Ispostavilo se da tu kafanu zna i Konzul; malo je nedostajalo da stanuje u 'Ciceronu' tokom čitavog svog jedanaestogodišnjeg boravka na Hiperionu.
   Za razliku od većine stvari u Kitsu, na Hiperionu, 'Ciceron' nije dobio ime po nekom trivijalnom književnom delu iz vremena pre Hedžire. Pričalo se da je kafana nazvana po kvartu jednog grada sa Stare Zemlje - neki su govorili da je u pitanju Čikago, SAD, drugi Kalkuta, AIS - ali samo je Sten Leveski, vlasnik i praunuk osnivača, znao istinu, ali Sten nikada nije otkrio tu tajnu. Sama kafana izrasla je tokom veka i po svog postojanja iz svratišta u potkrovlju jedne od oronulih zgrada Džektauna, kraj reke Huli, u objekat sa devet nivoa smeštenih u četiri oronule stare zgrade kraj reke Huli. Jedini nepromenljivi elementi dekora u 'Ciceronu' decenijama su bili niska tavanica, gust dim i neprestani žamor, što je nudila osećaj privatnosti i usred gužve.
   Te noći tamo nije bilo nikakve privatnosti. Konzul i ostali zastaše dok su vukli svoju opremu kroz ulaz Močvarne staze.
   "Isuse sveti", promrmlja Martin Silenus.
   'Ciceron' je izgledao kao da je pretrpeo invaziju hordi varvara. Sve stolice bile su ispunjene, svi stolovi zauzeti, mahom su to bili muškarci, a na podu su posvuda bili paketi, oružje, smotane vreće za spavanje, drevna komunikaciona oprema, porcije i sve ostale moguće drangulije armije izbeglica... ili možda izbegle armije. Teški vazduh 'Cicerona', nekada ispunjen izmešanim mirisima šnicli na žaru, vina, stimulanasa, piva i duvana lišenog toksina, sada je bio zasićen, u slojevima, smradom neopranih tela, mokraće i beznađa.
   U tom trenutku ogromno obličje Stena Leveskog materijalizovalo se iz pomrčine. Nadlaktice vlasnika kafane bile su ogromne i teške kao i uvek, ali čelo mu je uznapredovalo više od nekoliko centimetara pred sve ređom zamršenom crnom kosom, a imao je i više bora oko tamnih očiju nego što se Konzul sećao. Te oči sada su se raširile - Leveski je zurio u Konzula. "Duh", reče on.
   "Ne."
   "Niste mrtvi?"
   "Ne."
   "Neka sam proklet!" objavi Sten Leveski i, zgrabivši Konzula za mišice, podiže ga lako kao što bi čovek mogao da podigne petogodišnje dete. "Neka sam proklet! Niste mrtvi! Šta radite ovde?"
   "Proveravam tvoju dozvolu za točenje pića", reče Konzul. "Spusti me."
   Leveski pažljivo spusti Konzula, potapša ga po ramenima i isceri se. Pogled mu pade na Martina Silenusa i kez mu se pretvori u mrštenje. "Ti mi izgledaš poznato, ali nikada te nisam ranije video."
   "Poznavao sam ti pradedu", reče Silenus. "Ovo me podseti: da li ti je ostalo još nešto piva od pre Hedžire? Onog toplog, britanskog, što ima ukus kao reciklirana losova pišaćka. Toga mi nikada nije bilo dosta."
   "Nije ostalo ništa", reže Leveski. On pokaza na pesnika. "Neka sam proklet. Kovčeg dede Ježija. Onaj stari holo satira u prvobitnom Džektaunu. Da li je moguće?" Zurio je u Silenusa, zatim u Konzula, dodirujući ih obojicu masivnim kažiprstom. "Dva duha."
   "Šestoro umornih ljudi", reče Konzul. Beba ponovo zaplaka. "Sedmoro. Imaš li mesta za nas?"
   Leveski se okrenu u polukrugu, raširivši ruke, dlanova okrenutih nagore. "Sve je ovako. Nema više prostora. Nema hrane. Nema vina." On začkilji u Martina Silenusa. "Nema piva. Sad smo postali veliki hotel bez kreveta. Ovi gadovi od teritorijalaca borave ovde i ne plaćaju, piju sopstvenu džibru sa sela i čekaju smak sveta. Do kog će sasvim brzo doći, kako mislim."
   Grupa je stajala u onome što je nekada bio ulazni mezanin. Njihov nagomilani prtljag pridružio se neuredno razbacanoj opremi na podu. Mali grozdovi ljudi progurali su se kroz gomilu i stali procenjivački da zagledaju pridošlice - naročito Bron Lamiju. Ona im je uzvraćala netremičnim, hladnim i prezirnim pogledom.
   Sten Leveski pogleda na trenutak Konzula. "Imam jedan sto na balkonu. Tamo su već nedelju dana parkirana petorica teritorijalaca koje zovu komandosi smrti, i svima su pričali kako će goloruki da zbrišu legije Proteranih. Ako hoćete sto, izbaciću te balavandere napolje."
   "Da", reče Konzul.
   Leveski se okrenu da krene, kada ga Lamija zaustavi uhvativši ga za mišicu. "Da li bi voleo da ti malo pomognem?" upita ona.
   Sten Leveski slegnu ramenima i isceri se. "Nije potrebno, ali možda mi se dopadne. Hodi."
   Oni nestaše u gomili.
   
   Balkon na trećem spratu imao je taman dovoljno mesta za napukli sto i šest stolica. Uprkos ludačkoj gužvi na glavnim spratovima, stepenicama i odmorištima, niko ih nije izazvao kako bi im oteo prostor pošto su Leveski i Lamija pobacali uzbunjene komandose smrti preko ograde u reku devet metara niže. Leveski je nekako uspeo da im donese vrč piva i korpu sa hlebom i hladnom govedinom.
   Grupa je jela u tišini, trpeći očigledno više od uobičajene gladi, umora i depresije koji slede posle fuge. Tamu balkona remetili su samo mutna, odbijena svetlost sa nižih delova 'Cicerona' i fenjeri na rečnim baržama u prolazu. Većina zgrada duž reke Huli bila je mračna, ali druga gradska svetla odbijala su se od niskih oblaka. Konzul je mogao da razazna ruševine Hrama Šrajka pola kilometra uzvodno.
   "Pa", reče otac Hojt, koji se očigledno povratio od teške doze ultramorfa i klatio na delikatnoj liniji ravnoteže između bola i umirenja, "šta ćemo dalje?"
   Kada mu niko nje odgovorio, Konzul zatvori oči. Odbijao je da preuzima vođstvo u bilo čemu. Dok je sedeo na balkonu 'Cicerona', bio je isuviše blizu tome da se vrati ritmu ranijeg života: piti do ranih jutarnjih sati, posmatrati pljuštanje meteora u praskozorje kada bi se oblaci rasčistili, a onda oteturati do svog praznog stana blizu tržnice, četiri sata kasnije poći u konzulat istuširan, obrijan i na izgled ljudski, ako se izuzme krv u očima i bezumni bol u lobanji. Oslanjao se na Tea - tihog, efikasnog Tea - da mu pomogne da prebrodi jutro. Oslanjao se na sreću da mu pomogne da prebrodi dan. Oslanjao se na pijančenje u 'Ciceronu' da mu pomogne da prebrodi noć. Oslanjao se na nevažnost svog nameštenja da mu pomogne da prebrodi život.
   "Svi ste spremni da krenete na hodočašće?"
   Konzul naglo otvori oči. Prilika sa kapuljačom stajala je na vratima i Konzul je na sekund pomislio da je to Het Mastin, ali onda shvati da je ovaj čovek mnogo niži i da nema naglasak pun pompeznih templarskih suglasnika.
   "Ako ste spremni, moramo krenuti", reče mračna prilika.
   "Ko si ti?" upita Bron Lamija.
   "Hodite brzo", bio je jedini odgovor senke.
   Fedman Kasad ustade, pognut, kako ne bi glavom udario u tavanicu, zgrabi zaogrnutu priliku i zbaci čovekovu kapuljaču naglim trzajem leve ruke.
   "Android!" reče Hojt zureći u čovekovu plavu kožu i potpuno plave oči.
   Konzul nije bio toliko iznenađen. Više od jednog veka bilo je nezakonito posedovati androide u Hegemoniji, i nijedan nije bio biosazdan gotovo podjednako dugo, ali njih su još koristili za fizički rad u nedostupnim krajevima zabačenih, neokolonijalnih svetova - svetova poput Hiperiona. Hram Šrajka je izuzetno mnogo koristio androide, u skladu sa doktrinom Crkve Šrajka koja je objavila da su androidi lišeni praroditeljskog greha pa prema tome duhovno nadmoćni u odnosu na čovečanstvo i - uzgred - izuzeti od Šrajkove strašne i neumitne odmazde.
   "Morate brzo poći", šapnu android, vrativši kapuljaču na mesto.
   "Jesi li ti iz Hrama?" upita Lamija.
   "Ćuti!" odbrusi android. On baci pogled na hodnik, ponovo se okrenu i klimnu glavom. "Moramo požuriti. Molim vas da me pratite."
   Svi su ustali, a onda zastali s oklevanjem. Konzul je posmatrao kako Kasad nehajno otvara dugu kožnu jaknu koju je nosio. On načas opazi štap smrti zadenut pukovniku za pojas. Konzul bi u normalnim okolnostima bio užasnut čak i na samu pomisao da je u blizini štap smrti - i najmanji slučajni dodir mogao je svaku sinapsu na balkonu da pretvori u kašu - ali u ovom trenutku osetio je čudnovato olakšanje kada ga je video.
   "Naš prtljag..." započe Vejntraub.
   "Već je zbrinut", šapnu čovek s kapuljačom. "Sad brzo."
   Grupa je pratila androida niz stepenice i u noć, pokreta umornih i pasivnih poput uzdaha.
   
   Konzul se uspavao. Pola sata posle osvita četvorougaonik svetla probio se između kapaka brodskih prozora i pao mu na jastuk. Konzul se tada okrenuo na drugu stranu, ali se nije probudio. Sat posle toga začulo se glasno džangrljanje, kada su umorne mante, koje su čitave noći vukle baržu bile puštene, a sveže privezane. Konzul je i dalje spavao. Tokom sledećeg sata koraci i uzvici posade na palubi izvan njegove kabine bili su sve glasniji i uporniji, ali ono što ga je konačno probudilo iz sna bio je upozoravajuće trubljenje ispod prevodnica kod Karle.
   Sporim pokretima, u opijenoj iznemoglosti mamurluka posle fuge, Konzul se oprao što je bolje mogao samo pomoću lavaboa i pumpe, navukao komotne pamučne pantalone, staru platnenu košulju i cipele za dugo hodanje sa penastim đonovima, pa pronašao put do srednje palube.
   Doručak je bio postavljen na dugom stolu za posuđe, blizu vremešnog stola koji se mogao uvući u oplatu palube. Nadstrešnica od cerade zaklanjala je prostor za jelo i grimizno i zlatno platno puckalo je na lahoru koji je stvaralo njihovo kretanje. Bio je divan dan, vedar i bez oblaka, sa Hiperionovim suncem koje je žestinom nadoknađivalo ono što mu je nedostajalo u veličini.
   M. <Skraćenica za 'man' - čovek, za razliku od A. - 'android'. - Prim. prev.> Vejntraub, Lamija, Kasad i Silenus već su neko vreme bili budni. Lenar Hojt i Het Mastin pridružili su se grupi nekoliko minuta posle Konzulovog dolaska.
   Konzul se posluži pečenom ribom, voćem i sokom od pomorandže sa bifea, a onda ode do ograde. Voda je ovde bila široka, najmanje kilometar od jedne obale do druge, i u njenom sjaju, zelenom i boje lapisa, ogledalo se nebo. Na prvi pogled, Konzul nije prepoznao zemljište ni na jednoj ni na drugoj strani reke. Istočno su se pružali polja periskopskog pasulja, u nejasnu daljinu u kojoj se izlazeće sunce ogledalo u hiljadi preplavljenih površina. Nekoliko domorodačkih koliba videlo se na raskrsnici nasipa u polju, njihovi kosi zidovi bili su izgrađeni od izbeljenog drveta jove ili zlatnog poluhrasta. Zapadno, zemljište uz reku bilo je zaraslo u niske šikare gisena, koren ženske brazde i drečavu crvenu paprat koju Konzul nije mogao da prepozna, i sve to raslo je oko blatnih ritova i minijaturnih laguna koje su se prostirale u dužini od oko kilometra, do litica, gde je zimplavo grmlje pomaljalo gde god je uspelo da nađe prolaz između granitnih ploča.
   Konzul se na sekund osećao izgubljen, dezorijentisan u svetu koji je mislio da dobro poznaje, ali onda se setio trubljenja na prevodnici kod Karle i shvatio da su ušli u retko korišćeni deo reke Huli severno od Dukhoborove šikare. Konzul nikada nije video ovaj deo reke, jer je uvek putovao samo Kraljevskim transportnim kanalom, koji se pružao zapadno od litica, ili leteo nad njim. Mogao je samo da pretpostavi da ih je neka opasnost ili poremećaj duž glavnog puta ka Moru trave vratio ovoliko na zabačene rukavce reke Huli. Nagađao je da se nalaze oko stotinu osamdeset kilometara severozapadno od Kitsa.
   "Izgleda drugačije na svetlu dana, zar ne?" reče otac Hojt.
   Konzul ponovo pogleda obalu, ne baš siguran da zna o čemu to Hojt govori; tada shvati da sveštenik misli na baržu.
   Bilo je čudno pratiti androidskog vesnika po kiši, ukrcati se na staru baržu, probiti se kroz njen lavirint ukrašen mozaikom prostorija i prolaza, pokupiti Heta Mastina u ruševinama Hrama, a onda posmatrati kako svetla Kitsa ostaju za krmom.
   Konzul se sećao tih sati pre i posle ponoći kao sna zamućenog umorom i pretpostavljao je da mora da su i ostali podjednako iscrpljeni i dezorijentisani. Nejasno se sećao svog iznenađenja što se čitava posada barže sastoji od androida, ali najbolje je zapamtio sopstveno olakšanje kada je konačno zatvorio vrata kabine i uvukao se u krevet.
   "Razgovarao sam jutros sa A. Betikom", reče Vejntraub, i to se odnosilo na androida koji im je bio vodič. "Ova matora barža ima pozamašnu istoriju."
   Martin Silenus priđe stolu da bi nasuo sebi još soka od paradajza, dodade malo nečega iz pljoske koju je nosio, pa reče: "Očigledno se prilično muvala okolo. Ove proklete ograde masne su od ruku, stepenice izlizane od nogu, tavanice potamnele od čađi svetiljki, a kreveti gnjecavi od generacija kresanja. Rekao bih da je stara nekoliko vekova. Jebote, rezbarije i rokoko završeci su čudesni. Da li ste primetili da ispod svih drugih nanosa ukrašeno drvo još miriše na sandalovinu? Ne bi me iznenadilo da ova stvar potiče sa Stare Zemlje."
   "I potiče", reče Sol Vejntraub. Beba, Rejčel, spavala mu je na ruci i meko pućkala mehuriće pljuvačke u snu. "Nalazimo se na ponosnoj lađi Benares, sagrađenoj u istoimenom gradu na Staroj Zemlji, po kom je i nazvana."
   "Ne sećam se da sam čuo za bilo kakav grad sa Stare Zemlje koji se tako zvao", reče Konzul.
   Bron Lamija podiže pogled sa poslednjih ostataka doručka. "Benares, takođe poznat kao Varanasi ili Gandipur, Slobodna Država Hindi. Deo Druge azijske koprosperitetne sfere posle Trećeg sino-japanskog rata. Uništen u Indo-sovjetskoj ograničenoj razmeni muslimanskih republika."
   "Da", reče Vejntraub, "Benares je napravljen dosta pre Velike greške. Sredinom dvadeset drugog veka, rekao bih. A. Betik me je izvestio da je ovo prvobitno bila zapravo levitaciona barža..."
   "Jesu li EM generatori još tamo dole?" prekinu ga pukovnik Kasad.
   "Verujem da jesu", reče Vejntraub. "Odmah do glavnog salona na najnižoj palubi. Pod salona je od čistog lunarnog kristala. Vrlo lepo, kada bismo krstarili na dve hiljade metara visine... Sada - sasvim beskorisno."
   "Benares", razmišljao je Martin Silenus. On s ljubavlju pređe rukom preko ograde potamnele od vremena. "Tamo sam jednom bio opljačkan."
   Bron Lamija spusti svoj vrč sa kafom. "Starče, pokušavaš li ti to nama da kažeš kako si dovoljno drevan da se sećaš Stare Zemlje? Mi nismo budale, znaš."
   "Drago dete", ozari se Martin Silenus, "ne pokušavam ja vama ništa da kažem. Samo sam mislio da bi bilo zabavno - kao i obrazovno i prosvetljujuće - kada bismo u nekom trenutku razmenili spiskove svih lokacija na kojima smo bilo pljačkali, bilo bili opljačkani. Pošto ti imaš tu nepoštenu prednost da si kći jednog senatora, siguran sam da bi tvoj spisak bio mnogo otmeniji... i mnogo duži."
   Lamija zausti da mu odgovori, ali se samo namršti i ne reče ništa.
   "Pitam se kako je ovaj brod stigao na Hiperion?" promrmlja otac Hojt. "Zašto doneti levitacionu baržu na svet gde EM oprema ne može da radi?"
   "Mogla bi da radi", reče pukovnik Kasad. "Hiperion ima izvesno magnetsko polje. Samo ne bi bilo pouzdano toliko da održava bilo šta u vazduhu."
   Otac Hojt podiže obrvu, očito ne uspevajući da vidi ikakvu razliku.
   "Hej", povika pesnik sa svog mesta kraj ograde, "cela banda je tu!"
   "Pa?" reče Bron Lamija. Kad god se obraćala Silenusu, usne gotovo da su joj nestajale u tankoj crti.
   "Pa, svi smo tu", reče on. "Nastavimo sa pripovedanjem."
   Het Mastin reče: "Mislio sam da je dogovoreno da svako od nas ispriča svoju priču za vreme večere."
   Martin Silenus slegnu ramenima. "Doručak, večera, jebote, koga je briga? Neće nam trebati šest ili sedam dana da stignemo do Vremenskih grobnica, zar ne?"
   Konzul razmisli. Manje od dva dana da dođu do krajnjeg mesta do kog se rekom može doći. Još dva dana, ili manje, ako vetar bude odgovarao, na Moru trave. Još najviše dan za prelazak preko planina. "Ne", reče on. "Ne punih šest dana."
   "U redu", reče Silenus, "nastavimo onda da pričamo priče. Osim toga, ništa ne garantuje da nam Šrajk neće doći u posetu pre nego mu pokucamo na vrata. Ako ove priče za laku noć treba da nam nekako poboljšaju šanse za opstanak, ja onda velim da saslušamo svakoga pre nego što pripovedače počne da secka i melje taj pokretni procesor za hranu kojeg toliko žudimo da posetimo."
   "Odvratan si", reče Bron Lamija.
   "Ah, draga", osmehnu se Silenus, "iste reči si mi šapnula i sinoć, posle svog drugog orgazma."
   Lamija skrenu pogled. Otac Hojt pročisti grlo i reče: "Na koga je red? Mislim, da ispriča priču?" Nastade muk.
   "Na mene", reče Fedman Kasad. Visoki muškarac posegnu u džep bele tunike i podiže cedulju sa naškrabanim velikim brojem 2.
   "Da li imate nešto protiv da to učinite sada?" upita Sol Vejntraub.
   Kasad pokaza trag osmeha. "Nisam bio uopšte za to da se ovo radi", reče, "al' kad već nešto mora da se radi, nek se onda barem radi brzo."
   "Hej!" uzviknu Martin Silenus. "Čovek zna pozorišne komade iz vremena pre Hedžire."
   "Šekspir?" upita otac Hojt.
   "Ne", reče Silenus. "Lerner i jebeni Louv. Nil pederski Sajmon. Hamel jebeni Posten."
   "Pukovniče", reče Sol Vejntraub zvanično, "vreme je lepo, izgleda da niko od nas nema ništa preče da radi u sledećih sat i nešto, pa bismo vam bili zahvalni ako biste podelili sa nama priču o tome šta vas je dovelo na Hiperion, na poslednje hodočašće Šrajku."
   Kasad klimnu glavom. Dan je postajao sve topliji, platnena nadstrešnica je puckala a levitaciona barža Benares jednako plovila uzvodno, prema planinama, pustopoljinama i Šrajku.
   
   

VOJNIKOVA PRIČA:
   Ratni ljubavnici
   
   Za vreme Bitke kod Aginkorta, Fedman Kasad je sreo ženu koju će potom tražiti čitavog života.
   Bilo je vlažno i hladno oktobarsko jutro godine 1415. Kasad je bio ubačen kao strelac u vojsku engleskog kralja Henrija V. Engleske snage nalazile su se na francuskom tlu od 14. avgusta i počev od 8. oktobra povlačile su se pred nadmoćnim francuskim snagama. Henri je ubedio svoje ratno veće da vojska može usiljenim maršom da pre Francuza stigne u Kale. Nisu uspeli. Sada, kada je 25. oktobar osvanuo siv i kišan, sedam hiljada Engleza, uglavnom naoružanih lukovima i strelama, suočilo se sa silom od nekih dvadeset osam hiljada francuskih oklopnika, na blatnjavom polju širokom jedan kilometar.
   Kasadu je bilo hladno, bio je bolestan od umora i uplašen. On i ostali strelci su tokom protekle sedmice marša živeli na nečem jedva boljem od pokupljenih bobica i gotovo svaki čovek u stroju tog jutra je patio od proliva. Temperatura vazduha bila je nešto iznad pedeset stepeni po Farenhajtu, a Kasad je dugu noć proveo u pokušajima da spava na vlažnoj zemlji. Bio je oduševljena neverovatnim realizmom tog iskustva - Mreža za istoriju taktike u Školi komandovanja Olimp bila je daleko od običnih stimsimulacija onoliko koliko su holoi celovitih oblika bili iznad bakropisa - ali fizički osećaji bili su tako ubedljivi, tako stvarni, da se Kasadu nije sviđala pomisao da može da bude ranjen. Postojale su priče o kadetima koji su bili smrtno ranjeni u MIT:ŠKO simulacijama, tako da su ih iz boksova za uranjanje izvlačili mrtve.
   Kasad i ostali strelci na Henrijevom desnom krilu zurili su u veće francuske snage gotovo čitavo jutro; tada su se barjaci zatalasali, ekvivalenti narednika iz petnaestog veka zaurlali, a strelci poslušali Kraljevu zapovest i počeli da marširaju prema neprijatelju. Iskrzana engleska linija, koja se pružala oko sedam stotina metara preko polja od jednog oboda šume do drugog, sastojala se od grozdova strelaca poput Kasadove jedinice, rasutih među manjim grupama oružnika. Englezi nisu posedovali formalnu konjicu i većina konja koje je Kasad mogao da vidi sa kraja polja gde se nalazio, nosila je ljude okupljene oko kraljeve grupe zapovednika, tri stotine metara prema centru, ili zbijene oko položaja vojvode od Jorka, mnogo bliže mestu gde su Kasad i ostali strelci stajali kraj desnog krila. Ove grupe zapovednika podsećale su Kasada na pokretno štapsko osoblje SILE:tlo, osim što su tamo umesto neizbežne šume komunikacionih antena, koje im odaju položaj, o džilitima opušteno visili barjaci i zastavice. Očigledna meta za artiljeriju, pomisli Kasad, a onda podseti sebe da taj rod vojske još ne postoji.
   Kasad primeti da Francuzi imaju mnogo konja. Procenio je da ima šest ili sedam stotina jahača poređanih u vrste na oba francuska krila i u dugom konjičkom stroju iza glavne linije bitke. Kasad nije voleo konje. Video je holoe i slike, naravno, ali nikada se nije susreo sa samim životinjama pre ove vežbe i njihova veličina, miris i zvuk izazivali su nervozu - naročito kada su prokleti četvoronošci imali oklopljene grudi i glave, bili potkovani čelikom i obučeni da nose oklopnike koji rukuju kopljem dugim četiri metra.
   Napredovanje Engleza zastade. Kasad je procenio da je njegov stroj za bitku oko dvesta pedeset metara od francuskog. Znao je iz iskustva od prošle nedelje da je to u dometu dugih lukova, ali je takođe znao da će morati gotovo da iščaši ruku kako bi toliko nategao.
   Francuzi su izvikivali ono za šta je Kasad pretpostavljao da su uvrede. Nije obraćao pažnju na njih dok su on i njegovi nemi drugovi iskoračivali s mesta u koje su poboli svoje duge strele i pronalazili meka mesta da zabodu kočeve. Kočevi su bili dugi i teški - Kasad je svoj nosio već nedelju dana. Gotovo metar i po duga, nezgrapna stvar bila je zašiljena na oba kraja. Kada je prvi put dato naređenje da svi strelci pronađu mlade izdanke i iseku kočeve, negde u dubokim šumama neposredno pošto su prešli Somu, Kasad se dokono pitao čemu to može da služi. Sada je znao.
   Svaki treći strelac nosio je težak malj i oni sada na smenu počeše da zabadaju kočeve pod pažljivo odabranim uglom. Kasad izvuče svoj dugi nož, ponovo zašilji kraj koji mu se, čak i nakrivljen, uzdizao do prsa, pa kroči natrag, kroz ježa sačinjenog od zašiljenih kočeva, da sačeka francuski juriš.
   Francuzi nisu jurišali.
   Kasad je čekao sa ostalima. Luk mu je bio nategnut, četrdeset osam strela bilo je zabodeno u dva snopa kraj njegovih nogu, a noge su mu zauzimale propisani stav.
   Francuzi nisu jurišali.
   Kiša je prestala ali se javio hladni lahor i ono malo telesne toplote koju je Kasad skupio tokom kratkog marša i zabijanja koca, brzo je bilo izgubljeno. Jedini zvuci bili su metalni koraci ljudi i konja, povremeno mrmljanje ili nervozni smeh, i teži topot kopita dok je francuska konjica menjala raspored, i dalje odbijajući da krene u juriš."Jebeš ovo", reče sedokosi kmet nekoliko stopa od Kasada. "Na te gadove smo protraćili čitavo prokleto jutro. Nek se ispišaju il' nek se skinu s noše."
   Kasad klimnu glavom. Nije bio siguran da li čuje i razume srednjoengleski ili je rečenica bila izgovorena na jednostavnom standardu. Nije imao pojma da li je sedokosi strelac još jedan kadet Škole komandovanja, instruktor ili prosto artefakt simulatora. Nije mogao da ustanovi da li je sleng bio tačan. Nije ga ni bilo briga. Srce mu je tuklo, a dlanovi se znojili. On obrisa ruke o kožuh.
   Kao da je kralj Henri čekao da mu starčevo mrmljanje da šlagvort: zapovedničke zastave najednom se zanjihaše i podigoše, narednici zavrištaše i niz za nizom engleskih strelaca podiže svoje duge lukove, zateže ih na izvikivanje komande, pa otpusti na sledeću komandu.
   Digoše se četiri talasa strela sačinjenih od preko šest hiljada projektila dugih jedan jard tkanine <Clothyard - srednjovekovna mera za merenje tkanine, koju je na 37 inča utvrdio engleski kralj Edvard VI, takođe korišćena za merenje dužine strela za duge lukove. - Prim. prev.> i zašiljenih vrhova, na tren kao da su visili u oblaku, na trideset metara visine, pa se srušiše na Francuze.
   Začu se vrisak konja i zvuk kao da hiljadu dece zaostale u razvoju lupa po deset hiljada limenih posuda kada su se francuski oklopnici pognuli pod kišom strela i pustili da im čelični šlemovi i oklopi na grudima i ramenima prime glavni udar tog pljuska. Kasad je znao da je u vojničkom smislu naneto malo stvarne štete, ali to je bila mala uteha onim francuskim vojnicima kojima je strela od deset inča virila iz oka, ili grupama konja koji su skakali, saplitali se i sudarali jedni sa drugima dok su se njihovi jahači upinjali da im odstrane drvene strele iz leđa i bokova.
   Francuzi nisu kretali u juriš.
   Izvikivane su nove komande. Kasad podiže, pripremi i otpusti strelu. Iznova. I iznova. Svakih deset sekundi nebo je bivalo pomračeno. Kasad je osećao bol u leđima i ruci od surovog ritma. Ustanovio je da ne oseća ni ushićenje ni gnev. Radio je svoj posao. Podlaktica mu je bila odrana. Ponovo poleteše strele. I ponovo. Utrošio je petnaest strela iz svog prvog snopa od dvadeset četiri, kada se engleskim strojem razlegoše uzvici i Kasad zastade i spusti pogled dok je držao potpuno nategnuti luk.
   Francuzi su jurišali.
   
