Voda je kapala po pločama. Negde u tunelima u blizini upozoravajuća sirena mehaničkog kauterizera odjekivala je od keramike i kamena. Naslonila sam se na zid i zagledala u Džonija.
   "Međuzvezdani rat", rekoh ja. "Oba scenarija zahtevaju međuzvezdani rat?"
   "Da. To se ne može izbeći."
   "Mogu li obe grupe Srži pogrešiti u svojim predviđanjima?"
   "Ne. Ono što se dešava na Hiperionu problematično je, ali poremećaji u Mreži i na drugim mestima sasvim su jasni. Ultimativni koriste to znanje kao osnovni argument za ubrzavanje sledećeg koraka u evoluciji Srži."
   "A šta su ti BB-jevi ukradeni podaci pokazali o nama, Džoni?"
   Džoni se osmehnu, dodirnu mi ruku, ali je ne uze. "Pokazali su da sam ja na neki način deo Hiperionove nepoznanice. Njihovo stvaranje Kitsovog kibrida bilo je strašno kockanje. Stabilnima je omogućilo da me sačuvaju samo to što sam kao Kitsov analog očigledno bio neuspešan. Kada sam odlučio da odem na Hiperion, Prevrtljivi su me ubili sa jasnom namerom da izbrišu moje AI postojanje ukoliko moj kibrid ponovo donese tu odluku."
   "I jesi. Šta se desilo?"
   "Omanuli su. U svojoj bezgraničnoj aroganciji, Srž je propustila da uzme u obzir dve stvari. Prvo, da ću uliti čitavu svoju svest u kibrid i tako izmeniti prirodu Kitsovog analoga. Drugo, da ću se obratiti tebi."
   "Meni!"
   On me uze za ruku. "Da, Bron. Izgleda da si ti takođe deo Hiperionove nepoznanice."
   Odmahnuh glavom. Shvativši da mi je teme utrnulo iznad i iza levog uha, podigoh ruku, očekujući da zateknem povredu iz borbe u datum-ravni. Umesto toga, prsti mi naiđoše na plastiku utičnice nervnog priključka.
   Otrgoh drugu ruku iz Džonijevog stiska i zapiljih se u njega, užasnuta. Usadio mi je to dok sam bila u nesvesti.
   Džoni podiže obe ruke, dlanovima okrenute prema meni. "Morao sam, Bron. To može biti neophodno za preživljavanje nas oboje."
   Stegnuh pesnicu. "Jebem ti mater, lažljivče jedan podli. Zašto ja moram da imam direktan interfejs, gade lažljivi?"
   "Ne sa Srži", reče Džoni tiho. "Sa mnom."
   "Sa tobom?" Mišica i pesnica drhtale su mi od želje da tresnem to njegovo vat-klonirano lice. "Sa tobom!" Podrugljivo sam se osmehnula. "Ti si sada čovek, zaboravio si?"
   "Da. Ali određene kibridne funkcije ostaju. Sećaš se kada sam ti pre nekoliko dana dodirnuo ruku i uveo nas u datum-ravan?"
   Izbuljih se u njega. "Ne idem opet u datum-ravan."
   "Ne. Ni j. Ali, možda ću morati da ti predam neverovatnu količinu podataka za vrlo kratko vreme. Prošle noći odneo sam te jednoj ženi, crnoberzijanskom hirurgu u Košnici ološa. Ona ti je ugradila Šrenovu petlju."
   "Zašto?" Šrenova petlja bila je sićušna, ne veća od palca na mom noktu, i veoma skupa. Sadržavala je nebrojene memorije mehur-polja, a svaka je bila kadra da drži gotovo beskonačan broj bita informacija. Biološki nosač nije imao pristup u Šrenovu petlju, pa su one zato korišćene za kurirske svrhe. Čovek ili žena mogli su da nose u Šrenovoj petlji AI ličnosti ili čitave planetarne datasfere. Do đavola, sve je to mogao da nosi i jedan pas.
   "Zašto?" rekoh ja ponovo, zapitavši se da li me to Džoni, ili neke sile koje stoje iza Džonija, koriste kao takvog kurira. "Zašto?"
   Džoni priđe i uhvati me za zglob. "Veruj mi, Bron."
   Mislim da nisam verovala nikome otkad je tata prosuo sebi mozak, pre dvadeset godina, a mama se povukla u čistu sebičnost svoje izdvojenosti. Nije postojao nijedan razlog u vasioni da sada poverujem Džoniju.
   Ali jesam.
   Otvorih šaku i uzeh ga za ruku.
   "U redu", reče Džoni. "Završi sa jelom pa da se damo na spasavanje sopstvenih života."
   
   Oružje i droga bile su dve stvari koje je bilo najlakše kupiti u Košnici ološa. Potrošili smo poslednje ostatke znatne gomile Džonijevih crnih maraka na kupovinu oružja.
   U 22.00 oboje smo nosili telesni oklop od zališčastog polititana. Džoni je imao kacigu gundi crnu kao ogledalo, a ja sam nosila komandnu masku iz vojnih viškova SILE. Džonijeve energetske rukavice bile su masivne i jarkocrvene. Ja sam nosila osmotske rukavice porubljene za ubijanje. Džoni je imao pakleni bič Proteranih, zarobljen na Bresiji, i zatakao je laserski štap za opasač. Osim tatinog automatika, ja sam sada nosila 'Štajner-Džin' mini-top sa obrtnom podlogom na opasaču. Odgovarao je na naređenja mog komandnog vizira, a dok sam pucala obe ruke bile su mi slobodne.
   Džoni i ja se zgledasmo pa počesmo da se kikoćemo. Kada prestasmo sa smehom, nastupi duga tišina.
   "Jesi li siguran da je najbolje da probamo u Hramu Šrajka ovde, na Lususu? upitah treći ili četvrti put.
   "Ne možemo da koristimo dalekobacač", reče Džoni. "Sve što Srž mora da uradi jeste da registruje kvar, i mi smo mrtvi. Ne smemo čak ni da koristimo lift sa nižih nivoa. Moraćemo da pronađemo nenadgledano stepenište i da se njim popnemo dvadeset spratova. Naša najbolja šansa da stignemo do Hrama jeste da se spustimo pravo Dvoranom tržnog centra."
   "Da, ali hoće li nas primiti u Crkvi Šrajka?"
   Džoni slegnu ramenima, čudnovato insektoidnim pokretom u svojoj borbenoj odeći. Glas mu je kroz gunda kacigu imao metalni prizvuk. "Oni su jedina grupa koja ima interesa da mi preživimo. I jedini sa dovoljno političke moći da nas zaštite od Hegemonije dok nam pronađu prevoz do Hiperiona."
   Podigoh svoj vizir. "Meina Gledston reče da više nijedan hodočasnički let do Hiperiona neće biti dopušten."
   Kupola od crnog ogledala razumno klimnu glavom. "Pa, jebeš Meinu Gledston", reče moj ljubavnik, pesnik.
   Udahnuh duboko i odoh do otvora naše niše, naše pećine, našeg poslednjeg utočišta. Džoni krenu za mnom. Telesni oklop se očeša o telesni oklop. "Spremna, Bron?"
   Klimnuh glavom, obrnuh mini-top oko ose i pođoh napolje.
   Džoni me zaustavi dodirom. "Volim te, Bron."
   Klimnuh glavom, i dalje čvrsta. Zaboravila sam da mi je vizir podignut i da on može da mi vidi suze.
   
   Košnica je budna svih dvadeset osam sati dnevno, ali usled neke tradicije, treća smena je namirnija, sa najmanje ljudi. Imali bismo više šansi u gužvi prve smene, na uzdignutim pešačkim stazama. Ali, ako su nas čekale gunde i silosi, danak u smrti civila bio bi ogroman.
   Trebalo nam je više od tri sata da se popnemo do Dvorane tržnog centra, i to ne jednim stepeništem već beskrajnim nizom mehaničkih hodnika, napuštenim pristupnim vertikalama koje su počistile luditske pobune pre osamdeset godina, i, poslednjim stepeništem, u kome je bilo više rđe nego metala. Izašli smo u hodnik za isporuke na manje od pola klike od Hrama Šrajka.
   "Ne mogu da verujem da je bilo tako lako", šapnuh mu preko interkoma.
   "Verovatno sabiraju ljudstvo u svemirskoj luci i kod grozdova privatnih dalekobacača."
   Krenusmo najmanje izloženim pločnikom u Predvorju, trideset metara ispod prvog nivoa za kupovinu i četiri stotine metara ispod krova. Hram Šrajka bio je ukrašena, usamljena građevina sada udaljena manje od pola klike. Nekoliko kasnih kupaca i džogera okrznulo nas je pogledom, a onda se brzo udaljilo. Nisam ni najmanje sumnjala da su pozvali policiju tržnog centra, ali iznenadila bih se da su se preterano brzo pojavili.
   Banda jarko ofarbanih uličnih siledžija eksplodira iz šahta lifta, uz dranje i podvriskivanje. Nosili su pulsirajuće noževe, lance i energetske rukavice. Iznenađen, Džoni se obrnu ka njima i njegov pakleni bič odasla dvadesetak snopova. Mini-top zzz-zzz-zazuja i ote mi se iz ruku, premeštajući se s jedne mete na drugu, prateći pokrete mojih očiju.
   Banda od sedam klinaca ukopa se u mestu; potom podigoše ruke i uzmaknuše, razrogačenih očiju. Uskočili su u šaht lifta i nestali.
   Pogledah Džonija. Crna ogledala mi uzvratiše pogled. Nijedno od nas se ne nasmeja.
   Pređosmo na severnu traku za kupovinu. Nekoliko pešaka utrča u otvorene prodavnice. Bili smo manje od stotinu metara od stepenica Hrama. Mogla sam da čujem sopstveno bilo u slušalicama kacige SILE. Pedeset metara od stepenica. Kao da je pozvan, neki akolit ili sveštenik pojavi se na deset metara visokim vratima Hrama i stade da nas posmatra kako se približavamo. Trideset metara. Ako je iko nameravao da nas presretne, dosad bi to već učinio.
   Okrenuh se ka Džoniju da kažem nešto smešno. Najmanje dvadeset snopova i upola toliko projektila pogodi nas istovremeno. Spoljni sloj polititana eksplodira, skrenuvši najveći deo energije projektila u protivnaletu. Površina sa ogledalima ispod njega odbi najveći deo ubilačke svetlosti. Najveći deo.
   Džonija udar odbaci. Ja kleknuh i pustih mini-top da pokrije izvor lasera.
   Deset spratova uz rezidencijalni zid Košnice. Vizir mi se zamrači. Telesni oklop buknu u pari reflektivnog gasa. Mini-top je zvučao upravo kao onaj sa redenicima, koji su koristili u istorijskim holodramama. Deset spratova gore, deo balkona i zida u širini od pet metara dezintegrisa se u oblaku eksplozivnih flešeta i protivoklopnih metaka.
   Tri teška metka pogodiše me otpozadi.
   Dočekah se na dlanove, ućutkah mini-top i obrnuh se. Bilo ih je najmanje po desetak na svakom nivou i kretali su se brzo u preciznoj borbenoj koreografiji. Džoni je klečao i ispaljivao iz paklenog biča orkestrirane kratke rafale svetla, probijajući se kroz dugu kako bi eliminisao zaštitne odbojnike.
   Jedna prilika u trku eksplodira u plamenu dok se izlog iza nje pretvarao u topljeno staklo i prskao petnaest metara po Predvorju. Još dva čoveka pojaviše se iznad ograde nivoa i ja ih poslah natrag kratkim rafalom iz mini-topa.
   Otvoreni letač spusti se sa greda izbegavajući pilone, uz teško brektanje potisnika. Raketna vatra zabi se u beton oko Džonija i mene. Izlozi radnji povratiše milion staklenih krhotina preko nas. Pogledah, trepnuh dvaput, naciljah i opalih. Letač se trže u stranu, udari u pokretne stepenice na kojima se šćućurila nekolicina civila, i zatumba se u masi iskrivljenog metala i eksploziji borbene tehnike. Videh kako jedan kupac u plamenu skače ka podu Košnice, osamdeset metara niže.
   "Levo!" viknuh Džoniju preko interkoma uskog snopa.
   Četiri čoveka u borbenom oklopu spustiše se sa gornjeg nivoa, koristeći lične antigravitacione komplete. Polimerizovani kameleonski oklopi trudili su se da neprestano usklađuju sa promenljivom pozadinom, ali uspeli su samo da svakog od njih pretvore u blistavi kaleidoskop odraza. Jedan uđe u široki luk mog mini-topa, kako bi me neutralisao, a ostala trojica krenuše na Džonija.
   On me napade pulsirajućom oštricom, u geto stilu. Pustih da počne da mi žvaće oklop, znajući da će proći do mesa podlaktice, ali upotrebivši to da dobijem sekund koji mi je bio potreban. Ubih ga ukrućenim bridom rukavice, i vatrom iz mini-topa polih trojicu koji su Džoniju pravili probleme.
   Njihovi oklopi se ukrutiše, ja ih ponovo polih topom, da ih odbacim unazad, kao kada neko crevom poliva pločnik pun otpadaka. Samo jedan od njih uspe da se osovi na noge pre nego što sam ih sve oduvala preko izbočine nivoa.
   Džoni je ponovo bio na tlu. Delovi oklopa na grudima nestali su mu, istopljeni. Osetila sam miris oprljenog mesa, ali nisam videla nikakve smrtonosne rane. Pređoh u polučučanj kako bih ga podigla.
   "Ostavi me, Bron. Beži. Stepenice." Uski snop se prekidao.
   "Odjebi", rekoh i obgrlih ga levom rukom dovoljno da može da se oslanja a da mi ostane dovoljno prostora za dejstvo mini-topa. "Još me plaćaš kao telohranitelja."
   Gađali su nas sa oba zida Košnice, sa greda i nivoa za kupovinu iznad nas. Prebrojala sam najmanje dvadeset tela na pločnicima; oko polovina su bili civili u svetloj odeći. Energetsko pojačanje u levoj nozi mog oklopa škripalo je. Ispruženih nogu, nespretno smo se vukli još deset metara prema stepenicama Hrama. Na vrhu stepeništa sada je stajalo nekoliko sveštenika Šrajka, na izgled nesvesnih pucnjave oko njih.
   "Gore!"
   Obrnuh se, naciljah i opalih u istom trenutku, čuh kako se top ispraznio posle jednog rafala i videh kako letač izbacuje svoje projektile samo tren pre nego što se pretvorio u hiljadu komada zavitlanog, nepovezanog metala i iskidanog mesa. Ispustih grubo Džonija na pločnik i bacih se preko njega, u pokušaju da svojim telom prekrijem njegovo otkriveno meso.
   Projektili se aktiviraše istovremeno, nekoliko u vazduhu i najmanje dva pošto su se zarila u tlo. Džoni i ja odletesmo u vazduh, odbačeni petnaest ili dvadeset metara niz nagnuti pločnik. To je bilo dobro. Pešačka staza od legure i ferobetona, na kojoj smo se nalazili samo sekund ranije, buknu, nabubri, utonu i stumba se dole, na zapaljeni pločnik. Sada se tamo nalazio prirodni odbrambeni jarak, procep između većine ostalih napadača na tlu i nas.
   Ustadoh, udarcem ruke zbacih sa sebe beskorisni mini-top i njegovo postolje, skinuh beskorisne krhotine sopstvenog oklopa i podigoh Džonija obema rukama. Kaciga mu je bila raznesena a lice u jako lošem stanju. Krv mu je curkala kroz mnoštvo procepa u oklopu. Ostao je bez desne ruke i levog stopala. Okrenuh se i poneh ga uz stepenice Hrama Šrajka.
   Sada letački prostor Dvorane ispuniše sirene i letači bezbednosti. Gunde na gornjim nivoima i na suprotnoj strani obrušene staze potrčaše u zaklon. Dvojica komandosa, koji su se spustili pomoću antigravitacionih kompleta, potrčaše za mnom uza stepenice. Nisam se okrenula. Morala sam za svaki korak da podižem svoju pravu i beskorisnu nogu. Znala sam da na leđima i boku imam ozbiljne opekotine, a na drugim mestima rane od šrapnela.
   Letači su hučali i kružili, ali su izbegavali stepenice hrama. Pucnjava je štektala tržnim centrom uzduž i popreko. Čula sam kako mi se otpozadi brzo približavaju koraci okovani metalom. Nisam se okretala. Uspela sam da načinim još tri koraka. Dvadeset stepenica iznad mene, nemoguće daleko; biskup je stajao između stotinu sveštenika Hrama.
   Načinih još jedan korak i spustih pogled na Džonija. Jedno oko bilo mu je otvoreno i zurilo je odozdo u mene. Drugo je bilo zatvoreno od krvi i naduvenog tkiva. "U redu je", šapnuh, prvi put svesna toga da nema više ni moje kacige. "U redu je. Samo što nismo stigli." Uspeh da načinim još jedan korak.
   Dva muškarca u blistavocrnoj borbenoj odeći zaprečiše mi put. Obojica su podigli vizire isprugane ožiljcima od pogodaka pa su se videla lica, veoma gruba.
   "Spusti ga, kučko, pa ćemo te možda ostaviti u životu."
   Klimnuh glavom umorno, previše iscrpljena da načinim još jedan korak, ili učinim bilo šta drugo sem da stojim tu i držim ga u rukama. Džonijeva krv kapala je po belom kamenu.
   "Rekoh, spusti tog kučkinog sina, pa da..."
   Opalih u obojicu, jednome u levo oko a drugome u desno, ne podižući tatin automatik s mesta na kom sam ga držala, ispod Džonijevog tela.
   Oni padoše u stranu. Uspeh da načinim još korak. Pa još jedan. Stadoh malo da se odmorim, a onda podigoh nogu za još jedan.
   Na vrhu stepenica, grupa crnih i crvenih odora se razdvoji. Ulaz je bio veoma visok i veoma mračan. Nisam se osvrtala, ali mogla sam po buci iza nas da čujem da je gomila u Dvorani veoma velika. Biskup krenu pored mene dok sam prolazila kroz vrata, u pomrčinu.
   Položila sam Džonija na hladan pod. Odore su šuštale oko nas. Svukla sam sa sebe oklop koliko sam mogla, a onda zapetljala oko Džonijevog. Na nekoliko mesta stopio mu se sa mesom. Dodirnuh mu obraz nepovređenom rukom. "Žao mi je..."
   Džonijeva glava se malo pomeri i on otvori oko. Podiže golu levu ruku da mi dodirne obraz, kosu, potiljak. "Fani..."
   Tada osetih da umire. Takođe osetih strujanje kada je njegova ruka pronašla nervni priključak, toplotu bele svetlosti koja je hitala u Šrenovu petlju dok je sve što je Džoni Kits ikada bio, ili će biti, eksplodiralo u meni; bilo je to gotovo kao njegov orgazam u meni dve noći pre toga: strujanje, pulsiranje, iznenadna toplina i nepomičnost posle toga, uz odjek osećaja.
   Spustih ga na pod i dozvolih akolitima da uklone telo, da ga iznesu napolje i pokažu gomili, vlastima i onima koji su želeli da znaju šta se dogodilo.
   Dozvolih da me odvedu.
   
