Sarai nikada nije bilo lako da se odriče prošlosti. Svaki put kada je čistila i sklanjala komplet odeće za bebu, koji je Rejčel prerasla, u tajnosti je plakala, ali Sol je nekako znao za to. Sarai je u sebi čuvala svaku fazu Rejčelinog detinjstva, uživajući u svakodnevnoj normalnosti stvari; u normalnosti koju je ona tiho prihvatala kao nešto najbolje u životu. Uvek je smatrala da suština ispunjenog života ne dolazi prvenstveno iz vrhunskih iskustava, kakvi su dani venčanja ili trijumfi koji su se u pamćenju isticali kao datumi zaokruženi crvenim na starim kalendarima već, pre, iz gotovo nesvesnog toka malih stvari - popodneva za vreme vikenda, kada se svaki član porodice bavi sopstvenim zanimacijama, sa uzgrednim susretima i pogledima, razgovorima koji se neminovno zaboravljaju, ali suma takvih sati stvarala je sinergiju koja je bila važna i večna.
   Sol pronađe Sarai na tavanu - pregledala je neke kutije i tiho plakala. Nisu to bile blage suze, koje je nekada prolila zbog prolaženja malih stvari. Sarai Vejntraub je sada bila gnevna.
   "Šta radiš to, majko?"
   "Rejčel je potrebna odeća. Sve joj je preveliko. Ono što pristaje osmogodišnjakinji, ne odgovara sedmogodišnjakinji. Imam još njenih stvari tu negde."
   "Ostavi to", reče Sol. "Kupićemo nešto novo."
   Sarai odmahnu glavom. "I terati je da se svakog dana pita gde je nestala njena omiljena odeća? Ne. Sačuvala sam neke stvari. Tu su negde."
   "Uradi to kasnije."
   "Prokletstvo, kasnije ne postoji!" viknu Sarai, a onda se okrenu od Sola i prekri rukama lice. "Izvini."
   Sol je zagrli. Uprkos ograničenom Polsenovom tretmanu, ruke su joj bile mnogo tanje nego što ih se sećao. Čvorovi i žile pod grubom kožom. On je čvrsto zagrli.
   "Izvini", ponovi ona, sada ne skrivajući jecaje. "Prosto, nije fer."
   "Ne", saglasi se Sol. "Nije fer." Sunce koje je dopiralo kroz prašnjava tavanska okna bilo je nekako tužno, kao u katedrali. Sol je oduvek voleo miris tavana - vrelo i ustajalo obećanje mesta tako loše korišćenog, i ispunjenog budućim dragocenostima. Danas je to bilo upropašćeno.
   On čučnu kraj jedne kutije. "Hodi, draga", reče, "potražićemo zajedno."
   
   Rejčel je i dalje bila srećna, obuzeta svojim životom, samo malo zbunjena nepodudarnostima koje su je čekale svakog jutra kada bi se probudila. Kako je postajala sve mlađa, bilo joj je sve lakše objasniti promene koje kao da su se desile preko noći - to da više nema starog bresta pred kućom, postojanje nove stambene zgrade na uglu, gde je živeo M. Nezbit u svojoj kući iz kolonijalnog doba, ili odsustvo njenih prijatelja - i Sol je kao nikada ranije počeo da shvata koliko se deca lako prilagođavaju. Sada je zamišljao kako Rejčel živi na vrhu vremenskog talasa koji samo što se nije razbio o obalu, da ne vidi neprozirne dubine mora iza sebe, i da održava ravnotežu svojom malom zalihom sećanja i potpunom posvećenošću vremenu od dvanaest do petnaest sati sadašnjice, koje joj je svakodnevno bilo dopušteno.
   Ni Sol ni Sarai nisu želeli da im kći bude izolovana od druge dece, a bilo je teško pronaći način za ostvarenje veze. Rejčel je bila oduševljena time da se igra sa 'novom devojčicom' ili 'novim dečakom' u susedstvu - sa decom drugih predavača, unucima prijatelja, za neko vreme sa Nikinom kćerkom - ali druga deca morala su da se naviknu na to da se Rejčel svakog dana iznova upoznaje s njima, da se ne seća ničega iz njihove zajedničke prošlosti, i samo je nekolicina bila toliko obzirna da nastavi takvu šaradu zarad svoje drugarice u igri.
   Naravno, priča o Rejčelinoj jedinstvenoj bolesti nije bila tajna u Krofordu. Činjenice vezane za nju proširile su se koledžom tokom prve godine posle Rejčelinog povratka i ubrzo je za to znao čitav grad. Kroford je reagovao na način na koji su mali gradovi reagovali otkad je sveta i veka - neki jezici neprestano su blebetali, neki ljudi nisu mogli da sakriju sažaljenje i zadovoljstvo zbog tuđe nevolje, u glasu ili pogledu - ali zajednica je uglavnom sklopila svoja zaštitnička krila oko porodice Vejntraub kao nespretna majka ptica koja štiti mladunce.
   Opet, bilo im je dopušteno da žive svoj život, i čak kada je Sol morao da smanji broj predavanja, a potom i da ode u prevremenu penziju zbog putovanja u potrazi za medicinskim tretmanom za Rejčel, niko nije pominjao stvarni razlog.
   Ali, naravno, to nije moglo da potraje: onog prolećnog dana kada je Sol kročio na verandu i video svoju uplakanu sedmogodišnju kćer kako se vraća iz parka okružena čoporom izveštača, sa blistavim implantriranim kamerama i ispruženim komlogovima, znao je da je ta faza njihovog života zauvek okončana. Sol je skočio sa verande i potrčao ka Rejčel.
   "M. Vejntraub, je li istina da je vaša kći zaražena smrtonosnom vremenskom bolešću? Šta će se dogoditi za sedam godina? Hoće li ona prosto nestati?"
   "M. Vejntraub! M. Vejntraub! Rejčel kaže da misli da je CEO u Senatu Raben Dauel i da je sada godina 2711. Da li je u potpunosti izgubila trideset četiri godine, ili je ovo zabluda prouzrokovana Merlinovom bolešću?"
   "Rejčel! Sećaš li se kada si bila odrasla žena? Kako izgleda ponovo biti dete?"
   "M. Vejntraub! M. Vejntraub! Samo jedna nepokretna slika, molim vas. Možete li uzeti sliku Rejčel kada je bila starija pa da onda vi i dete stojite i gledate u nju?"
   "M. Vejntraub! Je li istina da je ovo kletva Vremenskih grobnica? Da li je Rejčel videla monstruma zvanog Šrajk?"
   "Hej, Vejntraub! Sole! Hej, Sole! Šta ćete vi i vaša ženica raditi kada deteta više ne bude bilo?"
   Jedan od izveštača blokirao je Solu put do ulaznih vrata. Čovek se nagnuo napred i stereo sočiva njegovih očiju izdužiše se dok su zumirala krupni plan sa Rejčel. Sol zgrabi čoveka za dugu kosu - koja je bila zgodno vezana u perčin - i zavitla ga u stranu.
   Čopor je njakao i drečao pred kućom sedam nedelja. Sol je shvatio ono što je znao i što je zaboravio o veoma malim zajednicama: one su često umele da nerviraju, uvek su bile parohijske, ponekad su njuškale na nivou čovek-na-čoveka, ali se nikada nisu držale surovog legata takozvanog 'prava javnosti da zna.' Mreža jeste.
   No, umesto da dopusti da njegova porodica postane stalni zatočenik izveštača koji je drže pod opsadom, Sol je krenuo u ofanzivu. Dogovorio je intervjue na najudarnijim programima vesti preko dalekobacačkog kabla, učestvovao u diskusijama Svestvari i lično prisustvovao Konklavi za medicinska istraživanja na Predvorju. Za deset standardnih meseci zatražio je pomoć za svoju kćer na osamdeset svetova.
   Ponude su zapljuštale iz deset hiljada izvora, ali najveći deo poruka poticao je od verskih iscelitelja, promotera raznih projekata, instituta i slobodnih istraživača - koji su nudili svoje usluge u zamenu za publicitet; Šrajkovih kultista i drugih verskih fanatika - koji su isticali da je Rejčel zaslužila svoju kaznu, ili se sastojao od zahteva raznih reklamnih agencija za predstavljanje proizvoda, ponuda medijskih agenata da 'vode' Rejčel tokom takvih reklama, ponuda saučešća od običnih ljudi - koji su često prilagali kreditne čipove, izraza neverice od strane naučnika, ponuda producenata holića i izdavača knjiga za ekskluzivna prava na Rejčelin život, i baražnih ponuda za nekretnine.
   Rajhs univerzitet platio je ekipu procenjivača da razvrstaju ponude i da vide da li bi išta moglo da koristi Rejčel. Većina poruka bila je odbačena. Nekoliko medicinskih ili istraživačkih ponuda bilo je ozbiljno razmotreno. Na kraju, niko nije ponudio neki pravac istraživanja ili eksperimentalnu terapiju koju Rajhs nije već isprobao. Jedan fetlinijski pelir zaokupio je Solovu pažnju. Došao je od upravitelja kibuca K'far Šalom na Hebronu i glasio je jednostavno:
   
   KADA POSTANE PREVIŠE, DOĐITE.
   
   Ubrzo je zaista postalo previše. Posle prvih nekoliko meseci publiciteta, opsada kao da je prekinuta, ali bio je to samo uvod za drugi čin. Faks-simulovani tabloidi pisali su o Solu kao o 'Jevrejinu Lutalici', očajnom ocu koji luta u potrazi za lekom koji će izlečiti njegovu kćer - ironična titula imajući u vidu to da je Sol čitavog života izbegavao putovanja. Sarai je neizbežno postala 'ojađena majka'. Rejčel je bila 'na propast osuđeno dete', ili, u jednom nadahnutom naslovu, 'Devičanska žrtva kletve Vremenskih grobnica'. Niko iz porodice nije mogao da izađe napolje a da ne zatekne izveštača ili imažer kako se krije iza drveta.
   Kroford je ustanovio da u nesreći Vejntraubovih leži novac. Grad se isprva držao po strani, ali onda su preduzetnici iz Busard Sitija podigli prodavnice poklona, dali koncesije na majice, organizovali obilaske i kabine sa datačipovima za turiste koji su dolazili u sve većem i većem broju, dok su lokalni poslovni ljudi isprva bili uznemireni, da bi se zatim pokolebali, a onda jednoglasno odlučili da, ako već treba da se odvija nekakva trgovina, profit ne treba da ide dođošima.
   Posle četiri stotine i trideset osam standardnih godina relativne usamljenosti, grad Kroford dobio je dalekobacački terminal. Posetioci nisu više morali da se gnjave dvadesetominutnim letom od Busard Sitija. Gomile su rasle.
   
   Na dan njihove selidbe kiša je pljuštala i ulice su bile prazne. Rejčel nije plakala, ali oči su joj bile čitav dan veoma krupne i izgledala je potišteno. Bilo je to deset dana pre njenog šestog rođendana. "Ali, tata, zašto moramo da se selimo?"
   "Prosto moramo, dušo."
   "Ali zašto?"
   "Moramo to da uradimo, mala. Dopašće ti se Hebron. Tamo ima puno parkova."
   "Ali kako to da nikada niste rekli da treba da se selimo?
   "Jesmo, slađana. Mora da si zaboravila."
   "Ali, šta je sa dedom i babom, sa ujka Ričardom, ujna Tetom, ujka Solom i svima?"
   "Mogu da nas posete kad god požele."
   "Ali, šta je sa Niki i Linom, sa mojim drugaricama?"
   Sol ne reče ništa, samo unese poslednji deo prtljaga u EMV. Kuća je bila prodata i prazna; nameštaj je bio prodat ili poslat na Hebron. Nedelju dana tu su defilovali članovi porodice i stari prijatelji, saradnici sa koledža, pa čak i neki članovi Rajhsove medicinske ekipe koja je radila sa Rejčel već osamnaest godina, ali ulice su sada bile prazne. Kiša je isprugala zastor od 'perspeksa' na starom EMV-u i tekla je u složenim potočićima. Njih troje su za trenutak sedeli u vozilu i zurili u kuću. Unutrašnjost je mirisala na mokru vunu i mokru kosu.
   Rejčel stegnu plišanog medu kojeg je Sarai vaskrsnula sa tavana šest meseci ranije. Ona reče: "Nije fer."
   "Ne", saglasi se Sol. "Nije fer."
   
   Hebron je bio pustinjski svet. Četiri veka teraformiranja načinilo je atmosferu pogodnom za disanje, a nekoliko miliona jutara zemlje obradivim. Stvorenja koja su ranije živela tamo bila su mala, čvrsta i beskrajno oprezna, a ista takva bila su i stvorenja uvezena sa Male Zemlje, uključujući i ona ljudska.
   "Ah", zabrektao je Sol kad su prispeli u suncem sprženo selo Den iznad suncem sprženog kibuca K'far Šalom, "kakvi su Jevreji mazohisti. Dvadeset hiljada pretraženih svetova koji bi nam odgovarali na početku Hedžire, a ti šmokljani su došli ovamo."
   Ali nije mazohizam bio ono što je ovamo dovelo bilo prve koloniste, kao ni Sola i njegovu porodicu. Hebron je ponajviše bio pustinja, ali plodne oblasti bile su gotovo zastrašujuće plodne. Sinajski univerzitet bio je cenjen širom Mreže, a Medicinski centar je dovodio bogate pacijente i donosio pozamašni prihod kooperativi. Hebron je imao jedan jedini dalekobacački terminal u Novom Jerusalimu i nije dopuštao da se portali nalaze na bilo kom drugom mestu. Ne pripadajući ni Hegemoniji ni protektoratu, Hebron je teško oporezivao privilegiju dalekobacača i nije dozvoljavao nikakav turizam izvan Novog Jerusalima. Za Jevreja koji je tražio privatnost, bilo je to možda najbezbednije mesto na tri stotine svetova na koje je čovek kročio.
   Kibuc je bio kooperativa više po tradiciji nego po operativnosti. Vejntraubove su dočekali s dobrodošlicom, u njihovom novom domu - skromnoj kući koja je nudila od sunca osušeni ćerpič, obline umesto pravih uglova i gole drvene podove, ali je takođe nudila i pogled sa brda koji je otkrivao beskrajna pustinjska prostranstva iza voćnjaka pomorandži i maslinjaka. Sunce izgleda da suši sve, pomislio je Sol, čak i brige i ružne snove. Svetlost je bila fizička stvar. Uveče je njihova kuća svetlucala ružičasto još jedan sat posle zalaska sunca.
   