   Juriš konjice bio je nešto što Kasad nikada ranije nije doživeo. Pogled na hiljadu dvesta oklopljenih konja koji jurišaju pravo ka njemu stvarao je unutrašnji osećaj zbog kog se Kasad malo unervozio. Juriš je trajao manje od četrdeset sekundi, ali on je ustanovio da je to vreme sasvim dovoljno da mu se usta potpuno osuše, da počne da oseća probleme u disanju i da mu se testisi sasvim povuku u telo. Da je i ostatak Kasada mogao da pronađe neko slično skrovište, on bi ozbiljno razmotrio mogućnost da se u njega zavuče.
   Kako se ispostavilo, bio je previše zauzet da bi bežao.
   Ispaljujući po komandi, njegova linija strelaca odapela je pet plotuna na jahače u napadu, uspela da odapne još jedan hitac bez komande, a onda se povukla za pet koraka.
   Ispostavilo se da su konji bili previše pametni da bi se svojevoljno natakli na kočeve - bez obzira na to koliko su se njihovi ljudski jahači upinjali da ih na to nateraju; ali - drugi i treći talas konjice nisu se zaustavili tako naglo kao prvi, i u jednom ludačkom trenutku konji su zanjištali i počeli da padaju, jahači su vrištali izbačeni iz sedla, a Kasad je pojurio i zavrištao, obrušavao se na svakog oborenog Francuza kog je mogao da vidi, zamahivao maljem ka opruženom obličju kad god je mogao, zabadao svoj dugi nož kroz otvore u oklopu kada je gužva bila prevelika da bi se maljem zamahnulo. Ubrzo su on, sedokosi strelac i mlađi muškarac koji je ostao bez kape, postali efikasna ekipa za ubijanje, napadajući oborene jahače sa tri strane; Kasad bi maljem oborio jahača koji je na kolenima molio za milost, a onda bi ga sva trojica napala sečivima.
   Samo je jedan vitez uspeo da se osovi na noge i podigne mač kako bi se suočio s njima. Francuz je podigao vizir i jasno zatraži časni dvoboj jedan na jednog. Starac i mladić kružili su oko njega kao vukovi. Kasad se vrati s svojim lukom i smesti strelu vitezu u levo oko, sa deset koraka.
   Bitka se nastavila u stilu smrtonosne komične opere, stilu zajedničkom svim vrstama oružane borbe još od prvih dvoboja kamenom i butnom kosti na Staroj Zemlji. Francuska konjica uspela je da se okrene i umakne baš kada je prvi talas od deset hiljada oklopljenih pešaka napao engleski centar. Borba prsa u prsa razbila je ritam napada i, kada su Francuzi ponovo stekli preimućstvo, Henrijevi oklopnici postavili su se tako da su ih držali na dužini koplja, dok su Kasad i nekoliko hiljada drugih strelaca zasipali, s male udaljenosti, talasima strela, masivno grupisanu francusku pešadiju.
   To nije okončalo bitku. Nije možda bilo čak ni njen odlučujući momenat. Prekretnica se, kada je do nje došlo - kao što biva sa svim takvim momentima - izgubila u prašini i metežu hiljada pojedinačnih sukoba u kojima su se pešadinci suočili s pešadincima, na udaljenosti svog ličnog naoružanja. Pre nego što se završilo, oko tri sata kasnije, bilo je tu malih varijacija na ponavljane teme, neefikasnih udaraca i nespretnih protivudaraca, ali i nimalo častan momenat kada je Henri naredio da se zarobljenici pobiju, radije nego da budu odvedeni u pozadinu, dok se Englezi suočavaju sa novom pretnjom. Ali glasnici i istoričari kasnije će se složiti da je ishod bio zapečaćen negde u zbrci tokom prvog juriša francuske pešadije. Izginulo je na hiljade Francuza. Engleska dominacija na tom delu kontinenta nastaviće se još neko vreme. Dani oklopljenih oružnika, vitezova, otelovljenja viteštva, bili su okončani - zakovani u mrtvački sanduk istorije pomoću nekoliko hiljada odrpanih seljaka-strelaca koji su nosili duge lukove. Krajnja uvreda za mrtve Francuze plemenitog porekla - ako su mrtvi mogli da se uvrede - ležala je u činjenici da engleski strelci ne samo da su bili prostog porekla, prosti u najnižem, vaškama zapaćenom smislu, već su bili regrutovani. Gušteri. Redovi. Askeri. AIP-ovi. Prašinari. K-tehnosi. Skok-pacovi.
   Ali sve je to bilo deo lekcije koju je Kasad trebalo da nauči za vreme te MIT:ŠKO vežbe. A on nije naučio ništa od toga. Bio je previše zauzet susretom koji će mu izmeniti čitav život.
   
   Francuski oklopnik preleteo je preko glave svog konja u padu, načinio kolut, usto i jurnuo ka šumi još pre nego što se okončalo prskanje blata. Kasad je krenuo za njim. Prešao je pola puta do linije drveća pre nego što je shvatio da mladić i sedokosi strelac nisu uz njega. Nije bilo važno. Kasadov adrenalin je tekao i žeđ za krvlju nije popuštala.
   Oklopnik, koji samo što je bio zbačen na zemlju s konja u punom galopu, i koji je nosio šezdeset funti nezgrapnog oklopa, trebalo je da bude žrtva laka za hvatanje. A nije to bio. Francuz je bacio jedan pogled iza sebe, video kako Kasad nailazi u punom trku s maljem u ruci i očima usredsređenim na posao koji predstoji, a onda ubacio u novu brzinu i stigao do drveća petnaest metara pre svog progonioca.
   Kasad je zašao duboko u šumu pre nego što se zaustavio, naslonio na malj, duboko udahnuo i razmotrio svoj položaj. Udarci, vrištanje i lomljava sa bojišta iza njega bili su prigušeni zbog razdaljine i grmlja. Drveće je bilo gotovo golo i sa njega je još kapalo od sinoćne kišne oluje; šumsko tlo prekrivao je debeli sloj starog lišća i zapletenog grmlja i drača. Oklopnik je ostavio trag u slomljenom granju i otiske stopala otprilike prvih dvadeset metara, ali sada je, zbog jelenskih staza i zaraslih puteljaka, bilo teško videti kuda je prošao.
   Kasad krenu polako, kročivši dublje u šumu, pokušavajući da bude na oprezu i uhvati svaki zvuk glasniji od njegovog sopstvenog dahtanja i bezumnog lupanja srca. Pade mu na pamet da, taktički govoreći, ovo nije bio briljantan potez: protivnik je bio u punom oklopu i nosio je mač kada je nestao u žbunju. U svakom trenutku Francuz je mogao da zaboravi na svoju paniku, da zažali zbog svog privremenog gubitka časti i seti se svih godina svoje borbene obuke. Kasad je takođe bio obučen. On spusti pogled na svoju platnenu košulju i kožni prsluk. Malj mu je još bio u ruci, nož zataknut za širok pojas. Bio je obučen da koristi visokoenergetsko oružje sa ubilačkim dometom od nekoliko metara do više hiljada kilometara. Ocenjivali su ga iz rukovanja plazma-granatama, paklenim bičevima, flešetnim puškama, zvučnim pištoljima, bestrzajnim oružjem za nultu gravitaciju, štapovima smrti, kinetičkim jurišnim puškama i zračnim rukavicama. Sada je znao kako funkconiše i engleski dugi luk. Ništa od svih tih predmeta - uključujući i dugi luk - nije u ovom trenutku imao uza se.
   "Ah, sranje", promrmlja potporučnik Kasad.
   Oklopnik nagrnu iz žbunja kao medved u jurišu, podignutih ruku, raširenih nogu, s mačem koji se kretao u pljosnatom luku, s namerom da Kasada raspori. Kadet ŠKO pokuša da istovremeno odskoči i podigne malj. Ni jedno ni drugo nije mu sasvim pošlo za rukom. Francuzov teški mač izbi malj iz Kasadove ruke, pošto mu je tupi vrh sečiva prosekao prsluk, košulju i kožu.
   Kasad dreknu i ponovo se saplete unazad, cimajući nož iz pojasa. Desnom petom zape za granu palog drveta i pade na leđa, psujući, da bi se otkotrljao dublje u gustiš dok se oklopnik probijao napred, uklanjajući grane mačem kao predimenzioniranom mačetom. Kasad je izvukao nož kada je oklopnik probio sebi put kroz palo suvo granje, ali sečivo od dvadeset inča bilo je jadna stvar protiv oklopa, osim u slučaju vitezove bespomoćnosti. Ovaj vitez nije bio bespomoćan. Kasad je znao da nikada neće moći da prodre unutar luka sečiva mača. Jedina nada ležala mu je u bekstvu, ali visoko deblo palog drveta iza njega i gomila napadalog suvog granja odbacili su tu mogućnost. Nije želeo da bude posečen otpozadi, dok se okreće. Niti odozdo, dok se penje. On nije želeo da bude posečen ni pod kojim uglom.
   Kasad pređe u čučanj borca s nožem, koji nije koristio još od dana svojih uličnih tuča u Tarzisovim sirotinjskim kvartovima. Pitao se kako će simulacija predstaviti njegovu smrt.
   Iza oružnika se tada pojavi neka prilika kao iznenadna senka. Udarac Kasadovog malja po vitezovom oklopljenom ramenu zazvučao je upravo onako kako bi zvučalo kada neko čekićem ulubi haubu EMV-a.
   Francuz posrnu, okrenu se da se suoči s novom pretnjom i primi drugi udarac maljem u grudi. Kasadov spasilac bio je mali; oružnik ne pade. Francuski vitez je podizao mač iznad glave kad se Kasad bacio i udario ga ramenom otpozadi, ispod kolena.
   Granje drveta popuca kada se Francuz sruši. Mali napadač se sad raskoračio iznad viteza tako da mu ruku s mačem drži prikovanu za tlo, i neprestano udarao maljem po kacigi i viziru. Kasad se ispetlja iz nogu i granja, sede oborenom čoveku na kolena i poče da ubada kroz otvore u oklopu, u prepone, bokove i pazuha. Kasadov spasilac skoči na stranu, kako bi obema nogama stao na vitezov ručni zglob i Kasad se premesti napred, ubadajući kroz procepe gde se kaciga spajala sa grudnim oklopom, pa konačno zari sečivo kroz proreze samog vizira.
   Vitez vrisnu kada se malj spusti poslednji put, umalo ne zakačivši Kasadovu ruku koja zakuca sečivo kroz prorez vizira kao šatorski klin dužine deset inča. Oružnik se praćaknu, sasvim podiže Kasada i šezdeset funti oklopa sa tla, u poslednjem silovitom grču, a onda pade mlitavo natrag.
   Kasad se skotrlja na bok. Njegov spasilac sruši se kraj njega. Oboje su bili prekriveni znojem i mrtvačevom krvlju. Kasad pogleda svog spasioca. Bila je to žena, odevena slično Kasadu. Za trenutak su samo ležali tamo i dahtali.
   "Jesi li... dobro?" uspe Kasad da prozbori posle nekog vremena. Najednom ga je opčinio njen izgled. Njena smeđa kosa bila je suviše kratka za trenutnu modu Mreže Svetova, kratka, ravna i šišana tako da su joj najduži pramenovi padali sa razdeljka, samo nekoliko centimetara levo od sredine čela, tik do desnog uva. Bila je to dečačka frizura iz nekog zaboravljenog vremena, ali ona nije bila dečak. Kasad pomisli da je to možda najlepša žena koju je ikada video: sklop kostiju bio joj je tako savršen da su joj brada i jagodice bili oblikovani tako da ne izgledaju preoštro, krupne oči blistale su životno i inteligentno, a usta su joj bila nežna, s mekom donjom usnom. Dok je ležao kraj nje, Kasad shvati da je visoka - ne toliko kao on, ali očito ne ni kao žena iz petnaestog veka - i da čak i pod njenom komotnom tunikom i pantalonama može da vidi meko nadimanje kukova i dojki. Činilo se da je nekoliko godina starija od Kasada, možda u kasnim dvadesetim, ali ta činjenica jedva da je bila primećena dok je ona jednako zurila u njegovo lice tim blagim, varljivim, beskrajno dubokim očima.
   "Jesi li dobro?" upita on ponovo. Glas mu je zvučao čudno, čak i njemu samom.
   Nije odgovorila. Ili, bolje, odgovorila je tako što je kliznula dugim prstima preko Kasadovih prsa, istrgnuvši kožne trake koje su mu vezivale grubi prsluk. Ruke joj pronađoše njegovu košulju. Ova je bila natopljena krvlju i dopola iskidana s prednje strane. Žena je sasvim rascepi. Sada se pomeri do njega, sa prstima i usnama na njegovim prsima, započevši već s pokretima kukova. Desnom rukom ona mu pronađe učkur na pantalonama, trgnu ga i razveza.
   Kasad joj pomože da mu svuče ostatak odeće i ukloni njenu, sa tri lagana pokreta. Pod košuljom i pantalonama od grube tkanine nije nosila ništa. Kasadova šaka kliznu joj između butina, pa pozadi, obavi joj guzove u pokretu, privuče je bliže i kliznu ka vlažnom žbunu spreda. Ona mu se otvori dok su se njena usta spajala s njegovim. Nekako, u svim tim pokretima i svlačenju, koža im se neprestano dodirivala. Kasad se i sam uzbudi dok se trljao o ispupčenje njenog stomaka.
   Ona se tada okrenu iznad njega, opkorači mu kukove butinama, pogleda i dalje prikovanog za njegov. Kasad nikada nije bio tako uzbuđen. On zadahta kada ona posegnu desnom šakom za leđa, pronađe ga, uvede ga u sebe. Kada je ponovo otvorio oči, polako se pomerala, zabačene glave, zatvorenih očiju. Kasadove ruke krenuše uz njene bokove, da bi joj obuhvatile savršene dojke. Bradavice joj otvrdnuše uz njegove dlanove.
   Tada su vodili ljubav. Kasad, koji je imao dvadeset tri standardne godine, jednom je bio zaljubljen, a mnogo puta je uživao u seksu. Mislio je da zna sve o tome. Do tog trenutka u njegovom iskustvu nije bilo ničega što nije mogao svojim drugovima iz jedinice u vozilu za prevoz trupa da opiše frazom praćenom smehom. Sa mirnim, sigurnim cinizmom dvadesetrogodišnjaka bio je uveren da nikada neće iskusiti ništa što se ne bi tako moglo opisati, niti tako otpisati. Nije imao pravo. Nikad, kasnije, nije mogao ni sa kim da na pravi način podeli ono što je u sledećih nekoliko minuta osetio. Nikada nije poželeo ni da pokuša.
   Vodili su ljubav pri iznenadnim zracima svetlosti kasnog oktobra, sa tepihom od lišća i odećom ispod i premazom od krvi i znoja koji je podmazivao slatko trenje između njih. Njene zelene oči zurile su odozgo u Kasada, malo se raširivši kada je počeo da se pomera brzo, zatvorivši se istog trenutka kad i njegove.
   Onda su se kretali zajedno, u iznenadnoj plimi osećaja starih i neizbežnih poput kretanja svetova: užurbano udaranje bila, ubrzano pomeranje mesa sa sopstvenim vlažnim ciljevima, novo, konačno zajedničko propinjanje, povlačenje sveta u ništavilo - a onda, i dalje spojeni dodirom, udarcima srca i sve slabijim uzbuđenjem strasti, dopustili su da im svest klizne natrag i rastavi meso dok se svet vraćao kroz zaboravljena čula.
   Ležali su jedno do drugog. Mrtvačev oklop bio je hladan uz Kasadovu levu mišicu, njena butina topla uz njegovu desnu nogu. Sunčeva svetlost bila je blagoslov. Skrivene boje uzdigoše se do površine stvari. Kasad okrenu glavu i zagleda se u nju dok joj je glava počivala na njegovom ramenu. Obrazi su joj svetlucali od zajapurenosti i jesenje svetlosti, a kosa joj je ležala rasuta kao bakarne niti duž njegove mišice. Ona savi nogu oko njegove butine i Kasad istovremeno oseti podsticanje obnovljene strasti. Sunce mu je bilo toplo na licu. On zatvori oči.
   Kada se probudio, nije je bilo. Bio je siguran da je prošlo samo nekoliko sekundi - svakako ne više od minut - ali sunčeva svetlost je nestala, boje su istekle iz šume a svež večernji lahor pomerao je golo granje.
   Kasad navuče iscepanu odeću krutu od krvi. Francuski oklopnik ležao je nepomičan i ukočen u nesamosvesnom stavu smrti. Već je izgledao beživotno, kao deo šume. Ženi nije bilo ni najmanjeg traga.
   Fedman Kasad odšepa natrag kroz šumu, večernju pomrčinu i iznenadnu, hladnu kišu.
   Na bojištu je još bilo ljudi, živih i mrtvih. Mrtvi su ležali na hrpama kao gomile olovnih vojnika kojima se Kasad igrao kao dete. Ranjenici su se kretali polako, uz pomoć prijatelja. Tu i tamo skrivena obličja birala su put između mrtvih, a blizu suprotne linije drveća živopisna grupa glasnika, i engleskih i francuskih, sastala se u konklavi, sa mnogo gestova i slikovitog razgovora. Kasad je znao da moraju da se odluče za ime boja, kako bi se njihovi pojedinačni izveštaji kasnije slagali. Takođe je znao da će se dogovoriti da ime vežu za najbliži zamak, Aginkort, iako on nije ništa značio ni u strategiji, ni u boju.
   Kasad je počeo da misli da ovo nije simulacija, da je njegov život u Mreži Svetova san i da ovaj sivi dan mora da je stvarnost, kada se iznenada čitav prizor zamrznu, sa konturama ljudskih prilika, konja i sve mračnije šume, da bi postao proziran kao holo koji bledi. A onda su Kasadu pomogli da izađe iz boksa za simulaciju u Školi komandovanja Olimp, i ostali kadeti i instruktori počeli su da ustaju, razgovarali su, smejali se jedni s drugima - na izgled svi nesvesni toga da se svet zauvek izmenio.
   
   Kasad je, nedeljama potom, svaki slobodan sat provodio lutajući po zemljištu Škole komandovanja, posmatrajući sa bedema kako večernja senka vrha Olimp prekriva najpre šumu Visoravni, zatim gusto naseljene visije, potom sve, do polovine horizonta, i konačno čitav svet. I svake sekunde mislio je na ono što se dogodilo. Mislio na nju.
   Niko drugi nije primetio ništa čudno u simulaciji. Niko drugi nije napustio bojište. Jedan instruktor objasnio je da ništa izvan bojišta ne postoji u tom pojedinom segmentu simulacije. Niko nije primetio da Kasada nema. Bilo je to kao da događaj u šumi - i žena - nisu ni postojali.
   Kasad je znao da jesu. Pohađao je i dalje nastavu iz vojne istorije i matematike. Provodio je sate na strelištu i u gimnastičkoj sali. Marširao je po kazni izvan kasarne po Četvorouglu Kaldera, mada retko. Uopšte, mladi Kasad postao je još izvrsniji oficirski kadet nego što je bio. Ali sve vreme je čekao.
   A onda je ona ponovo došla.

Ponovo je to bilo u završnim satima MIT:ŠKO simulacije. Ali do tada je Kasad naučio da su vežbe nešto više od pukih simulacija. MIT:ŠKO je bila deo Svestvari Mreže Svetova, mreže sa stvarnim vremenom, koja je rukovodila politikom Hegemonije, hranila informacijama desetine milijardi građana gladnih podataka, i razvila neku vrstu sopstvene autonomije i svesti. Više od stotinu i pedeset planetarnih datasfera mešalo je svoja izvorišta u okviru koji je stvaralo šest hiljada AI-ja <Artificijelna (veštačka) inteligencija. - Prim. prev.> klase omega kako bi MIT:ŠKO mogla da funkcioniše.
   "MIT:ŠKO ne simulira", cvilio je kadet Radinski, najbolji stručnjak za AI kog je Kasad mogao da pronađe i podmiti, kako bi mu objasnio, "ona sanja snove s najboljom istorijskom preciznošću u Mreži - što je daleko više nego zbir sastavnih delova, zato što se ona uključuje ne samo u činjenice već i u holistički uvid - i kada sanja, pušta nas da sanjamo s njom."
   Kasad nije razumeo, ali je poverovao. A onda je ona ponovo došla.
   U Prvom američko-vijetnamskom ratu vodili su ljubav posle zasede u mraku i stravi noćne patrole. Kasad je nosio grubu maskirnu odeću - bez donjeg veša koji je trulio u džungli - i čelični šlem, ne mnogo usavršeniji od onih kod Aginkorta. Ona je imala crnu pižamu i sandale, univerzalnu odeću seljaka Jugoistočne Azije. I Vijetkonga. Onda nijedno od njih više nije imalo ništa na sebi, dok su vodili ljubav stojeći u noći, ona leđima uz drvo, s nogama oko njega, dok je iza njih svet ekplodirao u zelenom sjaju bleskova perimetra i baražnoj vatri.
   Došla mu je i drugog dana Getizburga, i ponovo kod Borodina, gde su oblaci barutnog dima visili iznad gomila leševa kao para kondenzovana od odlazećih duša.
   Vodili su ljubav i u razbijenoj ljušturi APC-a, u Basenu Helas, dok je bitka hovertenkova još besnela, a crvena prašina nadolazećeg si-muma <Simoom - vreli vetar pun peska, u afričkim i azijskim pustinjama. - Prim. prev.> grebala i kreštala po titanijumskom trupu. "Reci mi kako se zoveš", šapnuo joj je na standardnom. Odmahnula je glavom. "Jesi li stvarna - izvan simulacije?" upitao je na japansko-engleskom iz tog doba. Ona klimnu glavom i nagnu se da ga poljubi.
   Ležali su jedno uz drugo na zaklonjenom mestu u ruševinama Brazilije, dok su zraci smrti iz kineskih EMV-a igrali po izlomljenim keramičkim zidovima kao plavi snopovi reflektora. Za vreme bezimene bitke posle opsade zaboravljenog grada s tornjevima, u ruskoj stepi, odvukao ju je natrag u zaklonjenu sobu, u kojoj su vodili ljubav, i šapnuo: "Hoću da ostanem s tobom." Dotakla mu je usne prstom i odmahnula glavom. Posle evakuacije Novog Čikaga, dok su ležali na balkonu na stotom spratu, gde je Kasad načinio svoje snajpersko gnezdo u beznadežnoj akciji zaštite poslednjeg predsednika Sjedinjenih Država, spustio je ruku na toplu kožu između njenih dojki i rekao: "Možeš li se ikad sastati sa mnom... tamo napolju?" Dodirnula mu je obraz dlanom i osmehnula se.
   Za vreme završne godine u Školi komandovanja bilo je samo pet MIT:ŠKO simulacija jer se obuka kadeta sada obavljala pomoću terenskih vežbi uživo. Ponekad, kao kad je bio vezan za taktičku komandnu stolicu tokom spuštanja bataljona na Ceres, Kasad bi zatvorio oči, pogledao između geografija kortikalno stvorenog taktičko-terenskog matriksa u primarnim bojama, i osetio prisustvo... nekoga? Nje? Nije bio siguran.
   A onda se više nije vraćala. Ne u završnim mesecima rada. Niti u konačnoj simulaciji velike bitke kod Džaka uglja, gde je suzbijena pobuna generala Horacija Glenon-Hajta. Niti za vreme parada i prijema posle diplomiranja, niti dok je klasa marširala u završnoj olimpijskoj smotri pred CEO Hegemonije, koji im je salutirao sa svoje crveno osvetljene levitacione platforme.
   Potom više nije ni bilo vremena snevanje: mladi oficiri bili su dalekobačeni do Zemljinog Meseca, radi Ceremonije Masada, ponovo dalekobačeni do Tau Ceti Centra, radi formalne zakletve SILI, i tu je bio kraj školovanja.
   Potporučnik-kadet Kasad postao je poručnik Kasad, proveo tri standardne nedelje u Mreži s univerzalnom karticom SILE koja mu je dopuštala da koristi dalekobacače na udaljenosti i u učestalosti po njegovoj sopstvenoj želji, a onda su ga odvezli u školu za obuku Kolonijalne službe Hegemonije na Lususu, kako bi se pripremio za aktivnu dužnost izvan Mreže. Bio je siguran da je nikada više neće videti.
   Nije bio u pravu.
   
