Vratio sam se posle diplomiranja, nakratko, na Maui-Kovenant i radio u kancelariji Ostrva centralne uprave. Posao mi se sastojao od toga da obilazim na stotine platformi za bušenje, koje su podizane u plićacima, da izveštavam o podvodnim kompleksima koji su se ubrzano umnožavali i da služim kao veza sa građevinskim korporacijama koje su stizale sa TC2 i Sol Drakoni Septema. Nisam uživao u tom poslu. Ali bio sam efikasan. Osmehivao se. I čekao.
   Udvarao sam se devojci iz jedne od prvih porodica, po liniji Sirinog brata od ujaka Bertola, venčao se s njom, a onda, pošto sam dobio retku ocenu 'Prvi' na ispitu za diplomatski kor, zatražio sam postavljenje izvan Mreže.
   Tako je započela naša lična dijaspora, Grešina i moja. Bio sam efikasan. Bio sam rođeni diplomata. Za pet standardnih godina postao sam Prvi sekretar. Za osam, samostalni Konzul. Dok god sam ostajao u zabačenosti, bilo je to najviše što sam mogao da postignem.
   Tako sam odabrao. Radio sam za Hegemoniju. I čekao.
   Isprva je moja uloga bila u tome da obezbeđivanjem ingenioznosti Mreže kolonistima pomognem da učine ono u čemu su bili najbolji - da unište sav pravi domorodački svet. Nije slučajno što za šest vekova međuzvezdane ekspanzije Hegemonija nije naišla na vrste koje bi se smatrale inteligentnim po Drejk-Turing-Čenovom indeksu. Na Staroj Zemlji davno je bilo prihvaćeno to da ako neka vrsta stavi čovečanstvo na svoj jelovnik u lancu ishrane, ubrzo joj sleduje istrebljenje. Kako se Mreža širila, sve vrste koje su pokušale da budu ozbiljni takmaci sa intelektom čovečanstva, bivale su istrebljene pre otvaranja prvog dalekobacača unutar sistema.
   Na Kovitlacu smo lovili teško uhvatljive zeplene kroz njihove tornjeve od oblaka. Moguće je da nisu bili razumni po standardima ljudi ili Srži. Ali, bili su divni. Dok su umirali, mreškajući se u duginim bojama, dok njihove raznobojne poruke nisu ni videli ni čuli njihovi parnjaci iz krda u bekstvu, lepota njihove agonije nije se mogla rečima opisati. Prodavali smo njihovu fotoreceptivnu kožu korporacijama Mreže, njihovo meso svetovima poput Rajske Kapije, a mrvili smo im kosti u prah kako bismo to ponudili kao afrodizijak impotentnima i sujevernima na mnoštvu drugih kolonijalnih svetova.
   Na Vrtu sam bio savetnik inženjerima arkologije koji su isušili Veliku Močvaru i okončali kratku vladavinu močvarnih kentaura koji su tamo živeli - i pretili napretku Hegemonije. Na kraju su pokušali da migriraju, ali Severna Prostranstva bila su suviše suva; kada sam posetio taj region nekoliko decenija kasnije, kada je Vrt ušao u Mrežu, sasušeni ostaci kentaura još su bili razbacani po udaljenim Prostranstvima kao ljuske egzotičnih biljaka iz nekog živopisnijeg doba.
   Na Hebron sam stigao baš kada su jevrejski naseljenici okončavali svoju dugu zavadu sa senešaj aluitima, stvorenjima krhkim poput bezvodne ekologije tog sveta. Aluiti su bili empatični i ono što ih je ubilo bio je naš strah i pohlepa - to, i naše neprobojno tuđinstvo. Ali, srce mi se na Hebronu nije okamenilo zbog smrti aluita, već zbog moje uloge u propasti samih kolonista.
   Na Staroj Zemlji imali su reč za ono što sam bio - kvisling. Jer, iako Hebron nije bio moj svet, naseljenici koji su tamo pobegli učinili su to iz razloga jasnih koliko su bili i razlozi mojih predaka koji su potpisali Sporazum života na ostrvu Maui, na Staroj Zemlji. <Sporazum, na engl. covenant; otud i ime sveta u originalu: Maui-Covenant. - prim. prev.> Ali, ja sam čekao. I dok sam čekao, delao... u svakom smislu te reči.
   Verovali su mi. Poverovali su mojim iskrenim otkrovenjima o tome koliko je divno ponovo se pridružiti zajednici čovečanstva... ući u Mrežu. Insistirali su na tome da samo jedan grad sme biti otvoren za strance. Osmehivao sam se i slagao s tim. A sada u Novom Jerusalimu živi šezdeset miliona ljudi, dok se na kontinentu nalazi deset miliona jevrejskih domorodaca, zavisnih od grada Mreže u većini svojih potreba. Još jedna decenija. Možda i manje.
   Malo sam se slomio pošto se Hebron otvorio za Mrežu. Otkrio sam alkohol, blagoslovenu antitezu flešbeka i žica u glavi. Greša je ostala sa mnom u bolnici dok se nisam povratio. Začudo, na jednom jevrejskom svetu, klinika je bila katolička. Sećam se šuštanja odora noću po hodnicima.
   Moj nervni slom bio je vrlo tih i vrlo dalek. Karijera mi nije bila ugrožena. Kao punopravni Konzul, odveo sam ženu i sina na Bresiju.
   Kako nam je samo delikatna bila uloga tamo! Kako vizantijski fino uže po kom smo hodali. Decenijama, pukovniče Kasad, snage Tehnosrži maltretirale su rojeve Proteranih gde god da su ovi bežali. Sada su preovlađujuće snage u Senatu i Savetodavno veće AI odlučili da mora da se izvrši testiranje moći Proteranih u samoj Zabačenosti. Odabrana je Bresija. Priznajem, Bresijanci su bili naši surogati decenijama pre mog dolaska. Njihovo društvo bilo je arhaično i ushićujuće prusko, militarističko do krajnosti, arogantno u svojim ekonomskim pretenzijama, ksenofobno toliko da se radosno javilo da zbriše 'Napast Proteranih'. Isprva, nekoliko pozajmljenih bakljobrodova kako bi mogli da stignu do rojeva. Plazma-oružje. Udarne sonde sa veštački stvorenim virusima.
   Mala greška u proračunu dovela je do toga da još budem na Bresiji kada su stigle horde Proteranih. Razlika od nekoliko meseci. Tamo je umesto mene trebalo da se nalazi ekipa za vojnopolitičku analizu.
   Nije bilo važno. Cilj Hegemonije je bio ispunjen. Odlučnost i sposobnost SILE za brzo zauzimanje borbenih položaja propisno su isprobani a da interesima Hegemonije nije načinjena nikakva šteta. Greša je poginula, naravno. U prvom bombardovanju. I Alon, moj desetogodišnji sin. On je bio sa mnom... preživeo je sam rat... samo da bi poginuo kada je neki idiot iz SILE aktivirao skrivenu bombu ili naboj za razaranje preblizu baraka za izbeglice u Bakminsteru, prestonici.
   Nisam bio uz njega kada je poginuo.
   Posle Bresije bio sam unapređen. Dali su mi najizazovniji i najosetljiviji zadatak ikada poveren nekome ranga običnog konzula: postao sam diplomata zadužen za direktne pregovore sa samim Proteranima.
   Najpre su me 'bacili na Tau Ceti Centar kako bih prisustvovao dugim konferencijama sa komisijom senatorke Gledston i sa nekim od AI savetnika. Sreo sam se sa Gledstonovom lično. Plan je bio veoma komplikovan. Suštinski, trebalo je isprovocirati Proterane da napadnu, a ključ za tu provokaciju bio je svet Hiperion.
   Proterani su posmatrali Hiperion i pre Boja za Bresiju. Naši obaveštajci naznačavali su da su oni opsednuti Vremenskim grobnicama i Šrajkom. Njihov napad na bolnički brod Hegemonije, koji je, među ostalima, nosio i pukovnika Kasada, bio je pogrešno proračunat; kapetan njihovog broda uspaničio se kada je bolnički brod pogrešno identifikovan kao vojni kovit-brod. Još gora je, sa stanovišta Proteranih, bila činjenica da je, spustivši padobrodove blizu samih grobnica, isti zapovednik otkrio njihovu sposobnost da prkose vremenskim plimama. Pošto je Šrajk desetkovao njihove ekipe komandosa, kapetan bakljobroda vratio se u Roj da bi bio smaknut.
   Ali naši obaveštajci obaveštavali su da pogrešni proračun Proteranih nije značio njihovu potpunu propast. Dobijene su vredne informacije o Šrajku. A opsednutost Hiperionom se produbila.
   Gledstonova mi je objasnila kako Hegemonija namerava da iskoristi tu opsesiju.
   Suština plana bila je u tome da Proterani moraju biti isprovocirani da napadnu Hegemoniju. Žiža njihovog napada trebalo je da bude sam Hiperion. Naterali su me da shvatim kako bitka koja će proizaći iz toga ima viŠe veze sa unutrašnjom politikom Mreže nego sa Proteranima. Neki elementi Tehnosrži protivili su se vekovima ulasku Hiperiona u Hegemoniju. Gledstonova je objasnila da to više nije u interesu čovečanstva i da će nasilna aneksija Hiperiona - pod maskom odbrane same Mreže - omogućiti da na vlast u Srži dođu progresivnije koalicije AI. Od te promene ravnoteže snage u Srži Senat i Mreža imaće koristi na način koji mi nije u potpunosti objašnjen. Proterani će biti zbrisani kao moguća pretnja jednom zasvagda. Započeće novo doba slave Hegemonije.
   Gledstonova je objasnila da ne moram da se prijavim kao dobrovoljac, da je misija puna opasnosti - kako po moju karijeru tako i po moj život. Svejedno sam prihvatio.
   Hegemonija mi je obezbedila privatnu svemirsku letelicu. Zatražio sam samo jednu modifikaciju: dodavanje antiknog klavira 'Stejnvej'.
   Mesecima sam putovao sam pod Hokingovim pogonom. Još meseci proveo sam u lutanju regionima gde su Rojevi Proteranih redovno migrirali. Konačno je moj brod primećen i zarobljen. Prihvatili su da sam kurir, a znali su da sam špijun. Razmatrali su da li da me ubiju, i nisu to učinili. Razmatrali su da li sa mnom da pregovaraju, pa su na kraju odlučili da to učine.
   Neću pokušavati da vam opišem lepotu života u jednom Roju - njihove kugle-gradove sa nultom gravitacijom, farme kometa i potisne grozdove, njihove mikroorbitalne šume, migrirajuće reke i deset hiljada boja i tekstura života u Nedelji Sastanka. Dovoljno će biti da kažem kako verujem da su Proterani u proteklom milenijumu učinili ono što čovečanstvo Mreže nije: evoluirali su. Dok mi živimo u svojim derivativnim kulturama, bledim odrazima života sa Stare Zemlje, Proterani su istražili nove dimenzije estetike, etike, bionauka, umetnosti i svega što mora da se menja i da raste kako bi održavalo ljudsku dušu.
   Varvari, tako ih zovemo, a istovremeno se bojažljivo držimo svoje Mreže kao Vizigoti koji čuče u ruševinama izbledele slave Rima i sebe proglašavaju civilizovanima.
   U deset standardnih meseci, ispričao sam im svoju najveću tajnu, a oni su mi ispričali svoje. Objasnio sam im do detalja kakve su planove za njihovo istrebljenje sačinili ljudi Gledstonove. Rekao sam im koliko malo naučnici Mreže shvataju anomaliju Vremenskih grobnica i otkrio im neobjašnjivi strah Tehnosrži od Hiperiona. Opisao sam im zamku u koju će se Hiperion pretvoriti za njih, ako se usude da pokušaju da ga zauzmu, i to kako će svaki element SILE biti doveden u sistem Hiperiona kako bi ih uništio. Otkrio sam sve što sam znao i ponovo počeo da čekam da umrem.
   Umesto da me ubiju, ispričali su mi nešto. Pokazali su mi presretnute fetlinijske poruke, snimke uskog snopa i sopstvene snimke od dana kada su umakli iz sistema Stare Zemlje, četiri i po veka ranije. Njihove činjenice bile su strašne i jednostavne.
   Velika greška iz '38. nije bila nikakva greška. Smrt Stare Zemlje bila je namerna, planirali su je elementi Tehnosrži i njihovi ljudski parnjaci u tek nastaloj vladi Hegemonije. Hedžira je detaljno isplanirana decenijama pre nego što je odbegla crna rupa 'slučajno' bila uronjena u srce Stare Zemlje.
   Mreža Svetova, Svestvar, Hegemonija Čoveka - sve je to sazdano na najgorem mogućem vidu oceubistva. A sada se održavalo tihom i smišljenom politikom bratoubistva - ubistva svake vrste koja je imala i najmanji potencijal da postane takmac. A Proterani, jedino drugo pleme čovečanstva koje je slobodno lutalo među zvezdama, i jedina grupa kojom nije dominirala Tehnosrž, bili su sledeći na našem spisku za istrebljenje.
   Vratio sam se u Mrežu. Prošlo je više od trideset godina vremena Mreže. Meina Gledston je postala CEO. Sirina pobuna bila je romantična legenda, minorna fusnota u istoriji Hegemonije.
   Sastao sam se sa Gledstonovom. Ispričao sam joj mnogo toga što su mi Proterani otkrili - ali ne sve. Rekao sam joj da znaju da će svaka bitka za Hiperion biti zamka, ali da svejedno dolaze. Rekao sam da Proterani žele da ja postanem Konzul na Hiperionu kako bih, kada izbije rat, mogao da budem dvostruki agent.
   Nisam joj rekao da su obećali da će mi dati uređaj koji će otvoriti Vremenske grobnice i omogućiti Šrajku slobodnu vladavinu.
   CEO Gledston je dugo razgovarala sa mnom. Agenti SILE:Obaveštajno razgovarali su sa mnom još duže, a neki od tih razgovora trajali su mesecima. Koristili su razne tehnologije i droge kako bi potvrdili da im govorim istinu i ništa ne tajim. Proterani su bili jako vešti sa tehnologijama i drogama. Govorio sam istinu. Ali sam ponešto i zatajio.
   Na kraju, poslali su me na Hiperion. Gledstonova je ponudila da podigne status sveta na protektorat a mene da postavi za ambasadora. Odbio sam obe ponude, mada sam zatražio da zadržim svoju privatnu svemirsku letelicu. Stigao sam redovnim kovit-brodom, a moj brod stigao je nekoliko nedelja kasnije, u trbuhu bakljobroda koji je došao u posetu. Ostavljen je parkiran u orbiti uz dogovor da mogu da ga pozovem i odem kad god to poželim.
   Sam na Hiperionu, čekao sam. Prolazile su godine. Dopustio sam svom pomoćniku da vlada zabačenim svetom dok sam ja pio kod 'Cicerona' i čekao.
   Proterani su kontaktirali sa mnom preko privatne fetlinije i ja sam uzeo tronedeljni odmor u Konzulatu, spustio brod na jedno usamljeno mesto nedaleko od Mora trave, sastao se sa njihovim izviđačkim brodom blizu Oertovog Oblaka, pokupio njihovog agenta - ženu po imenu Andil - i troje tehničara, a onda sleteo severno od Masiva Uzde, nekoliko kilometara od samih grobnica.
   Proterani nisu imali dalekobacače. Svoj život provodili su u dugim marševima između zvezda, posmatrajući kako se život u Mreži ubrzava kao neki film ili holić pušten mahnitom brzinom. Bili su opsednuti vremenom. Tehnosrž je Hegemoniji podarila dalekobacač i uporno ga održavala. Nijedan ljudski naučnik ili ekipa ljudskih naučnika nisu došli ni blizu toga da ga shvate. Proterani su pokušali. Nije im uspelo. Ali čak i kroz te neuspehe, počeli su da shvataju manipulaciju prostorom/vremenom.
   Shvatili su vremenske plime, antientropijska polja oko grobnica. Nisu mogli da generišu takva polja, ali mogli su da se zaštite od njih i - teorijski - da ih sruše. Vremenske grobnice i sva njihova sadržina prestali bi da stare unazad. Grobnice bi se 'otvorile'. Šrajk bi se razulario, pošto više ne bi imao kontakt sa blizinom grobnica. Šta god se još nalazilo unutra, sada bi bilo oslobođeno.
   Proterani su verovali da su Vremenske grobnice artefakti iz njihove budućnosti a Šrajk oružje spasenja koje čeka da ga zgrabi prava ruka. Kult Šrajka gledao je na monstruma kao na osvetničkog anđela; Proterani su ga videli kao oruđe koje su izumeli ljudi, poslato natrag kroz vreme da izbavi čovečanstvo od Tehnosrži. Andil i tehničari došli su tamo da mere i eksperimentišu.
   "Nećete to sada upotrebiti?" upitao sam ja. Stajali smo u senci građevine zvane Sfinga.
   "Ne sad", reče Andil. "Kada invazija bude neminovna."
   "Ali, rekli ste da su potrebni meseci da uređaj proradi", rekoh ja. "Da se grobnice otvore."
   Andil klimnu glavom. Oči su joj bile tamnozelene. Bila je veoma visoka, i mogao sam da nazrem suptilne pruge energetskog egzoskeletona na njenom kombinezonu. "Možda godina ili više", reče ona. "Uređaj izaziva sporo opadanje antientropijskog polja. Ali jednom započet, proces je neopoziv. No, mi ga nećemo aktivirati sve dok deset veća ne donese odluku da je invazija na Mrežu neophodna."
   "Postoje sumnje u to?" rekoh ja.
   "Etičke debate", reče Andil. Na nekoliko metara od nas, tri tehničara prekrivali su uređaj kameleonskom tkaninom i kodiranim zaštitnim poljem. "A međuzvezdani rat izazvaće smrt miliona, možda i milijardi. Puštanje Šrajka u Mrežu imaće nesagledive posledice. Koliko god nam je potrebno da udarimo na Srž, još se rasprevlja o tome koji je način najbolji."
   Klimnuh glavom i pogledah uređaj i dolinu grobnica. "Ali, kada se jednom aktivira", rekoh, "povratka nema. Šrajk će biti oslobođen a vi ćete morati da dobijete rat kako biste ga kontrolisali?"
   Andil se malo osmehnu. "Tako je."
   Tada sam je ubio, nju, a onda i njena tri tehničara. Onda sam bacio 'Štajner-Džin' laser bake Siri daleko u nanos dina, seo na prazan sanduk od pene i jecao nekoliko minuta. Zatim sam otišao tamo, pomoću komloga jednog od tehničara ušao u zaštitno polje, zbacio zaštitnu tkaninu i uključio uređaj.
   Nije bilo nikakve trenutne promene. U vazduhu je bila neka bogata svetlost kasne zime. Grobnica od žada blago je svetlucala dok je Sfinga i dalje zurila odozgo ni u šta. Jedini zvuk bilo je struganje peska preko sanduka i tela. Samo je svetleći indikator na uređaju Proteranih pokazivao da on radi... da je već radio.
   Polako sam se vratio u brod, gotovo iščekujući da se pojavi Šrajk, i nadajući se da će on to učiniti. Sedeo sam na balkonu broda duže od jednog sata i posmatrao kako senke pune dolinu a pesak prekriva udaljene leševe. Nije bilo nikakvog Šrajka. Nikakvog drveta sa trnjem. Posle nekog vremena, odsvirao sam jedan Bahov Prelid na 'Stejnveju', zatvorio brod i vinuo se u svemir.
   Javio sam se brodu Proteranih i rekao da je došlo do nesreće, da je Šrajk uzeo ostale a uređaj prerano aktiviran. Proterani su mi tada, u svojoj zbunjenosti i panici, čak ponudili utočište. Odbio sam ponudu i okrenuo brod prema Mreži. Proterani me nisu gonili.
   Svojim fetlinijskim primopredajnikom pozvao sam Gledstonovu i rekao joj da su agenti Proteranih eliminisani. Rekao sam joj da je invazija veoma izvesna, da će zamka funkcionisati kako je bilo planirano. Nisam joj rekao za uređaj. Gledstonova mi je čestitala i pozvala me kući. Odbio sam. Rekao sam joj da su mi potrebni tišina i samoća. Okrenuo sam brod prema zabačenom svetu najbližem sistemu Hiperiona, znajući da će samo putovanje pojesti vreme do početka sledećeg čina.
   Kasnije, kada je fetlinijski poziv na hodočašĆe stigao od Gledstonove lično, znao sam koju su ulogu Proterani planirali za mene u ovim poslednjim danima: Proterani, ili Srž, ili Gledstonova i njene mahinacije. Više nije važno ko sebe smatra gospodarem događaja. Događaji više ne slušaju svoje gospodare.
   Svet kakav poznajemo došao je do svog kraja, prijatelji, bez obzira na to šta će biti s nama. Što se mene tiče, ja za Šrajka nemam nikakav zahtev. Ne donosim nikakve poslednje reči za njega niti za vasionu. Vratio sam s zbog toga što sam morao, zbog toga što je to moja sudbina. Znao sam šta moram da učinim još kada sam bio dete: vraćao se sam Sirinoj grobnici i zaklinjao da ću se osvetiti Hegemoniji. Znao sam po koju cenu, kako u životu tako i u istoriji.
   Ali kada nastupi vreme da se sudi, da se shvati izdaja koja će se kao plamen proširiti Mrežom, koja će okončati postojanje svetova, molim vas da ne mislite na mene - moje ime nije bilo ispisano čak ni na vodi, kako je ono rekla vaša izgubljena pesnička duša - već mislite na Staru Zemlju koja umire bez razloga, mislite na delfine, na njihovo sivo meso koje se suši i truli na suncu, osmotrite - onako kako sam ja video - pokretna ostrva koja nemaju kuda da lutaju, kojima su pasišta uništena, Ekvatorijalni plićaci krastavi od platformi za bušenje, a sama ta ostrva opterećena bučnim i nesnosnim turistima koji smrde na UV losion i kanabis.
   Ili, još bolje, nemojte misliti ni na šta od toga. Ustanite kao što sam ja učinio pošto sam prebacio prekidač - ubica, izdajica, ali i dalje gord - nogu čvrsto usađenih u Hiperionov nestalni pesak, glave podignute visoko, pesnice podignute ka nebu, sa uzvikom: "Kuga na obe vaše kuće!"
   Jer, vidite, sećam se sna svoje bake. Sećam se toga kako je sve moglo da bude.
   Sećam se Siri.

