TC2, drevni nadimak za Tau Ceti Centar, svakako je najpretrpaniji svet u Mreži. Pored svoje populacije od pet milijardi, koja se bori za prostor manji od polovine kopnenih oblasti Stare Zemlje, on poseduje ekologiju orbitalnog prstena, na kom je smeštena još milijarda stanovnika. Osim što je prestonica Hegemonije i dom Senata, TC2 je poslovni neksus za trgovinu Mreže. Prirodno, broj portala koji je Džoni pronašao doveo nas je do terminala sa šest stotina portala u jednom od najvećih tornjeva Novog Londona, jednog od najstarijih i najvećih gradskih odeljaka.
   "Do đavola", rekoh ja, "hajdemo na piće."
   Blizu terminala bilo je dosta barova; odabrala sam relativno miran: simuliranu brodsku krčmu, tamnu, svežu, sa dosta lažnog drveta i mesinga. Poručila sam pivo. Nikada ne pijem ništa oštro, niti koristim flešbek kada radim. Ponekad pomislim da me u poslu zapravo održava samo potreba za samodisciplinom.
   Džoni je takođe poručio pivo, tamno, nemačko, flaširano na Renesansi Vektor. Uhvatila sam sebe kako se pitam koje sve poroke može da ima jedan kibrid. Rekoh:
   "Šta ste još otkrili pre nego što ste došli kod mene?"
   Mladić raširi ruke. "Ništa."
   "Sranje", rekoh ja. "To je pravi vic. Sa svim AI moćima na raspolaganju, ne možete da otkrijete gde vam se nalazio i šta je radio vaš rođeni kibrid nekoliko dana pre... nesreće?"
   "Ne." Džoni srknu pivo. "Ili bolje, mogu, ali ne želim da me moje AI kolege zateknu kako istražujem."
   "Sumnjate na nekoga od njih?"
   Umesto odgovora Džoni mi pruži račun za ono što je kupovao svojom univerzalnom karticom. "Pomračenje svesti izazvano mojim ubistvom trajalo je nekoliko standardnih dana. Ovo su računi kartice iz tog perioda."
   "Zar niste rekli da ste bili isključeni samo jedan minut?"
   Džoni se počeša prstom po obrazu. "Imao sam sreće što sam izgubio podatke iz samo nekoliko dana", reče.
   Mahnuh jedinom ljudskom konobaru i poručih još jedno pivo. "Gledajte", rekoh, "Džoni... ko god da ste, nikada neću moći da razrešim ovaj slučaj ukoliko ne budem znala više o vama i vašoj situaciji. Zašto bi neko želeo da vas ubije ako već zna da ćete biti rekonstituisani, ili šta već ne?"
   "Ja vidim dva moguća motiva", reče Džoni preko svog piva.
   Klimnuh glavom. "Jedan je da bi se izazvao gubitak pamćenja, u čemu su i uspeli", rekoh. "To ukazuje na činjenicu da se to što su želeli da zaboravite, šta god bilo, dogodilo, ili ste vi to saznali za proteklih nedelju dana. Koji je drugi motiv?"
   "Da mi pošalju poruku", reče Džoni. "Samo što ne znam kako ona glasi. Niti od koga dolazi."
   "Znate li ko bi želeo da vas ubije?"
   "Ne."
   "Ne sumnjate ni na koga?"
   "Ni na koga."
   "Ubistva su uglavnom", rekoh ja, "postupci iznenadnog, bezumnog gneva koje čini neko koga žrtva dobro poznaje. Član porodice. Prijatelj ili ljubavnik. Većinu umišljajnih ubistava obično vrši neko blizak žrtvi."
   Džoni ne reče ništa. U njegovom licu bilo je nečeg izuzetno privlačnog - neka vrsta muževne snage u kombinaciji sa ženstvenim smislom za samosvest. Možda su to bile oči.
   "Imaju li AI porodice?" upitah. "Zavade? Razmirice? Ljubavne svađe?"
   "Ne." On se slabo osmehnu. "Postoje kvaziporodični aranžmani, ali oni nemaju ništa što bi se podvelo pod potrebu za emocijama ili odgovornošću, koje pokazuju ljudske porodice. AI 'porodice' prvenstveno su grupe kodova koje služe da bi se pokazalo odakle potiču određeni trendovi obrade podataka."
   "Znači, ne smatrate da vas je napao neki drugi AI?"
   "To je moguće." Džoni je obrtao čašu u rukama. "Samo ne vidim zbog čega bi me napali preko mog kibrida."
   "Lakši pristup?"
   "Možda. Ali to komplikuje stvari za napadača. Napad na datum-ravni bio bi beskrajno smrtonosniji. Takođe, ne mogu da vidim motiv kod nekog drugog AI. To nema smisla. Ja ni za koga ne predstavljam pretnju."
   "Zbog čega imate kibrida, Džoni? Možda bih mogla da dođem do motiva kada bih shvatila vašu ulogu."
   On uze perecu i poče da se igra njome. "Imam kibrida... na neki način, jesam kibrid, zato što je moja... funkcija... da posmatram i reagujem na ljudska bića. U izvesnom smislu, i sam sam nekada bio ljudsko biće."
   Namrštih se i odmahnuh glavom. Ono što je do sada rekao, nije imalo nikakvog smisla.
   "Čuli ste za projekte obnavljanja ličnosti?" upita on.
   "Ne."
   "Pre jedne standardne godine simulatori SILE su ponovo stvorili ličnost generala Horasa Glenona-Hajta kako bi se videlo zbog čega je on bio tako sjajan general. Sve je to bilo u vestima."
   "Jah."
   "E, pa ja sam... ili sam bio... jedan raniji i mnogo komplikovaniji projekt obnavljanja ličnosti. Jezgro moje ličnosti zasnovano je na jednom pesniku sa Stare Zemlje, iz perioda pre Hedžire. Drevnom. Rođenom krajem osamnaestog veka, po starom kalendaru."
   "Do đavola, kako mogu da rekonstruišu ličnost tako izgubljenu u vremenu?"
   "Zapisi", reče Džoni. "Njegova pisma. Dnevnici. Kritičke biografije. Svedočenja prijatelja. Ali najviše kroz njegove stihove. Simulator rekonstruiše okruženje, ubacuje poznate faktore i radi unazad od kreativnih proizvoda. Voila - jezgro ličnosti. Isprva grubo, ali u vreme kada sam ja stvoren, relativno rafinirano. Naš prvi pokušaj bio je sa pesnikom iz dvadesetog veka po imenu Ezra Paund. Naša ličnost bila je tvrdoglava do apsurda, nerazumno puna predrasuda i funkcionalno luda. Trebalo nam je godinu dana čačkanja pre nego što smo otkrili da je ličnost bila tačna: sam čovek je bio šašav. Genije, ali šašav."
   "I šta onda?" rekoh ja. "Sazdali su vašu ličnost prema mrtvom pesniku. Šta onda?"
   "To onda postaje šablom na kom AI raste", reče Džoni. "Kibrid mi omogućava da ispunim svoju ulogu u zajednici datum-ravni."
   "Kao pesnik?"
   Džoni se ponovo osmehnu. "Pre kao pesma", reče on.
   "Pesma?"
   "Umetničko delo koje se nastavlja... ali ne u ljudskom smislu. Zagonetka, možda. Enigma varijabli koja povremeno nudi neuobičajene uvide u ozbiljne linije analize."
   "Ne kapiram", rekoh ja.
   "Verovatno nije važno. Veoma sumnjam da je moja... svrha... bila razlog za napad."
   "Šta mislite da je razlog?"
   "Pojma nemam."
   Osetila sam da zatvaramo krug. "U redu", rekoh. "Pokušaću da otkrijem šta ste to radili i s kim ste bili u tih pet izgubljenih dana. Ima li još nečega osim kreditnog računa što bi, po vašem mišljenju, moglo da pomogne?"
   Džoni odmahnu glavom. "Naravno, znate zbog čega mi je važno da znam identitet i motive mog napadača?"
   "Naravski", rekoh ja, "mogli bi ponovo da pokušaju."
   "Baš tako."
   "Kako mogu da vas nađem ako to bude zatrebalo?"
   Džoni mi pruži pristupni čip.
   "Sigurna linija?" rekoh.
   "Veoma."
   "O-kej", rekoh, "javiću vam ako, i kada, dođem do nekih informacija."
   Izađosmo iz bara i krenusmo ka terminalu. Okrenuo se već da pođe, kada ja načinih tri brza koraka i zgrabih ga za mišicu. Bilo je to prvi put da sam ga dodirnula. "Džoni. Kako se zvao pesnik sa Stare Zemlje kog su vaskrsli..."
   "Rekonstruisali."
   "Šta god. Onaj po kom su sazdali vašu AI ličnost?"
   Privlačni kibrid je oklevao. Primetila sam da su mu trepavice veoma duge. "Od kakve je to važnosti?" upita on.
   "Ko zna šta je sve važno?"
   On klimnu glavom. "Kits", reče. "Rođen 1795. Umro od tuberkuloze 1821. Džon Kits."
   
   

Pratiti nekoga kroz niz dalekobacačkih promena gotovo je nemoguće. Naročito ako želite da ostanete neprimećeni. Pajkani Mreže to mogu, sa otprilike pedeset agenata na istom zadatku i još nekim egzotičnim i prokleto skupim visokotehnološkim igračkama, da ne pominjem saradnju tranzitnih vlasti. Za pojedinca, taj zadatak je gotovo nemoguć.
   Opet, bilo mi je prilično važno da vidim kuda se moja mušterija zaputila.
   Džoni se nije osvrtao dok je prelazio preko trga terminala. Ja sam prišla obližnjem kiosku i posmatrala ga kroz džepni imažer dok je on ukucavao šifru na manuelnom disključu, ubacivao karticu i koračao kroz svetlucavi pravougaonik.
   Korišćenje manuelnog disključa verovatno je značilo da je krenuo ka portalu za opšti pristup, pošto su šifre privatnih 'bacača obično utisnute na ličnim čipovima. Sjajno. Suzila sam njegovo odredište na približno dva miliona portala smeštenih na sto pedeset i nešto svetova Mreže i još upola toliko meseca.
   Jednom rukom sam izvukla crvenu 'postavu' mantila dok sam na imažeru puštala snimljeni materijal, i gledala kroz okular dok je ovaj uvećavao sekvencu disključa. Izvadila sam crvenu kapu, koja mi se slagala s novim crvenim mantilom, i spustila obod nisko na lice. Pohitavši preko trga proverila sam u komlogu devetocifrenu šifru transfera koju sam videla na imažeru. Znala sam da se prve tri cifre odnose na svet Cingtao-Hsišuang Pana - memorisala sam sve planetarne prefikse - da bi mi trenutak kasnije bilo saopšteno da šifra portala vodi u rezidencijalnu četvrt grada Prve Ekspanzije, po imenu Vansin.
   Požurila sam ka prvoj otvorenoj kabini i 'bacila se tamo, izašavši na mali trg terminala popločan trošnim opekama. Drevne orijentalne prodavnice oslanjale su se jedna o drugu, dok su strehe krovova pagoda visile iznad uskih bočnih ulica. Ljudi su se tiskali po trgu, stajali na kapijama i, dok su mnogi od onih koji su se videli očigledno bili potomci izgnanika sa Dugog Leta, koji su naselili CHP, bilo je mnogo ljudi i sa drugih svetova. Vazduh je smrdeo na tuđinsku vegetaciju, kanalizaciju i kuvani pirinač.
   "Prokletstvo", šapnuh. Tamo su se nalazila još tri dalekobacačka portala, a nijedan nije bio u stalnoj upotrebi. Džoni je mogao momentalno da upotrebi dalekobacač.
   Umesto da se 'bacim natrag na Lusus, provela sam nekoliko minuta pretražujući trg i bočne ulice. Do tada je melaninska pilula koju sam progutala već stupila u dejstvo i bila sam mlada crnkinja - ili crnac, bilo je to teško odrediti zbog mog modernog crvenog balon-mantila i polarizovanog vizira, dok sam dokono šetkala i slikala svojim turističkim imažerom.
   Tableta za traganje, koju sam rastvorila u Džonijevom drugom nemačkom pivu, imala je više nego dovoljno vremena da deluje. UV-pozitivne mikrospore sada su gotovo visile u vazduhu - mogla sam maltene da pratim tragove njegovih izdisaja. Umesto toga, pronašla sam jarkožuti otisak ruke na tamnom zidu (jarkožut mom specijalno filtriranom viziru, naravno nevidljiv izvan UV spektra), a onda počela da pratim trag raznih mrlja tamo gde je zasićena odeća dodirivala tezge ili kamen.
   Džoni je jeo u Kantonskom restoranu manje od dva bloka udaljenom od trga terminala. Hrana koja se pekla mirisala je izvrsno, ali uzdržala sam se od ulaska - proveravala sam cene na tezgama sa knjigama u sokačetu i cenjkala se po pijaci gotovo jedan sat pre nego što je on završio, vratio se na trg i otišao dalekobacačem. Ovaj put upotrebio je šifru sa čipa - privatni portal svakako, moguće i privatna kuća - a ja sam dvostruko rizikovala upotrebivši svoju pilotsku karticu da bih ga pratila. Dvostruko sam rizikovala zato što je, pod jedan, ta kartica nezakonita, i jednog dana me može koštati dozvole, ako me uhvate - što nije mnogo verovatno ako i dalje budem koristila tata Silvine opsceno skupe, ali estetički savršene čipove za izmenu oblika - i pod dva, rizikovala sam poprilično da završim u dnevnoj sobi Džonijeve kuće... što je situacija iz koje se nikada nije lako izvaditi.
   Nije to ipak bila njegova dnevna soba. I pre nego što sam locirala ulične table, prepoznala sam poznato dodatno privlačenje gravitacije, mutno bronzano svetlo, zadah ulja i ozona u vazduhu, i znala da sam kod kuće, na Lususu.
   Džoni se 'bacio u privatni rezidencijalni toranj srednje bezbednosti u jednoj od Bergsonovih košnica. Možda je zbog toga odabrao moju agenciju - bili smo maltene komšije, udaljeni manje od šest klika.
   Moj kibrid nije bio na vidiku. Hodala sam kao da sam se uputila ka nekom određenom mestu, kako ne bih uzbunila bezbednosne video kamere programirane da reaguju na provale. Nije postojao spisak stanara, niti brojevi ili imena na ulazima u stanove, a u komlogu se nije moglo pristupiti nikakvom odgovarajućem spisku. Pretpostavljala sam da u Istočnoj Bergsonovoj košnici postoji oko dvadeset hiljada stambenih ćelija.
   Trag je bledeo dok je supa od pora umirala, a ja sam proverila samo dva radijalna hodnika pre nego što sam trag pronašla. Džoni je stanovao daleko u krilu sa staklenim podom, iznad metanskog jezera. Na njegovoj bravi za dlan slabo je svetleo otisak šake. Svojim priborom za obijanje očitala sam bravu a onda se 'bacila kući.
   Sve u svemu, odgledala sam kako moj baja izlazi na kinesku hranu a onda se vraća kući na spavanje. Dovoljno za jedan dan.
   
   BB Surbringer je bio moj ekspert za AI. BB je radio za Hegemonijinu Tekuću kontrolu podataka i statistike i najveći deo života proveo je ljuljajući se u bestežinskom kauču, sa pola tuceta mikrovodova koji su mu izlazili iz lobanje dok se sastajao sa drugim birokratama datum-ravni. Upoznala sam ga na koledžu, kada je još bio čisti kiberbljak, haker dvadesete generacije, sa kortikalnim priključkom od svoje dvanaeste standardne godine. Pravo ime mu je bilo Ernest, ali nadimak BB zaslužio je dok je izlazio sa jednom mojom drugaricom, po imenu Šejla Tojo. Šejla ga je videla golog na njihovom drugom sastanku i smejala se dobrih pola sata: Ernest je bio - i jeste - gotovo dva metra visok, ali nema više od pedeset kilograma mase. Šejla je rekla da mu je guzica nalik na dva BB-a i - kao što obično biva sa surovostima - nadimak se zadržao.
   Posetila sam ga u jednom od radničkih monolita bez prozora, na TC2. Za BB-a i ljude njegovog soja nije bilo tornjeva u oblacima.
   "Dakle, Bron", reče on, "otkud to da se informatički opismenjuješ pod stare dane? Previše si matora da nađeš pravi posao."
   "Samo želim da saznam ponešto o AI, BB."
   "Ni manje ni više nego jedna od najsloženijih tema u poznatoj vasioni", uzdahnu on i čežnjivo pogleda ka svom nervnom priključku i isključenim metakorteksnim vodovima. Kiberbljakovi se nikada ne skidaju, ali od javnih službenika zahteva se da prave pauzu za ručak. BB je bio poput većine kiberbljakova po tome što se nikada nije osećao udobno pri razmeni informacija koja se ne vrši uz jahanje na talasu podataka. "Dobro, šta želiš da znaš?" reče on.
   "Zašto su se AI izdvojili?" Morala sam od nečega da počnem.
   BB odmahnu rukom. "Kažu da imaju projekte koji se ne uklapaju u dokraja u poslove Hegemonije - čitaj: ljudske. Istina je da niko to stvarno ne zna."
   "Ali, još su tu? Upravljaju stvarima?"
   "Naravski. Sistem bez njih ne bi funkcionisao. To znaš, Bron. Čak ni Svestvar ne bi mogla da radi ukoliko AI ne bi upravljali stvarnovremenskim Švarčajldovim obrascima..."
   "O-kej", rekoh, presekavši ga pre nego što je prešao na jezik kiberbljakova, "ali kakvi su ti njihovi 'drugi projekti'?"
   "Niko to ne zna. Brener i Svejzi gore, u Art intel korporaciji, misle da AI tragaju za evolucijom svesti na galaktičkom nivou. Znamo da imaju sopstvene sonde dublje u Zabačenosti nego..."
   "Šta je sa kibridima?"
   "Kibridima?" BB se uspravi; prvi put je izgledao zainteresovan. "Zašto pominješ kibride?"
   "Zašto si se iznenadio kad sam ih pomenula, BB?"
   On odsutno protrlja priključak na glavi. "Pa, kao prvo, mnogi ljudi zaboravljaju da oni uopšte postoje. Pre dva veka imali smo alarmizam, ljude iz mahuna koji preuzimaju vlast i sve to, ali sada niko ne misli na njih. Osim toga, juče sam natrapao na jednog savetnika za anomalije koji mi reče da kibridi nestaju."
   "Nestaju?" Bio je red na mene da se uspravim na stolici.
   "Znaš, brišu ih. AI su održavali oko hiljadu kibrida, sa dozvolom, u Mreži. Otprilike polovina njih nalazi se ovde, na TC2. Prošlonedeljni popis stanovništva pokazao je da je oko dve trećine njih opozvano u proteklih mesec dana."
   "Šta se dešava kada AI opozove svog kibrida?"
   "Pojma nemam. Pretpostavljam da ih uništavaju. AI, međutim, ne žele da traće stvari, pa pretpostavljam da se genetski materijal nekako reciklira."
   "Zašto ih recikliraju?"
   "Niko to ne zna, Bron. Ali, kad bolje razmisliš, većina nas ne zna zbog čega AI rade većinu onoga što rade."
   "Da li stručnjaci njih - AI - vide kao pretnju?"
   "Šališ se? Pre šest stotina godina, možda. Pre dva veka postali smo podozrivi zbog secesije. Ali, ako su te stvari želele da naude čovečanstvu, mogle su to da učine odavno. Briga da će se AI okrenuti protiv nas otprilike je produktivna koliko i briga da će životinje sa farme podići bunu."
   "Osim što su AI pametniji od nas", rekoh ja.
   "Jah, pa, to ti je što ti je."
   "BB, da li si čuo za projekte obnavljanja ličnosti?"
   "Kao ono sa Glenon-Hajtom? Naravski. Svi su čuli. Čak sam radio u okviru jednog od njih na Rajhs univerzitetu, pre nekoliko godina. Ali, oni su passQ. Niko ih više ne obavlja."
   "Zbog čega?"
   "Isuse, ti stvarno nemaš pojma ni o čemu, zar ne, Bron? Projekti obnavljanja ličnosti su svi do jednog bili neuspešni. Čak i sa najboljom kontrolom simulacije... Uključili su i mrežu SILE MIT:ŠKO... Ali, ne možeš uspešno da postaviš faktore svih varijabli. Ličnost-šablon postane samosvesna... ne mislim tu prosto samosvesna, kao ti ili ja, već svesna toga da je veštački samosvesna osoba - a to vodi neizlečivim čudnim petljama i neskladnim lavirintima koji, opet, vode pravo u Ešerov svemir."
   "Prevedi", rekoh.
   BB uzdahnu i baci pogled na plavozlatnu vremensku traku na zidu. Još pet minuta i njegova nametnuta pauza za ručak biće završena. Moći će da se ponovo uključi u stvarni svet. "U prevodu", reče on, "obnovljena ličnost doživi nervni slom. Poludi. Šizne. Otkači."
   "To za sve važi?"
   "Za sve."
   "Ali, AI su i dalje zainteresovani za taj proces?"
   "Ma nemoj? Ko kaže? Oni ga nikada nisu ni izveli. Sve napore u obnavljanju za koje sam ikada čuo činili su ljudi... i u pitanju su uglavnom napušteni univerzitetski projekti. Akademici mrtvih mozgova koji troše prava bogatstva da povrate u život mrtve akademske mozgove."
   Prisilih se na osmeh. Ostalo je još tri minuta do njegovog ponovnog uključenja. "Da li su svim obnovljenom ličnostima dodeljivani kibridi na daljinsko upravljanje?"
   "A-a? Otkud ti ta zamisao, Bron? Nijednoj. To ne bi funkcionisalo."
   "Zašto ne?"
   "Prosto bi sjebalo stimulisanu simulaciju. Plus što bi ti trebao savršeni materijal za kloniranje i interaktivno okruženje precizno do poslednjeg detalja. Vidiš, malena, obnovljenu ličnost pustiš da živi u sopstvenom svetu pomoću pune simulacije, a onda prosto ubaciš nekoliko pitanja kroz snove ili interaktivne scenarije. Izvlačenje ličnosti iz simulirane stvarnosti u sporo vreme..."
   To je bio drevni izraz kiberbljakova za... izvinite na izrazu... stvarni svet.
   "...samo bi je još ranije izludelo", dovrši on.
   Odmahnuh glavom. "Jah, pa, hvala, BB." Krenuh ka vratima. Preostalo je još trideset sekundi pre nego što će moj stari drug sa koledža dobiti mogućnost da pobegne iz sporog vremena.
   "BB", rekoh ja, kao da sam se naknadno setila, "jesi li ikada čuo za obnovljenu ličnost pesnika sa Stare Zemlje, zvanog Džon Kits?"
   "Kits? O, naravski, pisao sam dosta o tome na studijama. To je izveo Marti Karolus pre otprilike pedeset godina u Novom Kembridžu."
   "Šta de dogodilo?"
   "Uobičajena stvar. Ličnost je zašla u čudnu petlju. Ali pre nego što je doživela nervni slom, umrla je u punoj simulaciji. Od neke drevne bolesti." BB baci pogled na sat, osmehnu se i podignu svoj utikač. Pre nego što ga je ubacio u priključak na lobanji, on me ponovo pogleda, gotovo blaženo. "Sad sam se setio", reče on sa svojim snenim osmehom, "bila je to tuberkuloza."
   