   Svakog jutra Sol je sedeo kraj kreveta svoje kćeri sve dok se ona ne bi probudila. Njena zbunjenost u prvim minutima uvek mu je bila bolna, ali postarao se da prvo što će Rejčel svakog dana videti bude on. Držao ju je u naručju dok mu je ona postavljala pitanja.
   "Gde smo, tata?"
   "Na jednom divnom mestu, malena. Pričaću ti o njemu za doručkom."
   "Kako smo stigli ovamo?"
   "Prešli smo 'bacačem i malčice leteli i hodali", govorio je on. "Nije to tako daleko... ali dovoljno daleko da bude avantura."
   "Ali, moj krevet je tu... moje punjene životinje... zašto se ne sećam dolaska?"
   A Sol bi je blago uzeo za ramena, pogledao u njene smeđe oči i rekao: "Imala si nezgodu, Rejčel. Sećaš se Žapca daleko od kuće, kada se Terens udario u glavu i za nekoliko dana zaboravio gde živi? E, bilo je to otprilike tako."
   "Da li mi je bolje?"
   "Da", rekao bi Sol, "sad ti je mnogo bolje." A kuću bi ispunio miris doručka i oni bi izašli na terasu gde ih je čekala Sarai.
   
   Rejčel je imala više drugova za igru nego ikad. Kooperativa kibuca imala je školu u kojoj je ona uvek bila dobrodošli posetilac, pozdravljan jednako sa svakim novim danom. U dugim popodnevima deca su se igrala u voćnjacima i istraživala litice.
   Avner, Robert i Efraim, starešine Veća, podsticali su Sola da radi na svojoj knjizi. Hebron se ponosio brojem naučnika, umetnika, muzičara, filosofa, pisaca i kompozitora, koje je štitio kao građane i stalno nastanjene osobe. Kuća je, kako su napomenuli, bila poklon od države. Solova penzija, iako mala po standardima Mreže, bila je više nego dovoljna za njihove skromne potrebe u K'far Šalomu. Na sopstveno iznenađenje, Sol je, međutim, otkrio da uživa u fizičkom radu. Bilo da je radio u voćnjacima, uklanjao kamenje iz neobrađenih polja ili popravljao zid iznad grada. Ustanovio je da su mu um i duh slobodniji nego što su bili mnogo godina. Otkrio je da može da se hrve sa Kjerkegorom dok čeka da se osuši malter, i da pronalazi nove uvide u Kanta i Vandera dok pažljivo proverava ima li crva u jabukama. U dobi od sedamdeset tri standardne godine, Sol je zaradio svoje prve žuljeve.
   Uveče bi se igrao sa Rejčel, a onda šetao u podnožju brda sa Sarai dok je Džudi ili neka druga devojčica iz komšiluka pazila na njihovo usnulo dete. Jednog vikenda otišli su u Novi Jerusalim, samo Sol i Sarai, prvi put zajedno i sami otkad se Rejčel vratila da živi sa njima, pre sedamnaest standardnih godina.
   Ali, nije sve bilo idilično. Isuviše česte su bile noći kada se Sol budio sam od sebe i krenuo bos niz hodnik, da bi ugledao kako Sarai pazi na usnulu Rejčel. A često, pri kraju dugog dana, dok je kupao Rejčel u staroj keramičkoj kadi ili je ušuškavao za spavanje, uz ružičasti sjaj na zidovima, dete bi reklo: "Sviđa mi se ovde, tata, ali možemo li sutra da se vratimo kući?" I Sol bi klimnuo glavom. A posle priče za laku noć, posle uspavanke i poljupca za laku noć, siguran da je zaspala, krenuo bi na prstima iz sobe samo da bi čuo prigušeno "Vidimo se, aligatoru" od pokrivene prilike na krevetu, na šta je morao da odgovori sa: "Kasnije, krokodilče." A dok je i sam ležao u krevetu, do opružene žene koju je voleo, žene koja je tiho disala i možda spavala, Sol bi posmatrao kako se trake blede svetlosti jednog ili oba Hebronova mala meseca kreću po grubim zidovima, i razgovarao bi sa Bogom.
   

Sol je sa Bogom razgovarao nekoliko meseci pre nego što je shvatio šta radi. Ta pomisao ga je zabavljala. Dijalozi ni u kom slučaju nisu bili molitve, već su poprimali formu gnevnih monologa koji su - neposredno pre nego što prerastu u žestoke napade - postajali žustre rasprave sa samim sobom. Ali ne samo sa sobom. Sol je jednog dana shvatio da su teme žučnih debata tako duboke, stvari koje su se morale razrešiti tako ozbiljne, da je jedina osoba koja je mogla da ispravi takve nedostatke bio Bog lično. Pošto je koncept ličnosti Boga koji leži noću budan i brine o ljudskim bićima, mešajući se u život pojedinaca, oduvek za Sola bio potpuno apsurdan, pomisao na takve dijaloge terala ga je da posumnja u zdravlje svog uma.
   Ali dijalozi su se nastavili.
   Sol je želeo da zna kako je bilo koji etički sistem - a kamoli religija, toliko nesavladiva da je preživela sva zla koja je čovečanstvo moglo da baci na nju - mogao da sadrži Božju zapovest da čovek ubije sopstvenog sina. Solu nije bilo važno to što je zapovest u poslednjem trenutku bila opozvana. Nije bilo važno ni to što je zapovest bila iskušavanje poslušnosti. U stvari, pomisao na to da je baš poslušnost Abrahama učinila ocem svih plemena Izraela bila je činjenica koja je u Solu izazivala napade jarosti.
   Posle pedeset pet godina posvećenosti svog života i dela proučavanju etičkih sistema, Sol Vejntraub je došao do jednog jedinog, nepokolebljivog zaključka: svako savezništvo sa božanstvom, konceptom ili univerzalnim principom koji poslušnost stavlja iznad pristojnog ponašanja prema nedužnom ljudskom biću - jeste zlo.
   
   - Definiši mi onda šta je to 'nedužno'? začu se pomalo veseo pomalo upitan glas, koji je Sol dovodio u vezu s tim raspravama.
   - Dete je nedužno, pomisli Sol. Isak je bio takav. Rejčel je takva.
   - 'Nedužno' samim tim što je dete?
   - Da.
   - Zar ne postoje situacije u kojima se krv nedužnih mora proliti zbog nekog višeg cilja.
   - Ne, pomisli Sol. Nijedna.
   - Ali pretpostavljam da 'nedužni' nisu ograničeni samo na decu.
   - Sol je oklevao, naslutivši zamku, pokušavajući da vidi kuda ga to vodi njegov podsvesni sabesednik. Nije mogao. Ne, pomisli on, u 'nedužne' ne spadaju samo deca, već i drugi.
   - Poput Rejčel? U dobi od dvadeset četiri godine? Nedužne ne treba žrtvovati ni u kojoj dobi?
   - Tako je.
   - Možda je to deo lekcije koju je Abraham trebalo da nauči pre nego što je mogao da postane otac najblagoslovenijeg od svih naroda na zemlji.
   - Kakve lekcije? pomisli Sol. Kakve lekcije? Ali glas u njegovom umu je zamro i sada su tu bili samo zvuci noćnih ptica, napolju, i tiho disanje njegove žene, kraj njega.
   
   Rejčel je još mogla da čita, sa pet godina. Sol je imao problema da se seti kada je ona naučila da čita - činilo mu se kao da je umela to oduvek. "Sa četiri standardne", reče Sarai. "Bilo je to početkom leta... tri meseca posle rođendana. Bili smo na izletu u polju iznad koledža. Rejčel je gledala svoju knjigu Vini Pu i najednom rekla: 'Čujem neki glas u glavi.'"
   Sol se tada seti.
   Takođe se seti radosti koju su on i Sarai osećali zbog brzog ovladavanja novim veštinama, koje je Rejčel pokazivala u tom uzrastu. Seti se toga zato što su sada bili suočeni sa obrnutim tokom istog procesa.
   "Tata", reče Rejčel sa mesta na podu njegove radne sobe, gde je ležala i pažljivo bojila, "koliko je prošlo od maminog rođendana?"
   "Bio je u ponedeljak", reče Sol, zauzet nečim što je čitao. Sarain rođendan još nije došao, ali Rejčel ga se sećala.
   "Znam". Ali koliko dana?"
   Sol spusti tvrdi primerak. "Umeš li da nabrojiš dane u nedelji?" Barnardov Svet je koristio stari kalendar.
   "Naravski", reče Rejčel. "Subota, nedelja, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota..."
   "Već si jednom rekla subotu."
   "Jah. Ali pre koliko dana?"
   "Umeš li da brojiš od ponedeljka do četvrtka?"
   Rejčel se namršti, pomerajući usne. Pokuša ponovo, ovaj put brojeći na prstima. "Četiri dana?"
   "Dobro", reče Sol. "Možeš li da mi kažeš koliko je deset manje četiri, malena?"
   "Šta znači manje?"
   Sol natera sebe da ponovo pogleda u papire. "Ništa", reče on. "Nešto što ćeš naučiti u školi."
   "Kad sutra odemo kući?"
   "Da."
   
   Jednog jutra, kada je Rejčel izišla sa Džudi, da se igra sa drugom decom - bila je previše mala da bi i dalje išla u školu - Sarai reče: "Sol, moramo je odvesti na Hiperion."
   Sol se zagleda u nju. "Šta?"
   "Čuo si me. Ne smemo čekati dok ne postane suviše mala da hoda... da priča. Osim toga, ni mi ne postajemo mlađi." Sarai se oštro i neveselo nasmeja. "Ala to zvuči čudno, a? Ali, tako je. Dejstvo Polsenovih tretmana proći će za godinu-dve."
   "Sarai, zar si zaboravila? Svi lekari se slažu da Rejčel ne bi preživela kriogensku fugu. Niko ne može da putuje brže od svetlosti bez stanja fuge. Hokingov efekt može čoveka da otera u ludilo... ili još gore."
   "Nije važno", reče Sarai. "Rejčel mora da se vrati na Hiperion."
   "O čemu ti to pričaš, zaboga?" reče Sol ljutito.
   Sarai ga zgrabi za ruku. "Misliš da samo ti sanjaš taj san?"
   "San?" uspe Sol da izusti.
   Ona uzdahnu i sede za beli kuhinjski sto. Jutarnja svetlost prosula se na biljke na prozorskom pragu kao žuti reflektor. "Mračno mesto", reče ona. "Crvena svetla iznad. Glas. Govori nam da... govori nam da odvedemo... da odemo na Hiperion. Da ponudimo... žrtvu."
   Sol obliznu usne, ali ne nađe ni trag vlage. Srce mu je tuklo. "Čije ime... čije ime je prozvano?"
   Sarai ga pogleda čudno. "I tvoje i moje. Da nisi bio tamo... sa mnom u snu... nikada ne bih mogla da izdržim to svih ovih godina."
   Sol klonu u stolicu. Spusti pogled na nepoznatu šaku i podlakticu, koje su ležale na stolu. Zglobovi na šaci počeli su da se uvećavaju zbog artritisa; podlaktica je imala mnogo vena i bila posuta staračkim pegama. Bila je to njegova ruka, naravno. Čuo je sebe kako kaže: "Nikada to nisi pomenula. Nikada ni reč..."
   Ovaj put u Sarainom smehu nije bilo gorčine. "Kao da sam morala! Koliko smo se puta oboje probudili u mraku... A ti si bio sav znojav. Znala sam od prvog puta da to nije samo san. Moramo otići, oče. Otići na Hiperion."
   Sol pomeri ruku. I dalje kao da nije bila njegova. "Zašto? Zaboga, zašto, Sarai? Ne možemo... ponuditi Rejčel..."
   "Naravno da ne možemo, oče. Zar nisi razmišljao o ovome? Moramo otići na Hiperion... na to mesto o kome nam govori san... i ponuditi sebe umesto nje."
   "Ponuditi sebe", ponovi Sol. On se upita da li upravo preživljava srčani udar. Grudi su ga tako strašno bolele da nije mogao da udahne. Sedeo je pun minut u tišini, uveren da će se, ukoliko pokuša da izusti nešto, začuti samo jecaj. Još minut je ćutao, pa reče: "Koliko dugo već... razmišljaš o ovome, majko?"
   "Misliš, koliko već dugo znam šta moramo da uradimo? Godinu dana. Malo više. Od njenog petog rođendana."
   "Godinu dana! Zašto bar nešto nisi rekla?"
   "Čekala sam na tebe. Da shvatiš. Da znaš."
   Sol odmahnu glavom. Soba mu se učini udaljena i blago nakrivljena. "Ne. Mislim, to mi se ne čini... moram da razmislim, majko." Sol je posmatrao kako nepoznata ruka tapše poznatu, Sarainu.
   Ona klimnu glavom.
   
   Sol je tri dana i noći proveo u bezvodnim planinama, hraneći se samo hlebom sa debelom korom i pijući iz svog termosa-kondenzatora.
   Deset hiljada puta u proteklih dvadeset godina poželeo je da on može da primi na sebe Rejčelinu bolest; da ako iko treba da pati, onda to treba da bude otac, a ne dete. Svaki roditelj bi osećao isto - i jeste osećao isto svaki put kada mu je dete ležalo povređeno ili pod temperaturom. Naravno, sve to nije tako jednostavno.
   U vrelini trećeg popodneva, dok je ležao u hladu tanke kamene ploče, u poludremežu, Sol je saznao da nije tako jednostavno.
   
   - Može li to biti Abrahamov odgovor Bogu? Da će on biti žrtva, a ne Isak?
   - Mogao je da bude Abrahamov. Ali ne može da bude tvoj.
   - Zašto?
   
   Kao odgovor, Sol vide grozničavu viziju golih odraslih ljudi koji se kreću u redu, prema krematorijumima, pored naoružanih ljudi, dok majke skrivaju decu pod gomilama kaputa. On vide muškarce i žene sa mesom obešenim u sagorelim trakama kako iznose omamljenu decu iz pepela onoga što je nekada bio grad. Sol je znao da te slike nisu snovi, da su upravo sadržina Prvog i Drugog holokausta, i u svom umu znao je, i pre nego što mu je glas progovorio, kakav je odgovor. Kakav mora da bude.
   
   - Roditelji su nudili sebe. Ta žrtva je već prihvaćena. Mi smo izvan toga.
   - Šta onda? Šta?
   
   Odgovori mu tišina. Sol ustade na suncu koje je peklo svom snagom, i umalo ne pade. Neka crna ptica obrnu se iznad njegove glave, ili u njegovoj viziji. Sol pripreti pesnicom bronzanom nebu.
   
   - Koristiš naciste kao svoje instrumente. Ludake. Čudovišta. I sam si prokleto čudovište.
   - Ne.
   