   "Jeste li vi špijun?" upita otac Hojt. "Špijun Proteranih?"
   Konzul protrlja obraze i ne reče ništa. Izgledao je umorno, istrošeno.
   "Jah", reče Martin Silenus. "CEO Gledston upozorila me je kada sam odabran za hodočašće. Rekla je da postoji špijun."
   "Rekla je to svima nama", odbrusi Bron Lamija. Zurila je u Konzula. Pogled joj je bio tužan.
   "Naš prijatelj je špijun", reče Sol Vejntraub, ali ne samo špijun Proteranih." Beba se probudila. Vejntraub je pridiže da bi je primirio. "On je ono što u trilerima zovu dvostrukim agentom, u njegovom slučaju trostrukim agentom, agentom do beskonačnog. Uistinu, on je agent odmazde."
   Konzul pogleda starog naučnika.
   "Svejedno je špijun", reče Silenus. "Špijuni se streljaju, zar ne?"
   Pukovnik Kasad je držao štap smrti u ruci. Nije bio uperen ni u koga. "Jeste li u kontaktu sa svojim brodom?" upita on Konzula.
   "Da."
   "Kako?"
   "Preko Sirinog komloga. Bio je... modifikovan."
   Kasad blago klimnu glavom. "A vi ste bili u vezi sa Proteranima preko brodskog fetlinijskog primopredajnika?"
   "Da."
   "Izveštavali o hodočašću onako kako su to i očekivali?"
   "Da."
   "Jesu li odgovorili?"
   "Ne."
   "Kako možemo njemu da verujemo?" uzviknu pesnik. "On je jedan jebeni špijun."
   "Umukni", reče pukovnik Kasad ravno, konačno. Nije skidao pogled sa Konzula. "Jeste li vi napali Heta Mastina?"
   "Ne", reče Konzul. "Ali kada je izgoreo Igdrasil, znao sam da nešto nije u redu."
   "Kako to mislite?" reče Kasad.
   Konzul pročisti grlo. "Proveo sam neko vreme sa templarskim Glasovima Drveta. Oni su u gotovo telepatskoj vezi sa svojim drvobrodovima. Mastinova reakcija bila je previše štura. Ili on nije bio ono što je rekao da jeste, ili je znao da će brod biti uništen pa je prekinuo kontakt s njim. Kada sam čuvao stražu, sišao sam da ga to priupitam. Nije ga bilo. Kabina je bila onakva kakvu smo je i zatekli, s tom razlikom što je Mebijusova kocka bila u neutralnom stanju. Erg je mogao da pobegne. Osigurao sam je i vratio se gore."
   "Niste naudili Hetu Mastinu?" upita Kasad ponovo.
   "Ne."
   "Ponavljam, jebote, zašto bi trebalo da tebi verujemo?" reče Silenus. Pesnik je pio skoč iz poslednje boce koju je poneo.
   Konzul pogleda bocu dok je odgovarao. "Nemate nikakav razlog da mi verujete. Nije ni važno."
   Prsti pukovnika Kasada dokono zakuckaše po tamnoj oblozi štapa smrti. "Šta ćete sada učiniti sa svojom fetlinijskom komunikacionom vezom?"
   Konzul umornu uzdahnu. "Javiću kada dođe do otvaranja Vremenskih grobnica. Ako tada još budem živ."
   Bron Lamija pokaza na antikni komlog. "Mogli bismo da ga uništimo."
   Konzul slegnu ramenima.
   "Mogao bi biti od koristi", reče pukovnik. "Možemo da prisluškujemo vojne i civilne poruke. Ako budemo morali, možemo pozvati Konzulov brod."
   "Ne!" uzviknu Konzul. Bilo je to prvi put posle više minuta da je pokazao ikakvu emociju. "Sada ne smemo natrag."
   "Mislim da nemamo nameru da se vraćamo natrag", reče pukovnik Kasad. On okruži pogledom po bledim licima. Za trenutak niko nije progovarao.
   "Treba doneti odluku", reče Sol Vejntraub. On zaljulja bebu i klimnu glavom prema Konzulu.
   Martin Silenus je oslonio čelo o grlić prazne boca skoča. On podiže pogled. "Kazna za izdaju je smrt." On se zakikota. "Ionako ćemo svi umreti za nekoliko sati. Zašto da kao svoj poslednji čin ne priredimo jedno smaknuće?"
   Otac Hojt iskrivi lice kada ga ščepa grč bola. On dodirnu ispucale usne drhtavim prstom. "Mi nismo sud."
   "Da", reče pukovnik Kasad, "jesmo."
   Konzul privuče noge, položi čelo na kolena i ispreplete prste. "Onda odlučite." U glasu mu nije bilo nikakvog osećanja.
   Bron Lamija je izvukla očev automatski pištolj. Sada ga je spustila na pod blizu mesta gde je sedela. Oči su joj naizmenično letele od Konzula do Kasada. "Ovde pričamo o izdaji?" reče ona. "O izdaji čega? Niko od nas, osim možda pukovnik, nije baš neki uzorni građanin. Sve nas unaokolo ritaju sile van naše kontrole."
   Sol Vejntraub se obrati direktno Konzulu. "Ono što ste prenebregli, prijatelju, jeste da, ako su vas Meina Gledston i elementi Srži odabrali za kontakt sa Proteranima, znali su jako dobro šta ćete uraditi. Možda nisu mogli da pretpostave da Proterani imaju sredstvo za otvaranje grobnica - iako sa AI i Srži čovek nikad nije načisto - ali su svakako znali da ćete se okrenuti protiv oba društva, oba tabora koji su naudili vašoj porodici. Sve je to deo nekog bizarnog plana. Vi niste ništa više služili svojoj sopstvenoj volji nego" - on podiže bebu - "ovo dete."
   Konzul je izgledao zbunjen. On zausti nešto, pa umesto toga odmahnu glavom.
   "To možda jeste tačno", reče pukovnik Fedman Kasad, "ali bez obzira na to kako pokušavaju sve da nas koriste kao pione, moramo pokušati da sami odaberemo svoje postupke." On baci pogled na zid; pulsiranje udaljenje svemirske bitke obojilo je gips u krvavocrveno. "Zbog ovog rata izginuće hiljade ljudi. Možda milioni. Ako Proterani ili Šrajk steknu pristup dalekobacačkom sistemu Mreže, biće rizikovane milijarde života na stotinama svetova."
   Konzul je gledao kako Kasad podiže štap smrti.
   "Ovo bi bilo jednostavnije za sve nas", reče Kasad. "Šrajk ne zna za milost."
   Niko nije progovarao. Konzul kao da je zurio u nešto na velikoj udaljenosti.
   Kasad zakoči oružje i vrati štap za pojas. "Došli smo ovako daleko", reče. "Ostatak puta preći ćemo zajedno."
   Bron Lamija odloži očev pištolj, ustade, pređe preko malog prostora, kleknu kraj Konzula i zagrli ga. ZaprepašĆen, Konzul podiže ruku. Svetlost je poigravala na zidu iza njih.
   Trenutak kasnije, Sol Vejntraub priđe i zagrli ih oboje, rukom oko ramena. Beba se zadovoljno promeškoljila zbog iznenadne toplote tela. Konzul oseti miris pudera i novorođenčeta.
   "Pogrešio sam", reče Konzul. "Zahtevaću nešto od Šrajka. Zahtevaću to za nju." On nežno dodirnu Rejčelinu glavu tamo gde je mala lobanja bila zaobljena uz vrat.
   Martin Silenus oglasi se zvukom koji je započeo kao smeh a okončao se kao jecaj. "Naše poslednje želje", reče on. "Da li muze ispunjavaju želje? Ja nemam nikakvu želju. Hoću samo da poema bude završena."
   Otac Hojt se okrenu ka pesniku. "Zar je to toliko važno?"
   "O, da, da, da, da", prodahta Silenus. On ispusti praznu bocu skoča, posegnu u torbu i podiže pregršt pelira visoko, kao da ih nudi grupi. "Hoćete da je čitate? Hoćete da vam je ja čitam? Ponovo teče. Pročitajte stare delove. Pročitajte Spev koji sam napisao pre toliko vekova i nisam ga objavio. Sve je tu. Mi smo tu. Moje ime, vaša imena, ovo putovanje. Zar ne shvatate... ja ne stvaram poemu, stvaram budućnost!" On pusti pelire da padnu, uze praznu bocu, namršti se i podiže je kao pehar. "Stvaram budućnost", ponovi on ne dižući pogled, "ali prošlost je ono što se mora izmeniti. Jedan tren. Jedna odluka."
   Martin Silenus podiže lice. Oči su mu bile crvene. "Ta stvar koja će nas sutra pobiti - moja muza, naš tvorac, naš ne-tvorac - putovala je natrag kroz vreme. Pa, neka je. Ovaj put, neka uzme mene, a Bilija neka ostavi na miru. Neka uzme mene i neka se poema okonča tamo, nedovršena za sva vremena." On podiže bocu još više, zatvori oči i baci je na suprotan zid. U staklenim krhotinama ogledalo se narandžasto svetlo nemih eksplozija.
   I pukovnik Kasad priđe i spusti duge prste na pesnikovo rame.
   Nekoliko sekundi sobu kao da je grejala prosta činjenica ljudskog dodira. Otac Lenar Hojt odmaknu se od zida na koji se naslanjao, podiže desnu šaku na kojoj su se palac i malić dodirivali, sa uzdignuta tri prsta, u gestu koji je nekako obuhvatao i njega, kao i one pred njim, pa izgovori tiho: "Ego te absolvo."
   Vetar je grebao po spoljnim zidovima i pištao oko gargojla i balkona. Svetlost bitke udaljene stotinu miliona kilometara bojila je grupu crvenim nijansama.
   Pukovnik Kasad ode do vrata. Grupa se razdvoji.
   "Da probamo malo da odspavamo", reče Bron Lamija.
   Kasnije, sam u svojoj vreći za spavanje, osluškujući kričanje i zavijanje vetra, Konzul spusti obraz na ranac i privuče grubo ćebe. Već godinama on gotovo nije u stanju da zaspi.
   Konzul sada položi stisnutu pesnicu uz obraz, zatvori oči i zaspa.
   

EPILOG
   Konzul se probudio na zvuk balalajke koja je svirala tako tiho da je isprva mislio da je to zvučna podloga njegovog sna.
   On ustade, zadrhta na hladnom vazduhu, obavi ćebe oko sebe i izađe na dugi balkon. Još nije svanulo. Nebesa su još gorela svetlošĆu bitke.
   "Izvinite", reče Lenar Hojt, podigavši pogled sa svog instrumenta. Sveštenik je bio duboko umotan u ogrtač.
   "U redu je", reče Konzul. "Bio sam spreman za buđenje." I to je bilo istina. Nije mogao da se seti kada se osećao odmornije. "Nastavite, molim vas", reče. Tonovi su bili oštri i jasni, ali jedva čujni zbog buke vetra. Bilo je to kao da Hojt svira u duetu sa hladnim vetrom koji je duvao odozgo, sa vrhova. Za Konzula je ta jasnoća bila gotovo bolna.
   Bron Lamija i pukovnik Kasad izađoše ubrzo. Minut kasnije pridruži im se i Sol Vejntraub. Rejčel mu se meškoljila u rukama, pružala se ka noćnom nebu kao da može da dohvati one jarke pupoljke.
   Hojt je svirao. Vetar je ojačao sat pred zoru, a gargojli i eskarpe poslužili su kao cevi za hladan fagotni registar orgulja 'Utvrđenja'.
   Martin Silenus se pojavi, držeći se za glavu. "Jebote, niko ne mari za tuđi mamurluk", reče on. Naslonio se na široku ogradu. "Ako se ispovraćam s ove visine, proći će pola sata dok to stigne do tla."
   Otac Hojt nije podizao pogled. Prsti su mu leteli po žicama malog instrumenta. Severoistočni vetar bio je sve jači i hladniji, a balalajka je svirala sa njim, tonovima toplim i živim. Konzul i ostali zgurili su se u prekrivačima i ogrtačima, vetar je rastao u bujicu, bezimena muzika održavala korak s njim. Bila je to najčudnija i najdivnija simfonija koju je Konzul ikada čuo.
   Vetar onda nalete, zaurla, dostiže vrhunac, i zamre. Hojt završi melodiju.
   Bron Lamija pogleda unaokolo. "Samo što nije svanulo."
   "Imamo još jedan sat", reče pukovnik Kasad.
   Lamija slegnu ramenima. "Zašto da čekamo?"
   "Zaista, zašto?" reče Sol Vejntraub. On pogleda ka istoku gde je jedina naznaka osvita bilo jedva primetno bledilo tamošnjih sazvežđa. "Izgleda da će dan biti lep."
   "Da se spremimo", reče Hojt. "Treba li nam prtljag?"
   Pripadnici grupe se zgledaše.
   "Ne, mislim da ne treba", reče Konzul. "Pukovnik će poneti komlog sa fetlinijskim komunikatorom. Ponesite ono što je neophodno za vaš prijem kod Šrajka. Ostale stvari ostavićemo ovde."
   "U redu", reče Bron Lamija, okrenuvši se od tamnih vrata, mahnuvši ostalima. "Učinimo tako."
   