   

Provela sam dve nedelje u jaslama za oporavak u Hramu Šrajka. Opekotine su se zalečile, ožiljci su odstranjeni, strani metal izvađen, koža presađena, meso regenerisano, nervi ponovo izatkani. Ali, i dalje je bolelo.
   Svi, osim sveštenika Šrajka, izgubili su interesovanje za mene. Srž se postarala da Džoni bude mrtav; da njegovo prisustvo u Srži ne ostavi nikakav trag; da njegov kibrid bude mrtav.
   Vlasti su uzele moju izjavu, opozvale mi dozvolu i zataškale stvari što su bolje mogle. Štampa Mreže izvestila je da je u Dvorani tržnog centra vođena bitka između bandi Košnice sa nivoa ološa. Izginuli su brojni pripadnici bandi i nedužni prolaznici. Policija je to sredila.
   Nedelju dana pre nego što je javljeno da će Hegemonija dozvoliti da Igdrasil otplovi sa hodočasnicima u ratnu zonu blizu Hiperiona, prešla sam dalekobacačem Hrama na Renesansu Vektor, gde sam provela jedan sat sama, u tamošnjoj arhivi.
   Listovi su bili u vakuumskoj oblozi tako da nisam mogla da ih dodirnem. Rukopis je bio Džonijev; već sam ranije videla njegov rukopis. Papir je bio žut i trošan od starosti. Na njemu dva fragmenta. Na prvom je pisalo:
   
   Dana više nema, i svih njegovih slasti!
   Glasa milog i usana, ruke meke i još mekših grudi,
   Toplog daha i šapata lakog, poluglasja strasti,
   Očiju svetlih, finog stasa, struka kome pogled bludi!
   Izbledeo je cvet, pupoljaka čar,
   Izbledela divota, u mojim očima sjaj,
   Izbledela divota, iz naručja dar,
   Izbledeo glas, toplina, svetlost i raj -
   Iščileli prerano sa spuštanjem tame,
   U praznični suton - i prazničnu noć -
   Kad ljubavi mirisne upliću se same
   Potka gustog mraka, tajne slasti moć;
   Al' sad kad znam do kraja taj ljubavni misal,
   U san idem jer me slomi za ljubavi žal.
   
   Drugi fragment bio je ispisan nemirnijom rukom i na grubljem papiru, kao da je žurno škraban po beležnici:
   
   Ova ruka živa, sad topla i kadra
   Da usrdno hvata, bi, samo da je hladna
   U ledenom muku groba,
   Pohodila tako tvoje dane, noći snene
   Da poželiš srce da ti presuši rođeno
   Ne bi l' u mojim venama život crveni potekao opet
   A ti umirila savest - pa evo je...
   Pružam ti je sad.
   
   Trudna sam. Mislim da je Džoni to znao. Najverovatnije.
   Dvostruko sam trudna. Jednom sa Džonijevim detetom i jednom sa Šrenovom petljom koja je upamtila ono što je on bio. Ne znam da li je predodređeno da se te dve stvari povežu. Proći će meseci pre nego što se dete rodi, a samo dani pre nego što se suočim sa Šrajkom.
   Ali, sećam se tih minuta pošto je Džonijevo unakaženo telo izneseno pred gomilu i pre nego što su me odveli kako bi mi pružili pomoć. Svi su bili tamo, u tami, na stotine sveštenika, akolita, egzorcista, vratara i vernika... i, kao jedan glas, zapevali su, tamo u crvenoj pomrčini ispod skulpture Šrajka koja se okretala, i glasovi su im odjekivali pod gotičkim svodovima. A ono što su pevali bilo je otprilike sledeće:
   
   'NEK' BLAŽENA BUDE
   BLAŽENA MAJKA NAŠEG
   SPASENJA
   BLAŽENO NEK' JE SREDSTVO NAŠEG
   ISPAŠTANJA
   NEK' BLAŽENA BUDE NEVESTA NAŠEG STVARANJA
   NEK' BLAŽENA BUDE.
   
   Bila sam ranjena i u šoku. Tada to nisam shvatila. Ne shvatam ni sada.
   Ali znam da ćemo se, kada nastupi vreme i dođe Šrajk, Džoni i ja zajedno suočiti sa njim.

Odavno se spustio mrak. Kabina žičare putovala je između zvezda i leda. Grupa je sedela u tišini, i jedini zvuk bila je škripa kabla.
   Nešto kasnije, Lenar Hojt reče Bron Lamiji. "I vi nosite kruciformu."
   Lamija pogleda sveštenika.
   Pukovnik Kasad se nagnu ka ženi. "Mislite da je Het Mastin bio templar koji je razgovarao sa Džonijem?"
   "Moguće", reče Bron Lamija. "To nikada nisam saznala."
   Kasad ne trepnu. "Jeste li vi ubili Mastina?"
   "Nisam."
   Martin Silenus se protegnu i zevnu. "Imamo još neki sat do zore", reče on. "Da li bi još neko malo da odspava?"
   Nekoliko glava klimnu.
   "Ja ću ostati na straži", reče Fedman Kasad. "Nisam umoran."
   "Ja ću vam praviti društvo", reče Konzul.
   "A ja ću podgrejati malo kafe u termosu", reče Bron Lamija.
   Dok su ostali spavali i dok je beba Rejčel meko gukala u snu, njih troje sedeli su kraj prozora i posmatrali kako zvezde gore hladne i daleke u dubokoj noći.
   
   

6.
   Utvrđenje Hronos štrčalo je sa najistočnijeg ruba velikog Masiva Uzde: mračna, barokna gomila vlažnog kamenja sa tri stotine soba i dvorana, lavirint neosvetljenih hodnika koji su vodili u duboke dvorane, tornjevi, kule, balkoni koji su gledali na severne pustopoljine, vazdušni šahtovi koji su se uzdizali pola kilometra ka svetlosti i spuštali se navodno do samog lavirinta, parapeti izribani hladnim vetrovima odozgo, sa vrhova; stepeništa - unutrašnja i spoljna - isklesana od planinskog kamena tako da ne vode nikuda, prozori od bojenog stakla visoki stotinu metara kako bi uhvatili prve zrake sunčeve ili mesečeve kratkodnevice, prozori bez okana veličine ljudske pesnice, koji nisu gledali ni na šta posebno, beskrajni niz bareljefa, groteskne skulpture u poluskrivenim nišama i više od hiljadu gargojla <Gargoyles - ukrasne kamene skulpture krilatih demona na srednjovekovnim građevinama, zamkovima i utvrđenjima. - Prim. prev.> koji su zurili sa strehe i parapeta, poprečne grede i grobnice, virili kroz drvene krovne grede u velike dvorane, postavljeni tako da gledaju u krvavo obojene prozore severoistočne strane, dok su im se krilate i pogrbljene senke kretale kao na sunčanom satu, stvarane sunčevom svetlošću danju i gasnim bakljama noću. I svugde u Utvrđenju Hronos znaci dugotrajne okupacije Crkve Šrajka - oltari ispaštanja zaodenuti crvenim somotom, obešene i nepoduprte skulpture Avatara sa polihromnim čelikom umesto oštrica i krvavim draguljima umesto očiju, više statua Šrajka isklesanih u kamenu uskih stepeništa i tamnih dvorana, tako da niko nigde, u noći, nije mogao da se oslobodi straha od šaka koje izranjaju iz kamena da ga dodirnu, od oštrog, zakrivljenog sečiva koje se spušta iz kamena, četiri ruke koje ga obavijaju u konačnom zagrljaju. Kao krajnja ornamentacija, filigrani krvi u mnogima od nekad nastanjenih dvorana i soba, crvene arabeske koje su u gotovo prepoznatljivim šarama isprskale zidove i tavanice tunela, posteljina čvrsto skorena od supstance crvene kao rđa, i centralna trpezarija ispunjena zadahom hrane koja truli od obroka napuštenih pre više nedelja, pod i sto, stolice i zid ukrašen krvlju, umrljanom odećom i iskidanim odorama u nemim hrpama. I svugde zvuk muva.
   "Jebote, veselo mesto, zar ne?" reče Martin Silenus, dok mu je glas odjekivao.
   Otac Hojt načini nekoliko koraka dublje u veliku dvoranu. Popodnevno svetlo iz zapadnog svetlarnika četrdeset metara iznad njih padalo je u prašnjavim stubovima. "Neverovatno", šapnu on. "Sveti Petar u Vatikanu ovome nije ni prineti."
   Martin Silenus se nasmeja. Gusta svetlost ocrtavala mu je jagodice i satirske obrve. "Ovo je sagrađeno za živo božanstvo", reče on.
   Fedman Kasad spusti svoju putnu torbu na pod i pročisti grlo. "Ovo mesto je svakako starije od Crkve Šrajka."
   "I jeste", reče Konzul. "Ali ona ovde boravi u poslednja dva veka."
   "Sada ne izgleda naročito nastanjeno", reče Bron Lamija. Držala je očev automatik u levoj ruci.
   Svi su oni vikali tih prvih dvadeset minuta boravka u 'Utvrđenju', ali zamirući odjeci, tišina i zujanje muva u trpezariji naterali su ih da utihnu.
   "Ovu prokletu građevinu podigli su androidi i klonovi Tužnog Kralja Bilija", reče pesnik. "Osam lokalnih godina rada pre nego što su stigli kovit-brodovi. Trebalo je to da bude najveće turističko odmaralište u Mreži, odskočna tačka za Vremenske grobnice i Grad Pesnika. Ali pretpostavljam da su čak i jadni bezvezni androidski radnici znali za lokalnu verziju priče o Šrajku."
   Sol Vejntraub je stajao kraj istočnog prozora i držao kćer tako da joj blaga svetlost pada preko lica i stisnute ručice. "Sve je to sada malo važno", reče on. "Hajde da pronađemo neki ćošak gde nije bilo pokolja i gde možemo da odspavamo i pojedemo svoj večernji obrok."
   "Nastavljamo li dalje večeras?" upita Bron Lamija.
   "Do grobnica?" upita Silenus, pokazavši iskreno iznenađenje prvi put od početka putovanja. "Otišla bi Šrajku po mraku?"
   Lamija slegnu ramenima. "Zar ima neke razlike?"
   Konzul stade kraj vrata od olovnog stakla, koja su vodila do kamenog balkona, i zatvori oči. Telo mu je još posrtalo i održavalo ravnotežu prateći pokrete kabine žičare. Noć i dan putovanja iznad vrhova stopili su se u njegovoj glavi, izgubljeni u umoru od gotovo tri dana bez sna, i u njegovoj sve većoj napetosti. On otvori oči pre nego što je zadremao stojeći. "Umorni smo", reče on. "Ostaćemo večeras ovde i sići ujutro."
   Otac Hojt ode na uski ispust balkona. Nagnu se preko ograde od nazubljenog kamena. "Možemo li odavde da vidimo grobnice?"
   "Ne", reče Silenus. "Nalaze se iza onih brda. Ali vidite one bele stvari severno i malčice zapadno... one stvari koje blistaju kao krhotine polomljenih zuba u pesku?"
   "Da."
   "To je Grad Pesnika. Mesto koje je Kralj Bili prvobitno odabrao za Kits i za sve sjajne i lepe stvari. Lokalci kažu da ga sada pohode bezglavi duhovi."
   "Jesi li ti jedan od njih?" upita Lamija.
   Martin Silenus se okrenu da kaže nešto, pogleda na tren pištolj u njenoj ruci, odmahnu glavom i okrenu se od nje.
   Odjeknuše koraci sa nevidljivog zakrivljenog stepeništa i pukovnik Kasad ponovo uđe u prostoriju. "Iznad trpezarije postoje dva mala skladišta", reče on. "Ona imaju deo balkona napolju, ali nijedan drugi pristup osim ovog stepeništa. Pogodno za odbranu. Sobe su... čiste."
   Silenus se nasmeja. "Znači li to da ništa ne može da nas ščepa, ili da, kada nas nešto bude ščepalo, nećemo imati nikakvog izlaza?"
   "Kuda bismo otišli?" upita Sol Vejntraub.
   "Kuda, zaista?" reče Konzul. Bio je veoma umoran. On podiže svoju opremu i jednu dršku teške Mebijusove kocke, pa sačeka da otac Hojt podigne drugi kraj. "Učinimo ono što Kasad kaže. Pronađimo mesto gde ćemo provesti noć. Izađimo bar iz ove prostorije. Zaudara na smrt."
   