   Fedman Kasad je odrastao u kulturi siromaštva, i neočekivane smrti. Pripadnik manjine koja je sebe još nazivala Palestincima, sa porodicom je živeo u sirotinjskom kvartu Tarzisa, ljudskog svedočanstva gorkog nasleđa neizlečivo razbaštinjenih. Svaki Palestinac u Mreži Svetova, i izvan nje, nosio je kulturno sećanje na vek borbe krunisan nacionalnim trijumfom pre nego što ga je potpuno zbrisao Nuklearni džihad 2038. Onda je nastupila njihova druga dijaspora, koja je trajala pet vekova i vodila do ćorsokak-svetova kao što je Mars; njihovi snovi bili su definitivno pokopani sa smrću Stare Zemlje.
   Kasad je, poput drugih dečaka iz Logora za relokaciju u Južnom Tarzisu, morao ili da postane pripadnik neke bande, ili da se suoči s mogućnošću da postane žrtva svakog samozvanog grabljivca u logorima. Odabrao je da bude pripadnik bande. Sa navršenih šesnaest godina Kasad je već ubio jednog od svojih vršnjaka.
   Ako je Mars po ičemu bio poznat u Mreži Svetova, bili su to lov u Dolini Mariner, Šrederov zen-masiv u Basenu Helas, i Škola komandovanja Olimp. Kasad nije morao da putuje u Dolinu Mariner da bi znao kako izgleda loviti i biti lovina, zen-gnosticizam ga nije zanimao, a kao tinejdžer nije osećao ništa osim prezira prema uniformisanim kadetima koji su dolazili iz svih krajeva Mreže da bi se obučavali za SILU. Zajedno sa svojim vršnjacima rugao se Novom Bušidu kao kodeksu za pedere, ali drevna žila časti u duši mladog Kasada u potaji je klicala na pomisao o samurajskoj klasi čiji se život i rad vrte oko dužnosti, samopoštovanja i krajnje vrednosti zadate reči.
   Kada je Kasad imao osamnaest godina, vrhovni oblasni sudija Provincije Tarzis ponudio mu je da bira između jedne marsovske godine u polarnom radnom logoru i dobrovoljne prijave za Brigadu Džon Karter, koja se tada formirala kako bi pomogla SILI da suzbije pobunu Glenon-Hajta u kolonijama treće klase. Kasad se javio kao dobrovoljac i ustanovio da uživa u disciplini i čistoći vojničkog života, iako je Brigada Džon Karter vršila samo garnizonsku dužnost u okviru Mreže i bila rasformirana ubrzo pošto je Glenon-Hajtov klonirani unuk poginuo na Renesansi. Dva dana posle devetnaestog rođendana, Kasad se prijavio SILI:tlo, i bio odbijen. Devet dana se opijao, probudio se u jednom od najdubljih tunela Košnice Lususa i shvatio da mu je neko - ko je očito završio dopisni kurs iz hirurgije - ukrao implantirani vojni komlog, da mu je opozvana univerzalna kartica i pristup dalekobacaču i da mu glava istražuje nove granice bola.
   Kasad je radio na Lususu jednu standardnu godinu, uštedeo preko šest hiljada maraka i dopustio da fizički rad pod gravitacijom 1.3 ES <Earth Standard - Zemljina standardna gravitacija. - Prim. prev.> stavi tačku na njegovu marsovsku krhkost. U vreme kada je ušteđevinu iskoristio da se odveze do Maui-Kovenanta drevnim teretnjakom sa solarnim jedrom i montiranim Hokingovim pogonom, Kasad je po standardima Mreže još bio vitak i visok, ali ono mišića koliko je imao funkcionisalo je predivno po bilo čijim standardima.
   Stigao je na Maui-Kovenant tri dana pre početka žestokog i nepopularnog Ostrvskog rata i zapovedniku SILE:kombinovano u Prvencu konačno je toliko dosadilo da svakog dana gleda mladog Kasada kako čeka pred njegovom kancelarijom da je momku dozvolio da se prijavi 23. puku za snabdevanje kao pomoćni vozač hidrofolije. Posle jedanaest standardnih meseci kaplar Fedman Kasad iz Dvanaestog pokretnog pešadijskog bataljona odlikovan je sa dva Grozda za isticanje u službi, Senatskom pohvalom za hrabrost u kampanji u Ekvatorijalnom arhipelagu i sa dva Purpurna srca. Takođe je određen za školu komandovanja SILE i sledećim konvojem poslat u Mrežu.
   Kasad ju je često sanjao. Nikada joj nije saznao ime, ona nikada nije progovorila, ali mogao je da prepozna njen dodir i miris u potpunom mraku među hiljadu drugih. Nazivao ju je u mislima Misterijom.
   Kada su ostali mladi oficiri odlazili u kurvanje ili u potragu za devojkama među domorodačkim stanovništvom, Kasad je ostajao u bazi ili išao u duge šetnje kroz nepoznate gradove. Krio je svoju opsednutost Misterijom, znajući sasvim dobro šta bi zbog toga pisalo u psihološkom izveštaju. Ponekad, na bivakovanju ispod višestrukih meseca ili pri nultoj gravitaciji transportera za trupe nalik na matericu, Kasad bi shvatio koliko je zaista bezumna njegova ljubavna veza sa fantomom. Ali onda bi se prisetio malog mladeža ispod njene leve dojke, koji je jedne noći poljubio, osetivši otkucaje njenog srca pod usnama dok se samo tlo treslo od plotuna velikih topova blizu Verduna. Setio bi se nestrpljivog pokreta kojim bi začešljala kosu, obraza oslonjenog o njegovu butinu. Mladi oficiri otišli bi u grad ili u kolibe blizu baze, a Fedman Kasad bi pročitao još jednu knjigu iz istorije, trčao uz perimetar ili se bavio taktičkim strategijama na svom komlogu.
   Nije trebalo dugo da Kasad privuče pažnju pretpostavljenih.
   Za vreme neobjavljenog rata sa slobodnim rudarima u Teritorijama prstena Lambert, poručnik Kasad je bio taj koji je poveo preživele pešadince i marince-čuvare da proseku dno starog okna izbušenog na asteroidu Peregrin kako bi evakuisali osoblje konzulata i građane Hegemonije.
   Ali tek je za vreme kratke vladavine Novog Proroka na Kom-Rijadu kapetan Fedman Kasad privukao pažnju čitave Mreže.
   Kapetan SILE:svemir na jedinom brodu Hegemonije udaljenom dve skok-godine od tog kolonijalnog sveta bio je u zvaničnoj poseti kada je Novi Prorok odabrao da povede trideset miliona šiita Novog Poretka protiv dva kontinenta suni trgovaca i devedeset hiljada naseljenih nevernika iz Hegemonije. Kapetan broda i pet njegovih oficira bili su zarobljeni. Hitne fetlinijske poruke sa Tau Ceti Centra zahtevale su da oficir sa najvišim činom na HS <Hegemony Ship - brod Hegemonije. - Prim. prev.> Denijev, koji se nalazio u orbiti, sredi situaciju na Kom-Rijadu, oslobodi sve taoce i ukloni Novog Proroka... ne pribegavajući nuklearnom oružju u atmosferi planete. Denijev je bio stari orbitalni odbrambeni osmatrač. On nije ni nosio nuklearno oružje koje bi se moglo upotrebiti u atmosferi. Oficir s najvišim činom bio je kapetan SILE:kombinovano Fedman Kasad.
   Trećeg dana revolucije, Kasad se spustio jedinim borbenim čamcem sa Denieva u glavno dvorište Velike džamije u Mašadu. On i još trideset četiri vojnika SILE posmatrali su kako rulja narasta na trista hiljada ratnika koje je odbijalo samo zaštitno polje čamca i nedostatak naređenja Novog Proroka za napad. Novi Prorok lično više nije bio u Velikoj džamiji; odleteo je na severnu hemisferu Rijada kako bi se pridružio pobedničkom slavlju.
   Dva sata pošto se spustio, kapetan Kasad je kročio iz svog broda i emitovao kratku objavu. Rekao je da je on odgajan kao musliman. Takođe je objavio da su tumačenja Kurana posle vremena šiitskog semebroda nedvosmisleno pokazale da Alah ne bi ni oprostio ni dopustio klanje nedužnih, bez obzira na to koliko su džihada objavili hvalisavi jeretici poput Novog Proroka. Kapetan Kasad je vođama trideset miliona fanatika dao tri sata da predaju svoje taoce i vrate se kućama, na pustinjski kontinent Kom.
   U prva tri dana revolucije, armije Novog Proroka okupirale su većinu gradova na dva kontinenta i uzele više od dvadeset sedam hiljada talaca iz Hegemonije. Streljački vodovi danonoćno su bili zauzeti smirivanjem drevnih teoloških razmirica - procenjivalo se da je najmanje četvrt miliona sunija bilo pobijeno za prva dva dana okupacije Novog Proroka. U odgovoru na Kasadov ultimatum, Novi Prorok je objavio da će svi nevernici biti pobijeni te večeri, odmah posle njegovog televizijskog obraćanja uživo. Takođe je naredio napad na Kasadov borbeni čamac.
   Izbegavajući snažne eksplozive zbog Velike džamije, revolucionarna garda upotrebila je automatsko oružje, naboje plazme i napade živom silom. Zaštitno polje je izdržalo.
   Televizijsko obraćanje Novog Proroka počelo je petnaest minuta pre isteka Kasadovog ultimatuma. Novi Prorok se saglasio s Kasadovom tvrdnjom da će Alah užasno kazniti jeretike, ali je objavio da su nevernici iz Hegemonije ti koji će biti tako kažnjeni. Bilo je to jedini put da je Novi Prorok uopšte viđen kako gubi nerve pred kamerama. Vrišteći, dok mu je letela pljuvačka, naređivao je da borci ponovo krenu u napad na spušteni borbeni čamac. Objavio je da se upravo u tom trenutku sklapa na desetine fisijskih bombi u okupiranom reaktoru Moć za mir, u Aliju. S njima, snage Alaha uzdići će se i u sam svemir. Prva fisijska bomba, objasnio je, biće upotrebljena istog popodneva, na Kasadovom satanskom borbenom čamcu. Novi Prorok je onda počeo da detaljno opisuje kako će taoci iz Hegemonije biti pogubljeni; u tom trenutku isteklo je vreme koje im je Kasad bio ostavio.
   Kom-Rijad bio je, zahvaljujući sopstvenom izboru i nesreći udaljenog položaja, tehnički primitivan svet. Ali stanovnici nisu bili toliko primitivni da nisu imali aktivnu datasferu. Niti su revolucionarne mule koji su vodili invaziju bili toliki protivnici 'Velikog Satane nauke Hegemonije' da odbiju da se uključe u globalnu mrežu podataka svojim ličnim komlogovima.
   HS Denijev je posejao dovoljno špijunskih satelita da u 17.29 po centralnom vremenu Kom-Rijada datasfera bude prisluškivana do te mere da je brod Hegemonije identifikovao šesnaest hiljada osam stotina i trideset revolucionarnih mula po njihovim pristupnim šiframa. U 17.29, dakle, špijunski sateliti počeli su da svojim podacima o meti u stvarnom vremenu hrane dvadeset jedan odbrambeni satelit u perimetru koji je Kasadov borbeni čamac ostavio u niskoj orbiti. To odbrambeno orbitalno oružje bilo je toliko staro da je misija Denijeva bila da ga vrati u Mrežu kako bi se tamo bezbedno uništilo. Kasad je predložio da se upotrebi na drugi način.
   Tačno u 17.30 devetnaest malih satelita detoniralo je svoja jezgra za fuziju. Nekoliko nanosekundi pre njihovog samouništenja proizvedeni X zraci bili su dovedeni u žižu, upereni i otpušteni u šesnaest hiljada osam stotina i trideset nevidljivih, ali vrlo koherentnih zrakova. Drevni odbrambeni sateliti nisu bili načinjeni za upotrebu u atmosferi i imali su efektivni radijus uništenja manji od jednog milimetra. Na svu sreću, to je bilo sasvim dovoljno. Nisu svi upereni zraci prodrli kroz ono što je stajalo između mula i neba. Petnaest hiljada sedam stotina i osamdeset četiri jeste.
   Efekt je bio trenutan i dramatičan. Kod svih meta mozak i moždana tečnost proključali su, pretvorili se u paru i razneli lobanju u kojoj su se nalazili, na paramparčad. Novi Prorok se nalazio usred svog prenosa uživo širom planete - bukvalno je izgovorio polovinu reči 'jeretik' - kada je bilo tačno 17.30.
   Gotovo dva minuta na TV ekranima i zidovima širom planete stajala je slika obezglavljenog tela Novog Proroka koje je palo preko mikrofona. Onda je Fedman Kasad upao na sve frekvencije kako bi objavio da je njegov sledeći rok jedan sat od tog trenutka, i da će svaki postupak protiv talaca izazvati još dramatičniju demonstraciju Alahovog nezadovoljstva.
   Nije bilo odmazde.
   Te noći, u orbiti oko Kom-Rijada, Misterija je posetila Kasada prvi put posle njegovih kadetskih dana. On je spavao, ali poseta je bila više od sna i manje od alternativne stvarnosti u MIT:ŠKO simulacijama. Žena i on ležali su jedno do drugog pod lakim prekrivačem ispod razrušenog krova. Koža joj je bila topla i naelektrisana, lice jedva nešto više od blede konture naspram noćne tame. Iznad njih zvezde samo što su počele da blede u lažnoj svetlosti praskozorja. Kasad shvati da ona pokušava da razgovara s njim; njene meke usne obrazovale su reči koje su bile tik ispod Kasadovog slušnog praga. Na tren se povukao kako bi joj bolje video lice i, učinivši to, istoga trena izgubio kontakt. Probudio se u svojoj mreži za spavanje, vlažnih obraza, a zujanje brodskih sistema zvučalo mu je čudno poput disanja neke poluprobuđene zveri.
   
   Posle devet standardnih brodskih nedelja Kasad se našao pred komisijom vojnog suda SILE na Friholmu. Znao je, kada je doneo odluku na Kom-Rijadu, da njegovi pretpostavljeni neće imati drugog izbora osim da ga razapnu, ili unaprede.
   
   SILA se ponosila time da je pripremljena za sve nepredviđene situacije u Mreži ili kolonijalnim regionima, ali ništa od te pripremljenosti nije moglo da joj na pravi način u Boju u Južnoj Bresiji i onome što je otuda proisteklo za Novi Bušido.
   Kodeks novog Bušida, koji je upravljao životom pukovnika Kasada, razvio se iz neophodnosti da vojnička klasa opstane. Posle opscenosti s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka na Staroj Zemlji, kada su vojničke vođe svoje nacije prepuštale strategijama u kojima je čitavo civilno stanovništvo bilo legitimna meta dok su njegovi uniformisani egzekutori sedeli bezbedni u samodovoljnim bunkerima pedeset metara pod zemljom, odvratnost preživelih civila bila je tolika da je više od jednog veka reč 'vojno' bila poziv na linč.
   Kako se Novi Bušido razvijao, kombinovao je drevne koncepte časti i individualne hrabrosti sa potrebom da se civili poštede kad god je to moguće. On je takođe uvideo mudrost u povratku prenapoleonskim konceptima malih, 'ograničenih' ratova, sa preciznim ciljevima i zabranjenim ispadima. Kodeks je zahtevao odricanje od nuklearnog oružja i kampanja strateškog bombardovanja u svim slučajevima, osim onih najekstremnijih ali, i više od toga, zahtevao je povratak starozemaljskim srednjovekovnim konceptima bojeva: tuku se male, profesionalne snage, na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme, kako bi uništenje javne i privatne imovine bilo najmanje moguće.
   Ovaj Kodeks dobro je delovao u prva četiri veka širenja posle Hedžire. Činjenica da su najvažnije tehnologije bile suštinski zamrznute u mestu tokom tri od ta četiri veka išla je Hegemoniji u račun, jer joj je monopol na upotrebu dalekobacača dopuštao da skromne resurse SILE koristi na pravom mestu i u potrebnom vremenskom rasponu. Čak i udaljen neizbežnim godinama vremenskog duga, nijedan kolonijalni ili nezavisni svet nije mogao da se nada da će moći da se suprotstavi moći Hegemonije. Incidenti poput političke pobune na Maui-Kovenantu, sa tamošnjim jedinstvenim gerilskim ratovanjem, ili verskog bezumlja na Kom-Rijadu, okončani su brzo i čvrsto, a svaki ispad pri takvim pohodima ukazivao je na važnost povratku strogom Kodeksu novog Bušida. Ali uprkos svim proračunima i primpremama SILE, niko nije kako treba isplanirao neizbežni sukob s Proteranima.
   Proterani su bili jedina spoljna pretnja Hegemoniji četiri veka pošto su preci varvarskih hordi napustili Sunčev sistem u svojoj primitivnoj floti propustljivih O'Nilovih gradova, zatumbanih asteroida i eksperimentalnih poljoprivrednih grozdova kometa. Čak pošto su Proterani stekli i Hokingov pogon, zvanična politika Hegemonije i dalje je bila u tome da se oni ignorišu dok god njihovi grozdovi ostaju u međuzvezdanom mraku i ograničavaju se na male pljačkaške pohode unutar sistema, radi prikupljanja malih količina vodonika sa gasnih džinova i vodenog leda sa nenastanjenih meseca.
   Rane pogranične čarke, poput onih na Bentovom svetu i GHC 2990, smatrane su odstupanjima, od malog interesa za Hegemoniju. Čak je i žestoka bitka za Li Tri doživljena kao problem za Kolonijalnu službu, i kada je operativna grupa SILE stigla, šest lokalnih godina posle napada a pet godina pošto su Proterani otišli, sva zverstva bila su lako zaboravljena zahvaljujući mišljenju da se nikakav varvarski napad neće ponoviti sada kada je Hegemonija već odlučila da pokaže mišiće.
   U decenijama posle Li Trija, SILA i svemirske snage Proteranih čarkale su se u stotinu pograničnih oblasti, ali, ako se izuzmu čudnovati sukobi marinaca na bezvazdušnim i bestežinskim mestima, nije bilo sukoba pešadije. Priče u Mreži Svetova množile su se: Proterani nikada neće predstavljati pretnju svetovima sličnim Zemlji zbog svog vekovnog prilagođavanja bestežinskom stanju; Proterani su evoluirali u nešto više - ili manje - od ljudskog; Proterani ne poseduju tehnologiju dalekobacača, niti će je ikada posedovati, pa tako nikada neće ni biti pretnja za SILU. A onda je došla Bresija.
   Bresija je bila jedan od onih samodovoljnih, nezavisnih svetova, zadovoljan kako svojim zgodnim pristupom Mreži tako i osmomesečnom udaljenošću od nje; bogatio se izvozom dijamanata, čičkovog korena i svoje neuporedive kafe, lukavo odbijajući da postane kolonijalni svet, ali i dalje zavisan od protektorata Hegemonije i zajedničkog tržišta u ispunjenju svojih ambicioznih ekonomskih ciljeva. Kao što je bio slučaj s većinom takvih svetova, Bresija je bila ponosna na svoje odbrambene snage: dvanaest bakljobrodova, preuređeni napadački nosač koji je SILA:svemir otpisala pre pola veka, četrdeset ili više malih, brzih orbitalnih patrolnih letelica, stalna armija od devedeset hiljada dobrovoljaca, poštovanja vredna okeanska mornarica i skladište nuklearnog oružja nagomilanog u čisto simbolične svrhe.
   Hegemonijine stanice za osmatranje primetile su Hokingov trag Proteranih, ali on je pogrešno protumačen kao nova migracija koja sistemu Bresije neće prići bliže od pola svetlosne godine. Umesto toga, uz jednu jedinu korekciju kursa, koja nije bila primećena sve dok roj nije bio u radijusu Ertovog oblaka, Proterani su se stuštili na Bresiju kao neka starozavetna pošast. Najmanje sedam standardnih meseci razdvajalo je Bresiju od bilo kakvog mogućeg spasa sa Hegemonije, čak i samog odgovora.
   Bresijine svemirske snage zbrisane su u prvih dvadeset sati borbe. Roj Proteranih je onda ubacio više od tri hiljade brodova u Bresijin cislunarni svemir i započeo sa sistematskim uništavanjem planetarne odbrane.
   Taj svet bili su nastanili prizemni naseljenici iz Srednje Evrope, u prvom talasu Hedžire, i njegova dva kontinenta nosila su prozaična imena Severna Bresija i Južna Bresija. U Severnoj Bresiji nalazila se pustinja, visoka tundra i šest velikih gradova nastanjenih uglavnom žeteocima čičkovog korena i petrolejskim inženjerima. Južna Bresija, mnogo umerenije klime i geografije, bila je dom za većinu od četiri stotine miliona ljudi na tom svetu, i za ogromne plantaže kafe.
   Kao da žele da pokažu kako je nekada izgledao rat, Proterani su očistili Severnu Bresiju - napali su najpre iz nekoliko stotina nuklearnih oruđa lišenih radioaktivnih padavina, i taktičkim plazma-bombama, potom zracima smrti i, konačno, veštački odgajenim virusima. Pobegla je samo šačica od četrnaest miliona stanovnika. Južna Bresija nije bombardovana, osim pojedinih vojnih ciljeva, aerodroma i velike luke Solno.
   Doktrina SILE smatrala je da, dok se jedan svet može redukovati iz orbite, prava vojna okupacija industrijalizovane planete nije moguća; smatralo se da su problemi oko logistike sletanja, ogromne oblasti koju treba okupirati i nezgrapne veličine okupatorske vojske krajnji argumenti protiv okupacije.
   Proterani očigledno nisu čitali knjige sa doktrinom SILE. Dvadeset trećeg dana opsade, više od dve hiljade padobrodova i borbenih čamaca palo je na Južnu Bresiju. Ono što je preostalo od bresijskih vazdušnih snaga, uništeno je u prvim satima invazije. Dve nuklearne sprave zaista su i bile detonirane na oblasti spuštanja Proteranih: prvu su odbila energetska polja, druga je uništila jedan jedini izviđački brod, koji je mogao biti i mamac.
   Kako se ispostavilo, Proterani se jesu fizički izmenili za tri veka. Jesu više voleli okruženje sa nultom gravitacijom. Ali njihovi mobilni pešadijski energijom napajani egzoskeleti jako dobro su im služili, i, posle samo nekoliko dana, u crno odevene trupe Proteranih, dugih udova, rojile su se iznad gradova Južne Bresije kao najezda džinovskih paukova.
   Poslednji organizovani otpor prestao je devetnaestog dana invazije. Bakminster, prestonica, pao je istog dana. Poslednja fetlinijska poruka Bresije za Hegemoniju bila je presečena usred prenosa, jedan sat pošto su trupe Proteranih ušle u grad.
   