   Zemlja se zatrese i Sol pade na bok, pravo na oštro kamenje. On pomisli koliko to liči na naslanjanje na grubi zid. Kamen velik poput njegove pesnice palio mu je obraz.
   - Pravi odgovor za Abrahama bila je poslušnost, pomisli Sol. Etički, Abraham je i sam bio dete. Svi ljudi su bili takvi u to doba. Pravi odgovor za Abrahamovu decu bio je da odrastu i da umesto toga ponude sebe. Koji je pravi odgovor za nas?
   
   Odgovora nije bilo. Tlo i nebo nastaviše da se okreću. Posle nekog vremena, Sol nesigurno ustade, obrisa krv i kamenčiće sa obraza, pa siđe ka gradu, dole u dolini.
   
   "Ne", reče Sol Sarai, "nećemo ići na Hiperion. To nije pravo rešenje."
   "Znači, radije bi da ne činimo ništa." Saraine usne pobelele su od besa, ali glas joj je bio pod čvrstom kontrolom.
   "Ne, radije bih da ne učinimo pogrešnu stvar."
   Sarai šišteći ispusti dah. Ona mahnu ka prozoru kroz koji se videlo kako se njihovo četvorogodišnje dete igra konjima-igračkama u dvorištu. "Misliš da ona ima vremena da mi učinimo pogrešnu stvar... ili bilo šta drugo... neograničeno?"
   "Sedi, majko."
   Sarai ostade da stoji. Na njenoj mrkoj platnenoj haljini blago je svetlucao trag prosutog šećera. Sol se seti mlade žene kako izlazi naga iz fosforescentnog sjaja pokretnog ostrva na Maui-Kovenantu.
   "Moramo učiniti nešto", reče ona.
   "Razgovarali smo sa preko stotinu medicinskih stručnjaka i naučnika. Testirali su je, bockali, sondirali i mučili u desetinama istraživačkih centara. Ja sam išao u Crkvu Šrajka na svakom svetu Mreže; ne žele da me prime. Melio i drugi stručnjaci za Hiperion na Rajhsu kažu da Kult Šrajka nema u svojoj doktrini ništa poput Merlinove bolesti, a domoroci na Hiperionu nemaju nikakve legende o toj bolesti niti naznake o njenom izlečenju. Trogodišnje istraživanje ekipe na Hiperionu nije pokazalo ništa. Sada su ta istraživanja proglašena nezakonitim. Pristup Vremenskim grobnicama odobrava se samo takozvanim hodočasnicima. Čak je i dobijanje putne vize za Hiperion postalo gotovo nemoguće. A ako povedemo Rejčel, putovanje je može ubiti."
   Sol zastade da dođe do daha, i ponovo dodirnu Sarainu ruku. "Žao mi je što sve ovo ponavljam, majko. Ali, učinili smo nešto."
   "Nedovoljno", reče Sarai. "A da odemo kao hodočasnici?"
   Sol prekrsti ruke u nedoumici. "Crkva Šrajka bira svoje ceremonijalne žrtve među više hiljada dobrovoljaca. Mreža je puna glupih, depresivnih ljudi. I malo njih se vrati."
   "Zar to ne dokazuje nešto?" šapnu Sarai brzo, žurno. "Neko ili nešto lovi te ljude."
   "Banditi", reče Sol.
   Sarai odmahnu glavom. "Golem."
   "Misliš, Šrajk."
   "To je golem", insistirala je Sarai. "Isti onaj kog smo videli u snu."
   Sol oseti nelagodnost. "Ja ne vidim nikakvog golema u snu. Kakav golem?"
   "Crvene oči koje posmatraju", reče Sarai. "To je isti golem kog je Rejčel čula one noći u Sfingi."
   "Otkud znaš da je čula bilo šta?"
   "To je sve u snu", reče Sarai. "Pre nego uđemo tamo gde čeka golem."
   "Nismo sanjali isti san", reče Sol. "Majko, majko... zašto mi to nisi rekla ranije?"
   "Mislila sam da ludim", šapnu Sarai.
   Sol pomisli na tajne razgovore sa Bogom i zagrli svoju ženu.
   "O, Sole", šapnu ona kraj njega, "toliko me boli da gledam. A ovde sam tako usamljena."
   Sol ju je držao. Pokušali su da odu kući - kuća će za njih uvek biti Barnardov Svet - pet ili šest puta, kako bi posetili porodicu i prijatelje, ali svaki put posete je upropastila invazija izveštača i turista. Niko nije bio kriv za to. Vesti su kroz megadatasferu stotinu i šezdeset svetova Mreže putovale gotovo trenutno. Da bi se počešao tamo gde ga je radoznalost zasvrbela, čovek je morao samo da pređe univerzalnom karticom preko disključa terminala i da kroči kroz dalekobacač. Pokušavali su da putuju nenajavljeni i inkognito, ali oni nisu bili špijuni i ti pokušaji bili su jadni. U roku od dvadeset četiri sata posle ulaska u Mrežu, bili bi ponovo pod opsadom. Istraživački instituti i veliki medicinski centri lako su obezbeđivali bezbednosni zastor za takve posete, ali njihovi prijatelji i porodica su trpeli. Rejčel je bila VEST.
   "Možda bismo mogli ponovo da pozovemo Tetu i Ričarda..." poče Sarai.
   "Imam bolju zamisao", reče Sol. "Idi ti sama, majko. Želiš da vidiš svoju sestru, ali takođe želiš da vidiš, čuješ i omirišeš dom... da posmatraš suton tamo gde nema iguana... da hodaš po poljima. Idi."
   "Da idem? Samo ja? Ne bih mogla da se odvojim od Rejčel..."
   "Besmislica", reče Sol. "Dvaput za dvadeset godina - gotovo četrdeset, ako računamo i pređašnja dobra vremena... u svakom slučaju, dvaput za dvadeset godina ne predstavlja zapostavljanje deteta. Pravo je čudo što članovi ove porodice još mogu da se međusobno podnose, toliko smo dugo na okupu."
   Sarai pogleda u ploču stola, zadubljena u misli. "Ali, zar me izveštači neće pronaći?"
   "Kladim se da neće", reče Sol. "Izgleda da je Rejčel ono na šta reaguju. Ako te budu progonili, vrati se kući. Ali kladim se da ćeš imati celu nedelju da sve posetiš, pre nego što ti izveštači uđu u trag."
   "Nedelju dana", prodahta Sarai. "Ne mogu..."
   "Naravno da možeš. U stvari, moraš. To će mi dati nekoliko dana više sa Rejčel, a onda, kada se ti vratiš, provešću nekoliko dana sebično, radiću na knjizi."
   "O Kjerkegoru?"
   "Ne. To je nešto o čemu razmišljam već neko vreme, i što zovem Abrahamov problem.
   "Nezgrapan naslov", reče Sarai.
   "Nezgrapan je i problem", reče Sol. "A sada se spakuj. Sutra letimo za Novi Jerusalim, pa ćeš moći da se 'baciš pre nego što počne šabat."
   "Razmisliću o tome", reče ona; nije zvučala ubeđeno.
   "Ima da se spakuješ", reče Sol i ponovo je zagrli. Dok je skidao ruke s njenih ramena, okrenuo ju je od prozora tako da gleda u predsoblje i vrata spavaće sobe. "Idi. Kada se vratiš kući, ja ću već smisliti nešto što možemo da uradimo."
   Sarai je oklevala. "Obećavaš?"
   Sol je pogleda. "Obećavam da hoću, pre nego što vreme sve uništi. Kunem se kao Rejčelin otac da ću pronaći način."
   Sarai klimnu glavom, opuštenija nego što ju je video mesecima. "Idem da se pakujem", reče ona.
   

Kada su se sutradan on i dete vratili iz Novog Jerusalima, Sol je izašao da poprska mali travnjak dok se Rejčel tiho igrala unutra. Kada je ušao, ružičasti sjaj sutona ulivao je u zidove morsku toplotu i mir. Rejčel nije bila u svojoj sobi, niti na drugim uobičajenim mestima. "Rejčel?"
   Pošto nije bilo odgovora, on ponovo pogleda u dvorište, pa onda na praznu ulicu.
   "Rejčel!" Sol utrča da pozove komšije, ali najednom začu najtiši mogući zvuk iz dubokog plakara koji je Sarai koristila za odlaganje stvari. Sol tiho otvori klizni panel.
   Rejčel je sedela ispod okačene odeće, sa Sarainom antiknom kutijom od borovine otvorenom među nogama. Pod je bio pun fotografija i holočipova Rejčel kao gimnazijalke, Rejčel na dan kada je pošla u koledž, Rejčel kako stoji ispred isklesanog planinskog masiva na Hiperionu. Rejčelin istraživački komlog ležao je i šaputao u krilu četvorogodišnje Rejčel. Solu se stegnu srce na poznati zvuk glasa samopouzdane mlade žene.
   "Tata", reče dete na podu, glasom koji je bio slabašni preplašeni odjek glasa iz komloga, "nikada mi niste rekli da imam sestru."
   "I nemaš, malena."
   Rejčel se namršti. "Je li ovo mama kada nije bila... toliko velika? A-a, nemoguće. I ona se zove Rejčel, tako kaže. Kako može..."
   "U redu je", reče on, "objasniću ti..." Sol shvati da u dnevnoj sobi zvoni telefon, da zvoni već neko vreme. "Samo trenutak, slađana. Odmah se vraćam."
   Holo koji se obrazovao iznad jame prikazivao je čoveka kog Sol nikada ranije nije video. Sol nije aktivirao svoj imažer, u želji da se otarasi sagovornika. "Da?" reče on odsečno.
   "M. Vejntraub? M. Vejntraub koji je živeo na Barnardovom Svetu, trenutno u selu Den na Hebronu?"
   Sol krenu da isključi vezu, a onda zastade. Njihova pristupna šifra nije se nalazila u fajlovima. Povremeno bi neki prodavac pozvao iz Novog Jerusalima, ali pozivi sa drugih svetova bili su retki. I, Sol iznenada shvati, sa ledenim ubodom u stomaku, zašlo je sunce, na šabat. Bili su dopušteni samo hitni holo pozivi.
   "Da?" reče Sol.
   "M. Vejntraub", reče čovek, zureći slepo pokraj Sola, "dogodila se strašna nesreća."
   
   Kada se Rejčel probudila, njen otac je sedeo kraj kreveta. Izgledao je umorno. Oči su mu bile crvene a obrazi sivi od čekinja iznad linije brade.
   "Dobro jutro, tata."
   "Dobro jutro, dušo."
   Rejčel pogleda oko sebe i trepnu. Neke od njenih lutaka, igračaka i stvari bile su tu, ali soba nije bila njena. Svetlo je bilo drugačije. Vazduh je mirisao drugačije. Njen tata je izgledao drugačije. "Gde smo, tata?"
   "Pošli smo na put, malena."
   "Kuda?"
   "Sada to nije važno. Na noge, slađana. Kupatilo ti je spremno, a onda moramo da se obučemo."
   Tamna haljina koju nikada ranije nije videla ležala je na uznožju kreveta. Ona pogleda haljinu, a onda ponovo oca. "Tata, šta je bilo? Gde je mama?"
   Sol protrlja obraz. Bilo je to treće jutro posle nesreće. Bio je dan sahrane. Rekao joj je svakog od prethodnih dana, zato što tada nije mogao da zamisli da je laže; činilo mu se to kao krajnja izdaja - kako Sarai, tako i Rejčel. Ali mislio je da to ne može ponovo da učini. "Dogodila se nesreća, Rejčel", reče on, dok mu je glas bolno škripao. "Mama je poginula. Danas moramo da se oprostimo s njom." Sol zastade. Sada je znao da će biti potreban jedan minut da činjenica majčine smrti za Rejčel postane stvarna. Prvog dana nije znao može li četvorogodišnje dete zaista da shvati šta je to smrt. Sada je znao da Rejčel može.
   Kasnije, dok je držao uplakano dete, Sol je pokušao da shvati nesreću koju joj je tako šturo opisao. EMV je bio dalekno najbezbedniji vid ličnog transporta koji je čovečanstvo ikada načinilo. Njegovi podizači mogli su da se pokvare, ali čak i tada bi rezidualni naboj u EM generatorima dozvolio vazdušnim kolima da se bezbedno spuste sa bilo koje visine. Osnovni dizajn EMV opreme za izbegavanje sudara, koji je bio bezbedan od kvara, nije se izmenio vekovima. Ali sve se pokvarilo. U ovom slučaju, dvoje tinejdžera u ukradenom EMV-u, izvan saobraćajnih traka, ubrzavali su do 1.5 maha sa svim svetlima i transponderima isključenim, kako bi izbegli praćenje, da bi se protiv svih izgleda sudarili sa drevnim 'Vikenom' ujna Tete dok se ovaj spuštao ka platformi za pristajanje kod Opere u Busard Sitiju. Pored Tete, Sarai i tinejdžera, još troje ljudi poginulo je u sudaru i od krhotina vozila u padu zavitlanih u prepuni atrijum same Opere.
   Sarai.
   "Hoćemo li ikada ponovo videti mamu?" upita Rejčel između jecaja. Pitala je to svaki put.
   "Ne znam, dušo", odgovori Sol istinu.
   
   Sahrana je bila na porodičnom groblju u srezu Kejts, na Barnardovom Svetu. Štampa nije okupirala samo groblje, ali izveštači su se muvali iza drveća i tiskali se o crnu gvozdenu kapiju kao gnevna olujna plima.
   Ričard je želeo da Sol i Rejčel ostanu nekoliko dana, ali Sol je znao kakve bi muke taj miran farmer imao kada bi štampa nastavila sa svojim napadima. Umesto toga, zagrlio je Ričarda, kratko se obratio bučnim reporterima iza ograde, i pobegao na Henron sa omamljenom i zanemelom Rejčel.
   Izveštači su ga pratili do Novog Jerusalima, a onda pokušali da ga prate u Den, ali vojna policija premostila je komande njihovog zakupljenog EMV-a, desetinu bacila u zatvor, za opmenu, a ostalima opozvala vize za dalekobacač.
   