   Večerali su svoje poslednje sušene porcije, uz nešto vina iz Silenusove poslednje boce i malo bajate torte koju je Sol Vejntraub doneo kako bi proslavili svoje poslednje zajedničko veče. Rejčel je bila premala da bi jela tortu, ali je popila svoje mleko i zaspala na stomaku, na prostirci kraj oca.
   Lenar Hojt izvadi malu balalajku iz ranca i odsvira nekoliko akorda.
   "Nisam znala da svirate", reče Bron Lamija.
   "Pomalo."
   Konzul protrlja oči. "Voleo bih da imamo klavir."
   "Vi ga imate", reče Martin Silenus.
   Konzul pogleda pesnika.
   "Dovedite ga ovamo", reče Silenus. "Prijao bi mi skoč."
   "O čemu vi to pričate?" odbrusi otac Hojt. "Govorite jasno."
   "O njegovom brodu", reče Silenus. "Sećate se kada je naš dragi, blagopočivši Glas Žbuna Mastin rekao našem prijatelju Konzulu da je njegovo tajno oružje taj lepi Hegemonijin privatni brodić koji čuči tamo, u svemirskoj luci Kitsa? Dozovite ga, Vaše Konzulstvo. Dovedite ga ovamo."
   Kasad se pomeri od stepeništa na kom je postavljao zrake za uzbunjivanje. "Datasfera planete je mrtva. Komunikacioni sateliti su oboreni. Brodovi SILE u orbiti koriste uski snop. Kako da ga pozove?"
   Lamija je bila ta koja je progovorila. "Fetlinijskim primopredajnikom."
   Konzul se zagleda u nju.
   "Fetlinijski primopredajnici veliki su kao zgrade", reče Kasad.
   Bron Lamija slegnu ramenima. "Ono što je Mastin rekao ima smisla. Da sam ja Konzul... da sam ja jedan od nekoliko hiljada jedinki, u čitavoj prokletoj Mreži, koje poseduju privatni brod... ja bih se potrudila da budem prokleto sigurna u to da mogu da njime upravljam na daljinu ako se ukaže potreba. Planeta je previše primitivna da se oslonimo na njenu komunikacionu mrežu, jonosfera je preslaba za kratke talase, komunikacioni sateliti su prva stvar koja strada u čarkama... Ja bih ga pozvala fetlinijom."
   "A veličina?" reče Konzul.
   Bron Lamija pogleda diplomatu pravo u oči. "Hegemonija još ne može da napravi prenosive fetlinijske primopredajnike. Postoje glasine da Proterani mogu."
   Konzul se osmehnu. Odnekud se začu škripa i metalni zvuk udarca.
   "Ostanite ovde", reče Kasad. On izvuče štap smrti iz tunike, isključi zrake za uzbunu svojim taktičkim komlogom, siđe i izgubi se iz vidokruga.
   "Izgleda da za nas sada važi ratno pravo", reče Silenus kada je pukovnik otišao. "Mars nenadmašni."
   "Umukni", reče Lamija.
   "Mislite li da je to Šrajk?" upita Hojt.
   Konzul mahnu rukom. "Šrajk ne mora da lupa po prizemlju. Može prosto da se pojavi... ovde."
   Hojt odmahnu glavom. "Mislim na Šrajka koji je izazvao svačije... odsustvo. Znake klanice ovde, u 'Utvrđenju'."
   "Prazna sela mogu biti posledica naredbe za evakuaciju", reče Konzul. "Niko ne želi da ostane i suoči se sa Proteranima. Teritorijalci su podivljali. Najveći deo pokolja možda su počinili baš oni."
   "Bez leševa?" nasmeja se Martin Silenus. "Lepe želje s vaše strane. Naši odsutni domaćini odozdo sada se klate na Šrajkovom čeličnom drvetu. Gde ćemo se, ubrzo, naći i mi."
   "Umukni", reče Bron Lamija umorno.
   "A ako to ne učinim", isceri se pesnik, "hoćeš li me ustreliti, gospo?"
   "Da."
   Tišina je trajala sve do povratka pukovnika Kasada. On reaktivira zrake za uzbunu i okrenu se ka grupi koja je sedela na sanducima za pakovanje i kockama od pene. "Nije to bilo ništa. Neki lešinari - vesnici, mislim da ih lokalci tako zovu - uleteli su kroz razbijena staklena vrata u trpezariji, da dovrše gozbu."
   Silenus se zakikota. "Vesnici. Potpuno primereno."
   Kasad uzdahnu, sede na ćebe leđima okrenut sanduku i poče da bocka po svojoj hladnoj hrani. Jedan jedini fenjer, koji su poneli sa vetrokola, osvetljavao je prostoriju i senke su počele da se penju po zidovima u uglovima od vrata ka balkonu. "Ovo je naša poslednja noć", reče Kasad. "Ostala je da se ispriča još jedna priča." On pogleda Konzula.
   Konzul je savijao svoju cedulju sa naškrabanim brojem 7. On se obliznu. "Kakva je svrha toga? Svrha hodočašća već je uništena."
   Ostali se uskomešaše.
   "Kako to mislite?" upita otac Hojt.
   Konzul zgužva papir i baci ga u ugao. "Da bi Šrajk ispunio želju, grupa hodočasnika mora se sastojati od prostog broja. Bilo nas je sedmoro. Mastinov... nestanak... sveo nas je na šestoro. Sada idemo u smrt bez ikakve nade da će nam želja biti ispunjena."
   "Sujeverje", reče Lamija.
   Konzul uzdahnu i protrlja čelo. "Da. Ali to je naša poslednja nada."
   Otac Hojt mahnu ka usnuloj bebi. "Zar Rejčel ne može da bude sedma?"
   Sol Vejntraub protrlja bradu. "Ne. Hodočasnik mora doći do grobnica sopstvenom voljom."
   "Ali, ona je to jednom učinila", reče Hojt. "Možda se to računa."
   "Ne", reče Konzul.
   Martin Silenus je nešto beležio u notesu, ali sada je ustao i otišao na drugu stranu prostorije. "Isuse Hriste. Ljudi. Gledajte nas. Nismo mi šest jebenih hodočasnika, mi smo rulja. Hojt koji u kruciformi nosi duh Pola Direa. "Naš 'polusvesni' erg u onoj kutiji. Pukovnik Kasad sa svojim sećanjem na Monetu. M. Bron tamo, koja - ako treba da poverujemo u njenu priču - nosi ne samo nerođeno dete već i mrtvog pesnika romantičara. Naš naučnik sa detetom koje je bilo njegova kćer. Ja i moja muza. Konzul sa kojim god jebenim bagažom koji je poneo na ovaj bezumni put. Bože, ljudi, trebalo bi da za ovo putovanje imamo jebeni grupni popust."
   "Sedi", reče Lamija sasvim ravnim glasom.
   "Ne, on je u pravu", reče Hojt. "Čak i prisustvo oca Direa u kruciformi mora nekako da utiče na sujevericu o prostom broju. Ja kažem da nastavimo ujutro u veri da..."
   "Gledajte!" uzviknu Bron Lamija, pokazavši prema vratima balkona gde je zamirući suton zamenulo pulsiranje snažne svetlosti.
   Grupa izađe na sveži večernji vazduh zaklanjajući oči od zaprepašćujućeg prizora nemih eksplozija koje su ispunile nebo: čisti beli naleti fuzije širili su se kao eksplozivni talasi preko jezerca boje lapisa; manje, blistavije implozije plazme u plavoj, žutoj i najsvetlije crvenoj boji, savijale su se poput cvetova koji se zatvaraju kada padne noć: ples munja džinovskih paklenih bičeva, zraci veličine manjih svetova koji seku svoj otkos preko svetlosnih časova, izvitopereni suprotstavljenim zracima defanzivnih singularnosti: treperenje aurore odbrambenih polja, koja skače i zamire pod napadom strašnih energija samo da bi bila ponovo rođena posle nekoliko nanosekundi. Usred svega toga, plavobeli fuzioni repovi bakljobrodova i većih ratnih brodova urezivali su savršeno celovite linije preko neba nalik na ogrebotine dijamanta na plavom staklu.
   "Proterani", prodahta Bron Lamija.
   "Rat je počeo", reče Kasad. U njegovom glasu nije bilo ushićenja, niti bilo kakvog osećanja.
   Konzul je bio šokiran kada je shvatio da nemo plače. On okrenu lice od grupe.
   "Da li ovde ima opasnosti?" upita Martin Silenus. On se sklonio pod kameni luk vrata i žmirkao u blistavi prizor.
   "Ne na ovoj udaljenosti", reče Kasad. On podiže svoj borbeni dvogled, podesi ga i konsultova taktički komlog. "Najveći deo borbi odvija se na daljini od najmanje tri AU. Proterani testiraju odbranu SILE:svemir." On spusti dvogled. "Tek je počelo."
   "Da li je dalekobacač već aktiviran?" upita Bron Lamija. "Evakuišu li ljude iz Kitsa i iz drugih gradova?"
   Kasad odmahnu glavom. "Ne verujem. Još ne. Flota će se boriti da zadrži napade sve dok ne bude dovršena cislunarna sfera. Onda će se otvoriti evakucioni portali ka Mreži, dok bude pristizalo na stotine jedinica SILE." On ponovo podignu dvogled. "Biće to đavolska predstava."
   "Gledajte!" Ovaj put je otac Hojt bio taj koji je pokazao, ne na prizor vatrometa već preko niskih dina severnih pustopoljina. Nekoliko kilometara ka nevidljivim grobnicama, usamljena figura jedva da se videla kao trunka praćena višestrukim senkama pod napuklim nebom.
   Kasad okrenu dvogled ka figuri.
   "Šrajk?" upita Lamija.
   "Ne, mislim da nije... mislim da je to... neki templar, sudeći po odori."
   "Het Mastin!" uzviknu otac Hojt.
   Kasad slegnu ramenima i pruži dvogled ostalima. Konzul se vrati grupi i nasloni se na balkon. Nije se čuo nikakav zvuk, osim šapata vetra, ali zbog toga je silovitost eksplozija iznad njih bila nekako još zlokobnija.
   Konzul pogleda kroz dvogled kada dođe red na njega. Figura je bila visoka i u odori, leđima okrenuta 'Utvrđenju', i odlučno je hodala preko blistavog peska boje cinobera.
   "Ide li ka nama ili ka grobnicama?" upita Lamija.
   "Ka grobnicama", reče Konzul.
   Otac Hojt osloni laktove o ispust i podiže suvonjavo lice ka nebu u eksplozijama. "Ako je to Mastin, onda nas je ponovo sedmoro, zar ne?"
   "On će stići mnogo sati pre nas", reče Konzul. "Pola dana, ako budemo večeras spavali ovde, kao što smo namerili."
   Hojt slegnu ramenima. "To ne može da ima neki veliki značaj. Nas sedmoro je krenulo na hodočašće. Sedmoro će i stići. Šrajk će biti zadovoljan."
   "Ako to jeste Mastin", reče pukovnik Kasad, "čemu onda šarada na vetrokolima? I kako je stigao ovamo pre nas? Nije bilo drugih kabina žičare, a peške nije mogao da pređe preko prevoja Masiva Uzde."
   "Pitaćemo ga sutra, kada stignemo do grobnica", reče otac Hojt umorno.
   Bron Lamija je pokušavala da dobije nekoga na opštim komunikacionim frekvencijama komloga. Nije se čulo ništa osim šištanja statike i povremenog režanja udaljenih EMP-ja. Ona pogleda pukovnika Kasada. "Kada će početi sa bombardovanjem?"
   "Ne znam. Zavisi od snage odbrane flote SILE."
   "Odbrana nije bila naročito dobra pre neki dan, kada su se izviđači Proteranih probili i uništili Igdrasil", reče Lamija.
   Kasad klimnu glavom.
   "Hej", reče Martin Silenus, "sedimo li mi to na jebenoj meti?"
   "Naravno", reče Konzul. "Ako Proterani napadaju Hiperion da bi sprečili otvaranje Vremenskih grobnica, kao što na to navodi priča M. Lamije, onda će grobnice i čitava ova oblast biti prvenstvena meta."
   "Za nuklearke?" upita Silenus, stegnutim glasom.
   "Gotovo sigurno", odgovori Kasad.
   "Mislio sam da nešto u antientropijskim poljima drži brodove dalje odavde", reče otac Hojt.
   "Brodove sa posadom", reče Konzul ne osvrćući se ka ostalima sa mesta gde se naslonio na ogradu. "Antientropijska polja neće smetati navođenim projektilima, pametnim bombama ili zracima paklenog biča. Kad smo već kod toga, neće smetati ni mehanizovanoj pešadiji. Proterani bi mogli da spuste nekoliko napadačkih letača ili automatizovanih tenkova i da sa daljine posmatraju kako ovi uništavaju dolinu."
   "Ali neće", reče Bron Lamija. "Oni žele da kontrolišu Hiperion, ne da ga unište."
   "Ne bih se opkladio u život na tu pretpostavku", reče Kasad.
   Lamija mu se osmehnu. "Ali upravo to činimo, zar ne, pukovniče?"
   Iznad njih, jedna iskra se odvoji od neprekidnog mozaika eksplozija, naraste u jarkonarandžasti žar i izbrazda nebo. Grupa na terasi mogla je da vidi plamenove, da čuje izmučeni krik prodora u atmosferu. Vatrena kugla nestade za planinama iza 'Utvrđenja'.
   Gotovo minut kasnije, Konzul shvati da je zadržavao dah, ukrutivši ruke na kamenoj ogradi. On ispusti vazduh uz brektaj. Ostali kao da su u istom trenu udahnuli. Nije bilo nikakve eksplozije, nikakvog udarnog talasa koji bi zatutnjao kroz stene.
   "Ćorak?" upita otac Hojt.
   "Verovatno oštećeni lovac SILE u pokušaju da stigne do orbitalnog perimetra ili svemirske luke u Kitsu", reče pukovnik Kasad.
   "Nije uspeo, zar ne?" upita Lamija. Kasad ne odgovori.
   Martin Silenus podiže poljski dvogled i potraži templara na sve tamnijim pustopoljinama. "Nema ga na vidiku", reče Silenus. "Naš dobri kapetan je ili obišao oko onog brda s ove strane doline Vremenskih grobnica, ili je ponovo iščeznuo."
   "Šteta što nikada nećemo čuti njegovu priču", reče otac Hojt. On se okrenu prema Konzulu. "Ali, čućemo vašu, zar ne?"
   Konzul protrlja dlanove o nogavice pantalona. Srce mu je užurbano tuklo. "Da", reče on, shvativši tek dok je to izgovarao da se konačno odlučio. "Ispričaću svoju priču."
   Vetar je urlao istočnim padinama planina i zviždao duž eskarpe Utvrđenja Hronos. Eksplozije iznad njih kao da su malo jenjavale, ali nastupanje tame svaku je činilo još silovitijom od prethodne.
   "Hajdemo unutra", reče Lamija, i reči joj se gotovo izgubiše u zvuku vetra. "Postaje hladno."
   

Ugasili su onu jedinu svetiljku i unutrašnjost prostorije bila je osvetljena samo pulsiranjem boja munja od vreline, spolja, sa neba. Senke su nicale, nestajale i ponovo se pojavljivale dok je prostorija bila bojena mnoštvom boja. Ponekad bi tama potrajala nekoliko sekundi pre sledećeg baraža.
   Konzul posegnu u svoju putnu torbu i izvuče čudnu spravu, veću od komloga, čudnovato ukrašenu, sa disključem od tečnog kristala spreda, nalik na nešto iz nekog istorijskog holića.
   "Tajni fetlinijski primopredajnik?" upita Bron Lamija suvo.
   Konzul se osmehnu neveselo. "To je drevni komlog. Potiče još od pre Hedžire." On izvadi standardni mikro-disk iz torbice na opasaču i ubaci ga. "Kao otac Hojt, i ja moram da ispričam tuđu priču pre nego što budete u stanju da shvatite moju."
   "Zaboga", frknu Martin Silenus, "zar sam ja jedini koji ume da ispriča poštenu priču u ovom jebenom krdu? Koliko još treba da..."
   Konzulov pokret iznenadio je čak i njega samog. On ustade, okrenu se, zgrabi nižeg muškarca za ogrtač i košulju, tresnu ga o zid, prevali ga preko sanduka za pakovanje sa kolenom u njegovom stomaku i podlakticom uz grlo, pa prošišta: "Još jedna reč, pesniče, pa ću te ja ubiti."
   Silenus poče da se otima, ali stezanje njegovog dušnika i pogled na Konzulove oči natera ga da prestane. Lice mu je bilo veoma belo.
   Pukovnik Kasad nemo, gotovo nežno, razdvoji njih dvojicu. "Neće biti više nikakvih komentara", reče on. On dodirnu štap smrti za pojasom.
   Martin Silenus ode do suprotne strane kruga, i dalje trljajući vrat, pa se sruči uz sanduk bez ijedne reči. Konzul ode do vrata, udahnu duboko nekoliko puta, pa se vrati do grupe. Obrati se svima, osim pesniku. "Žao mi je. Prosto... nisam nikada pomislio da ću ovo sa nekim podeliti."
   Svetlost spolja postade crvena, a onda bela, praćena plavim sjajem koji gotovo sasvim zgasnu u tamu.
   "Znamo", reče Bron Lamija tiho. "Svi smo se tako osećali."
   Konzul dodirnu donju usnu, klimnu glavom, grubo pročisti grlo i priđe da sedne kraj drevnog komloga. "Snimak nije tako star kao instrument", reče on. "Sačinjen je pre oko pedeset standardnih godina. Imaću još ponešto da kažem kada se on završi." On zastade kao da ima još nešto da kaže, odmahnu glavom i pritisnu antikni disključ.
   Snimak nije bio vizuelan. Čuo se glas, pripadao je nekom mladiću. U pozadini, mogao se čuti lahor u travi ili mekom granju i, nešto dalje, kotrljanje talasa.
   Napolju, svetlost je ludački pulsirala dok se tempo udaljene svemirske bitke ubrzavao. Konzul se nape, kao da očekuje prasak i potres. To se ne dogodi. On zatvori oči i sasluša zajedno sa ostalima.
   

KONZULOVA PRIČA:
   Sećanje na Siri
   
   Penjem se uz strmo brdo do Sirine grobnice na dan kada se ostrva vraćaju plitkim morima Ekvatorijalnog arhipelaga. Dan je savršen i ja ga zbog toga mrzim. Nebo je mirno poput priča o morima Stare Zemlje, plićaci su istačkani ultramarinskim nijansama, a topli lahor duva sa mora da bi namreškao crvenkastosmeđu vrbovu travu na padini blizu mene.
   U ovakvom danu bolji su niski oblaci i sivi sumrak. Bolja je izmaglica ili veo magle od koje se znoje katarke u luci Prvenca, a sirena svetionika budi se iz sna. Bolje jedan od velikih morskih simuna koji duva sa hladnog južnog trbuha i šiba pred sobom pokretna ostrva i njihove delfinske pastire dok ne potraže utočište u zavetrini naših atola i kamenitih vrhova.
   Sve bi bilo bolje od ovog toplog prolećnog dana, kada se sunce kreće po svodu neba tako plavog da to u meni izaziva želju da potrčim, da skačem u dugim, lučnim skokovima i kotrljam se po mekoj travi, kao što smo Siri i ja činili baš na ovom mestu.
   Baš na ovom mestu. Zastajem da pogledam unaokolo. Vrbova trava se povija i mreška kao krzno neke velike zveri dok slani lahor u naglim naletima duva sa juga. Zaklanjam oči i pretražujem horizont, ali tamo se ništa ne kreće. Tamo, iza grebena lave, more počinje da se uzburkava i podiže u nervoznim potezima.
   "Siri", šapućem. Izgovaram njeno ime bez namere da to činim. Stotinu metara niz padinu, gomila zastaje da me posmatra i da dođe do svog kolektivnog daha. Procesija ožalošćenih i slavljenika proteže se više od kilometra do mesta gde počinju bele zgrade grada. Mogu da razaberem sedu i proćelavu glavu svog mlađeg sina u prethodnici. On nosi plavozlatnu odoru Hegemonije. Znam da bi trebalo da ga sačekam, da hodam s njim, ali on i drugi ostareli članovi Veća ne mogu da prate moje mlade, na brodu uvežbane mišiće i ravnomerni korak. Ali, etikecija propisuje da hodam sa njim, sa svojom unukom Lirom i svojim devetogodišnjim unukom.
   Do đavola s tim. I do đavola s njima.
   Okrećem se i trčim uzbrdo. Znoj počinje da mi natapa široku pamučnu košulju pre nego što stigoh do zaobljenog vrha grebena i ugledah grobnicu.
   Sirinu grobnicu.
   Zaustavljam se. Ježim se od vetra iako je sunčeva svetlost dovoljno topla dok blista na besprekornom belom kamenu nemog mauzoleja. Trava je visoka blizu zapečaćenog ulaza u kriptu. Redovi izbledelih festivalskih barjaka na motkama od abonosa pružaju se uz usku pošljunčanu stazu.
   Oklevajući kružim oko grobnice i prilazim strmom rubu litice nekoliko metara iza nje. Vrbova trava je povijena i ugažena tu gde su neuljudni izletnici postavljali ćebad. Tu je i nekoliko prstenova za vatru, sačinjenih od savršeno okruglog, savršeno belog kamenja ukradenog sa ivice šljunkom posute staze.
   Ne mogu da sprečim osmeh. Poznajem pogled odavde: veliku krivinu spoljne luke i njen prirodni morski zid, niske bele zgrade Prvenca i živopisna korita i katarke katamarana koji se ljuljaju na sidrištu. Blizu šljunkovite plaže iza Većnice, mlada žena u beloj suknji prilazi vodi. Na sekund mislim da je to Siri i srce mi snažno bije. Gotovo sam spreman da sunem rukama naviše u odgovoru na njeno mahanje, ali ona mi ne maše. Posmatram u tišini kako se daleka figura okreće i gubi u senkama stare brodske zgrade.
   Iznad mene, daleko od litice, Tomasov jastreb širokih krila kruži nad lagunom i diže se na toploj struji, osmatrajući nestalna polja plave morske trave svojim infracrvenim vidom, u potrazi za fokama ili usnulim morskim bićima. Priroda je glupa, mislim i sedam u meku travu. Priroda potpuno pogrešno postavlja scenu za jedan ovakav dan, a onda je još i toliko neosetljiva da pošalje pticu u potragu za plenom koji je odavno napustio zagađene vode kraj sve većeg grada.
   Sećam se jednog drugog Tomasovog jastreba, u onoj prvoj noći, kada smo Siri i ja došli na vrh ovog brda. Sećam se mesečine na njegovim krilima i čudnog, proganjajućeg kliktanja koje se odbilo od litice i kao da je prostrelilo tamni vazduh iznad gasnih svetiljki sela pod njim.
   Siri je imala šesnaest godina... ne, nepunih šesnaest... a mesečina koja je dodirivala jastrebova krila iznad nas takođe je bojila njenu golu kožu mlečnim svetlom i bacala senke pod mekim krugovima njenih dojki. Podigli smo pogled kao krivci kada je ptičje kliktanje proseklo noć, i Siri je rekla: "'To beše slavuj, a ne lasta, što prostreli plašljivo uho tvoje.'"
   "A?" rekao sam ja. Siri je imala nepunih šesnaest. Ja sam imao devetnaest. Ali, Siri je poznavala spori korak knjiga i kadence pozorišta pod zvezdama. Ja sam poznavao samo zvezde.
   "Opusti se, mladi svemirski putniče", šapnula je ona i povukla me tada dole, kraj sebe. "To je samo stari Tomov jastreb u lovu. Glupa ptica. Dođi, svemirski putniče. Dođi, Merine."
   Los Anđeles je izabrao baš taj trenutak da se digne iznad horizonta i uzlebdi kao žar nošen vetrom ka zapadu, preko čudnovatih sazvežđa Maui-Kovenanta, Sirinog sveta. Legao sam kraj nje i opisao joj kako radi veliki kovit-brod sa Hokingovim pogonom, koji je hvatao visoku svetlost sunca naspram spuštanju noći nad nama, i sve to vreme ruka mi je klizila po njenom glatkom boku, koža joj je bila sva od somota i elektriciteta, a dah joj se ubrzavao kraj mog ramena. Spustio sam lice do prevoja njenog vrata, do znoja i mirisne esencije njene razbarušene kose.
   "Siri", kažem i ovaj put njeno ime ne dolazi nezvano. Ispod mene, ispod vrha brda i senke bele grobnice, gomila stoji i meškolji se. Nestrpljivi su zbog mene. Žele da raspečatim grobnicu, da uđem i da provedem svoj trenutak sam u svežoj nemoj praznini koja je zamenila toplo Sirino prisustvo. Oni žele da se oprostim sa njom pa da mogu da nastave sa svojim obredima i ritualima, da otvore vrata dalekobacača i da se pridruže Mreži Svetova Hegemonije koja ih čeka.
   Do đavola s tim. I do đavola s njima.
   Izvlačim vlat guste vrbove trave, žvaćem slatku stabljiku i tražim na horizontu prvi znak migrirajućih ostrva. Senke su još duge na jutarnjem svetlu. Dan je tek počeo. Sedeću ovde neko vreme i sećati se.
   Sećaću se Siri.
   