   Od severoistočnog portala 'Utvrđenja' do pustopoljine u podnožju bio je šest stotina šezdeset i jedan stepenik. Nije bilo ograde. Grupa je pažljivo silazila, oprezno stupajući pri nesigurnom svetlu.
   Kada su se našli na tlu doline, pogledali su ponovo kamenu izbočinu iznad sebe. Utvrđenje Hronos izgledalo je kao deo planine, a njegovi balkoni i spoljna stepeništa kao zasekline u kamenu. Povremeno bi neka svetlija eksplozija obasjala prozor ili bacila senku gargojla, ali izuzev u tim trenucima, činilo se kao da je Utvrđenje nestalo iza njih.
   Prešli su niske obronke ispod Utvrđenja, držeći se trave i izbegavajući oštro grmlje koje je pružalo trnje kao kandže. Za deset minuta prešli su na pesak i krenuli niz niske dine u dolinu.
   Bron Lamija je vodila grupu. Nosila je svoj najfiniji ogrtač i crveno svileno odelo sa crnim rubom. Komlog joj je blistao na ručnom zglobu. Pukovnik Kasad išao je za njom. Bio je u punom borbenom oklopu, sa još neaktiviranim kamuflažnim polimerom tako da je odelo izgledalo matcrno i apsorbovalo je čak i svetlost odozgo. Kasad je imao standardnu jurišnu pušku SILE. Vizir mu je blistao kao crno ogledalo.
   Otac Hojt nosio je svoj crni ogrtač, crno odelo i sveštenički okovratnik. Balalajka mu je bila u naručju kao dete. Obazrivo je spuštao stopala, kao da mu svaki korak pričinjava bol. Konzul je išao za njim. Bio je odeven u svoju najbolju diplomatsku odeću; uštirkana bluza, zvanične crne pantalone i polusako, somotski ogrtač i zlatni trorogi šešir koji je nosio prvog dana, na drvobrodu. Šešir je morao da pridržava kako mu ga ne bi oduvao vetar koji se ponovo podigao, bacajući mu zrnca peska u lice i klizeći preko vrhova dina kao zmija. Martin Silenus ga je pratio u stopu, u bundi čije se krzno mreškalo na vetru.
   Sol Vejntraub je bio na začelju. Rejčel je bila smeštena u nosiljci za bebu, ugneždena ispod ogrtača i kaputa, uz očeve grudi. Vejntraub joj je pevao neku tihu melodiju, čiji su se zvuci gubili u vetru.
   Posle četrdeset minuta stigli su do mrtvog grada. Mermer i granit blistali su na ljubičastom svetlu. Vrhovi su svetlucali iza njih, a Utvrđenje se nije moglo razaznati među drugim planinskim liticama. Grupa je prešla preko peskovite udoline, popela se uz nisku dinu i najednom, prvi put, pred njima je pukao pogled na Vremenske grobnice. Konzul je mogao da razazna zamah Sfinginih krila i svetlucanje žada.
   Tutnjava i prasak daleko iza njih nateraše Konzula da se okrene, zaprepašćen, uz lupanje srca.
   "Počinje li?" upita Lamija. "Bombardovanje?"
   "Ne, gledajte", reče Kasad. On pokaza tačku iznad planinskih vrhova gde je crnilo prebrisalo zvezde. Munja sevnu duž lažnog horizonta, osvetlivši ledena polja i glečere. "Obična oluja", reče on.
   Oni nastaviše da hodaju preko peska boje cinobera. Konzul uhvati sebe kako se upinje da razabere oblik figure blizu grobnica, ili na ulazu u dolinu. Bio je siguran, i više nego što je za to bio kadar, da ih nešto tamo čeka... da ih čeka to.
   "Gledajte tamo", reče Bron Lamija, i šapat joj se izgubi u vetru.
   Vremenske grobnice su svetlele. Ono što je Konzul isprva smatrao odrazom svetlosti odozgo, nije bilo to. Svaka grobnica sijala je različitom nijansom, i svaka se sada mogla jasno videti, sa sjajem sve jarkijim i grobnicama duboko utonulim u tamu doline. Vazduh je mirisao na ozon.
   "Je li ovo uobičajeni fenomen?" upita otac Hojt, tankim glasom.
   Konzul odmahnu glavom. "Nikad čuo za to."
   "Nikada nije javljeno ni o čemu sličnom u vreme kada je Rejčel došla da izučava grobnice", reče Sol Vejntraub. On zapevuši tihu melodiju kada grupa ponovo krenu napred kroz nestalni pesak.
   Zastali su na ulazu u dolinu. Blage dine ustuknule su pred kamenom i senkama crnim kao mastilo kraj udoline koja je vodila naniže, ka svetlećim grobnicama. Niko nije pomerio. Niko nije progovarao. Konzul je osećao kako mu srce divlje tuče o rebra. Još gore od straha ili spoznaje o onome što leži ispod bilo je crnilo duha koje kao da je prodrlo u njega sa vetrom, izazvavši jezu, i želju da pobegne, vrišteći, ka brdima sa kojih su došli.
   Konzul se okrenu Solu Vejntraubu. "Koju to melodiju pevate Rejčel?"
   Naučnik primora sebe da se iskezi i počeša se po kratkoj bradi. "To je iz jednog drevnog ravnog filma. Pre Hedžire. Do đavola, pre svega."
   "Da čujemo", reče Bron Lamija, shvativši šta Konzul radi. Lice joj je bilo veoma bledo.
   Vejntraub otpeva pesmu, glasom isprva tankim i jedva čujnim. Ali, melodija je bila moćna i čudnovato zarazna. Otac Hojt uze balalajku u ruke i poče da ga prati, tonovima koji su bili sve sigurniji.
   Bron Lamija se nasmeja. Martin Silenus izbaci sa strahopoštovanjem: "Zaboga, to sam pevao kao dete. Ala je to drevno."
   "Ali, ko je čarobnjak?" upita pukovnik Kasad, čiji je pojačani glas iz kacige bio čudnovato zabavan u tom kontekstu.
   "I šta je to Oz?" upita Lamija.
   "I ko je to uopšte krenuo da poseti tog čarobnjaka?" upita Konzul, osetivši kako crna panika u njemu malčice bledi.
   Sol Vejntraub zastade i pokuša da odgovori na njihova pitanja, objasnivši im sadržinu ravnog filma koji je vekovima bio samo prah.
   "Nema veze", reče Bron Lamija. "Možete nam ispričati kasnije. Samo ponovo otpevajte."
   Iza njih, tama je progutala planine dok je oluja preko pustopoljina šibala prema njima. Svetlost je nastavila da krvari iz neba, ali istočni horizont kao da je izbledeo malo više nego ostalo. Mrtvi grad svetlucao je levo od njih nalik na kamene zube.
   Bron Lamija ponovo krenu na čelu. Sol Vejntraub zapeva glasnije, dok se Rejčel vrpoljila od zadovoljstva. Lenar Hojt zabaci ogrtač kako bi bolje svirao balalajku. Martin Silenus baci praznu bocu daleko na pesak i zapeva, glasom dubokim i iznenađujuće snažnim i prijatnim iznad vetra.
   Pukovnik Kasad podiže vizir, okači oružje o rame i pridruži se horu. Zapeva i Konzul, pomisli na apsurdne stihove, nasmeja se, pa zapeva ponovo.
   Baš tamo gde je počinjala tama, staza se širila. Konzul pređe desno, Kasad mu se pridruži, Sol Vejntraub popuni prazninu, tako da je sada, umesto u koloni jedan po jedan, šestoro odraslih hodalo rame uz rame. Bron Lamija uze Silenusa za ruku, pa uhvati Solovu ruku s druge strane.
   I dalje pevajući glasno, bez osvrtanja, pazeći da idu ukorak, oni siđoše u dolinu.

Prvi deo
   
   1.
   Onog dana kada je armada krenula u rat, poslednjeg dana života koji smo dotad poznavali, bio sam pozvan na jednu zabavu. Te večeri posvuda su se održavale zabave, na više od stotinu pedeset svetova u Mreži, ali samo je ova zabava bila značajna.
   Potpisao sam pristanak preko datasfere, uverio se da mi je najfiniji formalni sako čist, okupao se i obrijao, odenuo sa krajnje pomnom pažnjom i upotrebio jednokratni disključ u čipu sa pozivnicom kako bih dalekobacačem prešao sa Esperance na Tau Ceti Centar u zakazano vreme.
   Na ovoj polulopti TC2 bilo je veče i prigušeno, bogato svetlo obasjavalo je brda i doline Parka jelenova, sive tornjeve Upravnog kompleksa daleko na jugu, žalosne vrbe i sjajne plamene paprati kojima su obrasle obale reke Tetis, kao i bele kolonade samog Doma Vlade. Pristizale su hiljade gostiju, ali osoblje iz bezbednosti dočekivalo je svakoga od nas, proveravalo da li nam se obrasci DNK slažu sa šiframa na pozivnici i pokazivali kako da stignemo do šanka i bifea gracioznim pokretima ruku.
   "M. Džozef Severn?" primeti vodič ljubazno.
   "Da", slagah ja. To mi je bilo ime, ali nikada i identitet.
   "CEO Gledston i dalje želi da se sastane sa vama kasnije u toku večeri. Javićemo vam kada će biti slobodna za sastanak."
   "Vrlo dobro."
   "Ako poželite bilo šta od osveženja ili zabave, a što već nije izloženo, samo glasno izgovorite svoju želju i uslužni pratioci postaraće se da vam to pribave."
   Klimnuh glavom, osmehnuh se i ostavih vodiča. Pre nego što sam prešao desetak stepenika, on se okrenu sledećim gostima koji su pristizali sa platforme sa terminalima.
   Sa svog mesta na niskom brežuljku, mogao sam da vidim kako više hiljada gostiju mili preko nekoliko stotina jutara negovanog travnjaka, a mnogi od njih tumaraju po šumama ukrasnog rastinja. Iznad travnatog proplanka na kome sam stajao, već zasenčenog nizom stabala uz reku, prostirali su se formalni vrtovi, a iza njih uzdizala se upečatljiva građevina Doma Vlade. U jednom udaljenom otvorenom dvorištu svirao je orkestar, a skriveni zvučnici nosili su zvuk do najudaljenijih kutaka Parka jelenova. Neprekidni niz EMV-a spuštao se u spirali od portala dalekobacača postavljenog visoko iznad nas. Nekoliko sekundi posmatrao sam kako se njihovi nacifrani putnici iskrcavaju na platformi blizu pešačkog terminala. Opčinjavala me je raznolikost letelica; večernja svetlost blistala je ne samo na školjkama standardnih 'Vikena', 'Alkova' i 'Sumatosa', već i na rokoko palubama levitacionih barži i metalnim trupovima drevnih letača koji su bili zastareli i u doba kada je još postojala Stara Zemlja.
   Otišao sam dugačkom, blagom padinom do reke Tetis, kraj dokova gde su neverovatno raznovrsna rečna plovila bljuvala putnike napolje. Tetis je bio jedina reka koja je tekla čitavom Mrežom, kroz stalne portale dalekobacača i delove više od dve stotine svetova i meseca, a ljudi koji su živeli na njenim obalama spadali su među najbogatije u Hegemoniji. To se moglo i videti po vozilima na reci: po velikim jahtama sa zupčastim otvorima, barkama prekrivenim platnom i baržama sa pet paluba, od kojih su mnoge pokazivale znake opremljenosti za levitaciju; po podrobno uređenim kućama-brodovima, očigledno opremljenim sopstvenim dalekobacačima; po malim, pokretnim ostrvima uvezenim sa okeana Maui-Kovenanta; po sportskim predhedžirskim gliserima i podmornicama; po raznovrsnim, ručno rezbarenim, nautičkim EMV-ima sa Renesanse Vektor; i po nekoliko savremenih jahti za sva podneblja, obrisa skrivenih bešavnim, reflektivnim, jajastim površinama zaštitnih polja.
   Gosti koji su se iskrcali sa tih plovila nisu bili ništa manje kitnjasti i upečatljivi od svojih vozila: lični stilovi obuhvatali su sve, od predhedžirske konzervativne večernje odeće na telima koja Polsenovi tretmani očigledno nikada nisu ni dodirnuli, pa do ovonedeljne najviše mode sa TC2 na figurama koje su oblikovali najčuveniji ARNisti Mreže. Onda sam krenuo dalje, zastavši kraj dugačkog stola samo toliko da napunim tanjir rostbifom, salatom, fileom od nebeske sipe, karijem sa Parvatija i sveže pečenim hlebom.
   Prigušeno večernje svetlo izbledelo je u sumrak dok sam ja pronašao mesto i seo blizu vrtova, a onda počeše da se pojavljuju zvezde. Svetla obližnjeg grada i Upravnog kompleksa bila su prigušena kako bi večeras mogla da se posmatra armada, a noćno nebo Tau Ceti Centra izgledalo je jasnije nego što je to prethodno bilo vekovima.
   Jedna žena me pogleda i osmehnu se. "Sigurna sam da smo se negde već upoznali."
   Uzvratih joj osmehom, siguran da nismo. Bila je veoma privlačna, možda dvostruko starija od mene, u poznim pedesetim, ali delovala je mlađe nego ja u svojih dvadeset šest, zahvaljujući novcu i Polsenu. Koža joj je bila toliko svetla da je izgledala gotovo providna. Frizura joj se uzdizala u pletenici, a dojke, više otkrivene nego skrivene tanušnom haljinom, imali su besprekoran oblik. Oči su joj bile surove.
   "Možda i jesmo", rekoh, "mada to nije mnogo verovatno. Moje ime je Džozef Severn."
   "Naravno", reče ona. "Vi ste umetnik!"
   Ja nisam umetnik. Ja sam... bio sam... pesnik. Ali Severnov identitet, koji sam nastanio posle smrti i rođenja svoje stvarne ličnosti pre godinu dana, tvrdio je da sam umetnik. To je stajalo u mom fajlu u SveStvari.
   "Setila sam se", nasmejala se dama. Lagala je. Pristupila je datasferi zahvaljujući svojim skupim komlog implantima.
   Ja nisam imao potrebu za pristupom... to je nezgrapna, izlišna reč koju prezirem uprkos njenoj drevnosti. Mentalno sam zatvorio oči i našao se u datasferi, kliznuo pored površinskih barijera SveStvari, provukao se ispod talasa površinskih podataka i krenuo za svetlucavom pupčanom vrpcom njenog pristupa daleko u mračne dubine 'bezbednog' toka informacija.
   "Moje ime je Dajana Filomel", reče ona. "Moj muž je upravnik sektora transporta na Sol Drakoni Septemu."
   Klimnuh glavom i uzeh je za ruku koju mi je pružila. Nije rekla ništa o činjenici da je njen muž bio siledžija sindikata čistača plesni na Rajskoj Kapiji pre nego što je, zahvaljujući političkom patronatu, unapređen na mesto na Sol Drakoniju... ili da je njeno ime nekada bilo Dini Sisulja, da je bila bivša dronfulja i povremena hostesa za trahejne zastupnike u Središnjoj Jalovini... ili da je dvaput hapšena zbog zloupotrebe Flešbeka i da je drugi put ozbiljno povredila kućnog medicinara... ili da je u devetoj godini otrovala svog polubrata, pošto je zapretio da će je tužiti očuhu da se viđa sa rudarem Blatoravni po imenu...
   "Drago mi je što smo se upoznali, M. Filomel", rekoh ja. Ruka joj je bila topla. Rukovala se sa mnom za tren predugo.
   "Nije li ovo uzbudljivo?" prodahta ona.
   "Šta to?"
   Ona načini sveobuhvatni pokret rukom, pokazavši na noć, na svetleće kugle koje su se upravo palile, na vrtove i gomilu. "O, zabava, rat, sve", reče.
   Osmehnuh se, klimnuh glavom i okusih rostbif. Bio je krvav i sasvim dobar, ali slankast ukus odavao je bačve za kloniranje sa Lususa. Činilo se da je sipa autentična. Poslužitelji naiđoše, ponudiše nam šampanjac i ja probah svoj. Bio je slabašan. Kvalitetno vino, skoč i kafa ostali su tri nezamenljiva prehrambena proizvoda posle smrti Stare Zemlje. "Smatrate li da je rat neophodan?" upitah.
   "Prokletstvo, jašta da je neophodan." Dajana Filomel je otvorila usta, ali umesto nje, odgovorio je njen muž. On priđe otpozadi i zauze mesto na veštačkoj kladi gde smo večerali. Bio je to krupan muškarac, najmanje stopu i po viši od mene. Ali, opet, ja sam nizak. Pamćenje mi govori da sam jednom napisao strofu u kojoj sam ismejao samoga sebe, kao '...gos'in Džon Kits, visok punih pet stopa', iako imam pet stopa i jedan inč, što je bilo oniže u vreme kada su živeli Napoleon i Velington i kada je prosečna visina za muškarce bila pet stopa i šest inča, a smešno nisko sada, kada je visina muškaraca sa svetova sa prosečnim 'g' imala raspon od šest do gotovo sedam stopa. Ja očigledno nisam posedovao mišićnu masu ili kosti koje bi navodile na pomisao da sam došao sa sveta s visokim 'g', pa sam u svačijim očima naprosto bio nizak. (Svoje misli sam gore naveo u jedinicama u kojima mislim... od svih mentalnih promena posle mog ponovnog rođenja u Mreži, razmišljanje u metrima daleko je najteže. Ponekad odbijam to i da pokušam.)
   "Zbog čega je rat neophodan?" upitah Hermunda Filomela, Dajaninog muža.
   "Zbog toga što su ti prokletnici sami to tražili", zareža krupni muškarac. Bio je od onih koji škripe zubima i razvlače mišiće na licu. Gotovo da nije imao vrat, a potkožna brada očito je prkosila depilatoru, oštrici ili aparatu za brijanje. Šake su mu bile upola veće nego moje i mnogo puta snažnije.
   "Shvatam", rekoh ja.
   "Ti prokletnici, Proterani, prokleto su sami to tražili", ponovi on, izloživši mi iznova svoje ključne argumente. "Zajebavali su se s nama na Bresiji, a sad se zajebavaju s nama na... u... kako ono beše..."
   "Hiperionovom sistemu", reče njegova žena, ne skidajući oči sa mojih.
   "Jah", reče njen gospodar i muž, "u Hiperionovom sistemu. Zajebavali su se s nama, pa sad ima da odemo tamo i da im pokažemo da Hegemonija neće to da trpi. Razumete?"
   Pamćenje mi je govorilo da su me kao dečaka poslali na akademiju Džona Klarka u Enfildu i da je tamo bilo dosta ovakvih siledžija malog mozga i pesnica poput šunki. Neposredno pošto sam stigao, izbegavao sam ih ili umirivao. Posle smrti moje majke, pošto se svet izmenio, jurcao sam na njih s kamenjem u malim pesnicama i ustajao sa zemlje da ponovo zamahnem na čak i kada su mi udarcima razbijali nos ili rasklimavali zube.
   "Razumem", rekoh blago. Tanjir mi je bio prazan. Podigoh poslednje ostatke svog lošeg šampanjca da bih nazdravio Dajani Filomel.
   "Nacrtajte me", reče ona.
   "Molim?"
   "Nacrtajte me, M. Severn. Vi ste umetnik."
   "Slikar", rekoh, načinivši bespomoćni pokret praznom rukom. "Bojim se da nemam olovku."
   Dajana Filomel posegnu u džep muževljeve tunike i pruži mi svetlosno pero. "Nacrtajte me. Molim vas."
   Nacrtao sam je. Portret je poprimio oblik u vazduhu između nas, dok su se linije uzdizale i spuštale, okretale se natrag u sebe kao neonska vlakna u žičanoj skulpturi. Grupica ljudi okupila se da posmatra. Mlaki pljesak zamreška vazduh kada sam završio. Crtež nije bio loš. Uhvatio je damino dugačko, pohotno zakrivljenje vrata, visoki i upleteni most kose, isturene jagodice... čak i blagi, dvosmisleni sjaj u očima. Bilo je to onoliko dobro koliko sam mogao da izvedem posle RNA tretmana i lekcija koje su me pripremile za tu ličnost. Pravi Džozef Severn bio bi bolji... i radio je bolje u svoje doba. Sećam se kako me je skicirao dok sam ležao na samrti.
   M. Dajana Filomel ozari se s odobravanjem. M. Hermund Filomel me pogleda mrko.
   Začu se povik. "Eno ih!"
   Gomila zamrmlja, uzdahnu i ućuta se. Svetleće kugle i svetla u vrtu prigušiše se, a potom i pogasiše. Hiljade gostiju podigoše oči ka nebesima. Obrisah crtež i zataknuh svetlosno pero natrag u Hermundovu tuniku.
   "To je armada", reče jedan stariji čovek važnog izgleda, u crnoj uniformi SILE. On podiže piće kako bi pokazao nešto svojoj mladoj pratilji. "Upravo su otvorili portal. Najpre će proći izviđači, a potom pratnja bakljobrodova."
   Vojni portal dalekobacača SILE nije se mogao videti sa našeg mesta; čak i u svemiru, pretpostavljam da bi izgledao samo kao pravougaono izobličenje zvezdanog polja. Ali fuzioni repovi izviđačkih brodova jasno su se videli - najpre kao grupa svitaca ili svetlećih leptirova, a onda kao plamteće komete, kada su brodovi palili glavne pogone i brisali kroz cislunarnu saobraćajnu oblast Sistema Tau Cetija. Začu se još jedan zajednički uzdah kada bakljobrodovi prođoše kroz dalekobacač u postojanje, sa vatrenim repovima stotinu puta dužim od repova izviđača. Nebo TC2 bilo je od zenita do obzorja ispresecano zlatnocrvenim prugama.
   Negde krenu pljesak i za nekoliko sekundi polja, travnjaci i formalni vrtovi Parka jelenova Doma Vlade bili su ispunjeni divljim aplauzom i bučnim bodrenjem lepo odevene gomile milijardera, vladinih zvaničnika i pripadnika plemenitih kuća sa stotinu svetova, koji su zaboravili na sve osim na šovinizam i ratnu pomamu probuđenu sada, posle više od jednog i po veka uspavanosti.
   Ja nisam pljeskao. Zanemaren od onih oko sebe, dovršio sam svoju zdravicu - sada ne Gospi Filomel, već upornoj gluposti sopstvene rase - i sasuo poslednje ostatke šampanjca. Bio je izvetrio.
   Iznad nas, važniji brodovi flotile prešli su unutar sistema. Znao sam iz ovlašnog dodira datasfere - čija je površina sada bila toliko uzburkana od naleta informacija da je podsećala na olujno more - da se glavna linija armade SILE:svemir sastoji od više od stotinu kapitalnih kovit-brodova: mat crnih napadačkih nosača koji su ličili na bačena koplja, sa priljubljenim lanserima; Tri-K komandnih brodova, divnih i nezgrapnih poput meteora sačinjenih od crnog kristala; okruglih razarača koji su ličili na predimenzionirane bakljobrodove, što su i bili; odbrambenih čuvara perimetra, koji su se sastojali više od energije nego od materije, masivnih zaštitnih polja sada postavljenih za potpuno odbijanje - poput blistavih ogledala u kojima se odražavao Tau Ceti, sa stotinom plamenih tragova unaokolo; brzih krstarica, koje su se kretale kao ajkule među sporijim jatima brodova; glomaznih transportera za trupe, koji su nosili na hiljade SILA:Marinaca u spremištima sa nultom gravitacijom; i gomila pratećih brodova-fregata; lovaca za brze napade; torpednih ALR-a; fetlinijskih relejnih stražara; i samih dalekobacačkih Skok-Brodova, masivnih dodekahedrona sa bajkovitim mnoštvom antena i sondi.
   Svuda oko flote, na sigurnoj udaljenosti koju je održavala kontrola saobraćaja, tamo-amo letele su jahte, letelice na sunčev pogon i privatni brodovi za letove unutar sistema, sa jedrima koja su hvatala sunževu svetlost i odraz veličanstvene armade.
   Gosti na imanju Doma Vlade podvriskivali su i pljeskali. Džentlmen u crnoj uniformi SILE nemo je plakao. U blizini, skrivene kamere i širokotračni imažeri prenosili su taj trenutak svim svetovima u Mreži i - preko fetlinije - mnoštvu svetova koji u njoj još nisu bili.
   Zavrteo sam glavom i ostao da sedim.
   "M. Severn?" Stražarka iz bezbednosti stvorila se iznad mene.
   "Da?"
   Ona klimnu glavom prema kući zvaničnika. "CEO Gledston će vas sada primiti."