   Kada se spustilo veče, Sol je išetao na greben iznad sela, dok je Džudi pazila na njegovo usnulo dete. Ustanovio je da njegov dijalog sa Bogom sada može da se čuje, i savladao poriv da pesnicom zapreti nebu, da izvikuje opscenosti, da baca kamenje. Umesto toga, postavljao je pitanja koja su se uvek završavala sa - Zašto?
   Nije bilo odgovora. Hebronovo sunce zalazilo je iza udaljenih grebena i stene su sijale dok su ispuštale toplotu. Sol sede na kamen i protrlja dlanovima slepoočnice.
   Sarai.
   Živeli su punim životom, čak i sa tragedijom Rejčeline bolesti koja se nadnela nad njih. Bilo je previše ironično - u prvom Sarainom satu opuštanja sa sestrom... Sol glasno zastenja.
   Zamka je, naravno, bila u njihovoj potpunoj zaokupljenosti Rejčelinom bolešću. Ni jedno ni drugo nije moglo da se suoči sa budućnošću posle Rejčeline... smrti? Nestanka? Svet je svakog dana koji je njihovo dete proživljavalo ostajao zatvoren za svaku pomisao o nesreći, o perverznoj protivlogici surove vasione. Sol je bio siguran da je Sarai razmišljala o samoubistvu baš kao i on, ali nijedno od njih nikada ne bi moglo da napusti onog drugog. Ili Rejčel. On nikada nije razmišljao o mogućnosti da ostane sam sa Rejčel kada...
   Sarai!
   U tom trenutku, Sol shvati da se, često gnevan, dijalog koji je njegov narod vodio sa Bogom tolike milenijume nije završio smrću Stare Zemlje... niti novom dijasporom... već se nastavljao i dalje. On, Rejčel i Sarai bili su deo toga, bili su deo toga i sada. Pustio je bol da mu dođe. Bol ga je preplavio oštrom agonijom odlučnosti.
   Sol je stajao na rubu grebena i plakao dok se spuštao mrak.
   Ujutro, kad je sunčeva svetlost ispunila sobu, bio je kraj Rejčelinog kreveta.
   "Dobro jutro, tata."
   "Dobro jutro, dušo."
   "Gde smo, tata?"
   "Pošli smo na put. Na jedno lepo mesto."
   "Gde je mama?"
   "Ona je danas sa ujna Tetom."
   "Hoću li je videti sutra?"
   "Da", reče Sol. "A sad hajde da se obučeš pa da doručkujemo."
   
   Sol je počeo da šalje molbe Crkvi Šrajka kada je Rejčel napunila tri godine. Putovanja na Hiperion bila su drastično smanjena, a pristup Vremenskim grobnicama postao je gotovo nemoguć. Samo je povremeno hodočašće Šrajku otvaralo put ljudima u tu oblast.
   Rejčel je bila tužna što joj majka nije tu za rođendan, ali poseta nekoliko dece iz kibuca malo joj je odvratila pažnju. Njen veliki poklon bila je knjiga ilustrovanih bajki koju je Sarai još pre nekoliko meseci uzela u Novom Jerusalimu.
   Sol je Rejčel čitao neke od priča pred spavanje. Prošlo je sedam meseci otkako je sama bila u stanju da pročita ijednu reč. Ali, volela je priče - naročito 'Uspavanu lepoticu' - i terala je oca da joj je dvaput pročita.
   "Pokazaću je mami, kada stigne kući", reče ona zevajući, dok je Sol gasio svetlo.
   "Laku noć, malena", reče on tiho, zastavši na vratima.
   "Hej, tata?"
   "Da?"
   "Vidimo se, aligatoru."
   "Kasnije, krokodilče."
   Rejčel se zakikota u jastuk.
   Bilo je to, pomišljao je Sol u poslednje dve godine, otprilike kao kada posmatraš starenje svoje ljubavi. Samo gore. Hiljadu puta gore.
   Rejčelini stalni zubi ispadali su u intervalima, između njenog osmog i drugog rođendana. Zamenili su ih mlečni zubi, ali do njenog osamnaestog meseca polovina ih se povukla u vilicu.
   Rejčelina kosa, ono na šta je oduvek bila ponosna, postajala je sve kraća i sve ređa. Lice joj je izgubilo poznatu strukturu kada je bebinja bucmastost prekrila kosti obraza i čvrstu bradu. Njena koordinacija postepeno je opadala, isprva primetna u nagloj nespretnosti dok je držala viljušku ili olovku. Onog dana kada više nije mogla da hoda, Sol ju je rano stavio u kolevku i otišao u radnu sobu da se tiho i pošteno napije.
   Najteže mu je padao jezik. Gubitak rečnika kao da je spaljivao most između njih, kao da je presecao poslednju nit nade. Nešto posle njenog drugog rođendana, Sol ju je ušuškao u krevet i rekao, zastavši na vratima: "Vidimo se, aligatoru."
   "A?"
   "Vidimo se, aligatoru."
   Rejčel se zakikota.
   "Ti odgovaraš sa - 'Kasnije, krokodilče'", reče Sol. Rekao joj je šta su aligator i krokodil.
   "Kasnije, 'kodilče'", zakikota se Rejčel.
   Ujutro je zaboravila.
   
   Sol je vodio Rejčel sa sobom dok je putovao po Mreži - više nije mario za izveštače - i podnosio molbe Crkvi Šrajka za prava na hodočašće, lobirao u Senatu za vizu i pristup zabranjenim oblastima Hiperiona, posećivao svaki istraživački institut ili kliniku koji su mogli da ponude lek. Izgubljeni su meseci dok je sve više i više lekara priznavalo neuspeh. Kada je umakao natrag na Hebron, Rejčel je imala petnaest standardnih meseci; u drevnim mernim jedinicama, u upotrebi na Hebronu, težila je dvadeset pet funti i bila trideset inča visoka. Više nije mogla sama da se oblači. Rečnik joj se sastojao od dvadeset pet reči, od kojih su joj omiljene bile 'mama' i 'tata'.
   
   Sol je voleo da nosi svoju kćer. Ponekad su oblina njene glave uz njegov obraz, njena toplina uz njegove grudi, miris njene kože - sve to zajedno - činili da zaboravi na žestoku nepravdu svega toga. U tim trenucima Sol bi privremeno i mogao biti pomiren sa vasionom, samo da je tu bila i Sarai. Pošto nije, u njegovom ljutitom dijalogu sa Bogom, u kog nije verovao, nastajali su samo privremeni prekidi vatre.
   
   - Koji razlog uopšte može da postoji za ovo?
   - Koji je razlog bio vidljiv za sve oblike bola koji je čovečanstvo trpelo?
   - Baš tako, pomisli Sol, zapitavši se da li je prvi put postigao poen. Sumnjao je u to.
   - Činjenica da je nešto nevidljivo ne znači da to nešto i ne postoji.
   - To je nezgrapno rečeno. Da bi se nešto ustvrdilo, ne koriste se tri negacije. Naročito kada se tvrdi nešto tako plitkoumno.
   - Baš tako, Sole. Počinješ da kapiraš sve ovo.
   - Šta?
   
   Nije bilo odgovora na njegove misli. Sol je ležao u svojoj kući i slušao kako duva pustinjski vetar.
   
   

Rejčelina poslednja reč bila je 'mama', promrljana kada je imala jedva više od pet meseci.
   Probudila se u kolevci i nije pitala - nije mogla da pita - gde se nalazi. Njen svet sastojao se od vremena za obrok, spavanja i igračaka. Ponekad, dok je plakala, Sol se pitao ne plače li za majkom.
   Sol je išao u nabavku u male prodavnice u Denu i nosio je bebu sa sobom dok je birao pelene, pakovanja za hranjenje i povremeno novu igračku.
   Nedelju dana pre nego što je Sol otišao na Tau Ceti Centar, Efraim i druga dvojica starešina došli su da porazgovaraju s njim. Bilo je veče i sve slabije svetlo sijalo je na ćelavom Efraimovom temenu. "Sole, brinemo se za tebe. Sledećih nekoliko nedelja biće teško. Žene žele da pomognu. Mi želimo da pomognemo."
   Sol položi šaku na podlakticu starijeg muškarca. "Cenim to, Efraime. Cenim sve u poslednjih nekoliko godina. Ovo je sada i naš dom. Sarai bi... Sarai bi želela da vam kažem hvala. Ali, u nedelju odlazimo. Rejčel će ozdraviti."
   Tri muškarca na dugoj klupi zgledaše se. Avner reže: "Pronašli su lek?"
   "Ne", reče Sol, "ali pronašao sam razlog za nadu."
   "Dobro je nadati se", reče Robert oprezno.
   Sol se isceri, belim zubima naspram sede brade. "Bolje je da bude tako", reče on. "Ponekad samo to imamo."
   
   Studijska holo kamera zumirala je za krupni plan Rejčel dok je beba sedela u Solovom naručju, u emisiji 'Obični razgovori'. "Dakle, vi velite", reče Devon Vajtšajer, domaćin emisije i treće po redu najpoznatije lice datasfere Mreže, "da odbijanje Crkve Šrajka da vam dopusti da se vratite u Vremenske grobnice... i Hegemonijina sporost u obezbeđivanju vize... da će te dve stvari osuditi vaše dete na... odumiranje?"
   "Baš tako", reče Sol. "Putovanje do Hiperiona traje najmanje šest nedelja. Rejčel sada ima dvanaest nedelja. Svako dalje otezanje, bilo od strane Crkve Šrajka bilo od birokratije Mreže, ubiće ovo dete."
   Publika u studiju se uskomeša. Devon Vajtšajer se okrenu prema najbližem daljinskom prenosniku slike. Njegov grubi prijateljski lik ispuni okvir monitora. "Ovaj čovek ne zna može li da spase svoje dete", reče Vajtšajet, glasom moćnim od suptilne osećajnosti, "ali sve što traži jeste šansa. Da li mislite da on... i beba... zaslužuju makar jednu? Ako je tako, pristupite svom planetarnom predstavniku i najbližem hramu Crkve Šrajka. Broj hrama najbližeg vama trebalo bi sada da se pojavi." On se ponovo okrenu Solu. "Želimo vam sreću, M. Vejntraub. A tebi..." Vajtšajerova krupna šaka dodirnu Rejčelin obraz "...naša mlada prijateljice, želimo Božju brzinu."
   Na monitoru se zadrža slika Rejčel sve dok se ne pretopi u crnilo.
   
   Hokingov efekt izazivao je mučninu, vrtoglavicu, glavobolju i halucinacije. Prvi deo putovanja bio je desetodnevni tranzit do Parvatija Hegemonijinim bakljobrodom HS Neustrašivi.
   Sol i Rejčel su izdržali. Oni su bili jedini potpuno svesni ljudi u ratnom brodu. Rejčel je isprva plakala, ali posle nekoliko sati ležala je, tiha, u Solovom naručju i zurila odozdo u njega krupnim tamnim očima. Sol se sećao dana njenog rođenja - lekari su uzeli bebu sa Sarainog toplog stomaka. Rejčelina tamna kosa nije tada bila mnogo kraća, pogled ništa manje dubok.
   Na kraju su zaspali od iscrpljenosti.
   Sol je sanjao da luta kroz građevinu sa stubovima veličine sekvojinih stabala i tavanicom visoko iznad njega, van vidokruga. Crvena svetlost kupala je hladnu prazninu. Sol je bio iznenađen kada je shvatio da još drži Rejčel u naručju. Rejčel kao dete nikada ranije nije bila u njegovom snu. Beba podiže pogled ka njemu i Sol oseti kontakt njene svesti podjednako sigurno kao da je naglas progovorila.
   Najednom jedan drugačiji glas, snažan i hladan, odjeknu kroz prazninu:
   "Sole! Uzmi svoju kćer, svoju kćer jedinicu, Rejčel, koju voliš, pa idi na svet zvani Hiperion i ponudi je tamo kao žrtvu na jednom od mesta o kojima ću ti pričati."
   Sol zastade i ponovo pogleda Rejčel. Bebine oči bile su duboke i osvetljene dok je gledala odozdo u oca. Sol oseti neizgovoreno da. Držeći je čvrsto, on kroči napred u tamu i podiže glas protiv tišine:
   "Slušaj! Nema više žrtvovanja, ni dece ni roditelja. Nema više podnošenja žrtve ni za koga osim za drugog čoveka. Vreme poslušnosti i ispaštanja je prošlo."
   Sol oslušnu. Mogao je da oseti udarce svog srca i Rejčelinu toplinu uz ruku. Odnekud odozgo začu se hladan zvuk vetra kroz nevidljive pukotine. Sol obavi dlan oko usta i viknu:
   "To je sve! Sad nas ili ostavi na miru ili nam se pridruži kao otac umesto kao primalac žrtava. Biraj kao Abraham!"
   Rejčel mu se promeškolji u naručju dok je u kamenom podu rasla tutnjava. Stubovi se zatresoše. Crvena pomrčina produbi se, a onda zgasnu, ostavivši samo tamu. Izdaleka zagrmeše ogromni koraci. Sol čvršće stisnu Rejčel dok je kraj njih urlao siloviti vetar.
   Zatreperi svetlost, i on i Rejčel probudiše se na HS Neustrašivi, koji je hitao ka spoljnom svemiru i Parvatiju, gde ih je čekao transfer za drvobrod Igdrasil, za planetu Hiperion. Sol se osmehnu svojoj sedam nedelja staroj kćeri. Ona mu uzvrati osmehom.
   Bio je to njen poslednji i njen prvi osmeh.
   

Glavna kabina vetrokola bila je nema kada je stari naučnik završio svoju priču. Sol pročisti grlo i otpi gutljaj vode iz kristalnog pehara. Rejčel je spavala u priručnoj kolevci - fioci. Vetrokola su se blago njihala u kretanju a tutnjava velikog točka i zujanje glavnog žiroskopa bili su uspavljujući, u pozadini.
   "Bože moj", reže Bron Lamija tiho. Ona zausti da ponovo progovori, a onda samo odmahnu glavom.
   Martin Silenus zatvori oči i reče:
   
   Znajuć' da duši, kad sva mržnja prođe
   Ponovo nevinost suštastvena dođe
   I da ona shvati da je za se divna
   Smirujuća i zastrašujuća,
   Da je volja njena volja samog Raja;
   Ona može, dok se mršti svako
   I dok vetar huči i zavija jako
   Il' dok svaki meh ne prsne, srećna bit' do kraja.
   