   Siri je bila... šta?... ptica, mislim, prvi put kada sam je video. Nosila je nekakvu masku sa jarkim perjem. Kada ju je skinula da se pridruži plesnom kvadrilu, svetlost baklji uhvatila je duboke kestenjaste nijanse njene kose. Bila je rumena, obrazi su joj buktali, i čak sa druge strane prepunog trga mogao sam da joj vidim zapanjujuće zelene oči u kontrastu sa letnjom vrelinom njenog lica i kose. Bila je to Festivalska noć, naravno. Baklje su treperile i bacale iskre na postojanom lahoru koji je duvao od luke, i zvuk flautista koji su na molu svirali ostrvima u prolazu, bio je gotovo prigušen zvucima talasa i puckanjem barjaka na vetru. Siri je imala nepunih šesnaest godina i njena lepota gorela je snažnije od svih baklji postavljenih oko trga po kom se tiskala gomila. Probio sam se kroz gomilu igrača i prišao joj.
   Za mene je to bilo pre pet godina. Za nas, bilo je to pre više od šezdeset pet. A izgleda kao da je bilo juče.
   Ne valja ovako.
   Odakle da počnem?
   
   "Šta kažeš na to da odemo i da nađemo nešto za trpanje, mali?" govorio je Majk Ošo. Nizak, zdepast, bucmastog lica koje je ličilo na zgodnu karikaturu Bude, Majk je za mene tada bio bog. Svi smo bili bogovi; dugovečni, ako već ne i besmrtni, dobro plaćeni, ako već ne i božanski. Hegemonija je odabrala nas za popunu posade jednog od svojih dragocenih kovit-brodova za kvantni skok, pa kako onda možemo da budemo nešto manje od bogova? Majk, briljantni, živahni, neobazrivi Majk bio je samo nešto stariji i na nešto višem mestu u panteonu palube od mladog Merina Aspika.
   "Ha. Verovatnoća za to je nulta", rekoh ja. Ribali smo se posle dvanaestočasovne smene sa posadom za izgradnju dalekobacača. Prevoženje radnika oko njihove odabrane tačke singularnosti na nekih stotinu šezdeset tri hiljade kilometara od Maui-Kovenanta bilo je daleko manje glamurozno za nas od četvoromesečnog skoka iz svemira Hegemonije. Za vreme C-plus dela putovanja bili smo glavni specijalisti; četrdeset devet stručnjaka za zvezdane brodove koji su izigravali čobane za stado od oko dve stotine nervoznih putnika. Sada su putnici navukli svoja čvrsta odela, a mi, u posadi, bili smo svedeni na uzvišene vozače kamiona, dok se ekipa za izgradnju mučila da smesti glomaznu sferu sila singularnosti na mesto.
   "Nulta verovatnoća", ponovih. "Osim ako oni dole nisu dodali i kupleraj onom karantinskom ostrvu koje su nam iznajmili."
   "Jok. Nisu", isceri se Majk. Došlo je vreme za njegova i moja tri dana dopusta, ali znali smo, po brifinzima kapetana Singa za posadu, i po stenjanju drugih mornara, da će jedino vreme na tlu kom smo mogli da ne nadamo - biti provedeno na ostrvu pod upravom Hegemonije, veličine sedam sa četiri kilometra. To čak nije bilo niti jedno od onih pokretnih ostrva za koja smo čuli, već samo još jedan vulkanski vrh blizu ekvatora. Kad jednom stignemo tamo, moći ćemo da računamo na stvarnu gravitaciju pod nogama, nefiltriran vazduh za disanje i priliku da okusimo nesintetizovanu hranu. Ali, moći ćemo takođe da računamo i na činjenicu da će naše jedino opštenje sa žiteljima Maui-Kovenanta biti kupovina lokalnih suvenira u bescarinskoj prodavnici. Čak su i njih prodavali specijalizovani trgovci iz Hegemonije. Mnogi od drugih mornara odabrali su da svoj dopust provedu na Los Anđelesu.
   "I kako misliš da nađemo nešto za trpanje, Majk? Kolonije su za nas zabranjene sve dok dalekobacač ne proradi. A to je otprilike za šezdeset godina, po lokalnom vremenu. Ili pričaš o Meg iz ekipe?"
   "Drži se ti mene, mali", reče Majk. "Gde postoji volja, postoji i način."
   Držao sam se Majka. Bilo nas je samo petorica u padobrodu. Uvek sam osećao zadovoljstvo pri padu iz visoke orbite u atmosferu stvarnog sveta. Naročito sveta koji je izgledao toliko sličan Staroj Zemlji kao Maui-Kovenant. Zurio sam u plavobeli rub planete sve dok mora nisu bila dole, a mi u atmosferi, sve bliži terminadoru sumraka u blagom jedrenju, pri brzini tri puta većoj od brzine našeg sopstvenog zvuka.
   Tada smo bili bogovi. Ali čak i bogovi povremeno moraju sići sa svojih visokih prestola.
   
   Sirino telo nikada nije prestalo da me zapanjuje. Tada, u Arhipelagu. Tri nedelje u onoj ogromnoj, zanjihanoj kući na drvetu, pod nabreklim drvojedrima, uz delfinske pastire koji su održavali korak kao počasna pratnja, tropski sutoni koji su ispunjavali večeri čudesima, baldahin zvezda u noći i naš sopstveni trag označen hiljadama fosforescentnih kovitlaca u kojima su se ogledala sazvežđa odozgo. I opet je Sirino telo ono što pamtim. Iz nekog razloga - stidljivosti, godina razdvojenosti - nosila je dvodelni kupaći kostim prvih nekoliko dana našeg boravka u Arhipelagu, i meka belina njenih dojki i donjeg stomaka nije potamnela, nije odgovarala ostatku osunčanosti njenog tela pre nego što sam morao ponovo da odem.
   Sećam se kakva je bila taj prvi put. Sećam se trouglova u mesečini dok smo ležali u mekoj travi iznad luke Prvenca. Njene svilene gaćice sa otiskom vlati vrbove trave. Tada je bila stidljiva kao dete; bilo je tu malo oklevanja zbog nečega datog prerano. Ali takođe i ponosa. Istog onog ponosa koji joj je kasnije omogućio da se suoči sa gnevnom ruljom Separatista na stepenicama konzulata Hegemonije u Južnom Ternu, i pošalje ih kućama posramljene.
   Sećam se svog petog spuštanja na planetu, našeg četvrtog susreta. Bila je to jedna od retkih prilika kada sam je video da plače. Tada je već bila gotovo kraljevska u svojoj slavi i mudrosti. Četiri puta je bila birana za Svestvar i Veće Hegemonije obraćalo joj se radi saveta i ukazivanja na pravi put. Nosila je svoju nezavisnost kao kraljevski ogrtač i njena žestoka gordost nikada nije bila rasplamsanija. Ali, kada smo ostali sami u kamenoj vili južno od Fevarona, ona je bila ta koja se okrenula. Ja sam bio nervozan, uplašen od te moćne strankinje, ali Siri je bila ta - Siri pravih leđa i gordih očiju - koja je okrenula lice prema zidu i rekla kroz suze: "Odlazi. Odlazi, Merine. Ne želim da me vidiš. Matora sam, sva uvela i oklembešena. Odlazi."
   Priznajem da sam tada bio grub prema njoj. Levom rukom sam joj prikovao zglobove - snagom koja je i mene samog iznenadila - i jednim pokretom strgao s nje svilenu haljinu. Ljubio sam joj ramena, vrat, izbledele senke rublja na napetom trbuhu, i ožiljak na butini, od pada letača pre nekih četrdesetak godina. Ljubio sam njenu prosedu kosu i bore usečene u nekada glatke obraze. Ljubio sam njene suze.
   
   "Isuse, Majk, ovo ne može biti legalno", rekao sam kada je moj prijatelj razmotao hoking-prostriku iz ranca. Bili smo na ostrvu broj 241, kako su trgovci Hegemonije romantično nazvali pustu vulkansku bubuljicu odabranu za naš dopust. Ostrvo broj 241 bilo je manje od pedeset kilometara od najstarijeg kolonijalnog naselja, ali moglo je isto tako da bude udaljeno i pedeset svetlosnih godina. Nikakvi domorodački brodovi nisu smeli da pristaju uz ostrvo dok su tu prisutni ljudi iz posade Los Anđelesa ili graditelji dalekobacača. Kolonisti Maui-Kovenanta imali su nekoliko drevnih letača koji su i dalje bili u voznom stanju, ali, po zajedničkom dogovoru, nije bilo nikakvih preleta. Osim spavaonica, plaže za kupanje i bescarinske prodavnice, na ostrvu je bilo malo toga što je moglo da zanima nas iz posade. Jednog dana kada Los Anđeles unese i poslednje komponente u sistem i kada dalekobacač bude dovršen, zvaničnici Hegemonije pretvoriće ostrvo broj 241 u trgovački i turistički centar. Do tada, biće to primitivno mesto sa rešetkom za padobrodove, tek dovršenim zgradama od domaćeg belog kamena i sa nekoliko ljudi iz održavanja koji su se dosađivali. Majk je nas dvojicu prijavio za tri dana planinarenja u najstrmijem i najnepristupačnijem kraju malog ostrva.
   "Ne želim da planinarim, Hrista mu", rekao sam ja. "Radije bih ostao na L. A. i uključio se u stimsim."
   "Umukni i za mnom", rekao je Majk, a ja sam, kao niži pripadnik panteona koji prati starije i mudrije božanstvo, umuknuo i krenuo za njim. Teško pentranje uz strmine, kroz žbunovito drveće oštrog granja, dovelo nas je posle dva sata do izbočine od lave, nekoliko stotina metara iznad razlamajućih talasa. Bili smo blizu ekvatora na mahom tropskom svetu, ali na tom izloženom ispustu vetar je zavijao a meni su zubi cvokotali. Zalazak sunca bio je crvena mrlja između tamnih kumulusa na zapadu i nisam nimalo želeo da budem na otvorenom kada se potpuno spusti noć.
   "Hajde", rekoh. "Da se sklonimo sa vetra i založimo vatru. Ne znam kako ćemo, kog đavola, postaviti šator na svom ovom stenju."
   Majk sede i pripali štapić kanabisa. "Pogledaj u svoj ranac, mali."
   Oklevao sam. Glas mu je bio neutralan, ali bila je to ravna neutralnost nekog šaljivdžije neposredno pred pad kofe s vodom. Čučnuh i počeh da preturam po najlonskoj vreći. Ranac je bio prazan, ako se izuzmu stare penaste kocke za pakovanje, kojim je bio popunjen. To i harlekinov kostim, čak sa maskom i zvončićima na nožnim prstima.
   "Jesi li ti... da li je ovo... prokletstvo, zar si poludeo?" rekoh usplahireno. Sada se brzo spuštao mrak. Oluja je trebalo da prođe južno od nas, a možda i ne. Talasi su grebali ispod nas kao neka gladna zver. Da sam znao kako da sam pronađem put natrag, do trgovačke stanice u mraku, možda bih razmislio o tome da ostacima Majka Ošoa nahranim ribe duboko pod nama.
   "Pogledaj sad šta ima u mom rancu", reče on. Majk izbaci nešto penastih kocki, pa onda izvadi nakit, ručni rad kakav sam video na Renesansi Vektor, inercioni kompas, lasersko penkalo koje je Brodska bezbednost možda mogla okarakterisati kao skriveno oružje, a možda i ne, još jedan harlekinov kostim - ovaj bolje skrojen po njegovoj zaokrugljenoj figuri - i hoking-prostirku.
   "Isuse, Majk", rekoh dok sam prelazio rukom preko izvanrednih šara starog tepiha, "ovo ne može biti legalno."
   "Nisam tamo pozadi primetio nijednog carinika", isceri se Majk. "A ozbiljno sumnjam da lokalci imaju bilo kakve propise o saobraćajnoj kontroli."
   "Da, ali..." Zaćutah i razmotah ostatak prostirke. Bila je nešto šira od jednog metra i duga oko dva. Bogata tkanina izbledela je od starosti, ali letačke niti još su bile blistave kao novi bakar. "Odakle ti?" upitah. "Da li još radi?"
   "Sa Vrta", reče Majk i strpa moj kostim i svoju drugu opremu u ranac. "Da, radi."
   Prošlo je više od jednog veka otkad je stari Vladimir Šolokov, emigrant sa Stare Zemlje, magistar lepidopteristike i inženjer EM sistema, ručno izradio prvu hoking-prostirku za svoju prelepu mladu nećaku na Novoj Zemlji. Legenda veli da je nećaka primila poklon sa prezirom, ali tokom decenija te igračke postale su gotovo apsurdno popularne - i to više među odraslim bogatašima nego među decom - sve dok nisu stavljene van zakona na većini svetova Hegemonije. Opasne za rukovanje, sa besmislenim zaštićenim monofilamentima, gotovo nemoguće za kontrolu u uređenom vazdušnom prostoru, hoking-prostirke postale su kuriorziteti rezervisani za priče za laku noć, za muzeje i nekoliko kolonijalnih svetova.
   "Mora da je koštala čitavo bogatstvo", rekoh ja.
   "Trideset maraka", reče Majk i smesti se na središte tepiha. "Stari prodavac na pijaci u Karnvelu mislio je da je bezvredna. I bila je... za njega. Vratio sam se sa njom na brod, napunio je, reprogramirao čipove inercije, i voila!" Majk pređe dlanom preko komplikovane šare i prostirka se ukruti i podiže petnaest centimetara iznad kamene izbočine.
   Zurio sam sumnjičavo. "U redu", rekoh, "ali šta ako..."
   "Neće", odreza Majk i nestrpljivo potapša tepih iza sebe. "Puna je. Znam kako da upravljam. Hajde, penji se ili odstupi. Hoću da krenem pre nego što se oluja približi."
   "Ali, mislim da ne..."
   "Hajde, Merine. Odluči se. Žurim se."
   Oklevao sam još sekund ili dva. Ako nas uhvate da napuštamo ostrvo, obojicu će nas izbaciti sa broda. Rad na brodu sada je bio moj život. Doneo sam takvu odluku kada sam prihvatio ugovor za osam misija na Maui-Kovenantu. I više od toga, bio sam dve stotine svetlosnih godina i pet i po godina skoka od civilizacije. Čak i ako nas vrate u svemir Hegemonije, okolno putovanje koštalo bi nas jedanaest godina u odnosu na prijatelje i porodicu. Vremenski dug nije se mogao opozvati.
   Uspuzah se na lebdeću hoking-prostirku iza Majka. On strpa ranac između nas, reče mi da se uhvatim, i potapša letačke šare. Prostirka se podiže pet metara iznad izbočine, skrenu brzo ulevo, i sunu preko tuđinskog okeana. Tri stotine metara ispod nas, beli talasi su se lomili u sve dubljoj pomrčini. Uzdigosmo se još više iznad uzburkane vode i poletesmo ka severu u noć.
   U takvim sekundama odluke, stvaraju se čitave budućnosti.
   