2.
   Svako doba praćeno razmiricama i opasnošću kao da iznedri vođu namenjenog samo tom vremenu, političkog diva čije odsustvo, u retrospektivi, izgleda nezamislivo kada se piše istorija tog doba. Meina Gledston bila je upravo takav vođa za naše Konačno Doba, mada tada niko nije mogao ni da sluti da baš niko osim mene neće preostati da napiše njenu istinitu istoriju i povest njenog vremena.
   Gledstonovu su poredili sa klasičnom figurom Abrahama Linkolna u toj meri da sam, kada su me konačno uveli kod nje te noći zabave sa armadom, bio delom iznenađen što je ne vidim u crnom fraku i sa cilindrom na glavi. CEO Senata i vođa vlade koja je služila stotinu i trideset milijardi ljudi nosila je sivo odelo od meke vune, pantalone i tuniku ukrašenu samo najdiskretnijim crvenim obrubom na šavovima i manžetnama. Nisam pomislio da izgleda kao Abraham Linkoln... niti kao Alvarez-Temp, drugi najpoznatiji junak iz drevnih vremena navođen u štampi kao njen dvojnik. Pomislio sam da izgleda kao stara dama.
   Meina Gledston bila je visoka i mršava, ali njen izgled imao je više orlovskog nego linkolnovskog, sa tupim kljunom nosa; a i njena seda kosa uzdizala se u grubo podšišanom talasu koji je zaista podsećao na perje. Ali, za mene, ono najvrednije pamćenja u pojavi Meine Gledston bile su njene oči: krupne, smeđe i beskrajno tužne.
   Nismo bili sami. Uveli su me u dugačku, blago osvetljenu prostoriju, oivičenu drvenim policama na kojima se nalazilo mnogo stotina štampanih knjiga. Dugački holoram simulirao je prozor sa pogledom na vrtove. Upravo je okončan neki sastanak i desetak muškaraca i žena stajalo je ili sedelo u nepravilnom polukrugu u čijem je središtu bio radni sto Gledstonove. CEO se nehajno oslanjala na prednji deo stola, prekrštenih ruku. Podigla je pogled kada sam ušao.
   "M. Severn?"
   "Da."
   "Hvala vam što ste došli." Njen glas bio mi je poznat iz hiljada debata u SveStvari, sa bojom ogrubelom od starosti i tonom glatkim poput skupog likera. Naglasak joj je bio čuven - u njemu je bila stopljena precizna sintaksa sa gotovo zaboravljenim pevušenjem predhedžirskog engleskog, koji se sada očigledno mogao čuti još samo u oblastima rečne delte na njenom rodnom svetu, Patopi. "Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim M. Džozefa Severna", reče ona.
   Nekolicina ljudi u grupi klimnu glavama, očito nemajući pojma zbog čega sam tu. Gledstonova nije više nikoga predstavljala, ali ja dodirnuh datasferu kako bih svakoga identifikovao: tri pripadnika kabineta, uključujući i ministra odbrane; dva načelnika štaba SILE; dva pomoćnika Gledstonove; četiri senatora, uključujući i uticajnog senatora Kolčeva; i projekciju savetnika iz TehnoSrži, poznatog kao Albedo.
   "M. Severn je ovde pozvan kako bi onome što se dešava dao viđenje jednog umetnika", reče CEO Gledston.
   General SILE:tle Morpurgo zafrkta od smeha. "Viđenje jednog umetnika? Sa dužnim poštovanjem, CEO, šta, kog đavola, to znači?"
   Gledstonova se osmehnu. Umesto da odgovori generalu, ona se ponovo okrenu ka meni. "Šta vi mislite o prolasku armade, M. Severn?"
   "Lepo je", rekoh ja.
   General Morpurgo se ponovo oglasi. "Lepo? Posmatra najveću koncentraciju vatrene moći svemirske sile u istoriji Galaksije i kaže da je to lepo?" On se okrenu ka drugom vojnom licu i zavrte glavom.
   Osmeh Gledstonove i dalje je bio tu. "A o ratu?" upita me ona. "Imate li svoje mišljenje o našem pokušaju da izbavimo Hiperion od varvara Proteranih?"
   "Da je glup", rekoh ja.
   Prostorija postade veoma tiha. Trenutno rangiranje SveStvari u stvarnom vremenu pokazivalo je 98 procenata podrške odluci CEO Gledston da se bori umesto da Proteranima prepusti svet Hiperion. Politička budućnost Gledstonove zavisila je od pozitivnog ishoda sukoba. Muškarci i žene u prostoriji bili su od ključnog značaja za formulisanje politike, donošenje odluke o invaziji i izvršenje logistike. Tišina se rastegnu.
   "Zbog čega je taj pokušaj glup?" upita Gledstonova tiho.
   Načinih pokret desnom rukom. "Hegemonija nije ratovala od svog osnivanja, pre sedam vekova", rekoh. "Blesavo je oprobavati njenu osnovnu stabilnost na ovaj način."
   "Nije ratovala!" dreknu general Morpurgo. On zgrabi kolena masivnim šakama. "Kako onda, kog đavola, zovete Glenon-Hajtovu pobunu?"
   "Pobunom", rekoh ja. "Oružanom pobunom. Policijskom akcijom."
   Senator Kolčev pokaza zube u osmehu lišenom veselosti. On je bio sa Lususa i više je ličio na mišićnu masu nego na čoveka. "Akcije flote", reče on, "pola miliona mrtvih, dve divizije SILE uključene u borbu duže od jedne godine. To ti je poprilična policijska akcija, sinko."
   Ne rekoh ništa.
   Li Hant, stariji muškarac sušičavog izgleda, za koga se pričalo da je najbliži saradnik Gledstonove, pročisti grlo. "Ali to što M. Severn kaže jeste zanimljivo. Gde vi vidite razliku između ovog... ah... sukoba i ratova sa Glenon-Hajtom, ser?"
   "Glenon-Hajt je bio bivši oficir SILE", rekoh ja, svestan da tvrdim nešto očigledno. "Proterani su već vekovima nepoznanica. Snage pobunjenika bile su poznate i njihov potencijal lako se mogao proceniti; Rojevi Proteranih nalaze se izvan Mreže još od Hedžire. Glenon-Hajt je ostao u okviru Protektorata i pljačkao je svetove koji od Mreže nisu bili udaljeniji više od dva meseca vremenskog duga; Hiperion se nalazi tri godine daleko od Parvatija, najbližeg područja koncentracije Mreže."
   "Mislite da nismo o tome razmišljali?" upita general Morpurgo. "A Boj za Bresiju? Tamo smo se već borili protiv Proteranih. To nije bila... pobuna."
   "Tišina, molim vas", reče Li Hant. "Nastavite, M. Severn."
   Ponovo slegnuh ramenima. "Osnovna razlika je u tome što ovde imamo posla sa Hiperionom."
   Senatorka Rišo, jedna od prisutnih žena, klimnu glavom, kao da sam u potpunosti objasnio svoje stanovište. "Plašite se Šrajka", reče ona. "Da li pripadate Crkvi Konačnog Ispaštanja?"
   "Ne", rekoh ja. "Nisam pripadnik Kulta Šrajka."
   "A šta jeste?" upita General Morpurgo.
   "Umetnik", slagah ja.
   Li Hant se osmehnu i okrenu se Gledstonovoj. "Slažem se da nam je potrebno i ovakvo gledište da nas otrezni, CEO", reče on, mahnuvši ka prozoru i holo slikama gomile koja je još pljeskala, "ali iako je naš prijatelj umetnik izneo neophodna pitanja, ona su sva već razmotrena i u potpunosti procenjena."
   Senator Kolčev pročisti grlo. "Ne volim da pominjem ono što je očigledno kada mi se čini da svi imamo nameru da to prenebregnemo, ali ima li ovaj... džentlmen... odgovarajući stepen bezbednosne provere kako bi prisustvovao jednoj ovakvoj raspravi?"
   Gledstonova klimnu glavom i osmehnu se onim svojim osmehom koji su toliki karikaturisti pokušavali da uhvate. "M. Severn mi je dodeljen od strane Ministarstva Umetnosti kako bi u sledećih nekoliko dana ili nedelja uradio seriju mojih crteža. Teorija je, kako verujem, da će oni imati izvestan istorijski značaj i da će možda dovesti čak i do formalnog portreta. U svakom slučaju, M. Severn je dobio T-zlatni nivo bezbednosne provere i mi možemo slobodno pred njim da govorimo. Takođe, cenim njegovu iskrenost. Možda će njegov dolazak poslužiti da nagovesti kako je naš sastanak zaključen. Pridužiću vam se u Ratnoj Sobi sutra ujutro, u 08.00, neposredno pre nego što flota pređe u Sistem Hiperiona."
   Grupa se smesta raziđe. General Morpurgo mrko me je pogledao dok je odlazio. Senator Kolčev zurio je u prolazu sa izvesnom ljubopitljivošću. Savetnik Albedo izbledeo je u ništavilo. Li Hant je bio jedini koji je ostao, osim Gledstonove i mene. On se raskomoti i prebaci jednu nogu preko rukonaslona neprocenjive predhedžirske fotelje u kojoj je bio zavaljen. "Sedite", reče Hant.
   Bacih pogled na CEO. Ona je zauzela svoje mesto iza masivnog radnog stola i sada mi je klimnula glavom. Sedoh u stolicu sa pravim naslonom, koju je ranije zauzimao General Morpurgo. CEO Gledston reče: "Da li zaista mislite da je odbrana Hiperiona glupa?"
   "Da."
   Gledstonova skupi prste i kucnu po donjoj usni. Iza nje, kroz prozor se videlo kako se zabava sa armadom nastavlja u bešumnom uzbuđenju. "Ukoliko imate ikakve nade da se ponovo spojite sa svojim... ovaj... parnjakom", reče ona, "činilo bi se da je baš vama u interesu da izvedemo pohod na Hiperion."
   Ne rekoh ništa. Pogled kroz prozor premesti se tako da prikaže noćno nebo i dalje u plamenu fuzionih tragova.
   "Jeste li doneli pribor za crtanje?" upita Gledstonova.
   Izvukoh olovku i mali notes za skice, za koje sam Dajani Filomel rekao da ih nemam.
   "Crtajte dok razgovaramo", reče Meina Gledston.
   Počeh da skiciram, ovlaš, najpre opuštenu, gotovo klonulu figuru, a onda poradih na detaljima lica. Oči su me kopkale. Bio sam neodređeno svestan toga da Li Hant napeto zuri u mene. "Džozef Severn", reče on. "Zanimljiv izbor imena."
   Brzim, debelim linijama naglasio sam visoko čelo i snažan nos Gledstonove.
   "Znate li zbog čega su ljudi nepoverljivi prema kibridima?" upita Hant.
   "Da", rekoh ja. "Sindrom Frankenštajnovog čudovišta. Strah od svega u ljudskom obličju što nije sasvim ljudsko. To je, prema meni, pravi razlog zbog koga su androidi stavljeni van zakona."
   "Aha", saglasi se Hant. "Ali kibridi jesu sasvim ljudski, zar ne?"
   "Genetski jesu", rekoh ja. Zatekoh sebe kako mislim na majku, kako se sećam vremena kada sam joj čitao dok je bila bolesna. Pomislih na svog brata, Toma. "Ali oni su ujedno i delovi Srži", rekoh, "pa tako odgovaraju opisu 'ne sasvim ljudski.'"
   "Jeste li vi deo Srži?" upita Meina Gledston, okrenuvši lice u potpunosti ka meni. Započeh novu skicu.
   "Ne baš", rekoh. "Mogu slobodno da putujem oblastima u koje mi dopuste pristup, ali to je pre kao kod nekoga ko pristupa datasferi nego kao sposobnost prave ličnosti iz Srži." Puno lice bilo joj je zanimljivije iz poluprofila, ali oči su joj delovale moćnije kada su gledale pravo. Radio sam na rešetkastim linijama koje su se pružale u zracima od uglova tih očiju. Meina Gledston očito se nikada nije upuštala u Polsenove tretmane.
   "Kada bi bilo moguće sakriti nešto od Srži", reče Gledstonova, "bila bi ludost dozvoliti vam slobodan pristup većanju vlade. Ali kada je već ovako kako jeste..." Ona spusti ruke i uspravi se u stolici. Okrenuh novu stranu.
   "Ovako kako već jeste", reče Gledstonova, "vi posedujete informacije koje su mi potrebne. Je li istina da možete da čitate um svog parnjaka, prve obnovljene ličnosti?"
   "Ne", rekoh ja. Bilo je teško uhvatiti zapetljanu igru bora i mišića na uglovima njenih usta. Skicirao sam u pokušaju da to izvedem, prešao na snažnu bradu i zasenčio deo ispod donje usne.
   Hant se namršti i baci pogled na CEO. M. Gledston ponovo spoji vrške prstiju. "Objasnite", reče ona.
   Podigoh pogled sa crteža. "Sanjam", rekoh. "Sadržaji sna kao da odgovaraju događajima oko osobe koja nosi implant prethodne Kitsove ličnosti."
   "To je žena po imenu Bron Lamija", reče Li Hant.
   "Da."