   Sol Vejntraub upita: "Vilijam Batler Jejts?"
   Silenus klimnu glavom. "'Molitva za moju kćer'."
   "Mislim da ću se popeti na gornju palubu, malo na svež vazduh, pre nego legnem", reče Konzul. "Da li iko želi da mi se pridruži?"
   Svi to učiniše. Njihovo kretanje proizvodilo je osvežavajući lahor dok je grupa stajala na srednjoj palubi i posmatrala kako smračeno More trave tutnji kraj nje. Nebo je bilo velika, zvezdama posuta činija iznad njih, zaparana tragovima meteora. Jedra i snast škripali su zvukom starim koliko i ljudska putovanja.
   "Mislim da bi trebalo večeras da držimo stražu", reče pukovnik Kasad. "Jedna osoba na straži dok ostale spavaju. Intervali od dva sata."
   "Slažem se", reče Konzul. "Ja ću stražariti prvi."
   "Ujutro..." započe Kasad.
   "Gledajte!" povika otac Hojt.
   Oni pogledaše tamo kuda je pokazivala njegova ruka. Između buktanja sazvežđa plamtele su obojene vatrene kugle - zelene, ljubičaste, narandžaste, ponovo zelene - i osvetljavale veliku travnatu ravnicu pred njima kao bleskovi munja vreline. Zvezde i meteorski tragovi bledeli su do beznačajnosti kraj ove iznenadne predstave.
   "Eksplozije?" usudi se sveštenik da kaže.
   "Svemirska bitka", reče Kasad. "Cislunarna. Fuziono oružje." On brzo siđe pod palubu.
   "Drvo", reče Het Mastin, pokazujući ka sićušnom svetlu koje se kretalo među eksplozijama kao žar koji lebdi kroz vatromet.
   Kasad se vrati sa svojim energetskim dvogledom i pruži ga ostalima.
   "Proterani?" upita Lamija. "Je li to invazija?"
   "Proterani, gotovo sigurno", reče Kasad. "Ali isto tako gotovo sigurno samo izviđački pohod. Vidite grozdove? To su projektili Hegemonije koji eksplodiraju zbog protivvatre izviđača Proteranih."
   Dvogled dođe do Konzula. Bleskovi su sada bili sasvim jasni, sve širi kumulus plamena. Mogao je da vidi sićušno svetlo i dugi plavi rep iz najmanje dva izviđačka broda koji beže pred progoniteljima iz Hegemonije.
   "Ne mislim da..." započe Kasad, a onda prekinu kada brod, jedra i More trave zablistaše svetlonarandžastom bojom reflektovanog sjaja.
   "Dragi Hriste", šapnu otac Hojt. "Pogodili su drvobrod."
   Konzul zanese dvogled ulevo. Rastući nimbus plamenova mogao se videti golim okom, ali u dvogledu kilometar dugi trup i krošnja Yggdrasila bili su vidljivi, na trenutak, dok su goreli i plamteli, sa dugim pipcima plamena što su u luku skakali u svemir dok su zaštitna polja popuštala i dok je kiseonik goreo. Narandžasti oblak je pulsirao, bledeo, a onda se urušio sam u sebe, kada je trup postao vidljiv po drugi put, dok je svetlucao i slamao se kao poslednji dugi žar zgasnule vatre. Ništa nije moglo da preživi. Drvobrod Igdrasil, sa svojom posadom i formacijskim sastavom klonova, i polusvesnim erg- goniocima - bio je mrtav.
   Konzul se okrenu ka Hetu Mastinu i zakasnelo pruži dvogled. "Tako mi je... žao", šapnu on.
   Visoki templar nije uzeo dvogled. Polako je spustio pogled s neba, pogledao mrko, i sišao pod palubu bez reči.
   Smrt drvobroda bila je poslednja eksplozija. Kada je prošlo deset minuta i nijedan blesak više nije uznemirio noć, progovorila je Bron Lamija. "Mislite da su ih sredili?"
   "Proterane?" reče Kasad. "Verovatno nisu. Izviđački brodovi sazdani su za brzinu i odbranu. "Sada su već svetlosnim minutima daleko."
   "Jesu li namerno napali drvobrod?" upita Silenus. Pesnik je zvučao veoma trezno.
   "Mislim da nisu", reče Kasad. "Prosto im je bio zgodna meta."
   "Zgodna meta", reče Sol Vejntraub kao odjek. Naučnik odmahnu glavom. "Odspavaću neki par sat pre osvita."
   Jedno po jedno, i ostali siđoše pod palubu. Kad su na palubi ostali samo Kasad i Konzul, Konzul reče: "Gde da budem na straži?"
   "Kružite", reče pukovnik. "Iz glavnog hodnika u podnožju lestvica možete videti vrata svih kabina i ulaz u trpezariju i kuhinju. Izađite napolje i proverite stepenice i palube. Neka fenjeri ostanu upaljeni. Imate li oružje?"
   Konzul odmahnu glavom.
   Kasad mu pruži svoj štap smrti. "Podešen je na gusti zrak - oko pola metra sa dometom od deset metara. Ne koristite ga, osim ako niste sigurni da postoji uljez. Hrapava pločica koja klizi napred je osigurač. Sada je štap zakočen."
   Konzul klimnu glavom, pobrinuvši se da mu prst bude dalje od oroza.
   "Zameniću vas za dva sata", reče Kasad. On proveri komlog. "Svanuće pre nego što moja smena bude okončana." Kasad pogleda u nebo, kao da očekuje da se Igdrasil ponovo pojavi i nastavi svoj put kao svitac preko neba. Tamo su svetlucale samo zvezde. Na severoistočnom horizontu pokretna crna masa nagoveštavala je oluju.
   Kasad odmahnu glavom. "Šteta", reče on i siđe pod palubu.
   Konzul je stajao neko vreme i slušao vetar u platnu, škripu snasti i tutnjavu točka. Potom on ode do ograde i ostade da zuri, zamišljen.
   
   

5.
   Osvit iznad Mora trave bio je predivan. Konzul ga je posmatrao sa najviše tačke zadnje palube. Posle svoje smene pokušao je da zaspi, odustao od toga i popeo se na palubu da posmatra kako noć bledi u dan. Olujni front prekrio je nebo niskim oblacima i sunce na izlasku obasjalo je svet brilijantskim zlatom u odsjajima, odozgo i odozdo. Jedra, užad i vremešne daske vetrokola svetlucale su u kratkom blagoslovu svetlosti nekoliko minuta pre nego što je sunce zaklonio svod oblaka, i pre nego što je boja ponovo napustila svet. Vetar koji je usledio posle ovog navlačenja zavese bio je hladan, kao da je duvao sa snežnih vrhova Masiva Uzde, jedva vidljivih, tamnih i nejasnih na severoistočnom horizontu.
   Bron Lamija i Martin Silenus pridružiše se Konzulu na zadnjoj palubi, oboje sa po šoljicom kafe iz kuhinje. Vetar je šibao i cimao snast. Gusta masa uvojaka Bron Lamije lepršala joj je oko lica kao tamni nimbus.
   "Jutro", promrmlja Silenus začkiljivši preko svoje šoljice kafe u vetrom izmreškano More trave.
   "Dobro jutro", odgovori Konzul, zapanjen zbog toga koliko se osećao budan i osvežen iako nije spavao prethodne noći. "Imamo vetar s pramca, ali kola izgleda da i dalje postižu pristojnu brzinu. Sigurno stižemo do planina pre nego što padne noć."
   "Hrrgnn", prokomentarisa to Silenus i zabi nos u šoljicu s kafom.
   "Uopšte nisam spavala", reče Bron Lamija, "samo sam mislila na priču M. Vejntrauba."
   "Mislim da ne..." započe pesnik, a onda prekinu kada Vejntraub izađe na palubu, dok mu je beba virila preko ruba nosiljke na grudima.
   "Dobro jutro svima", reče Vejntraub, pogleda oko sebe i duboko udahnu. "Mmm, sveže, zar ne?"
   "Jebote, da se slediš", reče Silenus. "Severno od planina ima da bude još gore."
   "Mislim da ću da siđem po jaknu", reče Lamija, ali pre nego što je stigla da se pokrene, sa palube ispod njih začu se kreštavi povik.
   "Krv!"
   
   Zaista, krvi je bilo posvuda. Kabina Heta Mastina bila je neobično uredna - na krevetu niko nije spavao, putni kovčeg i druge kutije bili su precizno naslagani u jednom uglu, ogrtač prebačen preko stolice - samo je krv prekrivala velike delove palube, pregradu i tavanicu. Šestoro hodočasnika tiskalo se uz vrata, oklevajući da uđu unutra.
   "Išao sam ka gornjoj palubi", reče otac Hojt, glasom čudno jednoličnim. "Vrata su bila malo odškrinuta. Ugledao sam... krv na zidu."
   "Da li je to krv?" upita Martin Silenus.
   Bron Lamija stupi u sobu, pređe rukom preko guste mrlje na pregradi i prinese prste usnama. "Krv je." Ona pogleda oko sebe, ode do garderobe, pogleda načas prazne police i vešalice, a onda ode do malog brodskog kapka. Bio je zabravljen rezom iznutra.
   Bolesnijeg izgleda nego obično, Lenar Hojt se zatetura ka stolici. "Znači, mrtav je?"
   "Ne znamo ama baš ništa, osim da kapetan Mastin nije u sobi, ali da mnogo krvi jeste", reče Lamija. Ona obrisa ruku o nogavicu. "Sada treba podrobno pretražiti brod."
   "Baš tako", reče pukovnik Kasad. "Šta ako ne pronađemo kapetana?"
   Bron Lamija otvori kapak. Sveži vazduh rastera miris krv koji je podsećao na klanicu, i unese tutnjavu točka i šuštanje trave pod koritom. "Ako ne pronađemo kapetana Mastina", reče ona, "onda moramo da pretpostavimo ili da je napustio brod svojevoljno, ili da je otet."
   "Ali krv..." započe otac Hojt.
   "Ne dokazuje ništa", dovrši Kasad. "M. Lamija je u pravu. Mi ne znamo Mastinovu krvnu grupu niti genotip. Da li je iko išta video ili čuo?"
   U nastaloj tišini, promrmljali su negativan odgovor, uz odmahivanje glavama.
   Martin Silenus pogleda uokolo. "Ljudi, zar ne prepoznajete na prvi pogled ručni rad našeg drugara Šrajka?"
   "Ne znamo to", odbrusi Lamija. "Možda neko želi da pomislimo da je to Šrajkovo delo."
   "To je besmislica", reče Hojt, i dalje žudno gutajući vazduh.
   "Svejedno", reče Lamija, "pretraživaćemo u grupama po dvoje. Ko još ima oružje osim mene?"
   "Ja", reče pukovnik Kasad. "Imam i viška, ako treba."
   "Ne", reče Hojt.
   Pesnik odmahnu glavom.
   Sol Vejntraub se sa detetom vratio u hodnik. Sada je ponovo zavirio unutra. "Ja nemam ništa", reče on.
   "Ne", reče Konzul. On je vratio štap smrti Kasadu kada mu se smena završila, dva sata pre prve svetlosti.
   "U redu", reče Lamija, "sveštenik će poći sa mnom na donju palubu. Silenuse, idite sa pukovnikom. Pretražite srednju palubu. M. Vejntraube, vi i Konzul pregledajte sve iznad toga. Obratite pažnju na sve što nije uobičajeno. Svaki znak borbe."
   "Jedno pitanje", reče Silenus.
   "Šta?"
   "Ko je tebe, do đavola, izabrao za kraljicu maturske večeri?"
   "Ja sam privatni detektiv", reče Lamija i pogleda pesnika u oči.
   Martin Silenus slegnu ramenima. "Hojt je sveštenik nekakve zaboravljene religije. To ne znači da svi moramo da kleknemo kada služi misu."
   "U redu", uzdahnu Bron Lamija. "Daću ti bolji razlog." Žena je bila tako brza da Konzul umalo nije propustio čitavu akciju u treptaju. U jednoj sekundi stajala je kraj otvorenog kapka, da bi u sledećoj već bila na sredini kabine i podizala Martina Silenusa sa poda, jednom rukom, stegnuvši masivnom šakom pesnikov tanki vrat. "Šta misliš", reče ona, "o tome da uradiš logičnu stvar zato što je to logično da se uradi?"
   "Gkkrgghh", uspe da izusti Martin Silenus.
   "Dobro", reče Lamija bezosećajno i ispusti pesnika na pod. Silenus se zatetura jedan metar i umalo ne sede na oca Hojta.
   "Evo", reče Kasad, vrativši se sa dva mala nervna ošamućivača. Jedan pruži Solu Vejntraubu. "Šta vi imate?" upita Kasad Lamiju.
   Žena posegnu u džep svoje komotne tunike i izvuče drevni pištolj.
   Kasad je za trenutak gledao relikviju, a onda klimnuo glavom. "Ostanite sa svojim partnerom", reče. "Ne pucajte ni u šta osim ako to niste u potpunosti prepoznali i ako nije van svake sumnje preteće."
   "Baš ste opisali kučku u koju nameravam da pucam", reče Silenus i dalje trljajući vrat.
   Bron Lamija načini pola koraka ka pesniku. Fedman Kasad reče: "Umuknite. Da završimo s tim." Silenus krenu za pukovnikom iz kabine.
   Sol Vejntraub priđe Konzulu i pruži mu ošamućivač. "Ne želim ovo da držim sa Rejčel. Hoćemo li gore?"
   Konzul uze oružje i klimnu glavom.
   