Da se naše društvo ikada odlučivalo za Orvelov pristup Velikom Bratu, instrument odabran za tlačenje morao bi da bude kreditni trag. U potpuno bezgotovinskoj ekonomiji, sa samo simboličnom trampom na crnoj berzi, nečije aktivnosti mogu se u stvarnom vremenu otkrivati praćenjem kreditnog traga koji ostavi njegova ili njena univerzalna kartica. Postoje strogi zakoni koji štite privatnost kartice, ali zakoni imaju lošu osobinu da budu prenebregnuti ili ukinuti kada društveni zamah pređe u totalitarni nalet.
   Džonijev kreditni trag u petodnevnom periodu koji je prethodio njegovom ubistvu ukazivao je na čoveka redovnih navika i skromnih troškova. Pre nego što sam počela da pratim tragove na kreditnom računu, provela sam dva dosadna dana prateći samog Džonija.
   Podatak: Živeo je sam u Istočnoj Bergsonovoj košnici. Rutinska provera pokazala je da tamo stanuje već nekih sedam lokalnih meseci - što je manje od pet standardnih. Ujutro je doručkovao u lokalnom kafeu, a onda prelazio dalekobacačem na Renesansu Vektor gde je radio oko pet sati, očigledno na prikupljanju podataka za neku vrstu istraživanja u štampanim arhivima, uz laki ručak na kiosku u dvorištu, zatim još sat ili dva u biblioteci, pa 'bacanje kući na Lusus ili u neko omiljeno mesto za obedovanje, na nekom drugom svetu. U svojoj ćeliji bio je oko 22.00 sata. Koristio je dalekobacač više nego prosečni lusijanski trut srednje klase, ali to je inače bio vrlo nenadahnuti dnevni raspored. Kreditni računi potvrđivali su da se držao toga rasporeda i u nedelji u kojoj je ubijen, uz nekoliko dodatnih kupovina - jednog dana cipele, sledećeg namirnice - i jedno svraćanje u bar na Renesansi V. na dan 'ubistva'.
   Pridružila sam mu se na večeri u restoranu u ulici Crvenog zmaja blizu portala na Cingtao-Hsišuang Pani. Hrana je bila veoma vrela, veoma začinjena i veoma dobra.
   "Kako napredujete?" upitao je on.
   "Sjajno. Bogatija sam za hiljadu maraka nego pre našeg susreta, a pronašla sam i dobar kantonski restoran."
   "Drago mi je što moj novac služi nečemu korisnom."
   "Kad već pomenuste novac... odakle vam? To što visite u biblioteci Renesanse Vektor nije mnogo unosno."
   Džoni podiže obrvu. "Živim od malog... nasledstva."
   "Nadam se da nije suviše malo. Želim da budem plaćena."
   "Biće dovoljno za nas, M. Lamija. Jeste li otkrili bilo šta značajno?"
   Slegnuh ramenima. "Recite mi šta radite u biblioteci."
   "Da li to može pomoći?"
   "Jah, moglo bi."
   On me čudno pogleda. Od nečega u njegovim očima zaklecala su mi kolena. "Podsećate me na nekoga", reče on tiho.
   "O?" Da je to rekao bilo ko drugi, naterao bi me da se pokupim i odem. "Na koga?" upitah ja.
   "Na... ženu koju sam nekada poznavao. Davno." On pređe prstima preko čela kao da je odjednom osetio umor ili vrtoglavicu.
   "Kako se zvala?"
   "Fani." Tu reč je gotovo prošaputao.
   Znala sam o kome govori. Džon Kits je imao verenicu po imenu Fani. Njihova ljubav bila je niz romantičnih osujećenosti, koje pesnika umalo nisu oterale u ludilo. Na samrti u Italiji, sam, izuzev jednog saputnika, napušten od svojih prijatelja i ljubavnice, Kits je zatražio da se neotvorena pisma od Fani i uvojak njene kose sahrane s njim.
   Nisam znala ni da je postojao Džon Kits, pre nedelju dana; sva ta sranja dobila sam kada sam pristupila komlogu. Rekoh: "Dobro, šta radite u biblioteci?"
   "Istražujem jednu pesmu. Tragam za delovima originala."
   "Nešto od Kitsa?"
   "Da."
   "Zar nije lakše pronaći pristup u nju?"
   "Naravno. Ali meni je važno da vidim original... da ga dodirnem."
   Razmislih o tome. "O čemu govori ta pesma?"
   On se osmehnu... ili bar to učiniše njegove usne. Oči boje lešnika i dalje su izgledale zabrinuto. "Zove se Hiperion. Teško je opisati o čemu govori. Umetnički promašaj, rekao bih. Kits je nikada nije završio."
   Odgurnuh svoj tanjir u stranu i srknuh topao čaj. "Kažete da je Kits nikada nije završio. Zar time ne mislite da je vi nikada niste završili?"
   Šok na njegovom licu morao je biti pravi... ukoliko AI nisu vešti glumci. Koliko sam znala, možda su i bili. "Blagi Bože", reče on, "ja nisam Džon Kits. To što imam ličnost zasnovanu na obnovljenom šablonu čini me Kitsom isto toliko koliko i ime Lamija vas čini monstrumom. <U grčkoj i rimskoj mitologiji, lamia, vrsta ljudožderskog čudovišta sa glavom i grudima žene, i telom zmije; po predanju, mami sebi decu kako bi im sisala krv; prema tome: vampirica, ženski demon, čarobnica. - Prim. prev.> Bilo je milion raznih uticaja koji su me odvojili od tog jadnog, tužnog genija."
   "Rekli ste da vas podsećam na Fani."
   "Odjek jednog sna. I manje. Uzimali ste RNA lekove za učenje, zar ne?"
   "Da."
   "Slično je tome. Sećanja koja izgledaju... šuplja."
   Ljudski konobar donese kolačiće sreće.
   "Da li vas iole zanima da posetite pravi Hiperion?" upitah ja.
   "Šta je to?"
   "Jedan svet u Zabačenosti. Mislim, negde iza Parvatija."
   Džoni je izgledao zbunjen. Razlomio je kolačić sreće, ali još nije pročitao kakva ga sreća očekuje.
   "Mislim da su ga zvali Svet Pesnika", rekoh. "Čak ima i grad nazvan po vama... po Kitsu."
   Mladić odmahnu glavom. "Žao mi je, nisam ni čuo za to mesto."
   "Kako je to moguće? Zar AI ne znaju sve?"
   Smeh mu je bio kratak i oštar. "Ovaj ovde zna vrlo malo." On pročita svoju sudbinu: ČUVAJ SE NAGLIH IMPULSA.
   Prekrstih ruke. "Znate, izuzev onog mađioničarskog trika sa holoom upravnika banke, nemam nikakav dokaz da ste ono što tvrdite da jeste."
   "Dajte mi ruku."
   "Ruku?"
   "Da. Bilo koju. Hvala."
   Obema svojim šakama Džoni uze moju desnu. Prsti su mu bili duži od mojih. Moji su bili snažniji.
   "Zatvorite oči", reče on.
   Učinih to. Nije bilo nikakvog prelaza: u jednom trenutku sedela sam u 'Plavom lotusu', u ulici Crvenog Zmaja, a već sledećeg... nigde. Negde. Hitala sam sivoplavom datum-ravni, jurila hromnožutim autoputevima informacija, prolazila kroz, iznad i ispod velikih gradova uskladištenih podataka, crvenih oblakodera ulivenih u crni sigurnosni led, jednostavnih entiteta kao što su lični računi ili fajlovi korporacija, blistavih poput gorućih rafinerija u noći. Iznad svega toga, odmah van vidokruga, kao da se nalaze u izvitoperenom svemiru, visile su gigantske težine AI-ova i njihova najjednostavnija komunikacija pulsirala je poput silovitih ljubičastih toplotnih munja duž beskrajnih horizonata. Negde u daljini, gotovo izgubljene u lavirintu trodimenzionalnog neona koji je razdvajao jedan sićušni sekund od luka u neverovatnoj datasferi jednog malog sveta, osetila sam pre nego videla te blage oči boje lešnika, koje su me čekale.
   Džoni mi pusti ruku. On razlomi moj kolačić sreće. Na ceduljici je pisalo: MUDRO ULAŽITE U NOVE PODUHVATE.
   "Isuse", šapnuh ja. BB me je već ranije vodio na let po datum-ravni, ali bez priključka to iskustvo je bilo samo senka ovoga. Bilo je to poput razlike između crno-belog holoa vatrometa i direktnog prisustva. "Kako ste to izveli?"
   "Hoće li sutra u slučaju biti ikakvog napretka?"
   Uspela sam da se povratim. "Sutra", rekoh ja, "nameravam da ga razrešim."
   
   Pa, možda ne baš da ga razrešim, ali makar da pokrenem stvari. Poslednji podatak na Džonijevom kreditnom računu poticao je iz bara na Renesansi V. Proverila sam to još prvog dana, naravno, razgovarala sam sa nekoliko redovnih posetilaca pošto nije postojao čovek-barmen, ali niko se nije sećao Džonija. Dolazila sam dvaput, bez mnogo više sreće. Ali trećeg dana vratila sam se s namerom da ostanem sve dok se nešto ne dogodi.
   Bar naravno nije bio u klasi onog mesta u drvetu i mesingu koje smo Džoni i ja posetili na TC2. Ovo mesto bilo je zavučeno, na drugom spratu oronule zgrade, u zapuštenom kraju, dva bloka od biblioteke Renesanse, gde je Džoni provodio dane. To nije bilo mesto na kom bi se on zaustavio na putu ka trgu sa dalekobacačima, već prosto mesto na kom bi završio kada bi sreo nekoga u biblioteci ili blizu nje - nekoga ko bi hteo privatni razgovor s njim.
   Bila sam tamo već šest sati i bilo mi je više nego dosta slanog kikirikija i piva bez pene, kada je unutra ušao neki stari skitnica. Pretpostavljala sam da je redovni posetilac zbog toga što nije zastao na vratima ili pogledao okolo, već je krenuo pravo ka stočiću pozadi i poručio viski još pre nego što je mehanički poslužitelj stigao da se sasvim zaustavi. Kada sam sela za njegov sto, shvatila sam da nije toliko skitnica koliko jedan od onih umornih muškaraca, i žena, koje sam viđala u prodavnicama starudija i kraj uličnih kioska u tom kraju. On začkilji u mene poraženim očima.
   "Smem li da sednem?"
   "Zavisi, sestro. Šta prodaješ?"
   "Kupujem." Sela sam, stavila svoju kriglu s pivom na sto i doturila mu ravnu Džonijevu fotografiju, snimljenu dok je ulazio u kabinu dalekobacača na TC2. "'Si video ovog tipa?"
   Starac baci pogled na fotku i ponovo posveti punu pažnju viskiju. "Možda."
   Mahnuh mehaničkom da donese još jednu turu. "Ako si ga video, onda je ovo tvoj srećan dan."
   Starac frknu i protrlja čekinje na licu. "Ako je tako, onda će to biti prvi put za jebeno dugo vreme." On se zagleda u mene. "Koliko? I za šta?"
   "Za informaciju. A koliko, zavisi od informacije. Jesi li ga video?" Izvadih crnoberzijansku novčanicu od pedeset maraka iz džepa tunike.
   "Jah."
   Novčanica se spusti na sto, ali ostade u mojoj ruci. "Kada?"
   "Prošlog utorka. U utorak ujutro."
   To je bio odgovarajući dan. Doturih mu pedeset maraka i izvadih novu novčanicu. "Je li bio sam?"
   Starac se obliznu. "Da razmislim. Mislim da ne... ne, bio je tamo." On pokaza ka stolu u zadnjem delu. "Još dva tipa bila su sa njim. Jedan od njih... pa, zbog toga sam i upamtio."
   "Šta to?"
   Starac protrlja kažiprst i palac gestom starim koliko i pohlepa.
   "Reci mi za dva muškarca", navlačila sam ga.
   "Mlađi tip... tvoj tip... bio je sa jednim od njih, znaš, od onih frikova prirode, sa ogrtačima. Stalno možeš da ih vidiš na HTV-u. Njih i njihovo prokleto drveće."
   Drveće? "Templar?" rekoh, zapanjena. Šta bi jedan templar imao da traži u baru na Renesansi V? Ako je hteo da smakne Džonija, zašto je nosio ogrtač? To bi bilo kao kada bi ubica krenuo da obavi posao obučen kao klovn.
   "Jah. Templar. Smeđi ogrtač i onako, orijentalno lice."
   "Muškarac?"
   "Jah, kao što sam rekao."
   "Možeš li podrobnije da ga opišeš?"
   "Jok, templar k'o svaki templar. Visoki gad. Nisam mogao baš dobro da mu vidim facu."
   "Šta je s onim drugim?"
   Starac slegnu ramenima. Izvadih još jednu novčanicu, pa obe spustih kraj svoje krigle.
   "Jesu li ušli zajedno?" podstakoh ga. "Sva trojica?"
   "Ne znam... ne mogu... Ne, čekaj. Prvo su ušli tvoj tip i templar. Sećam se da sam vid'o ogrtač pre nego što je onaj drugi tip seo."
   "Opiši drugog muškarca."
   Starac mahnu mehaničkom i poruči treće piće. Upotrebila sam svoju karticu i poslužitelj kliznu od nas na bučnim odbojnicima.
   "Kao ti", reče on. "Tako, kao ti."
   "Nizak?" rekoh ja. "Jake ruke i noge? Lusijanac?"
   "Jah. Valjda. Nikad nisam bio tamo."
   "Šta još?"
   "Bez kose", reče starac. "Samo, kako ono beše, što je nosila moja sestričina. Repić."
   "Perčin", rekoh ja.
   "Jah. Šta god." On posegnu za novčanicama.
   "Još par pitanja. Jesu li se svađali?"
   "Jok. Mislim da nisu. Tiho su pričali. U to doba dana ovo mesto je prilično prazno."
   "Koje je bilo doba dana?"
   "Jutro. Oko deset."
   To se slagalo sa šifrom kreditnog računa.
   "Jesi li čuo išta od razgovora?"
   "A-a."
   "Ko je najviše pričao?"
   Starac otpi i nabra čelo, razmišljajući. "Prvo onaj templar. Tvoj tip kao da je odgovarao na pitanja. Jednom, kad sam pogledao, izgledao je iznenađen."
   "Šokiran?"
   "A-a, samo iznenađen. Kao da je tip u ogrtaču rekao nešto što on nije očekivao."
   "Rekao si da je prvo najviše pričao templar. Ko je pričao posle toga? Moj tip?"
   "A-a, onaj sa repićem. Onda su otišli."
   "Sva trojica?"
   "Jok. Tvoj tip i repić."
   "Templar je ostao?"
   "Jah. Valjda. Mislim. Otišao sam u klonju. Kad sam se vratio, mislim da nije bio tu."
   "Gde su otišla ona dvojica?"
   "Prokletstvo, ne znam. Nisam mnogo obraćao pažnju. Došao sam na piće a ne da se igram špijuna!"
   Klimnuh glavom. Mehanički se ponovo dokotrlja, ali ja mu mahnuh da ode. Starac se namršti u njegova leđa.
   "Znači, nisu se svađali dok su odlazili? Nije bilo nikakvog znaka neslaganja, ili da jedan primorava drugog da ode?"
   "Ko?"
   "Moj tip i perčin."
   "A-a. Sranje. Ne znam." On spusti pogled na novčanice u svojoj prljavoj ruci i na viski u izlogu mehaničkog, shvativši, možda, da od mene neće dobiti više ni od jednog, ni od drugog. "Zašto te uopšte zanima to sranje?"
   "Tražim tog tipa", rekoh ja. Pogledah okolo po baru. Dvadesetak mušterija sedelo je za stolovima. Većina je izgledala kao da su redovni gosti iz komšiluka. "Ima li tamo nekoga ko je još mogao da ih vidi? Ili možeš da se setiš još nekoga ko je bio tu?"
   "A-a", reče on tupo. Shvatih da su starčeve oči boje baš kao i viski koji je pio.
   Ustadoh i spustih poslednju novčanicu od dvadeset maraka. "Hvala, druškane."
   "U svako doba, sestro."
   Mehanički se zakotrljao ka njemu još pre nego što sam stigla do vrata.
   