"Gledstonova klimnu glavom. "Znači, prvobitna Kitsova ličnost, ona za koju se misli da je ubijena na Lususu, još je u životu?"
   Zastadoh. "Ona... on... još je svestan", rekoh. "Znate da je supstrat primarne ličnosti ekstrahovan iz Srži i da je to verovatno učinio sam kibrid, da bi ga implantirao u bio-priključak sa Šrenovom petljom koji nosi M. Lamija."
   "Da, da", reče Li Hant. "Ali činjenica je da ste vi u kontaktu sa Kitsovom ličnošću, a kroz nju i sa hodočasnicima Šrajka."
   Brzi, senoviti potezi obezbedili su tamnu pozadinu kako bi skica Gledstonove imala veću dubinu. "Nisam zaista u kontaktu", rekoh ja. "Sanjam snove o Hiperionu koje je vaše fetlinijsko emitovanje potvrdilo kao odgovarajuće događajima u stvarnom vremenu. Ne mogu da komuniciram sa pasivnom Kitsovom ličnošću, niti sa njegovom domaćicom ili drugim hodočasnicima."
   CEO Gledston trepnu. "Otkud znate za fetlinijsko emitovanje?"
   "Konzul je ispričao ostalim hodočasnicima za mogućnost da pomoću komloga emituje kroz fetlinijski primopredajnik na svom brodu. Rekao im je to neposredno pre nego što su sišli u dolinu."
   Ton Gledstonove ukazivao je na godine koje je provela kao advokat pre nego što je ušla u politiku. "A kako su drugi reagovali na Konzulova priznanja?"
   Vratih olovku u džep. "Znali su da je među njima uhoda", rekoh. "Kazali ste to svakome od njih."
   Gledstonova baci pogled na svog pomoćnika. Hantov izraz bio je neutralan. "Ako ste u dodiru sa njima", reče ona, "onda svakako znate da nismo primili nikakvu poruku otkad su krenuli iz Utvrđenja Hronos kako bi se spustili do Vremenskih Grobnica."
   Odmahnuh glavom. "Sinoćni san završio mi se baš dok su se približavali dolini."
   Meina Gledston ustade, ode do prozora, podiže ruku i slika postade crna. "Dakle, ne znate da li je iko od njih još u životu?"
   "Ne."
   "Kakav je bio njihov status poslednji put kada ste... sanjali?"
   Hant me je posmatrao krajnje napeto. Meina Gledston zurila je u tamni ekran, leđima okrenuta obojici. "Svi hodočasnici bili su u životu", rekoh ja, "sa mogućim izuzetkom Heta Mastina, Istinskog Glasa Drveta."
   "Je li on bio mrtav?" upita Hant.
   "Nestao je iz vetrokola na Moru Trave dve noći ranije, samo nekoliko sati pošto su izviđači Proteranih uništili drvobrod Igdrasil. Ali neposredno pre nego što su se hodočasnici spustili iz Utvrđenja Hronos, ugledali su neku priliku u ogrtaču kako hoda po pesku ka Grobnicama."
   "Het Mastin?" upita Gledstonova.
   Podigoh ruku. "Pretpostavili su da je on. Nisu bili sigurni."
   "Ispričajte mi za ostale", reče CEO.
   Udahnuh duboko. Znao sam iz snova da Gledstonova poznaje najmanje dvoje ljudi iz poslednjeg Hodočašća Šrajku; otac Bron Lamije bio je njen kolega senator, a Konzul Hegemonije bio je lični predstavnik Gledstonove u tajnim pregovorima sa Proteranima. "Otac Hojt trpi veliki bol", rekoh ja. "Ispričao je priču o kruciformi. Konzul je saznao da Hojt takođe nosi jednu... u stvari, dve, onu Oca Direa i sopstvenu." Gledstonova klimnu glavom. "Dakle, on i dalje nosi vaskrsavajućeg parazita?"
   "Da."
   "Da li mu sve više smeta kako se približava Šrajkovoj jazbini?"
   "Mislim da je tako", rekoh ja.
   "Nastavite."
   "Pesnik, Silenus, najveći deo vremena proveo je pijan. Ubeđen je da njegova nedovršena poema predviđa i određuje sled događaja."
   "Na Hiperionu?" upita Gledstonova, i dalje okrenuta leđima.
   "Svuda", rekoh ja.
   Hant pogleda ženu u kojoj je bila oličena vrhovna izvršna vlast, a onda ponovo osmotri mene. "Je li Silenus poludeo?"
   Uzvratih mu pogled, ali ne rekoh ništa. Uistinu, nisam to ni znao.
   "Nastavite", reče Gledstonova ponovo.
   "Pukovnik Kasad i dalje ima istovetnu opsesiju da pronađe ženu po imenu Moneta i da ubije Šrajka. Svestan je toga da to dvoje mogu biti jedno isto stvorenje."
   "Da li je naoružan?" Glas Gledstonove bio je veoma tih.
   "Da."
   "Nastavite."
   "Sol Vejntraub, naučnik sa Barnardovog Sveta, nada se da će ući u grobnicu zvanu Sfinga čim..."
   "Izvinite", reče Gledstonova, "ali da li je njegova kćer još sa njim?"
   "Jeste."
   "I koliko je Rejčel sada stara?"
   "Mislim, pet dana." Zatvorih oči kako bih se setio sna od prethodne noći sa više pojedinosti. "Da", rekoh, "pet dana."
   "I dalje stari unazad kroz vreme?"
   "Da."
   "Nastavite, M. Severn. Molim vas, ispričajte mi za Bron Lamiju i za Konzula."
   "M. Lamija ispunjava želju svoje bivše mušterije... i ljubavnika", rekoh ja. "Kitsova ličnost smatrala je da je neophodno da se suoči sa Šrajkom. M. Lamija čini to umesto njega."
   "M. Severn", započe Li Hant, "govorite o 'Kitsovoj ličnosti' kao da ona nema nikakve veze sa vašom sopstvenom..."
   "Kasnije, Li, molim te", reče Meina Gledston. Ona se okrenu da me pogleda. "Zanima me Konzul. Da li je, kada je došao red na njega, ispričao zbog čega se pridružio hodočašću?"
   "Da", rekoh.
   Gledstonova i Hant sačekaše.
   "Konzul im je ispričao o svojoj baki", rekoh ja. "O ženi po imenu Siri, koja je započela pobunu na Maui-Kovenantu pre više od pola veka. Ispričao im je o smrti sopstvene porodice za vreme Boja za Bresiju i otkrio je sve o svojim tajnim sastancima sa Proteranima."
   "Je li to sve?" upita Gledstonova. Smeđe oči bile su joj veoma napete.
   "Ne", rekoh ja. "Konzul im je rekao da je on bio taj koji je aktivirao napravu Proteranih što je ubrzala otvaranje Vremenskih Grobnica."
   Hant se uspravi u fotelji i noga mu spade sa rukonaslona. Gledstonova uočljivo duboko udahnu. "Je li to sve?"
   "Da."
   "Kako su ostali reagovali na to otkriće... izdaje?" upita ona.
   Zastadoh, u pokušaju da rekonstruišem slike iz sna linearnije nego što mi je to pamćenje omogućavalo. "Neki su se razbesneli", rekoh. "Ali u ovom času niko od njih ne oseća neku neodoljivu odanost prema Hegemoniji. Rešili su da nastave dalje. Verujem da svaki od hodočasnika smatra da će kaznu izvršiti Šrajk, a ne ljudski posrednik."
   Hant tresnu pesnicom po rukonaslonu fotelje. "Da je Konzul ovde", odbrusi on, "vrlo brzo bi saznao da nije tako."
   "Tišina, Li." Gledstonova ode natrag do stola i dodirnu tamo neke papire. Sva komunikaciona svetla nestrpljivo su gorela. Ustanovio sam da sam zapanjen činjenicom da je mogla toliko vremena da provede u razgovoru sa mnom, u jednom takvom trenutku. "Hvala vam, M. Severn", reče ona. "Želim da budete sa nama sledećih nekoliko dana. Neko će vam pokazati vaš apartman u gostinskom krilu Doma Vlade."
   Ustadoh. "Vratiću se do ulaza po svoje stvari", rekoh.
   "Nema potrebe", reče Gledstonova. "Doneli su ih ovamo pre nego što ste i kročili sa platforme terminala. Li će vas otpratiti."
   Klimnuh glavom i krenuh za višim muškarcem ka vratima.
   "O, M. Severn..." pozva me Meina Gledston.
   "Da?"
   CEO se osmehnu. "Dopala mi se vaša pređašnja iskrenost", reče ona. "Ali od ovog trenutka pretpostavimo da ste dvorski umetnik i samo dvorski umetnik, bez mišljenja, bez vidljivosti, bez usta. Razumeli ste?"
   "Razumeo, M. Vrhovna", rekoh ja.
   Gledstonova klimnu glavom, obrativši odmah pažnju na žmirkanje svetala na telefonu. "Vrlo dobro. Molim vas da ponesete svoj blok za skiciranje u ratnu Sobu u 08.00 sati."
   Stražar iz bezbednosti sačeka nas u predvorju i krenu da me vodi ka lavirintu hodnika i stražarskih mesta. Hant mu doviknu da stane; prešao je preko širokog hodnika, dok su mu koraci odzvanjali na pločama. Dodirnuo mi je mišicu. "Nemojte se zavaravati", reče on. "Mi znamo... ona zna... ko ste, šta ste i koga predstavljate."
   Suočih se sa njegovim pogledom i mirno izvukoh ruku. "Baš dobro", rekoh, "zato što sam u ovom trenutku sasvim siguran da ja to ne znam."
   

3.
   Šestoro odraslih i beba u neprijateljskom pejsažu. Njihova vatra majušna je u mraku koji se spušta. Iznad i iza njih, obronci doline uzdižu se kao zidovi, dok bliže, umotana u tamu same doline, ogromna obličja Grobnica kao da se privlače nalik na gušterske prikaze iz nekog prepotopskog doba.
   Bron Lamija je umorna, sve je boli i vrlo je razdražljiva. Zvuk plača bebe Sola Vejntrauba tera je da stiska zube. Zna da su i ostali umorni; niko od njih nije spavao duže od nekoliko sati u protekle tri noći, a dan koji se upravo završava bio je ispunjen napetošću i nerazrešenom stravom. Ona stavlja poslednje parče drveta u vatru.
   "Toga više nema tamo odakle je stiglo", osorno joj govori Martin Silenus. Vatra obasjava odozdo pesnikovo satirsko lice.
   "Znam to", kaže Bron Lamija, suviše umorna da glas ispuni besom ili bilo kojom drugom energijom. Drva za potpalu poticala su iz spremišta koja su godinama ranije punile grupe hodočasnika. Njihova tri mala šatora postavljena su u delu koji hodočasnici po tradiciji koriste poslednje noći pre suočavanja sa Šrajkom. Ulogoreni su blizu Vremenske Grobnice zvane Sfinga i crni zamah onoga što bi moglo biti krilo zaklanja nešto neba.
   "Upalićemo fenjer kada ovo dogori", kaže Konzul. Diplomata izgleda još iscrpljenije nego ostali. Treperava svetlost obasjava mu tužno lice crvenim prelivom. Odenuo je za taj dan svoju gizdavu diplomatsku odeću, ali sada ogrtač i trorogi šešir izgledaju ukaljani i uveli koliko i sam Konzul.
   Pukovnik Kasad vraća se vatri i podiže noćni vizir na vrh kacige. Kasad je u punoj borbenoj opremi i u aktiviranom kameleonskom polimeru vidi mu se samo lice koje lebdi dva metra iznad tla. "Ništa", kaže on. "Nikakvo kretanje. Nikakvi tragovi toplote. Nikakav zvuk osim vetra." Kasad naslanja višenamensku jurišnu pušku SILE na kamen i seda blizu ostalih, dok se vlakna njegovog zaštitnog oklopa deaktiviraju u mat crnu boju, ne mnogo uočljivija nego ranije.
   "Mislite da će Šrajk večeras doći?" pita Otac Hojt. Sveštenik je umotan u crni plašt i izgleda kao deo noći koliko i pukovnik Kasad. Glas mršavog muškarca je napet.
   Kasad se naginje napred i podstiče vatru palicom. "Nemamo načina da to utvrdimo. Za svaki slučaj, ja ću ostati na straži."
   Najednom, svih šestoro podižu pogled dok se nebo osuto zvezdama grči bojama, narandžastim i crvenim pupoljcima koji se nemo otvaraju, brišući zvezdano polje.
   "U poslednjih nekoliko sati nije bilo mnogo toga", kaže Sol Vejntraub, dok ljulja svoju bebu. Rejčel je prestala da plače i sada pokušava da uhvati očevu kratku bradu. Vejntraub joj ljubi majušnu ruku.
   "Ponovo isprobavaju odbranu Hegemonije", kaže Kasad. Iskre se dižu iz podstaknute vatre, žar lebdi u nebo kao da teži da se spoji sa tamošnjim jarkijim plamenovima.
   "Ko je pobedio?" pita Lamija, misleći na nemu svemirsku bitku koja je nebo ispunjavala nasiljem čitave prethodne noći i skoro celog dana.
   "Jebote, koga je briga?" kaže Martin Silenus. On pretražuje džepove bunde kao da bi tamo mogao da pronađe punu bocu. Ne pronalazi je. "Jebote, koga je briga", ponovo mrmlja.
   "Mene je briga", kaže Konzul umorno. "Ako se Proterani probiju, mogu da unište Hiperion pre nego što pronađemo Šrajka."
   Silenus se podrugljivo smeje. "O, to bi baš bilo strašno, zar ne? Da umremo pre nego što otkrijemo smrt? Da budemo ubijeni pre nego što je predviđeno? Da odemo brzo i bez bola, umesto da se večno koprcamo na Šrajkovom trnju? O, kako je to strašna pomisao."
   "Umukni", kaže Bron Lamija i glas joj je ponovo lišen osećanja, ali ovaj put ne i pretnje. Ona gleda Konzula. "Pa gde je taj Šrajk? Zašto ga nismo pronašli?"
   Diplomata zuri u vatru. "Ne znam. Zbog čega bi ja trebalo da znam?"
   "Možda je Šrajk nestao", kaže Otac Hojt. "Možda ste ga, rušenjem antientropijskih polja, oslobodili zauvek. Možda ga je pustošenje odnelo na neko drugo mesto."
   Konzul odmahuje glavom i ništa ne govori.
   "Ne", kaže Sol Vejntraub. Beba mu spava na ramenu. "Biće on tu. Osećam to."
   Bron Lamija klima glavom. "I ja. Čeka." Ona je izvadila nekoliko porcija iz ranca i sada povlači prstenove za podgrevanje i pruža porcije redom u krug.
   "Znam da je antiklimaks osnova i potka sveta", kaže Silenus. "Ali, jebote, ovo je smešno. Svi smo se picnuli, a nema gde da umremo."
   Bron Lamija gleda mrko, ali ne govori ništa, i neko vreme oni jedu u tišini. Plamenovi blede na nebu i gusto rasute zvezde se vraćaju, ali žar nastavlja da se diže kao da želi da umakne.
   
   Umotan kroz dvostruko posredovanje u snenu izmaglicu ispreturanih misli Bron Lamije, pokušavam da ponovo sklopim događaje od poslednjeg svog sanjanja njihovih života.
   Hodočasnici su se spustili u dolinu pred zoru, pevajući, dok su pred njima stupale njihove senke zahvaljujući svetlosti bitke milijardu kilometara iznad njih. Čitav dan istraživali su Vremenske Grobnice. Svakog trena očekivali su da umru. Posle nekoliko sati, kada se sunce uzdiglo i hladnoća visoke pustinje ustupila mesto toploti, njihov strah i likovanje su izbledeli.
   Dugi dan bio je tih, ako se izuzmu šuštanje peska, povremeni povici i neprekidno stenjanje vetra oko stena i grobnica gotovo ispod praga svesti. I Kasad i Konzul poneli su instrumente koji su merili intenzitet antientropijskih polja, ali Lamija je prva primetila da oni nisu potrebni, da se vremenska oseka i plima mogu osetiti kao blaga mučnina ispunjena osećajem dQja vu koji nije bledeo.
   Najbliže ulazu u dolinu nalazila se Sfinga; zatim Grobnica od žada, zidova providnih samo ujutro i u ranom sumraku; potom, na manje od stotinu metara dublje unutra, uzdizala se grobnica zvana Obelisk; staza hodočašća vodila je dalje uz sve šire korito potoka do najveće od svih grobnica, smeštene u središtu, do Kristalnog Monolita, površine lišene bilo kakvih šara ili otvora, ravnog krova u nivou sa vrhovima zidova doline; onda su nailazile Pećinske Grobnice, čiji su ulazi bili vidljivi samo zahvaljujući tome što su do njih vodile dobro utabane staze; i konačno - gotovo kilometar dalje u dolini - ležala je takozvana Šrajkova Palata, čiji su oštri rubovi i istureni tornjevi podsećali na šiljke stvorenja za koje se govorilo da pohodi tu dolinu.
   Čitav dan išli su od grobnice do grobnice, niko od njih sam, i grupa je zastajala pre ulaska u one artefakte u koje se moglo ući. Sol Vejntraub bio je gotovo zgromljen osećanjima kada je video Sfingu i ušao u nju, u istu onu grobnicu u kojoj je njegova kćer bila zaražena Merlinovom bolešću dvadeset šest godina ranije. Instrumenti koje je ostavila ekipa njenog univerziteta još su stajali na tronošcima izvan grobnice, mada niko iz grupe nije mogao da utvrdi da li i dalje dejstvuju i izvršavaju svoje osmatračke dužnosti. Prolazi u Sfingi bili su uski i slični lavirintu baš onako kao što su na to navodili zapisi u Rejčelinom komlogu, sa nizovima svetlećih kugli i električnih svetiljki koje su za sobom ostavile razne grupe istraživača, sada tamnim i istrošenim. Koristili su ručne baklje i Kasadov noćni vizir da bi istražili to mesto. Nije bilo nikakvog traga prostoriji u kojoj se Rejčel nalazila kada su se zidovi zatvorili i stisnuli oko nje i kada je bolest počela. Bili su to samo poslednji ostaci nekada moćnih vremenskih plima. Šrajku nije bilo ni traga.
   Svaka grobnica nudila je svoj trenutak strave, iščekivanja ispunjenog nadom i strahom, samo da bi ga zamenila antiklimaksom u trajanju od sat ili duže, u prašnjavim, praznim prostorijama istim kao što su bile i za turiste i Hodočasnike Šrajka u proteklim vekovima.
   Konačno, dan se okončao razočarenjem i umorom, a senke istočnog zida doline navukle su se preko Grobnica i doline kao zavesa koja se zatvara posle neuspešne pozorišne predstave. Toplina dana je nestala, a hladnoća visoke pustinje brzo se vratila, nošena vetrom koji je mirisao na sneg i na visoka prostranstva Masiva Uzde, dvadeset kilometara ka jugozapadu. Kasad je predložio da se ulogore. Konzul ih je poveo do tradicionalnog mesta gde su Hodočasnici Šrajka provodili poslednju noć pre susreta sa stvorenjem za kojim su tragali. Zaravan blizu Sfinge, sa razbacanim otpacima istraživačkih grupa kao i hodočasnika, zadovoljila je Sola Vejntrauba, koji je pretpostavljao da je tu logorovala i njegova kćer. Niko se nije usprotivio.
   Sada, u potpunom mraku, dok je gorelo parče drveta, osetio sam kako se njih šestoro zbijaju bliže... ne samo ka toploti vatre, već i jedno ka drugome... privučeni krhkim, ali opipljivim nitima podeljenog iskustva, ispredenim za vreme putovanja uz reku levitacionom baržom Benares i prelaska planina do Utvrđenja Hronos. I više od toga, osetio sam jedinstvo opipljivije od emotivnih veza; bio mi je potreban tren za to, ali ubrzo sam shvatio da je grupa povezana u mikrosferi podeljenih podataka i mreže čula. Na svetu čiji su primitivni, regionalni releji podataka bili raskinuti već prvim nagoveštajem borbe, pripadnici ove grupe povezali su komloge i biomonitore kako bi podelili informacije i međusobno se čuvali što su bolje mogli.
   Iako su barijere za ulazak bile očigledne i čvrste, nisam imao nikakvih problema da kliznem kraj, kroz i ispod njih, hvatajući ograničeni, ali veliki broj nagoveštaja - puls, temperaturu kože, aktivnost kortikalnih talasa, zahteve za pristupom, inventar podataka - što mi je omogućilo izvestan uvid u to šta svako od hodočasnika misli, oseća i radi. Kasad, Hojt i Lamija imali su implante i tok njihovih misli bilo je najlakše osetiti. U toj sekundi, Bron Lamija se pitala nije li potraga za Šrajkom bila greška; nešto ju je grizlo, neposredno ispod površine, ali nepokolebljivo u svom zahtevu da bude saslušano. Osećala je da prenebregava neki strašno važan trag u kome bi moglo da se nalazi razrešenje za... šta?
   Bron Lamija je oduvek prezirala misterije; to je bio jedan od razloga koji su je naterali da napusti život izvesne udobnosti i zadovoljstva kako bi postala privatna detektivka. Ali kakva misterija? Gotovo je razrešila ubistvo svoje kibridne mušterije... i ljubavnika... i došla je na Hiperion da ispuni njegovu poslednju želju. A opet, osećala je da ta sumnja koja je grize ima malo veze sa Šrajkom. Šta je to bilo?
   Lamija odmahnu glavom i prodžara vatru koja je gasnula. Telo joj je bilo snažno, odgojeno tako da odoleva Lususovoj gravitaciji od 1,3 standardne i uvežbano da bude još snažnije, ali ona već nekoliko dana nije spavala i bila je veoma, veoma umorna. Postala je neodređeno svesna toga da neko govori.
   