   Na vetrokolima nije bilo više nikakvog traga templarskom Glasu Drveta, Hetu Mastinu. Posle jednog sata traganja, grupa se sastala u kabini nestalog. Krv je tamo izgledala tamnija i suvlja.
   "Postoji li mogućnost da smo nešto propustili?" upita otac Hojt. "Tajni prolazi? Skrivene prostorije?"
   "Mogućnost postoji", reče Kasad, "ali ja sam pretražio brod senzorima toplote i kretanja. Ako na brodu postoji još bilo šta veće od miša, ja to mogu da pronađem."
   "Ako ste već imali te senzore", reče Silenus, "jebem mu mater, zašto ste nas pustili da čitav sat puzimo po brodskom dnu i prolazima?"
   "Zato što odgovarajuća oprema ili odeća može da sakrije čoveka od pretrage toplote i otkucaja."
   "Dakle, odgovor na moje pitanje", reče Hojt, zastavši na sekund kada ga je vidno prožeo talas bola, "jeste da bi, sa odgovarajućom opremom ili odećom, kapetan Mastin mogao da se krije negde, u nekoj tajnoj prostoriji."
   "Moguće, ali neverovatno", reče Bron Lamija. "Moja pretpostavka je da on više nije na brodu."
   "Šrajk", reče Martin Silenus s gađenjem. To nije bilo pitanje.
   "Možda", reče Lamija. "Pukovniče, vi i Konzul bili ste na straži tokom ta četiri sata. Sigurni ste da ništa niste ni čuli ni videli?"
   Oba muškarca potvrdno klimnuše glavama.
   "Brod je bio miran", reče Kasad. "Čuo bih borbu i pre nego što sam otišao na stražu."
   "A ja sam za vreme svoje smene bio budan", reče Konzul. "Moju sobu i Mastinovu deli samo pregrada. Nisam ništa čuo."
   "Pa", reče Silenus, "čuli smo šta kažu dva čoveka koja su se šunjala po mraku sa oružjem kada je taj posrani jadnik ubijen. Oni tvrde da su nedužni. Sledeći slučaj!"
   "Ako je Mastin ubijen" reče Kasad, "to onda nije izvedeno štapom smrti. Nijedno nečujno savremeno oružje koje poznajem ne razbacuje toliko krvi unaokolo. Nisu se čuli pucnjevi - niti su pronađene rupe od metaka - tako da pretpostavljam da ni automatski pištolj M. Lamije nije pod sumnjom. Ako je ovo krv kapetana Mastina, onda pretpostavljam da je upotrebljeno oružje sa oštricom."
   "Šrajk jeste oružje sa oštricom", reče Martin Silenus.
   Lamija se približi maloj hrpi prtljaga. "Rasprava neće ništa rešiti. Da vidimo ima li ičega među Mastinovim stvarima."
   Otac Hojt podiže ruku, suprotstavljajući se. "To je... pa, privatno, zar ne? Mislim da nemamo prava na to."
   Bron Lamija prekrsti ruke. "Gledajte, oče, ako je Mastin mrtav, njemu je svejedno. Ako je još živ, pretraga njegovih stvari može nam ukazati na to gde je odveden. Kako god bilo, moramo pokušati da nađemo neki trag."
   Hojt je još bio sumnjičav, ali je klimnuo glavom. Na kraju, zadiranja u privatnost bilo je vrlo malo. U Mastinovom prvom kovčegu nalazilo se samo nekoliko platnenih presvlaka i primerak Mjurove knjige o životu. U drugoj torbi bilo je stotinu zasebno umotanih semenki, osušenih i utisnutih u vlažnu zemlju.
   "Templari moraju da zasade najmanje stotinu izdanaka večitog drveta na svakom svetu koji posete", objasni Konzul. "Retko se prime, ali takav im je ritual."
   Bron Lamija krenu ka velikoj metalnoj kutiji koja je ležala na dnu hrpe.
   "Ne dirajte to!" reče oštro Konzul.
   "Zašto ne?"
   "To je Mebijusova kocka", odgovori pukovnik Kasad umesto Konzula. "Ljuštura od ugljenik-ugljenika oko zaštitnog polja sa nultim odstojanjem, koje je omotano oko sebe."
   "Pa?" reče Lamija. "Mebijusove kocke zatvaraju artefakta i predmete u sebi. Ne eksplodiraju niti bilo šta slično."
   "Ne", saglasi se Konzul, "ali ono što sadrže može da eksplodira. Kad smo kod toga, možda je već eksplodiralo."
   "Kocka te veličine može da kontroliše nuklearnu eksploziju od jednog kilotona, ukoliko je ova strpana u nju u nanosekundi posle paljenja", dodade Fedman Kasad.
   Lamija se namršti na kovčeg. "Kako onda da znamo da to što je unutra nije ubilo Mastina?"
   Kasad pokaza na slabi sjaj zelene trake duž jedinog šava kovčega. "Zapečaćeno je. Kada se jednom raspečati, Mebijusova kocka mora da se reaktivira tamo gde se mogu generisati zaštitna polja. Šta god da se nalazi unutra, nije naudilo kapetanu Mastinu."
   "Znači, ne možemo nikako da saznamo?" razmišljala je Lamija.
   "Ja imam jednu dobru pretpostavku", reče Konzul.
   Ostali ga pogledaše. Rejčel zaplaka i Sol povuče uzicu za zagrevanje na pakovanju za hranjenje.
   "Sećate se", reče Konzul, "kada je juče u Rubu M. Mastin napravio onolku predstavu oko te kocke? Govorio je o njoj kao da je tu neko tajno oružje."
   "Oružje?" reče Lamija.
   "Naravno!" reče Kasad najednom. "Erg!"
   "Erg?" Martin Silenus se zabulji u mali sanduk. "Mislio sam da su ergovi ona stvorenjca sa poljima sila koja templari koriste na svojim drvobrodovima."
   "I jesu", reče Konzul. "Otkriveni su pre oko tri veka, na asteroidima oko Aldebarana. Tela su im velika otprilike kao mačja kičma, sa mahom piezoelektričnim nervnim sistemom zaštićenim silikonskim hrskavicom, ali oni se hrane... i manipulišu... poljima sila velikim poput onih koje generišu manji kovit-brodovi."
   "Kako su onda sve to strpali u tako malu kutiju?" upita Silenus zureći u Mebijusovu kocku. "Pomoću ogledala?"
   "Slično tome", reče Kasad. "Polje tog stvorenja bilo bi prigušeno... ne bi ni gladovalo, niti bi se hranilo. Nešto poput naše kriogenske fuge. Osim toga, ovaj mora da je mali. Štene, da tako kažem."
   Lamija pređe rukom preko metalnog krilnog poklopca. "Templari kontrolišu te stvari? Komuniciraju s njima?"
   "Da", reče Kasad. "Niko nije sasvim siguran kako. To je jedna od tajni Bratstva. Ali Het Mastin mora da je bio siguran da će mu taj erg pomoći protiv..."
   "Šrajka", dovrši Martin Silenus. "Templar je mislio da će mu energetski đavolak poslužiti kao tajno oružje kada se bude suočio sa Bogom bola." Pesnik se nasmeja.
   Otac Hojt pročisti grlo. "Crkva je prihvatila Hegemonijin sud da... ta stvorenja... ergovi... nisu svesna bića... pa tako ni kandidati za spasenje."
   "O, svesni su oni, nego šta, oče", reče Konzul. "Oni primećuju stvari mnogo bolje nego što bismo mi to ikada mogli da zamislimo. Ali, ako ste mislili na inteligenciju... na samosvest... onda imate posla s nečim u rangu pametnog skakavca. Jesu li skakavci kandidati za spasenje?"
   Hojt ne reče ništa. Bron Lamija reče: "Pa, očigledno da je kapetan Mastin smatrao da će ova stvar njemu doneti spasenje. Nešto nije krenulo kako je trebalo." Ona pogleda oko sebe u okrvavljene pregrade i mrlje koje su se sušile na podu. "Hajdemo odavde."
   

Vetrokola su upadala u sve snažnije vetrove dok se oluja približavala sa severoistoka. Iskrzani barjaci oblaka utrkivali su se, beli ispod niske, sive tavanice olujnog fronta. Trava je šibala i povijala se pod naletima hladnog vetra. Sevanje munja osvetljavalo je horizont, praćeno kotrljanjem grmljavine koja se čula kao pucnjevi upozorenja ispred pramca vetrokola. Hodočasnici su u tišini to posmatrali, sve dok ih prve ledene kišne kapi nisu oterale pod palubu, u prostranu kabinu kod krme.
   "Ovo se nalazilo u džepu njegovog ogrtača", reče Bron Lamija i podiže cedulju sa brojem 5.
   "Znači, Mastin je bio na redu da ispriča svoje", promrmlja Konzul.
   Martin Silenus se zaljulja u stolici toliko da mu leđa dodirnuše visoki prozor. Njegove satirske crte lica su zbog oluje izgledale pomalo demonski. "Postoji još jedna mogućnost", reče on. "Možda je neko ko još nije govorio imao petu cedulju, pa je ubio templara da bi se zamenio s njim."
   Lamija se zagleda u pesnika. "To možemo značilo ili Konzul ili ja", reče ona, ravnim glasom.
   Silenus slegnu ramenima.
   Bron Lamija izvuče drugi komad papira iz tunike. "Ja imam broj šest. Šta bih postigla? Ionako sam ja sledeća."
   "Onda je možda moralo da se ućutka ono što bi Mastin rekao", reče pesnik. On ponovo slegnu ramenima. "Lično, mislim da je Šrajk počeo sa svojom žetvom među nama. Zašto smo mislili da će nam biti dopušteno da stignemo do grobnica kada ta stvar kasapi ljude na pola puta odavde do Kitsa?"
   "Ovo je drugačije", reče Sol Vejntraub. "Ovo je hodočašće Šrajku."
   "Pa?"
   U tišini koja je usledila, Konzul ode do prozora. Bujice kiše nošene vetrom zaklanjale su More i treskale po zaštićenim oknima. Kola zaškripaše i oštro se nagnuše na desnu stranu broda kada je ovaj ponovo promenio kurs.
   "M. Lamija", upita pukovnik Kasad, "želite li da sada ispričate svoju priču?"
   Lamija prekrsti ruke i pogleda u kišom išarano staklo. "Ne. Sačekajmo da se iskrcamo s ovog prokletog broda. Zaudara na smrt."
   
   Vetrokola stigoše do luke Hodočasnikov Počinak sredinom popodneva, ali zbog oluje i umorne svetlosti iscrpljenim putnicima činilo se da je kasno veče. Konzul se nadao da će ih tamo sačekati predstavnici Hrama Šrajka, na početku pretposlednje faze njihovog putovanja, ali je Hodočasnikov Počinak izgledao prazan koliko i Rub.
   Prilazak obroncima i prvi pogled na Masiv Uzde bio je uzbudljiv koliko i svaki nagoveštaj kopna, i naterao je svih šestoro budućih hodočasnika da izađu na palubu, uprkos hladnoj kiši koja je i dalje padala. Obronci su bili suvi i čulni, i njihove smeđe obline i iznenadne uzvisine predstavljali su snažan kontrast zelenoj jednoobraznosti Mora trave. Vrhovi visoki devet hiljada metara bili su u pozadini samo naznačeni sivim i belim ravnima koje su ubrzo presretali niski oblaci, ali čak i tako zarubljeni izgledali su moćno. Linija snega spuštala se do tačke neposredno iznad gomile sagorelih straćara i jeftinih hotela - što je i činilo Hodočasnikov Počinak.
   "Ako su uništili žičaru, gotovi smo", promrmlja Konzul. Od pomisli na to, sve do sada zabranjene, želudac mu se okrenu.
   "Vidim prvih pet tornjeva", reče pukovnik Kasad, koji je koristio svoj energetski dvogled. "Izgledaju netaknuto."
   "Vidi li se žičara?"
   "Ne... čekajte, da. Eno jedne na kapiji stanice na platformi.
   "Da li se iko pomera?" upita Martin Silenus, koji je očigledno shvatao koliko će očajnička biti situacija u kojoj će se naći ukoliko žičara ne bude netaknuta.
   "Ne."
   Konzul odmahnu glavom. Čak i u najgorim vremenskim uslovima, bez putnika, kabine žičare bile su u pokretu, kako bi veliki kablovi ostali opušteni i nezaleđeni.
   Njih šestoro iznesoše prtljag na palubu pre nego što su kola smotala jedra i izbacila brodske stepenice. Svi su sada nosili teške kapute kako bi se zaštitili od hladnoće - Kasad termoflažni ogrtač SILE, Bron Lamija dugi odevni predmet koji se zvao trenčkot, iz davno zaboravljenih razloga, Martin Silenus debelo krzno koje je, mreškajući se pod ćudljivim vetrom, menjalo boju iz samurovine u sivo, otac Hojt je bio u dugom crnom kaputu u kom je više nego ikada ličio na strašilo, Sol Vejntraub u perjanoj jakni koja je prekrivala i njega i dete, a Konzul u izlizanom, ali još upotrebljivom zimskom kaputu koji mu je poklonila supruga pre više decenija.
   "Šta sa stvarima kapetana Mastina?" upita Sol dok su stajali na vrhu brodskih stepenica. Kasad je već otišao, kao prethodnica, da bi istražio selo.
   "Donela sam ih gore", reče Lamija. "Ponećemo ih sa sobom."
   "To mi nekako ne izgleda ispravno", reče otac Hojt. "Mislim, prosto da nastavimo. Trebalo bi da održimo nekakvu... službu. Nekako da obeležimo čovekovu smrt."
   "Moguću smrt", podseti ga Lamija, s lakoćom podigavši, jednom rukom, ranac od četrdeset kilograma.
   Hojt je bio sumnjičav. "Zar zaista verujete da je M. Mastin možda živ?"
   "Ne", reče Lamija. Pahulje su joj se taložile na crnoj kosi.
   Kasad im mahnu s kraja doka i oni počeše da iznose prtljag sa nemih vetrokola. Niko se nije ni osvrnuo.
   "Prazno?" doviknu Lamija pukovniku, dok su mu prilazili. Plašt visokog muškarca još je pokazivao tragove svog sivog i crnog kameleonskog moda.
   "Prazno."
   "Tela?"
   "Ne", reče Kasad. On se okrenu Solu i Konzulu. "Jeste li poneli stvari iz kuhinje?"
   Oba čoveka potvrdno klimanuše glavama.
   "Kakve stvari?" upita Silenus.
   "Hranu za nedelju dana", reče Kasad, okrenuvši se da pogleda uzbrdo, prema stanici žičare. Konzul prvi put primeti dugo jurišno oružje u prevoju pukovnikove ruke, jedva vidljivo pod plaštom. "Nismo sigurni da će posle ove tačke biti ikakvih namirnica."
   Hoćemo li biti živi za nedelju dana? pomisli Konzul. Ali ne reče ništa.
   Preneli su opremu do stanice, u dva puta. Vetar je zviždao kroz otvorene prozore i razbijene kupole mračnih zgrada. Dok se drugi put vraćao, Konzul je nosio jedan kraj Mastinove Mebijusove kocke, dok je Lenar Hojt huktao i dahtao pod drugim krajem.
   "Zbog čega nosimo erga sa sobom?" prodahta Hojt kada su stigli do podnožja metalnog stepeništa koje je vodilo do stanice. Pruge i mrlje rđe na platformi izgledale su kao narandžasti lišaji.
   "Ne znam", reče Konzul, i sam pokušavajući da dođe do daha.
   Sa platforme terminala mogli su nadaleko da vide More trave. Vetrokola su ostala tamo gde su ih ostavili, tamna i beživotna stvar. Snežne oluje kretale su se prerijom i stvarale iluziju zapenjenih talasa na bezbrojnim vlatima visoke trave.
   "Dajte da ukrcamo stvari", doviknu im Kasad. "Pogledaću da li se pogonska oprema može podesiti iz upravljačke kabine, tamo gore."
   "Zar žičara nije automatska?" upita Martin Silenus, male glave gotovo izgubljene u debelom krznu. "Kao vetrokola?"
   "Mislim da nije", reče Kasad. "Nastavite, a ja ću pogledati mogu li je pokrenuti."
   "Šta ako krene bez vas?" doviknu Lamija pukovniku koji je uzmicao natrag.
   "Neće."
   