   Pukovnik Fedman Kasad stigao je sa Prvom flotom SILE dvadeset jednu standardnu nedelju kasnije. Trideset bakljobrodova klase omega, koji su štitili jedan jedini, dalekobacačem opremljeni skok-brod, prodrlo je u sistem velikom brzinom. Sfera singularnosti aktivirana je tri sata posle zaustavljanja kovita, deset sati potom u sistemu je bilo četiri stotine brodova SILE. Kontrainvazija započela je dvadeset jedan sat kasnije.
   Bila je to matematika prvih minuta Boja na Bresiji. U Kasadovim sećanjima na te dane i nedelje nije se nalazila matematika, već strašna lepota borbe. Bilo je to prvi put da je skok-brod upotrebljen za bilo šta iznad nivoa divizije, i nastala je očekivana zbrka. Kasad je prošao sa udaljenosti od pet svetlosnih minuta i pao na šljunak i žutu prašinu zato što je portal dalekobacača borbenog čamca gledao niz strminu klizavu od blata i krvi prvih odeljenja koja su prošla. Kasad je ležao u blatu i gledao nizbrdo, u ludilo. Deset od sedamnaest borbenih čamaca sa dalekobacačima bilo je oboreno i gorelo je, raštrkano po podnožjima brda i poljima plantaža, poput pokvarenih igračaka. Zaštitna polja još ispravnih čamaca skupljala su se pod naletom projektila i CPB vatre što se u oblasti za sletanje pretvarala u kupole narandžastog plamena. Kasadov taktički displej bio je u potpunom haosu; njegov vizir pokazivao je zbrku nemogućih vektora vatre, treperio crvenim fosforom tamo gde su umirali vojnici SILE i prigušujućim obrisima Proteranih preko toga. Neko je vrištao: "O, prokletstvo! Prokletstvo! O, prokletstvo!" na njegovoj primarnoj komandnoj liniji, a implanti su registrovali prazninu tamo gde je trebalo da se nalaze podaci o Komandnoj grupi.
   Neki redov pomože mu da ustane i Kasad otrese blato s komandne palice, pa se pomeri da napravi mesta sledećem odeljenju koje je prolazilo kroz dalekobacač; rat je započeo.
   Od prvih minuta koje je proveo u Južnoj Bresiji, Kasad je shvatio da je Novi Bušido mrtav. Osamdeset hiljada izvrsno naoružanih i obučenih vojnika SILE:tlo napredovalo je iz oblasti spuštanja, tražeći bitku na nenastanjenom mestu. Snage Proteranih povukle su se iza linije spaljene zemlje, ostavljajući samo nagazne mine i mrtve civile. SILA je upotrebila dalekobacače kako bi sprečila manevar neprijatelja, kako bi ga primorala da se bori. Proterani su odgovorili baražnom vatrom iz nuklearnog i plazma-oružja, prikovavši kopnene trupe pod poljima sila, dok se pešadija Proteranih povlačila ka pripremljenim odbrambenim položajima oko gradova i oblasti za spuštanje padobrodova.
   Nije bilo brzih pobeda u svemiru koje bi poremetile ravnotežu u Južnoj Bresiji. Uprkos lažnim napadima i povremenim žestokim bitkama, Proterani su zadržali potpunu kontrolu nad svime što se nalazilo na tri AU od Bresije. Jedinice SILE:svemir povukle su se i usredsredile na to da flota ostane u dometu dalekobacača i da štiti primarni skok-brod.
   Ono što je bilo predviđeno kao dvodnevna bitka, produžilo se na trideset dana, zatim na šezdeset. Ratovanje je bilo bačeno natrag, u dvadeseti ili dvadeset prvi vek: dugi, sumorni pohodi kroz prašinu opeka uništenih gradova, preko leševa civila. Prvobitnih osamdeset hiljada vojnika SILE bilo je samleveno, pojačanje od još stotinu hiljada desetkovano, i tada je zatraženo dodatnih dve stotine hiljada. Samo je smrknuta rešenost Meine Gledston i desetak drugih odlučnih senatora produžavala rat, i terala trupe u smrt, dok su milijarde glasova Svestvari i Savet AI tražili povlačenje.
   Kasad je gotovo smesta shvatio promenu taktike. Njegovi instinkti uličnog borca izbili su na površinu pre nego što je najveći deo njegove divizije bio zbrisan u Boju za Gromadu. Dok su drugi zapovednici SILE gotovo prestali da funkcionšu, zaleđeni u neodlučnost zbog ovog kršenja Novog Bušida, Kasad je - dok je komandovao svojim pukom, a privremeno i divizijom, posle nuklearnog napada na Komandnu grupu Delta - trampio ljude za vreme i tražio da mu se dopusti fuziono oružje kao udarna sila za njegov protivnapad. U trenutku kada su se Proterani povukli, devedeset sedam dana posle 'spasavanja' Bresije od strane SILE, Kasad je zaslužio nadimak sa dvostrukom oštricom - Kasapin Južne Bresije. Govorkalo se da ga se plaše čak i njegove trupe.
   A Kasad je sanjao nju, u snovima koji su bili više - i manje - od snova.
   Poslednje noći Boja za Gromadu, u lavirintu mračnih tunela, gde su Kasad i njegove grupe lovaca-ubica koristile zvučno oružje i gas T-5 kako bi isterali napolje poslednje ostatke komandosa Proteranih, pukovnik je zaspao usred plamena i krikova i osetio dodir njenih dugih prstiju na obrazu i meki pritisak njenih grudi uza se.
   Kada su ušli u Novi Beč, ujutro posle svemirskog udara koji je Kasad zatražio, dok su trupe pratile kao staklo glatke, dvadeset metara široke spaljene brazde na putu u razoreni grad, Kasad je gledao redove ljudskih glava koje su ležale na pločniku, pažljivo poređane kao za dobrodošlicu spasilačkim trupama SILE, sa optužujućim pogledima. Kasad se onda vratio svom komandnom EMV-u, zatvorio kapke i - sklupčavši se u toploj tami koja je smrdela na gumu, zagrejanu plastiku, nabijene jone - čuo njen šapat iznad brbljanja C3 kanala i šifara implanta.
   U noći pre povlačenja Proteranih, Kasad je napustio konferenciju zapovednika na brodu HS Brazil, prešao dalekobacačem u svoj štab u Neizbrisivosti, severno od doline Hajn, i odvezao se komandnim kolima do vrha, da posmatra završno bombardovanje. Najbliži taktički nuklearni udari bili su četrdeset pet kilometara odatle. Plazma-bombe cvetale su kao narandžasto i krvavocrveno cveće posađeno u savršenom redu. Kasad je izbrojao više od dve stotine poigravajućih stubova zelene svetlosti dok su zraci paklenog biča cepali široku visoravan u komadiće. I pre nego što je zaspao, dok je sedeo na ivici mlaznika svog EMV-a i otresao blede naknadne slike iz očiju, ona je došla. Nosila je bledoplavu haljinu i lako stupala padinom između mrtvog čičkovog korenja. Lahor je podigao rub meke tkanine njene haljine. Lice i ruke bili su joj bledi, gotovo prozirni. Pozvala ga je po imenu - gotovo je mogao da čuje reči - a onda se drugi talas bombardovanja dokotrljao ravnicom ispod njega, i sve se izgubilo u buci i plamenu.
   Kao što je obično slučaj u vasioni, kojom očigledno vlada ironija, Fedman Kasad je prošao netaknut kroz devedeset sedam dana najgoreg vojevanja koje je Hegemonija ikad videla, da bi bio ranjen dva dana pošto su se poslednji od Proteranih povukli u svoje brodove - roj u bekstvu. Bio je u zgradi Građanskog centra u Bakminsteru, u jednoj od tri peostale zgrade u gradu, i davao kratke odgovore na glupa pitanja robota-reportera iz Mreže Svetova, kada je petnaest spratova iznad njega eksplodirala skrivena plazma-bomba, ne veća od mikroprekidača, oduvala robota-reportera i dva Kasadova ađutanta kroz rešetku ventilatora dole na ulicu, a na njega sručila zgradu.
   Kasad je medevakuisan do štaba divizije, a onda dalekobacačem prenet na skok-brod koji je sada orbitirao oko drugog meseca Bresije. Tamo su ga oživeli i stavili na puni sistem za održavanje života, dok su visoke vojne starešine i političari Hegemonije odlučivali šta da rade s njim.
   Zahvaljujući vezi dalekobacača i medijskim pokrivanjem Bresije u stvarnom vremenu, pukovnik Fedman Kasad postao je neka vrsta cause cQlFbre. Milijarde, užasnute divljaštvom pohoda na Južnu Bresiju - koje nije imalo presedana, bile bi zadovoljne da vide Kasada na vojnom sudu, optuženog za ratne zločine. CEO Gledston i mnogi drugi smatrali su Kasada i druge zapovednike SILE spasiocima.
   Na kraju, Kasada su smestili na bolnički kovit-brod, radi laganog povratka u Mrežu. Pošto bi se najveći deo fizičkih opravki ionako izvodio u fugi, donekle je imalo smisla pustiti stare bolničke brodove da rade na teškim ranjenicima i mrtvima koji su se mogli oživeti. U vreme kada Kasad i ostali pacijenti stignu do Mreže Svetova, biće spremni za aktivnu službu. Još važnije, Kasad će nagomilati vremenski dug od najmanje osamnaest standardnih meseci i sve te nedoumice oko njegove ličnosti biće u to vreme odavno zaboravljene.
   
   

Kasad se probudio da bi ugledao tamno obličje žene koja se nadnosila nad njim. Za tren je bio siguran da je to ona, a onda je shvatio da je to medicinarka SILE.
   "Jesam li mrtav?" šapnu on.
   "Bili ste. Nalazite se na HS Meriku. Prošli ste kroz oživljavanje i obnavljanje nekoliko puta, ali verovatno se toga ne sećate zbog mamurluka fuge. Spremni smo za sledeći korak u fizičkoj terapiji. Da li biste želeli da pokušate da hodate?"
   Kasad podiže ruku da prekrije oči. Čak i tako dezorijentisan usled fuge, sada se sećao bolnih terapeutskih seansi, dugih sati u kupkama RNA virusa, i hirurgije. Ponajviše hirurgije. "Kuda putujemo?" upita on, i dalje zaklanjajući oči. "Zaboravio sam kako se vraćamo u Mrežu."
   Medicinarka se osmehnu, kao da je to pitanje postavljao svaki put kada bi izašao iz fuge. Možda i jeste. "Ući ćemo kod Hiperiona i Vrta", reče ona. "Upravo ulazimo u orbitu oko..."
   Ženu prekinu zvuk koji kao da je najavljivao smak sveta - duvanje velikih limenih truba, cepanje metala, vrištanje furija. Kasad se skotrlja s kreveta, obavivši oko sebe dušek dok je padao pod jednom šestinom g. Uraganski vetrovi poneše ga; klizio je preko palube, na njega su padali bokali, poslužavnici, posteljina, knjige, tela, metalni instrumenti, i bezbroj drugih predmeta. Muškarci i žene su vrištali, glasovi su im se uzdizali u falsetu dok je vazduh jurio napolje, iz odeljenja. Kasad oseti kako dušek udara o zid; on pogleda između stisnutih pesnica.
   Metar od njega, pauk veličine fudbalske lopte divlje je mahao nogama i pokušavao da se prodene kroz pukotinu koja se iznenada pojavila u oplati. Noge te stvari bez zglavaka kao da su odbijale papir i druge otpatke u kovitlacu oko nje. Pauk se okrenu i Kasad shvati da je to glava medicinarke; glava joj je otkinuta pri prvoj eksploziji. Njena duga kosa zapalacala je po Kasadovom licu. Onda se pukotina proširi do veličine pesnice i glava nestade kroz nju.
   Kasad se povuče gore upravo kada je zamajac prestao sa kovitom, i 'gore' prestalo da postoji. Jedine sile u igri sada su bili uraganski vetrovi koji su i dalje bacali sve u odeljenju prema pukotinama i rupama u oplati, i mučno posrtanje i prevrtanje broda. Kasad zapliva protiv svega toga, povlačeći se prema vratima, ka hodniku zamajca, koristeći sve za šta je mogao da se uhvati, praćakajući se nogama, bez oslonca za ruke, poslednjih pet metara. Metalna tacna udari ga iznad oka; leš sa prokrvavljenim očima umalo ga ne ugura natrag u odeljenje. Hermetička vrata za slučaj opasnosti beskorisno su udarala u mrtvog marinca, čije je telo u svemirskom odelu sprečavalo komoru da se zatvori. Kasad se ukotrlja u šaht zamajca i povuče leš za sobom. Vrata se hermetički zatvoriše za njim, ali u šahtu nije bilo nimalo više vazduha nego u odeljenju. Negde se vrisak sirena istanji u nečujnost.
   Kasad je takođe vrištao, pokušavajući da smanji pritisak kako mu pluća i bubne opne ne bi prsli. Zamajac je još crpao vazduh; on i leš bili su usisani sto trideset metara u glavni deo broda. Zajedno su se tumbali šahtom zamajca u jezivom valceru.
   Kasadu je trebalo dvadeset sekundi da na odelu marinca aktivira otvore za slučaj opasnosti, još minut da izbaci čovekov leš i da smesti sopstveno telo unutra. Bio je najmanje deset centimetara viši od mrtvaca, i mada je odelo bilo sačinjeno tako da omogući nešto širenja, ipak ga je bolno štipalo oko vrata, ručnih zglobova i kolena. Kaciga mu je stezala čelo kao obložene mengele. Ugrušci krvi i vlažnog belog materijala bili su slepljeni za unutrašnjost vizira. Parče šrapnela, koje je ubilo marinca, ostavilo je ulaznu i izlaznu rupu, ali odelo je učinilo sve što je moglo da se hermetički zatvori. Svetla na prsima mahom su bila crvena i odelo nije reagovalo kada mu je Kasad naredio da mu da izveštaj o stanju, ali udisnik je radio, mada zabrinjavajuće škripavo.
   Kasad oproba radio u odelu. Ništa, čak ni podloga statike. On pronađe kabl komloga i utaknu ga u termeks trupa. Ništa. Tada se brod ponovo zatrese, metal zavibrira od niza udaraca, i Kasad odlete na zid šahta zamajca. Kraj njega se protumba jedan od transportnih kaveza, sa presečenim kablovima koji su šibali poput pipaka uzbuđene morske sase. U kavezu je bilo leševa, a još tela bilo je izmešano duž segmenata spiralnog stepeništa koje se još netaknuto pružalo s unutrašnje strane šahta. Kasad se praćaknu i prevali preostalu udaljenost do kraja šahta, da bi ustanovio da su hermetična vrata zapečaćena, da se i sam šaht zamajca zatvorio, ali da se u primarnoj oplati nalaze rupe dovoljno velike da se kroz njih proveze komercijalni EMV.
   Brod ponovo posrnu i poče divlje da se obrće, zasuvši Kasada i sve ostalo u šahtu složenim novim koriolis silama. Kasad je visio o iskidanom metalu i provlačio se kroz pukotine u trostrukom koritu HS Merika.
   Umalo se nije nasmejao kada je ugledao unutrašnjost. Ko god da je gađao stari bolnički brod, učinio je to kako treba, seckajući i ubadajući korito CPB-ima sve dok zatvarači pod pritiskom nisu popustili, jedinice za samozatvaranje popucale, daljinske kontrole oštećenja pretrpele preveliki napon, a unutrašnje oplate popadale. Onda je neprijateljski brod smestio projektile sa bojevim glavama u utrobu grdosije na način koji su pripadnici SILE:svemir staromodno zvali hitac u kanister. Učinak je bio sasvim sličan aktiviranju protivpešadijske granate u prenatrpanom pacovskom lavirintu.
   Svetla su sjala kroz hiljadu rupa, tu i tamo prelazila u živopisne zrake kada bi pronašla koloidalnu bazu u lebdećoj izmaglici krvi ili podmazivača. S mesta na kom je visio i izvijao se prateći trzaje i posrtaje broda, Kasad je mogao da vidi dvadeset ili više tela, golih i iskidanih, i svako se kretalo sa varljivom gracioznošću podvodnog baleta mrtvih pri nultoj gravitaciji. Leševi su mahom lebdeli unutar sopstvenih malih sunčevih sistema krvi i tkiva. Nekoliko ih je gledalo Kasada od pritiska iskolačenim očima, poput karikatura, i kao da su ga dozivali da im priđe, povremenim, mlitavim pokretima ruku i nogu.
   Kasad se praćaknu kroz olupinu kako bi stigao do glavnog šahta koji je vodio do komandnog jezgra. Nije video nikakvo oružje - izgleda da niko, osim marinca, nije stigao da obuče odelo - ali znao je da se oružje nalazi u komandnom jezgru ili u odajama za marince na krmi.
   Kasad se zaustavi kod poslednje iskidane komore pod pritiskom i zagleda se. Ovaj put se zaista nasmejao. Iza te tačke nije bilo ni glavnog šahta ni krmenog odeljka. Uopšte nije bilo broda. Ovaj deo - sa zamajcem i medicinskim odeljenjem, iskrivljeni komad trupa - bio je otkinut od broda, onako kako je Beovulf lako otkinuo ruku sa Grendelovog tela. Poslednja, nezapečaćena vrata ka šahtu vodila su u otvoreni svemir. Nekoliko kilometara dalje, gledao je Kasad, prevrtala se u sjaju sunčeve svetlosti desetina drugih razorenih fragmenata HS Merika. Planeta zelene boje i boje lapisa pomaljala se toliko blizu da Kasad oseti nalet akrofobije i čvršće se uhvati za dovratak. Dok je gledao, jedna zvezda se uzdiže iznad ruba planete, lasersko oružje žmirnu svojim morzeovim znacima boje rubina i proburaženi deo broda, udaljen od Kasada pola kilometra preko bezdana vakuuma, ponovo se rasprsnu u kapi metala pretvorenog u paru, ledene krhotine i zakovitlane crne mrljice, koje Kasad prepozna kao tela.
   Kasad se povuče dublje u skrovište iskrivljene olupine i razmotri situaciju. Odelo marinca nije moglo da izdrži duže od još jednog sata - Kasad je već mogao da oseti zadah pokvarenog udisnika kao od pokvarenih jaja - a dok se borio u olupini, nije video nikakav hermetični odeljak niti kontejner. Kada bi čak i pronašao kasetu ili vazdušnu komoru u kojoj bi mogao da se sakrije, šta onda? Kasad nije znao da li je planeta ispod Hiperion ili Vrt, ali bio je siguran da ni na jednom od ta dva sveta SILA nije prisutna. Takođe je bio sasvim siguran da nikakve lokalne odbrambene snage ne bi izazvale ratni brod Proteranih. Proći će dani pre nego što ijedna patrolna letelica ne stigne da istraži olupinu. Bilo je sasvim verovatno, znao je Kasad, da orbita zatumbanog krša, koji je on sada nastanjivao, opadne pre nego što bilo ko uzleti da ga proveri, i pošalje hiljade tona iskrivljenog metala u plameni pad kroz atmosferu. Lokalcima se to ne bi dopalo, znao je i to, ali, s njihove tačke gledišta, možda je bilo prihvatljivije pustiti da im na tlo padne parče neba nego suprotstaviti se Proteranima. Ako bi planeta i posedovala primitalnu orbitalnu odbranu ili CPB-e na tlu, shvati on s mračnim osmehom, za njih bi pametnije bilo da raznesu olupinu nego da gađaju brod Proteranih.
   Kasadu sve to ne bi ništa značilo. Osim ako brzo ne učini nešto, biće mrtav mnogo pre nego što ostaci broda budu ušli u atmosferu ili lokalci budu preduzeli nešto.
   Marinčev štit za uveličanje slike bio je napukao od šrapnela koji ga je ubio, ali Kasad sada cimnu ono što je ostalo od ploče za osmatranje preko vizira. Signalna svetla su, istina, žmirkala crveno, ali u odelu je još bilo dovoljno energije da pokaže pojačani prizor bledozelenog sjaja kroz paukovu mrežu napuklina. Kasad je gledao kako bakljobrod Proteranih stoji na udaljenosti od hiljadu klika, dok mu odbrambena polja zamućuju zvezde u pozadini, i lansira nekoliko objekata. U jednom trenutku Kasad je bio siguran da su to projektili za coup de grace, i shvati da se neveselo ceri zbog toga što je siguran da su mu preostale samo još sekunde života. Tada uoči njihovu malu brzinu i pojača uveličanje. Energetska svetla žmirnuše crveno i oprema za uveličanje prestade da radi, ali ne pre nego što je Kasad ugledao zašiljena jajasta obličja, načičkana potisnicima i plikovima kabina, za kojima se vuklo po šest umršenih manipulacionih ruku bez zglobova. 'Sipe', tako su ljudi iz SILE:svemir nazivali letelice koje su Proterani koristili za naskakanje.
   Kasad se povuče dublje u olupinu. Imao je još samo nekoliko minuta pre nego što jedna ili više 'sipa' stigne do njegovog parčeta broda. Koliko Proteranih takva jedna stvar nosi? Deset? Dvadeset? Kasad je bio siguran da ih ne može biti manje od deset. I svi će biti dobro naoružani i opremljeni senzorima za infracrveno zračenje i kretanje. Elitni ekvivalent Hegemonijinih svemirskih marinaca kod Proteranih, komandosi, ne samo što su bili obučeni za borbu u uslovima slobodnog pada, već su bili i rođeni i podizani pod nultom gravitacijom. Njihovi dugi udovi, prihvatni nožni prsti i protetički repovi bili su dodatne prednosti za ovakvo okruženje, iako je Kasad sumnjao da im je potrebna ikakva dodatna prednost pored one koju su već imali.
   On poče pažljivo da se provlači natrag, kroz lavirint iskrivljenog metala, boreći se protiv navale adrenalina izazvane strahom, zbog čega je želeo da vrišti dok se nogama odbijao kroz tamu. Šta žele? Zarobljenike. To bi rešilo njegov neposredni problem opstanka. Sve što je morao da učini da bi preživeo, bilo je da se preda. Poteškoća sa tom solucijom bila je u tome što je Kasad video holoe SILE:obaveštajno, snimljene na brodu Proteranih, zarobljenom kraj Bresije. U skladištu tog broda nalazilo se više od dve stotine zarobljenika. A Proterani su očigledno imali mnogo pitanja za te građane Hegemonije. Možda su ustanovili da im je nezgodno da hrane i čuvaju toliko mnogo zarobljenika - ili im je to možda bila osnovna politika ispitivanja - ali činjenica je bila da su civili sa Bresije i zarobljeni vojnici SILE pronađeni rasporeni i prikovani za čelične tacne kao žabe u laboratoriji za biologiju, sa organima uronjenim u hranljivu tečnost, nogama i rukama stručno amputiranim, očima povađenim i umovima spremnim za pitanja njihovih islednika, sa grubim kortikalnim kompriključcima i paralelnim utikačima uvedenim direktno u rupe u lobanjama, promera tri centimetra.
   Kasad se povlačio dalje, lebdeo kroz otpatke i zamršenu utrobu brodskih instalacija. Nije imao ni najmanju nameru da se preda. Zatumbana olupina zavibrira, a onda se malo umiri - znak da se najmanje jedna sipa prikačila za korito ili oplatu. Razmišljaj, zapovedi Kasad. Oružje mu je bilo potrebnije od skrovišta. Je li video bilo šta dok je puzio kroz olupinu, što bi mu pomoglo da preživi?
   Kasad prestade da se kreće i ostade da visi o golom parčetu kabla od optičkog vlakna, dok je razmišljao. Medicinsko odeljenje u kom se probudio, kreveti, rezervoari za fugu, aparatura za intenzivnu negu... najveći deo toga bio je potisnut kroz napukline u koritu kovit-broda. Šaht zamajca, kavez lifta, leševi na stepenicama. Nikakvo oružje. Većina tela bila je svučena posle eksplozije 'hica u kanister' ili iznenadne dekompresije. Kablovi lifta? Ne, predugi, bez alata ih je bilo nemoguće preseći. Alat? Nije video ništa od toga. Medicinske prostorije zjapile su otvorene duž hodnika iza glavnog šahta. Medicinske sobe za snimanje, MRI rezervoari i CPD kapsule otvorene poput opljačkanih sarkofaga. Najmanje jedna operaciona sala netaknuta, a u njoj lavirint razbacanih instrumenata i lebdećih kablova. Solarijum, počišćen u potpunosti kada su prozori eksplodirali prema spolja. Sobe za pacijente. Sobe za medicinare. Prazne sobe, hodnici i neidentifikovani boksovi. Leševi.
   Kasad je visio tamo još sekund, orijentisao se u zatumbanom lavirintu svetlosti i senki, a onda se odbacio dalje.
   Nadao se da će imati deset minuta; dato mu je manje od osam. Znao je da će Proterani biti metodični i efikasni, ali potcenio je njihovu efikasnost pri nultoj gravitaciji. Kladio se u život da u svakom čišćenju moraju da učestvuju najmanje dvojica - osnovna procedura svemirskih marinaca, veoma slična načinu na koji su skok-pacovi SILE:tlo naučili da idu od vrata do vrata u gradskoj borbi - jedan da upadne u svaku sobu, drugi da ga pokriva vatrom. Ako ih bude više od dvoje, ako Proterani rade u grupama od po četvoro, Kasad će gotovo sasvim sigurno umreti.
   Lebdeo je usred operacione sale 3, kada je Proterani ušao na vrata. Kasadov udisnik samo što nije otkazao, lebdeo je nepokretno, gutajući nečist vazduh, dok se komandos Proteranih ubacivao unutra, zanjihao u stranu i uperio svoja dva oružja u nenaoružanu priliku u izubijanom svemirskom odelu marinca.
   Kasad je pretpostavljao da će mu grozno stanje odela i vizira doneti sekund ili dva. Iza krvlju zamazane ploče za lice, Kasadove oči zurile su slepo naviše, dok je svetlost sa prsa Proteranog prelazila preko njega. Komandos je nosio dva oružja - zvučni ošamućivač u jednoj ruci i manji, ali smrtonosniji, pištolj gustog snopa, u dugim prstima levog 'stopala'. On podiže zvučno oružje. Kasad stiže da primeti ubilački šiljak na protetičkom repu, a onda pritisnu dugme miša u desnoj rukavici.
   Kasad je gotovo čitavih onih osam minuta iskoristio kako bi povezao generator za slučaj opasnosti sa kolima operacione sale. Nisu preživeli svi hirurški laseri, ali šest ih je još funkcionisalo. Četiri manja postavio je tako da pokriju prostor odmah levo od vrata a dva sekača kostiju tako da ciljaju u prostor sa desne strane. Proterani se pomerio desno.
   Odelo Proteranog eskplodira. Laseri nastaviše da seku po svojim programiranim krugovima dok se Kasad odbacivao napred i izbegavao plave snopove uskovitlane u izmaglici sredstva za zatvaranje, i proključale krvi koja se širila iz odela. On ote zvučno oružje baš kada se drugi Proterani zanjihao u prostoriju, okretan kao čimpanza sa Stare Zemlje.
   Kasad pritisnu zvučno oružje o njegovu kacigu i opali. Čovek u odelu omlitavi. Protetički rep se nekoliko puta zgrči od nekontrolisanih nervnih impulsa. Okidanje iz zvučnog oružja sa takve blizine nije služilo da bi se neko zarobio; hitac sa tako male udaljenosti pretvarao je ljudski mozak u nešto nalik na ovsenu kašu. Kasad nikoga nije želeo da zarobljava.
   On se ritnu i oslobodi, zgrabi napadača i aktivnim zvučnim oružjem prekri otvorena vrata. Niko drugi nije ušao. Kada je dvadeset sekundi kasnije proverio, video je prazan hodnik.
   Kasad se nije bavio prvim telom već je skinuo čoveka u netaknutom odelu. Komandos je bio nag ispod svemirskog odela i ispostavilo se da nije muškarac; žena-komandos imala je kratko ošišanu plavu kosu, male grudi i tetovažu odmah iznad linije stidnih dlačica. Bila je veoma bleda i kapljice krvi lebdele su joj iz nosa, ušiju i očiju. Kasad upamti da Proterani koriste žene kao marince. Sva tela Proteranih na Bresiji bila su muška.
   Zadržao je kacigu i udisnik dok je nogom gurao telo u stranu i navlačio nepoznato odelo. Krvne ćelije u njegovom telu počeše da pucaju od vakuuma. Ujede ga duboka hladnoća dok se borio sa čudnim kopčama i zatvaračima. I onako visok bio je prekratak za ženino odelo. Rukavice je mogao da koristi samo ako bi se istegao, ali navlake za stopala i priključci za rep bili su mu nedostupni. Pustio ih je da vise beskorisno dok je skidao svoju kacigu i s mukom stavljao mehur Proterane na glavu.
   Svetla disključa u okovratniku sijala su, ćilibarska i ljubičasta. Kasad začu nalet vazduha kroz izmučene bubne opne i umalo se ne uguši kada ga zapahnu jak, bogat zadah. Pretpostavljao je da je to za Proterane slatki miris doma. Krpice slušalica u mehuru šaputale su šifrovana naređenja na jeziku koji je zvučao kao audio traka drevnog engleskog puštena ubrzano unazad. Kasad se ponovo kockao, ovaj put oslonivši se na činjenicu da su kopnene jedinice Proteranih na Bresiji funkcionisale kao polunezavisne ekipe spojene glasom preko radija i osnovnom telemetrijom umesto mrežom taktičkih implanta kao kod SILE:tlo. Ako su ovde koristili isti sistem, onda je vođa komandosa mogao (ili mogla) da zna da dva vojnika nedostaju, možda čak da ima i medicinska očitavanja svakoga od njih, ali možda ne i da zna gde se tačno nalaze.
   Kasad zaključi da je vreme da prestane sa hipotezama i da krene. Programirao je miša tako da hirurški laseri pucaju u sve što uđe u operacionu salu, a onda krenuo, skakućući i posrćući, niz hodnik. Kretanje u jednom od ovih prokletih odela, pomislio je, isto je kao i pokušaj da u gravitacionom polju hodaš dok stojiš na sopstvenim pantalonama. Poneo je oba energetska pištolja i - pošto nije pronašao nikakav pojas, prstenaste nosače, kukice, čičak-jastučiće, magnetne kopče ili džepove u koje bi ih stavio - sada je lebdeo kao pijani gusar iz neke holodrame, s oružjem u obema rukama, odskakujući od zida do zida. Nevoljno, on ostavi jedan pištolj da lebdi iza njega dok je pokušavao da se dalje vuče jednom rukom. Rukavica mu je bila prevelika. Prokleti rep se klatio, lupao mu o mehur kacige i dupe ga je bukvalno bolelo zbog njega.
   Dvaput se zavukao u pukotine kada je video svetlost u daljini. Samo što nije stigao do otvora u palubi, odakle je maločas posmatrao približavanje 'sipe', kad zavi za ugao i gotovo nalete na tri komandosa Proteranih.
   Činjenica da je bio u odelu Proteranih dala mu je najmanje dva sekunda prednosti. On opali prvoj figuri izbliza u kacigu. Drugi čovek - ili žena - ispali nekontrolisani zvučni snop kraj Kasadovog levog ramena sekund pre nego što je ovaj smestio tri hica u grudnu ploču drugog Proteranog. Treći komandos načini kolut unazad, pronađe tri rukohvata i nestade iz vidokruga, oko izlomljene oplate, pre nego što je Kasad ponovo mogao da nanišani. U slušalicama su mu odzvanjale kletve, komande i pitanja. Kasad se dade u nemu poteru.
   Treći Proterani bi umakao da nije ponovo otkrio osećaj časti i vratio se da se bori. Kasad je osećao neobjašnjivi dQja vu dok je smeštao energetski snop čoveku kroz levo oko, s udaljenosti od pet metara.
   Leš izlete, obrćući se unazad, na sunčevu svetlost. Kasad se privuče do otvora i zagleda u 'sipu' ukotvljenu na manje od dvadeset metara. Bilo je to, pomislio je, prvi put posle prilično vremena da ima malo čiste sreće.
   On se odbaci preko jaza znajući da, ako neko želi da puca na njega iz 'sipe' ili olupine, on tu ne može ništa da učini. Imao je onaj osećaj podizanja mošnica koji bi iskusio uvek kada je postajao očigledna meta. Ali nije bio ispaljen nijedan hitac. Komande i pitanja kreštali su mu u ušima. Nije mogao da ih razume, nije znao odakle potiču i, uopšte uzevši, smatrao je da je najbolje da se ne upušta u dijalog.
   Zbog nezgrapnog odela umalo nije promašio 'sipu'. Pomislio je načas da bi takav antiklimaks bio odgovarajuća presuda vasione njegovim ratničkim pretenzijama; hrabri ratnik koji lebdi ka orbiti obližnje planete, bez sistema za manevrisanje, bez potisnika, bez ikakve reakcione mase - čak je i pištolj bio bestrzajni. Okončaće život beskoristan i neškodljiv poput odbeglog dečjeg balona.
   Kasad se istegnu dok mu zglobovi nisu zapucketali, uhvati bič-antenu i poče da se vuče po trupu 'sipe' ruku pred ruku.
   Gde se kog đavola nalazi vazdušna komora? Trup je bio relativno gladak za jednu svemirsku letelicu, ali bio je ukrašen mnoštvom crteža, nalepnica i panela koji su objavljivali ono za šta je on pretpostavljao da je kod Proteranih ekvivalent za NE GAZI i OPASNOST: POGON. Nisu se videla nikakva vrata. Nagađao je da unutra ima Proteranih, makar samo pilot, i da se verovatno pitaju zašto se njihov komandos vraća puzeći po trupu kao oduzeta kraba umesto da prociklira kroz vazdušnu komoru. Ili možda znaju zašto, pa čekaju unutra s pištoljima u rukama. U svakom slučaju, očigledno mu niko neće otvoriti vrata.
   Do đavola s tim, pomisli Kasad, i opali u jedan od osmatračkih mehurova.
   Proterani su se starali da im brod bude čist. Sa gejzirom brodskog vazduha nije izašlo ništa više do nešto nalik na nekoliko izgubljenih spajalica i novčića. Kasad sačeka da erupcija zamre pa se uvuče kroz otvor.
   Nalazio se u nosaču: obloženo spremište veoma je ličilo na prostor za smeštaj vojnika spremnih za naskok u bilo kom padobrodu ili APC-u. Kasad načini mentalnu belešku da jedna 'sipa' može da nosi verovatno dvadesetak komandosa Proteranih, u punoj borbenoj opremi za vakuum. Sada je bila prazna. Otvoreni kapak vodio je u kabinu.
   Unutra je ostao samo komandni pilot i upravo je dovršavao otkopčavanje pojaseva kada Kasad opali u njega. Onda gurnu telo u spremište i veza se u ono za šta se nadao da je komandna stolica.
   Topla sunčeva svetlost prodirala je odozgo kroz mehur. Video monitori i holoi sa konzola davali su pogled pravo napred, sa krme, kao i snimke sa ramenih kamera ekipe za pretraživanje. Kasad ugleda nago telo u operacionoj sali 3 i nekoliko prilika koje pucaju na hirurške lasere.
   U holodramama iz detinjstva Fedmana Kasada, junaci su uvek znali kako da upravljaju letačima, svemirskim letelicama, ezotičnim EMV-ima i drugom čudnovatom mašinerijom, kad god bi se ukazala potreba. Kasad je bio obučen za upravljanje vojničkim transportnim sredstvima, jednostavnim tenkovima i APC-ima, čak i borbenim čamcem ili padobrodom, ako bi bilo potrebno. Kada bi ostao sam na odbegloj svemirskoj letelici SILE, za šta je postojala vrlo mala mogućnost, mogao bi da se snađe sa komandnim jezgrom dovoljno da komunicira sa primarnim kompjuterom ili da pošalje preko radio ili fetlinijskog predajnika poziv u pomoć. Dok je sada sedeo u stolici 'sipe' Proteranih, Kasad nije imao pojma šta bi trebalo da uradi.
   To ipak nije bilo sasvim tačno. Smesta je prepoznao useke i hvatače za daljinsko upravljanje manipulativnim pipcima 'sipe', a da je imao dva ili tri sata za razmišljanje i razgledanje, možda bi ustanovio za šta služi još nekoliko kontrola. Ali vremena nije imao. Prednji ekran pokazivao je tri prilike u svemirskim odelima kako skaču ka 'sipi' i istovremeno pucaju. Bleda, čudnovato tuđinska glava zapovednika Proteranih najednom se materijalizova na holo konzoli. Kasad začu povike iz slušalica u mehuru.
   Kapi znoja visile su mu pred očima i tekle mu ispod kacige. On ih otrese što je bolje mogao, zapilji se u kontrolne konzole i gurnu nekoliko površina odgovarajućeg izgleda. Ako postoje glasovna komandna kola, kontrole za premošćavanje naredbi ili sumnjičavi brodski kompjuter, nije mu bilo spasa. Na sve to je pomislio sekund ili dva pre nego što je ubio pilota, ali nije bio u stanju da smisli način da čoveka prinudi, ili da mu veruje. Ne, moralo je da bude ovako, pomisli Kasad dok je pritiskao nove kontrolne površine.
   Potisnik poče da ispaljuje mlazeve.
   'Sipa' povuče i zape o sidrište. Kasad poskoči napred-nazad vezan pojasevima. "Sranje", šapnu, i to je bio njegov prvi čujni komentar otkad je pitao medicinarku SILE gde se brod ubacuje. Onda se ispruži dovoljno da mu prsti u rukavici uđu u useke za hvatanje. Četiri od šest manipulatora pustiše olupinu. Jedan se iščupa. Poslednji otkinu komad oplate sa HS Merika.
   'Sipa' se zavrte, slobodna. Video kamere su pokazivale kako dve prilike u svemirskim odelima skaču u prazno, dok se treća hvata za istu onu bič-antenu koja je spasla Kasada. Pošto je sada otprilike znao gde su kontrole potisnika, Kasad poče mahnito da ih pritiska. Upali se svetlo iznad njegove glave. Svi holo projektori zgasnuše. 'Sipa' započe manevar koji se sastojao od svih najsilovitijih elemenata uspinjanja, obrtanja i krivudanja s kursa. Kasad vide kako se prilika u svemirskom odelu prevrće pokraj mehura iznad njega, pojavljuje se načas na prednjem video ekranu, a onda postaje trunka na ekranu krme. Proterani je i dalje ispaljivao snopove energije dok je postajao previše mali da bi se još video - ili videla.
   Kasad se upinjao da ostane svestan dok se silovito obrtanje nastavljalo. Razni glasovni i vizuelni alarmi vrištali su pokušavajući da mu skrenu pažnju na sebe. Kasad pritisnu kontrole potisnika, pomisli da je to učinio uspešno, pa skloni ruke kada oseti da je rastrzan samo na dve strane umesto na pet.
   Slučajni kadar kamere pokaza mu da se bakljobrod udaljava. Dobro. Kasad nije uopšte sumnjao u to da ratni brod Proteranih može svakog trena da ga uništi, i da bi to zaista i učinio kada bi mu se on približio ili ga na bilo koji način ugrozio. Nije znao da li je 'sipa' naoružana, mada je sumnjao da može da nosi išta teže od ličnog naoružanja, ali znao je, van svake sumnje, da nijedan zapovednik bakljobroda ne bi dopustio da se šatl bez kontrole iole približi njegovoj letelici. Kasad je pretpostavljao da svi Proterani sada već znaju da je 'sipu' oteo neprijatelj. Ne bi ga iznenadilo - razočaralo bi, ali ne i iznenadilo - kada bi ga bakljobrod za sekund ili dva pretvorio u paru, ali u međuvremenu je računao na dva osećanja koja su bila u osnovi svega ljudskog, ako ne i nužno ljudskog Proteranih: na radoznalost i žudnju za osvetom.
   Radoznalost je, znao je, lako mogla biti nadvladana u trenucima stresa, ali on je računao da je paravojna, polufeudalna kultura poput kulture Proteranih, duboko osvetnička. Sve ostalo bilo je isto - on nije imao prilike da im dalje naudi, gotovo da nije imao nikakve šanse da umakne, i činilo se da je pukovnik Fedman Kasad postao prvi kandidat za jednu od njihovih tacni za seciranje. Nadao se da je tako.
   Kasad pogleda displej prednjeg videa, namršti se pa popusti vezove dovoljno da pogleda kroz mehur iznad glave. Brod se prevrtao, ali nipošto tako silovito kao ranije. Činilo se da je planeta bliže - jedna hemisfera ispunjavala je pogled iznad njega - ali nije imao pojma koliko je 'sipa' blizu atmosfere. Nije umeo da pročita ništa od podataka na ekranima. Mogao je samo da nagađa kolika mu je orbitalna brzina i koliko će silovit biti šok ulaska u atmosferu. Jedan dug pogled sa olupine Merika naveo ga je na pomisao da su veoma blizu, možda samo pet ili šest stotina klika iznad površine, i u nekoj vrsti parkirane orbite za koju je znao da prethodi lansiranju padobrodova.
   Kasad pokuša da obriše lice i namršti se kada mu vrhovi labavih prstiju rukavice kucnuše o vizir. Bio je umoran. Do đavola, samo nekoliko sati ranije nalazio se u fugi, a samo nekoliko brodskih nedelja pre toga bio je gotovo sigurno telesno mrtav.
   On se zapita da li je svet pod njim Hiperion ili Vrt; nije bio ni na jednom od njih, ali znao je da je Vrt naseljeniji i bliži tome da postane kolonija Hegemonije. Nadao se da je ovo Vrt.
   Bakljobrod je lansirao tri borbena čamca. Kasad ih je jasno video pre nego što je krmena kamera zaokružila tako da su ostali van vidokruga. On pritisnu kontrole potisnika sve dok nije osetio kao da se brod brže obrće prema zidu planete. Nije mogao da učini mnogo više od toga.
   