   "...samo da se istuširamo i uzmemo nešto hrane", kaže Martin Silenus. "Možda da upotrebimo vašu komunikacionu jedinicu i fetlinijsku vezu i vidimo ko pobeđuje u ratu."
   Konzul odmahuje glavom. "Još ne. Brod je samo za slučaj krajnje nužde."
   Silenus uzmahuje ka noći, Sfingi i sve jačem vetru. "Mislite da ovo nije krajnja nužda?"
   Bron Lamija shvata da govore o tome da Konzul dovede svoju svemirsku letelicu ovamo iz grada Kitsa. "Jesi li siguran da ne misliš na krajnju nuždu koja se ogleda u odsustvu alkohola?" pita ona.
   Silenus zuri u nju. "Zar bi smetalo ako bismo štogod popili?"
   "Ne", kaže Konzul. On trlja oči i Lamija se priseća da je i on alkoholičar. Ali njegov odgovor na dovođenje broda ovamo bio je odričan. "Sačekaćemo sve dok ne budemo morali to da učinimo."
   "A šta je sa fetlinijskim predajnikom?" kaže Kasad.
   Konzul klima glavom i vadi drevni komlog iz malog ranca. Instrument je pripadao njegovoj baki Siri, a pre nje njenim dedovima. Konzul dodiruje disključ. "Ovim mogu da emitujem, ali ne i da primam."
   Sol Vejntraub je spustio usnulo dete u otvor najbližeg šatora. Sada se okreće ka vatri. "A poslednji put ste poslali poruku kada smo stigli u Utvrđenje?"
   "Da."
   Ton Martina Silenusa je sarkastičan. "I treba da poverujemo... kada nam to kaže dokazani izdajnik?"
   "Da." Konzulov glas je destilisani, čisti premor.
   Kasadovo suvonjavo lice lebdi u tami. Njegovo telo, noge i ruke mogu se razaznati samo kao crnilo naspram ionako tamne pozadine. "Ali poslužiće da pozovemo brod ako nam zatreba?"
   "Da."
   Otac Hojt prikuplja plašt oko sebe, kako ovaj ne bi lepršao na sve jačem vetru. Pesak škripi po vuni i tkanini šatora. "Zar se ne plašite da će lučke vlasti ili SILA premestiti brod kako bi čačkali po njemu?" pita on Konzula.
   "Ne." Konzulova glava jedva se pomera, kao da je suviše umoran da u potpunosti odmahne njome. "Našu dozvolu za sletanje izdala je sama Gledstonova. Takođe, Guverner-General mi je prijatelj... bio mi je prijatelj."
   Ostali su upoznali nedavno postavljenog guvernera Hegemonije neposredno po sletanju; za Bron Lamiju, Teo Lejn izgledao je kao čovek katapultiran u događaje prekrupne za njegove sposobnosti.
   "Vetar je sve jači", kaže Sol Vejntraub. On okreće telo tako da zaštiti bebu od letećeg peska. I dalje žmirkajući u oluju, naučnik kaže: "Pitam se je li Het Mastin tamo napolju?"
   "Sve smo pretražili", kaže Otac Hojt. Glas mu je prigušen pošto je pognuo glavu u prevoje plašta.
   Martin Silenus se smeje. "Izvini, pope", kaže on, "ali neviđeno sereš." Pesnik ustaje i odlazi do ruba svetlosti vatre. Vetar mu nabira krzno bunde i otkida mu reči u noć. "U zidovima litica postoji hiljadu mesta za skrivanje. Kristalni Monolit krije svoj ulaz pred nama... ali pred jednim Templarom? A osim toga, videli ste stepenište koje vodi do lavirinta iz najdublje sobe Grobnice od žada."
   Hojt diže pogled, stisnuvši oči zbog bockanja peska u vetru. "Mislite da je tamo? U lavirintu?"
   Silenus se smeje i diže ruke. Svila njegove komotne bluze nabire se i nadima. "Jebote, kako ja to mogu da znam, Padre? Sve što znam jeste da je Het Mastin sada možda tamo, možda nas posmatra i čeka da se vrati i zatraži svoj prtljag." Pesnik pokazuje na Mebijusovu kocku u središtu male gomile opreme. "Ili je možda već mrtav. Ili možda nešto još gore."
   "Još gore?" kaže Hojt. Sveštenikovo lice ostarilo je u poslednjih nekoliko sati. Oči su mu upala ogledala bola, a osmeh mu je grč.
   Martin Silenus vraća se dugim koracima do zamiruće vatre. "Još gore", kaže on. "Možda se koprsca na Šrajkovom čeličnom drvetu. Gde ćemo se i mi naći za nekoliko..."
   Bron Lamija iznenada ustaje i hvata pesnika za košulju. Podiže ga sa tla, trese i spušta sve dok mu se lice ne nađe na istoj visini kao i njeno. "Još jednom", kaže ona tiho, "i uradiću ti neke jako bolne stvari. Neću te ubiti, ali poželećeš da sam to učinila."
   Pesnik se smeši svojim osmehom satira. Lamija ga ispušta i okreće leđa. Kasad kaže: "Umorni smo. Lezite svi i spavajte. Ja ću ostati na straži."
   

Moji snovi o Lamiji mešaju se sa Lamijinim snovima. Nije neprijatno deliti snove i misli s jednom ženom, makar to bila i žena od koje me razdvaja ponor vremena i kulture daleko veći od bilo kog zamišljenog jaza među polovima. Na čudan način, neobično sličan odrazu u ogledalu, ona sanja o svom mrtvom ljubavniku, Džoniju, o njegovom premalenom nosu i previše tvrdoglavoj vilici, o predugačkoj kosi koja mu u uvojcima pada na okovratnik i očima - tim izražajnim, prekomerno otvorenim očima koje odveć slobodno animiraju lice što bi moglo, da nije tih očiju, da pripada bilo kom od hiljadu seljaka rođenih na dan jahanja od Londona.
   Lice o kome je sanjala bilo je moje. Glas koji je čula u tom snu bio je moj. Ali vođenje ljubavi koje je sanjala - a sada ga se i sećala - nije bilo nešto što sam ja iskusio. Tražio sam način da umaknem iz njenog sna, makar pronašao samo sopstveni. Ako je već trebalo da budem voajer, onda je bolje bilo da to budem u ispreturanim veštačkim sećanjima koja su mi zamenjivala snove.
   Ali nije mi bilo dopušteno da sanjam sopstvene snove. Još ne. Sumnjam da sam rođen - i ponovo rođen na svojoj samrtnoj postelji - naprosto samo da bih sanjao snove o svom mrtvom i dalekom blizancu.
   Prepustio sam se, prestao sa borbom da se probudim, i nastavio da sanjam.
   
   Bron Lamija se budi brzo, s trzajem, izbačena iz prijatnog sna nekim zvukom ili pokretom. Jedan dugi sekund rastrojena je; mrak je, čuje se buka - ne mehanička - snažnija od većine zvukova u Košnici Lususa u kojoj živi; opijena je umorom, ali zna da se probudila posle vrlo malo sna; sama je u malom, zatvorenom prostoru, u nečemu što podseća na predimenzioniranu vreću za spavanje.
   Podignuta na svetu gde je zatvoreni prostor značio bezbednost od surovog vazduha, vetra i životinja, gde su mnogi ljudi patili od agorafobije suočeni sa retkim otvorenim mestima, ali je malo njih uopšte znalo za značenje reči klaustrofobija, Bron Lamija svejedno reaguje kao klaustrofob: maše rukama kroz vazduh, odguruje sa sebe prekrivač i šatorsko krilo u paničnoj žurbi da pobegne iz male čaure od fiberplastike, puzi, provlači se pomoću šaka, podlaktica i laktova, sve dok se ne nađe napolju, sa peskom pod rukama i nebom iznad sebe.
   Nije to nebo, shvata ona i najednom vidi i priseća se gde se nalazi. Pesak. Razduvani, jarosni kovitlac peščane oluje pune čestica, bocka joj lice poput čioda. Logorska vatra je ugašena i prekrivena peskom. Pesak se nataložio na stranama sva tri šatora izloženim vetru i njihova krila lepeću, pucaju poput praskova puške na vetru, a dine novonanesenog peska narasle oko logora ostavljaju pruge, brazde i hrbate tamo gde se nalaze šatori i oprema. Niko se ni ne pomera u drugim šatorima. Šator koji je delila sa Ocem Hojtom napola se srušio, gotovo zatrpan sve višim dinama.
   Hojt.
   Njegovo odsustvo bilo je ono što ju je probudilo. Čak i u snovima, neki deo njene svesti bio je svestan tihog disanja i gotovo nerazaznatljivog stenjanja usnulog sveštenika dok se ovaj hrvao sa bolom. Negde u proteklih pola sata, on je otišao. Verovatno pre samo nekoliko minuta; Bron Lamija je znala da je, čak i dok je sanjala Džonija, bila svesna zvuka šuštanja i klizanja bučnijeg od škripe peska i urlika vetra.
   Lamija ustaje i zaklanja oči pred peščanom olujom. Veoma je mračno, zvezde su zaklonjene visokim oblakom i površinskom olujom, ali slabo, gotovo električno zračenje ispunjava vazduh i odbija se od površine stenja i dina. Lamija shvata da njegovo poreklo i jeste električno, da je vazduh ispunjen statikom od koje uvojci njene kose skaču i koprcaju se u krug, kao kod Meduze. Statički naboji puze uz rukave njene tunike i lebde iznad površine šatora kao vatra svetog Elma. Dok joj se oči prilagođavaju, Lamija shvata da su nestalne dine obasjane bledom vatrom. Četrdeset metara istočno, grobnica zvana Sfinga pucketa i pulsira svojim obrisima u noći. Talasi struje prelaze preko izbočenih dodataka koje često zovu krilima.
   Bron Lamija gleda oko sebe, ne vidi ni traga Ocu Hojtu, pa pomišlja da pozove upomoć. Shvata da joj se glas neće čuti od rike vetra. Pita se na sekund nije li sveštenik naprosto otišao u jedan od preostalih šatora ili u grubi klozet dvadeset metara zapadno, ali nešto joj govori da nije tako. Ona gleda Sfingu i - za najkraći mogući tren - kao da vidi obličje muškarca, čiji crni plašt leprša kao oboreni barjak na ramenima pogurenim protiv vetra, ocrtano naspram statičkog sjaja grobnice.
   Neka ruka spušta joj se na rame.
   Bron Lamija se izvija, pada u borbeni čučanj, isturivši levu pesnicu, ukrutivši desnu ruku. Prepoznaje Kasada koji stoji tamo. Pukovnik je upola viši od Lamije - i upola vitkiji - i minijaturna munja seva i obasjava njegovo mršavo telo dok se naginje da joj vikne u uvo. "Onamo je otišao!" Dugačka, crna ruka strašila opruža se prema Sfingi.
   Lamija klima glavom i viče, mada i sama gotovo ne čuje sopstveni glas od rike. "Hoćemo li povesti i ostale?" Zaboravila je da je Kasad na straži. Zar taj čovek nikada ne spava?
   Fedman Kasad odmahuje glavom. Viziri su mu podignuti, a kaciga rastavljena tako da obrazuje kapuljaču na zadnjoj strani njegovog borbenog oklopnog kombinezona. Kasadovo lice izgleda veoma bledo zbog svetlucanja njegove odeće. On pokazuje na Sfingu. Višenamenska puška SILE ugneždena mu je u prevoju leve ruke. Ručne bombe, kutija za dvogled i tajanstveniji predmeti vise mu o kukicama i mrežastim pojasevima sa oklopa. On ponovo pokazuje na Sfingu.
   Lamija se naginje napred i viče. "Da li ga je uzeo Šrajk?"
   Kasad odmahuje glavom.
   "Možete li da ga vidite?" Ona pokazuje na njegov noćni vizir i dvogled.
   "Ne", kaže Kasad. "Oluja. Smeta svetlosnim otiscima."
   Bron Lamija okreće leđa vetru, oseća kako joj čestice udaraju o vrat kao iglice iz flešetnog pištolja. Ispituje svoj komlog, ali ovaj joj saopštava samo to da je Hojt živ i da se kreće; ništa drugo ne prenosi se na opštoj frekvenciji. Ona se pomera sve dok ne dođe do Kasada, tako da im leđa obrazuju zid pred olujom. "Hoćemo li krenuti za njim?" viče.
   Kasad odmahuje glavom. "Ne smemo ostaviti perimetar bez straže. Ostavio sam indikatore, ali..." On pokazuje na oluju.
   Bron Lamija se saginje natrag u šator, navlači čizme i izlazi sa ogrtačem za sve vremenske uslove i očevim automatskim pištoljem. Konvencionalnije oružje, Gir-ošamućivač, nalazi joj se u grudnom džepu ogrtača. "Idem, onda, ja", kaže.
   Isprva misli da je pukovnik nije čuo, ali onda vidi nešto u njegovim bledim očima i zna da jeste. On kucka po vojnom komlogu na ručnom zglobu.
   Lamija klima glavom i proverava da li su njen implant i komlog postavljeni na najširu frekvenciju. "Vratiću se", kaže ona i gaca uz sve veću dinu. Nogavice pantalona svetlucaju joj od statičkog pražnjenja, a pesak izgleda kao da je živ zbog srebrnastobelih pulseva struje koja hita po njegovoj išaranoj površini.
   Dvadeset metara od logora, ona više ne može uopšte da ga vidi. Još deset metara dalje i Sfinga se uzdiže iznad nje. Ocu Hojtu nema ni traga; otisci stopala u oluji ne potraju ni deset sekundi.
   Široki ulaz u Sfingu otvoren je, kao što je bio otvoren otkad je čovečanstvo saznalo za to mesto. Sada je on crni pravougaonik u zidu slabog sjaja. Logika je navodila na pomisao da je Hojt otišao tamo - ako ništa drugo, ono da se skloni od oluje, ali nešto potpuno izvan logike govori joj da to nije sveštenikovo odredište.
   Bron Lamija s naporom hoda pored Sfinge, odmara se nekoliko trenutaka u zavetrini i briše pesak s lica kako bi ponovo mogla slobodno da diše, a onda kreće dalje, prateći slabo vidljivu, utabanu stazu između dina. Ispred nje, Grobnica od žada svetluca mlečnozelena u noći, glatkih oblina i vrhova masnih od zlokobnog sjaja.
   Stisnuvši oči, Lamija ponovo gleda i vidi kako se neko ili nešto ocrtava naspram tog sjaja za najkraći mogući tren. Onda prilika ili nestaje u unutrašnjosti grobnice ili ponovo ostaje nevidljiva naspram crnog polukruga njenog ulaza.
   Lamija spušta glavu i kreće napred, dok je vetar gura i naleće na nju kao da je požuruje prema nečemu važnom.