Unutrašnjost kabine bila je hladna i gola, ako se ne računaju metalne klupe u prednjem odeljku i tuce grubih ležajeva u manjem, zadnjem delu. Kabina je bila velika - najmanje osam metara dužine sa pet širine. Zadnji odeljak je od prednjeg delila tanka metalna pregrada sa otvorom, ali bez vrata. Mala komoda zauzimala je ugao veličine plakara u ovom zadnjem odeljku. Prednji deo imao je s obe strane prozore, koji su se uzdizali od visine struka sve do linije krova.
   Hodočasnici nagomilaše prtljag u središtu šireg dela, pa počeše da trupkaju okolo, mašu rukama i prave druge pokrete kako bi se zgrejali. Martin Silenus se opružio na jednoj od klupa, samo su mu stopala i glava virili iz krzna. "Jebote, zaboravio sam", reče on, "kako se ovde uključuje grejanje."
   Konzul baci pogled na tamne ploče za osvetljenje. "Radi na struju. Uključiće se kada nas pukovnik pokrene."
   "Ako nas pukovnik pokrene", reče Silenus.
   Sol Vejntraub je Rejčel promenio pelenu. Sada ju je ponovo umotao u termalno odelo za bebe i počeo da je ljulja u naručju. "Ja očigledno nikada ranije nisam bio ovde", reče on. "Vi ste, džentlmeni, obojica bili?"
   "Jah", reče pesnik.
   "Ne", reče Konzul. "Ali viđao sam slike žičare."
   "Kasad reče da se jednom vratio u Kits ovim putem", doviknu im Bron Lamija iz druge prostorije.
   "Mislim da..." započe Sol Vejntraub, kada ga prekinu glasna škripa zupčanika i divlje cimanje kabine koja se zaljulja izazivajući mučninu, a onda najednom zanjiha napred, pod kablom u pokretu. Svi jurnuše ka prozoru na strani gde je platforma.
   Kasad je svoju opremu ubacio pre nego što se dugačkim lestvicama popeo do upravljačke kabine. Sada se pojavio na vratima, kliznuo niz lestvice i jurnuo ka žičari. Njena kabina već je prolazila kraj utovarnog dela platforme.
   "Neće uspeti", šapnu otac Hojt.
   Kasad se dade u sprint prevaljujući poslednjih deset metara, sa nogama koje su izgledale nemoguće duge, kao kod štrkljaste ljudske karikature.
   Kabina žičare skliznu iz žleba za utovar i zanjiha se slobodno izvan stanice. Između stanice i kabine otvori se prostor. Do kamenja dole bilo je osam metara. Pod platforme bio je prošaran ledom. Dok se kabina odvajala, Kasad je trčao punom brzinom.
   "Hajde!" vrisnu Bron Lamija. Ostali prihvatiše poklič.
   Konzul podiže pogled ka oblogama od leda koje su pucale i padale sa kabla dok se kabina žičare uspinjala i kretala napred. On vrati pogled. Bilo je previše praznog prostora. Kasad neće uspeti.
   Fedman Kasad se kretao neverovatnom brzinom, stigao do ruba platforme. Konzula on po drugi put podseti na jaguara sa Stare Zemlje, kojeg je video u zoo vrtu na Lususu. Gotovo je već iščekivao da vidi kako se pukovnik kliza na ledu, kako duge noge izleću horizontalno a čovek nemo pada na snežno stenje. Umesto toga, Kasad kao da je leteo jedan beskrajni trenutak, ispruženih dugih ruku, dok je plašt lepršao za njim. On nestade iza kabine.
   Začu se udarac, praćen dugim minutom u kom niko nije ni progovorio ni mrdnuo. Sada su bili na visini od četrdeset metara i uspinjali se ka prvom tornju. Sekund kasnije videše Kasada na uglu kabine, kako se privlači rukama duž ledenih ulegnuća i rukohvata u metalu. Bron Lamija širom otvori vrata. Deset ruku pomože Kasadu da uđe.
   "Bogu hvala", reče otac Hojt.
   Pukovnik duboko udahnu i smrknuto se osmehnu. "Bilo je sasvim zakočeno. Morao sam da opteretim polugu vrećom peska. Nisam želeo da vraćam kabinu za novi pokušaj."
   Martin Silenus pokaza ka potpornom tornju koji se brzo približavao i ka svodu od oblaka neposredno iznad njega. Kabl se pružao naviše, u beskraj. "Pretpostavljam da sada prelazimo preko planina, hteli mi to ili ne."
   "Koliko će trajati prelazak?" upita Hojt.
   "Dvanaest sati. Možda malo manje. Operateri su ponekad zaustavljali kabine, kada bi vetar suviše ojačao ili ako bi se nataložilo suviše leda."
   "Na ovom putovanju neće biti zaustavljanja", reče Kasad.
   "Osim ako kabl negde nije prekinut", reče pesnik. "Ili ako naletimo na neku kvrgu."
   "Umukni", reče Lamija. "Ko je zainteresovan za to da se podgreje nešto za večeru?"
   "Gledajte", reče Konzul.
   Oni priđoše prednjim prozorima. Žičara se uzdizala stotinu metara iznad poslednje smeđe obline obronaka. Kilometrima ispod i iza oni poslednji put ugledaše stanicu, uklete straćare Hodočasnikovog Počinka i nepokretna vetrokola.
   Onda ih obaviše sneg i gusti oblaci.
   
   Žičara nije bila opskrbljena opremom za kuvanje, ali iza zadnje pregrade nalazio se hladnjak i mikrotalasna pećnica za podgrevanje. Lamija i Vejntraub su izmešali razne vrste mesa i povrća iz kuhinje vetrokola, i skuvali podnošljiv paprikaš. Martin Silenus je poneo sa sobom boce vina sa Benaresa i iz vetrokola, i odabrao je uz paprikaš burgundac sa Hiperiona.
   Kad su već skoro završili sa večerom, pomrčina koja je pritiskala prozore rasvetlila se, a onda potpuno podigla. Konzul se okrenu na klupi da bi video kako se sunce najednom ponovo pojavljuje i ispunjava kabinu žičare transcendentnom zlatnom svetlošću.
   Grupi se ote zajednički uzdah. Činilo se da se tama spustila još pre nekoliko sati, ali sada, dok su izranjali iz mora oblaka, iz kog se kao ostrvo uzdizao planinski lanac, prikazao im se bleštavi zalazak sunca. Hiperionovo nebo produbilo se iz dnevnog sinjeg sjaja u bezdanu večernju boju lapis lazulija, dok je crvenozlatno sunce palilo tornjeve oblaka i prostrane vrhove od leda i kamena. Konzul pogleda oko sebe. Njegovi saputnici hodočasnici, koji su izgledali sivi i mali u mutnom svetlu pre samo pola minuta, sada su sijali zlatom sutona.
   Martin Silenus podiže čašu. "To je bolje, bogami."
   Konzul podiže pogled ka niti po kojoj su putovali, ka masivnom kablu koji se kao tanani konac gubio daleko napred, a onda u ništavilo. Na jednom vrhu, nekoliko kilometara dalje, zlatna svetlost svetlucala je na sledećem potpornom tornju.
   "Stotinu devedeset i dva pilona", reče Silenus, otežući glasom na način turističkog vodiča koji se dosađuje. "Svaki pilon sazdan je od durlegure i zališčastog ugljenika, i visok je osamdeset tri metra."
   "Mora da smo visoko", reče Bron Lamija tihim glasom.
   "Najviša tačka devedeset šest kilometara dugog putovanja žičarom leži iznad vrha planine Drajden, petog najvišeg vrha Masiva Uzde, na visini od devet hiljada dve stotine i četrdeset šest metara", nastavi Martin Silenus monotono.
   Pukovnik Kasad pogleda okolo. "Kabina je pod pritiskom. Osetio sam promenu pritiska pre izvesnog vremena."
   "Gledajte", reče Bron Lamija.
   Sunce je počivalo na liniji horizonta oblaka jedan dugi trenutak. Sada je zaronilo ispod, na izgled paleći dubine olujnog oblaka odozdo, i bacajući puni spektar boja duž čitave zapadne ivice sveta. Snežni venci i staklasti led i dalje su svetleli na zapadnoj strani vrhova, koja se uzdizala kilometar ili više nad kabinom žičare u usponu. Nekoliko sjajnijih zvezda pojavilo se u sve dubljoj kupoli neba.
   Konzul se okrenu prema Bron Lamiji. "Zašto sada ne ispričate svoju priču, M. Lamija? Kasnije će nam se prispavati, pred dolazak u Utvrđenje."
   Lamija srknu poslednji gutljaj vina. "Da li svi želite da to sada čujete?"
   Glave zaklimaše u ružičastom sumraku. Martin Silenus slegnu ramenima.
   "U redu", reče Bron Lamija. Ona spusti svoju praznu čašu, podiže noge na klupu tako da joj laktovi počivaju na kolenima, pa otpoče svoju priču.
   

DETEKTIVKINA PRIČA:
   Dugo zbogom
   
   Znala sam da će slučaj biti poseban istog trena kada je ušao u moju kancelariju. Bio je divan. Kad to kažem, ne mislim ženstven ili 'sladak' po muškom modelu, kao zvezda HTV-a, već prosto... divan.
   Bio je nizak, ne viši od mene, a ja sam rođena i odrasla u Lususovom gravitacionom polju od 1,3 g. Odmah je, međutim, bilo očigledno da moj posetilac nije sa Lususa - njegov kompaktni stas bio je dobro uobličen, po standardima Mreže, atletski ali vitak. Njegovo lice bilo je studija na pravi način organizovane energije: visoko čelo, oštre kosti lica, kompaktan nos, solidna vilica i široka usta, koja su nagoveštavala kako senzualnost tako i crtu tvrdoglavosti. Oči su mu bile krupne, boje lešnika. Izgledao je kao da je u kasnim dvadesetim standardnim godinama.
   Shvatite, nisam sve to uočila u trenutku kada je ušao. Moja prva pomisao bila je: Je li ovo mušterija? Moja druga pomisao bila je: Sranje, ovaj tip je divan.
   "M. Lamija?"
   "Jah."
   "M. Lamija iz detektivske agencije 'Svemreža'?"
   "Jah."
   On pogleda oko sebe kao da ne može sasvim da poveruje u to. Shvatila sam taj pogled. Moja kancelarija nalazi se na dvadeset trećem nivou stare industrijske košnice u odeljku Starih iskopina gvozdene svinje na Lususu. Imam tri velika prozora koji gledaju na Uslužni rov 9, gde je uvek mračno i uvek rominja kiša zahvaljujući masivnom kapanju filtera iz gornje košnice. Pogled obuhvata mahom napuštene automatizovane utovarne dokove i zarđale potporne stubove.
   Šta ima veze, jeftino je. A većina mojih mušterija radije zove nego što dolazi lično.
   "Smem li da sednem?" upita on, očigledno zadovoljan što jedna bona fide detektivska agencija ima sedište na jednom tako sirotinjskom mestu.
   "Naravski", rekoh i mahnuh mu da se smesti u stolicu. "M... ah?"
   "Džoni", reče on.
   Nije mi izgledao kao neko ko se predstavlja ličnim imenom. Nešto u njemu ukazivalo je na novac. Nije to bila njegova odeća - ona je bila sasvim uobičajena, crna i siva, mada je tkanina bila bolja od prosečne - već prosto neki osećaj da je taj tip prva liga. Postojalo je nešto u njegovom naglasku. Dobra sam u pogađanju dijalekata - to mi pomaže u ovoj profesiji - ali nisam mogla da pogodim ni rodni svet ovog momka, a kamoli lokalnu regiju.
   "Kako mogu da vam pomognem, Džoni?" Pružih mu flašu skoča koju sam se spremala da odložim kada je on ušao.
   Momak Džoni odmahnu glavom. Možda je mislio da želim da otpije iz boce. Do đavola, imam ipak više stila. Tamo, kod hladnjaka za vodu, nalazile su se papirne čaše. "M. Lamija", reče on, dok me je njegov naglasak i dalje nervirao zato što mi je izmicao. "Treba mi privatni detektiv."
   "Time se bavim."
   On zastade. Stidljivko. Mnoge moje mušterije oklevaju da mi kažu kakav je posao u pitanju. Nije ni čudo, pošto devedeset pet posto mog posla predstavljaju razvodi i domaće stvari. Čekala sam da izađe na videlo s tim.
   "Reč je o prilično osetljivoj stvari", reče on konačno.
   "Jah, M... ah, Džoni, najveći deo mog posla spada u tu kategoriju. Povezana sam sa Unimrežom i sve što ima veze sa mušterijom potpada pod Zakon o zaštiti privatnosti. Sve je tajno, čak i činjenica da sada razgovaramo. Čak i ako zaključite da me nećete angažovati." To je u osnovi bilo sranje, zato što vlasti mogu da uđu u moje fajlove za samo tren, ako to požele, ali osećala sam da moram nekako da razuverim ovog momka. Bože, bio je divan.
   "A-ha", reče on i baci pogled oko sebe. Pa se nagnu napred. "M. Lamija, želeo bih da istražite jedno ubistvo."
   To mi je privuklo pažnju. Ljuljala sam se s nogama na stolu. Sada sedoh i nagnuh se napred. "Ubistvo? Jeste li sigurni? Šta je s pajkanima?"
   "Oni nisu umešani u to."
   "Nemoguće", rekoh, sa razočaravajućim osećajem da imam posla sa ludakom a ne s mušterijom. "Skrivanje ubistva od vlasti predstavlja zločin." Ono što sam pomislila bilo je: Jesi li ti ubica, Džoni?
   On se osmehnu i odmahnu glavom. "Ne u ovom slučaju."
   "Kako to mislite?"
   "Mislim tako, M. Lamija, da ubistvo jeste počinjeno ali da policija - lokalna i Hegemonijina - niti zna niti je nadležna za njega."
   "Nemoguće", rekoh ja ponovo. Napolju, iskre industrijskog aparata za zavarivanje padale su u kaskadi u rov, zajedno sa rominjanjem rđe. "Objasnite."
   "Ubistvo je počinjeno izvan Mreže. Izvan Protektorata. Nije bilo nikakvih lokalnih vlasti."
   To je imalo smisla. Na neki način. Mada, nikako nisam mogla da razaberem o čemu on to priča. Čak i naseobine u Zabačenosti i na kolonijalnim svetovima imale su pajkane. Na palubi nekog svemirskog broda? A-a. Za to bi bila nadležna Međuzvezdana tranzitna vlast.
   "Shvatam", rekoh. Prošlo je nekoliko nedelja otkad sam imala poslednji slučaj. "U redu, ispričajte mi detalje."
   "I ovaj razgovor će ostati tajna čak i ako ne prihvatite slučaj?"
   "Apsolutno."
   "A ako prihvatite slučaj, izveštavaćete samo mene?"
   "Naravno."
   Moja moguća mušterija je oklevala i trljala bradu prstima. Ruke su mu bile izuzetne. "U redu", reče on konačno.
   "Počnite od početka", rekoh ja. "Ko je ubijen?"
   Džoni se uspravi u stolici, kao dečko u školi koji pazi na času. Nije bilo sumnje u njegovu iskrenost. On reče: "Ja."
   