   'Sipa' je stigla do atmosfere pre nego što su tri borbena čamca Proteranih stigla do 'sipe'. Čamci su nesumnjivo bili naoružani i sasvim u dometu, ali neko na komandnoj vezi mora da je bio radoznao. Ili besan.
   Kasadova 'sipa' nije bila nimalo aerodinamična. Kao što je bio slučaj sa većinom letelica namenjenih za letove od jednog broda do drugog, 'sipa' je mogla da dodiruje planetarnu atmosferu, ali bila je osuđena na propast ako se suviše duboko zagnjuri u gravitacioni bunar. Kasad vide crveni sjaj ulaska u atmosferu, začu gomilanje jona na aktivnim radio kanalima i najednom se upita da li je ovo bila baš toliko dobra zamisao.
   Atmosferski pritisak stabilizovao je 'sipu' i Kasad oseti prvo stidljivo privlačenje gravitacije dok je po konzoli i rukonaslonima komandne stolice tražio kontrolno kolo, za koje se molio da bude tu. Video ekran pun snega prikazivao je kako jedan od padobrodova izbacuje plavi rep plazme dok usporava. Tako stvorena iluzija bila je slična onoj koju ima padobranac kad gleda drugog padobranca, kome se otvara padobran ili aktivira oprema za suspenziju; izgledalo je kao da se borbeni čamac naglo popeo.
   Kasad je morao da brine o drugim stvarima. Izgleda da nisu postojale očigledne kontrole za iskakanje, niti aparatura za izbacivanje. Svaki šatl SILE:svemir imao je neku vrstu sprave za atmosfersko katapultiranje - bio je to običaj koji je datirao od pre gotovo osam vekova, kada se svemirsko letenje sastojalo samo od probnih ekskurzija neposredno iznad atmosferskog omotača Stare Zemlje. Šatlu za letove od broda do broda sprava za planetarno izbacivanje uopšte nije bila potrebna, ali stari strahovi uneti u drevne propise teško su umirali.
   Bar je tako bilo teorijski. Kasad ovde nije mogao da pronađe ništa od toga. Brod se sada tresao, obrtao i počinjao svojski da se greje. Kasad tresnu po kopči vezova, otvori je i povuče se ka zadnjem delu 'sipe', iako nije bio sasvim siguran šta traži. Komplete za suspenziju? Padobrane? Par krila?
   U spremištu za trupe nije bilo ničega osim leša pilota Proteranih i nekoliko kaseta veličine kutija za užinu. Kasad ih prekopa i ne pronađe ništa veće od medicinskog kompleta. Nikakve čudesne sprave.
   Mogao je da čuje kako se 'sipa' drma i počinje da se raspada, dok je visio o stožernom prstenu, i gotovo da je prihvatio činjenicu da Proterani nisu u 'sipama' traćili novac ili prostor na sredstva za spasavanje sa tako niskom verovatnoćom upotrebe. Zbog čega bi? Život su provodili u tami između zvezdanih sistema; njihov koncept atmosfere predstavljala je cev od osam klika pod pritiskom, konzervisani grad. Spoljni audio senzori na Kasadovoj kacigi-mehuru počeli su da hvataju razjareno šištanje vazduha na trupu i kroz razbijeni mehur na krmenom delu. Kasad slegnu ramenima. Kockao se previše puta, i izgubio.
   'Sipa' zadrhta i odskoči. Mogao je da čuje kako se manipulativni pipci otkidaju od krme. Leš Proteranog najednom bi isisan napolje, kroz razbijeni mehur, kao mrav u usisivač. Kasad se držao za stožerni prsten i kroz otvoreni kapak zurio u kontrolna sedišta kabine. Pade mu na pamet da su predivno arhaična, poput nečega iz udžbenika o najranijim svemirskim letelicama. Delovi brodske spoljašnjosti sada su goreli i otpadali, urlali u prolazu kraj osmatračkih mehurova kao kapljice lave. Kasad zatvori oči i pokuša da se seti lekcija iz Škole komandovanja Olimp o strukturi i izgledu drevnih svemirskih letelica. 'Sipa' poče završno prevrtanje. Buka je bila neopisiva.
   "Tako mi Alaha!" prodahta Kasad uzvik koji nije izustio još od detinjstva. On poče da se provlači napred u kabinu, raskorači se kod otvorenog kapka, pronađe rukohvate na palubi kao da se penje uz vertikalni zid. 'Sipa' se obrtala, a onda za tren zaustavila, za skok smrti, pramcem napred. Kasad se penjao pod opterećenjem 3-g, znajući da će, oklizne li se ijednom, polomiti sve kosti. Iza njega, atmosfersko šištanje preraslo je u vrisak, a onda u urlik zmaja. Spremište za vojnike gorelo je u žestokim, rastopljenim eksplozijama.
   Uspinjanje u komandno sedište bilo je poput veranja preko kamene izbočine uz težinu još dvojice planinara okačenih o leđa. Zbog nezgrapnih rukavica Kasad se još nesigurnije držao za naslon za glavu, dok je visio, vertikalno, iznad buktećeg kazana spremišta. Brod se zatrese, Kasad zanjiha noge naviše i nađe se u komandnom sedištu.
   Video ekrani bili su mrtvi. Plamen je zagrejao mehur iznad njegove glave toliko da je postao bolesno crven. Kasad gotovo izgubi svest kada se nagnu napred, opipavajući prstima tamu ispod komandnog sedišta, između kolena. Nije bilo ničega. Čekaj... rukohvat. Ne, slatki Hriste i Alahu... D-prsten. Nešto što je spadalo u istorijske knjige.
   'Sipa' poče da se raspada. Iznad njegove glave mehur je progoreo i tečni 'perspeks' isprska čitavu unutrašnjost kabine, zalivši Kasadu odelo i vizir. On oseti miris topljenja plastike. 'Sipa' se obrtala dok se raspadala. Kasadov vidik postade ružičast, zamrači se, nestade. Odrvenelim prstima on zateže vezove... čvršće... ili su mu se to oni usekli u prsa, ili je 'perspeks' progoreo odelo. Ruka mu se vrati D-prstenu. Prsti suviše nespretni da ga obuhvate... ne. Povuci.
   Prekasno. 'Sipa' se razlete u poslednjem vrisku i plamenoj eksploziji, dok je kontrolna konzola zasipala kabinu desetinom hiljada komadića veličine šrapnela.
   Kasad je bio slepljen za sedište. Podignut. Izbačen. U samo srce plamena.
   Prevrtao se.
   Bio je neodređeno svestan toga da je sedište projektovalo sopstveno zaštitno polje dok se prevrtalo. Plamen mu je bio samo nekoliko centimetara od lica.
   Mlaznice se aktiviraše i izbaciše sedište za iskakanje iz 'sipine' plamene vazdušne struje. Komandno sedište ostavi sopstveni trag plavog plamena na nebu. Mikroprocesori su obrtali sedište tako da se disk polja sila nalazio između Kasada i peći trenja. Dok je usporavao, kroz dve hiljade kilometara neba, pri osmostrukoj gravitaciji, Kasadu kao da je na prsima sedeo div.
   On prisili očne kapke da se otvore, primeti da leži sklupčan u trbuhu dugog stuba plavobelog plamena, a onda ponovo zatvori oči. Nije video nikakvog traga kontrolama padobrana, pogona za suspenziju ili bilo koje druge sprave za usporavanje. Nije bilo važno. Ionako nije mogao da pomera ni ruke ni noge.
   Div se pomeri, postade još teži.
   Kasad shvati da se deo njegove kacige-mehura istopio, ili je bio odlomljen. Buka je bila neopisiva. Nije ni to bilo važno.
   On čvršće zatvori oči. Bilo je to pravo vreme da se odrema.
   
   Kad otvori oči, vide tamno obličje žene iznad sebe. Na sekund pomisli da je to ona. Pogleda ponovo i shvati da to jeste ona. Ona mu dodirnu obraz hladnim prstima.
   "Jesam li mrtav?" šapnu Kasad, podigavši ruku da je uhvati za ručni zglob.
   "Ne." Glas joj je bio mek i grlen, treperav, sa tragom naglaska koji nije mogao da prepozna. Nikada ranije nije je čuo da govori.
   "Stvarna si?"
   "Da."
   Kasad uzdahnu i pogleda oko sebe. Ležao je nag pod nekakvim tankim ogrtačem na platformi usred mračne prostorije slične pećini. Iznad njega videla se svetlost zvezda kroz probijenu tavanicu. On podiže drugu ruku, da joj dodirne rame. Kosa joj je bila tamni nimbus iznad njega. Nosila je široku tanku haljinu koja mu je - čak i pri svetlosti zvezda - omogućavala da vidi konture njenog tela. On uhvati njen miris, aromatični trag sapuna, kože i nje, koju je tako dobro poznavao posle toliko vremena koje su proveli zajedno.
   "Sigurno imaš pitanja", šapnu ona dok je Kasad otvarao zlatnu kopču koja joj je držala haljinu. Haljina šumno pade na pod. Ispod nije imala ništa. Iznad njih jasno se videla traka Mlečnog puta.
   "Ne", reče Kasad i privuče je sebi.
   
   

Pred jutro digao se lahor i Kasad navuče laki pokrivač na sebe i nju. Tanki materijal kao da je čuvao svu telesnu temperaturu i ležali su zajedno u savršenoj toplini. Negde je pesak, ili sneg, grebao po golim zidovima. Zvezde su bile veoma jasne i veoma svetle.
   Probudili su se na prvi tračak zore, licem jedno uz drugo pod svilenkastim prekrivačem. Ona pređe rukom niz njegov bok i pronađe mu stare i nedavne ožiljke.
   "Tvoje ime?" šapnu Kasad.
   "Ćuti", odgovori mu ona šapatom, dok joj je ruka klizila sve niže.
   Kasad zagnjuri lice u mirisnu oblinu njenog vrata. Osećao je na sebi mekoću njenih dojki. Noć je bledela u jutro. Negde je pesak, ili sneg, naletao na gole zidove.
   Vodili su ljubav, spavali, ponovo vodili ljubav. Na punom svetlu ustali su i obukli se. Ona je rasprostrla donji veš, sivu tuniku i pantalone za Kasada. Savršeno mu je pristajalo, kao i sunđeraste čarape i meke čizme. Žena je nosila sličnu odeću mornarskoplave boje.
   "Tvoje ime?" upita Kasad dok su izlazili iz zgrade sa razbijenom kupolom i krenuli mrtvim gradom.
   "Moneta", reže njegov san, "ili Mnemosina, koje ti se više sviđa."
   "Moneta", šapnu Kasad. On podiže pogled ka malom suncu koje se dizalo u nebo boje lapisa. "Ovo je Hiperion?"
   "Da."
   "Kako sam sleteo? Suspenzorsko polje? Padobran?"
   "Spustio si se pod krilom od zlatne folije."
   "Ništa me ne boli. Nije bilo povreda."
   "Zalečene su."
   "Kakvo je ovo mesto?"
   "Grad Pesnika. Napušten pre više od stotinu godina. Iza onog brda leže Vremenske grobnice."
   "Borbeni čamci Proteranih koji su me pratili?"
   "Jedan se spustio u blizini. Bog bola je sam preuzeo posadu. Druga dva spustila su se nešto dalje."
   "Ko je Bog bola?"
   "Hodi", reče Moneta. Mrtvi grad završavao se pustinjom. Fini pesak klizio je po mermeru dopola ukopanom u dine. Zapadno je ležao padobrod Proteranih, s otvorenim portalima. U blizini, na oborenom stubu, termokocka je nudila vrelu kafu i sveže pečene zemičke. Jeli su i pili u tišini.
   Kasad se trudio da se priseti legendi o Hiperionu. "Bog bola je Šrajk", reče on konačno.
   "Naravno."
   "Ti si odavde... iz Grada Pesnika?"
   Moneta se osmehnu i polako odmahnu glavom.
   Kasad dovrši kafu i spusti šoljicu. Osećaj da se nalazi u snu bio je uporan, mnogo jači nego za vreme ijedne simulacije u kojoj je ikada učestvovao. Ali kafa je bila prijatno gorka; sunce mu je grejalo lice i ruke.
   "Hodi, Kasade", reče Moneta.
   Prelazili su prostranstva hladnog peska. Kasad je uhvatio sebe kako baca poglede ka nebu, svestan da bakljobrod Proteranih može da ih gađa snopovima iz orbite... a onda znajući, s iznenadnom sigurnošću, da neće.
   Vremenske grobnice ležale su u dolini. Niski obelisk meko je svetlucao. Kamena sfinga kao da je upijala svetlost. Složena građevina izuvijanih pilona bacala je senke na samu sebe. Svaka grobnica imala je vrata i sva vrata bila su otvorena. Kasad je znao da su bila otvorena kada su prvi istraživači otkrili grobnice, kao i da su građevine prazne. Više od tri veka traganja za skrivenim prostorijama, grobnicama, riznicama i prolazima, bila su jalova.
   "Dalje od ovoga ne možeš", reče Moneta dok su se približavali litici u čelu doline. "Vremenske plime danas su jake."
   Kasadov taktički implant bio je nem. Nije imao komlog. On pretraži pamćenje. "Oko Vremenskih grobnica postoje antientropijska polja", reče on.
   "Da."
   "Grobnice su drevne. Antientropijska polja sprečavaju njihovo starenje."
   "Ne", reče Moneta. "Vremenske plime nose grobnice natrag kroz vreme."
   "Natrag kroz vreme", ponovi Kasad glupavo.
   "Gledaj."
   U treptajima, poput prikaze, drvo sa čeličnim trnjem pojavi se iz izmaglice i iznenadne oluje prašine i žućkastog peska. Ta stvar kao da je ispunjavala čitavu dolinu, uzdižući se najmanje dve stotine metara do visine litica. Granje se pomeralo, rastapalo i ponovo stapalo, poput elemenata loše podešenog holograma. Sunčeva svetlost poigravala je po trnju dužine pet metara. Muški i ženski leševi Proteranih, svi nagi, bili su nabijeni na najmanje dvadeset takvih trnova. Na drugim granama nalazila su se druga tela. Nisu sva bila ljudska.
   Oluja prašine za trenutak prekri prizor, i kada je vetar popustio, vizije više nije bilo. "Hodi", reče Moneta.
   Kasad krenu za njom kroz rubove vremenskih plima, izbegavajući slabljenja i nalete antientropijskog polja kao što se deca igraju šuge sa okeanskim talasima na širokoj plaži. Kasad oseti silu privlačenja vremenskih plima kao talase dQja vu, koji su mu vukli svaku ćeliju u telu.
   Čim su se spustili u dolinu, gde su se brda otvarala dinama a niske pustopoljine vodile ka Gradu Pesnika, Moneta dodirnu zid od plavog škriljca i otvori se ulaz u dugu nisku prostoriju udubljenu u litici.
   "Da li ovde živiš?" upita Kasad, ali odmah vide da tu nema nikakvih tragova nastanjenosti. U kamene zidove prostorije bile su uklesane police i pretrpane niše.
   "Moramo se pripremiti", šapnu Moneta i osvetljenje poprimi zlatnu nijansu. Dugi držač spusti svoju robu. Traka reflektivnog polimera, tanka kao oblanda, razvi se s tavanice da posluži kao ogledalo.
   Kasad je sve posmatrao sa smirenom pasivnošću nekoga ko sanja kako Moneta svlači sve sa sebe, a zatim i s njega. Njena golotinja više nije bila erotska, već samo ceremonijalna.
   "Godinama si u mojim snovima", reče joj on.
   "Da. Tvoja prošlost. Moja budućnost. Udarni talas događaja kreće se kroz vreme kao mreškanje zdenca."
   Kasad trepnu kada ona podiže zlatnu ferulu i dodirnu mu grudi. Oseti blagi šok i meso mu postade ogledalo, glava i lice jajasti, bez crta, odražavajući sve tonove i teksture boja u prostoriji. Sekund kasnije Moneta mu se pridruži, i njeno telo postade kaskada odraza, voda preko žive, preko hroma. Kasad vide sopstveni odraz u svakoj oblini i mišiću njenog tela. Monetine dojke hvatale su i svijale svetlost; bradavice su joj se uzdizale kao mali uspravni mlazevi u zdencu-ogledalu. Kasad se pomeri da je zagrli i oseti kako njihove površine teku zajedno, kao namagnetisani fluid. Ispod spojenih polja, njegovo telo dodirnu njeno.
   "Tvoji neprijatelji čekaju izvan grada", šapnu ona. Hrom njenog lica tekao je sa svetlom.
   "Neprijatelji?"
   "Proterani. Oni koji su te pratili ovamo."
   Kasad odmahnu glavom i vide kako odraz čini to isto. "Oni više nisu važni."
   "O, da", šapnu Moneta, "neprijatelj je uvek važan. Moraš se naoružati."
   "Čime?" Ali još dok je govorio, Kasad shvati da ga ona dodiruje bronzanom sferom, mutnoplavom toroidom. Njegovo izmenjeno telo obrati mu se sada jasno poput trupa koje mu raportiraju preko implantovane komandne veze. Kasad oseti u sebi narastanje krvožednosti zajedno s nabujalom snagom.
   "Hodi." Moneta ga ponovo povede u otvorenu pustinju. Sunčeva svetlost delovala je polarizovano i teško. Kasad oseti da klize preko dina, da kao tečnost teku belim mermernim ulicama mrtvoga grada. Blizu zapadnog kraja grada, blizu razorenih ostataka građevine, na kojima se još nalazila ispisana gornja greda Amfiteatra pesnika, nešto je stajalo i čekalo.
   Na sekund Kasad pomisli da je to još neka osoba sa hromnim poljem sila, u kakvo su bili umotani on i Moneta - ali samo na sekund. U ovom obličju od žive i hroma nije bilo ničeg ljudskog. Kasad sanjivo primeti četiri ruke, sečiva na prstima koja su se uvlačila i izvlačila, obilje šiljaka na grlu, čelu, ručnim zglobovima, kolenima i telu, ali njegov pogled nijednom se nije odvojio od očiju sa dve hiljade površina, koje su gorele crvenim plamenom od kog je sunčeva svetlost bledela a dan gasnuo u krvave senke.
   Šrajk, pomisli Kasad.
   "Bog bola", šapnu Moneta.
   Stvorenje se okrenu i povede ih iz mrtvog grada.
   