4.
   Vojni brifing jednolično se nastavljao ka sredini prepodneva. Pretpostavljam da su takvi sastanci delili iste osobine - sažeti, monotoni govor koji se nastavljao kao zujanje u pozadini, ustajali ukus prevelikih količina kafe, koprena dima u vazduhu, gomile odštampanih stvari i iznad svega kortikalna vrtoglavica od pristupa kroz implante - već mnogo vekova. Pretpostavljam da je, u vreme kada sam bio dečak, to bilo jednostavnije; Velington bi okupio svoje ljude, one koje je hladno i precizno nazivao 'zemaljskim kalom', ne bi im rekao ništa i poslao bi ih u smrt.
   Ponovo usmerih pažnju na grupu. Nalazili smo se u velikoj prostoriji sivih zidova, oživljenoj belim pravougaonicima svetla, sivim tepihom, potkovičastim stolom sivim kao čelik sa crnim disključevima i ponekom bocom vode. CEO Meina Gledston sedela je u središtu luka stola, sa hijerarhijski poređanim senatorima i ministrima kabineta kraj sebe, kao i vojnim oficirima i ostalim drugorazrednim donosiocima odluka dalje niz zakrivljenje. Iza svih njih, ali ne za stolom, sedeo je neizbežni grozd ađutanata (niko iz SILE nije imao čin niži od pukovnika), a iza njih - u foteljama koje su izgledale manje udobno - ađutanti ađutanata.
   Ja nisam imao fotelju. Sa grozdom ostalog pozvanog, ali očito nepotrebnog osoblja, sedeo sam na stoličici u zadnjem uglu sobe, dvadeset metara od CEO i još dalje od oficira koji je držao brifing, mladog pukovnika sa pokazivačem u ruci i glasom u kome nije bilo ni trunke oklevanja. Iza pukovnika nalazila se zelenosiva ploča pozivnih šablona, a ispred njega malo uzdignuta omnisfera nalik na one koje se mogu naći u svakoj holojami. S vremena na vreme, šablon bi se zamaglio i oživeo; ponekad se u vazduhu javljala izmaglica složenih holoa. Minijature tih dijagrama svetlucale su na svakoj pločici disključa i lebdele iznad nekoliko komlogova.
   Sedeo sam na svojoj stoličici, posmatrao Gledstonovu i crtao poneku skicu.
   Pošto sam se tog jutra probudio u gostinskoj sobi Doma Vlade, sa jarkom svetlošću Tau Cetijevog sunca koja je nadirala između zavesa boje breskve, automatski razvučenih u 06.30, kada je trebalo da se probudim, na sekund sam bio izgubljen, izmešten, i dalje u poteri za Lenarom Hojtom i u strahu od Šrajka i Heta Mastina. A onda, kao da je neka sila udovoljila mojoj želji da me ostavi da sanjam sopstvene snove, zbunjenost se zakratko povećala i ja sam seo uz nagli uzdah, ogledajući se pometeno, očekujući da tepih boje limuna i svetlost boje breskve izblede kao grozničavi san da bi ostavili samo bol, šlajm i strašna krvarenja, krv na čaršavima, dok se soba ispunjena svetlom rastače u senke tamnog stana na 'Piazza di Spagna', a iznad svega se nadnosi senzitivno lice Džozefa Severna koji se naginje napred, posmatra i čeka da umrem.
   Dvaput sam se istuširao, najpre vodom, a potom zvukom, odenuo novo sivo odelo koje me je čekalo na upravo nameštenom krevetu kada sam izišao iz kupatila i krenuo da pronađem istočno dvorište gde se - kako me je obavestila poruka ostavljena kraj moje nove odeće - služio doručak gostima Doma Vlade.
   Sok od pomorandže bio je sveže isceđen. Slanina je bila reš pečena i prava. U novinama je stajalo da će se CEO Gledston obratiti Mreži preko SveStvari i medija u 10.30 po standardnom vremenu Mreže. Stranice su bile pune vesti o ratu. Ravne fotografije armade sijale su u punoj boji. General Morpurgo smrknuto je zurio sa treće strane; novine su ga nazivale 'herojem Druge Hajtove pobune.' Dajana Filomel okrznula me je pogledom sa obližnjeg stola, gde je doručkovala sa svojim mužem Neandertalcem. Haljina joj je tog jutra bila formalnija, tamnoplava i daleko je manje otkrivala, ali šlic sa strane pružao je makar naznaku sinoćne predstave. Nije skidala oči sa mene dok je podizala režanj slanine lakiranim noktima i oprezno zagrizala. Hermund Filomel zaroktao je kada je pročitao nešto što mu je odgovaralo na presavijenim finansijskim stranama.
   
   "Migracioni grozd Proteranih... opštepoznat kao Roj... otkrila je oprema za praćenje Hokingove distorzije u Kamovom Sistemu pre manje od tri standardne godine", govorio je mladi oficir koji je držao brifing. "Odmah po otkrivanju, udarna jedinica SILE broj 42 izvršila je prethodnu konfiguraciju za evakuaciju Hiperionovog sistema, prešla kovitom u status C-plus sa Parvatija sa zapečaćenim naređenjima da omogući postavljanje dalekobacača u portalnom dometu Hiperiona. Istovremeno, udarna jedinica 87,2 odaslana je iz pripremne oblasti Solkov-Tikate oko Kama III, sa naređenjima da se susretne sa evakuacionim snagama u Hiperionovom sistemu, da pronađe migracioni grozd Proteranih i da se upusti u borbu i uništi njihove vojne komponente..." Slike armade pojaviše se na pozivnom šablonu ispred mladog pukovnika. On mahnu pokazivačem i linija rubinske svetlosti proseče veći holo kako bi osvetlila jedan od Tri-K brodova u formaciji. "Udarna jedinica 87,2 nalazi se pod komandom admirala Našite, koji je na palubi HS Hebrida..."
   "Da, da", progunđa general Morpurgo, "sve to znamo, Jani. Ubrzaj malo."
   Mladi pukovnik prisili se na osmeh, neprimetno klimnu glavom generalu i CEO Gledston, pa nastavi glasom za trunku manje sigurnim. "Šifrovane fetlinijske poruke UJ 42 u poslednja sedamdeset dva standardna sata opisuju bitke između izvidnica evakuacione udarne jedinice i spoljnih elemenata migracionog grozda Proteranih..."
   "Roja", prekinu ga Li Hant.
   "Da", reče Jani. On se okrenu prema šablonu i pet metara zamagljenog stakla buknu i ožive. Za mene je displej bio nerazumljivi lavirint tajanstvenih simbola obojenih vektorskih linija, suptratnih šifara i akronima SILE koji su samo doprinosili opštem haosu. Možda sve to nije značilo ništa ni najvišim oficirima i starijim političarima u prostoriji, ali niko nije stavio do znanja da je tako. Započeo sam novi crtež Gledstonove, sa Morpurgovim profilom buldoga u pozadini.
   "Iako su prvi izveštaji nagoveštavali prateće Hokingove talase od otprilike četiri hiljade pogona, taj broj može da zavede", nastavio je pukovnik po imenu Jani. Zapitao sam se da li mu je to ime ili prezime. "Kao što znate, groz... ovaj... Rojevi Proteranih mogu se sastojati i od deset hiljada zasebnih pogonskih jedinica, ali ogromna većina otpada na male jedinice koje su ili nenaoružane ili imaju zanemarljivi vojni značaj. Procene mikrotalasnih, fetlinijskih i drugih emisija navode na pomisao da..."
   "Izvinite", reče Meina Gledston, čiji je vremešni glas bio u oštroj suprotnosti sa sladunjavim i tečnim glasom oficira za brifing, "ali, možete li nam reći koliko brodova Proteranih ima vojni značaj?"
   "Ah..." reče pukovnik, bacivši pogled ka pretpostavljenima.
   General Morpurgo pročisti grlo. "Mi mislimo oko šest... možda najviše sedam stotina", reče on. "Ništa zbog čega bi se trebalo zabrinuti."
   CEO Gledston podiže obrvu. "A kolike su naše borbene grupe?"
   Morpurgo klimnu glavom ka mladom pukovniku da stane na mestu voljno. Morpurgo odgovori. "Udarna jedinica 42 sastoji se od oko šezdeset brodova, CEO. Udarna jedinica..."
   "Udarna jedinica 42 je grupa za evakuaciju?" reče Gledstonova.
   General Morpurgo klimnu glavom i ja pomislih da sam ugledao naznaku snishodljivosti u njegovom osmehu. "Da, gospo. Udarna jedinica 87,2, borbena grupa koja je prešla unutar sistema pre oko jedan sat..."
   "Da li je šezdeset brodova bilo dovoljno za sukob sa šest ili sedam stotina njihovih?" upita Gledstonova.
   Morpurgo baci pogled na jednog od svojih kolega oficira, kao da moli za strpljenje. "Da", reče on, "više nego dovoljno. Morate razumeti, CEO, da šest stotina Hokingovih pogona možda zvuči kao mnoštvo, ali o njima ne treba uopšte brinuti kada se nalaze u brodovima za jednu osobu, izviđačkim brodovima ili u jednoj od onih jurišnih letelica za pet osoba, koje nazivaju kopljanicima. Udarna jedinica 42 sastojala se od preko dvadeset kovit-brodova glavne linije, uključujući i nosače Olimpova senka i Stanica Neptun. Svaki od njih može da lansira više od stotinu lovaca ili ALR-a." Morpurgo zapetlja po džepu, izvuče dimni štapić veličine cigare, onda kao da se seti da Gledstonova mrko gleda na to, pa ga strpa natrag u sako, namrštivši se. "Kada Udarna jedinica 87,2 završi sa svojim borbenim raspoređivanjem, imaćemo više nego dovoljno vatrene moći da se pozabavimo i sa desetak Rojeva." I dalje namršten, on klimnu glavom Janiju da nastavi.
   Pukovnik pročisti grlo i uperi pokazivač u pozivni displej. "Kao što možete da vidite, udarna jedinica 42 bez po muke je raščistila neophodni prostor za početak izgradnje dalekobacača. Ta izgradnja započela je pre šest nedelja, po standardnom vremenu Mreže, i dovršena je juče u 16.24. Početni napadi Proteranih odbijeni su bez gubitaka UJ 42 i u proteklih četrdeset osam sati zapodenuta je velika bitka između isturenih formacija udarne jedinice i glavnine snaga Proteranih. Žiža tog okršaja nalazila se ovde" - Jani ponovo pokaza i deo displeja zapulsira plavim svetlom ispod vrha njegovog pokazivača - "dvadeset devet stepeni iznad ravni ekliptike, trideset AJ <Astronomskih jedinica - prim. prev.> do Hiperionovog sunca, približno 0,35 AJ od hipotetičkog oboda Ortovog oblaka sistema."
   "Gubici?" reče Li Hant.
   "Sasvim u okviru prihvatljivih granica za jednu ovako dugotrajnu bitku", reče mladi pukovnik, koji je izgledao kao da nikada nije bio ni svetlosnu godinu blizu neprijateljske vatre. Plava kosa bila mu je pažljivo začešljana u stranu i blistala je pod snažnim sjajem tačaka. "Dvadeset šest lovaca Hegemonije za brze napade uništeno je ili nestalo, dvanaest torpednih ALR-a, tri bakljobroda, transport goriva Ponos Askvita i krstarica Drakoni III."
   "Koliko je izgubljeno ljudi?" upita CEO Gledston. Glas joj je bio veoma tih.
   Jani brzo pogleda Morpurga, ali sam odgovori na postavljeno pitanje. "Oko dve hiljade trista", reče on. "Ali trenutno su u toku operacije spasavanja i ima nade da će se pronaći neki od preživelih sa Drakonija." On ispravi tuniku i brzo nastavi. "To bi trebalo odvagnuti naspram potvrđenog uništenja stotinu pedeset ratnih brodova Proteranih. Naši upadi u migracioni gr... Roj imali su za ishod uništenje dodatnih trideset do šezdeset letelica, uključujući i farme kometa, brodove za preradu rude i najmanje jedan komandni grozd."
   Meina Gledston protrlja čvornovate prste. "Da li je procena gubitaka - naših gubitaka - obuhvatila i putnike i posadu uništenog drvobroda Igdrasil, koji smo odredili za evakuaciju?"
   "Ne, gospo", odgovori Jani kratko. "Iako je u to vreme bio u toku napad Proteranih, naše analize pokazuju da Igdrasil nije uništen u neprijateljskoj akciji."
   Gledstonova ponovo podiže obrvu. "Nego kako?"
   "Sabotažom, koliko u ovom trenutku možemo da ustanovimo", odvrati pukovnik. On izbaci novi dijagram Hiperionovog Sistema na displeju.
   General Morpurgo baci pogled na svoj komlog i reče: "A-a, pređi na odbranu na tlu, Jani. CEO mora da održi govor za trideset minuta."
   Dovršio sam skicu Gledstonove i Morpurga, protegnuo se i potražio oko sebe novu temu. Li Hant je izgledao kao izazov, sa tim neupadljivim, gotovo zgrčenim licem. Kada sam ponovo podigao pogled, holo Hiperionovog globusa prestao je da se okreće i razvio se u niz pljosnatih projekcija: kosi ekvipravougaonici, Boneove ortografske rozete, sinusoidne azimutne ekvidistance, polikonusni hiperkorigovani Kuvaci, kompjuterski ešerovani, Brizmajsterove, Bakminsterove i Milerove cilindrične ravni, multikoligrafske i 'satplot' standardne, pre nego što su se razvile u uobičajenu Robinson-Beirdovu mapu Hiperiona.
   Osmehnuo sam se. Bilo je to nešto najlepše što sam video otkad je započeo brifing. Nekoliko ljudi Gledstonove pomeralo se nestrpljivo. Želeli su da dobiju makar deset minuta sa CEO pre početka emitovanja.
   "Kao što znate", započe pukovnik, "Hiperion je devet zarez osamdeset devet standarda Stare Zemlje na Turon-Lomijeovoj Skali..."
   "O, zaboga", zareža Morpurgo, "pređi na raspored trupa i završi više s tim."
   "Da, ser." Jani proguta knedlu i podiže pokazivač. Glas mu više nije bio siguran. "Kao što znate... hoću da kažem..." On pokaza na najseverniji kontinent, koji je lebdeo kao loše izvedena skica konjske glave i vrata, završavajući se nazubljeno tamo gde bi kod životinje počeli grudni i leđni mišići. "Ovo je Ekvus. Zvanično se zove drugačije, ali svako ga tako zove otkad... to je Ekvus. Lanac ostrva koji se pruža jugoistočno... ovde i ovde... zovu Mačkom sa Devet Repova. U stvari, to je arhipelag sa više od stotinu... u svakom slučaju, drugi po veličini kontinent nazivaju Akvila, a možda i možete da uočite kako mu oblik podseća na orla sa Stare Zemlje, sa ovim kljunom ovde... na severozapadnoj obali... i kandžama isturenim ovde, na jugozapadu... i najmanje jednim podignutim krilom ovde, tako da se pruža do severoistočne obale. Ovaj deo je takozvana Visoravan Pinion i gotovo je nepristupačan zahvaljujući plamenim šumama, ali ovde... i ovde... jugozapadno, nalaze se glavne plantaže fiberplastike..."
   "Raspored trupa", zareža Morpurgo.
   Skicirao sam Janija. Ustanovio sam da je grafitom nemoguće dočarati preznojavanje.
   "Da, ser. Treći kontinent je Ursus... pomalo liči na medveda... ali nijedna od trupa SILE nije se tamo spustila zato što je on kod južnog pola i gotovo je nenastanjiv, iako teritorijalne snage Hiperiona tamo drže stanicu za osluškivanje..." Jani kao da je osetio da blebeće. Pribrao se, obrisao gornju usnu nadlanicom i nastavio staloženijim tonom. "Primarni raspored SILE:tle nalazi se ovde... ovde... i ovde." Njegov pokazivač obasja oblasti blizu prestonice Kitsa, visoko na vratu Ekvusa. "Jedinice SILE:svemir obezbedile su primarnu svemirsku luku u prestonici, kao i sekundarna polja ovde... i ovde." On dodirnu gradove Endiminion i Port Romens, oba na kontinentu Akvila. "Jedinice SILE:tle pripremile su odbrambene instalacije ovde..." Žmirnu dvadesetak crvenih svetala; većina na delovima vrata i grive Ekvusa, ali nekoliko i na Akvilinom Kljunu i u regionima Port Romensa. "To obuhvata i elemente Marinaca, kao i kopnenu odbranu i komponente zemlja-vazduh i zemlja-svemir. Vrhovna Komanda očekuje da, za razliku od Bresije, na samoj planeti neće doći do borbi, ali ukoliko pokušaju sa invazijom, bićemo spremni za to."
   Meina Gledston pogleda na svoj komlog. Do njenog emitovanja uživo ostalo je još sedamnaest minuta. "Šta je sa planovima za evakuaciju?"
   Janijeva obnovljena pribranost namah se raspade. On pogleda sa izvesnim očajanjem ka svojim pretpostavljenim oficirima.
   "Nema nikakve evakuacije", reče admiral Sing. "Bila je to finta, mamac za Proterane."
   Gledstonova poče da lupka vrhovima prstiju. "Na Hiperionu se nalazi nekoliko miliona ljudi, admirale."
   "Da", reče Sing, "i mi ćemo ih zaštititi, ali evakuacija makar i šezdesetak hiljada građana Hegemonije ne dolazi u obzir. Nastao bi haos kada bismo dopustili da sva tri miliona navale u Mrežu. Osim toga, iz bezbednosnih razloga, to nije moguće."
   "Šrajk?" zapita Li Hant.
   "Bezbednosni razlozi", ponovi general Morpurgo. "Proterani su se povukli do središta Roja, oko šezdeset AJ od Hiperiona. U pogledu bilo kakvih namera i ciljeva, sistem je bezbedan. Hiperion je bezbedan. Čekamo na protivnapad, ali znamo da možemo da ga izdržimo. Ponovo, u pogledu bilo kakvih namera i ciljeva, Hiperion je sada deo Mreže. Pitanja?"
   Nije ih bilo. Gledstonova iziđe sa Li Hantom, čoporom senatora i svojih ađutanata. Vojna lica okupiše se u gomile, očigledno onako kako im je to nalagao čin. Ađutanti se raštrkaše. Nekoliko izveštača kojima je bilo dopušteno da uđu u prostoriju otrča do svojih ekipa sa imažerima koje su ih čekale napolju. Mladi pukovnik, Jani, ostade u stavu na mestu voljno, zagledan u prazno, veoma bledog lica.
   Sedeo sam još trenutak, zureći u prizvanu mapu Hiperiona. Sličnost kontinenta Ekvusa sa konjem bila je veća sa ove udaljenosti. Sa mesta na kom sam sedeo, mogao sam taman da razlučim planine Masiva Uzde i narandžastožutu boju visoke pustinje ispod konjskog 'oka.' Nikakvi odbrambeni položaji SILE nisu bili označeni severoistočno od planina, nikakvi simboli osim majušnog crvenog sjaja koji je mogao predstavljati mrtvi Grad Pesnika. Vremenske Grobnice uopšte nisu bile označene. Kao da Grobnice nisu imale nikakav vojni značaj, nikakvu ulogu u onome što će se dogoditi tokom dana. Ali ja sam nekako znao da nije tako. Nekako sam pretpostavljao da čitav rat, pokreti hiljada, sudbina miliona - možda i milijardi - zavise od postupaka šestoro ljudi u tom neoznačenom potezu narandžaste i žute boje.
   Zatvorio sam blok za skiciranje, strpao olovke u džepove, potražio izlaz, pronašao ga i upotrebio.
   