   

Sećam se da sam razgovarao sa Siri za vreme našeg drugog susreta, ubrzo pošto smo bili posetili vilu kraj obale, blizu Fevarona. Hodali smo plažom. Alonu je bilo dopušteno da ostane u gradu pod Magritinim nadzorom. Bilo je bolje tako. Nisam se osećao naročito prijatno u društvu tog dečaka. Samo su ga neporeciva zelena ozbiljnost u očima i uznemirujuća sličnost koja se ogledala u njegovim kratkim, tamnim uvojcima i prćastom nosu mogle povezati sa mnom... sa nama... u mojoj glavi. To i brzi, gotovo sardonični osmeh koji, kako sam ga hvatao, krije od Siri kada ga je grdila. Bio je to osmeh previše pun cinične razonode i samosvesti da bi pripadao jednom desetogodišnjaku. Dobro sam ga poznavao. Pomislio bih da se te stvari uče, a ne da se nasleđuju.
   "Znaš vrlo malo", reče mi Siri. Gacala je, bosa, po plitkoj lokvi zaostaloj od plime. S vremena na vreme podigla bi nežnu školjku ili ljušturu francuskog roga, potražila nedostatke i bacila je natrag u mutnu vodu.
   "Dobro sam obučen", odgovorih ja.
   "Da, sigurna sam da si dobro obučen", saglasi se Siri. "Znam da si veoma vešt, Merine. Ali, ti znaš vrlo malo."
   Iznerviran, nesiguran u to kako da odgovorim, hodao sam pognute glave. Iskopao sam beli kamen lave iz peska i bacio ga daleko u zaton. Kišni oblaci gomilali su se duž istočnog horizonta. Zatekao sam sebe kako želim da sam ponovo na brodu. Ovaj put sam se vratio s oklevanjem, i sada sam znao da je to bila greška. Bila je to moja treća poseta Maui-Kovenantu, naš drugi susret, kako su to zvali pesnici i njen narod. Nedostajalo mi je još pet meseci da napunim dvadeset jednu standardnu godinu. Siri je upravo proslavila svoj trideset sedmi rođendan, tri nedelje ranije.
   "Posetio sam mnoga mesta koja ti nikada nisi videla", rekoh ja konačno. To je zvučalo mrzovoljno i detinjasto čak i meni.
   "O, da", reče Siri i sklopi ruke. Na sekund, u njenom entuzijazmu prepoznao sam svoju drugu Siri - mladu devojku o kojoj sam sanjao tokom devet dugih meseci zaokreta. Onda slika kliznu natrag u surovu stvarnost i ja postadoh i suviše svestan njene kratke kose, sve opuštenijih vratnih mišića i žila koje su se pojavljivale na nadlanicama tih nekada obožavanih ruku. "Ti si bio na mestima koja ja nikada neću videti", reče Siri žurno. Glas joj je bio isti. Gotovo isti. "Merine, ljubavi moja, ti si već video stvari koje ja ne mogu ni da zamislim. Verovatno znaš više činjenica o vasioni nego što ja uopšte pretpostavljam da postoje. Ali znaš vrlo malo, dragi."
   "O čemu to do đavola pričaš, Siri?" Sedoh na poluuronjenu kladu blizu pruge vlažnog peska i privukoh kolena kao ogradu između nas.
   Siri iskorači iz lokve, dođe do mene i kleknu. Ona mi uze ruke među svoje i, iako su moje bile veće, teže, zatupljenijih prstiju i kostiju, u njenima sam mogao da osetim snagu. Zamišljao sam je kao snagu godina koje nisam podelio s njom. "Moraš živeti kako bi zaista znao stvari, ljubavi. To što imam Alona pomoglo mi je da to razumem. Postoji nešto u podizanju deteta što ti izoštri osećaj za stvarnost."
   "Kako to misliš?"
   Siri skrenu pogled sa mene na nekoliko sekundi i odsutno začešlja pramen kose. Njena leva šaka ostala je čvrsto oko obe moje. "Nisam sigurna", reče ona tiho. "Mislim da počneš da osećaš kada stvari nisu važne. Nisam sigurna kako to da kažem. Kada provedeš trideset godina ulazeći u prostorije ispunjene strancima, osećaš manji pritisak nego kada imaš samo upola toliko godina iskustva. Znaš šta prostorija i ljudi u njoj verovatno imaju za tebe, pa to i potražiš. Ako se ne nalazi tamo, osetiš to ranije, i odeš dalje svojim poslom. Prosto znaš više o onome što jeste, što nije, i koliko malo vremena ima da se sazna razlika. Da li razumeš, Merine? Da li me makar malo pratiš?"
   "Ne", rekoh ja.
   Siri klimnu glavom i zagrize donju usnu. Ali neko vreme nije progovarala. Umesto toga, nagnula se i poljubila me. Usne su joj bile suve i pomalo upitne. Bio sam uzdržan na sekund, videvši nebo iza nje, poželevši da imam vremena da razmislim. Ali onda osetih topli prodor njenog jezika i zatvorih oči. Iza nas je nadolazila plima. Osetih kako me dira toplina i kako narastam dok mi je Siri raskopčavala košulju i prelazila oštrim noktima po grudima. Između nas na sekund nastade praznina i ja otvorih oči na vreme da vidim kako otkopčava poslednje dugme svoje bele haljine. Dojke su joj bile krupnije nego što sam ih se sećao, teže, bradavice šire i tamnije. Hladan vazduh grickao nas je oboje sve dok joj nisam svukao tkaninu sa ramena i naša tela se spojila. Kliznuli smo niz kladu na topli pesak. Stisnuo sam je bliže, pitajući se sve vreme kako sam samo mogao da pomislim da je ona snažnija. Koža joj je bila slana.
   Sirine ruke su mi pomagale. Njena kratka kosa bila je stisnuta uz izbeljeno drvo, beli pamuk i pesak. Moj puls bio je brži od talasa.
   "Da li razumeš, Merine?" šapnu mi ona nekoliko sekundi kasnije, kada nas je spojila njena toplota.
   "Da", odgovorih joj šapatom. Ali, nisam razumeo.
   
   Majk je počeo da spušta hoking-prostirku sa istoka, prema Prvencu. Let je trajao preko jedan sat, u mraku, i ja sam najveći deo vremena proveo šćućuren zbog vetra, očekujući da se tepih presavije i da se obojica stropoštamo u more. Leteli smo već oko pola sata kada smo videli prva pokretna ostrva. Hitajući pred olujom, nabreklih drvojedara, ostrva su plovila sa svojih južnih pasišta u na izgled beskrajnoj procesiji. Mnoga su bila blistavo osvetljena, iskićena obojenim fenjerima i nestalnim velovima paučinastog svetla.
   "Siguran si da je ovo pravi put?" viknuh.
   "Da", viknu Majk. Nije okretao glavu. Vetar mi je šibao lice njegovom dugom kosom. S vremena na vreme proverio bi kompas i vršio male ispravke kursa. Možda je bilo lakše pratiti ostrva. Prošli smo kraj jednog - velikog, dugog gotovo pola kilometra - i ja se napeh da bih video detalje, ali ostrvo je bilo tamno, izuzev sjaja njegovog fosforescentnog traga. Tamna obličja sekla su mlečne talase. Kucnuh Majka po ramenu i pokazah.
   "Delfini!" viknu on. "O tome je i reč u ovoj koloniji, sećaš se? Gomila dobrih duša u vreme Hedžire želela je da sačuva sve sisare iz okeana Stare Zemlje. Nije im uspelo."
   Doviknuo bih mu novo pitanje, ali u tom trenutku kopno i luka Prvenac pojaviše se na vidiku.
   Mislio sam da su zvezde sjajne iznad Maui-Kovenanta. Mislio sam da su pokretna ostrva vredna pamćenja zbog svoje živopisnosti. Ali grad Prvenac, zaogrnut lukom i brdima, bio je blistavi svetionik u noći. Njegov sjaj podsetio me je na bakljobrod koji sam jednom posmatrao kako stvara sopstvenu novu od plazme, naspram tamnog ruba mračnog gasnog džina. Grad je bio petoslojno saće belih zgrada, sav osvetljen fenjerima toplog sjaja iznutra i bezbrojnim bakljama spolja. Beli kamen od lave vulkanskog ostrva i sam kao da je blistao od gradskog osvetljenja. Izvan grada nalazili su se šatori, paviljoni, logorske vatre, vatre za pripremanje hrane i ogromne bukteće lomače, previše velike da bi grejale, previše velike za bilo šta osim da posluže kao dobrodošlica ostrvima povratnicima.
   Luka je bila puna brodova: zaljuljani katamarani sa medenicama koje su im zvečale obešene o katarke, brodovi-kuće ravnog dna i prostranog korita, sačinjeni za šunjanje od luke do luke po mirnim ekvatorijalnim plićacima ali jarko osvetljeni nizovima svetiljki za ovu noć, a onda i poneka prekookeanska jahta, glatka i obla poput ajkule. Svetionik postavljen na sam kraj lučkog grebena bacao je svoj svetlosni snop daleko na more i podjednako osvetljavao i talase i ostrva, a onda okretao svetlo natrag, da uhvati živopisno zaljuljane brodove i ljude.
   Čak i sa udaljenosti od dva kilometra, mogli smo da čujemo buku. Zvuci proslave jasno su se čuli. Iznad povika i stalnog šapata talasa uzdizali su se nezamenljivi tonovi Bahove sonate za flautu. Kasnije sam saznao da je melodija dobrodošlice prenošena hidrofonima do Kanala prolaska, gde su delfini skakali i đipali uz muziku.
   "Zaboga, Majk, kako si znao da se sve ovo dešava?"
   "Pitao sam glavni brodski kompjuter", reče Majk. Hoking-prostirka skrenu desno kako bi nas zadržala dalje od brodova i snopa svetionika. Onda zaokružismo natrag, severno od Prvenca, prema tamnom rtu. Mogao sam da čujem tihi šum talasa u plićacima pred nama. "Svake godine imaju ovaj festival", nastavi Majk, "ali sada slave šest vekova postojanja. Žurka traje već tri nedelje i predviđeno je da potraje još dve. Na celom ovom svetu postoji samo oko sto hiljada kolonista, Merine, a kladim se da je polovina njih sada ovde, i da luduje."
   Usporismo, pažljivo priđosmo i spustismo se na kamenitu izbočinu nedaleko od plaže. Oluja nas je promašila, ali povremeno sevanje munja i udaljena svetla ostrva koja su se približavala, još su obeležavali horizont. Iznad nas, zvezde nisu, zbog sjaja Prvenca, izbledele odmah iza uzvisine. Vazduh je ovde bio topliji i ja uhvatih miris voćnjaka u lahoru. Smotasmo hoking-prostirku i požurismo da navučemo svoje kostime harlekina. Majk stavi lasersko penkalo i nakit u komotne džepove.
   "Šta će ti to?" upitah dok smo sklanjali ranac i hoking-prostirku pod veliku gromadu.
   "Ovo?" upita Majk dok mu je ogrlica sa Renesanse visila o prstu. "Ovo je valuta za slučaj da moramo da plaćamo za usluge."
   "Usluge?"
   "Usluge", ponovi Majk. "Za čari darežljive gospe. Utehu za umornog svemirskog putnika. Trpanje za tebe, mali."
   "O", rekoh ja i podesih masku i kapu lude. Zvončići tiho zazvoniše u mraku.
   "Hajde", reče Majk. "Propustićemo žurku." Klimnuh glavom pa krenuh za njim praćen zvonjavom; tražili smo put preko kamenja i žbunja, ka svetlosti koja nas je čekala.
   
   Sedim ovde na suncu i čekam. Nisam potpuno siguran šta to čekam. Mogu da osetim sve snažniju toplotu pozadi, na vratu, dok se jutarnje sunce odbija od belog kamena Sirine grobnice.
   Sirine grobnice?
   Na nebu nema oblaka. Podižem glavu i čkiljim u nebo kao da bih mogao da vidim L. A. i novozavršeni niz dalekobacača kroz sjaj atmosfere. Ne mogu. Deo mene zna da još nisu podignuti. Deo mene zna, u sekund, vreme koje je potrebno da brod i dalekobacač dovrše svoj prolazak ka zenitu. Deo mene ne želi da misli o tome.
   Siri, činim li ono pravo?
   Nema odgovora, osim sve glasnijeg mrmora gomile. Za nekoliko minuta poslaće Donela, mog mlađeg, preživelog sina, ili njegovu kćer Liru i njenog brata uzbrdo, da me požure. Bacam vlat trave koju sam žvakao. Na horizontu opažam naznaku senke. Mogao bi to da bude oblak. Ili bi to moglo da bude prvo od ostrva, ipak naterano, instinktom i prolećnim severnim vetrovima, da migrira natrag, do velike trake ekvatorijalnih plićaka odakle je i poteklo. Nije važno.
   Siri, činim li ono pravo?
   Nema odgovora, a vremena je sve manje.
   
   Ponekad me je muka hvatala od toga kolika je Siri neznalica.
   Nije znala ništa o tome kako sam živeo kada nisam bio s njom. Postavljala je pitanja, ali ponekad sam se pitao da li je odgovori uopšte interesuju. Proveo sam mnoge sate objašnjavajući predivnu fiziku koja stoji iza naših kovit-brodova, ali ona kao da nikada to nije mogla da shvati. Jednom, pošto sam joj veoma pažljivo i u tančine izneo razlike između njihovog drevnog semebroda i Los Anđelesa, Siri me je zapanjila upitavši: "Ali, zašto je mojim precima trebalo osamdeset godina brodskog vremena da dođu do Maui-Kovenanta, kada vi možete da obavite takvo putovanje za sto trideset dana?" Ništa nije razumela.
   Sirin smisao za istoriju bio je, u najbolju ruku, jadan. Gledala je na Hegemoniju i na Mrežu Svetova kao što bi dete gledalo fantastični svet iz nekog prijatnog ali prilično blesavog mita; bila je toliko nezainteresovana da me je povremeno izbezumljivala.
   Siri je znala sve o ranim danima Hedžire - bar u onoj meri u kojoj se to odnosilo na Maui-Kovenant i na koloniste - i povremeno bi iskopala neke divne deliće arhaičnih trivijalnosti ili frazeologije, ali nije znala ništa o stvarnosti perioda posle Hedžire. Imena poput Vrta i Proteranih, Renesanse i Lususa, malo su joj značila. Mogao sam da pominjem Salmuda Brevija ili generala Horasa Glenon-Hajta, a ona ne bi imala nikakvu asocijaciju niti reakciju. Nikakvu.
   Kada sam je poslednji put video, Siri je imala sedamdeset standardnih godina. Imala je sedamdeset godina i još nijednom nije putovala na drugi svet, upotrebila fetliniju, probala ijedno alkoholno piće osim vina, ugradila interfejs kod hirurga za empatiju, kročila kroz vrata dalekobacača, popušila štapić kanabisa, primila prekrajanje gena, uključila se u stimsim, dobila ikakvo formalno obrazovanje, uzela RNA lekove, čula za zen-gnostike ili Crkvu Šrajka, ili letela bilo kojim vozilom osim drevnog 'Viken' letača koji je pripadao njenoj porodici.
   Siri nikada nije vodila ljubav ni sa kim osim sa mnom. Tako je bar rekla. A ja sam joj verovao.
   