   Kasadu se dopalo kako su Proterani pripremili odbranu. Dva borbena čamca spustila su se na udaljenosti manjoj od pola kilometra, tako da su im topovi, projektori i kupole za projektile pokrivali jedan drugog i punih tri stotine šezdeset stepeni pravaca vatre. Kopnene trupe Proteranih bile su zauzete ukopavanjem na stotinu metara od čamaca, i Kasad opazi dva EM tenka sa spuštenim trupom, čiji su projekcioni borbeni položaji i lansirne cevi pokrivale široku praznu pustopoljinu između Grada Pesnika i čamaca. Kasadov vid bio je izmenjen; mogao je da vidi i preklopljena zaštitna polja čamaca, kao trake žute izmaglice, senzore kretanja i protivpešadijske mine kao jaja pulsirajuće crvene svetlosti.
   On trepnu shvativši da sa slikom nešto nije u redu. Onda shvati: pored gustine svetlosti i pojačanog opažanja energetskih polja, ništa se nije kretalo. Trupe Proteranih, čak i one usred pokreta, bile su krute poput olovnih vojnika kojima se igrao kao dečak u sirotinjskim kvartovima Tarzisa. EM tenkovi bili su ukopani u rupe, sa spuštenim trupom, ali Kasad primeti da su im sada čak i akvizicioni radari - koje je on video kao koncentrične purpurne lukove - nepokretni. Baci pogled naviše i opazi nekakvu krupnu pticu kako visi na nebu, nepokretna poput insekta zamrznutog u ćilibaru. On prođe kraj oblaka prašine koju je podigao vetar, pruži jednu hromiranu ruku i razbi ga tako da se čestice u spirali spustiše na tlo.
   Ispred njih, Šrajk je nehajno stupao kroz lavirint senzornih mina, prekoračivao plave linije zrakova za aktiviranje, saginjao se ispod ljubičastog pulsiranja skanera za autovatru, prolazio kroz žuto zaštitno polje i zeleni zid zvučnog odbrambenog perimetra i ulazio u senku borbenog čamca. Moneta i Kasad su ga sledili.
   - Kako je ovo moguće? Kasad shvati da je postavio pitanje preko medijuma koji je bio nešto manje od telepatije, ali daleko prefinjeniji od implantiranog provođenja.
   - On kontroliše vreme.
   - Bog bola?
   - Naravno.
   - Zbog čega smo ovde?
   Moneta pokaza na nepokretne Proterane.
   -Oni su tvoji neprijatelji.
   Kasad oseti da se konačno budi iz dugog sna. Ovo je bilo stvarno. Oči vojnika Proteranih, koje nisu treptale pod kacigom, bile su stvarne. Borbeni čamac Proteranih, koji se uzdizao s njegove leve strane kao bronzani nadgrobni spomenik, bio je stvaran.
   Fedman Kasad shvati da može sve da ih pobije - komandose, posadu borbenog čamca, sve - i da oni tu ne bi mogli ništa da učine. Znao je da se vreme nije zaustavilo - kao što se nije zaustavljalo ni dok se brod nalazio pod Hokingovim pogonom - sve je to bilo samo pitanje različitih jedinica mere. Ptica zamrznuta iznad njih dovršiće mahanje krilima ako joj se da dovoljno minuta, ili sati. Proterani pred njim zatvoriće oči u treptaju ukoliko Kasad bude imao strpljenja da ih dovoljno dugo posmatra. U međuvremenu, Kasad, Moneta i Šrajk mogli su sve da ih pobiju a da Proterani ni ne shvate da su napadnuti.
   To nije fer, shvati Kasad. To je pogrešno. To je konačno kršenje Novog Bušida, na neki svoj način još gore od nečovečnog ubijanja civila. Esencija časti leži u trenutku borbe među jednakima. Upravo je hteo to da prenese Moneti, kada ona reče/pomisli - Gledaj.
   Vreme ponovo započe, s eksplozijom zvuka sličnom naletu vazduha u vazdušnu komoru. Ptica se vinu i poče da kruži iznad njih. Pustinjski lahor poče da baca prašinu na zaštitno polje sa statičkim nabojem. Komandos Proteranih podiže se sa kolena, ugleda Šrajka i dva ljudska obličja, vrisnu nešto preko svog taktičkog komunikacionog kanala i podiže energetsko oružje.
   Šrajk kao da se nije kretao - za Kasada, prosto je prestao da bude tu i pojavio se tamo. Komandos Proteranih ispusti drugi, kraći vrisak, a onda spusti pogled u neverici, dok se Šrajkova ruka povlačila, s njegovim srcem u šaci punoj sečiva. Proterani se izbulji, zausti nešto da kaže, i sruši se.
   Kasad se okrenu desno i nađe licem u lice s oklopljenim Proteranim. Komandos nespretno podiže oružje. Kasad zamahnu rukom, oseti zujanje hromnog polja sila, i vide kako brid njegove šake proseca telesni oklop, kacigu i vrat. Glava Proteranog zakotrlja se u prašini.
   Kasad skoči u plitki rov i vide kako nekoliko vojnika počinje da se okreće. Vreme je još bilo iščašeno; neprijatelji su se za sekund kretali izuzetno usporeno, a onda se trzali, sledećeg trenutka, kao oštećeni holo sa četiri petine brzine. Nisu bili brzi kao Kasad. Njegove misli o Novom Bušidu izgubile su se. Ovo su bili varvari koji su pokušali da ga ubiju. On slomi jednome kičmu, kroči u stranu, zabi krute, hromirane prste kroz telesni oklop drugoga, smrvi grkljan trećega, izbeže sečivo noža koje se kretalo usporeno i nogom slomi kičmu onoga koji je nožem zamahnuo. Onda iskoči iz jarka.
   - Kasade!
   Kasad se sagnu dok mu je laserski zrak puzio kraj ramena i goreo kroz vazduh kao spori fitilj rubinske svetlosti. Oseti miris ozona dok je pucketao kraj njega. Nemoguće. Izbegao sam laser! On podiže kamen i hitnu ga na Proteranog koji je s kupole tenka upravljao paklenim bičem. Začu se probijanje zvučnog zida; strelac eksplodira unazad. Kasad izvuče plazma-granatu iz redenika leša, skoči do kapka tenka i pre nego što je eksplozija izbacila gejzir plamena visok koliko i krma borbenog čamca, već je bio na trideset metara udaljenosti.
   Kasad zastade u oku oluje i vide Monetu u središtu sopstvenog kruga pokolja. Krv ju je zalila, ali nije ostala na njoj, već je tekla poput ulja na vodi preko oblina brade, ramena, dojke i stomaka duginih boja. Ona ga pogleda s druge strane bojišta i Kasad oseti obnovljeni nalet krvožednosti u sebi.
   Iza nje, Šrajk se kretao polako kroz haos i birao žrtve kao da žanje. Kasad je posmatrao kako stvorenje trepće u postojanje i van njega, i shvatio da Bogu bola njegovo i Monetino kretanje izgleda podjednako sporo koliko Kasadu kretanje Proteranih.
   Vreme je skakalo, prelazilo u četiri petine normalne brzine. Preživeli vojnici sada su se uspaničili, pucali su jedni u druge, napuštali svoja mesta i borili se da se ukrcaju u borbeni čamac. Kasad pokuša da shvati kako su njima izgledali poslednjih minut ili dva: zamućene prilike koje se kreću kroz njihove odbrambene položaje, saborci koji umiru u bujicama krvi. Posmatrao je kako se Moneta kreće kroz njihove redove i ubija ih kako joj se prohte. Zapanji se kada otkri da ima nekakvu kontrolu nad vremenom: trep i njegovi protivnici usporili bi na trećinu brzine, trep i događaji su se odvijali gotovo normalnom brzinom. Kasadova čast i razum pozivali su ga da zaustavi klanicu, ali njegova gotovo seksualna krvožednost nadjačala je sve primedbe.
   Neko u borbenom čamcu hermetički je zatvorio vazdušnu komoru i sada je jedan prestravljeni komandos pomoću oblikovanog plazma-naboja razneo portal. Rulja nagrnu unutra, gazeći ranjene u bekstvu od nevidljivih ubica. Kasad krenu za njima.
   Fraza 'bori se kao pacov u klopci' izuzetno je slikovita. Kroz istoriju vojnih sukoba, ljudski borci bili su poznati po tome da se najžešće bore izazvani u zatvorenom prostoru, gde ne postoji mogućnost bekstva. Takvi su bili prolazi La Hej Senta i hugomonta kod Vaterloa, ili tuneli Košnice na Lususu - neke od najstrašnijih bitaka prsa u prsa vodile su se u skučenom prostoru, gde povlačenje nije bilo moguće. Bila je to istina i tada. Proterani su se borili... i umirali... kao pacovi u klopci.
   Šrajk je onemogućio borbeni čamac. Moneta je ostala napolju kako bi pobila šezdeset komandosa koji su još bili na svojim mestima. Kasad je pobio one unutra.
   Na kraju, poslednji borbeni čamac gađao je svog parnjaka osuđenog na propast. Kasad je tada već bio napolju i posmatrao je kako zraci čestica i laseri velike snage puze ka njemu, praćeni, čitavu večnost kasnije, projektilima, koji su se kretali tako sporo da mu se činilo da, dok lete, može da napiše svoje ime na njima. Do tada su svi Proterani u i oko prenatrpanog čamca bili mrtvi, a njegovo zaštitno polje se držalo. Rasipanje energije i udarni talasi eksplozija razbacali su leševe oko spoljnog perimetra, zapalili opremu i pretvorili pesak u staklo, ali Kasad i Moneta su to posmatrali iz unutrašnjosti kupole narandžastog plamena, dok je preostali borbeni čamac bežao u svemir.
   - Možemo li da ih zaustavimo? dahtao je Kasad, lijući znoj i bukvalno drhteći od uzbuđenja.
   - Mogli bismo, ali ne želimo. Oni će preneti poruku roju.
   - Kakvu poruku?
   "Dođi ovamo, Kasade."
   On se okrenu na zvuk njenog glasa. Reflektivno polje sila nestalo je. Monetina put bila je oblivena znojem; tamna kosa bila joj je slepljena uz slepoočnice; bradavice su joj otvrdnule. "Dođi ovamo."
   Kasad spusti pogled na sebe. Nestalo je i njegovo polje sila - on ga je oterao voljom - i bio je seksualno uzbuđen kao što, po sopstvenom sećanju, nikada ranije nije bio.
   "Dođi ovamo", šapnu Moneta ovaj put.
   Kasad ode do nje, podiže je, oseti kako su joj guzovi glatki i klizavi od znoja dok ju je nosio na prazan travnati vrh vetrom izvajanog brežuljka. On je spusti na tlo između gomila leševa Proteranih, grubo joj raširi noge, zgrabi svojom šakom obe njene, podiže joj ruke iznad glave, prikova ih za tlo i spusti svoje dugo telo među njene noge.
   "Da", šapnu Moneta dok joj je ljubio levu ušnu školjku, spuštao usne na bilo u udubljenju vrata, lizao slani znoj s njenih dojki. Ležimo među mrtvima. A biće ih još. Hiljade. Milioni. Smeh iz mrtvih utroba. Dugi redovi trupa koje izranjaju iz skok-brodova kako bi ušle u plamen koji ih čeka.
   "Da." Njen dah pržio mu je uho. Ona oslobodi ruke, kliznu njima po Kasadovim vlažnim ramenima, pređe dugim noktima niz njegova leđa, ščepa ga za guzove da ga privuče bliže. Kasadova erekcija trljala se o njene stidne dlačice, pulsirala uz ispupčenje stomaka. Portali dalekobacača otvaraju se da prime hladne borbene nosače. Toplota eksplozija plazme. Stotine brodova, hiljade, poigravaju i umiru kao mace od prašine u vihoru. Veliki stubovi guste rubinske svetlosti prostreljuju velike udaljenosti, kupaju mete krajnjim naletom toplote, tela ključaju u crvenom svetlu.
   "Da." Moneta mu otvori svoja usta i telo. Toplota iznad i ispod, njen jezik u njegovim ustima dok je ulazio u nju, dočekan dobrodošlicom toplog trenja. Telo mu se duboko nape, malo povuče i dopusti da ga vlažna toplota još više proguta, kada su počeli da se zajedno pomeraju. Vrelina na stotinu svetova. Kontinenti bukte u jarkim grčevima, mora se valjaju dok ključaju. I sam vazduh je u plamenu. Okeani pregrejanog vazduha nadimaju se poput vrele kože koja se diže na dodir ljubavnika.
   "Da... da... da." Moneta izdiše toplotu među njegove usne. Koža joj je od ulja i somota. Kasad sada zabada brzo, vasiona se grči dok se osećaj širi, čula iščezavaju dok se ona zatvara topla, mokra i uska oko njega. Njeni kukovi sada snažno poskakuju u odgovoru, kao da osećaju strašno narastanje pritiska u osnovi njegovog bića. Zahtevaju. Kasad krivi lice, zatvara oči, vidi...
   ...širenje vatrenih kugli, umiranje zvezda, eksplozije sunaca u ogromnom pulsiranju plamena, propast zvezdanih sistema u ekstazi uništenja...
   ...oseća bol u grudima, kukovi mu ne prestaju, kreću se još brže, čak i kad otvori oči i vidi...
   ...veliki čelični trn koji se uzdiže između Monetinih dojki i gotovo ga probada dok se on nesvesno povlači natrag i naviše, sečivo trna pušta mu krv koja kaplje na njenu put, njenu bledu put, sada punu odraza, put hladnu poput mrtvog metala, kukovi mu se i dalje kreću, čak i dok gleda, očima koje je pomutila strast, kako Monetine usne kopne i povlače se da otkriju redove čeličnih sečiva tamo gde su se nalazili zubi, metalna sečiva seku mu guzove tamo gde su ih zgrabili njeni prsti, kukovi kojima i dalje pumpa zatočeni su mu između nogu nalik na moćne čelične okove, a njene oči...
   ...u poslednjim sekundima pre orgazma Kasad pokušava da se povuče... ruke su mu na njenom vratu, pritiskaju... ona ga ne pušta, kao pijavica, zmijuljica spremna da ga isisa... skotrljaju se među mrtva tela...
   ...oči su joj kao crveni dragulji, bukte ludačkom vrelinom poput one koja ispunjava njegove bolne testise, širi se kao plamen, preliva...
   ...Kasad zabija obe šake u tlo, uzdiže se sa nje... sa toga... snaga mu je bezumna ali nedovoljna, dok ih strašne sile privlačenja pritiskaju jedno o drugo... sisaju kao usta zmijuljice dok on preti eksplozijom, gleda je u oči... smrt svetova... smrt svetova!
   Kasad vrišti i odbacuje se od nje. Trake njegovog tela kidaju se dok se baca naviše i u stranu. Metalni zubi zatvaraju se sa škljocajem u čeličnoj vagini, promašivši njegov glavić za puki vlažni milimetar. Kasad pada na bok, kotrlja se u stranu dok mu se kukovi i dalje kreću, i nije u stanju da zaustavi ejakulaciju. Seme eksplodira u mlazevima, pada na stisnutu pesnicu leša. Kasad stenje, ponovo se kotrlja, sklupčava se u fetalni položaj dok svršava iznova. I iznova.
   Čuje šištanje i šuštanje dok se ona diže iza njega. Kasad se prevrće na leđa i žmiri od sunca i sopstvenog bola. Ona stoji nad njim, raširenih nogu, silueta trnja. Kasad briše znoj iz očiju, vidi da mu je ručni zglob crven od krvi i čeka na udarac koji će ga ubiti. Koža mu se skuplja dok iščekuje zasecanje oštrice kroz meso. Dahćući, ipak diže pogled, da bi iznad sebe ugledao Monetu, kukova mesnatih umesto čeličnih, prepona lepljivih od sokova njihove strasti. Lice joj je tamno, sunce je iza nje, ali on vidi kako joj crveni plamenovi gasnu u jamama očiju sa mnoštvom površina. Ona se osmehuje i on vidi odsjaj sunca na redovima metalnih zuba. "Kasade..." šapuće ona i to je zvuk peska koji struže o kost.
   Kasad na silu odvraća pogled, s mukom ustaje i posrće preko leševa i zapaljenih ostataka, prestravljen i željan slobode. Ne osvrće se.
   
   Izvidnice Hiperionovih teritorijalaca pronašle su pukovnika Fedmana Kasada gotovo dva dana kasnije. Otkriven je kako leži, bez svesti, na jednoj od travnatih pustopoljina koje vode do napuštenog Utvrđenja Hronos, dvadesetak kilometara od mrtvog grada i olupine katapultirane kapsule Proteranih. Kasad je bio nag i gotovo mrtav zbog učinka izloženosti i nekoliko ozbiljnih rana, ali dobro je reagovao na hitnu pomoć koja je odmah ukazana i smesta je vazdušnim liftom prebačen južno od Masiva Uzde, u bolnicu u Kitsu. Izvidnice bataljona teritorijalaca pažljivo su krenule ka severu, oprezne zbog antientropijskih plima oko Vremenskih grobnica i nagaznih mina koje su mogli da ostave Proterani. Nije ih uopšte bilo. Izvidnici su pronašli samo olupinu Kasadovog mehanizma za izbacivanje i ugljenisane trupove dva borbena čamca koje su Proterani spalili iz orbite. Nije bilo nikakve naznake zbog čega su sopstvene brodove pretvorili u šljaku, a leševi Proteranih - bilo u brodovima bilo oko njih - bili su spaljeni tako da je bilo kakva autopsija ili analiza bila nemoguća.
   Kasad je došao svesti, tri hiperionska dana kasnije, zakleo se da se ne seća ničega posle trenutka kada je ukrao 'sipu', a onda je, posle dve lokalne nedelje, bio otpremljen bakljobrodom SILE.
   Po povratku u Mrežu Kasad je podneo ostavku. Neko vreme bio je aktivan u antiratnim pokretima, povremeno se pojavljivao na mreži Svestvari i borio se za razoružanje. Ali napad na Bresiju mobilisao je Hegemoniju ka pravom međuzvezdanom ratu, kao ništa pre toga tokom tri veka, i Kasadov glas je bio zaglušen, ili otpisan, kao nečista savest Kasapina Južne Bresije.
   Tokom šesnaest godina posle Bresije, pukovnik Kasad je nestao iz Mreže i Mrežine svesti. Iako više nije bilo velikih bitaka, Proterani su ostali glavni bauci Hegemonije. Fedman Kasad je bio samo sećanje koje je bledelo.

Jutro je već dobro odmaklo kad je Kasad završio priču. Konzul trepnu i pogleda oko sebe, primetivši brod i njegovu okolinu prvi put za više od dva sata. Benares je izašao u glavni kanal reke Huli. Konzul je mogao da čuje škripu lanaca i konopaca dok su rečne mante vukle napred u svojim samarima. Činilo se da je Benares bio jedini brod koji je išao uzvodno, ali sada su se videla i brojna mala plovila koja su se kretala u suprotnom smeru. Konzul protrlja čelo i iznenadi se kada vide da mu je ruka klizava od znoja. Dan je postao veoma topao, senka cerade otpuzala je od Konzula a da on to nije ni primetio. On trepnu, obrisa znoj s očiju i pređe u senku, da naspe piće iz jedne od boca koje su androidi ostavili u vitrini blizu stola.
   "Bože moj", govorio je otac Hojt, "znači, prema tom stvorenju, Moneti, Vremenske grobnice se kreću unatrag kroz vreme?"
   "Da", reče Kasad.
   "Je li to moguće?" upita Hojt.
   "Da." Odgovorio mu je Sol Vejntraub.
   "Ako je to tačno", reče Bron Lamija, "onda ste vi 'sreli' tu Monetu... ili kako joj je već pravo ime... u njenoj prošlosti, ali vašoj budućnosti... u susretu koji tek predstoji."
   "Da", reče Kasad.
   Martin Silenus ode do ograde i pljunu u reku. "Pukovniče, misliš da je ta kurva bila Šrajk?"
   "Ne znam." Kasadov monotoni glas jedva se čuo.
   Silenus se okrenu Solu Vejntraubu. "Vi ste naučnik. Postoji li bilo šta u mitografiji Šrajka što veli da je taj stvor kadar da menja oblik?"
   "Ne", reče Vejntraub. On je pripremao mlečnu kuglicu da nahrani svoju kći. Beba je tiho gukala i mrdala prstićima.
   "Pukovniče", reče Het Mastin, "polje sila... ili šta god je već to borbeno odelo bilo... da li ste ga poneli sa sobom posle susreta sa Proteranima i sa tom... ženom?"
   Kasad pogleda templara za trenutak, a onda odmahnu glavom.
   Konzul je zurio u piće, ali glava mu se iznenada, od siline misli, sama podiže. "Pukovniče, rekli ste da ste imali viziju Šrajkovog drveta za ubijanje... te strukture, stvari na koju nabada svoje žrtve."
   Kasad pomeri svoj pogled baziliska sa templara na Konzula. Polako klimnu glavom.
   "I na njemu su bila tela?"
   Novo klimanje glavom.
   Konzul obrisa znoj sa gornje usne. "Ako drvo putuje unazad kroz vreme, zajedno sa Vremenskim grobnicama, onda su to žrtve iz naše budućnosti."
   Kasad ne reče ništa. Ostali su sada zurili u Konzula, ali izgleda da je samo Vejntraub shvatio šta taj komentar znači... i kakvo će biti sledeće Konzulovo pitanje.
   Konzul se odupre porivu da ponovo obriše znoj s usana. Glas mu je bio smiren. "Jeste li videli ikoga od nas tamo?"
   Kasad ne progovori duže od minut. Tihi zvuci reke i brodskog snasta najednom su izgledali veoma glasni. Konačno, Kasad udahnu. "Da."
   Tišina se ponovo rastegnu. Prekinu je Bron Lamija. "Hoćete li nam reći koga?"
   "Ne." Kasad ustade i ode do stepeništa koje je vodilo na niže palube.
   "Čekajte", doviknu mu otac Hojt.
   Kasad zastade na početku stepeništa.
   "Hoćete li nam reći još dve stvari?"
   "Šta?"
   Otac Hojt iskrivi lice od talasa bola. Njegovo suvonjavo lice bilo je belo i znojavo. On udahnu i reče: "Najpre, mislite li da Šrajk... žena... nekako želi da vas upotrebi za otpočinjanje tog strašnog međuzvezdanog rata koji ste predvideli?"
   "Da", reče Kasad tiho.
   "Zatim, hoćete li nam reći šta nameravate da zatražite od Šrajka... ili od te Monete... kada ih susretnete tokom hodočašća?"
   Kasad se prvi put osmehnu. Bio je to osmeh tanak i veoma, veoma hladan. "Neću zatražiti ništa", reče Kasad. "Ništa neću tražiti od njih. Kada ih ovaj put budem sreo, ubiću ih."
   Dok je Kasad silazio, ostali hodočasnici nisu se ni pogledali, ni progovorili. Benares nastavi da plovi severno-severoistočno, ka popodnevu.
   