   Li Hant mi priđe u jednom od dugačkih hodnika koji su vodili ka glavnom ulazu. "Odlazite?"
   Udahnuh. "Zar mi to nije dopušteno?"
   Hant se osmehnu, ako se to izvijanje tankih usana uopšte može nazvati osmehom. "Naravno da jeste, M. Severn. Ali CEO Gledston me je zamolila da vam kažem da bi ponovo želela da porazgovara sa vama danas po podne."
   "Kada?"
   Hant slegnu ramenima. "U bilo koje doba posle njenog govora. Kad vama to bude odgovaralo."
   Klimnuh glavom. Bukvalno milioni lobista, lovaca na posao, potencijalnih biografa, poslovnih ljudi, obožavalaca CEO i mogućih atentatora dali bi gotovo sve samo da mogu da provedu jedan minut sa najistaknutijim vođom Hegemonije, nekoliko sekundi sa CEO Gledston, a ja sam mogao da se sastanem sa njom 'kad mi to bude odgovaralo.' Ko je ikada rekao da vasiona nije luda?
   Progurah se pored Lija Hanta i krenuh ka prednjim vratima.
   
   Zahvaljujući dugoj tradiciji, Dom Vlade nije imao javne dalekobacačke portale unutar svojih zidova. Kratka staza vodila je kraj bezbednosnih pregrada na glavnom ulazu i kroz vrt ka niskoj, beloj zgradi koja je služila kao štab izveštača i terminal. Izveštači su se okupili oko centralne jame za posmatranje, gde su poznato lice i glas Luelina Drejka, 'glasa SveStvari', objašnjavali da je nastupajući govor CEO Gledston 'od životne važnosti za Hegemoniju.' Klimnuh glavom ka njemu, pronađoh slobodni portal, pokazah svoju univerzalnu karticu i krenuh u potragu za nekom kafanom.
   
   Veliko Predvorje bilo je, kad jednom stignete tamo, jedino mesto u Mreži gde ste mogli besplatno da koristite dalekobacač. Svaki svet u Mreži nudio je najmanje jedan svoj najfiniji urbani blok - TC2 je obezbedio dvadeset tri takva bloka - za kupovinu, zabavu, fine restorane i kafane. Naročito kafane.
   Kao i reka Tetis, Veliko Predvorje teklo je između vojnički velikih dalekobacačkih portala, visine dve stotine metara. Sa omotačem, dobijao se efekt beskrajne glavne ulice, torusa materijalnih zadovoljstava dugačkog stotinu kilometara. Čovek je mogao, poput mene tog jutra, da stoji pod blistavim suncem Tau Cetija i da gleda niz Predvorje u noćni centar Deneba Drei, pun neona i holoa, kao i da ugleda Glavnu Tržnicu Lususa sa stotinu spratova, znajući da iza nje leže zasenčeni butici Božjeg Gaja sa sopstvenim predvorjem od opeka i liftovima za Krošnje, gde se najskuplje ručavalo u Mreži.
   Nije me bilo ni najmanje briga za to. Želeo sam samo da pronađem neku mirnu kafanu.
   Kafane na TC2 bile su previše ispunjene birokratama, izveštačima i raznim poslovnim tipovima, pa sam uzeo jedan od šatlova Predvorja i sišao na glavni bulevar Sol Drakoni Septema. Gravitacija je mnoge obeshrabrivala - obeshrabrivala je i mene - ali to je značilo da su kafane praznije i da su oni koji se u njima nalaze došli tamo zbog pića.
   Mesto koje sam odabrao bila je kafana na nivou tla, gotovo skrivena pod potpornim stubovima i servisnim toboganima glavnog tržnog centra, tako da je unutrašnjost bila mračna: tamni zidovi, tamno drvo, tamne mušterije - kože crne onoliko koliko je moja bila bleda. Bilo je to dobro mesto za piće i ja ga i poručih, započevši duplim skočem, sve ozbiljniji kako je vreme odmicalo.
   Čak se ni tamo nisam mogao osloboditi Gledstonove. Daleko na drugom kraju prostorije, TV ravnog ekrana prikazivao je CEO-ino lice sa plavozlatnom pozadinom koju je koristila za državno emitovanje. Nekolicina drugih mušterija okupila se da posmatra. Čuo sam delove govora: "...kako bismo osigurali bezbednost građana Hegemonije i... ne sme im se dopustiti da ugrožavaju bezbednost Mreže ili naših saveznika u... te sam zato odobrila puni vojni odgovor na..."
   "Utišajte tu prokletu stvar!" Zapanjio sam se kada sam shvatio da to ja vičem. Mušterije su me mrko pogledale preko ramena, ali su utišale ton. Posmatrao sam za trenutak kako Gledstonova pomera usne, a onda mahnuo šankeru da mi da još jedan dupli.
   Nešto kasnije, možda i satima posle toga, podigao sam pogled i shvatio da neko sedi preko puta mene u mračnom separeu. Bio mi je potreban sekund da trepćući shvatim ko je to u mutnom osvetljenju. U jednom trenu srce mi je jurnulo kada sam pomislio: Fani, ali onda sam ponovo trepnuo i rekao: "Gospo Filomel."
   Još je nosila tamnoplavu haljinu u kojoj sam je video za doručkom. Nekako mi se sada činilo da je dubje sečena. Lice i ramena kao da su joj svetlucali u pomrčini. "M. Severn", reče ona, glasom koji je bio gotovo šapat. "Došla sam zbog vašeg obećanja."
   "Obećanja?" Mahnuh šankeru da dođe, ali on nije reagovao. Namrštih se i zagledah u Dajanu Filomel. "Kakvog obećanja?"
   "Da me nacrtate, naravno. Zar ste zaboravili šta ste mi obećali na zabavi?"
   Pucnuh prstima, ali drski šanker ponovo se nije udostojio da pogleda ka meni. "Ja vas jesam nacrtao", rekoh ja.
   "Da", reče Gospa Filomel, "ali ne celu."
   Uzdahnuh i iskapih poslednje ostatke skoča. "Pijem", rekoh.
   Gospa Filomel se osmehnu. "Vidim."
   Krenuh da ustanem i pođem po šankera, pa se predomislih i polako sedoh natrag na vremešno drvo klupice. "Armagedon", rekoh. "Igraju se Armagedonom." Pažljivo pogledah ženu, zažmirivši malo kako bi mi došla u žižu. "Znate li za tu reč, moja gospo?"
   "Ne verujem da će vam on više dati imalo alkohola", reče ona. "Imam piće kod kuće. Možete da cugnete dok budete crtali."
   Ponovo stisnuh oči, sada prepredeno. Možda sam i popio koji skoč previše, ali to mi nije uticalo na svest. "Muž", rekoh.
   Dajana Filomel se ponovo osmehnu, isuviše srdačno. "Provešće nekoliko dana u Domu Vlade", reče ona, sada zaista šapatom. "Ne sme da se udaljava od izvora moći u tako važnim trenucima. Hodi, moje vozilo je odmah tu, napolju."
   Ne sećam se da sam platio, ali pretpostavljam da jesam. Ili je platila Gospa Filomel. Ne sećam se da mi je pomogla da iziđem, ali pretpostavljam da neko jeste. Možda vozač. Sećam se muškarca u sivoj tunici i pantalonama, sećam se da sam se oslanjao na njega.
   EMV je imao vrh u obliku mehura, polarizovan spolja, ali potpuno providan sa mesta na kome smo sedeli u dubokim jastucima i gledali napolje. Izbrojao sam jedan, dva portala, a onda smo se udaljili od Predvorja i počeli da se uspinjemo iznad plavih polja pod žutim nebom. Pažljivo izgrađene kuće, od nekog drveta sličnog abonosu, nalazile su se na vrhovima brda okruženim poljima maka i bronzanim jezerima. Renesansa Vektor? Bila je to u tom trenutku preteška zagonetka za rešavanje, pa sam oslonio glavu o mehur i odlučio da počinem na tren ili dva. Morao sam biti odmoran za portret Gospe Filomel... he, he.
   Ispod nas prolazili su seoski pejsaži.
   

5.
   Pukovnik Fedman Kasad prati Bron Lamiju i Oca Hojta kroz prašinu oluje ka Grobnici od žada. Slagao je Lamiju; njegov noćni vizir i senzori radili su dobro uprkos električnim pražnjenjima koja su treperila svuda oko njih. Praćenje njih dvoje činilo mu se kao najbolja prilika da pronađe Šrajka. Kasad se seti lova na kamene lavove na Hebronu - čovek priveže jare i čeka.
   Podaci indikatora koje je postavio oko logorišta trepere na Kasadovom taktičkom displeju i šapuću mu kroz implant. To što je ostavio Vejntrauba i njegovu kćer, Martina Silenusa i Konzula da tamo spavaju, nezaštićeni osim automatike i alarma, bio je sračunati rizik. Ali opet, Kasad ionako ozbiljno sumnja da je u stanju da zaustavi Šrajka. Svi su oni jarići, privezani, ostavljeni da čekaju. Kasad je rešen da pronađe ženu, fantoma po imenu Moneta, pre nego što umre.
   Vetar je nastavio da jača i sada vrišti oko Kasada, smanjuje mu normalnu vidljivost na nulu i dumbara mu po oklopu. Dine svetlucaju od pražnjenja, a minijaturne munje pucketaju mu oko čizama i nogu dok korača kako bi mu Lamijin toplotni otisak ostao jasno u vidokrugu. Informacije se ulivaju iz njenog otvorenog komloga. Hojtovi zatvoreni kanali otkrivaju samo to da je živ i da se kreće.
   Kasad prolazi ispod ispruženog krila Sfinge i oseća nevidljivu težinu nad sobom, kako visi tamo kao potpetica neke ogromne čizme. Onda skreće dublje u dolinu, vidi Grobnicu od žada kao odsustvo toplote u infracrvenom polju, hladne obrise. Hojt upravo ulazi u otvor u obliku polulopte; Lamija je dvadeset metara iza njega. Ništa se drugo ne pomera u dolini. Indikatori iz logora, skriveni u noći i oluji iza Kasada, otkrivaju da Sol i beba spavaju, da Konzul leži budan, ali se ne pomera, i ništa drugo unutar perimetra.
   Kasad otkočuje oružje i brzo se kreće napred, grabeći dugačkim nogama velike korake. Dao bi sve u toj sekundi da ima pristup špijunskom satelitu, sa kompletnim taktičkim kanalima, umesto da mora da ima posla sa ovom delimičnom slikom fragmentarne situacije. Sleže ramenima pod oklopom i nastavlja dalje.
   
   Bron Lamija umalo da ne uspe da prevali poslednjih petnaest metara koliko je deli od Grobnice od žada. Vetar je narastao do snage oluje, pa i više od toga, i gura je tako da ona dvaput gubi oslonac pod nogama i pada naglavce u pesak. Munje su sada stvarne, cepaju nebo u snažnim pražnjenjima i osvetljavaju grobnicu koja svetluca pred njom. Dvaput pokušava da pozove Hojta, Kasada ili ostale, sigurna da niko nije u stanju da ovo prespava tamo, u logoru, ali komlog i implant daju joj samo statiku, na širokim frekvencijama koje registruju besmislice. Posle drugog pada, Lamija se uspravlja na kolena i gleda napred; Hojtu nije bilo ni traga još od tog kratkog pogleda na nekoga ko se kreće ka ulazu.
   Lamija grabi očev automatski pištolj i ustaje, dopušta vetru da je ponese preko poslednjih nekoliko metara. Zastaje pred ulaznom poluloptom.
   Bilo zbog oluje i električne predstave, bilo zbog nečeg drugog, Grobnica od žada svetluca jarkom, žučnozelenom bojom koja obasjava dine i zbog koje koža na njenim šakama i zglobovima izgleda kao nešto iz groba. Lamija poslednji put pokušava da dozove nekoga preko komloga, a onda ulazi u grobnicu.
   
   Otac Lenar Hojt iz hiljadu dvestogodišnjeg Društva Isusovog, stanovnik Novog Vatikama na Pacemu i odani sluga njegove Svetosti Pape Urbana XVI, vrišti opscenosti.
   Hojt je izgubljen i trpi veliki bol. Široke prostorije blizu ulaza u Grobnicu od žada sužavale su se, a hodnik se kružno vraćao sam u sebe već toliko puta da je Otac Hojt sada izgubljen u nizu katakombi i luta između zidova koji zrače zelenkastim sjajem, u lavirintu koga se ne seća posle istraživanja izvršenih tokom dana ili iz mapa koje je ostavio za sobom. Bol - bol koji je bio godinama sa njim, bol koji mu je saputnik još otkad mu je pleme Bikura usadilo dve kruciforme, njegovu sopstvenu i kruciformu Pola Direa - sada preti da ga otera u ludilo svojom novom silinom.
   Hodnik se ponovo sužava. Lenar Hojt vrišti, više nije svestan da to čini, više nije svestan reči koje izvikuje - reči koje nije koristio još od detinjstva. Želi oslobođenje. Oslobođenje od bola. Oslobođenje od tereta nošenja DNK i ličnosti Oca Direa... Direove duše... u parazitu u obliku krsta na leđima. I od nošenja strašne kletve sopstvenog gnusnog vaskrsnuća u kruciformi na grudima.
   Ali i dok vrišti, Hojt zna da ga nisu sada mrtve Bikure osudile na takav bol; izgubljeno pleme kolonista, vaskrsavanih sopstvenim kruciformama već toliko puta da su postali idioti, puka vozila za sopstvenu DNK i DNK svojih parazita, takođe je bilo pleme sveštenika... sveštenika Šrajka.
   Otac Hojt iz Društva Isusovog poneo je bočicu svete vodice koju je blagoslovila njegova Svetost, euharistiju posvećenu u Svečanoj Misi i primerak Crkvinog drevnog obreda egzorcizma. Te stvari sada su zaboravljene, zapečaćene u mehuru od 'Perspeksa', u džepu njegovog plašta.
   Hojt naleće na zid i ponovo vrišti. Bol je sada sila koja se ne može opisati, a puna ampula ultramorfa koju je ubrizgao sebi pre samo petnaest minuta nemoćna je pred njim. Otac Hojt vrišti i kida odeću, cepa teški plašt, crnu tuniku i rimski okovratnik, pantalone, košulju i donji veš, sve dok ne ostane nag, drhteći od studeni i hladnoće u svetlucavim hodnicima Grobnice od žada, vrišteći opscenosti u noć.
   On ponovo posrće napred, pronalazi otvor i ulazi u sobu veću od svega što je zapamtio posle celodnevne pretrage. Goli, prozirni zidovi uzdižu se trideset metara sa obe strane praznog prostora. Hojt se sapliće i pada na ruke i kolena, spušta pogled i shvata da je pod postao gotovo providan. On zuri u okomiti šaht ispod tanke membrane poda; šaht koji se spušta kilometar ili više u plamenove. Sobu ispunjava crveno i narandžasto pulsiranje sjaja vatre tako duboko ispod nje.
   Hojt se prevaljuje na bok sa smehom. Ako je ovo neki prizor pakla prizvan njega radi, onda je zakazao. Hojtov pogled na pakao je taktilan; bol je ono što se kreće u njemu poput bodljikave žice provučene kroz njegove žile i creva. Pakao je takođe sećanje na izgladnelu decu u sirotinjskim četvrtima Armagasta i na osmeh političara koji šalju dečake da ginu u kolonijalnim ratovima. Pakao je pomisao na Crkvu koja umire za njegovog života, za Direovog života, sa poslednjom šačicom vernika, staraca i starica koji mogu da ispune samo nekoliko redova u ogromnim katedralama Pacema. Pakao je licemerje izgovaranja jutarnje mise sa zlom kruciforme koja mu toplo, opsceno pulsira iznad srca.
   Oseća se nalet vrelog vazduha i Hojt posmatra kako deo poda klizi pozadi i otvara šaht. Soba se puni zadahom sumpora. Hojt se smeje tom klišeu, ali posle samo nekoliko sekundi, smeh se pretvara u jecaje. Sada je na kolenima i okrvavljenim noktima grebe po kruciformama na leđima i prsima. Masnice u obliku krsta kao da sijaju na crvenom svetlu. Hojt može da čuje plamenove odozdo.
   "Hojte!"
   I dalje u jecajima, okreće se i vidi ženu - Lamiju - uokvirenu vratima. Ona gleda pored njega, iza njega, i podiže drevni pištolj. Oči su joj razrogačene.
   Otac Hojt oseća vrelinu iza sebe, čuje riku udaljene peći, ali iznad toga iznenada čuje škripu metala po kamenu. Korake. Dok i dalje grebe raskrvavljenu masnicu na prsima, Hojt se okreće, kolena odranih na podu.
   Najpre vidi senku: deset metara oštrih uglova, trnja, sečiva... noge poput čeličnih cevi sa rozetom sečiva sablji oko kolena i članaka. A onda, kroz pulsiranje vrele svetlosti i crne senke, Hojt vidi oči. Stotinu površina... hiljadu... crveni sjaj, laser propušten kroz istovetne rubine, iznad okovratnika od čeličnog trnja i prsa od žive u kojima se vidi odraz plamena i senke...
   Bron Lamija puca iz očevog pištolja. Prasak pucnjeva visoko i ravno odjekuje iznad tutnjave peći.
   Otac Lenar Hojt obrće se ka njoj, podiže ruku. "Ne, nemojte!" vrišti. "Udovoljava jednoj želji! Moram da poželim..."
   Šrajk, koji je bio tamo - pet metara dalje - najednom je tu, na rukohvat od Hojta. Lamija prestaje da puca. Hojt podiže pogled, vidi sopstveni odraz u vatrom izglačanom hromu bodljastog oklopa tog stvorenja... vidi u tom trenu nešto drugo u Šrajkovim očima... a onda toga više nema, nema ni Šrajka i Hojt polako podiže ruku, gotovo zbunjeno dodiruje grlo, zuri na sekund u kaskadu crvenila koje mu prekriva šaku, prsa, kruciformu, trbuh...
   Okreće se ka vratima i vidi kako Lamija i dalje zuri u stravi i šoku, sada ne u Šrajka, već u njega, u Oca Lenara Hojta iz Društva Isusovog, i u tom trenu on shvata da je bol nestao, otvara usta da progovori, ali još, samo još crvenila izlazi napolje, kao crveni gejzir. Hojt ponovo spušta pogled, prvi put primećuje da je nag, vidi kako mu sa brade i grudi kaplje krv, kaplje i kulja ka sada tamnom podu, vidi kako krv kulja kao da je neko prevrnuo kofu punu crvene boje, a onda više ne vidi ništa dok pada licem ka podu tako duboko... silno duboko... pod njim.