Vratila sam se do biblioteke, zastala nakratko na užurbanom trgu sa dalekobacačima i zadržala se tu oko minut. Dosadašnji scenario: Džoni je sreo templara, ili mu je ovaj prišao, bilo u biblioteci bilo napolju, kada je stigao sredinom jutra. Otišli su negde na privatni razgovor, u bar, a onda je nešto što je templar rekao iznenadilo Džonija. Čovek sa perčinom - moguće Lusijanac - pojavio se i preuzeo konverzaciju. Džoni i Perčin otišli su zajedno. Nešto posle toga Džoni je dalekobacačem prešao na TC2, a onda odatle upotrebio dalekobacač sa još jednom osobom - moguće sa Perčinom, ili templarom - do Madhije, gde je neko pokušao da ga ubije. Gde ga jeste ubio.
   Suviše rupa. Suviše 'nekoga'. Ne baš mnogo da opravda celodnevni rad.
   Razmišljala sam da li da se 'bacim natrag do Lususa, kada mi je komlog zacvrkutao na ograničenoj komunikacionoj frekvenciji koju sam dala Džoniju.
   Glas mu je bio hrapav. "M. Lamija. Dođite brzo, molim vas. Mislim da su upravo ponovo pokušali. Da me ubiju." Uslediše koordinate Istočne Bergsonove košnice.
   Potrčah ka dalekobacaču.
   
   Vrata Džonijeve ćelije bila su odškrinuta. U hodniku nije bilo nikoga, a iz stana se nije čuo nikakav zvuk. Šta god da se desilo, vlasti još nisu stigle.
   Izvukla sam tatin automatski pištolj iz džepa mantila, ubacila metak u cev i uključila laserski zrak za ciljanje, sve u jednom pokretu.
   Ušla sam pognuta, s obema rukama ispruženim, dok je crvena tačka klizila po tamnim zidovima, jeftinoj grafici na suprotnom zidu i tamnijem hodniku koji je vodio u ćeliju. Predvorje je bilo prazno. Dnevna soba i medijska jama bile su prazne.
   Džoni je ležao na podu spavaće sobe, glave oslonjene o krevet. Krv je natopila čaršav. Pokušao je da se uspravi, a onda pao natrag. Klizna vrata iza njega bila su otvorena i memljivi industrijski vetar duvao je unutra iz otvorenog tržnog centra.
   Pregledala sam jedini plakar, kratki hodnik, kuhinjsku nišu i vratila se da izađem na balkon. Pogled na deset ili dvadeset kilometara Tržnice Rova bio je spektakularan sa isturenog mesta dvestotinjak metara uz zakrivljeni zid košnice. Krov košnice bio je tamna masa podupirača još stotinjak metara iznad. Hiljade lampi, komercijalnih holoa i neonskih znakova sijalo sa tržnice, pridružujući se u udaljenoj izmaglici bleštavoj, pulsirajućoj električnoj mrlji.
   Bilo je više stotina sličnih balkona na ovom zidu košnice, i svi su bili pusti. Najbliži je bio udaljen dvadeset metara. Bili su od onih koje agenti za iznajmljivanje vole da ističu kao povoljnost - sam Bog zna da je Džoni verovatno dobro platio za dodatnu spoljnu sobu - ali balkoni su bili potpuno nepraktični zbog snažnih vetrova koji su duvali ka ventilatorima i nosili uobičajenu prašinu i otpatke, kao i večiti miris košnice, miris ulja i ozona.
   Stavih pištolj u džep i vratih se da pogledam Džonija.
   Posekotina mu se pružala od linije kose do obrve, površinska ali sa obilnim krvarenjem. Sedeo je kada sam se vratila iz kupatila sa sterilnom suvom gazom i pritisla mu je o posekotinu. "Šta se desilo?"
   "Dva muškarca... čekala su u spavaćoj sobi kada sam ušao. Zaobišli su alarme na vratima balkona."
   "Zaslužili ste povraćaj poreza na bezbednost", rekoh ja. "Šta se onda desilo?"
   "Gušali smo se. Kao da su hteli da me odvuku ka vratima. Jedan od njih imao je ubrizgivač, ali ja sam mu ga izbio iz ruke."
   "Zbog čega su otišli?"
   "Aktivirao sam kućne alarme."
   "Ali ne i bezbednost košnice?"
   "Ne. Nisam hteo da se i oni umešaju."
   "Ko vas je udario?"
   Džoni se snebivljivo osmehnu. "Ja. Oni su me pustili, a ja sam jurnuo za njima. Uspeo sam da se spotaknem i padnem na noćni stočić."
   "Ni sa njihove ni sa vaše strane nije to bila naročito graciozna tuča", rekoh ja. Uključila sam lampu i pregledala tepih; pronašla sam ampulu koja se otkotrljala pod krevet.
   Džoni je pogleda kao da držim poskoka.
   "Šta mislite da je ovo?" rekoh. "Opet SIDA II?"
   On odmahnu glavom.
   "Znam jedno mesto gde možemo to da analiziramo", rekoh. "Ja pretpostavljam da je u pitanju samo hipnotičko punjenje. Hteli su samo da krenete s njima... ne da vas ubiju."
   Džoni skloni gazu i iskrivi lice. Krv mu je još tekla. "Zašto bi iko želeo da otme jednog kibrida?"
   "To vi recite meni. Počinjem da mislim da je takozvano ubistvo bilo samo neuspeli pokušaj otmice."
   Džoni ponovo odmahnu glavom.
   Rekoh: "Da li je jedan od muškaraca imao perčin?"
   "Ne znam. Imali su kape i osmotske maske."
   "Da li je jedan bio dovoljno visok da bude templar, ili dovoljno jak da bude Lusijanac?"
   "Templar?" Džoni je bio iznenađen. "Ne. Jedan je bio prosečne visine za Mrežu. Onaj sa ampulom mogao je da bude Lusijanac. Bio je dovoljno jak."
   "Znači, vi ste se golim rukama suprotstavili lusijanskom siledžiji. Imate li neke bioprocesore ili pomoćne implante za koje ja ne znam?"
   "Ne. Prosto sam se razbesneo."
   Pomogoh mu da ustane. "Znači, AI mogu da se naljute?"
   "Ja mogu."
   "Hajdemo", rekoh, "znam jednu automatsku medicinsku kliniku sa popustom. Onda ćete neko vreme da provedete kod mene."
   "Kod vas? Zašto?"
   "Zato što ste uznapredovali od obične potrebe za detektivom", rekoh ja. "Sada vam treba telohranitelj."
   
   Moja ćelija nije bila registrovana u zonskoj shemi košnice kao stan: preuzela sam renovirani skladišni prostor od jednog prijatelja, koji je došao u sukob sa zelenašima. Moj prijatelj je u poznim godinama odlučio da se iseli u jednu od kolonija u Zabačenosti i dobila sam to mesto povoljno a samo jednu kliku udaljeno od moje kancelarije. Okruženje je bilo malo grubo i ponekad je buka sa utovarnih dokova mogla da zagluši razgovor, ali zato sam imala deset puta veći prostor od normalne ćelije i mogla sam kod kuće da koristim svoje tegove i opremu za vežbanje.
   Džoni je izgledao iskreno zainteresovan za moj stan i morala sam da šutnem samu sebe zato što mi je zbog toga bilo milo. Sledeći put, ko zna, možda ću staviti i karmin i rumenilo zbog ovog kibrida.
   "Dobro, zbog čega živite na Lususu?" upitah ga. "Za većinu ljudi sa drugih svetova gravitacija je bolna, a okolina monotona. Osim toga, materijal za vaše istraživanje nalazi se na Renesansi V. Zašto ovde?"
   Zatekla sam sebe kako veoma pažljivo ga posmatram i slušam dok on odgovara. Kosa mu je na temenu bila prava, sa razdeljkom na sredini, i padala mu je u riđkastosmeđim uvojcima na okovratnik. Imao je naviku da oslanja obraz o pesnicu dok priča. Shvatila sam da je njegov dijalekt zapravo nedijalekt nekoga ko je savršeno naučio novi jezik, ali bez prečica za lenštine, koje koristi neko kome je taj jezik maternji. A ispod toga nalazila se naznaka veselog napeva koja me je podsetila na gornji ton jednog mog poznanika, provalnika, odraslog na Askvitu, mirnom, zabačenom svetu Mreže, koji su u prvoj ekspanziji naselili imigranti sa onoga što su nekada bila Britanska ostrva.
   "Živeo sam na mnogim svetovima", reče on. "Moja svrha je da posmatram."
   "Kao pesnik?"
   On odmahnu glavom, trže se i obazrivo dodirnu kopče. "Ne. Ja nisam pesnik. On je to bio."
   Uprkos okolnostima, u Džoniju je bilo energije i vitalnosti koje sam pronašla u premalo muškaraca. Bilo je to teško opisati, ali viđala sam kako se čitave sobe pune važnih ličnosti preuređuju tako da orbitiraju oko ličnosti poput njegove. Nije u pitanju bila samo njegova ćutljivost i senzitivnost, već snaga snaga koja je izbijala čak i pri pukom posmatranju.
   "Zašto vi živite ovde?" upita on.
   "Ovde sam rođena."
   "Da, ali detinjstvo ste proveli na Tau Ceti Centru. Otac vam je bio senator."
   Ne rekoh ništa.
   "Mnogi su od vas očekivali da se bavite politikom", reče on. "Da li vas je od toga odvratilo očevo samoubistvo?"
   "Nije to bilo samoubistvo", rekoh ja.
   "Nije?"
   "Svi izveštaji u vestima i istraga tvrdili su da jeste", rekoh ja bezbojno, "ali nisu bili u pravu. Moj otac nikada ne bi oduzeo sebi život."
   "Znači, ubistvo."
   "Da."
   "Uprkos činjenici da nije postojao motiv, niti bilo šta što bi ukazivalo na počinioca?"
   "Da."
   "Shvatam", reče Džoni. Žuti sjaj lampi na utovarnom doku dopirao je kroz prašnjave prozore, i kosa mu je od njega blistala kao novi bakar. "Volite li detektivski posao?"
   "Kada ga dobro obavljam", rekoh ja. "Jeste li gladni?"
   "Ne."
   "Onda da malo odspavamo. Možete uzeti kauč."
   "Obavljate li ga često dobro?" reče on. "Detektivski posao?"
   "Videćemo sutra."
   
   