3.
   Barža Benares ušla je u rečnu luku Najad jedan sat pre sutona. Posada i hodočasnici načičkali su se kraj ograde kako bi osmotrili tinjajući žar onoga što je nekada bilo grad od dvadeset hiljada ljudi. Malo toga je preostalo. Čuvena gostionica 'Obala', sagrađena u danima Tužnog Kralja Bilija, izgorela je do temelja; njeni ugljenisani dokovi, pristaništa i zaklonjeni balkoni sada su bili srušeni u reku Huli. Carinarnica je bila spaljena ljuštura. Vazdušni terminal, na severnom kraju grada, sada je bio samo pocrnela glomazna ruševina, sa tornjem sidrišta svedenim na kulu od ugljena. Nije bilo nikakvog traga ni malom obalskom hramu Šrajka. Najgore od svega, za hodočasnike, bilo je uništenje Rečne stanice Najad: dok za vezove ležao je spaljen i urušen a obori za mante otvoreni ka reci.
   "Prokletstvo!" reče Martin Silenus.
   "Ko je to učinio?" upita otac Hojt. "Šrajk?"
   "Pre će biti teritorijalci", reče Konzul. "Mada, možda su se borili protiv Šrajka."
   "Ne mogu u ovo da poverujem", odbrusi Bron Lamija. Ona se okrenu A. Betiku, koji im se upravo pridružio na zadnjoj palubi. "Zar niste znali da se ovo dogodilo?"
   "Ne", reče android. "Više od nedelju dana nismo imali nikakav kontakt ni s jednom tačkom severno od prevodnice."
   "Do đavola, zašto niste?" upita Lamija. "Ako ovaj zabačeni svet i nema datasferu, zar ne posedujete radio?"
   A. Betik se blago osmehnu. "Da, M. Lamija, postoji radio, ali komunikacioni sateliti su oboreni, mikrotalasni repetitori kod prevodnice Karla uništeni su, a mi nemamo pristup kratkim talasima."
   "Šta je s mantama?" upita Kasad. "Možemo li nastaviti do Ruba s ovima koje sada imamo?"
   Betik se namršti. "Moraćemo, pukovniče", reče on. "Ali, to je zločin. Ove dve u samaru neće se oporaviti od takve vuče. Sa svežim mantama do Ruba bismo stigli pre zore. S ove dve..." Android slegnu ramenima. "Uz nešto sreće, ako životinje prežive, stići ćemo rano popodne..."
   "Vetrokola će i dalje biti tamo, zar ne?" upita Het Mastin.
   "Moramo pretpostaviti da je tako", reče A. Betik. "Dozvolite da se izvinim i nahranim jadne životinje koje imamo. Trebalo bi da krenemo za jedan sat."
   
   Nisu videli nikoga ni u ruševinama Najada niti blizu njih. Nijedno rečno plovilo nije se pojavilo posle grada. Na sat vuče severoistočno od grada, ušli su u oblast gde su šume i farme donjeg toka reke Huli prerasle u ustalasanu narandžastu preriju južno od Mora trave. Konzul je povremeno opažao blatne tornjeve mrava-graditelja - neke od njihovih zupčastih građevina blizu reke su dostizale visinu od gotovo deset metara. Nije bilo nikakvog traga nedirnutim ljudskim staništima. Skela kod Beti Forda potpuno je nestala, nije preostalo čak ni uže za vuču niti kućica za grejanje, tamo gde se ona nalazila gotovo dva veka. Gostionica 'Rečni trgovci' kod Pećinskog rta bila je mračna i nema. A. Betik i ostali članovi posade dozivali su, ali iz crnog ulaza u pećinu nije došao nikakav odgovor.
   Suton je doneo osetljivi muk iznad reke, ubrzo prekinut horskom bukom insekata i zovom noćnih ptica. Za neko površina reke Huli postala je ogledalo zelenosivom disku neba u predvečerje, uznemiravana samo skokovima riba koje su se hranile u sumrak, i talasima uposlenih manti. Kada se sasvim spustio mrak, bezbrojni prerijski leptiri - mnogo bleđi od svojih šumskih rođaka, ali i sa većim rasponom krila, svetlucava obličja velika poput dece - zaigrali su po zatonima i dolinama pitomih brda. Kada su se pojavile zvezde i tragovi meteora počeli da prosecaju noćno nebo u blistavoj predstavi ovako daleko od svakog veštačkog osvetljenja, upaljeni su fenjeri, a večera je postavljena na krmenoj palubi.
   Hodočasnici Šrajka bili su smlavljeni, kao da su još razmišljali o mračnoj i zbunjujućoj priči pukovnika Kasada. Konzul je neprekidno pio još od podneva, i sada je osećao prijatnu izmeštenost - iz stvarnosti, iz bola sećanja - koja mu je omogućavala da prebrodi svaki dan i svaku noć. Sada upita, glasom pažljivim i nepomućenim, kakav može biti samo glas pravog alkoholičara, na koga je došao red da ispriča svoju priču.
   "Na mene", reče Martin Silenus. Pesnik je takođe neprekidno pio, od ranog jutra. Glas mu je bio pažljivo kontrolisan, kao i Konzulov, ali crvenilo u njegovim oštrim obrazima i gotovo manični sjaj u oku odavali su starog pesnika. "To jest, ja sam izvukao broj tri..." On podiže cedulju. "Ukoliko još želite da čujete tu jebenu stvar."
   Bron Lamija podiže svoju čašu vina, namršti se, pa je spusti. "Možda bi trebalo da porazgovaramo o onome što smo saznali iz prve dve priče, i o tome kako bi to moglo da se poveže s našom trenutnom... situacijom."
   "Još ne", reče pukovnik Kasad. "Nemamo dovoljno informacija."
   "Neka M. Silenus govori", reče Sol Vejntraub. "Onda možemo da počnemo da razmatramo ono što smo čuli."
   "Slažem se", reče Lenar Hojt.
   Het Mastin i Konzul klimnuše glavama.
   "Dogovoreno!" uzviknu Martin Silenus. "Ispričaću svoju priču. Samo me pustite da dokrajčim ovu jebenu čašu vina."
   

PESNIKOVA PRIČA:
   'Spev o Hiperionu'
   
   Na početku beše Reč. Onda je došao jebeni procesor reči. Zatim je došao procesor misli. A onda i smrt literature. I tako to ide.
   Frensis Bejkon je jednom rekao: "Iz lošeg i neprikladnog rasporeda reči uzdiže se predivna opstrukcija uma." Svi smo doprineli svojim predivnim opstrukcijama uma, zar ne? Ja više od većine. Jedan od boljih, zaboravljenih pisaca dvadesetog veka - ne bolje zaboravljenih, već boljih a zaboravljenih - jednom je bon motirao: "Volim što sam pisac. Jedino ne mogu da podnesem svu tu papirologiju." Kapirate? Pa, amigosi i amigice, ja volim što sam pesnik. Jedino ne mogu da podnesem sve te proklete reči.
   Odakle da počnem?
   Možda od Hiperiona?
   (Pretapanje.) Pre gotovo dva standardna veka.
   Pet semebrodova Tužnog Kralja Bilija obrću se kao zlatni maslačci iznad ovog i suviše dobro poznatog neba boje lapisa. Slećemo kao konkvistadori i muvamo se tamo-amo; više od dve hiljade vizuelnih umetnika, pisaca, vajara, pesnika, ARNista, vid-stvaralaca, režisera holića, kompozitora, dekompozitora i Bog zna ko sve ne, uz podršku pet puta većeg broja administratora, tehničara, ekologa, supervizora, dvorskih komornika i profesionalnih dupeljubaca, da ne pominjem i samu porodicu kraljevskih guzica, koje opet podržava od toga deset puta veći broj androida voljnih da popločaju tlo, potpaljuju reaktore, zidaju gradove, podižu ovu balu i vuku onaj teret... do đavola, stekli ste predstavu.
   Sleteli smo na svet koji su već zasejali jadnici što su osiromašili dva veka ranije, i živeli, kad god su mogli, od ruke do usta i od batine do mozga. Prirodno, plemeniti potomci ovih hrabrih pionira dočekali su nas kao bogove - naročito pošto je nekoliko naših ljudi iz obezbeđenja pretvorilo u šljaku nekoliko njihovih agresivnijih vođa - a mi smo, prirodno, prihvatili njihovo obožavanje kao da nam zaista sleduje, i upregli ih da rade rame uz rame s našim plavokošcima, da oru po južnom polju i zidaju naš blistavi grad na brdu.
   A to je zaista bio blistavi grad na brdu. Kada danas vidite ruševine, ne možete da razaberete ništa od onoga kako je to mesto izgledalo. Pustinja je napredovala za tri veka; akvadukti sa planina srušili su se i razbili; od samog grada ostale su samo kosti. No, u svoje doba Grad Pesnika bio je zaista lep, pomalo kao Sokratova Atina ali s intelektualnim uzbuđenjem renesansne Venecije, umetničkom vrelinom Pariza u doba impresionista, istinskom demokratijom prve decenije Orbitalnog Grada i neograničenom budućnošću Tau Ceti Centra.
   Ali, na kraju, nije on bio ništa od svega toga, naravno. Bila je to samo Hrotgarova klaustrofobična dvorana za ispijanje medovine sa čudovištima koja čekaju napolju, u mraku. Imali smo svoga Grendela, budite sigurni. Imali smo čak i svoga Hrotgara, ako čovek malo zažmuri na jadni oklembešeni profil Tužnog Kralja Bilija. Nedostajali su nam samo geati: naš veliki, plećati Beovulf malog mozga, i njegova banda veselih psihopata. I tako, bez Junaka, prihvatili smo uloge žrtava, komponovali svoje sonete, uvežbavali svoje balete, razvijali svoje svitke dok je naš Grendel od čelika i trnja sve vreme hranio noć strahom, kao žetelac butnih kostiju i hrskavice.
   I tada sam se ja - u to vreme satir, sačinjen u krvi i mesu tako da budem ogledalo svoje duše - približio tome da dovršim svoj Spev, svoje životno delo, najviše za pet tužnih vekova tvrdoglavog opstajanja.
   (Pretapa se u crno.)
   Pada mi na pamet da je priča o Grendelu preuranjena. Glumci još nisu postavljeni na scenu. Dislinearni zaplet i nevezana proza imaju svoje pristalice, među kojima sam svakako i ja, ali, na kraju, prijatelji, lik je ono što zadobija ili gubi besmrtnost na pergamentu. Zar nikada niste osetili u sebi skrivenu pomisao da negde Hak i Džim - u ovom trenutku - guraju motkama svoj splav niz neku reku, neposredno izvan našeg domašaja, mnogo stvarniji nego prodavac cipela koji nas je uslužio samo zaboravljeni dan ranije? U svakom slučaju, ako ova jebena priča već treba da se ispriča, trebalo bi da znate ko se u njoj nalazi. I tako - koliko god to za mene bilo mučno - vratiću se natrag kako bih počeo od početka.
   
   U početku beše Reč. I Reč beše programirana u klasičnom binarnom kodu. I Reč je glasila: "Neka bude život!" I tako, negde u riznicama Tehnosrži, gde je bila smeštena imovina moje majke, zamrznuta sperma mog davno mrtvog oca bila je odmrznuta, stavljena u rastvor, prodrmana kao drevni slad od vanile, ubačena u nešto što je delimično bilo vodeni pištolj a delimično veštački penis, i onda - čarobnim povlačenjem oroza - ubrizgana u Majku u vreme kada je mesec bio pun, a jaje zrelo.
   Naravno, Majka nije morala da bude oplođena na ovako varvarski način. Mogla je da odabere oplodnju ex utero, muškog ljubavnika sa transplantom Tatine DNA, klonirani surogat, devičanski porođaj sa rascepljenim genima, sami znate... ali, kako mi je rekla kasnije, raširila je noge pred tradicijom. Pretpostavljam da joj se tako najviše sviđalo.
   U svakom slučaju, bio sam rođen.
   Rođen sam na Zemlji... Staroj Zemlji... i ko te jebe, Lamija, ako ne veruješ. Živeli smo na Majčinom imanju na ostrvu nedaleko od Severnoameričkog zabrana.
   Beleške za skicu doma na Staroj Zemlji:
   Krhki sutoni blede iz ljubičaste, preko fuksije do purpurne iznad silueta drveća od krep-papira, iza jugozapadnog dela travnjaka. Nebesa delikatna kao prozirni porcelan, nenaružena oblakom, čak ni tragom kondenzacije. Predsimfonijski muk prve svetlosti praćen praskom cimbala osvita. Narandžaste i žućkastomrke boje potpaljene u zlato, dug svež silazak u zeleno: senka lista, hladovina, pipci čempresa i žalosne vrbe, utišani zeleni somot proplanka.
   Majčino imanje - naše imanje - hiljadu jutara u središtu dodatnih milion. Travnjaci veličine omanjih prerija, sa travom tako savršenom da su pozivali telo da legne na njih, da odrema na njihovom mekom savršenstvu. Plemenita stabla koja su svojom hladovinom ocrtavala sunčeve časovnike Zemlje, dok su im senke kružile u veličanstvenoj procesiji; sad se mešaju, sad skupljaju ka podnevu, konačno istežu ka istoku dok dan umire. Kraljevski hrast. Džinovski brestovi. Topole i čempresi, sekvoje i bonsai. Stabla indijskog fikusa koja spuštaju nove grane kao stubove glatkih strana u hramu čiji je krov nebo. Vrbe oko pažljivo usečenih kanala i nasumice raspoređenih potoka, s obešenim granama koje pevaju drevne žalopojke vetru.
   Naša kuća uzdiže se na niskom brdu gde, zimi, smeđe obline travnjaka izgledaju kao glatki bok ženke neke zveri, sve u butnim mišićima, stvorene za brzinu. Na kući se vide vekovi narastanja; toranj od žada u istočnom dvorištu hvata prvo svetlo zore, niz kosih krovova u južnom krilu baca trouglaste senke na kristalnu zimsku baštu u vreme za čaj, balkoni i lavirint spoljnih stepeništa duž istočnih natkrivenih tremova igraju Ešerove igre popodnevnim senkama.
   Bilo je to posle Velike greške ali pre nego što je sve postalo nenastanjivo. Na imanju smo bili mahom za vreme onoga što smo neprikladno zvali 'periodi popuštanja' - u navratima od deset do osamnaest mirnih meseci, između planetarnih grčeva, kada je prokleta mala crna rupa Kijevske ekipe varila parčiće središta Zemlje i čekala na sledeću gozbu. U 'zlim vremenima' odlazili smo na imanje ujka Kove, iza Meseca, na teraformirani asteroid koji je tamo postavljen pre migracije Proteranih.
   Možda ste već u stanju da razaberete da sam rođen pod srećnom zvezdom, za guzicu. Neću se izvinjavati zbog toga. Posle tri hiljade godina petljanja sa demokratijom, preostale porodice Stare Zemlje shvatile su da je jedini način da se izbegne takva zbrka - ne dopustiti dalje množenje. Ili, bolje, sponzorisati flote semebrodova, istraživanja kovit-brodovima, nove migracije kroz dalekobacače... svu onu uspaničenu užurbanost Hedžire... dokle god se množe tamo napolju i ostavljaju Staru Zemlju na miru. Činjenica da je matični svet bio bolesna stara kurva kojoj su ispadali zubi nije smetala porivu pripadnika rulje da budu pioniri. Nisu oni bili ludi.
   I kao Buda, gotovo da sam odrastao pre nego što sam video prvu naznaku siromaštva. Imao sam šesnaest standardnih godina, navršio sam svoju Wanderjahr, i tumarao sam po Indiji sa rancem na leđima kada sam ugledao prosjaka. Stare induske porodice držale su ih u svojoj blizini iz verskih razloga, ali sve što sam ja u to vreme znao bilo je da se tu nalazi čovek u prnjama, kome se vide rebra i koji drži pletenu korpu sa drevnim kreditnim disključem. Moji drugovi mislili su da je to da umreš od smeha. Ja sam se ispovraćao. Bilo je to u Benaresu.
   Moje detinjstvo bilo je privilegovano, ali ne u tolikoj meri da to bude odvratno. Imao sam prijatna sećanja na čuvene prijeme Velike Gospe Sibile (ona mi je bila baba-tetka po majčinoj strani). Sećam se jedne trodnevne žurke koju je priredila u Menhetenskom arhipelagu; gosti su dovoženi padobrodom iz Orbitalnog Grada i iz evropskih arkologija. Sećam se kako se Empajer stejt bilding uzdizao iz vode, sa mnoštvom svetala čiji se odraz video u lagunama i kanalima papratnica; EMV je istovarivao putnike na vidikovac dok su vatre za pripremanje hrane gorele na zaraslim ostrvskim humkama nižih zgrada svuda unaokolo.
   U tim danima, Severnoamerički zabran bio je naše privatno igralište. Govorilo se da još oko osam hiljada ljudi stanuje na tom tajanstvenom kontinentu, ali polovina su bili rendžeri. Među preostalima je bilo i ARNista otpadnika - koji su svoj zanat koristili tako što su vaskrsavali biljne i životinjske vrste odavno nestale iz svojih, prediluvijumskih severnoameričkih zabrana - ekoloških inženjera, primitivaca sa dozvolama, poput Ogalala Sijuksa ili Esnafa anđela pakla, a bio je i poneki turista. Imao sam rođaka koji je, navodno, s rancem na leđima išao od jedne posmatračke zone u Zabranu do druge, ali radio je to na Srednjem Zapadu, gde je rastojanje između zona bilo malo i gde su se horde dinosaurusa mnogo ređe mogle sresti.
   U prvom veku posle Velike greške, Geja je bila smrtno ranjena, ali umirala je sporo. Razaranja su bila velika tokom 'zlih vremena' - a ona su nailazila sve češće, u precizno smišljenim grčevima, sa kraćim popuštanjem i sve strašnijim posledicama svakog napada - ali Zemlja je trpela, i popravljala se najbolje što je mogla.
   Zabran je bio, kao što sam rekao, naše igralište ali, u pravom smislu reči, isto je važilo za čitavu Zemlju na samrti. Majka mi je dozvolila da posedujem sopstveni EMV kada sam navršio sedam godina i tako na globusu nije postojalo mesto udaljenije od jednog sata leta od kuće. Moj najbolji drug, Amalfi Švarc, živeo je na Imanjima planine Erebus, tamo gde se nekada nalazila Republika Antarktik. Viđali smo se svakodnevno. Činjenica da je zakon Stare Zemlje zabranjivao dalekobacače, nije nam ni najmanje smetala: dok smo ležali na nekoj padini, u noći, gledali uvis kroz deset hiljada orbitalnih svetala i dvadeset hiljada farova prstena, u dve ili tri hiljade vidljivih zvezda, nismo osećali nikakvu ljubomoru, nikakav poriv da se pridružimo Hedžiri koja je još tada plela Mrežinu svilu dalekobacača. Bili smo srećni.
   Moja sećanja na Majku čudnovato su stilizovana, kao da je ona bila samo još jedan izmišljeni konstrukt iz nekog od mojih romana o umirućoj Zemlji. Možda je i bila. Možda su mene odgojili roboti u automatizovanim gradovima Evrope, dojili androidi u pustinji Amazona, ili sam jednostavno rastao u bačvi, kao pivski kvasac. Ono čega se sećam jeste Majčina bela spavaćica koja klizi poput duha kroz senovite sobe imanja; beskrajno delikatne plave vene na nadlanici njene tankoprste šake dok sipa čaj u svilenkastoj i prašnjavoj svetlosti zimske bašte; svetlost sveća uhvaćena kao zlatna muva u sjajnu paukovu mrežu njene kose, kose podignute u punđu u stilu velikih gospi. Ponekad sanjam da joj se sećam glasa, prijatnog ritma, tona i njegove usredsređenosti, nalik na okretanje unutar materice, ali onda se probudim i vidim da to samo vetar njiše čipkane zavese ili se čuje šum razbijanja nekog tuđinskog mora o kamen.
   Od svoje najranije spoznaje sebe, znao sam da ću biti - da treba da budem - pesnik. Ne može se reći da sam to odabrao; pre će biti da je umiruća lepota svuda unaokolo izdisala u mene svoj poslednji dah i zapovedala mi da budem osuđen na to da se do kraja života igram rečima, u nekoj vrsti iskupljenja za nemarno kasapljenje koje je naša rasa izvršila nad svetom s kog je potekla. I tako, šta tu ima, kog đavola; postao sam pesnik.
   Imao sam tutora čije je ime bilo Baltazar, čoveka, ali drevnog, izbeglicu iz drevnih aleksandrijskih sokaka koji su zaudarali na meso. Baltazar samo što nije svetlucao, plavo-beo od tih grubih, ranih Polsenovih tretmana; bio je kao ozračena ljudska mumija, zapečaćena u tečnoj plastici. I pohotan kao poslovični jarac. Vekovima kasnije, dok sam bio u svom satirskom periodu, osećao sam da sam konačno shvatio prijapske <Prijap, grč. - bog iz grčke i rimske mitologije, sin Dionizija i Afrodite, oličenje muške rasplodne moći; u prenosnom značenju: falus. - Prim. prev.> porive jadnog don Baltazara, ali u tim danima bila je to uglavnom smetnja, da se među osobljem drže i mlade devojke. Ljudske ili androidske, don Baltazar nije pravio razliku - trpao je i jednima i drugima.
   Srećom po moje obrazovanje, u don Baltazarovom zavisništvu o mladom mesu nije bilo ničeg homoseksualnog, tako da su se njegove ludorije iskazivale bilo kao odsustva s naših tutorskih seansi, bilo kao prekomerna količina pažnje posvećene učenju napamet strofa Ovidija, Seneša ili Vua.
   Bio je odličan tutor. Izučavali smo antičke pesnike i kasni klasični period, išli na putovanja do ruševina Atine, Rima, Londona i Hanibala, u Misuriju, a da nikada nismo imali nijedan ispit ili test. Don Baltazar je očekivao da sve naučim napamet pri prvom susretu, i ja ga u tome nisam razočarao. Ubedio je moju majku da sunovrat 'progresivnog obrazovanja' nije za jednu porodicu Stare Zemlje, tako da nikada nisam upoznao vrtoglave prečice RNA medikacije, uranjanja u datasferu, sistemsku obuku u flešbekovima, stilizovane grupne terapije, 'veštine višeg nivoa razmišljanja' na račun činjenica, ili programiranje za koje pismenost nije bila potrebna. Rezultat takvih lišavanja bio je da sam mogao da izrecitujem čitav Ficdžeraldov prevod Odiseje kada sam navršio šest godina, da komponujem sestinu pre nego što sam naučio da se sam oblačim, i da razmišljam u spiralnim fuga-stihovima pre nego što sam uopšte dobio interfejs za AI.
   Moje naučno obrazovanje, s druge strane, bilo je nešto manje nego oskudno. Don Baltazar se nije mnogo zanimao za ono što je zvao 'mehanička strana vasione'. Tek negde i svojoj dvadeset drugoj godini shvatio sam da su kompjuteri, RMU-i i aparati za održavanje života na asteroidu ujka Kove mašine, a ne neke blagonaklone manifestacije duša oko nas. Verovao sam u vilenjake, sprajtove u drveću, u numerologiju, astrologiju i čaroliju Ivandanjske noći duboko u primitivnim šumama NAP-a. <North American Preserve - Severnoamerički zabran. - Prim. prev.> Poput Kitsa i Lemba u Hejdonovom studiju, don Baltazar i ja nazdravljali smo 'zbrci matematike' i jadikovali nad razaranjem poezije duge zbog njuškanja M. Njutna po prizmi. Rano nepoverenje i prava mržnja prema svemu što je naučno i kliničko, dobro su mi poslužili kasnije u životu. Nije teško, naučio sam, ostati prekopernikanski pagan u postnaučnoj Hegemoniji.
   
   Moja rana poezija bila je odvratna. Kao što je slučaj s većinom loših pesnika, nisam bio svestan te činjenice, siguran u svojoj aroganciji da već sam čin stvaranja obezbeđuje vrednost tim bezvrednim mojim pobačajima. Moja majka ostala je tolerantna čak i kada sam zaudarajuće gomilice grubih stihova ostavljao da leže po kući. Povlađivala je svom jedincu iako je on bio bezbrižno nestalan koliko i nepripitomljena lama. Don Baltazar nikada nije komentarisao moj rad; prvenstveno, pretpostavljam, zato što mu nikada ništa od toga nisam ni pokazao. Don Baltazar je smatrao da je časni Dejton bio varalica, da su Salmud Brevi i Robert Frost morali da se obese o sopstvena creva, da je Vordsvort bio budala i da je sve što je slabije od Šekspirovih soneta profanisanje jezika. Nisam video nikakav razlog da gnjavim don Baltazara svojim stihovima, iako sam znao da su pune procvalog genija.
   Objavio sam nekoliko tih književnih govanaca u raznim tvrdoštampanim listovima, koji su tada bili u modi u raznim arkologijama evropskih kuća, jer su amaterski urednici tih nezgrapnih listova povlađivali mojoj majci koliko i ona meni. Povremeno sam terao Amalfija, ili nekog drugog druga - manje aristokratskog od mene, pa samim tim sa pristupom datasferi ili fetlinijskim predajnicima - da pošalje neke moje stihove ka Prstenu ili ka Marsu, pa znači i napupelim dalekobacačkim kolonijama. Nisu nikada odgovorili. Pretpostavljao sam da su suviše zauzeti za to.
   Vera u nečiji pesnički ili spisateljski identitet pre gorkog ispita objavljivanja naivna je i bezopasna poput mladalačke vere u sopstvenu besmrtnost... a neizbežno razbijanje iluzija podjednako je bolno.
   