Za vreme našeg prvog susreta, onomad u Arhipelagu, Siri me je povela da razgovaram sa delfinima.
   Ustali smo da posmatramo zoru. Najviši nivoi kuće na drvetu bili su savršeno mesto da se posmatra kako istočno nebo bledi i pretvara se u jutro. Mreškanje visokog cirusa postalo je ružičasto, a onda kao da se i samo more istopilo dok je sunce lebdelo iznad ravnog horizonta.
   "Hajde da plivamo", reče Siri. Bogato, horizontalno svetlo kupalo joj je kožu i bacalo njenu senku četiri metra preko dasaka platforme.
   "Previše sam umoran", rekoh ja. "Kasnije." Ležali smo budni i najveći deo noći pričali, vodili ljubav, pričali i vodili ljubav iznova. U sjaju jutra osećao sam prazninu i neodređenu mučninu. Osećao sam blago kretanje ostrva pod sobom kao dašak vrtoglavice, pijančeve odvojenosti od gravitacije.
   "Ne. Hajdemo sada", reče Siri i ščepa me za ruku da me povuče za sobom. Bio sam povređen time, ali nisam se usprotivio. Siri je imala dvadeset šest godina, i bila je sedam godina starija od mene za vreme tog prvog susreta, ali njeno nepredvidljivo ponašanje često me je podsećalo na tinejdžerku Siri, koju sam odneo sa Festivala pre samo deset mojih meseci. Njen dubok nesamosvesni smeh bio je isti. Njene zelene oči sekle su podjednako oštro kada je bila nestrpljiva. Duga griva kestenjaste kose nije se izmenila. Ali telo joj je sazrelo, ispunilo se obećanjima koja su ranije bila samo naznačena. Dojke su joj još bile visoke i pune, gotovo devojačke, omeđene odozgo pegicama koje su prelazile u belinu tako prozirnu da se mogao videti blagi trag vena. Ali, bile su nekako drugačije. Ona je bila drugačija.
   "Hoćeš li mi se pridružiti ili ćeš samo tako da sediš i zuriš?" upita Siri. Skinula je svoj kaftan kada smo stupili na najnižu palubu. Naš mali brod još je bio privezan za mol. Iznad nas, drvojedra ostrva počinjala su da se otvaraju jutarnjem lahoru. Proteklih nekoliko dana Siri je uporno ostala pri tome da nosi kupaći kostim kada smo išli u vodu. Sada ga nije nosila. Bradavice su joj se uzdizale na svežem vazduhu.
   "Zar nećemo sačekati?" upitah, zažmirivši odozdo u uzlepršana drvojedra. Prethodnog dana čekali smo na zatišje oko ekvatora, sredinom dana, kada je ostrvo bilo nepomično u vodi a more ravno kao staklo. Sada su trouglasta jedra od puzavica počela da se zatežu dok se gusto lišće punilo vetrom.
   "Ne budi blesav", reče Siri. "Uvek možemo da uhvatimo koren-kobilicu i da ga pratimo natrag. To ili pipak za napasanje. Hajde." Ona mi dobaci osmotsku masku i navuče svoju. Zbog prozirnog filma lice joj je izgledalo masno kao ulje. Iz džepa odbačenog kaftana ona uze debeli medaljon i stavi ga sebi oko vrata. Metal je izgledao tamno i zlokobno naspram njene kože.
   "Šta je to?" upitah ja.
   Siri ne podiže osmotsku masku da bi mi odgovorila. Ona postavi komunikacione niti na mesto, uz vrat, i pruži mi čepove za uši. Glas joj je bio limen. "Disk za prevođenje", reče. "Mislila sam da znaš sve o spravicama, Merine. Ko bude poslednji, morski je puž." Ona jednom rukom smesti disk među dojke i iskorači sa ostrva. Mogao sam da joj vidim blede obline guzova dok je pravila piruetu i odbacivala se ka većoj dubini. Stavih masku, zategnuh komunikacione niti i kročih u more.
   Dno ostrva bilo je tamna mrlja na tavanici od kristalne svetlosti, Pazio sam na debele pipke za napasanje iako mi je Siri spretno pokazala da oni nisu zainteresovani za proždiranje bilo čega krupnijeg od majušnih zooplanktona koji su i sad hvatali sunčevu svetlost kao prašina u napuštenoj balskoj dvorani. Korenovi-kobilice spuštali su se poput kvrgavih stalaktita stotinama metara u ljubičaste dubine.
   Ostrvo se kretalo. Mogao sam da vidim slabe žilice pipaka dok su se vukli po dnu. Trag je hvatao svetlost deset metara iznad mene. Jedan sekund sam se gušio, jer me je gel maske davio gotovo podjednako onako kako bi to učinila i voda oko mene, a onda se opustih, i vazduh mi slobodno poteče u pluća.
   "Dublje, Merine", začu se Sirin glas. Trepnuh - bio je to usporeni treptaj, dok mi se maska preuređivala na očima - i ugledah Siri dvadeset metara dublje, kako se drži za koren-kobilicu i bez ikakvog napora vuče iznad hladnijih, dubljih struja, gde svetlost nije dosezala. Pomislih na hiljade metara vode ispod mene, na stvari koje tamo mogu da vrebaju, neznane, stvari koje ljudski kolonisti nisu istražili. Pomislih na tamu i dubine, i mošnice mi se nevoljno stegnuše.
   "Siđi." Sirin glas bio je zujanje insekta u mojim ušima. Obrnuh se i odbacih. Potisak ovde nije bio tako velik kao u morima Stare Zemlje, ali opet je bila potrebna energija da bi se tako duboko zaronilo. Maska je kompenzovala dubinu i azot, ali osećao sam pritisak na koži i u ušima. Konačno prestadoh da se odbacujem, zgrabih koren-kobilicu i nezgrapno se dovukoh do Sirine dubine.
   Lebdeli smo jedno uz drugo u mutnom svetlu. Siri je ovde bila avetinjsko obličje, njena duga kosa uvijala se u nimbusu tamnom kao vino, a bleda put njenog tela svetlucala je na plavozelenom svetlu. Površina je izgledala nemoguće daleka. Sve šira brazda traga i plutanje mnoštva pipaka pokazivali su da se ostrvo sada kreće brže, u beslovesnoj potrazi za drugim pasištima, udaljenim vodama.
   "Gde su..." zaustih ja u pola glasa.
   "Šššš", reče Siri. Ona zapetlja oko medaljona. Tada ih čuh: kričanje, kliktanje, zvižduke, mačje predenje i odjekujući povici. Dubine se najednom ispuniše čudnom muzikom.
   "Isuse", rekoh ja, i pošto je Siri podesila naše komunikacione niti za prevodioca, ta reč bi odaslana kao besmisleni zvižduk i trubljenje.
   "Zdravo!" pozva ona i prevedeni pozdrav odjeknu iz odašiljača: brzi ptičji zov koji je klizio u ultrazvučje. "Zdravo!" povika ona ponovo.
   Prođoše minuti pre nego što su delfini došli da ispitaju stvar. Prevrtali su se pored nas, iznenađujuće krupni, zabrinjavajuće krupni, kože glatke i mišićave, u nestalnom svetlu. Jedan veliki dopliva na metar od nas, okrenuvši se u poslednjem trenutku tako da mu se beli stomak izvi pred nama poput zida. Opazih kako tamno oko rotira da bi me pratilo u prolazu. Jedan udar njegovog širokog repa izazva turbulenciju dovoljno snažnu da me ubedi u snagu životinje.
   "Zdravo", pozva ga Siri, ali brzo obličje nestade u dalekoj izmaglici i nastade iznenadna tišina. Siri isključi prevodioca. "Želiš li da razgovaraš s njima?" upita ona.
   "Naravski." Bio sam sumnjičav. Više od tri veka uloženih napora nije razvilo bogzna kakav dijalog između čoveka i morskog sisara. Majk mi je jednom rekao da su strukture misli dve grupe siročića sa Stare Zemlje bile suviše različite, a da je dodirnih tačaka bilo premalo. Jedan stručnjak iz vremena pre Hedžire napisao je da je razgovor sa delfinom ili pliskavcem plodan otprilike koliko i razgovor sa jednogodišnjim detetom. Obe strane obično su uživale u razmeni, i postojao je simulakrum razgovora, ali nijedna strana nije na kraju imala išta više znanja. Siri ponovo uključi disk za prevođenje. "Zdravo", rekoh ja.
   Nastupi poslednji minut tišine, a onda nam slušalice zazujaše dok je more odjekivalo kreštavim jadikovkama.
   daleko/bez repa/zdravo-ton?/struja puls/krug ja/smešno?
   "Šta je to, do đavola?" upitah Siri i prevodilac treperavo izgovori moje pitanje. Siri se cerila pod svojom osmotskom maskom.
   Pokušah ponovo. "Zdravo! Pozdravi sa... uh... površine. Kako ste?"
   Krupni mužjak... pretpostavio sam da je mužjak... izvi se ka nama poput torpeda. Odbacivao se u lukovima kroz vodu deset puta brže nego što sam ja mogao da plivam čak i da sam se setio tog jutra da stavim peraja. Za trenutak pomislih da će nas udariti, pa podigoh kolena i ščepah koren-kobilicu desnom rukom. No on prođe pokraj nas, uspinjući se da uzme vazduh, a Siri i ja se prevrnusmo od njegovog turbulentnog traga i visokih tonova njegovog povika.
   ne-rep/ne-hrana/ne-pliva/ne-igra/ne-zabavno
   Siri isključi prevodioca i dolebde do mene. Blago me uhvati za ramena dok sam se držao desnom rukom za koren-kobilicu. Noge nam se dodirnuše dok smo plutali u toploj vodi. Jato sitnih grimiznih riba-ratnika zatreperilo je iznad nas dok su tamna obličja delfina kružila nešto dalje.
   "Da li ti je dosta?" upita ona. Ruka joj je bila na mojim grudima.
   "Da još jednom pokušam", rekoh ja. Siri klimnu glavom i uključi disk. Struja nas ponovo gurnu jedno na drugo. Njena ruka kliznu oko mene.
   "Zbog čega terate ostrva?" upitah obličja sa njuškama nalik na bocu, koja su kružila u prošaranoj svetlosti. "Kakve koristi imate od toga što ostajete uz ostrva?"
   sad se čuju/stare pesme/duboka voda/ne-Veliki Glasovi/stare pesme/nove pesme.
   Sirino telo sada je bilo opruženo uz moje. Njena leva ruka me stegnu. "Veliki Glasovi su bili kitovi", šapnu ona. Pramenovi kose širili su joj se u lepezi. Njena desna ruka pomeri se niže i kao da je iznenadi ono na šta je naišla.
   "Da li vam nedostaju Veliki Glasovi?" upitah senke. Nije bilo nikakvog odgovora. Siri kliznu nogama oko mojih kukova. Površina je bila činija svetlosti četrdeset metara iznad nas.
   "Šta vam najviše nedostaje iz okeana Stare Zemlje?" upitah ja. Levom rukom privukoh Siri bliže, kliznuh joj šakom niz izvijena leđa tamo gde su joj se guzovi uzdizali da dočekaju moj dlan, uhvatih je čvrsto. Delfinima koji su kružili mora da smo izgledali kao jedno stvorenje. Siri se podiže uza me i mi postasmo jedno stvorenje.
   Disk za prevođenje izvio se tako da je sada lebdeo iznad Sirinog ramena. Pružih se da ga isključim, ali zastadoh kada mi odgovor na moje pitanje žurno zazuja u ušima.
   nedostaje Ajkula/nedostaje Ajkula/nedostaje Ajkula/nedostaje Ajkula/Ajkula/Ajkula/Ajkula.
   Isključih disk i odmahnuh glavom. Nisam razumeo. Bilo je toliko toga što nisam razumeo. Zatvorih oči dok smo se Siri i ja nežno pomerali u ritmovima struje i nas samih, sa delfinima koji su plivali u blizini, dok je kadenca njihovih uzvika poprimala tužno, sporo treperenje stare tužbalice.
   
   Siri i ja siđosmo sa brda i vratismo se na Festival neposredno pre osvita drugog dana. Čitavu noć i dan lutali smo brdima, jeli sa strancima u paviljonima od narandžaste svile, kupali se zajedno u ledenim vodama Šrija i igrali uz muziku koja je neprestano svirala beskrajnoj koloni ostrva u prolazu. Bili smo gladni. Probudio sam se u suton i video da Siri nema. Vratila se pre nego što se uzdigao mesec Maui-Kovenanta. Rekla mi je da su njeni roditelji otišli sa prijateljima, na nekoliko dana, sporoplovećom kućom-brodom. Ostavili su porodičnog letača u Prvencu. Sada smo se probijali od igranke do igranke, od lomače do lomače, natrag u centar grada. Planirali smo da odletimo na imanje njene porodice, zapadno, blizu Fevarona.
   Bilo je veoma kasno ali na trgu Prvenca još je bilo dosta raspojasanih veseljaka. Bio sam veoma srećan. Imao sam devetnaest godina i bio sam zaljubljen, i gravitacija Maui-Kovenanta od 0,93 meni je izgledala mnogo slabija. Mogao sam da poletim da sam to poželeo. Mogao sam da učinim bilo šta.
   Zastali smo kraj jedne tezge i kupili prženo testo i po vrč crne kafe. Najednom mi nešto pade na pamet. Upitah: "Kako si znala da sam sa broda?"
   "Ćuti, prijatelju Merine. Jedi svoj jadni doručak. Kad stignemo u vilu, pripremiću pravi obrok da prezalogajimo."
   "Ne, ozbiljno", rekoh ja i obrisah mast sa brade rukavom prilično prljavog kostima harlekina. "Jutros si rekla da si prošle noći odmah znala da sam sa broda. Zašto? Zbog mog naglaska? Mog kostima? Majk i ja smo videli i druge momke odevene ovako."
   Siri se nasmeja i začešlja kosu. "Samo budi srećan što sam te ja prepoznala, Merine, ljubavi moja. Da je to učinio moj ujka Grešam ili njegovi prijatelji, došlo bi do nevolje."
   "O? Zbog čega?" Uzeh još jedan prženi prsten i Siri plati za njega. Pođoh za njom kroz proređenu gomilu. Uprkos kretanju i muzici svuda oko nas, osećao sam kako počinje da me savladava umor.
   "Oni su separatisti", reče Siri. "Ujka Grešam se nedavno obratio Veću i zatražio da se borimo umesto da pristanemo da nas proguta tvoja Hegemonija. Rekao je da bi trebalo da uništimo taj vaš dalekobacač pre nego što on uništi nas."
   "O?" rekoh ja. "Da li je rekao i kako to namerava da učini? Koliko sam čuo, tvoj narod nema nikakvih letelica u kojima bi mogao da napusti planetu."
   "Nemamo ih, niti smo ih imali u proteklih pedeset godina", reče Siri. "To pokazuje koliko separatisti umeju da budu iracionalni."
   Klimnuh glavom. Kapetan Sing i savetnik Halmin ukratko su nas upoznali sa takozvanim separatistima Maui-Kovenanta. "Uobičajena koalicija kolonijalnih šovinista i nazadnjaka", rekao je Sing. "To je još jedan razlog što radimo polako na razvoju trgovačkog potencijala ovog sveta, pre nego što dovršimo dalekobacač. Mreži Svetova nije potrebno prerano priključivanje ovih seljobera. A grupe poput separatista još su jedan razlog da držimo vas iz posade i izvođače radova što dalje od površinaca."
   "Gde je tvoj letač?" upitah. Trg se brzo praznio. Većina orkestara spakovala je instrumente i završila za tu noć. Veselo kostimirani ljudi ležali su u hrpama i hrkali na travi ili kaldrmi usred otpadaka i pogašenih fenjera. Preostalo je samo nekoliko grupa veseljaka, grupa koje su sporo plesale uz usamljenu gitaru ili same pijano pevale. Odmah videh Majka Ošoa, zakrpljenu ludu, odavno bez maske, sa dve devojke koje su ga držale pod ruku. Pokušavao je da krug ushićenih ali nesposobnih obožavalaca nauči da igraju 'Hava Nagilu'. Jedan iz grupe bi se obavezno sapleo, pa bi onda svi popadali. Majk bi ih naterao da ustanu, usred opšteg smeha, pa bi onda počeli iznova, nespretno poskakujući uz zavijanje njegovog basa.
   "Eno ga", reče Siri i pokaza na kratki niz letača parkiranih iza Većnice. Klimnuh glavom i mahnuh Majku, ali on je bio suviše zauzet svojim dvema damama da bi me primetio. Siri i ja prešli smo preko trga i bili već u senci stare zgrade kada se začu povik:
   "Ti sa broda! Okreni se, ti, kučkin sine iz Hegemonije."
   Ukočih se i obrnuh oko ose stisnutih pesnica; ali, blizu mene nije bilo nikoga. Šest mladića sišlo je niz stepenice sa velikog podijuma i stajalo je u polukrugu iza Majka. Onaj na čelu bio je visok, vitak i upadljivo lep. Imao je dvadeset pet ili dvadeset šest godina i dugi plavi uvojci padali su mu na grimizno svileno odelo koje mu je naglašavalo građu. U desnoj ruci držao je mač dug jedan metar, koji je izgledao kao da je napravljen od kaljenog čelika.
   Majk se sporo okrenu. Čak i sa te udaljenosti mogao sam da vidim kako mu se oči trezne dok procenjuje situaciju. Žene kraj njega i nekoliko mladića u njegovoj grupi zakikotaše se kao da je rečeno nešto duhovito. Majk zadrža pripiti kez na licu. "Meni se obraćate, ser?"
   "Tebi se obraćam, kurvin sine iz Hegemonije", prošišta vođa grupe. Lepo lice bilo mu je iskrivljeno u podrugljivi osmeh.
   "Bertol", šapnu Siri. "Moj brat od ujaka. Grešamov mlađi sin." Klimnuh glavom i kročih iz senki. Siri me uhvati za mišicu.
   "To je već drugi put kako se neljubazno izražavate o mojoj majci, ser", zaplete Majk jezikom. "Da li smo vas ona ili ja nečim uvredili? Ako je tako, primite hiljadu izvinjenja." Majk se pokloni tako duboko da mu zvončići kape gotovo očešaše tlo. Pripadnici njegove grupe zatapšaše.
   "Tvoje prisustvo me vređa, kopile hegemonijsko. Zasmradio si naš vazduh svojim debelim truplom."
   Majk komično podiže obrve. Mladić kraj njega u ribljem kostimu odmahnu rukom. "Ma, daj, Bertole. On je samo..."
   "Umukni, Ferik. Obraćam se ovom debelom seronji."
   "Seronji?" ponovi Majk, i dalje podignutih obrva. "Prevalio sam dve stotine svetlosnih godina da bi me nazvali debelim seronjom." On se graciozno obrnu, oslobodivši se pri tom od žena. Hteo sam da se tada pridružim Majku, ali Siri mi je čvrsto držala ruku i šaputala usrdne molbe koje nisam čuo. Kada sam se oslobodio, video sam da se Majk još osmehuje, da još izigrava ludu. Ali, leva ruka mu je bila u džepu vrećaste košulje.
   "Daj mu svoje sečivo, Kreg", odbrusi Bertol. Jedan od mlađih muškaraca baci Majku mač okrenut balčakom. Majk je gledao kako mač prolazi u luku kraj njega i glasno zazvečao na kaldrmi.
   "Ne misliš valjda ozbiljno", reče Majk tihim glasom, najednom sasvim trezan. "Ti kretenska kravlja balego. Zar zaista misliš da ću da pristanem na dvoboj sa tobom zato što ti se digao pa hoćeš da izigravaš junaka pred ovim tupanima?"
   "Podigni mač", vrisnu Bartol, "ili ću te, tako mi Boga, poseći tu gde stojiš." On načini brzi korak napred. Lice mu je bilo zgrčeno od besa dok je prilazio.
   "Odjebi", reče Majk. U levoj ruci je držao lasersko penkalo.
   "Ne!" viknuh ja i istrčah na svetlo. Penkalo su koristili građevinski radnici za škrabanje oznaka na nosačima od zališčaste legure.
   Stvari se zatim odigraše veoma brzo. Bertol načini još jedan korak i Majk gotovo nehajno pređe zelenim zrakom preko njega. Kolonista jeknu i odskoči natrag; zadimljena crna linija bila mu je dijagonalno usečena preko košulje. Zastadoh. Majk je penkalo podesio na najslabiji mogući snop. Dva Bertolova prijatelja krenuše napred, ali Majk im zamahnu svetlom preko cevanica. Jedan pade na kolena uz kletve, a drugi se uhvati za nogu i poče da skakuće, zavijajući.
   Okupila se gomila sveta. Oni se nasmejaše kada Majk skinu kapu lude u novom naklonu. "Hvala vam", reče Majk. "Moja majka vam zahvaljuje."
   Sirin brat od ujaka je besneo. Zapenjena pljuvačka curila mu je po usnama i bradi. Progurah se kroz gomilu i stadoh između Majka i visokog koloniste.
   "Hej, u redu je", rekoh. "Odlazimo. Idemo sada."
   "Proklet bio, Merine, sklanjaj se", reče Majk.
   "U redu je", rekoh dok sam se okretao ka njemu. "Ja sam sa devojkom koja se zove Siri i ima..." Bertol kroči napred i zari sečivo kraj mene. Uhvatih ga levom rukom oko ramena i zavitlah natrag. On teško pade na travu.
   "O, sranje", reče Majk dok je uzmicao nekoliko koraka. Izgledao je umorno i pomalo zgađeno dok je sedao na kameni stepenik. "O, prokletstvo", reče tiho. Na jednoj od crnih zakrpa s leve strane njegovog kostima harlekina videla se kratka grimizna linija. Dok sam gledao, uski prorez se proli i krv poteče niz pozamašni stomak Majka Ošoa.
   "O, Isuse, Majk." Iscepah traku tkanine sa košulje i pokušah da zaustavim krvarenje. Nisam mogao da se setim ničega od prve pomoći kojoj su nas učili za vreme obuke za buduće članove posade. Mašio sam se za ručni zglob, ali komloga tamo nije bilo. Ostavili smo ih na Los Anđelesu.
   "Nije tako gadno, Majk", prodahtah. "Samo mala posekotina." Krv mi je tekla niz šaku i ručni zglob.
   "Tako mi i treba", reče Majk. Glas mu je bio napet od bola. "Prokletstvo. Jebeni mač. Da ne poveruješ, Merine. Posekao me je u najboljim godinama jebeni escajg iz jebene opere za jedan groš. O, prokletstvo, ala to žiga."
   "Opere za tri groša", rekoh ja i promenih ruku. Krpa je bila natopljena.
   "Jebote, znaš u čemu je tvoj problem, Merine? Svugde trpaš svoja dva jebena centa. Oooooh." Majkovo lice pobele, pa posive. On spusti bradu na grudi i duboko udahnu. "Do đavola s ovim, mali. Hajdemo kući, a?"
   Osvrnuh se. Bertol se polako udaljavao sa svojim prijateljima. Ostali iz gomile muvali su se okolo, šokirani. "Zovite lekara!" vrisnuh. "Dajte medicinare ovamo!" Dva čoveka otrčaše niz ulicu. Nigde nisam mogao da vidim Siri.
   "Čekaj malo! Čekaj malo!" reče Majk snažnijim glasom, kao da je zaboravio nešto važno. "Samo malo", reče on i umre.
   Umre. Stvarnom smrću. Smrću mozga. Usta mu se razjapiše, oči zakolutaše tako da se vide samo beonjače, i minut kasnije krv prestade da mu lije iz rane.
   Nekoliko poludelih sekundi proklinjao sam nebo. Mogao sam da vidim kako se L. A. kreće preko izbledelog zvezdanog polja i znao sam da bih mogao da povratim Majka kada bih bio u stanju da ga tamo prebacim za nekoliko minuta. Gomila je uzmicala dok sam vrištao i urlao na zvezde.
   Konačno se okrenuh Bertolu. "Ti", rekoh.
   Mladić je stao na suprotnom kraju Trga. Lice mu je bilo pepeljasto. Zurio je bez reči.
   "Ti", rekoh ponovo. Uzeh lasersko penkalo sa mesta na koje se otkotrljalo, uključih snagu na maksimum i krenuh prema Bertolu i njegovim prijateljima koji su stajali i čekali.
   Kasnije, kroz izmaglicu vriskova i sprženog mesa, bio sam nejasno svestan toga da se Sirin letač spušta na prepuni trg, da prašina leti svuda unaokolo i da mi njen glas zapoveda da joj se pridružim. Uzdigosmo se iznad svetlosti i ludila. Sveži vetar nosio mi je sa vrata kosu vlažnu od znoja.
   "Idemo u Fevaron", reče Siri. "Bertol je bio pijan. Separatisti su mala nasilnička grupa. Neće biti nikakvih odmazdi. Ostaćeš sa mnom dok Veće ne završi istragu."
   "Ne", rekoh ja. "Tamo. Spusti se tamo." Pokazah na rt nedaleko od grada.
   Siri se spusti iako joj se to nije dopalo. Pogledah gromadu kako bih se uverio da je ranac još tamo, a onda siđoh sa letača. Siri kliznu preko sedišta i privuče mi glavu do svoje. "Merine, ljubavi moja." Usne su joj bile tople i otvorene, ali ja nisam osećao ništa. Telo kao da mi je bilo pod anestezijom. Kročih unazad i mahnuh joj da pođe. Ona začešlja kosu i zagleda se u mene zelenim očima punim suza. Onda se letač podiže, okrenu i pohita ka jugu u svetlu ranog jutra.
   Samo malo, hteo sam da viknem. Sedoh na kamen i zgrabih kolena kada mi se ote nekoliko isprekidanih jecaja. Onda ustadoh i bacih lasersko penkalo dole, u talase. Cimnuh ranac i istresoh sadržinu na tlo.
   Hoking-prostirka je nestala.
   Sedoh natrag, previše iscrpljen da se smejem, plačem ili udaljim odatle. Dok sam tako sedeo, pojavilo se sunce. Ni naredna tri sata nisam se pomerio, pa ni kada se veliki crni letač Brodske bezbednosti nemo spustio kraj mene.
   