Ujutro je Džoni prešao dalekobacačem na Renesansu Vektor u otprilike uobičajeno vreme, sačekao nakratko na trgu, a onda se 'bacio do Muzeja starih naseljenika na Sol Drakoni Septemu. Odatle je skočio do glavnog terminala na Nordholmu, a onda se 'bacio do templarskog sveta po imenu Božji Gaj.
   Unapred smo isplanirali vreme i ja sam ga čekala na Renesansi V, povučena u senke kolonade.
   Čovek sa perčinom izašao je treći posle Džonija. Nije bilo nikakve sumnje da je reč o Lusijancu - s onim bledilom košnice, telesnom i mišićnom masom i arogantnim hodom, mogao je da bude moj davno nestali brat.
   Nije ni pogledao Džonija, ali videla sam da se iznenadio kada je kibrid krenuo oko portala za odlazak. Ostala sam skrivena i samo sam na trenutak videla njegovu karticu, ali mogla sam da se opkladim u bilo šta da je reč o tragaču.
   Perčin je bio obazriv u Muzeju starih naseljenika i držao je Džonija na oku, ali je isto tako proverao sebi leđa. Ja sam nosila meditacioni džemper zen-gnostika, izolacioni vizir i sve ostalo, i nisam ni pogledala ka njima dok sam išla ka muzejskom portalu za odlazak i 'bacila se pravo na Božji Gaj.
   Osećala sam se čudno zbog toga što sam ostavila Džonija samog u muzeju i na nordholmskom terminalu, ali oba mesta su bila javna i bio je to proračunati rizik.
   Džoni je izašao kroz dolazni portal Drvosveta tačno na vreme, i kupio kartu za obilazak. Njegov pratilac morao je da požuri kako bi ga stigao, otkrivši se kada je pojurio da se ukrca na letača za razgledanje pre nego što je ovaj krenuo. Ja sam se već smestila na zadnje sedište gornje palube, a Džoni je pronašao mesto u prednjem delu, baš kao što smo planirali. Sada sam nosila običnu turističku odeću i moj imažer bio je jedan od mnoštva uključenih kada je Perčin požurio da zauzme mesto tri reda iza Džonija.
   Obilazak Drvosveta uvek je zabavan - tata me je prvi put odveo tamo kada sam imala samo tri standardne godine - ali ovaj put, dok se letač kretao iznad grana velikih poput autostrada i kružio na sve većoj visini oko debla veličine Mons Olimpusa, zatekla sam sebe kako na prizor templara sa kapuljačama reagujem gotovo sa strepnjom.
   Džoni i ja smo razmotrili razne pametne i beskrajno suptilne načine da se Perčin prati ako se bude pojavio, da se prati sve do njegovog legla i da se provedu nedelje, ako je to potrebno, kako bi se raskrinkala njegova igra. Na kraju sam se odlučila za pristup koji nije bio tako suptilan.
   Letač za razgledanje ostavio nas je kod Mjurovog muzeja i ljudi su mileli po trgu, u nedoumici da li da potroše deset maraka za kartu i obrazuju se, ili da odu pravo u najbližu prodavnicu suvenira, kada sam ja prišla Perčinu, zgrabila ga za mišicu i rekla konverzacionim tonom: "Zdravo. Imaš li išta protiv da mi kažeš koji moj to hoćeš od mog klijenta?"
   Postoji stari stereotip koji veli da su Lusijanci suptilni koliko i pumpa za želudac, a otprilike upola toliko prijatni. Ako sam ja doprinela da se prvi deo toga potvrdi, Perčin se svojski potrudio da podrži drugu predrasudu.
   Bio je brz. Iako mu je moj na izgled nehajni zahvat paralisao mišiće desne ruke, nož u njegovoj levoj ruci suknuo je naviše i u krug za manje od sekunde.
   Bacih se udesno i nož zaseče vazduh nekoliko centimetara od mog obraza, udarih o pločnik i otkotrljah se sa nervnim ošamućivačem u ruci, da bih se uspravila na jednom kolenu, spremna za ono što mi je pretilo.
   Nije mi pretilo ništa. Perčin je trčao. Dalje od mene. Dalje od Džonija. Razgrtao je turiste, izbegavao ih, približavao se ulazu u muzej.
   Vratih ošamućivač u traku oko ručnog zgloba i dadoh se i sama u trk. Ošamućivači su sjajni za male udaljenosti - njima je lako naciljati koliko i sačmaricom, samo što nemaju opasan učinak raspršivanja na nedužne posmatrače - ali ne vrede ništa na više od osam ili deset metara. Sa punim rasipanjem, mogla sam polovini turista na trgu da priredim jaku glavobolju, ali Perčin je bio već predaleko da bih ga oborila. Potrčala sam za njim.
   Džoni je trčao ka meni. Mahnuh mu da se vrati. "Moj stan!" viknuh. "Zaključajte brave!"
   Perčin stiže do ulaza u muzej i osvrnu se ka meni; nož mu je i dalje bio u ruci.
   Jurnuh ka njemu, osetivši nešto nalik na radost zbog pomisli na sledećih nekoliko minuta.
   Perčin se obrnu u mestu i razbaca turiste unaokolo kako bi ušao kroz vrata. Pratila sam ga.
   Tek kada sam stigla do utihnule unutrašnjosti velikog hola i videla ga kako se probija ka vrhu prepunog eskalatora koji je vodio do mezanina za ekskurzije, shvatila sam kuda je pošao.
   Otac me je vodio na templarsku ekskurziju kada sam imala tri godine. Portali dalekobacača bili su neprestano otvoreni; trebalo je oko tri sata da se obiđe svih trideset svetova gde su templarski ekolozi sačuvali ponešto od prirode što bi, po njima, učinilo Mjura zadovoljnim. Nisam se dobro sećala, ali mislila sam da su puteljci bili petljaste staze sa portalima smeštenim relativno blizu, zbog lakšeg tranzita templarskih vodiča i ljudi iz održavanja.
   Sranje.
   Uniformisani stražar blizu portala za obilazak vide gužvu dok se Perčin probijao i istupi da presretne grubog uljeza. Čak i sa petnaest metara, mogla sam da vidim šok i nevericu na licu strogog stražara dok se teturao unazad, sa drškom Perčinovog dugog noža koja mu je štrčala iz grudi.
   Stari stražar, verovatno penzionisani lokalni policajac, spusti pogled, dodirnu obazrivo koštanu dršku kao da je neki trik, pa pade licem na pločice mezanina. Turisti zavrištaše. Neko pozva medicinara. Videh kako Perčin gura templarskog vodiča u stranu i baca se kroz svetlucavi portal.
   Ovo nije išlo kao što sam planirala.
   Obrnuh se ka portalu ne usporavajući.
   Prođoh i umalo se ne okliznuh na klizavoj travi padine. Iznad nas nebo žuto kao limun. Tropski mirisi. Videh zaprepašćena lica okrenuta meni. Na pola puta do drugog dalekobacača, Perčin preseče kroz složene cvetne aleje i šutnu u stranu ukrasni bonsai. Prepoznah svet Fudži i jurnuh nizbrdo, pa se ponovo uzverah uzbrdo, kroz aleje, prateći trag uništenja koji je Perčin ostavljao za sobom. "Zaustavite tog čoveka!" vrisnuh, shvativši odmah koliko je to blesavo zazvučalo. Niko nije ni mrdnuo, osim jednog japanskog turiste koji je podigao imažer i snimio tu sekvencu.
   Perčin se osvrnu, progura se kroz grupu koja je blenula i kroči kroz portal dalekobacača.
   Imala sam ošamućivač u ruci, pa zamahnuh njime ka gomili. "Natrag! Natrag!" Oni žurno napraviše mesta.
   Prođoh oprezno, sa podignutim ošamućivačem. Perčin više nije imao nož, ali ko zna kakve još igračke nosi.
   Blistava svetlost na vodi. Siloviti talasi Mare Infinitusa. Staza je bila uski drveni nogostup deset metara iznad potpornih plovaka. Vodila je u daljinu, krivudajući iznad koralnog grebena iz bajke i žute ostrvske trave, pre nego što se vraćala natrag; drugi uski nogostup vodio je kao prečica do portala na kraju staze. Perčin se popeo uz kapiju sa znakom ZABRANJEN PRISTUP i bio je već na pola nogostupa.
   Pretrčah deset koraka do ruba platforme, prebacih na uski snop i zadržah ošamućivač na punom autonapajanju, zanjihavši nevidljivi snop napred-nazad kao da ciljam baštenskim crevom.
   Perčin kao da se zateturao u pola koraka, ali je uspeo da pređe poslednjih deset metara do portala i da se baci kroz njega. Opsovah i uzverah se uz kapiju, ignorišući viku templarskog vodiča iza sebe. Začas opazih znak koji je podećao turiste da uključe termalnu opremu, a onda prođoh kroz portal, jedva osetivši bockanje kao pod tušem zbog prolaska kroz dalekobacački zastor.
   Mećava je urlala i šibala o lučno zaštitno polje koje je turističku stazu pretvaralo u tunel kroz žestoku belinu. Sol Drakoni Septem - severne oblasti, gde su templari koji su lobirali u Svestvari zaustavili kolonijalni projekt zagrevanja kako bi sačuvali arktičke utvare. Mogla sam da osetim na ramenima gravitaciju od 1,7 standarda, kao stremen moje mašine za vežbanje. Šteta što je Perčin takođe bio Lusijanac; da je fizički bio po standardu Mreže, ne bi bilo nikakvog takmičenja ukoliko bih ga uhvatila ovde. Sada ćemo videti ko je u boljoj formi.
   Perčin je prevalio pedeset metara niz stazu i osvrtao se. Drugi dalekobacač bio je negde u blizini, ali sve izvan staze je, zbog mećave, bilo nevidljivo i nedostupno. Potrčah za njim ravnomernim ritmom. Zbog gravitacije, ovo je bila najkraća staza templarske ekskurzije i vraćala se posle samo stotinak metara. Mogla sam da čujem Perčinovo dahtanje dok sam mu se približavala. Lako sam trčala; nije postojao nikakav način da me preduhitri do sledećeg dalekobacača. Na stazi nisam videla nijednog turistu, a do sada se niko nije dao u poteru. Pomislih da ovo nije loše mesto za njegovo ispitivanje.
   Perčinu je nedostajalo trideset metara do izlaznog portala kada se okrenuo, kleknuo na jedno koleno i uperio energetski pištolj. Prvi hitac bio je prekratak, moguće zbog neuobičajene težine oružja u gravitacionom polju Sol Drakonija, ali bio je dovoljno blizu da ostavi sprženu zaseklinu puteljka pretvorenog u šljaku i istopljenog večitog leda na samo metar od mene. On ponovo nacilja.
   Prođoh kroz zaštitno polje probivši se ramenom kroz elastični otpornik i zateturavši se u nanose koji su mi dopirali iznad struka. Hladan vazduh oprlji mi pluća a sneg nošen vetrom za nekoliko sekundi mi se nataloži na licu i golim mišicama. Mogla sam da vidim kako me Perčin traži unutar osvetljene staze, ali sumrak mećave išao mi je u prilog, i ja se sada bacih kroz nanose prema njemu.
   Perčin provuče glavu, ramena i desnu ruku kroz zid polja, začkiljivši u baraži ledenih čestica, koja mu za tren obloži obraze i čelo. Njegov drugi hitac ode visoko - osetih toplotu zraka dok je prolazio iznad mene. Sada sam bila na deset metara od njega; podesih ošamućivač na najšire rasipanje i poslah mlaz ka njemu ne podigavši lice iz nanosa snega u koji sam se bacila.
   Perčin ispusti energetski pištolj u sneg i pade natrag kroz zaštitno polje.
   Vrisnuh trijumfalno i vrisak mi se izgubi u urliku vetra, pa se zateturah ka zidu polja. Šake i stopala sada su mi bili daleki, izvan bola ili hladnoće. Uši i obrazi su mi goreli. Odstranih iz glave pomisao na promrzline i bacih se u polje.
   Bilo je to polje treće klase, sačinjeno tako da napolju zadrži elemente i sve ostalo tako ogromno poput arktičkih utvara, ali i da dopusti ponekom zabludelom turisti ili uposlenom templaru da ponovo uđe na stazu; onako oslabljena hladnoćom jedan trenutak upirala sam o njega kao muva o plastiku, dok su mi se noge klizale po snegu i ledu. Konačno se bacih napred, dočekavši se teško i nespretno, povlačeći noge za sobom.
   Iznenadna toplota staze natera me da počnem nekontrolisano da drhtim. Krhotine susnežice popadaše s mene dok sam primoravala sebe da kleknem, a zatim i da ustanem.
   Perčin je pretrčavao poslednjih pet jardi do izlaznog portala sa desnom rukom koja mu se klatila kao da je slomljena. Znala sam kako izgleda agonija nervne vatre ošamućivača i nisam mu zavidela. On se jednom osvrnu, ja potrčah za njim i on prođe.
   Maui-Kovenant. Vazduh je bio tropski i mirisao je na okean i vegetaciju. Nebo je bilo plavo kao na Staroj Zemlji. Smesta videh da trag vodi do jednoga od nekoliko slobodnih pokretnih ostrva koja su templari spasli od Hegemonijinog pripitomljavanja. Bilo je to veliko ostrvo, možda pola kilometra s kraja na kraj, i sa mesta pristupnog portala na širokoj palubi, koja je okruživala glavno deblo drvojedra, mogla sam da vidim kako se nadimajuće lišće jedra puni vetrom dok lijane kormila boje indiga vijore daleko pozadi. Izlazni portal nalazio se samo petnaest metara dalje, niz stepenište, ali odmah uočih da je Perčin potrčao na drugu stranu, duž glavne staze, ka grozdu kolibica i štandova sa koncesijama blizu ruba ostrva.
   Tek su ovde, na polovini staze templarske ekskurzije, dopustili da ljudske građevine pruže utočište umornim šetačima dok ovi kupuju osveženje ili suvenire za račun korist templarskog Bratstva. Stuštih se niz široko stepenište dole, ka stazi, i dalje drhteći, s odećom natopljenom snegom koji se brzo topio. Zbog čega je Perčin trčao prema ljudima koji su se tamo okupili?
   Videh jarke tepihe izložene za iznajmljivanje i shvatih. Hoking-prostirke bile su nezakonite na većini svetova Mreže, ali još su bile tradicija na Maui-Kovenantu zbog legende o Siri; manje od dva metra duge i metar široke, drevne igračke ležale su i čekale da ponesu turiste iznad mora i ponovo natrag, do lutajućeg ostrva. Ako Perčin stigne do jedne od njih... Dadoh se u puni sprint, stigoh Lusijanca samo nekoliko metara ispred hoking-prostirki i bacih mu se u noge neposredno ispod prevoja kolena. Otkotrljasmo se ka štandovima sa koncesijama a nekolicina turista povika i razbeža se.
   Otac me je naučio nešto što svako dete prenebregava, na sopstvenu štetu: veliki dobri momak uvek može da prebije malog dobrog momka. U ovom slučaju, bili smo otprilike podjednaki. Perčin se izmigolji i skoči na noge pa zauze orijentalni borilački stav, ispruženih ruku i raširenih prstiju. Sada ćemo videti ko je bolji od nas.
   Perčin zadade prvi udarac, isfintiravši ubod ispruženim prstima leve ruke i uputivši kružni šut nogom naviše umesto toga. Izmakoh se, ali on me dovoljno snažno udari da mi levo rame i mišica utrnuše.
   Perčin otplesa unazad. Pratila sam ga. On zamahnu desnom stisnutom pesnicom. To sam blokirala. Pokuša bridom leve šake. To sam blokirala desnom podlakticom. Perčin otplesa unazad, obrnu se i uputi mi šut levom nogom. Sagnuh se, zgrabih mu nogu dok je prolazila iznad mene i sruših ga na pesak.
   Perčin skoči na noge. Oborih ga kratkim levim krošeom. On se otkotrlja i dočeka na kolena. Šutnuh ga iza levog uveta, zadržavši udarac toliko da ga ostavim u svesnom stanju.
   Isuviše svesnom, shvatih sekund kasnije dok su mi njegova četiri prsta probijala gard u pokušaju uboda u srce. Umesto toga, napravio mi je modricu u sloju mišića ispod desne dojke. Tresnuh ga svom snagom u usta i njemu prsnu krv dok se kotrljao ka rubu vode, da bi tamo ostao nepomičan. Iza nas, ljudi su trčali ka izlaznom portalu i dovikivali nekolicini drugih da zovu policiju.
   Pridigoh nesuđenog Džonijevog ubicu za perčin, odvukoh ga do ivice ostrva i stadoh da mu potapam lice u vodu sve dok nije došao sebi. Onda ga prevrnuh i povukoh naviše, držeći ga za iscepanu i isflekanu košulju. Imaćemo samo minut ili dva pre nego što neko ne stigne.
   Perčin je zurio u mene staklastim pogledom. Prodrmah ga jednom i nagnuh se blizu. "Slušaj, druškane", šapnuh. "Imaćemo kratak ali iskren razgovor. Počećemo od toga ko si i zbog čega gnjaviš tipa kog si pratio."
   Osetila sam strujni udar pre nego što sam ugledala plavetnilo. Opsovah i pustih mu košulju. Električni nimbus kao da je istog trena obavio čitavo Perčinovo telo. Odskočih, ali ne pre nego što mi se kosa nakostrešila na glavi a alarmi za kontrolu napona u komlogu žurno zacvrkutali. Perčin otvori usta da vrisne i ja ugledah unutra plavetnilo nalik na loše izveden specijalni holo efekat. Košulja mu zacvrča, pocrne i planu. Ispod nje, na njegovim grudima rasle su plave tačke nalik na progoreli drevni film. Tačke se proširiše, spojiše, pa ponovo proširiše. Pogledah u njegovu grudnu duplju i videh kako mu se organi tope u plavom plamenu. On ponovo vrisnu, ovaj put čujno, i ja videh kako mu zubi i oči upadaju u plavu vatru.
   Načinih još jedan korak nazad.
   Perčin je sada goreo i narandžastocrveni plamenovi zamenili su plavi sjaj. Njegovo meso eksplodiralo je u plamenu kao da su mu se i kosti upalile. Minut kasnije bio je samo zadimljena karikatura od ugljenisanog mesa, a telo mu je zauzelo patuljastu pozu boksera, oduvek karakterističnu za žrtve spaljivanja. Okrenuh se i prekrih usta rukama, pretražujući lica nekoliko posmatrača kako bih videla da li je iko od njih mogao to da učini. Razrogačene, uplašene oči uzvratile su mi pogledima. Daleko iznad, sive uniforme obezbeđenja izbiše iz dalekobacača.
   Prokletstvo. Pogledah okolo. Gore su se nadimala drvojedra. Svetlucavi paučinasti velovi, predivni čak i na svetlu dana, uklapali su se u tropsku vegetaciju sa hiljadu nijansi. Sunce je plesalo na plavom okeanu. Put ka oba portala bio je blokiran. Stražar bezbednosti koji je vodio grupu izvukao je oružje.
   Stigoh do prve hoking-prostirke u tri koraka, pokušavajući da se setim, iz sopstvene vožnje od pre dve decenije, kako se aktiviraju niti za let. Očajnički zatapkah po šarama.
   Hoking-prostirka se ukruti i podiže deset centimetara sa plaže. Sada sam mogla da čujem povike dok su se stražari bezbednosti približavali rubu gomile. Neka žena u drečavoj odeći sa Renesanse Minor pokaza ka meni. Skočih sa hoking-prostirke, prikupih ostalih sedam prostirki i vratih se na svoju. Jedva u stanju da pronađem šare za let ispod gomile tepiha, zatreskah po kontrolama za kretanje napred sve dok prostirka nije s trzajem poletela, umalo me ne oborivši pri uspinjanju.
   Kada sam se vinula na trideset metara visine i stigla pedeset metara daleko od ostrva, pobacala sam ostale prostirke u more i zaokrenula da vidim šta se dešava na plaži. Nekoliko sivih uniformi bilo je pogrbljeno iznad spaljenih ostataka. Jedna je uperila srebrni štap ka meni.
   Lagane iglice bola projuriše mi rukom, ramenima i vratom. Očni kapci mi se spustiše i umalo ne skliznuh na desnu stranu sa prostirke. Ščepah suprotnu stranu levom rukom, klonuh napred i kucnuh po drevnoj šari odrvenelim prstima. Dok sam se ponovo uspinjala, pipala sam po desnom rukavu, u potrazi za sopstvenim ošamućivačem. Traka oko ručnog zgloba bila je prazna.
   Minut kasnije uspravih se i stresoh sa sebe najveći deo omamljenosti, iako su me prsti i dalje pekli a glava žestoko bolela. Pokretno ostrvo ostalo je daleko pozadi, i sa svakim sekundom sve je više čililo. Pre jednog veka ostrvo bi vukle grupe delfina donete ovamo za vreme Hedžire, ali Hegemonijin program pacifikacije za vreme Sirine pobune pobio je većinu morskih sisara i ostrva su sada lutala ravnodušno, noseći svoj teret turista iz Mreže i vlasnika letovališta.
   Potražih na horizontu drugo ostrvo, ili naznaku jedne od retkih kopnenih masa. Ništa. Ili, bolje, plavo nebo, beskrajni okean i blagi potezi četkice koji su naslikali oblake daleko na zapadu. Ili je to bilo istočno?
   Izvukoh komlog iz kopče na pojasu i ukucah pristup opštoj datasferi, a onda prekinuh. Ako su me vlasti već jurile ovako daleko, sledeći korak biće da utvrde moj položaj i pošalju letača ili EMV bezbednosti. Nisam bila sigurna da li bi mogli da me pronađu preko komloga prilikom uključenja ili ne, ali nisam videla nikakav razlog da im u tome pomažem. Prebacih komunikacionu vezu na položaj spreman za upotrebu i ponovo pogledah oko sebe.
   Dobar potez, Bron. Pičiš na dve stotine metara visine, na tri veka staroj hoking-prostirci sa ko zna koliko mnogo... ili malo! ...sati naboja u nitima za let, možda hiljadu klika, ili više od bilo kakvog kopna. I izgubljena. Sjajno. Prekrstih ruke i sedoh da razmislim.
   "M. Lamija?" Džonijev tihi glas umalo me ne natera da skočim sa prostirke.
   "Džoni?" Zapiljih se u komlog. Još je bio spreman za upotrebu. Indikator opšte komunikacione frekvencije nije svetleo. "Džoni, to ste vi?"
   "Naravno. Mislio sam da nikada nećete uključiti komlog."
   "Kako ste me pronašli? Na kojoj frekvenciji me zovete?"
   "To nije važno. Kuda ste krenuli?"
   Nasmejah se i rekoh mu da nemam blagog pojma. "Možete li vi da mi pomognete?"
   "Sačekajte." Nastade jedva primetna pauza. "U redu, imam vas na jednom od meteoroloških satelita. Strašno primitivna stvar. Sreća što vaša hoking-prostirka ima pasivni transponder."
   Zurila sam u tepih koji je bio jedina stvar između mene i dugog, glasnog pada u more. "Zar ima? Mogu li i drugi da me pronađu?"
   "Mogli bi", reče Džoni, "ali ja prigušujem ovaj signal. E sad, kuda želite da odete?"
   "Kući."
   "Nisam siguran da je to mudro posle smrti našeg... ah... osumnjičenog."
   Suzih oči, najednom podozriva. "Otkud znate za to? Ja vam nisam ništa rekla."
   "Budite ozbiljni, M. Lamija. Bezbednosne frekvencije pune su toga na šest svetova. Poseduju vaš opis."
   "Sranje."
   "Baš tako. E sad, gde biste želeli da odete?"
   "Gde ste vi?" upitah ja. "Kod mene?"
   "Ne. Otišao sam odatle kada su vas pomenuli na bezbednosnim frekvencijama. Nalazim se... blizu dalekobacača."
   "Tamo bi trebalo da se nalazim i ja." Ponovo pogledah unaokolo. Okeansko nebo, naznaka oblaka. Bar nema mornarice ili EMV-a.
   "U redu", reče Džonijev bestelesni glas. "Postoji jedan isključeni multi-portal SILE na manje od deset klika od vašeg trenutnog položaja."
   Zaklonih oči i okrenuh se za trista šezdeset stepeni. "Đavola", rekoh. "Ne znam koliko je daleko horizont na ovom svetu, ali ima najmanje četrdeset klika, a ja ne vidim baš ništa."
   "Podvodna baza", reče Džoni. "Držite se, preuzimam kontrolu."
   Hoking-prostirka ponovo cimnu, jednom propade, a onda poče ravnomerno da se spušta. Držala sam se obema rukama i odupirala se porivu da vrisnem.
   "Podvodna", viknuh u naletu vetra, "koliko daleko?"
   "Mislite, na kojoj dubini?"
   "Da!"
   "Na osam hvatova."
   Pretvorih tu arhaičnu jedinicu u metre. Ovaj put zaista vrisnuh. "To je gotovo četrnaest metara pod vodom!"
   "Šta ste inače očekivali od jedne podvodne baze?"
   "Do đavola, šta treba da radim, da zadržim dah?" Okean je jurio ka meni.
   "Nije neophodno", reče moj komlog. "Hoking-prostirka poseduje primitivno polje za slučaj pada. Trebalo bi da lako izdrži običnih osam hvatova. Molim vas, uhvatite se."
   Uhvatih se.
   

Džoni me je sačekao kada sam stigla. Podvodna baza je bila tamna i vlažna usled napuštenosti; dalekobacač je bio vojnički, kakav nikada ranije nisam videla. Bilo je olakšanje kročiti na sunčevu svetlost i gradsku ulicu, gde je Džoni čekao.
   Rekla sam mu šta se dogodilo sa Perčinom. Hodali smo praznim ulicama, pored starih zgrada. Nebo je bilo bledoplavo i tamnelo je kako se bližilo veče. Nikoga nije bilo na vidiku. "Hej", rekoh ja, zaustavivši se, "gde smo to mi?" Bio je to svet neverovatno sličan Zemlji, ali nebo, gravitacija, tekstura tog mesta bila je nešto što nikada nisam osetila.
   Džoni se osmehnu. "Pustiću vas da pogodite. Hajde da još malo prošetamo."
   Hodali smo širokom ulicom, s naše leve strane nalazile su se ruševine. Stadoh i zagledah se. "To je Koloseum", rekoh. "Rimski Koloseum sa Stare Zemlje." Pogledah okolo po vremešnim zgradama, kaldrmisanim ulicama i drveću koje se jedva primetno njihalo na blagom lahoru. "Ovo je rekonstrukcija grada Rima sa Stare Zemlje", rekoh ja pokušavajući da potisnem zapanjenost iz glasa. "Nova Zemlja?" Smesta sam znala da nije. Bila sam bezbroj puta na Novoj Zemlji i znala da tonovi neba, mirisi i gravitacija nisu bili ovakvi.
   Džoni odmahnu glavom. "Ovo se uopšte ne nalazi u Mreži."
   Stadoh. "To je nemoguće." Po definiciji, svaki svet do kog se moglo stići dalekobacačem nalazio se u Mreži.
   "Svejedno, nismo u Mreži."
   "Gde onda?"
   "Na Staroj Zemlji."
   Nastavismo da hodamo. Džoni pokaza na jednu drugu ruševinu. "Forum." Spuštajući se niz dugo stepenište, on reče: "Napred se nalazi Piazza di Spagna, gde ćemo provesti noć."
   "Stara Zemlja", rekoh ja, što je bio moj prvi komentar posle dvadeset minuta. "Vremensko putovanje?"
   "To nije moguće, M. Lamija."
   "Onda tematski park?"
   Džoni se nasmeja. Bio je to prijatan smeh, nesamosvestan i lagodan. "Možda. Ne znam mu pravu svrhu ili funkciju. Ovo je... analog."
   "Analog." Začkiljih u crveno sunce na zalasku, jedva vidljivo na kraju uske ulice. "Liči na holoe Stare Zemlje koje sam videla. Osećam da je stvarno iako nikada nisam bila tu."
   "Veoma je precizno."
   "Gde se nalazi? Mislim, kraj koje zvezde?"
   "Ne znam joj broj", reče Džoni. "U Grozdu Herkula."
   Uspela sam da ne ponovim ono što je rekao, ali sam stala i sela na jedan od stepenika. Sa Hokingovim pogonom čovečanstvo je istražilo, kolonizovalo i povezalo dalekobacačima svetove u rasponu od mnogo hiljada svetlosnih godina. Ali niko nije pokušao da dosegne sunca eksplodiranog Jezgra. Jedva da smo ispuzali iz kolevke jednog pramena spirale. Grozd Herkula.
   "Zašto je Tehnosrž sagradila repliku Rima u Grozdu Herkula?" upitah.
   Džoni sede kraj mene. Oboje pogledasmo naviše kada se uskomešano jato golubova uz zvuk eksplozije vinulo u let iznad krovova. "Ne znam, M. Lamija. Postoji mnogo toga što nisam saznao... delimično i zato što me to do sada nije zainteresovalo."
   "Bron", rekoh ja.
   "Izvinite?"
   "Zovite me Bron."
   Džoni se osmehnu i nakrivi glavu. "Hvala, Bron. Ipak, jedna stvar. Ne verujem da je ovo samo replika grada Rima. Ovo je replika čitave Stare Zemlje."
   Spustih obe ruke na suncem zagrejani kamen stepenika na kom sam sedela. "Čitave Stare Zemlje? Svih njenih... kontinenata, gradova?"
   "Verujem da je tako. Ja nisam napuštao Englesku i Italiju, ako se izuzme putovanje između te dve zemlje, ali verujem da je analog kompletan."
   "Zašto, za ime Božje?"
   Džoni polako klimnu glavom. "Moguće je da je u pitanju baš to. Zašto ne bismo ušli, pojeli nešto i još malo popričali o ovome? Možda ima neke veze sa time ko je pokušao da me ubije i zbog čega."
   