   Trebalo mi je deset minuta da izvučem priču iz njega. Kada je završio, više nisam mislila da je on lud. Već ja. Ili ću biti, ako prihvatim taj posao.
   Džoni - njegovo pravo ime bilo je šifra od cifara, slova i kodiranih simbola, duža od moje ruke - bio je kibrid.
   Čula sam za kibride. Ko nije? Jednom sam optužila svog prvog muža da je jedan od njih. Ali nikada nisam pomišljala da ću sedeti u istoj sobi sa kibridom. Niti da će mi on izgledati tako prokleto privlačno.
   Džoni je bio AI. <Artificiel Intelligence - veštačka inteligencija. - Prim. prev.> Njegova svest, ego, ili kako već to hoćete da zovete, lebdela je negde u ravni megadatasfere Tehnosrži. Kao i svi ostali, sa izuzetkom možda trenutnog CEO u Sebatu i AI đubretara, nisam imala pojma gde se Tehnosrž nalazi. AI su se mirno oslobodili ljudske kontrole pre više od tri veka - pre mog doba - i mada su nastavili da služe Hegemoniji, kao saveznici savetujući Svestvar, prateći datasfere i povremeno upotrebljavajući svoje sposobnosti za predviđanje, kako bi nam pomogli da izbegnemo velike greške ili prirodne katastrofe, Tehnosrž se uglavnom bavila svojim nerazmrsivim i krajnje neljudskim poslovima izvan očiju javnosti. Što je bilo sasvim u redu, po meni.
   AI su obično poslovali sa ljudima i ljudskim mašinama preko datasfere. Oni mogu po potrebi da proizvedu interaktivni holo - sećam se da su, za vreme prijema Maui-Kovenanta, ambasadori Tehnosrži na potpisivanju primirja sumnjivo ličili na staru zvezdu holića, Tajrona Batvejta.
   Kibridi su nešto sasvim drugačije. Skrojeni od ljudskog genetskog štofa, daleko su ljudskiji u pojavi i spoljnom ponašanju nego što je to bilo dopušteno androidima. Dogovor između Tehnosrži i Hegemonije dopušta da postoji samo šačica kibrida.
   Pogledala sam Džonija. Iz perspektive jednog AI, divno telo i zanimljiva ličnost sa druge strane mog stola mogli su biti samo još jedan dodatak, kojim se upravlja na daljinu, nešto složenije, ali inače ne mnogo važnije od bilo kog od deset hiljada takvih senzora, manipulatora, autonomnih jedinica ili drugih stvari na daljinsko upravljanje, koje AI može da koristi u svom svakodnevnom poslu. AI bi za odbacivanje 'Džonija' verovatno mario koliko i ja za seckanje noktiju.
   Kakva šteta, pomislila sam.
   "Kibrid", rekoh.
   "Da. Sa dozvolom. Imam korisničku vizu Mreže Svetova."
   "Dobro", čula sam sebe kako kažem. "I neko je... ubio vašeg kibrida, a vi hoćete da otkrijem ko?"
   "Ne", reče mladić. Imao je smeđkastoriđe uvojke. Nisam mogla da mu prepoznam frizuru, baš kao ni naglasak. Činila mi se nekako arhaična, ali videla sam je negde. "Nije reč prosto o tome da je ubijeno ovo telo. Napadač je ubio mene."
   "Vas?"
   "Da."
   "Vas kao u... ah... kao samog AI?"
   "Baš tako."
   Nisam kapirala. AI ne mogu da umru. Bar koliko se u Mreži znalo, ne. "Ne kapiram", rekoh.
   Džoni klimnu glavom. "Za razliku od ljudske ličnosti koja može... mislim da je takav konsenzus... biti uništena u trenutku smrti, moja svest ne može biti likvidirana. Međutim, kao rezultat napada, došlo je do... prekida. Iako sam posedovao... ah... nazovimo to duplikatom snimljenih sećanja, ličnosti i tako dalje, došlo je do gubitka. Neki podaci su uništeni u napadu. U tom smislu, napadač je počinio ubistvo."
   "Shvatam", slagala sam. A onda udahnula. "Šta je sa AI vlastima... ako tako nešto postoji... ili sa Hegemonijinim kiberpajkanima? Zar to ne bi trebalo oni da istraže?"
   "Iz ličnih razloga", reče privlačni mladić kog sam pokušavala da vidim kao kibrida, "važno je - čak neophodno - da se ne konsultujem sa tim izvorima."
   Podigoh obrvu. Ovo je već zvučalo kao neka od mojih redovnih mušterija.
   "Uveravam vas", reče on, "nije u pitanju ništa nezakonito. Niti neetičko. Samo... neprijatno za mene na nivou koji ne mogu da objasnim."
   Prekrstila sam ruke na grudima. "Gledajte, Džoni. Ta priča vam je prilično usrana. Hoću reći, imam samo vašu reč da ste kibrid. Što se mene tiče, možda ste i neki vešt varalica."
   Izgledao je iznenađeno. "Na to nisam pomišljao. Kako biste želeli da vam pokažem da jesam to što jesam?"
   Nisam oklevala ni sekund. "Prebacite milion maraka na moj tekući račun u Transmrežnoj", rekoh.
   Džoni se osmehnu. Istog trenutka, zazvoni mi telefon i lik uznemirenog čoveka iza kog je lebdeo kodni blok Transmrežne banke reče: "Izvinite, M. Lamija, ali pitali smo se da li biste sa ovolikim... ah... depozitom bili zainteresovani da izučite naše opcije za dugoročnu štednju ili naše obostrano osigurane tržišne mogućnosti?"
   "Kasnije", rekoh ja.
   Upravnik banke klimnu glavom i nestade.
   "To je mogla da bude simulacija", rekoh.
   Džonijev osmeh bio je prijatan. "Da, ali čak i to bi bila zadovoljavajuća demonstracija, zar ne?"
   "Ne obavezno."
   On slegnu ramenima. "Pod pretpostavkom da jesam to što jesam, hoćete li prihvatiti slučaj?"
   "Jah." Uzdahnuh. "Ipak, pre toga jedna stvar. Moja cena nije milion maraka. Uzimam pet stotina dnevno, plus troškovi."
   Kibrid klimnu glavom. "Da li to znači da prihvatate slučaj?"
   Ustadoh, stavih šešir i skinuh stari mantil sa vešalice kraj prozora. Sagnuh se preko donje fioke stola i glatko ubacih očev pištolj u džep mantila. "Hajdemo", rekoh.
   "Da", reče Džoni. "Hajdemo gde?"
   "Hoću da vidim gde ste to bili ubijeni."
   

Uvreženo je mišljenje da neko rođen na Lususu mrzi da napušta košnicu i da smesta počinje da pati od agorafobije čim poseti bilo šta što je izloženije od tržnog centra. Istina je, međutim, da se većina mojih poslova tiče drugih svetova... i vodi ka njima. Praćenje propalica koji koriste sistem dalekobacača i promenu identiteta kako bi počeli iznova. Pronalaženje supružnika koji švrljaju i misle da će zbog toga što zakazuju randevue na drugim planetama biti bezbedni, neće biti otkriveni. Pronalaženje nestale dece i odsutnih roditelja.
   Opet, bila sam toliko iznenađena da sam na sekund oklevala kada smo kročili kroz dalekobacač Gvozdene svinje u dvorani, na praznu kamenitu visoravan koja kao da se pružala u beskraj. Izuzev bronzanog pravougaonika portala dalekobacača iza nas, nigde nije bilo nikakvog znaka civilizije. Vazduh je zaudarao na pokvarena jaja. Nebo je bilo žutosmeđi kazan oblaka bolesnog izgleda. Tlo oko nas bilo je sivo, ljuspasto, i na njemu nije bilo nikakvog vidljivog znaka života, čak ni lišajeva. Nisam imala pojma kolika je zaista udaljenost horizonta, ali imala sam utisak da smo visoko i daleko, a nigde u daljini nije bilo ni naznake drveća, grmlja ili životinjskog sveta.
   "Do đavola, gde smo?" upitah ja. Bila sam sigurna da poznajem sve svetove Mreže.
   "Na Madhiji", reče Džoni, izgovorivši to otprilike kao 'Madji'.
   "Nikad čula", rekoh, stavih ruku u džep i opipah sedefastu dršku tatinog atomatika.
   "Još zvanično nije deo Mreže", reče kibrid. "Zvanično, to je Parvatijeva kolonija. Ali udaljena je samo nekoliko svetlosnih minuta od tamošnje baze SILE, a dalekobacačke veze uspostavljene su kao prethodnica Madhijinom pristupanju Protektoratu."
   Pogledah pustoš. Od zadaha vodonik-sulfida bilo mi je muka i plašila sam se da ću upropastiti odeću. "Kolonije? Obližnje?"
   "Ne. Postoji nekoliko malih gradova na drugoj strani planete."
   "Koja je najbliža nastanjena oblast?"
   "Nanda Devi. Grad od otprilike tri stotine ljudi. Nalazi se na više od dve hiljade kilometara južno."
   "Zašto su onda ovde postavili portal dalekobacača?"
   "Potencijalna nalazišta rude", reče Džoni. On pokaza na sivu visoravan. "Teški metali. Konzorcijum je odobrio preko stotinu portala dalekobacača na ovoj hemisferi kako bi bio olakšan pristup kada jednom počne eksploatacija."
   "O-kej", rekoh ja. "Dobro mesto za ubistvo. Zašto ste dolazili ovamo?"
   "Ne znam. Taj deo mog sećanja je izgubljen."
   "S kime ste došli?"
   "Ni to ne znam."
   "A šta znate?"
   Mladić stavi svoje graciozne ruke u džepove. "Ko god... šta god... me je napalo, upotrebilo je tip oružja poznat u Srži kao virus SIDA II."
   "Šta je to?"
   "SIDA II je bila ljudska pošast davno pre Hedžire", reče Džoni. "Onesposobljavala je imunološki sistem. Taj... virus... slično deluje i na AI. Za manje od jedne seknude infiltrira se u zaštitne sisteme i okrene smrtonosne fagocitne programe protiv domaćina... ponovo samog AI. Protiv mene."
   "Znači, niste mogli prirodno da budete zaraženi tim virusom?"
   Džoni se osmehnu. "Nemoguće. To vam je kao da pitate ustreljenu žrtvu da nije možda pala na metke."
   Slegnuh ramenima. "Gledajte, ako želite stručnjaka za datum-mrežu ili AI, obratili ste se pogrešnoj ženi. Osim pristupanja sferi poput dvadeset milijardi drugih, nemam blagog pojma o svetu duhova." Upotrebila sam stari naziv da vidim hoću li izvući nešto iz njega.
   "Znam", reče Džoni, i dalje staloženo. "To nije ono što želim od vas."
   "Šta onda želite od mene?"
   "Da otkrijete ko me je doveo ovamo i ubio. I zašto."
   "U redu. Zbog čega mislite da se ubistvo dogodilo ovde?"
   "Zato što sam ovde povratio kontrolu nad svojim kibridom, kada sam bio... rekonstituisan."
   "Hoćete reći da je vaš kibrid bio onesposobljen dok vas je virus uništavao?"
   "Da."
   "I koliko je to trajalo?"
   "Moja smrt? Gotovo minut, pre nego što je moja rezervna ličnost mogla da bude aktivirana."
   Nasmejah se. Nisam mogla da se uzdržim.
   "Šta je tako zabavno, M. Lamija?"
   "Vaš koncept smrti", rekoh ja.
   Oči boje lešnika izgledale su tužno. "Možda je vama to zabavno, ali nemate pojma šta minut... isključenja... znači za jedan element Tehnosrži. To su eoni vremena i informacija. Milenijumi lišeni komunikacije."
   "Jah", rekoh ja, i nije mi bilo mnogo teško da zaustavim suze. "Dakle, šta je vaše telo, vaš kibrid radio dok ste vi menjali trake ličnosti, ili šta god?"
   "Pretpostavljam da je bio u komi."
   "Ne može autonomno da se ponaša?"
   "O, da, ali ne kada dođe do opšteg pada sistema."
   "Pa, gde ste se povratili?"
   "Molim?"
   "Kada ste reaktivirali kibrid, gde se to dogodilo?"
   Džoni klimnu glavom s razumevanjem. On pokaza na stenu manje od pet metara udaljenu od dalekobacača. "Ležao sam tamo."
   "S ove ili s one strane?"
   "S one."
   Odoh tamo i pregledah to mesto. Nije bilo krvi. Ni tragova. Ni oružja kojim je ubistvo počinjeno. Čak ni otisaka stopala niti nagoveštaja da je Džonijevo telo ležalo tamo čitavu večnost od jednog minuta. Policijska istražna ekipa mogla bi tamo da iščita čitave tomove mikroskopskih i biotičkih tragova, ali sve što sam ja mogla da vidim, bio je tvrdi kamen.
   "Ako vam je pamćenje zaista izbrisano", rekoh ja, "otkud znate da je još neko sa vama došao ovamo?"
   "Pristupio sam zapisu dalekobacača."
   "Jeste li se potrudili da proverite tajanstvenu ličnost ili njeno ime na računu univerzalne kartice?"
   "Oboje smo koristili dalekobacač pomoću moje kartice", reče Džoni.
   "Samo još jedna osoba osim vas?"
   "Da."
   Klimnuh glavom. Zapisi dalekobacača mogli bi da razreše svaki zločin počinjen među svetovima, da su portali zaista obavljali teleportaciju; transportni podaci mogli su da ponovo stvore subjekat, sve do poslednjeg grama i ćelije. Umesto toga, dalekobacač je u suštini samo gruba rupa probušena u prostoru/vremenu pomoću fazne singularnosti. Ako dalekobacački kriminalac ne koristi sopstvenu karticu, jedini podaci koji mogu da se dobiju jesu polazište i odredište.
   "Odakle ste koristili dalekobacač?" upitah.
   "Sa Tau Ceti Centra."
   "Imate šifru portala?"
   "Naravno."
   "Hajdemo tamo, da završimo ovaj razgovor", rekoh ja. "Ovo mesto smrdi do neba."