"Oče? Oče, kasnimo."
   Okrećem se i vidim da iza mene stoji moj sin Donel. On nosi plavozlatnu odoru Veća Hegemonije. Ćelavo teme mu je zajapureno i orošeno znojem. Donel ima samo četrdeset tri godine, ali meni izgleda mnogo stariji.
   "Molim te, oče", kaže on. Klimam glavom i ustajem, pa otresam travu i zemlju. Hodamo zajedno do prednje strane grobnice. Gomila se sada približila. Šljunak im škripi pod nogama dok se nemirno vrpolje. "Da li da uđem s tobom, oče?" pita Donel.
   Zastajem da pogledam tog ostarelog stranca, svoje dete. U njemu ima malo toga Sirinog ili mog. Lice mu je prijazno, rumeno i napeto od uzbuđenja tog dana. Mogu u njemu da naslutim otvorenu iskrenost koja kod nekih ljudi zamenjuje inteligenciju. Ne mogu a da ne uporedim ovo ćelavo psetance od čoveka sa Alonom - sa Alonom tamnih uvojaka, utihnulog, sa sardoničnim osmehom. Ali, Alon je mrtav već trideset godina, ubijen u glupoj borbi koja sa njim nije imala nikakve veze.
   "Ne", kažem. "Ući ću sam. Hvala ti, Donele."
   On klima glavom i odstupa. Barjaci puckaju nad glavama uzdržane gomile. Obraćam pažnju na grobnicu.
   Ulaz je zapečaćen bravom koja se otvara dodirom dlana. Treba samo da je dodirnem.
   U proteklih nekoliko minuta u meni je sazrelo uverenje koje će me spasti kako od sve veće tuge unutra, tako i od spoljnog niza događaja koje sam izazvao. Siri nije mrtva. U poslednjoj fazi bolesti pozvala je lekare i ono malo tehničara što je preostalo u koloniji, i oni su za nju ponovo sagradili jednu od drevnih komora za hibernaciju, korišćenih u njihovom semebrodu dva veka ranije. Siri samo spava. Štaviše, dugogodišnji san nekako je povratio njenu mladost. Kada je probudim, biće to Siri koje se sećam iz ranih dana. Izaći ćemo zajedno na sunce i, kada se otvore vrata dalekobacača, prvi ćemo proći kroz njih.
   "Oče?"
   "Da." Pristupam i polažem ruku na vrata kripte. Čuje se šapat elektromotora i bela kamena ploča klizi. Saginjem se i ulazim u Sirinu grobnicu.
   "Aman, Merine, priveži to uže pre nego što te obori sa palube. Požuri!" Požurih. Vlažno uže teško se savijalo, još teže odvezivalo. Siri odmahnu glavom s gađenjem i nagnu se da veže čvor pramčanog užeta jednom rukom.
   Bio je to naš šesti susret. Zakasnio sam tri meseca za njen rođendan, ali više od pet hiljada drugih ljudi uspelo je da stigne na proslavu. CEO Svestvari poželeo joj je sve najbolje u četrdesetominutnom govoru. Neki pesnik je pročitao svoje najnovije stihove iz soneta Ljubavnog ciklusa. Ambasador Hegemonije uručio joj je svitak i novi brod, malu podmornicu pokretanu prvim fuzionim baterijama koje su dozvoljene na Maui-Kovenantu.
   Siri je imala još osamnaest brodova. Dvanaest je pripadalo njenoj floti brzih katamarana koji su trgovali između lutajućeg Arhipelaga i zavičajnih ostrva. Dva su bila predivne trkačke jahte upotrebljavane samo dvaput godišnje, kako bi pobedile u Regati osnivača i Kriterijumu Kovenanta. Ostala četiri plovila bile su drvene ribarske barke, domaćinske i nezgrapne, dobro održavane, ali jedva nešto više od lakih čamaca pljosnatog dna.
   Siri je imala devetnaest brodova, ali mi smo bili na ribarskoj barci - Duh Pol. Proteklih osam dana ribarili smo kraj spruda Ekvatorijalnih plićaka; nas dvoje kao posada, gacali smo do kolena kroz smrdljivu ribu i krckave trilobite, valjajući se u svakom talasu, bacali i izvlačili mreže, držali stražu i spavali kao iscrpljena deca tokom kratkih perioda odmora. Još nisam napunio dvadeset tri godine. Mislio sam da sam se na L. A. navikao na težak rad i imao sam običaj da vežbam po jedan sat u mahuni pod 1,3 g svake druge smene, ali sada su me ruke i leđa boleli od napora, a šake su mi bile prekrivene plikovima i žuljevima. Siri samo što je napunila sedamdesetu.
   "Merine, idi napred i savij prednje jedro. Uradi isto i na trouglastom pa siđi da pripremiš sendviče. Stavi dosta senfa."
   Klimnuh glavom i krenuh napred. Dan i po igrali smo se žmurke sa olujom: jedrili smo pred njom kad smo mogli, okretali se i primali njenu kaznu kada smo morali. Isprva je to bio uzbudljivi, dobrodošli predah posle beskrajnog zabacivanja, izvlačenja i krpljenja mreže. Ali posle prvih nekoliko sati adrenalinski nalet je minuo da bi ga zamenila stalna mučnina, zamor i strašna iscrpljenost. Mora nisu popuštala. Talasi su narastali do šest metara i više. Duh Pol valjao se kao kakva matrona širokih bedara, što je i bio. Sve je bilo mokro. Koža mi je bila natopljena ispod tri sloja opreme za kišu. Za Siri bio je to dugo očekivani odmor.
   "Nije ovo ništa", rekla je u najcrnjem noćnom satu, dok su se talasi prelivali preko palube i razbijali o izbrazdanu plastiku kabine. "Treba da vidiš kako je u sezoni simuna."
   Oblaci su još visili nisko i stapali se sa sivim talasima u daljini, ali more se smirilo do blagih talasića visine pet stopa. Razmazao sam senf preko sendviča sa rostbifom i nasuo vrelu kafu u debele bele vrčeve. Bilo bi lakše prenositi kafu pod nultom gravitacijom bez prosipanja, nego izneti je hodnikom koji se neprestano ljuljao. Sedeli smo neko vreme u tišini, zadovoljni hranom i toplotom koja je prljila jezik. Preuzeo sam kormilo kada je Siri sišla da nam ponovo napuni vrčeve. Sivi dan smrkavao se gotovo neprimetno u noć.
   "Merine", reče ona pošto mi je pružila vrč i sela na dugu klupu s jastucima koja je okruživala kabinu, "šta će se dogoditi posle otvaranja dalekobacača?"
   Iznenadilo me je to pitanje. Gotovo nikada nismo razgovarali o vremenu kada će se Maui-Kovenant priključiti Hegemoniji. Bacih pogled na Siri i zgranuh se kada videh kako stara izgleda. Lice joj je bilo mozaik šavova i senki. Njene prelepe zelene oči utonule su u tamne bunare, a jagodice su joj bile oštrice noža pod trošnim pergamentom. Seda kosa sada joj je bila kratko podšišana i štrčala je u vlažnim šiljatim pramenovima. Vrat i ručni zglobovi bili su spletovi žila koje su izvirivale iz bezobličnog džempera.
   "Kako to misliš?" upitah.
   "Šta će se dogoditi posle otvaranja dalekobacača?"
   "Znaš šta Veće veli, Siri." Govorio sam glasno, zato što je na jedno uho slabo čula. "To će otvoriti novo doba trgovine i tehnologije za Maui-Kovenant. A vi više nećete biti ograničeni samo na jedan mali svet. Kada postanete građani, svako će imati pravo da koristi vrata dalekobacača."
   "Da", reče Siri. Glas joj je bio umoran. "Sve sam to čula, Merine. Ali, šta će se dogoditi? Ko će nam prvi doći?"
   Slegnuh ramenima. "Još diplomata, pretpostavljam. Specijalisti za kulturne veze. Antropolozi. Etnolozi. Pomorski biolozi."
   "A onda?"
   Načinih stanku. Napolju se smrklo. More je bilo gotovo blago. Naša signalna svetla sjala su, crvena i zelena, u noći. Osetio sam istu onu teskobu koju sam upoznao dva dana ranije, kada se zid oluje pojavio na horizontu. Rekoh: "A onda će doći neki misionari. Petrolejski geolozi. Morski farmeri. Graditelji."
   Siri srknu kafu. "Mislila sam da je tvoja Hegemonija daleko iznad petrolejske ekonomije."
   Nasmejah se i pričvrstih kormilo. "Niko nije iznad petrolejske ekonomije. Ne sve dok petrolej postoji. Mi ga ne sagorevamo, ako na to misliš. Ali on je još od suštinske važnosti za proizvodnju plastike, sintetike, baze za ishranu i keroida. Dve stotine milijardi ljudi koristi mnogo plastike."
   "A na Maui-Kovenantu ima nafte?"
   "O, da", rekoh ja. Više mi nije bilo do smeha. "Postoje milijarde barela smeštene tik ispod Ekvatorijalnih plićaka."
   "Kako će doći do njih, Merine? Pomoću platformi?"
   "Jah. Pomoću platformi. Podvodnih baza. U podvodnim kolonijama sa prilagođenim radnicima dovedenim sa Mare Infinitusa."
   "A pokretna ostrva?" upita Siri. "Ona se svake godine moraju vraćati do plićaka kako bi se tamo hranila plavom morskom travom i razmnožavala. Šta će biti sa ostrvima?"
   Ponovo slegnuh ramenima. Popio sam previše kafe i u ustima mi je ostao gorak ukus. "Ne znam", rekoh. "Posadi nisu ispričali mnogo. Ali onomad, na našem prvom putovanju, Majk je čuo da planiraju da grade na koliko god je ostrva moguće, tako da će neka od njih biti zaštićena."
   "Da grade?" Sirin glas prvi put pokaza iznenađenje. "Kako mogu da grade na ostrvima? Čak i mi iz prvih porodica moramo da zatražimo dozvolu Morskog Naroda da podignemo naše kuće na drveću."
   Osmehnuh se na Sirinu upotrebu lokalnog termina za delfine. Kolonisti Maui-Kovenanta bili su prava deca kad bi se povela reč o njihovim prokletim delfinima. "Planovi su sačinjeni", rekoh ja. "Postoje 128.573 pokretna ostrva dovoljno velika da se na njima izgradi stambena jedinica. Ona su odavno data u zakup. Pretpostavljam da će manja ostrva biti rasturena. Zavičajna ostrva će se izgraditi radi rekreacije."
   "Radi rekreacije", ponovi Siri. "Koliko će ljudi koristiti dalekobacač da dođe ovamo... radi rekreacije?"
   "Na početku, misliš?" upitah ja. "Prve godine samo nekoliko hiljada. Dok god budu postojala samo jedna vrata na ostrvu broj 241... u tržnom centru... biće to ograničeno. Možda pedeset hiljada druge godine, kada Prvenac dobije svoja vrata. Biće to prava luksuzna tura. Uvek je tako neposredno pošto se zasejana kolonija otvori ka Mreži."
   "A kasnije?"
   "Posle petogodišnjeg probnog perioda? Biće tu na hiljade vrata, naravno. Pretpostavljam da će u prvoj godini punog članstva doći dvadeset ili trideset miliona novih stanovnika."
   "Dvadeset ili trideset miliona", reče Siri. Svetlost sa postolja kompasa odozdo joj je obasjavala izborano lice. Na njemu je još bilo tragova lepote. Ali ne i gneva ili šoka. Očekivao sam oboje.
   "Ali, i sami ćete biti građani", rekoh ja. "Slobodno ćete moći da kročite bilo gde u Mreži Svetova. Moći ćete da birate između šesnaest novih svetova. Do tada verovatno još više."
   "Da", reče Siri i spusti svoj prazan vrč. Fina kiša išarala je staklo oko nas. Grubi ekran radara ugrađen u rukom izrezbareni ram pokazivao je da je more prazno, da je oluja prošla. "Je li istina, Merine, da ljudi u Hegemoniji imaju kuće na desetak svetova? Jednu kuću, mislim, sa prozorima koji gledaju na desetak nebesa?"
   "Naravski", rekoh ja. "Ali ne mnogo njih. Samo bogati mogu da priušte takve mnogosvetske rezidencije."
   Siri se osmehnu i položi mi ruku na krilo. Nadlanica joj je bila pegava i puna plavih vena. "Ali ti si veoma bogat, zar ne, svemirski putniče?"
   Skrenuh pogled. "Ne. Još nisam."
   "Ah, ali ubrzo, Merine, ubrzo. Koliko još, ljubavi moja? Manje od dve nedelje ovde, a onda putovanje natrag u tvoju Hegemoniju. Još pet meseci tvog vremena da doneseš poslednje komponente, nekoliko nedelja da se to dovrši, a onda ćeš zakoračiti kući kao bogataš. Zakoračiti kući udaljenoj dvesta praznih svetlosnih godina. Kako čudna misao... ali, gde sam ono bila? Koliko je to? Manje od jedne standardne godine."
   "Deset meseci", rekoh ja. "Tri stotine i šest standardnih dana. Tri stotine i četrnaest vaših. Devet stotina i osamnaest smena."
   "A onda će tvoj izgon biti okončan."
   "Da."
   "I imaćeš dvadeset četiri godine, i biti veoma bogat."
   "Da."
   "Umorna sam, Merine. Želim sada da spavam."
   Programirali smo kormilo, postavili uzbunu za slučaj sudara i sišli pod palubu. Vetar se nešto pojačao i stara lađa se valjala od vrha talasa do podnožja, sa svakim naletom. Svukli smo se pri mutnom svetlu zaljuljane lampe. Prvi sam se zavukao u ležaj, pod prekrivač. Bilo je to prvi put da Siri i ja zajedno spavamo. Setivši se našeg poslednjeg susreta i njene stidljivosti u vili, očekivao sam da ugasi svetlo. Umesto toga, stajala je čitav minut, naga na hladnom vazduhu, mršavih ruku opuštenih niz bokove.
   Vreme je ostavilo trag na Siri, ali nije je opustošilo. Gravitacija je obavila svoj neumitni posao na njenim dojkama i guzovima, a bila je i mnogo mršavija. Zurio sam u naznaku rebara i grudnjače na suvonjavom telu i sećao se šesnaestogodišnje devojke dečje zaobljene, sa kožom poput toplog somota. U hladnom svetlu zaljuljane lampe zurio sam u opuštenu Sirinu put i sećao se mesečine na propupelim dojkama. A opet, nekako čudnovato, neobjašnjivo, ista ta Siri stajala je sada preda mnom.
   "Pomeri se, Merine." Ona kliznu u ležaj kraj mene. Čaršav nam je bio hladan na koži, grubo ćebe dobrodošlo. Isključih svetlo. Mali brod njihao se u pravilnom ritmu disanja mora. Čuo sam prateću škripu katarki i snasta. Ujutro ćemo zabacivati, izvlačiti i krpiti mreže, ali sada je bilo vreme za spavanje. Zadremah uz zvuk udaranja talasa o drvo.
   "Merine?"
   "Da."
   "Šta bi se desilo kada bi separatisti napali turiste iz Hegemonije, ili nove stanovnike."
   "Mislio sam da su svi separatisti prognani na ostrva."
   "I jesu. Ali šta ako bi se opirali?"
   "Hegemonija bi poslala trupe SILE i one bi razbucale separatiste."
   "A šta kada bi i sam dalekobacač bio napadnut... uništen pre nego što proradi?"
   "Nemoguće."
   "Da, znam. Ali šta bi onda bilo?"
   "Onda bi se Los Anđeles vratio devet meseci kasnije, sa trupama Hegemonije, da nastave razbucavanje separatista... i svih ostalih na Maui-Kovenantu koji bi im se našli na putu."
   "Devet meseci brodskog vremena", reče Siri. "Jedanaest godina našeg vremena."
   "Ali svejedno neizbežno", rekoh ja. "Hajde da pričamo o nečem drugom."
   "U redu", reče Siri, ali nismo pričali. Ja sam slušao krckanje i uzdisanje broda. Siri se ugnezdila uz moje pazuho. Glava joj je bila na mom ramenu i disala je tako duboko i pravilno da sam mislio da je zaspala. Kad mi se učinilo da i sam već tonem u san, njena topla šaka kliznu uz moju butinu i blago me obuhvati. Bio sam zaprepašćen dok sam počinjao da se meškoljim i krutim. Siri šapnu odgovor na moje neizgovoreno pitanje. "Ne, Merine, nikada nisi previše star. Bar nisi previše star da želiš toplinu i bliskost. Ti odluči, ljubavi moja. Ja ću i ovako i onako biti zadovoljna."
   Odlučio sam. Pred zoru smo zaspali.
   