   'Unutra' je bio stan u velikoj kući u podnožju mermernog stepeništa. Prozori su gledali na ono što je Džoni zvao 'piazza' i mogla sam da vidim kako se stepenice uzdižu sve do velike, žutosmeđe crkve, i spuštaju do trga gde je fontana u obliku čamca bacala vodu uvis, u večernjem miru. Džoni reče da je fontanu konstruisao Bernini, ali to ime mi ništa nije značilo.
   Sobe su bile male ali sa visokom tavanicom i grubim, ali detaljno izrezbarenim nameštajem iz ere koju nisam prepoznala. Nije bilo nikakvog traga elektricitetu ili modernim kućnim aparatima. Kuća nije odgovorila kada sam joj se obratila na vratima, kao ni gore, u stanu. Dok se sumrak spuštao na trg i grad s druge strane visokih prozora, jedina svetlost dopirala je od nekoliko uličnih lampi na gas ili neko još primitivnije gorivo.
   "Ovo je iz prošlosti Stare Zemlje", rekoh ja, dodirnuvši debele jastuke. Podigoh glavu, iznenada shvativši. "Kits je umro u Italiji. Početkom... devetnaestog ili dvadesetog veka. Ovo je... tada."
   "Da. Početkom devetnaestog veka: 1821, da budem precizan."
   "Čitav svet je muzej?"
   "O, ne. Različite oblasti su različita doba, naravno. To zavisi od traženog analoga."
   "Ne razumem." Prešli smo u sobu prepunu masivnog nameštaja i ja sedoh na čudnovato izrezbaren kauč kraj prozora. Zlatna svetlost večeri još je dodirivala zvonik žućkastomrke crkve na vrhu stepenica. Golubovi su se obrtali u letu, na plavom nebu. "Postoje li milioni ljudi... kibrida... koji žive na ovoj Staroj Zemlji?"
   "Ne verujem", reče Džoni. "Samo broj neophodan za dati projekt analoga." On shvati da još nisam razumela i duboko udahnu pre nego što nastavi. "Kada sam se ovde... probudio, bili su tu analogni kibridi Džozefa Severna, doktora Klarka, gazdarice Ane Anđeleti, mladog poručnika Eltona i nekolicine drugih. Italijani, vlasnici radnji, vlasnik tratorije s druge strane trga, koji nam je donosio hranu, prolaznici, takve stvari. Sve u svemu, najviše dvadesetak njih."
   "Šta se dogodilo s njima?"
   "Verovatno su... reciklirani. Poput čoveka sa perčinom."
   "Perčin..." Najednom se zapiljih u Džonija, s druge strane sve mračnije sobe. "On je bio kibrid?"
   "Nesumnjivo. Samouništenje koje ste opisali upravo je način na koji bi se ja otarasio ovog kibrida kada bih morao."
   Um mi je grozničavo radio. Shvatila sam koliko sam bila glupa, koliko sam malo saznala o bilo čemu. "To znači da je pokušao da vas ubije neki drugi AI."
   "Izgleda da je tako."
   "Zašto?"
   Džoni odmahnu rukama. "Verovatno kako bi obrisao neki kvantum znanja koji bi umro sa mojim kibridom. Nešto što sam tek nedavno saznao, za šta je taj drugi AI... ili više njih, znao da će biti uništeno ukoliko dođe do pada mojih sistema."
   Ustala sam, počela da hodam tamo-amo, a onda stala kraj prozora. Tama je sada bila sve gušća. U sobi je bilo lampi, ali Džoni izgleda nije nameravao da ih upali, a i meni je više odgovarala pomrčina. Zbog nje je nestvarnost onoga što sam čula bila još nestvarnija. Pogledah u spavaću sobu. Zapadni prozori propuštali su poslednje svetlo; bela posteljina je svetlucala. "Ovde ste umrli", rekoh.
   "On je umro", reče Džoni. "Ja nisam on."
   "Ali, imate njegova sećanja."
   "Poluzaboravljene snove. Postoje praznine."
   "Ali znate šta je osećao."
   "Sećam se onoga što su dizajneri mislili da je osećao."
   "Recite mi."
   "Šta?" Džonijeva koža bila je veoma bleda u pomrčini. Njegovi kratki uvojci kao da su bili crni.
   "Kako izgleda umreti. Kako izgleda biti ponovo rođen."
   I Džoni mi ispriča, glasom veoma tihim, gotovo melodičnim, zapadajući ponekad u engleski suviše arhaičan da bi bio razumljiv, ali daleko lepši za uho nego hibridni jezik kojim govorimo danas.
   Ispričao mi je kako izgleda biti pesnik opsednut savršenstvom, daleko suroviji prema sopstenim naporima od najžešćeg kritičara. A kritičari su bili žestoki. Njegovo delo bilo je otpisivano, izvrgavano ruglu, opisivano kao derivativno i glupavo. I suviše siromašan da bi se venčao ženom koju je voleo, pozajmio je novac svom bratu u Americi i tako izgubio i poslednju priliku da stekne finansijsku sigurnost... a onda kratka slava punog sazrevanja njegovih poetskih moći baš kada je postao žrtva 'jektike', od koje su mu umrli i majka i brat Tom. Potom su ga poslali u izgon u Italiju, navodno, 'radi njegovog zdravlja', iako je on znao da to znači samo usamljeničku, bolnu smrt u dvadeset šestoj godini. Pričao je o agoniji koju je osećao kada bi video Fanin rukopis na pismima čije mu je otvaranje bilo i suviše bolno; pričao je o odanosti mladog umetnika Džozefa Severna, kojeg su za Kitsovog saputnika odabrali 'prijatelji' što su pesnika napustili na kraju, o tome kako je Severn negovao čoveka na samrti i ostao uz njega u poslednjim danima. Pričao je o noćnim krvarenjima, o tome kako mu je doktor Klark puštao krv i propisivao mu 'vežbe i svež vazduh', kao i o ultimativnom religioznom i ličnom očajanju koje je Kitsa navelo da zatraži da mu se u nadgrobni kamen ureže epitaf: 'Ovde leži onaj čije je ime bilo zapisano u vodi.'
   Samo je slabašno svetlo odozdo ocrtavalo visoke prozore. Džonijev glas kao da je lebdeo u vazduhu koji je mirisao na noć. Govorio je o tome kako se probudio u krevetu u kom je umro, i dalje u prisustvu odanog Severna i doktora Klarka, o tome kako se sećao da je on pesnik Džon Kits onako kako se neko seća identiteta iz sna koji se brzo gubi, znajući sve vreme da je nešto drugo.
   Pričao je o nastavku iluzije, o putovanju natrag u Englesku, o ponovnom sastanku sa Fani-koja-nije-bila-Fani i nervnom slomu koji to umalo nije izazvalo. Pričao je o svojoj nesposobnosti da i dalje piše poeziju, o svom sve snažnijem otuđenju od kibridnih zamena, o svom povlačenju u nešto što je podsećalo na katatoniju kombinovanu sa 'halucinacijama' njegovog istinskog AI postojanja u gotovo nerazumljivoj (za jednog pesnika iz devetnaestog veka) Tehnosrži, i o konačnom krunjenju iluzije i napuštanju 'Projekta Kits.'
   "Uistinu", reče on, "čitava ta zla šarada naterala me je da ni na šta toliko ne mislim koliko na pasus iz pisma koje sam napisao... koje je on napisao... svom bratu Džordžu, nešto pre bolesti. Kits je rekao:
   'Zar možda ne postoje superiorna bića koja može zabaviti svako graciozno, mada instinktivno stanje u koje moj um može zapasti, kao što mene razonodi budnost lasice ili plahost jelena? Iako je ulična svađa nešto što treba mrzeti, energija ispoljena u njoj prefinjena je. Kod nekog superiornog bića naša rezonovanja mogu poprimiti isti ton - mada pogrešna, mogu biti i prefinjena; upravo to je ono od čega se sastoji poezija."
   "Mislite da je... 'Projekt Kits'... bio zao?" upitah ja.
   "Verujem da je zlo sve što obmanjuje."
   "Možda ste vi Džon Kits više nego što to želite da priznate."
   "Ne. Odsustvo poetičnog instinkta pokazalo se i usred najdetaljnije iluzije."
   Pogledah tamne konture obličja u mračnoj kući. "Da li AI znaju da smo ovde?"
   "Verovatno, gotovo sigurno. Ne postoji mesto na koje mogu da odem a da Tehnosrž ne može da me pronađe i prati. No, mi smo pobegli od vlasti i zlikovaca iz Mreže, zar ne?"
   "Ali, sada znate da vas je napao neko... neka inteligencija u Tehnosrži."
   "Da, ali samo u Mreži. Takvo nasilje u Srži ne bi bilo tolerisano."
   Začu se buka sa ulice. Golub, ponadah se ja. Možda vetar koji nosi otpatke po kaldrmi. Rekoh: "Kako će Tehnosrž reagovati na moje prisustvo ovde?"
   "Pojma nemam."
   "Ovo je svakako tajna."
   "Jeste... nešto što oni smatraju nerelevantnim za čovečanstvo."
   Odmahnuh glavom, što je u mraku bilo jalov gest. "Ponovno stvaranje Stare Zemlje... vaskrs... koliko... ljudskih ličnosti kao kibrida na ovom ponovo stvorenom svetu... AI koji ubijaju AI... irelevantno!" Nasmejah se, ali uspeh da smeh zadržim pod kontrolom. "Isus bi se rasplakao, Džoni."
   "Gotovo sigurno."
   Priđoh prozoru, ne mareći za to kakva bih meta bila za nekoga ispod, na mračnoj ulici, pa izvukoh cigarete. Bile su vlažne od popodnevne potere kroz snežne nanose, ali jedna se upalila kada sam kresnula upaljač. "Džoni, kada ste maločas rekli da je analog Stare Zemlje kompletan, ja sam rekla: 'Zašto, za ime Božje?' a vi ste rekli nešto kao: 'Možda je baš tako.'" Je li to bio samo komentar nekoga ko se pravi pametan, ili ste na nešto određeno mislili?"
   "Mislim da je to možda upravo zbog Boga."
   "Objasnite."
   Džoni uzdahnu u tami. "Ne shvatam tačnu svrhu 'Projekta Kits' niti drugih analoga Stare Zemlje, ali podozrevam da je sve to deo projekta Tehnosrži, koji traje najmanje sedam standardnih vekova, projekta stvaranja ultimativne inteligencije."
   "Ultimativne inteligencije", rekoh ja, izduvavši dim. "A-ha. Znači, Tehnosrž pokušava da... šta?... da načini Boga?"
   "Da."
   "Zašto?"
   "Nema jednostavnog odgovora na to, Bron. Ništa više nego što ima jednostavnog odgovora na pitanje zbog čega je čovečanstvo tragalo za Bogom pod milion maski u deset hiljada generacija. Ali, kod Srži, interes leži pre u potrazi za većom efikasnošću, za pouzdanijim načinima da se postupa sa... varijablama."
   "Ali Tehnosrž može da koristi samu sebe i megadatasfere dve stotine svetova."
   "I opet će postojati praznine u... prediktivnim moćima."
   Bacila sam cigaretu kroz prozor i gledala kako žar pada u noć. Lahor je najednom bio hladan; uhvatih se za mišice. "Kako sve ovo... Stara Zemlja, projekti vaskrsavanja, kibridi... kako to vodi stvaranju ultimativne inteligencije?"
   "Ne znam, Bron. Pre osam standardnih vekova, početkom prvog informatičkog doba, čovek po imenu Norbert Viner napisao je: 'Može li Bog igrati značajnu igru sa sopstvenim stvorenjem? Može li bilo koji tvorac, čak i ograničen, da igra značajnu igru sa sopstvenim stvorenjem?' Čovečanstvo se time bezuspešno bavilo kod svojih ranih AI. Srž se sa time rve u projektima vaskrsa. Možda je UI program dovršen, a sve ovo ostaje u funkciji ultimativnog Stvorenja/Tvorca, ličnosti čiji su motivi daleko izvan shvatanja Srži, koliko su i motivi Srži izvan shvatanja čovečanstva."
   Krenuh po mračnoj sobi, udarih kolenom u niski sto i ostadoh da stojim. "I ništa od svega toga ne govori nam ko to pokušava da vas ubije."
   "Ne." Džoni ustade i priđe suprotnom zidu. Buknu šibica i on upali sveću. Naše senke zanjihaše se na zidovima i tavanici.
   Džoni priđe bliže i blago me uhvati za mišice. Meka svetlost obojila mu je uvojke i trepavice bojom bakra i dotakla mu visoke jagodice i čvrstu bradu. "Zašto si toliko snažna?" upita on.
   Zurila sam u njega. Lice mu je bilo samo nekoliko inča od mog. Bili smo iste visine. "Pustite me", rekoh.
   Umesto toga, on se nagnu i poljubi me. Usne su mu bile meke i tople i poljubac kao da je trajao satima. On je mašina, pomislila sam. Čovek, ali iza toga mašina. Zatvorila sam oči. Njegova meka ruka dodirnula mi je obraz, vrat, potiljak.
   "Slušaj..." šapnuh kada smo se na trenutak razdvojili.
   Džoni mi ne dozvoli da završim. On me podiže u naručje i ponese u drugu sobu. Visok krevet. Mek madrac i debeo jastuk. Svetlost sveće iz druge sobe treperela je i poigravala dok smo svlačili jedno drugo, najednom žurno.
   Te noći smo tri puta vodili ljubav i svaki put smo odgovarali na spore, slatke imperative dodira, topline, bliskosti i sve jačeg intenziteta osećaja. Sećam se da sam ga drugi put pogledala odozgo; oči su mu bile zatvorene, kosa mu je slobodno padala preko čela, svetlost sveće razotkrivala je zajapurenost na njegovim belim grudima, a njegove iznenađujuće snažne mišice i šake dizale su se da me zadrže u mestu. Otvorio je oči u toj sekundi, da me pogleda, i u tom trenu tamo sam videla samo odraz osećanja i strasti.
   Negde pred zoru zaspali smo; neposredno pre nego što sam se okrenula i zadremala, osetila sam sveži dodir njegove šake na svom boku, u pokretu zaštitničkom a nehotičnom, lišenom posesivnosti.
   

Napali su nas u praskozorje. Bila su petorica, nisu bili Lusijanci, ali bili su mišićavi, sve muškarci, i dobro su radili kao ekipa.
   Čula sam ih najpre kada je neko nogom razvalio vrata stana. Otkotrljala sam se s kreveta, skočila kraj vrata spavaće sobe i videla ih kako ulaze. Džoni se uspravi i viknu nešto dok je prvi muškarac podizao ošamućivač. Džoni je navukao pamučne gaćice pre nego što je zaspao; ja sam bila naga. Postoje brojni nedostaci kada se boriš nag protiv nekoga ko je odeven, ali najveći problem je psihološki. Ako možeš da savladaš osećaj povećane ranjivosti, ostalo je lako nadoknaditi.
   Prvi muškarac me vide, odluči da ipak ošamuti Džonija, i plati za svoju grešku. Nogom mu izbih oružje iz ruke i oborih ga udarcem iza levog uha. Još dvojica nagrnuše u sobu. Ovaj put obojica su bili dovoljno pametni da se najpre pozabave mnome. Preostala dvojica skočiše ka Džoniju.
   Blokirala sam ubod ukrućenim prstima, parirala šut koji bi me ozbiljno povredio, i odstupila. S moje leve strane nalazila se visoka komoda i teška gornja fioka izašla je glatko. Krupni muškarac preda mnom zakloni lice obema rukama tako da se debelo drvo rascepilo, ali zbog instinktivne reakcije na sekund se otvorio, i ja to iskoristih, unevši čitavo telo u šut. Muškarac broj dva zastenja i odlete natrag na svog partnera.
   Džoni se otimao, ali jedan od uljeza držao ga je kragnom oko vrata dok mu je drugi prikovao noge. Odlepih se s poda iz čučnja, primih udarac mog broja dva i skočih preko kreveta. Tip koji je držao Džonija za noge prolete kroz staklo i drvo prozora bez ijedne reči.
   Nego mi pade na leđa i ja dovrših kolut preko kreveta i poda, pribivši ga uza zid. Bio je dobar. Primio je udarac u rame i pokušao da mi stegne splet nerava iza uha. Imao je za sekund problema zbog dodatnog sloja mišića koji se tamo nalazio, i ja mu zabih lakat duboko u stomak i otkotrljah se. Muškarac koji je davio Džonija pusti ga i zadade mi školski savršen šut u rebra. Primih polovinu udarca, osetih da mi je puklo najmanje jedno rebro i obrnuh se ka njemu, ne pokušavajući da budem elegantna dok sam mu levom rukom gnječila testise. Muškarac vrisnu i ispade iz dalje igre.
   Nisam zaboravila na ošamućivač na podu, baš kao što nije ni poslednji protivnik. On odjuri oko kreveta, van domašaja, i pade na sve četiri da dograbi oružje. Sada konačno osetivši bol od slomljenog rebra, podigoh masivni krevet sa Džonijem na njemu i ispustih ga tipu na glavu i ramena.
   Zavukoh se pod krevet sa svoje strane, uzeh ošamućivač i odstupih u prazan ugao.
   Jedan tip je izleteo kroz prozor. Nalazili smo se na drugom spratu. Muškarac koji je prvi ušao još je ležao kod vrata. Onaj kog sam šutnula, uspeo je da se ispravi na jedno koleno i oba lakta. Po krvi koju je umao na ustima i bradi, pretpostavila sam da mu je rebro probilo plućno krilo. Disao je veoma hrapavo. Krevet je smrvio lobanju drugog muškarca na podu. Dasa koji je davio Džonija sklupčao se kraj prozora, držao za prepone i povraćao. Ošamutih ga tako da ućuti, pa odoh do onoga kog sam šutnula i povukoh ga naviše za kosu. "Ko vas je poslao?"
   "Jebi se." Pljunuo mi je nešto krvave pljuvačke u lice.
   "Možda kasnije", rekoh ja. "Ponovo, ko vas je poslao?" Stavih mu tri prsta uz bok tamo gde mu je grudni koš izgledao udubljen, pa pritisnuh.
   Muškarac vrisnu i preblede. Kada se zakašljao, krv mu je bila i previše crvena na bledoj koži.
   "Ko vas je poslao?" Stavih mu četiri prsta uz rebra.
   "Biskup!" On pokuša da se odmakne od mojih prstiju.
   "Kakav biskup?"
   "Hram Šrajka... Lusus... nemoj, molim te... o, sranje..."
   "Šta ste nameravali da učinite s njim... s nama?"
   "Ništa... O, prokletstvo... nemoj! Treba mi lekar, molim te!"
   "Naravski. Odgovori."
   "Da ga ošamutimo, vratimo... u Hram... na Lusus. Molim te. Ne mogu da dišem."
   "A mene?"
   "Da te ubijemo ako se budeš opirala."
   "O-kej", rekoh i pridigoh ga još malo za kosu, "lepo nam ide. Zašto ga traže?"
   "Ne znam." Vrisnuo je veoma glasno. Držala sam vrata stana na oku. Ošamućivač mi je još bio na dlanu, pod pregršti kose. "Ja... ne... znam..." prodahta on. Sada je svojski krvario. Krv mi je kapala po mišici i levoj dojci.
   "Kako ste stigli ovamo?"
   "EMV... krov."
   "Gde ste se 'ubacili?"
   "Ne znam... kunem se... neki grad na vodi. Podešeno je da se vratimo tamo... molim te!"
   Iskidah mu odeću. Nije imao komlog. Nije bilo nikakvog drugog oružja. Odmah iznad srca imao je istetoviran plavi trozubac. "Gunda?" rekoh.
   "Jah... Bratstvo Parvati."
   Izvan Mreže. Verovatno veoma teško za praćenje. "Svi vi?"
   "Jah... molim te... zovi nekoga da mi pomogne... o, sranje... molim te..." On klonu, gotovo obeznanjen.
   Ispustih ga, odstupih i polih ga zrakom iz ošamućivača.
   Džoni je ustajao, trljao vrat i zurio u mene čudnim pogledom.
   "Obuci se", rekoh ja. "Odlazimo."
   
   EMV je bio stari otvoreni izletnički 'Viken' bez brava za dlan na ploči za paljenje i bez disključa. Sustigli smo terminador pre nego što smo preleteli Francusku i pogledali odozgo u tamu za koju je Džoni rekao da je Atlantski okean. Izuzev svetala ponekog plutajućeg grada ili platforme za bušenje, jedino isvetljenje dolazilo je od zvezda i širokog svetlucanja podvodnih kolonija, nalik na svetlost u bazenima za plivanje.
   "Zašto smo uzeli njihovo vozilo?" upita Džoni.
   "Hoću da vidim odakle su došli dalekobacačem."
   "Rekao je iz Hrama Šrajka na Lususu."
   "Jah. Sada ćemo videti."
   Džonijevo lice bilo je jedva vidljivo dok je gledao odozgo u tamno more, dvadeset klika niže. "Misliš da će ti ljudi umreti?"
   "Jedan je već mrtav", rekoh ja. "Onome sa probijenim plućnim krilom trebaće pomoć. Dvojici će biti dobro. Za onoga što je izleteo kroz prozor ne znam. Da li te je briga za to?"
   "Da. Nasilje je... varvarsko."
   "'Iako je ulična svađa nešto što treba mrzeti, energija ispoljena u njoj prefinjena je'", citirala sam. "Oni nisu bili kibridi, zar ne?"
   "Mislim da nisu."
   "Dakle, postoje najmanje dve grupe koje pokušavaju da te se dočepaju... AI i biskup Hrama Šrajka. A još ne znamo zašto."
   "Sada kao da mi je jasnije."
   Okrenuh se u penastoj naslonjači. Sazvežđa iznad nas - koja mi nisu bila poznata ni sa holoa Stare Zemlje ni sa nebesa bilo kog sveta Mreže koji sam upoznala - bacala su taman toliko svetla da mi omoguće da vidim Džonijeve oči. "Kaži", rekoh.
   "Tvoje pominjanje Hiperiona dalo mi je trag", reče on. "Činjenica da za njega nisam znao. Odsustvo toga govori o njegovoj važnosti."
   "Čudan slučaj psa koji je lajao noću", rekoh ja.
   "Šta?"
   "Ništa. Nastavi."
   Džoni se nagnu bliže. "Jedini razlog da ne budem toga svestan jeste taj što su neki elementi Tehnosrži blokirali moje saznanje o tome."
   "Tvoj kibrid..." Sada je bilo čudno razgovarati tako sa Džonijem. "Ti najveći deo vremena provodiš u Mreži, zar ne?"
   "Da."
   "Zar ne bi negde naleteo na pominjanje Hiperiona? Malo-malo pa je u vestima, naročito kada je reč o Kultu Šrajka."
   "Možda sam i čuo. Možda sam zbog toga bio ubijen."
   Zavalila sam se natrag i pogledala zvezde. "Hajde da priupitamo biskupa", rekoh.
   Džoni reče da su svetla pred nama analog Njujorka iz sredine dvadeset prvog veka. Nije znao za kakav je projekt vaskrsa grad ponovo izgrađen. Isključila sam autopilota i spustila EMV niže.
   Visoke zgrade iz ere falusnih simbola u urbanoj arhitekturi uzdizale su se iz močvara i laguna severnoameričkog pribrežja. U nekolicini su gorela svetla. Džoni pokaza na jednu oronulu ali čudnovato elegantnu građevinu, i reče: "Empajer stejt bilding."
   "O-kej", rekoh ja. "Šta god da je, EMV baš tamo želi da sleti."
   "Da li je bezbedno?"
   Iscerih mu se: "Ništa u životu nije bezbedno." Pustih vozilo da odradi svoje i mi se spustismo do male otvorene platforme ispod tornja zgrade. Izađosmo i stadosmo na napukli balkon. Bilo je sasvim mračno, izuzev svetala iz nekoliko zgrada daleko ispod zvezda. Nekoliko koraka dalje mutni plavi sjaj ocrtavao je portal dalekobacača tamo gde su nekada možda stajala vrata lifta.
   "Idem ja prva", rekoh, ali Džoni je već kročio kroz portal. Stavih pozajmljeni ošamućivač na dlan i krenuh za njim.
   Nikada ranije nisam bila u Hramu Šrajka na Lususu, ali nije bilo sumnje da se sada nalazimo upravo tamo. Džoni je stajao nekoliko koraka ispred mene, ali osim njega,, u blizini nije bilo nikoga. Mesto je bilo hladno, mračno i slično pećini, ukoliko su pećine zaista mogle da budu tako prostrane. Zastrašujuća polihromna skulptura obešena o nevidljive kablove okretala se na neosetnom lahoru. I Džoni i ja se okrenusmo kada portal dalekobacača trepnu i nestade.
   "Pa, sami smo obavili to umesto njih, zar ne?" šapnuh Džoniju. Činilo se da čak i šapat odjekuje u crveno osvetljenoj dvorani. Nisam planirala da se Džoni 'baci do Hrama sa mnom.
   Tada kao da se upali svetlo, ne osvetlivši celu veliku dvoranu, već samo proširivši svoj raspon, tako da smo mogli da vidimo tamo polukrug ljudi. Setila sam se da neke zovu egzorcistima, neke lektorima, a postojala je i jedna kategorija koju sam zaboravila. Ko god da su bili, bilo je zabrinjavajuće videti ih kako stoje tamo, najmanje dvadesetak njih, u odorama koje su varirale crveno i crno, dok su im visoka čela sijala od crvenog svetla iznad glava. Nije mi bilo teško da prepoznam biskupa. On je bio sa mog sveta, iako niži i deblji od većine nas, a odora mu je bila veoma crvena.
   Nisam ni pokušala da sakrijem ošamućivač. Bilo je moguće da ih poobaram sve ako pokušaju da jurnu na nas. Moguće, ali ne i verovatno. Nisam mogla da vidim nikakvo oružje, ali u njihovim odorama mogli su da se kriju čitavi arsenali.
   Džoni krenu ka biskupu, ja za njim. Na deset koraka od čoveka mi stadosmo. Biskup jedini nije stajao. Stolica mu je bila od drveta i izgledala je kao da se može složiti tako da se njeni komplikovani rukonasloni, držači, leđa i noge mogu nositi sklopljeni. Isto se moglo reći i za masu mišića i sala koju je skrivala biskupova odora.
   Džoni načini još korak napred. "Zašto ste pokušali da otmete mog kibrida?" Obratio se svetom čoveku Kulta Šrajka kao da mi ostali nismo tu.
   Biskup se zakikota i odmahnu glavom. "Moj dragi... entitetu... istina je da smo želeli vaše prisustvo na našem mestu klanjanja, ali nemate nikakav dokaz da smo umešani u bilo kakav pokušaj vaše otmice."
   "Ne interesuju me dokazi", reče Džoni. "Zanima me zašto želite da budem tu."
   Začuh šuštanje iza leđa i brzo se okrenuh, sa ošamućivačem punim i uperenim, ali široki krug sveštenika Šrajka ostao je nepokretan. Većina ih je bila izvan dometa ošamućivača. Poželela sam da sam ponela sa sobom očevo oružje sa projektilima.
   Biskupov glas bio je dubok, bogat i kao da je ispunjavao ogromni prostor. "Sigurno znate da je Crkva konačnog ispaštanja duboko zainteresovana za svet Hiperion."
   "Da."
   "I svakako ste svesni da je tokom nekoliko proteklih vekova ličnost pesnika Kitsa sa Stare Zemlje bila utkana u kulturni mit kolonije na Hiperionu?"
   "Da? Pa?"
   Biskup protrlja obraz velikim crvenim prstenom koji je nosio na jednom prstu. "Zato smo se saglasili sa vašom željom da pođete na hodočašće Šrajku. Bili smo uznemireni kada ste tu ponudu povukli."
   Džonijev izraz zaprepašćenja bio je krajnje ljudski. "Ja sam to ponudio? Kada?"
   "Pre osam lokalnih dana", reče biskup. "U ovoj prostoriji. Vi ste nam pristupili sa tom zamisli."
   "Da li sam rekao zbog čega želim da idem na... hodočašće Šrajku?"
   "Rekli ste da je to... mislim da ste upotrebili izraz... 'važno za vaše obrazovanje'. Možemo da vam pokažemo snimak, ako želite. Sve takve razgovore snimamo u Hramu. Ili možete dobiti kopiju snimka kako biste ga pogledali kada vam bude odgovaralo."
   "Da", reče Džoni.
   Biskup klimnu glavom i jedan akolit, ili koji je đavo već bio, nestade na trenutak u pomrčini i vrati se sa standardnim video čipom u ruci. Biskup ponovo klimnu glavom i muškarac u crnoj odori istupi i pruži Džoniju čip. Ošamućivač mi je bio spreman sve dok se tip nije vratio u polukrug posmatrača.
   "Zašto ste poslali gunde za nama?" upitah ja. Bilo je to prvi put da sam progovorila pred biskupom i glas mi je zvučao suviše glasno i suviše sirovo.
   Sveti čovek Šrajka mahnu punačkom šakom. "M. Kits je izrazio interesovanje da krene na naše najsvetije hodočašće. Pošto mi smatramo da se Konačno ispaštanje svakim danom sve više bliži, to za nas ima nemalu važnost. Usledili su izveštaji naših agenata da je M. Kits mogao biti žrtva jednog ili više napada i da je izvesna privatna detektivka... vi, M. Lamija... odgovorna za uništenje kibridskog telohranitelja koje je M. Kitsu obezbedila Tehnosrž."
   "Telohranitelja!" Došao je red na mene da se zaprepastim.
   "Naravno", reče biskup. On se okrenu ka Džoniju. "Džentlmen sa perčinom nedavno ubijen na templarskoj ekskurziji, zar to nije isti čovek kog ste predstavili samo nedelju dana ranije kao svog telohranitelja? On se može videti na snimku."
   Džoni ne reče ništa. Činilo se kao da pokušava nečega da se seti.
   "U svakom slučaju", nastavi biskup, "moramo imati vaš odgovor što se tiče hodočašća pre nego što se okonča ova nedelja. Sequoia Sempervirens kreće iz Mreže za devet lokalnih dana."
   "Ali, to je templarski drvobrod", reče Džoni. "Oni ne izvode dugi skok do Hiperiona."
   Biskup se osmehnu. "U ovom slučaju, da. Imamo razlog da verujemo kako će ovo biti poslednje hodočašće pod pokroviteljstvom Crkve i zakupili smo templarsku svemirsku letelicu kako bismo omogućili što većem broju vernika da otputuju." Biskup mahnu i muškarci odeveni u crveno i crno povukoše se u tamu. Dva egzorcista istupiše da mu sklope stolicu i biskup ustade. "Molim vas da nam date svoj odgovor što je pre moguće." On ode. Preostali egzorcist ostade da nas otprati napolje.
   Nije bilo više dalekobacača. Izašli smo na glavna vrata hrama i zastali na prvom stepeniku dugog stepeništa, zagledani u Tržnicu Predvorja centra košnice, udišući hladan vazduh sa mirisom ulja.
   

Automatik mog oca bio je u fioci, gde sam ga i ostavila. Proverila sam da li je pun flešeta, ugurala šaržer natrag i odnela oružje u kuhinju gde se pripremao doručak. Džoni je sedeo za dugim stolom i zurio kroz sive prozore u utovarni dok. Donesoh omlet i sedoh ispred njega. On podiže pogled dok sam sipala kafu.
   "Da li mu veruješ?" upitah. "Da je to bila tvoja zamisao?"
   "Videla si video snimak."
   "Snimci mogu biti i lažni."
   "Da. Ali ovaj nije."
   "Zašto si se dobrovoljno prijavio za to hodočašće? I zašto je telohranitelj pokušao da te ubije posle tvog razgovora sa Crkvom Šrajka i templarskim kapetanom?"
   Džoni okusi omlet, klimnu glavom i uze još jednu punu viljušku. "Taj... telohranitelj... je za mene potpuno nepoznata stvar. Mora da mi je bio dodeljen u nedelji koje se ne sećam. Njegova prava svrha očigledno je bila da se postara da ne otkrijem nešto... ili, ako na to naletim, da me eliminiše."
   "Nešto u Mreži ili u datum-ravni?"
   "U Mreži, pretpostavljam."
   "Moramo da saznamo za koga je on... to... radio, i zašto su ti ga dodelili."
   "Ja to znam", reče Džoni. "Samo što sam pitao. Srž odgovara da sam tražio telohranitelja. Kibrida je kontrolisao AI neksus koji je nešto poput snaga obezbeđenja."
   "Pitaj zbog čega je pokušao da te ubije."
   "Pitao sam. Oni nedvosmisleno poriču da je tako nešto moguće."
   "Zašto se onda taj takozvani telohranitelj vrzmao oko tebe u nedelji posle ubistva?"
   "Oni kažu da su, iako nisam ponovo zatražio bezbednost posle svog... diskontinuiteta... vlasti Srži smatrale da bi bilo poželjno da mi obezbede zaštitu."
   Nasmejah se. "Jaka zaštita. Zbog čega je onda, kog đavola, bežao kad sam ga uhvatila na templarskom svetu? Čak se ne trude ni da im priča bude uverljiva, Džoni."
   "Ne."
   "A ni biskup nije objasnio otkud Crkvi Šrajka pristup dalekobacačem do Stare Zemlje... ili kako već ne zovu taj pozorišni svet."
   "Nismo ga ni pitali."
   "Ja nisam pitala zato što sam želela da izađem iz tog prokletog hrama u jednom komadu."
   Džoni kao da me nije čuo. Srkutao je kafu, pogleda uperenog negde drugde.
   "Šta je bilo?" upitah.
   On se okrenu da me pogleda, kuckajući noktom palca po donjoj usni. "Ovde postoji paradoks, Bron."
   "Šta to?"
   "Ako je moj cilj zaista bio da odem na Hiperion... da moj kibrid tamo otputuje... onda ne bih mogao da ostanem u Tehnosrži. Morao bih čitavu svoju svest da ulijem u sam kibrid."
   "Zašto?" Ali još dok sam postavljala to pitanje, shvatila sam razlog.
   "Razmisli. Datum-ravan je sama po sebi apstraktna. Mešavina datasfera koje su proizveli kompjuteri i AI, i kvaziperceptualnih gibsonijanskih matriksa, prvobitno načinjenih za ljudske operatore a sada prihvaćenih kao zajedničko okruženje za čoveka, mašinu i AI."
   "Ali AI hardver postoji negde u stvarnom svemiru", rekoh ja. "Negde u Tehnosrži."
   "Da, ali to je irelevantno za funkcionisanje AI svesti", reče Džoni. "Ja mogu da se 'nalazim' svuda gde mogu da otputujem zahvaljujući preklapanju datasfera... na svim svetovima Mreže, naravno, u datum-ravni i na svakom od konstrukta Tehnosrži, poput Stare Zemlje... ali samo u tom miljeu mogu da budem 'svestan', da upravljam senzorima ili daljinskim napravama kao što je ovaj kibrid."
   Spustih svoju šolju i zagledah se u stvar sa kojom sam vodila ljubav kao sa muškarcem koliko protekle noći. "Da?"
   "Kolonijalni svetovi imaju ograničene datasfere", reče Džoni. "Mada postoje izvesni kontakti sa Tehnosrži, putem fetlinijskih transmisija, to je razmena podataka samo... više slična kompjuterskim interfejsima iz prvog informatičkog doba... pre nego tok svesti. Hiperionova datasfera je toliko primitivna da gotovo ne postoji. A po onome što mogu da dobijem od podataka, Srž nema baš nikakav kontakt sa tim svetom.
   "Da li je to normalno?" upitah ja. "Mislim, za jedan tako udaljeni kolonijalni svet?"
   "Ne. Srž je u kontaktu sa svakim kolonijalnim svetom, sa takvim međuzvezdanim varvarima kao što su Proterani, i sa drugim izvorima koje Hegemonija ne može ni da zamisli."
   Sedela sam omamljena. "Sa Proteranima?" Posle rata na Bresiji, koji se dogodio pre nekoliko godina, Proterani su za Mrežu bili glavni bauci. Pomisao da Srž... ista kongregacija AI-ja koja savetuje Senat i Svestvar, i koja omogućuje postojanje čitave naše ekonomije, sisteme dalekobacača i tehnološke civilizacije... Pomisao da je Srž u vezi sa Proteranima bila je zastrašujuća. A šta je kog đavola Džoni mislio pod 'drugim izvorima'? U tom trenutku nisam to baš želela da znam.
   "Ali, rekao si da tvoj kibrid može tamo da otputuje?" rekoh ja. "Šta si mislio pod 'ulivanjem čitave svesti' u tvoj kibrid? Da li AI može da postane... čovek? Možeš li da postojiš samo u svom kibridu?"
   "To je već učinjeno", reče Džoni tiho. "Jednom. Rekonstrukcija ličnosti slične mojoj. Pesnik iz dvadesetog veka, po imenu Ezra Paund. On je napustio svoju AI ličnost i umakao iz Mreže u svom kibridu. Ali rekonstrukt Paunda bio je lud."
   "Ili zdrav", rekoh ja.
   "Da."
   "Znači, svi podaci i ličnost AI mogu da prežive u organskom mozgu kibrida?"
   "Naravno da ne mogu, Bron. Niti jedan procenat jednog procenta moje sveukupne svesti ne bi preživeo taj prelazak. Organski mozgovi ne mogu da obrađuju ni najprimitivnije informacije onako kao naši. Ličnost koja bi tako bila dobijena, ne bi bila AI ličnost... niti bi bila istinski ljudska svest niti kibrid..." Džoni prekinu usred rečenice i brzo se okrenu da pogleda kroz prozor.
   Posle jednog dugog minuta, upitah: "Šta je bilo?" Pružih ruku, ali ga ne dodirnuh.
   On progovori ne okrenuvši se. "Možda sam pogrešio kada sam rekao da ta svest ne bi bila ljudska", šapnuo je. "Moguće je da bi tako proizvedena ličnost bila ljudska, sa dodirom nekog božanskog ludila i metaljudske perspektive. Mogla bi da bude... kada bi bila pročišćena od svih sećanja na svoje doba, od čitave svesti Srži... mogla bi da bude ličnost za koju je kibrid i bio programiran..."
   "Džon Kits", rekoh ja.
   Džoni se okrenu od prozora i zatvori oči. Glas mu je bio promukao od emocija. Bilo je to prvi put da ga čujem kako recituje poeziju:
   
   Fanatici sanjaju sne i u njima pletu
   Raj za sektu, i to divalj sav
   Zbog najuzvišenijeg spavanja od svih
   I slutnji Neba; šteta što ti nisu
   U velinu tragali il' divljem indijskom listu
   Za senkama melodičnog kazivanja.
   Al' bez lovora žive oni, sanjaju i mru;
   Jer samo Poezija ume da im razabere sne,
   I samo finom čarolijom reči da spase
   Maštu od magije crne
   I glupave omađijanosti. Ko još može reći:
   "Ti Pesnik nisi - i ne smeš pričat' svoje sne"?
   Jer svaki čovek čija duša nije od zemlje
   Vizije ima, zbori o ljubavi svojoj,
   Poučen dobro jeziku maternjem.
   Da l' su snovi ovi koje probat' treba
   Pesnika il' Fanatika, saznaće se tek
   Kad ovaj topli pisar, ruka moja, u grobu se nađe.
   