Grobnica je prazna.
   "Donele, dođi ovamo!"
   On upada unutra, odora šušti u šupljoj praznini. Grobnica jeste prazna. Nema komore za hibernaciju - nisam je zaista ni očekivao - ali nema ni sarkofaga niti kovčega. Jarka sijalica osvetljava belu unutrašnjost. "Do đavola, Donele, šta je ovo? Mislio sam da je ovo Sirina grobnica."
   "I jeste, oče."
   "Gde je pokopana? Ispod poda, tako ti Hrista?"
   Donel briše čelo. Prisećam se da govorim o njegovoj majci. Takođe se prisećam da je on imao gotovo dve godine da se navikne na pomisao o njenoj smrti.
   "Niko ti nije rekao?" pita on.
   "Rekao šta?" Gnev i zbunjenost već jenjavaju. "Na brzinu su me dovezli ovamo sa padobrodske stanice i rekli mi da treba da posetim Sirinu grobnicu pre otvaranja dalekobacača. Šta to?"
   "Majka je kremirana po sopstvenim uputstvima. Njen pepeo rasut je po Velikom južnom moru s najviše platforme njenog porodičnog ostrva."
   "Čemu onda ova... kripta?" Pazim na ono što govorim. Donel je osetljiv.
   On ponovo briše čelo i baca pogled ka vratima. Zaklonjeni smo od pogleda gomile, ali već jako mnogo kasnimo. Drugi članovi Veća već su morali da požure nizbrdo kako bi se pridružili zvanicama na podijumu. Moj današnji spori jad bio je gori od loše procene vremena - pretvorio se u loše pozorište.
   "Majka je sve odredila. Sve je urađeno." On dodiruje ploču na unutrašnjem zidu, a ova klizi uvis kako bi otkrila malu nišu sa metalnom kutijom. Na njoj je moje ime.
   "U redu", kažem. "Hvala ti. Izaći ću za trenutak."
   Donel baca pogled na hronometar. "Ceremonija počinje za osam minuta. Za dvadeset minuta će aktivirati dalekobacač.
   "Znam", kažem. I zaista znam. Deo mene zna tačno koliko je vremena ostalo. "Izaći ću za trenutak."
   Donel okleva, a onda odlazi. Zatvaram vrata iza njega dodirom dlana. Metalna kutija je iznenađujuće teška. Spuštam je na kameni pod i čučim kraj nje. Manja brava za dlan omogućuje mi da je otvorim. Poklopac škljoca i ja zurim u posudu.
   "E, neka sam proklet", kažem tiho. Ne znam šta sam očekivao - artefakte, možda nostalgične uspomene na stotinu i tri dana koje smo proveli zajedno, možda presovani cvet iz nekog zaboravljenog buketa ili školjku francuskog roga koju smo izronili nedaleko od Fevarona. Ali nema uspomena - ne takvih.
   U kutiji se nalazi mali 'Štajner-Džin' ručni laser, jedno od najmoćnijih projekcionih oružja ikada sačinjeno. Akumulator je priključen energetskim vodom za malu fuzionu bateriju koju Siri mora da je skinula sa svoje nove podmornice. Za fuzionu bateriju je takođe priključen i drevni komlog, antikvitet sa čvrstom unutrašnjošću i disključem od tečnog kristala. Indikator naboja svetli zeleno.
   U kutiji se nalaze još dva predmeta. Jedan je medaljon za prevođenje, koji smo tako davno koristili. Poslednji predmet tera me da bukvalno zinem od iznenađenja.
   "E stvarno, ti, kučkice jedna", kažem. Stvari dolaze na svoje mesto. Ne mogu da zaustavim osmeh. "Ti draga, varljiva kučkice."
   Tamo je, pažljivo umotana, sa pravilno prikačenim energetskim vodom, ležala hoking-prostirka koju je Majk Ošo kupio na kornvelskoj pijaci za trideset maraka. Ostavljam hoking-prostirku, skidam komlog i vadim ga. Sedam ukrštenih nogu na hladan kamen i uključujem disključ. Svetlost u kripti nestaje i Siri je najednom preda mnom.
   
   Nisu me izbacili sa broda kada je Majk umro. Mogli su, ali nisu. Nisu me ostavili na milost i nemilost provincijskoj pravdi na Maui-Kovenantu. Mogli su, ali odlučili su da to ne učine. Dva dana su me držali u Bezbednosti i ispitivali, a jednom je to učinio i sam kapetan Sing. Onda su me pustili da se vratim na dužnost. Poslednja četiri meseca za vreme dugog skoka natrag mučio sam sebe sećanjem na Majkovo ubistvo. Znao sam da sam na svoj nespretni način doprineo tome da bude ubijen. Odrađivao sam svoje smene, sanjao svoje noćne more kupajući se u znoju i pitao se da li će me otpustiti kada stignemo u Mrežu. Mogli su da mi kažu, ali odlučili su da to ne učine.
   Nisu me otpustili. Dobio sam uobičajeno odsustvo u Mreži ali nisam smeo da napuštam brod tokom boravka u sistemu Maui-Kovenant. Uz to, dobio sam pismeni ukor a i privremeno sam bio ražalovan. Toliko je bio vredan Majkov život: ukor i ražalovanje.
   Otišao sam na redovno tronedeljno odsustvo sa ostatkom posade ali, za razliku od drugih, nisam nameravao da se vratim. Prešao sam dalekobacačem na Esperancu i načinio klasičnu grešku svemirskog putnika - pokušao da posetim porodicu. Dva dana u prepunoj stambenoj kugli bilo je dovoljno, pa sam kročio na Lusus i zadovoljio se sa tri dana kurvanja u Rue des Chats. <Rue des Chats - Ulica mačkica. - Prim. prev.> Kada mi je raspoloženje postalo još mračnije, 'bacio sam se na Fudži i izgubio najveći deo zarađenih maraka, kladeći se na tamošnje krvave samurajske borbe.
   Konačno sam zatekao sebe kako dalekobacačem prelazim u Stanicu matičnog sistema i šatlom polazim na dvodnevno hodočašće u Basen Helas. Nikada ranije nisam bio u Matičnom sistemu niti na Marsu, ali deset dana koje sam tamo proveo, sam, u lutanju prašnjavim, ukletim hodnicima manastira, poslužilo je da me vrati natrag na brod. Natrag do Siri.
   Povremeno sam napuštao lavirint megalita od crvenog kamena i, odeven samo u masku i zaštitno odelo koje mi je prianjalo uz kožu, stajao na jednom od nebrojenih kamenih balkona i zurio u nebo, u bledosivu zvezdu koja je nekada bila Stara Zemlja. Tada sam ponekad pomišljao na hrabre i glupe idealiste koji su kretali u veliki mrak svojim sporim i potisnim brodovima, noseći embrione i ideologije sa podjednakom verom i pažnjom. Ali najčešće nisam razmišljao. Najčešće sam prosto stajao u purpurnoj noći i puštao da mi Siri dođe. Tamo, na Gospodarevoj steni, gde je savršeni satori izbegao mnogo dostojnijim hodočasnicima, postigao sam to kroz sećanje na telo žene-deteta od nepunih šesnaest godina, koje je ležalo kraj mog dok se mesečina prosipala sa krila Tomasovog jastreba.
   Kada je Los Anđeles ponovo kovitom prešao u kvantno stanje, bio sam na njemu. Četiri meseca kasnije zadovoljio bih se time da zamenim svoju smenu sa posadom graditelja, da se uključim u svoje uobičajene stimulatore i da prespavam odsustvo. Onda je Sing došao kod mene. "Silaziš", reče on. Nisam razumeo. "Za proteklih jedanaest godina površinci su pretvorili tvoju brljotinu sa Ošoom u prokletu legendu", reče Sing. "Sagrađen je čitav kulturni mit od tvog malog valjanja po senu sa tom kolonijalnom devojkom."
   "Siri", rekoh ja.
   "Pakuj se", reče Sing. "Provešćeš svoje tri nedelje na površini. Ambasadorovi stručnjaci kažu da ćeš više koristiti Hegemoniji tamo dole nego ovde. Videćemo."
   Svet je čekao. Gomila je klicala. Siri je mahala. Krenuli smo iz luke žutim katamaranom i odjedrili ka jugu-jugoistoku, prema Arhipelagu i ostrvu njene porodice.
   
   "Zdravo, Merine." Siri lebdi u tami svoje grobnice. Holo nije savršen; rubovi su nejasni. Ali, to je Siri - Siri kakvu sam poslednji put video, sa sedom kosom pre ostriženom nego podšišanom, uzdignute glave, lica oštrog od senki. "Zdravo, Merine, ljubavi moja."
   "Zdravo, Siri", kažem ja. Vrata grobnice su zatvorena.
   "Žao mi je što ne mogu da podelim s tobom naš sedmi susret, Merine. Radovala sam mu se." Siri pravi stanku i spušta pogled na svoje ruke. Slika blago treperi dok čestice prašine lebde kroz njeno obličje. "Pažljivo sam planirala šta ovde da kažem", nastavlja ona. "Kako to da kažem. Argumente koje treba da iznesem. Uputstva koja treba da dam. Ali znam koliko bi to bilo beskorisno. Ili sam to već rekla, a ti čuo, ili nema više šta da se kaže i tišina će najbolje odgovarati ovom trenutku."
   Sirin glas postao je još lepši u starosti. U njemu je ispunjenost i smirenost koja može da potekne samo od spoznaje bola. Siri pomera ruke i one nestaju izvan granica projekcije. "Merine, ljubavi moja, kako su čudni bili naši dani razdvojenosti i zajedništva. Kako je predivno apsurdan mit koji nas vezuje. Moji dani za tebe su bili samo otkucaji srca. Mrzela sam te zbog toga. Bio si ogledalo koje nije moglo da slaže. Da si mogao da vidiš svoje lice na početku svakog susreta! Mogao si bar da sakriješ svoj šok... to si, makar, mogao da učiniš za mene.
   Ali u svoj svojoj nezgrapnoj naivnosti uvek si bio... šta?... nešto, Merine. Ima nečega ispod te nezrelosti i nepromišljenog egoizma koji tako dobro nosiš. Briga, možda. Poštovanje za brigu, ako ništa drugo.
   Merine, ovaj dnevnik ima na stotine zapisa... hiljade, bojim se... vodim ga od svoje trinaeste godine. U vreme kada ovo budeš video, sve će to biti izbrisano, osim onoga što sledi. Adieu, ljubavi moja. Adieu."
   
   Isključujem komlog i sedim jedan minut u tišini. Zvuci gomile jedva se čuju kroz debele zidove grobnice. Udišem duboko i uključujem disključ.
   Pojavljuje se Siri. U kasnim je četrdesetim. Smesta znam i dan i mesto kada je snimila tu sliku. Sećam se ogrtača koji nosi, jeguljastog priveska oko vrata i pramena kose koji joj je pobegao iz beretke i još joj pada preko obraza. Sećam se svega vezanog za taj dan. Bio je to poslednji dan trećeg susreta i bili smo sa prijateljima na visovima iznad Južnog Terna. Donel je imao deset godina i pokušavali smo da ga ubedimo da se sanka po snežnom polju sa nama. Plakao je. Siri se okrenula od nas pre nego što se letač uopšte spustio. Kada je Magrita kročila napolje, znali smo po Sirinom licu da se nešto dogodilo.
   Isto lice sada zuri u mene. Ona odsutno uklanja neukrotivi pramen. Oči su joj crvene, ali glas joj je pod kontrolom. "Merine, danas su nam ubili sina. Alon je imao dvadeset jednu godinu, a oni su ga ubili. Danas si bio tako zbunjen, Merine. 'Kako je uopšte moglo da dođe do takve greške?' ponavljao si stalno. Nisi zaista poznavao našeg sina, ali mogla sam da ti vidim patnju na licu kada smo čuli. Merine, to nije bilo slučajno. Ako ništa drugo ne preživi, nijedan drugi zapis, ako nikada ne shvatiš zbog čega sam dozvolila da jedan sentimentalni mit zavlada mojim životom, neka se zna ovo - Alon nije ubijen slučajno. Bio je sa separatistima kada je stigla policija Veća. Čak je i tada mogao da pobegne. Zajedno smo pripremili alibi. Policija bi poverovala njegovoj priči. Izabrao je da ostane.
   Danas, Merine, bio si impresioniran onim što sam rekla gomili... rulji... kod ambasade. Znaj ovo, svemirski putniče - kada sam rekla: 'Sada nije vreme da pokažete svoj gnev i svoju mržnju', upravo to sam i mislila. Ni više ni manje. Danas nije vreme. Ali dan će doći. Doći će svakako. Sporazum nije olako shvatan u tim konačnim danima, Merine. Ne shvata se olako ni sada. Oni koji su na to zaboravili, iznenadiće se kada dan nastupi, ali nastupiće svakako."