   "Ne kapiram", rekoh ja. "Šta to znači?"
   "To znači", reče Džoni sa blagim osmehom, "da znam kakvu sam odluku doneo i zbog čega sam je doneo. Želeo sam da prestanem da budem kibrid i da postanem čovek. Želeo sam da odem na Hiperion. I dalje to želim."
   "Neko te je zbog te odluke ubio pre nedelju dana", rekoh ja.
   "Da."
   "A ti želiš ponovo to da pokušaš?"
   "Da."
   "Zašto ovde ne uliješ svoju svest u kibrida? Zašto ne postaneš čovek u Mreži?"
   "Ne bi vredelo", reče Džoni. "Ono što ti vidiš kao složeno međuzvezdano društvo, samo je mali deo matriksa stvarnosti Srži. Stalno bih bio u sukobu sa AI, bio bih im prepušten na milost i nemilost. Kitsova ličnost... stvarnost... nikada ne bi opstala."
   "U redu", rekoh ja, "treba da izađeš iz Mreže. Ali, postoje i druge kolonije. Zašto Hiperion?"
   Džoni me uze za ruku. Prsti su mu bili dugi, topli i snažni. "Zar ne shvataš, Bron? Tu postoji neka veza. Moguće je da su Kitsovi snovi o Hiperionu bili neka vrsta transvremenske komunikacije između njegove tadašnje ličnosti i njegove sadašnje ličnosti. Ako ništa drugo, Hiperion je ključna misterija našeg doba - fizička i poetična - i sasvim je verovatno da je on... da sam ja bio rođen, da sam umro i ponovo bio rođen kako bih je istražio."
   "Meni to zvuči kao ludilo", rekoh ja. "Snovi o veličini."
   "Gotovo sigurno", nasmeja se Džoni. "A nikada nisam bio srećniji!" On me zgrabi za mišice i natera me da ustanem, pa me zagrli. "Hoćeš li poći sa mnom, Bron? Hoćeš li poći sa mnom na Hiperion?"
   Trepnuh, iznenađena koliko njegovim pitanjem toliko i svojim odgovorom, koji me je ispunio kao nalet topline. "Da", rekoh. "Poći ću."
   Tada smo otišli u deo za spavanje i do kraja dana vodili ljubav, zaspavši konačno da bismo se probudili u prigušenoj svetlosti treće smene napolju, u industrijskom rovu. Džoni je ležao na leđima, sa očima boje lešnika otvorenim i zagledanim u tavanicu, izgubljen u mislima. Ali ne toliko da se ne osmehne i da me ne zagrli. Ugnezdila sam obraz kraj njega, smestila ga u malo udubljenje tamo gde se rame spaja sa grudnim košem, i ponovo zaspala.
   

Nosila sam svoju najbolju odeću - komplet od crnog konca, bluzu od svile sa Renesanse, sa Karvnelovim rubinom uz vrat, nakrivljeni 'Julin BrQ' trorogi šešir - kada smo Džoni i ja sutradan prešli dalekobacačem na TC2. Ostavila sam ga u baru sa drvetom i mesingom, blizu centralnog terminala, ali tek pošto sam mu doturila tatin automatik u papirnoj kesi i rekla mu da puca u svakoga ko ga pogleda popreko.
   "Engleski Mreže je tako suptilan jezik", reče on.
   "Ta fraza je starija od Mreže", rekoh ja. "Samo ti to uradi." Stisnuh mu ruku i odoh bez osvrtanja.
   Uzela sam nebeski taksi do Upravnog kompleksa i prošla kroz nekih devet bezbednosnih provera pre nego što su me pustili da uđem u Centar. Prešla sam peške pola klike kroz Park jelenova, diveći se labudovima u obližnjem jezeru i belim zgradama na vrhu brda u daljini, a onda je usledilo još devet provera pre nego što me je žena iz bezbednosti Centra povela popločanom stazom ka sedištu vlade, niskoj, skladnoj zgradi smeštenoj usred cvetnih vrtova i pitomih brda. Tamo se nalazila elegantno nameštena čekaonica, ali jedva da sam imala vremena da sednem na autentičnog 'De Kuninga' od pre Hedžire, kad se pojavio ađutant i uveo me u privatnu kancelariju CEO.
   Meina Gledston obiđe oko stola da se rukuje sa mnom i povede me do fotelje. Bilo je čudno videti je sada lično posle svih onih godina koliko sam je gledala na HTV-u. Bila je još impresivnija uživo: kosa joj je bila kratko podšišana, ali kao da se talasala unazad u sivobelim pramenovima; obrazi i brada bili su joj oštri i linkolnovski, kao što su insistirali svi istorijski potkovani mudraci, ali krupne, tužne, smeđe oči bile su ono što je dominiralo licem i teralo čoveka da se oseća kao da je u prisustvu jedne zaista izuzetne osobe.
   Ustanovila sam da su mi se usta osušila. "Hvala što ste me primili, M. Izvršna. Znam koliko ste zauzeti."
   "Nikada nisam previše zauzeta za tebe, Bron. Baš kao što tvoj otac nikada nije bio previše zauzet za mene kada sam bila mlađi senator."
   Klimnuh glavom. Tata je jednom opisao Meinu Gledston kao jedinog političkog genija u Hegemoniji. Znao je da će jednog dana postati CEO uprkos kasnom početku političke karijere. Žao mi je što tata to nije da doživi.
   "Kako ti je majka, Bron?"
   "Dobro je, M. Izvršna. Sada retko odlazi iz našeg letnjikovca na Friholmu, ali viđam je za svaki Božićni festival."
   Gledstonova klimnu glavom. Sedela je nehajno na ivici masivnog stola, za koji su tabloidi tvrdili da je nekada pripadao jednom ubijenom predsedniku - ne Linkolnu - iz SAD, u vreme pre Greške, ali sada se osmehnula i obišla oko njega kako bi sela u jednostavnu stolicu. "Nedostaje mi tvoj otac, Bron. Volela bih da je u ovoj vladi. Da li si videla jezero dok si dolazila?"
   "Da."
   "Sećaš se kako ste se ti i moj Kresten tamo igrali brodićima kada ste bili klinci?"
   "Jedva, M. Izvršna. Bila sam prilično mala."
   Meina Gledston se osmehnu. Interkom zacvrkuta, ali ona mahnu rukom i ućutka ga. "Kako mogu da ti pomognem, Bron?"
   Udahnuh. "M. Izvršna, ne znam da li znate da radim kao nezavisni privatni detektiv..." Nisam sačekala da mi potvrdi. "Slučaj na kom odnedavno radim odveo me je natrag, do tatinog samoubistva..."
   "Bron, znaš da je to krajnje pažljivo istraženo. Videla sam izveštaj komisije."
   "Jah", rekoh ja. "I ja. Ali nedavno sam otkrila neke jako čudne stvari o Tehnosrži i njenom stavu prema svetu Hiperionu. Zar niste vi i tata radili na zakonskom predlogu koji bi Hiperion uveo u Protektorat Hegemonije?"
   Gledstonova klimnu glavom. "Da, Bron, ali te godine bilo je razmatrano i više desetina drugih kolonija. Nijedna nije bila primljena."
   "Tako je. Ali, da li su Srž i Savetodavno veće AI pokazali izuzetno interesovanje za Hiperion?"
   CEO zakucka perom po donjoj usni. "Kakve to informacije imaš, Bron?" Zaustih da odgovorim, ali ona podiže prst. "Čekaj!" Ona uključi interaktivni. "Tomase, idem na neki minut napolje. Molim te, postaraj se za zabavu trgovačke delegacije sa Sol Drakonija ako ja malo zakasnim."
   Nisam je videla da uključuje bilo šta drugo, ali iznenada plavozlatni portal dalekobacača zazuja blizu suprotnog zida. Ona mi pokaza da prođem prva.
   Ravnica zlatne, do kolena visoke trave pružala se do horizonta koji je izgledao udaljeniji nego što je uobičajeno. Nebo je bilo bledožuto, sa uglačanim bakarnim prugama koje su mogle da budu oblaci. Nisam prepoznala taj svet.
   Meina Gledston kroči napolje i dodirnu šaru komloga na rukavu. Portal dalekobacača zatrepta i nestade. Topli lahor donosio nam je mirise začina.
   Gledstonova ponovo dodirnu rukav, baci pogled ka nebu i klimnu glavom. "Izvini zbog gnjavaže, Bron. Kastrop-Rauksel nema nikakvu datasferu niti satelite. Sad te molim da nastaviš s onim što si počela da govoriš. Na kakve si to informacije naišla?"
   Pogledah unaokolo po praznim livadama. "Ništa što bi zahtevalo ovakvu bezbednost... verovatno. Upravo sam otkrila da je Tehnosrž izgleda vrlo zainteresovana za Hiperion. Takođe su načinili neku vrstu analoga Stare Zemlje... čitav svet!"
   Ako sam očekivala šok ili iznenađenje, bila sam razočarana. Gledstonova klimnu glavom. "Da. Znamo za analog Stare Zemlje."
   Ja sam bila šokirana. "Zašto to onda nije objavljeno? Ako Srž već može da ponovo izgradi Staru Zemlju, mnogo ljudi bilo bi zainteresovano za to."
   Gledstonova poče da hoda i ja krenuh sa njom, hodajući brže, kako bih održala korak s njenim dugim nogama. "Bron, nije u Hegemonijinom interesu da se to objavi. Naši najbolji ljudski obaveštajni izvori nemaju pojma zbog čega bi Srž učinila nešto takvo. Nisu ponudili nikakvo objašnjenje. Najbolja politika je da se sačeka. Kakve ti informacije imaš o Hiperionu?"
   Nisam imala pojma smem li da verujem Meini Gledston, bez obzira na stara vremena. Ali znala sam da, ako nameravam da dođem do informacija, neke moram i da dam. "Načinili su analognu rekonstrukciju jednog pesnika sa Stare Zemlje", rekoh ja, "i izgleda da su opsednuti time da sve informacije o Hiperionu drže što dalje od njega."
   Gledstonova ubra dugu vlat trave i pože da je sisa. "Kibrid Džona Kitsa."
   "Da." Pazila sam da ovaj put ne pokažem iznenađenje. "Znam da je tata iz petnih žila pokušavao da obezbedi status protektorata za Hiperion. Ako Srž ima neki poseban interes na tom mestu, možda je ona imala neke veze... možda je izmanipulisala..."
   "Njegovo navodno samoubistvo?"
   "Jah?"
   Vetar je njihao travu u talasima. Nešto veoma malo protrča kroz vlati kraj naših nogu. "To nije daleko od mogućeg, Bron. Ali nisu postojali apsolutno nikakvi dokazi. Reci mi šta taj kibrid namerava da učini?"
   "Prvo mi recite zbog čega je Srž toliko zainteresovana za Hiperion?"
   Starija žena raširi ruke. "Kada bismo to znali, Bron, mnogo bih mirnije noću spavala. Koliko znamo, Tehnosrž je opsednuta Hiperionom već vekovima. Kada je CEO Jevšenski dozvolio Kralju Biliju sa Askvita da ponovo kolonizuje planetu, to gotovo da je najavilo pravo izdvajanje AI-ja iz Mreže. Nedavno je postavljanje našeg fetlinijskog primopredajnika izazvalo sličnu krizu."
   "Ali AI se nisu izdvojili."
   "Ne, Bron, izgleda da smo im mi, iz ko zna kojih razloga, potrebni isto toliko koliko i oni nama."
   "Ali, ako su toliko zainteresovani za Hiperion, zbog čega onda nisu dopustili njegovo uključenje u Mrežu, tako da mogu i sami tamo da odu?"
   Gledstonova prođe rukom kroz kosu. Bronzani oblaci visoko iznad njih mreškali su se od nekakvog fantastičnog mlaza. "Oni su nepokolebljivi u tome da se Hiperion ne primi u Mrežu", reče ona. "To je zanimljiv paradoks. Reci mi šta će kibrid da učini."
   "Najpre mi recite zašto je Srž opsednuta Hiperionom."
   "Ne znamo sa sigurnošću."
   "Onda mi dajte svoju najbolju pretpostavku."
   CEO Gledston izvadi vlat trave iz usta i pogleda je. "Verujemo da se Srž upustila u zaista izuzetan projekt koji bi im omogućio da predviđaju... sve. Da barataju svakom varijablom prostora, vremena i istorije kao kvantumom upotrebljivih informacija."
   "Njihov Projekt ultimativne inteligencije", rekoh ja, znajući da sam nepažljiva, i ne mareći više za to.
   Ovaj put CEO Gledston pokaza da je šokirana. "Otkud ti znaš za to?"
   "Kakve veze taj projekt ima sa Hiperionom?"
   Gledstonova uzdahnu. "Ne znamo sa sigurnošću, Bron. Ali znamo da na Hiperionu postoji anomalija koju oni nisu mogli da uzmu kao faktor u svojim prediktivnim analizama. Znaš za takozvane Vremenske grobnice koje Crkva Šrajka smatra svetim?"
   "Naravski. Već neko vreme su zabranjene za turiste."
   "Da. Zbog nesreće koja se tamo desila jednom istraživaču pre nekoliko decenija, naši naučnici su potvrdili da antientropijska polja oko grobnica nisu samo puka zaštita od erodirajućih efekata vremena, kao što se široko verovalo."
   "Šta su one?"
   "Ostaci polja... ili sile... koja je u stvari poslala grobnice i njihovu sadržinu natrag kroz vreme, iz neke daleke budućnosti."
   "Sadržinu?" izustila sam. "Ali, grobnice su prazne. Još od trenutka kada su otkrivene."
   "Prazne su sada", reče Meina Gledston. "Ali, postoje dokazi da su bile pune... da će biti pune... kada se otvore. U našoj bliskoj budućnosti."
   Zurila sam u nju. "Koliko bliskoj?"
   Njene tamne oči ostale su blage, ali pokret glave bio je odlučan. "Već sam ti rekla i suviše, Bron. Zabranjujem ti da to ponoviš. Pobrinućemo se za tu tišinu ako bude neophodno."
   Sakrila sam sopstvenu zbunjenost tako što sam pronašla travku i zgulila je kako bih je sažvakala. "U redu", rekoh. "Šta će to izaći iz grobnica? Tuđini? Bombe? Nekakve obrnute vremenske kapsule?"
   Gledstonova se stegnuto osmehnu. "Da to znamo, Bron, bili bismo ispred Srži, a to nismo." Osmeh nestade. "Naša hipoteza je da su grobnice u vezi s nekakvim budućim ratom. Preuređivanje budućih rezultata izmenom prošlosti, možda."
   "Rata između koga, Hrista mu?"
   Ona ponovo raširi ruke. "Treba da se vratimo, Bron. Hoćeš li mi, molim te, reći šta Kitsov kibrid namerava sada da učini?"
   Spustih pogled, a onda ga ponovo podigoh i suočih se s njenim. Nisam mogla nikome da verujem, ali Srž i Crkva Šrajka već su znale za Džonijeve planove. Ako je ovo trostruka igra, možda bi svaka strana trebalo da zna da u toj gomili postoji i neki dobar momak. "Uložiće čitavu svoju svest u kibrid", rekoh ja prilično nezgrapno. "Postaće čovek, M. Gledston, a onda otići na Hiperion. Ja idem s njim."
   CEO Senata i Svestvari, vrhovna zvaničnica vlade koja se prostirala na gotovo dve stotine svetova i nad milijardama ljudi, zurila je u mene jedan dugi trenutak, u tišini. Onda ona reče: "Znači, namerava da ode na hodočašće templarskim brodom."
   "Da."
   "Ne", reče Meina Gledston.
   "Kako to mislite?"
   "Mislim tako da Sequoia Sempervirens neće dobiti dozvolu da napusti svemir Hegemonije. Neće biti nikakvog hodočašća sve dok Senat ne zaključi da je to u našem interesu." Glas joj je bio tvrd kao gvožđe.
   "Džoni i ja ćemo otići kovit-brodom", rekoh ja. "Hodočašće je ionako za gubitnike."
   "Ne", reče ona. "Izvesno vreme nijedan civilni kovit-brod neće poći ka Hiperionu."
   Reč 'civilni' me je naterala da shvatim. "Rat?"
   Usne Gledstonove bile su stisnute. Ona klimnu glavom. "Pre nego što većina kovit-brodova bude u stanju da stigne do tog regiona."
   "Rat sa... Proteranima?"
   "Isprva. Gledaj na to kao na način da raščistimo stvar između nas i Tehnosrži, Bron. Ili ćemo morati da uključimo Hiperionov sistem u Mrežu, kako bismo omogućili da ga štiti SILA, ili će on pripasti rasi koja prezire Srž i ne veruje nijednom AI."
   Nisam pomenula Džonijevu napomenu da je Srž u vezi sa Proteranima. Ja rekoh: "Način da raščistimo stvar. Fino. Ali, ko je izmanipulisao Proterane da napadnu?"
   Gledstonova me pogleda. Ako je njeno lice u tom trenu bilo linkolnovsko, onda je Linkoln sa Stare Zemlje bio jedan opaki džambas. "Vreme je da se vratimo, Bron. Shvataš koliko je važno da ništa od ovih informacija ne procuri."
   "Shvatam samo da mi ne biste to rekli da niste za to imali razloga", rekoh ja. "Ne znam kome želite da sve ovo saopštite, ali znam da sam glasnik a ne poverenik."
   "Ne potcenjuj našu odlučnost da sve ovo ostane u tajnosti, Bron."
   Nasmejah se. "Gospo, ne bih potcenila vašu odlučnost ma o čemu da je reč."
   Meina Gledston mi pokaza da prva prođem kroz portal dalekobacača.
   
   "Znam kako možemo da saznamo namere Srži", reče Džoni dok smo se vozili sami u iznajmljenom laznom čamcu na Mare Infinitusu. "Ali, biće opasno."
   "Kao da je to nešto novo."
   "Ozbiljno. To moramo da pokušamo samo ako smatramo da je imperativ da shvatimo čega se to Srž plaši na Hiperionu."
   "Ja smatram da je tako."
   "Trebaće nam neki operativac. Neko ko je umetnik u operacijama datum-ravni. Neko pametan, ali ne toliko pametan da ne rizikuje. I neko ko bi rizikovao sve, a onda to sačuvao u tajnosti kao ultimativnu kiberbljak podvalu."
   Iscerih se Džoniju. "Znam baš takvog."
   
   

BB je živeo sam u jeftinom stanu, u podnožju jeftinog tornja u jeftinom kraju na TC2. Ali u hardveru koji je ispunjavao najveći deo prostora četvorosobnog stana, nije bilo ničeg jeftinog. Najveći deo BB-jeve plate u protekloj standardnoj deceniji otišao je na najsavršenije kiberbljak igračke.
   Počela sam tako što sam rekla da želim da učini nešto nezakonito. BB je rekao da, kao javni službenik, ne može tako nešto ni da uzme u razmatranje. Pitao je o čemu je reč. Džoni je počeo da objašnjava. BB se nagnuo napred i ja sam mu videla stari kiberbljak sjaj u očima, koji je imao još od koledža. Gotovo da sam očekivala da će pokušati da na licu mesta secira Džonija, kako bi video kako radi jedan kibrid. Onda je Džoni došao do zanimljivog dela i BB-jev sjaj pretvorio se u neku vrstu zelenog bleska.
   "Kada budem uništio svoju AI ličnost", reče Džoni, "premeštanje u svest kibrida trajaće samo nekoliko nanosekundi, ali za to vreme moj deo perimetra odbrane u Srži će pasti. Bezbednosni fagi će ispuniti prazninu pre nego što prođe mnogo nanosekundi, ali za to vreme..."
   "Ulazak u Srž", šapnu BB, dok su mu oči blistale kao neki antikni VDT.
   "Biće to veoma opasno", napomenu Džoni. "Koliko ja znam, nijedan ljudski operater nikada nije prodro kroz periferiju Srži."
   BB protrlja gornju usnu. "Postoji legenda da je to učinio Kauboj Gibson pre nego što se Srž osamostalila", promrmlja on. "Ali niko u to ne veruje. A Kauboj je nestao."
   "Čak i ako prodrete", reče Džoni, "neće biti dovoljno vremena za pristup podacima, ali ja za njih imam koordinate."
   "Jebote, fantastično", šapnu BB. On se ponovo okrenu svojoj konzoli i posegnu za priključkom. "Učinimo to."
   "Sada?" rekoh ja. Čak je i Džoni izgledao zatečeno.
   "Zašto da čekamo?" BB se priključi i pričvrsti metakorteksne vodove, ali ostavi kontrolnu tablu u praznom hodu. "Hoćemo li da uradimo to, ili nećemo?"
   Odoh do Džonija, na kauč, i uzeh ga za ruku. Koža mu je bila hladna. Nije imao nikakav izraz na licu, ali mogla sam da zamislim kako mu je sada kada se suočio s neminovnim uništenjem svoje ličnosti i prethodnog postojanja. Čak i ako transfer bude funkcionisao, čovek sa ličnošću Džona Kitsa neće biti 'Džoni.'
   "U pravu je", reče Džoni. "Zašto da čekamo?"
   Poljubih ga. "U redu", rekoh. "Ja ulazim sa BB-jem."
   "Ne!" Džoni mi stegnu ruku. "Ne možeš da nam pomogneš, a opasnost će biti strašna."
   Začuh sopstveni glas, neumoljiv koliko i glas Meine Gledston. "Možda. Ali, ne mogu da tražim od BB-ja da učini ovo, ako ja neću. A i ne želim da te ostavim tamo unutra samog." Stisnuh mu ruku poslednji put i odoh da sednem do BB-ja, kraj konzole. "Kako da se uključim u ovu jebenu stvar, BB?"
   
   Čitali ste sve ono o kiberbljakovima. Znate sve o strašnoj lepoti datum-ravni, o trodimenzionalnim autostradama sa pejzažima crnog leda, o neonskim perimetrima i fluorescentnim čudnim petljama, treperavim oblakoderima blokova podataka ispod lebdećih oblaka prisustva AI. Sve sam to videla jašući na BB-jevom nosećem talasu. Bilo je to gotovo previše. Previše snažno. Previše zastrašujuće. Mogla sam da čujem crne pretnje glomaznih bezbednosnih faga; mogla sam da nanjušim smrt u dahu protivudarnih virusa-pantljičara čak i kroz ledene zastore; mogla sam da osetim težinu gneva AI iznad nas - bili smo insekti pod nogama slona - a još nismo ništa učinili, osim što smo putovali odobrenim drumovima podataka posle uloženog pristupnog posla, koji je BB izmislio, nekog domaćeg zadatka za njegov posao u Tekućoj kontroli podataka i statistike.
   A ja sam imala vodove pričvršćene na glavu i videla sam stvari u datum-ravni u mutnoj crno-beloj TV verziji, dok su Džoni i BB posmatrali puni stimsim holo.
   Ne znam kako su to podesili.
   "O-kej", oglasi se BB nečim nalik na šapat, u datum-ravni, "stigli smo."
   "Gde?" Sve što sam videla bio je beskrajni lavirint jarkih svetala i još svetlijih senki, deset hiljada gradova raspoređenih u četiri dimenzije.
   "Na periferiju Srži", šapnu BB. "Drži se. Idemo."
   Nisam imala ruke kojima bih mogla da se držim, niti bilo šta drugo, u ovoj vasioni, čime bih mogla fizički da se uhvatim, ali usredsredila sam se na nijanse obličja talasa koji je bio naš kamion sa podacima, i ščepala ga.
   Tada je Džoni umro.
   Videla sam nuklearnu eksploziju iz prve ruke. Kada je tata bio senator, vodio je mamu i mene u Školu komandovanja Olimp da posmatramo demonstraciju SILE. Poslednja predstava za publiku priređena je tako što je osmatračka mahuna poslata dalekobacačem na neki svet Bogu iza leđa... mislim, na Armagast... i izviđački vod SILE:kopno ispalio je čistu taktičku nuklearnu bombu na tobožnjeg protivnika nekih devet klika daleko. Osmatračka mahuna bila je zaštićena zaštitnim poljem klase deset, polarizovanim, a bomba je bila samo terensko-taktička, od pedeset kilotona, ali nikada neću zaboraviti tu eksploziju, udarni talas koji je zaljuljao mahunu od osam tona kao list na odbojnicima, fizički šok od svetla tako opsceno jarkog da je polarizovalo naše polje kao da je ponoć, i opet nam nateralo suze na oči, i zaurlalo da prodre unutra.
   Ovo je bilo gore.
   Jedan deo datum-ravni je, čini se, blesnuo, a onda se urušio sam u sebe, kao da je neko pustio vodu i sprao stvarnost u odvod čistog crnila.
   "Drži se!" vrisnu BB iznad statike datum-ravni, od koje su mu zaškripale kosti, a onda počesmo da se obrćemo, tumbamo, usisani u vakuum kao insekti u okeanski vrtlog.
   Nekako, neverovatno, nemoguće, crno oklopljeni fagi jurnuše na nas kroz buku i ludilo. BB izbeže jednog, okrenu kisele membrane drugoga na njega samog. Usisavalo nas je nešto hladnije i crnje nego što je ijedna praznina u našoj stvarnosti mogla da bude.
   "Tamo!" povika BB, dok se analog njegovog glasa gotovo gubio u naletu tornada iskidane datasfere.
   Šta tamo? Tada videh: tanka linija žutog vijorila je u turbulenciji poput barjaka u orkanu. BB nas prevrnu, pronađe naš talas kako bi nas ovaj poneo kroz oluju, uporedi koordinate koje su plesale kraj mene previše brzo da bih mogla da ih vidim, i mi zajahasmo po žutoj traci prema...
   ...prema čemu? Prema zamrznutim planinama vatrometa. Prozirnim planinskim masivima podataka, beskrajnim glečerima ROM-ova, pristupnim ganglijama koje su se širile poput pukotina, gvozdenim oblacima polurazumnih mehurića internih procesa, svetlećim piramidama materije primarnog izvora zaštićenim jezerima crnog leda i armijama crnih, pulsirajućih faga.
   "Sranje", šapnuh ja, nikome određenom.
   BB je pratio žutu traku naniže, unutra, kroz ulaz. Osetih vezu, kao da nam je neko iznenada dao da ponesemo neki veliki teret.
   "Imam ga!" vrisnu BB i najednom se začu zvuk glasniji i snažniji od vrtloga buke, koji nas je okruživao i proždirao. Nije to bila ni truba ni sirena, već oboje u tonu upozorenja i agresije.
   Uspinjali smo se izvan svega toga. Mogla sam da vidim nejasan sivi zid kroz blistavi haos i nekako sam znala da je to periferija, vakuum je slabio, mada je i dalje probijao zid kao sve manja crna mrlja. Peli smo se.
   Ali, nedovoljno brzo.
   Fagi nas napadoše sa pet strana. Za dvanaest godina koliko sam detektiv, jednom su pucali na mene a dvaput me uboli nožem. Slomljenih rebara bilo je i ranije, i ne jedanput. Ovo je, međutim, bolelo više nego sve to zajedno. BB se borio i uspinjao istovremeno.
   Moj doprinos bio je u vrištanju. Osetila sam da na nas padaju hladne kandže, vuku nas dole, natrag u bleštavilo, buku i haos. BB je koristio neki program, neku magijsku formulu kako bi se odbranio od njih. Ali nedovoljno. Mogla sam da osetim udarce - ne prvenstveno meni upućene, već BB-ovom matriks analogu.
   Tonuli smo natrag. Vukle su nas neumoljive sile. Odjednom osetih Džonijevo prisustvo, i bilo je to kao da nas je pokupila snažna ruka, podigla nas kroz zid periferije trenutak pre nego što je mrlja ustupila mesto našoj liniji života a zaštitno polje se sklopilo s treskom, kao čelični zubi.
   Kretali smo se nemogućom brzinom prepunim datastradama, prolazili kraj kurira datum-ravni i analoga drugih operatera kao što EMV šiša kraj volovskih kola. Onda počesmo da se približavamo kapiji sporog vremena, preskačući uključene analoge operatora na izlasku nekakvim četvorodimenzionalnim skokom.
   Osetih neizbežnu mučninu prelaska dok smo izlazili iz matriksa. Svetlost mi oprži rožnjače. Prava svetlost. Tada me preplavi bol i ja klonuh preko konzole i zastenjah.
   "Hajde, Bron." To mi je Džoni - ili neko veoma sličan Džoniju - pomagao da ustanem i da zajedno s njim pođem prema vratima.
   "BB", prodahtah.
   "Ne."
   Otvorih bolne oči dovoljno da vidim BB-ja Surbringera klonulog preko konzole. Njegov 'stetson' je pao i otkotrljao se na pod. BB-jeva glava je eksplodirala i isprskala najveći deo konzole crvenim i sivim. Usta su mu bila otvorena i iz njih je izbijala gusta bela pena. Izgledalo je kao da su mu se oči istopile.
   Džoni me uhvati i pridignu. "Moramo da pođemo", šapnu on. "Neko samo što nije došao ovamo."
   Zatvorih oči i pustih ga da me odvede odatle.
   
   Probudila sam se u mutnom crvenom svetlu, uz kapanje vode. Osetila sam smrad kanalizacije, plesni i ozona neizolovanih energetskih kablova. Otvorila sam jedno oko.
   Nalazili smo se u niskoj prostoriji koja je pre bila pećina nego soba, sa kablovima koji su poput zmija vijugali iz razbijene tavanice, i sa lokvama vode na pločama prekrivenim skorelom sluzi. Crvena svetlost dopirala je odnekud izvan pećine - možda iz prilaznog šahta za održavanje, ili automehaničkog tunela. Zastenjala sam tiho. Džoni je bio tu, pomerao se sa grube prostirke od ćebadi ka meni. Lice mu je potamnelo od masti ili prljavštine i imao je najmanje jednu svežu posekotinu.
   "Gde smo?"
   On mi dodirnu obraz. Drugom rukom obrgli mi ramena i pomože da sednem. Grozan prizor pomeri se i zatitra, i za trenutak sam mislila da će mi pozliti. Džoni mi pomože da otpijem vodu iz visoke plastične čaše.
   "U Košnici ološa", reče Džoni.
   Pretpostavila sam to i pre nego što sam potpuno povratila svest. Košnica ološa je najdublja jama na Lususu, ničija zemlja mehaničkih tunela i nelegalnih jazbina, gde je smeštena polovina prognanika i odmetnika Mreže. U Košnici ološa su pucali na mene pre nekoliko godina, i još sam imala ožiljak od lasera iznad levog kuka.
   Pružih čašu, zatraživši još vode. Džoni zahvati malo iz čeličnog termosa, pa se vrati. Uspaničih se na sekund, dok sam petljala po džepu tunike i po opasaču: tatin automatik je nestao. Džoni podiže oružje i ja se odahnuh, pa primih šolju i žedno je ispih. "BB?" rekoh, nadajući se za trenutak da je sve ono bila samo strašna halucinacija.
   Džoni odmahnu glavom. "Tamo se nalazilo obezbeđenje koje niko od nas nije očekivao. BB-ov upad bio je briljantan, ali nije mogao da se izbori sa omega fagima Srži. No, polovina operatora u datum-ravni osetila je odjeke bitke. BB je već postao legenda."
   "Jebote, baš divno", rekoh ja i nasmejah se, a to je sumnjivo zazvučalo kao začetak jecaja. "Legenda. A BB je mrtav. Jebote, ni zbog čega."
   Džoni me čvrsto zagrli. "Nije ni zbog čega, Bron. Oteo je podatke. I predao mi ih pre nego što je umro."
   Uspela sam da sednem sasvim uspravno i da pogledam u Džonija. Izgledao je isti - iste blage oči, ista kosa, isti glas. Ali nešto veoma suptilno bilo je drugačije, dublje. Ljudskije? "Ti?" rekoh ja. "Jesi li izdržao transfer? Jesi li ti..."
   "Čovek?" Džon Kits mi se osmehnu. "Da, Bron. Ili onoliko blizu čoveku koliko neko iskovan u Srži ikada može da bude."
   "Ali sećaš se mene... BB-ja... onoga što se dogodilo."
   "Da. I sećam se kada sam prvi put zvirnuo u Čapmanovog Homera. I očiju mog brata Toma dok je krvario u noći. I Severnovog ljubaznog glasa kada sam bio suviše slab da otvorim sopstvene oči i suočim se sa sudbinom. I naše noći na Piazza di Spagna kada sam ti dodirnuo usne i zamislio Fanin obraz uz svoj. Sećam se, Bron."
   Jedan tren bila sam zbunjena, zatim povređena, a onda mi on položi dlan na obraz, on dodirnu mene, nije bilo nikoga osim nas, i ja shvatih. Zatvorih oči. "Zašto smo ovde?" šapnuh mu u košulju.
   "Nisam smeo da rizikujem upotrebu dalekobacača. Srž bi mogla smesta da nas pronađe. Razmislio sam o svemirskoj luci, ali ti nisi bila u takvom stanju da bi mogla da putuješ. Odabrao sam Košnicu ološa."
   Klimnuh glavom uz njega. "Pokušaće da te ubiju."
   "Da."
   "Da li nas gone lokalni pajkani? Policija Hegemonije? Tranzitni panduri?"
   "Ne, mislim da ne. Do sada su nas zaustavile jedino dve bande gundi i neki od stanovnika Košnice ološa."
   Otvorih oči. "Šta bi sa gundama?" Postojali su i smrtonosniji zlikovci i plaćene ubice u Mreži, ali ja nikada nisam naletela na njih.
   Džoni podiže tatin automatik i osmehnu se.
   "Ne sećam se ničega posle BB-ja", rekoh ja.
   "Povredila te je reakcija na fage. Mogla si da hodaš, ali izazvali smo poprilično čudnih pogleda u Predvorju."
   "Mogu da se kladim. Reci mi šta je to BB otkrio. Zašto je Srž opsednuta Hiperionom?"
   "Prvo jedi", reče Džoni. "Prošlo je više od dvadeset osam sati." On ode na drugu stranu vlažne pećinske prostorije i vrati se sa samozagrevajućim paketom. Bio je to osnovni obrok holo fanatika - bleskom osušena i ponovo podgrejana klonirana govedina, krompiri koji nikada nisu videli zemlju i šargarepa koja je ličila na nekakve puževe iz velikih dubina. Ništa mi nikada nije bilo toliko ukusno.
   "O-kej", rekoh ja, "pričaj mi."
   "Tehnosrž je podeljena u tri grupe otkad postoji", reče Džoni. "Stabilni su AI stare garde, neki od njih vuku poreklo još iz dana pre Greške; najmanje jedan od njih stekao je svest u prvom informatičkom dobu. Stabilni tvrde da je neophodan izvestan nivo simbioze između čovečanstva i Srži. Oni su promovisali Projekt ultimativne inteligencije kao način da se izbegnu nagle odluke, da se stvar otegne sve dok sve varijable ne budu mogle da budu faktorisane. Prevrtljivi su sila koja je sačinila ubedljive studije i njima pokazala da je korisnost čovečanstva prošla i da od sada pa nadalje ljudska bića predstavljaju pretnju za Srž. Oni zastupaju trenutno i potpuno istrebljenje."
   "Istrebljenje", rekoh ja. Trenutak kasnije, upitah: "Mogu li oni to da izvedu?"
   "Što se ljudi u Mreži tiče, da", reče Džoni. "Inteligencije Srži ne samo da stvaraju infrastrukturu za društvo Hegemonije, već su neophodne za sve, od raspoređivanja SILE do obezbeđenja nagomilanih nuklearnih i plazma-arsenala."
   "Da li si znao za to dok si bio... u Srži?"
   "Ne", reže Džoni. "Kao pseudopesnički, kibridski projekt obnavljanja, bio sam nakaza, kućni ljubimac, nepotpuna stvar kojoj je dopušteno da cunja po Mreži kao što se kućni ljubimac svakog dana pušta u šetnju. Nisam imao pojma da postoje tri struje AI uticaja."
   "Tri struje", rekoh ja. "Koja je treća? I gde se tu uklapa Hiperion?"
   "Između Stabilnih i Prevrtljivih nalaze se Ultimativni. Proteklih pet vekova Ultimativni su bili opsednuti UI projektom. Postojanje ili istrebljenje ljudske rase zanima ih samo onoliko koliko je to primenljivo na projekt. Do danas, oni su bili sila umerenosti, saveznik Stabilnih, zato što smatraju da su takvi projekti rekonstrukcije i obnavljanja, kao što je eksperiment sa Starom Zemljom, neophodni za kulminaciju UI.
   Nedavno, međutim, problem Hiperiona doveo je do približavanja Ultimativnih gledištima Prevrtljivih. Otkad je Hiperion istražen, pre četiri veka, Srž je zabrinuta i zbunjena. Odmah je bilo jasno da su takozvane Vremenske grobnice artefakti lansirani unatrag kroz vreme iz tačke koja se nalazi najmanje deset hiljada godina u budućnosti galaksije. Još više uznemirava, međutim, činjenica da prediktivne formule Srži nikada nisu bile u stanju da faktorišu Hiperionovu varijablu.
   Bron, da bi razumela ovo, moraš da shvatiš koliko se Srž oslanja na predviđanja. Već sad, bez inputa UI, Srž zna detalje fizičke, ljudske i AI budućnosti do granice od 98,9995 procenata za period od najmanje dva veka. Savetodavno veće AI pri Svestvari i njegovo neodređeno, delfijsko oglašavanje - koje ljudi smatraju nezamenljivim - pravi je vic. Srž daje mrvice otkrovenja Hegemoniji, i to onda kada to ide u prilog njenim ciljevima - ponekad to pomaže Prevrtljivima, ponekad Stabilnima, ali uvek je na zadovoljstvo Ultimativnih.
   Hiperion je poderotina u čitavom prediktivnom tkanju postojanja Srži. To je pretposlednji oksimoron <Govorna figura u kojoj su kombinovane dve krajnosti ili dve kontradiktorne zamisli (npr. gromoglasni muk, ili, daleko bliže). - Prim. prev.> - nefaktorabilna varijabla. Koliko god to izgledalo nemoguće. Hiperion je izgleda izuzet iz zakona fizike, istorije, ljudske psihologije i AI predviđanja koja Srž praktikuje.
   Rezultat toga su dve budućnosti - dve stvarnosti, ako hoćeš - jedna u kojoj će zlo Šrajka ubrzo biti pušteno u Mrežu i međuzvezdano čovečanstvo kao oružje iz budućnosti kojom dominira Srž, retroaktivni prvi udarac Prevrtljivih koji će od tada pa nadalje milenijumima vladati galaksijom. Druga stvarnost vidi invaziju Šrajka, predstojeći međuzvezdani rat i druge stvari koje proizlaze iz otvaranja Vremenskih grobnica, kao udarac ljudske pesnice unatrag kroz vreme, konačni, sumračni napor Proteranih, bivših kolonista i drugih malih grupa ljudi koji su izbegli programima istrebljenja Prevrtljivih."