   Moja majka je umrla sa Starom Zemljom. Otprilike polovina starih porodica održala se za vreme poslednje kataklizme; ja sam tada imao dvadeset godina i smišljao sam sopstvene romantične planove da umrem sa rodnim svetom. Majka je odlučila drugačije. Nije nju brinula moja prerana smrt - kao i ja, ona je bila suviše egocentrična da bi mislila na nekog drugog u takvo vreme - pa čak ni činjenica da će smrt moje DNA označiti i kraj aristokratske loze koja se protezala sve do Mejflauera; ne, ono što je Majku mučilo bilo je to što će porodica umreti u dugovima. Izgleda da je naših poslednjih stotinu godina ekstravagancije bilo finansirano debelim pozajmicama od Banke Prstena i drugih vanzemaljskih institucija. Sad kad su se kontinenti Zemlje sudarali od sile grčenja, dok su velike šume gorele, okeani se uzdizali i zagrevali u beživotnu supu, dok se sam vazduh menjao u nešto suviše vrelo i gusto da bi se razbilo, i suviše retko da bi se oralo, sad su banke želele da im se vrati novac koji su dale. To im je bio zalog.
   Ili, radije, takav je bio Majčin plan. Nekoliko nedelja pre nego što je ta fraza postala bukvalna stvarnost, likvidirala je svu aktivu, deponovala četvrt miliona maraka na dugoročne račune u Banci Prstena, koja je hitala što dalje, i poslala me na putovanje u Rifkinov Atmosferski Protektorat na Rajskoj Kapiji, malom svetu koji kruži oko zvezde Vega. Čak i tada, taj otrovni svet imao je dalekobacačku vezu sa Sunčevim sistemom, ali ja nisam išao dalekobacačem. Niti sam bio putnik na jedinom kovit-brodu sa Hokingovim pogonom koji je svraćao na Rajsku Kapiju jednom godišnje. Ne, Majka me je u tu zabačenu vukojebinu poslala brodom Faze tri, sporijim od svetlosti, zamrznutog s embrionima stoke, koncentratom soka od pomorandže i hranljivim virusima, na putovanje koje je trajalo sto dvadeset devet brodskih godina, s objektivnim vremenskim dugom od sto šezdeset sedam standardnih godina!
   Majka je izračunala da će za to vreme nagomilana kamata na dugoročnim računima biti dovoljna da isplati dugove naše porodice i možda da mi omogući da udobno opstanem neko vreme. Prvi i poslednji put u životu, Majka je pogrešila u proračunu.
   
   Beleške za skicu Rajske Kapije:
   Blatnjavi sokaci koji se pružaju od konverzijskih dokova stanice kao šara čireva na leđima gubavca. Smeđi oblaci što vise u dronjcima sa trulog jutenog neba. Zbrka bezobličnih drvenih građevina poluraspadnutih pre nego što su sasvim dovršene, sa prozorima bez okana koji sada slepo zure u razjapljena usta svojih suseda. Ubogi se množe kao... kao ljudska bića, pretpostavljam... bogalji bez očiju, pluća spaljenih zbog truleži u vazduhu, štite gnezdo sa desetinom potomaka, dečja koža je hrapava već sa navršenih pet standardnih godina, oči im neprestano suze jer atmosfera peče, i ubiće ih pre nego navrše četrdesetu, osmeh im je pun karijesa, masna kosa im vrvi od vaški i puna je krvnih podliva od vampirskih krpelja. Ponosni roditelji su ozareni. Dvadeset miliona ovih klipana osuđenih na propast, strpanih u siromašne delove kojih je prepuno ostrvo manje od zapadnog travnjaka moje porodice na Staroj Zemlji, i svi se oni bore da dišu jedini vazduh koji može da se udiše na svetu gde je standard da udahneš i umreš, gužvaju se što bliže mogu središtu kruga prečnika šezdeset milja, gde se nalazi atmosfera u kojoj se može opstati i koju je Stanica za stvaranje atmosfere bila u stanju da proizvede pre nego što je počela da se kvari.
   Rajska Kapija: moj novi dom.
   Majka nije uzela u obzir mogućnost da svi računi sa Stare Zemlje budu zamrznuti - a onda aproprisani u rastuću ekonomiju Mreže Svetova. Niti se setila da je razlog što su ljudi sačekali Hokingov pogon da bi videli spiralu galaksije to što u dugotrajnom kriogenskom snu - za razliku od nekoliko meseci fuge - izgledi za neizlečivo oštećenje mozga jesu jedan prema šest. Ja sam imao sreće. Kada su me izvukli iz sanduka na Rajskoj Kapiji i poslali da kopam kanale kiseline izvan perimetra, pretrpeo sam samo cerebralnu nezgodu - kap. Fizički, bio sam u stanju da radim u blatnim jamama posle nekoliko lokalnih nedelja. Mentalno, ostalo je mnogo toga što se moglo poželeti.
   Leva strana mozga bila mi je zatvorena kao zapečaćeni oštećeni deo kovit-broda zatvoren hermetičkim vratima, s odeljcima osuđenim na propast, ostavljenim vakuumu. Još sam mogao da mislim. Kontrola nad desnom stranom tela brzo mi se vratila. Samo su centri za govor bili oštećeni tako da se nisu mogli lako popraviti. Čudesni organski kompjuter, usađen u moju lobanju, odbacio je svoj govorni sadržaj poput programa sa greškom. I u desnoj hemisferi bilo je nešto govora - ali u toj afektivnoj hemisferi mogle su da opstanu samo one jedinice za komunikaciju pune emotivnog naboja: moj rečnik bio je sveden na devet izraza. (To je, kako sam kasnije saznao, bilo izuzetno, jer mnoge žrtve moždane kapi povrate samo dve ili tri.) Preciznosti radi, evo čitavog rečnika kojim sam mogao da baratam: jebanje, sranje, pišanje, pička, bogte, jebomatersvoju, guzica, pi-pi i pu-pu.
   Brza analiza bi tu otkrila i ponešto suvišno. Imao sam na raspolaganju sedam imenica, koje su predstavljale šest stvari; četiri od sedam imenica mogle su se upotrebiti kao glagoli. Zadržao sam jednu neporecivu imenicu i jedan jedini prilog, koji se takođe mogao upotrebiti kao psovka. Moja nova jezička vasiona sastojala se od dve dvosložne reči, tri trosložne, dve kovanice i dva ponavljanja kakva koriste bebe. Moja arena literarnog izražavanja nudila je četiri mogućnosti za temu eliminacije, dve reference na ljudsku anatomiju, jedan zahtev za božanskom kletvom, jedan standardni opis koitusa, ili zahtevanje istog, kao i koitalnu varijaciju, koja za mene više nije predstavljala mogući izbor pošto mi je majka bila pokojna.
   Sve u svemu, bilo je to dovoljno.
   Neću reći da me obuzme milina kad se setim svoje tri godine provedene u blatnim jamama i sluzavim sirotinjskim četvrtima Rajske Kapije, ali istina je da su te tri godine uticale na moje formiranje makar isto koliko - a verovatno i više nego - prethodne dve decenije na Staroj Zemlji.
   Ubrzo sam otkrio da me je među intimnim poznanicima - gde su spadali Stari Mulj, predradnik lopataša; Unk, siledžija sa sirotinjskog igrališta, kome sam plaćao reket; Kiti, vašljiva profuknjača s kojom sam spavao kad sam to mogao sebi da priuštim - takav rečnik dobro služio. "Sranje-jebanje", zagroktao bih, uz gestikulaciju. "Guzica pička pi-pi jebanje."
   "Ah", iscerio bi se tada Stari Mulj i pokazao svoj jedini zub u glavi, "ideš u kantinu po žvake od algi, a?"
   "Bokomprokleto pu-pu", iscerio bih se i ja njemu.
   

Život jednog pesnika ne iscrpljuje se samo u konačnom jezičkom plesu izražavanja, već u gotovo beskonačnim kombinacijama opažanja i pamćenja ujedinjenim sa osetljivošću za ono što je opaženo i upamćeno. Zahvaljujući tome što sam proveo tri lokalne godine na Rajskoj Kapiji, gotovo hiljadu pet stotina standardnih dana, video sam, osećao, čuo - pamtio, kao da sam se bukvalno ponovo rodio. Nije bilo mnogo važno to što sam se ponovo rodio u paklu; prerađeno iskustvo neophodni je sadržaj svake istinite poezije, a sirovo iskustvo bilo mi je rođendanski poklon novog života.
   Nisam imao nikakvih problema da se prilagodim vrlom novom svetu koji je bio vek i po iza mog. Uprkos svoj onoj priči o širenju i pionirskom duhu u proteklih pet vekova, svi znamo koliko je budalasta i statična postala naša ljudska vasiona. Nalazimo se u udobnom Mračnom dobu inventivnog uma; institucije jedva da se menjaju, i to pre evolucijom nego revolucijom; naučna istraživanja puze brzinom raka i vuku se po laterali, tamo gde se nekad skakalo velikim skokovima intuicije; sredstva se još manje menjaju, glavninu tehnologije koju obično koristimo naši dedovi bez problema bi mogli da prepoznaju - i koriste! I tako je Hegemonija postala formalni entitet dok sam ja spavao, ispletena je Mreža Svetova u nešto blisko njenom konačnom obliku, Svestvar je zauzela svoje demokratsko mesto na spisku dobroćudnih despota čovečanstva, Tehnosrž je prestala da pruža usluge ljudima, a potom ponudila svoju pomoć pre kao saveznik nego kao rob, a Proterani su se povukli u mrak i ulogu Nemezis... No sve te stvari krenule su ka kritičnoj masi još pre nego što sam ja bio zamrznut u svom sanduku između svinjskih iznutrica i šerbeta, i nije bilo potrebno uložiti naročit napor da bi se shvatili tako očigledni nastavci starih trendova. Osim toga, istorija viđena iznutra uvek je mračna, digestivna zbrka, daleko drugačija od lako prepoznatljive krave koju istoričari vide iz daleka.
   Moj život bio je Rajska Kapija, i postojali su samo zahtevi opstanka, iz minuta u minut. Nebo je uvek bilo u večitom žutosmeđem sutonu i visilo je kao urušena tavanica samo nekoliko metara iznad moje straćare. Moja straćara bila je čudnovato udobna: sto za jelo, ležaj za spavanje i jebanje, rupa za pišanje i sranje, i prozor za nemo zurenje. Moje okruženje bilo je ogledalo mog rečnika.
   Zatvor je oduvek bio dobro mesto za pisce, jer ubija demone-blizance, pokretljivost i diverziju, a Rajska Kapija nije bila nikakav izuzetak. Atmosferski Protektorat posedovao je moje telo, ali moj um - ili ono što je od njega ostalo - pripadao je meni.
   Na Staroj Zemlji, moja poezija bila je komponovana na Sadu-Dekanarovom komlogu-procesoru misli, dok sam se ja izležavao u obloženom ligeštulu, lebdeo u svojoj EM barži iznad mračnih laguna ili zamišljeno hodao kroz mirisne senice. Već sam opisao gnusne, nedisciplinovane, mlitave i visokoparne proizvode takvih sanjarenja. Na Rajskoj Kapiji otkrio sam kakav mentalni stimulans može da bude fizički rad; ne puki fizički rad, treba da dodam, već fizički rad od kog se savija kičma, pluća kidaju, stomak čupa, ligamenti pucaju i muda rasturaju. Ali dokle god je zadatak tegoban i dokle god se ponavlja, ustanovio sam, um ne samo da je slobodan da luta u maštovitije predele, već on zapravo beži u više ravni.
   I tako, na Rajskoj Kapiji, dok sam iskopavao đubre sa dna muljevitog kanala pod crvenim pogledom Vega Prima, ili puzio na rukama i kolenima kroz stalaktite i stalagmite udisničkih bakterija u lavirintnim trahejama stanice, postao sam pesnik.
   Nedostajale su mi samo reči.
   
   Pisac iz dvadesetog veka koji je uživao najviše moguće počasti, Vilijam Gas, jednom je rekao u nekom intervjuu: "Reči su vrhunski objekti. To su stvari koje poseduju um."
   I one to i jesu. Čiste i transcendentne poput bilo koje Zamisli koja je ikada bacila senku u mračnu Platonovu pećinu naših opažanja. Ali one su takođe i klopke prevare i pogrešnog opažanja. Reči teraju naše mišljenje beskrajnim stazama samozavaravanja, a činjenica da najveći deo mentalnog života provodimo u moždanim kućama sazdanim od reči, znači da nam nedostaje objektivnost neophodna da vidimo strašno iskrivljenje stvarnosti koje donosi jezik. Primer: kineski piktogram za 'celovitost' jeste dvodelni simbol čoveka koji bukvalno stoji do sopstvene reči. Za sada je u redu. Ali šta znači kasnoengleska reč 'poštenje'? Ili 'otadžbina'? Ili 'napredak'? Ili 'demokratija'? Ili 'lepota'? Ali čak i u samoprevari, mi postajemo bogovi.
   Filosof i matematičar po imenu Bertran Rasel, koji je živeo i umro u istom veku kad i Gas, jednom je napisao: "Jezik služi ne samo da izrazi misao, već i da omogući misli koje bez njega ne bi mogle da postoje." Tu se nalazi suština kreativnog genija čovečanstva: nisu to ni tekovine civilizacije, ni bum-tras oružja koja mogu da dovedu do njegovog kraja, već reči koje oplođuju nove koncepte kao što spermatozoidi napadaju jajnu ćeliju. Može se braniti mišljenje da su sijamski blizanci reči i zamisli jedini doprinos koji čovečanstvo može, hoće ili treba da pruži raspištoljenom kosmosu. (Da, naša DNA je jedinstvena, ali je isto tako i salamanderova. Da, mi gradimo činjenice, ali isto važi i za druge vrste, od dabrova do mrava-graditelja čije tornjeve sa grudobranima upravo možemo da vidimo tamo, kraj pramca. Da, posedujemo stvarne stvari koje proizlaze iz snene matematike, ali vasiona je prožeta aritmetikom. Naškrabajte krug i iz njega će izviriti. Uđite u novi solarni sistem i Tiho-Braheove formule leže pod crnim somotskim ogrtačem prostor/vremena. Ali gde je vasiona sakrila reč pod svojim spoljnim slojem biologije, geometrije ili neosetljivog kamena?) Čak su nam i tragovi drugih inteligentnih vrsta, koje smo pronašli - dirižabli na Jupiteru II, Graditelji lavirinata, Senešaj empati na Hebronu, ljudi-motke sa Durulisa, arhitekti Vremenskih grobnica, sam Šrajk - ostavili misterije i tajanstvene činjnice, ali ne i jezik. Ne i reči.
   Pesnik Džon Kits jednom je napisao svom prijatelju koji se zvao Bejli: "Nisam siguran ni u šta osim u svetost privrženosti Srca i istinitost Mašte - jer ono što Mašta vidi kao Lepotu, mora biti istinito - bez obzira na to da li je ranije postojalo ili ne."
   Kineski pesnik Džordž Vu, koji je poginuo u poslednjem sino-japanskom ratu, otprilike tri veka pre Hedžire, shvatio je ovo kada je snimio na svom komlogu: "Pesnici su lude babice stvarnosti. Oni ne vide ono što jeste, niti što može biti, već ono što mora postati." Kasnije, na poslednjem disku upućenom svojoj ljubavnici, nedelju dana pre pogibije, Vu je rekao: "Reči su samo meci u redeniku istine. A pesnici su snajperi."
   Vidite, u početku beše Reč. I Reč beše otelovljena u tkanju ljudske vasione. I samo pesnik može proširiti ovu vasionu, pronalazeći prečice do novih stvarnosti onako kako Hokingov pogon probija tunel ispod barijere ajnštajnovskog prostora/vremena.
   Biti pesnik, shvatio sam, pravi pesnik, znači postati Avatar inkarniranog čovečanstva; prihvatiti ogrtač pesnika znači nositi krst Sina Čovekovog, trpeti porođajne bolove Duše-Majke Čovečanstva.
   Biti pravi pesnik znači postati Bog.
   
   Pokušao sam to da objasnim svojim prijateljima na Rajskoj Kapiji. "Pišanje, sranje", rekao sam. "Guzica jebomatersvoju, bogte, sranje, bogte. Pička. Pi-pi pička. Bogte!"
   Oni su odmahivali glavama i osmehivali se, a onda odlazili. Veliki pesnici retko budu shvaćeni u sopstveno doba.
   Iz žutosmeđih oblaka po meni su pljuštale kiše kiseline. Gacao sam po blatu do butina i čistio pijavičasti korov u gradskim kanalizacionim cevima. Stari Mulj je umro druge godine mog boravka, dok smo svi radili na projektu produženja kanala Prve avenije do središnje septičke jame Blatoravni. Nesrećni slučaj. Penjao se uz dinu sluzi kako bi izbavio jednu jedinu sumpornu ružu pred nailazećim nasipačem maltera, kada je došlo do blatotresa. Kiti se ubrzo posle toga udala. I dalje je radila skraćeno kao profuknjača, ali sve sam je manje i manje viđao. Ubrzo pošto je zeleni cunami odneo Grad Blatoravni, umrla je na porođaju. Ja sam nastavio da pišem poeziju.
   Kako to, upitaćete možda, neko može da piše fine stihove sa rečnikom od samo devet reči iz desne hemisfere?
   Odgovor je - uopšte nisam koristio reči. Poezija se tek sekundarno bavi rečima. Primarno, ona se bavi istinom. Poneo sam se sa Ding an Sich, supstancom iza senke, tkao moćne koncepte, poređenja i veze onako kako bi neki inženjer podizao oblakoder sa skeletom od zališčaste legure, sagrađenim davno pre nego što će se pojaviti staklo, plastika i hromaluminijum.
   I polako, reči su se vratile. Mozak se zapanjujuće dobro preobučava i stiče nove alate. Ono što je bilo izgubljeno u levoj hemisferi, pronašlo je dom na drugom mestu ili ponovo steklo prvenstvo u oštećenim oblastima, poput pionira koji se vraćaju u ravnicu poharanu vatrom, još plodniju zahvaljujući plamenu. Ranije me je jednostavna reč kao 'so' ostavljala da mucam i dahćem, dok mi um ispipava prazninu kao jezik koji čačka šupljinu izvađenog zuba, a sada su mi reči i fraze polako tekle natrag, poput imena zaboravljenih drugova. Danju sam radio u poljima sluzi, ali noću sam sedeo za napuklim stolom i pisao svoj Spev uz svetlost šištave lojanice. Mark Tven je jednom izrekao, na svoj domaćinski način, sledeće: "Razlika između prave reči i gotovo prave reči ista je kao razlika između munje i svica." To što je rekao bilo je zabavno, ali nepotpuno. Tokom tih dugih meseci kada je započet moj Spev na Rajskoj Kapiji, otkrio sam da je razlika između pronalaženja prave reči i prihvatanja gotovo prave reči ista kao i razlika između toga da te udari munja i da je samo gledaš kako seva.
   I tako je moj Spev započeo, i rastao. Pisan na flis-papiru od recikliranih vlakana pijavičastog korenja, koje su nam delili na tone kao toalet-papir, škraban jednim od jeftinih flomastera koji su se prodavali u kantini, Spev se uobličavao. Dok su se reči vraćale, upadale na svoja mesta kao jednom rastureni delovi trodimenzionalne slagalice, bila mi je potrebna forma. Vrativši se učenju don Baltazara, okušao sam se u odmerenoj plemenitosti Miltonovog epskog stiha. Stekavši samopouzdanje, dodao sam romantičnu senzualnost Bajrona sazrelu uz pomoć Kitsovskog slavljenja jezika. Pomešavši sve to, začinio sam mešavinu trunkom Jejtsovog briljantnog cinizma i pregršti Paundove opskurne, naučničke arogancije. Seckao sam na kockice i dodavao takve sastojke kakvi su Eliotova kontrola slika, osećaj za mesto Dilana Tomasa, osećaj za propast Delmora Švarca, dodir časti Stiva Tema, molba za nedužnost Salmuda Brevija, Dejtonova ljubav prema spiralnoj shemi rima, Vuovo obožavanje fizičkog, i radikalno poigravanje Edmonda Ki Ferere.
   Na kraju, naravno, izbacio sam čitavu tu mešavinu i Spev napisao u sopstvenom stilu.
   
   Da nije bilo Unka, siledžije sa igrališta, verovatno bih još bio na Rajskoj Kapiji, kopao kanale kiseline danju i pisao Spev noću.
   Imao sam slobodan dan i nosio sam Spev - jedini primerak rukopisa - u biblioteku Kompanije, u Javnom domu, da malo istražujem, kada su se Unk i dva njegova pajtaša pojavili iz sokačeta i zatražili da im smesta platim reket za sledeći mesec. U Atmosferskom Protektoratu na Rajskoj Kapiji, nismo imali nikakve univerzalne kartice; plaćali smo svoja dugovanja bonovima Kompanije ili piratskim markama. Ja nisam imao ni jedno ni drugo. Unk je zatražio da vidi šta to imam u plastičnoj torbi o ramenu. Bez razmišljanja sam odbio. To je bila greška. Da sam Unku pokazao rukopis, najverovatnije bi ga razbacao po blatu, a mene išamarao i zapretio mi. Ovako, moje odbijanje ga je razbesnelo tako da su on i njegova dva kompanjona neandertalca rastrgli torbu, razbacali rukopis po blatu a mene prebili kao poslovičnog vola u kupusu.
   Slučaj je hteo da je toga dana EMV koji je pripadao upravniku kontrole kvaliteta vazduha Protektorata prolazio nisko, a upravnikova žena, koja je letela sama u lučnu Rezidencijalnu kantinu, naredila je EMV-u da sleti, poslala svog androida da pokupi mene i ono što je ostalo od mog Speva, a onda me lično odvezla u bolnicu Kompanije. U normalnim situacijama, pripadnici obavezane radne snage dobijali su medicinsku pomoć, ako su je uopšte dobijali, u javnoj Bio klinici, ali bolnica nije želela da odbije upravnikovu ženu, tako da sam bio primljen - još u nesvesti - i dok sam se oporavljao u rezervoaru za zaceljenje, o meni su vodili računa jedan čovek-lekar i upravnikova žena.
   Dobro, da skratim tu banalnu priču, preskočiću sve do poente. Helenda - to je bila upravnikova žena - pročitala je moj rukopis dok sam ja plutao u hranljivom rastvoru za obnavljanje. Dopao joj se. Istog dana, dok su mene bućkali u bolnici Kompanije, Helenda je dalekobacačem prešla na Renesansu, gde je pokazala moj Spev svojoj sestri Feliji, čija je prijateljica imala ljubavnika koji je poznavao jednog urednika u izdavačkoj kući 'Translinija'. Kada sam se sutradan probudio, slomljena rebra bila su mi nameštena, razbijena jagodična kost zalečena, modrice su nestale i dobio sam pet novih zuba, novu rožnjaču za levo oko i ugovor sa 'Translinijom'.
   Moja knjiga izašla je nekih pet nedelja kasnije. Nedelju dana posle toga, Helenda se razvela od svog upravnika i udala se za mene. Njoj je to bio sedmi brak, meni prvi. Medeni mesec proveli smo na Predvorju i, kada smo se mesec dana potom vratili, moja knjiga bila je već prodata u više od milijardu primeraka - prva knjiga u stihu koja je, za četiri veka, dospela na listu bestselera - a ja sam bio višestruki milioner.
   
   Tajrena Vingrin-Fajf bila je moja prva urednica u 'Transliniji'. Njena zamisao je bila da naslov knjige bude Umiruća Zemlja (pretraga podataka pokazala je da je pre pet stotina godina postojao roman s tim naslovom, ali autorsko pravo je bilo isteklo, a knjiga više nije bila u štampi). Njena zamisao je bila i da se štampaju samo oni delovi Speva koji govore o nostalgičnim poslednjim danima Stare Zemlje. Takođe po njenoj zamisli, uklonjeni su svi oni delovi za koje je smatrala da će čitaocima biti dosadni - filosofski pasaži, opisi moje majke, delovi u kojima sam davao omaž ranijim pesnicima, mesta na kojima sam eksperimentisao stihovima, ličniji pasaži - sve, u stvari, osim opisa idiličnih poslednjih dana koji su, lišeni svakog težeg tovara, ispali sentimentalni i bljutavi. Četiri meseca posle objavljivanja, Umiruća Zemlja je prodata u dve i po milijarde tvrdo faksiranih primeraka, skraćena i digitalizovana verzija mogle su se naći u datasferi Vidi-stvari, a bila je i pod opcijom za snimanje holića. Tajrena je istakla da je tempiranje bilo savršeno... da je prvobitni traumatični šok zbog smrti Stare Zemlje izazvao čitav vek poricanja, gotovo kao da Zemlja nikada nije ni postojala, da je onda došao period obnovljenog interesovanja, koji je vrhunac dostigao vraćanjem nostalgičnim kultovima Stare Zemlje, koji su se sada mogli naći na svakom svetu Mreže. Jedna knjiga - čak i knjiga stihova - koja se bavila njenim poslednjim danima, izvršila je udar u pravom trenutku.
   Što se mene tiče, tokom prvih nekoliko meseci koje sam proživeo kao slavna ličnost u Hegemoniji, više me je dezorijentisalo nego raniji preobražaj od razmaženog sina Stare Zemlje u zasužnjenu žrtvu moždane kapi na Rajskoj Kapiji. Tokom tih prvih meseci potpisivao sam knjige i faksove na više od stotinu svetova; pojavio sam se u emisiji 'A sada, Sve-mreža!' sa Marmonom Hamlitom; susreo sam se sa CEO Senisterom Peroom i Govornikom Svestvari, Drurijem Fejnom, kao i sa gomilom senatora; govorio sam u Međuplanetarnom društvu PEN žena i Sindikatu pisaca Lususa; dobio sam počasne diplome univerziteta Nove Zemlje i Kembridža dva; bio sam fetovan, intervjuisan, slikan, prikazivan (povoljno), biografisan (bez dozvole), veličan, serijalizovan i varan. U to vreme baš sam bio zauzet.
   
   Beleška za skicu života u Hegemoniji:
   Moj dom ima trideset osam soba na trideset šest svetova. Nema vrata: lučni ulazi su portali dalekobacača, nekoliko ih je zaklonjeno zavesom privatnosti, većina otvorena za razgledanje i ulazak. U svakoj sobi mnogo je prozora i najmanje dva zida sa portalima. Iz velike dvorane za obedovanje na Renesansi Vektor, mogu da vidim bronzana nebesa i bakarne kule utvrđenja Enabl, u dolini ispod mog vulkanskog vrha, a ako okrenem glavu, mogu da pogledam kroz portal dalekobacača preko prostranog belog tepiha u zvaničnom salonu, da bih video kako se Edgar-Alanovo more razbija o šiljate kule rta Prospero, na planeti Nikadviše. Biblioteka mi gleda ka glečerima i zelenim nebesima Nordholma, dok mi šetnja od deset koraka omogućuje da siđem, kratkim stepeništem, do svoje radne sobe u tornju, udobne, otvorene sobe okružene polarizovanim staklom koje nudi pogled od trista šezdeset stepeni na najviše vrhove Kušpat Karakorama, planinskog lanca dve hiljade kilometara od najbližeg naselja u najistočnijim krajevima Republike Jamnu na planeti Deneb Drei.
   Ogromna spavaća soba, koju delimo Helenda i ja, blago se njiše u granama tri stotine metara visokog drvosveta na templarskom svetu Božjeg Gaja i spaja se sa solarijumom usamljenim u bezvodnim ravnicama soli na Hebronu. Ne gledamo odasvud samo na divljinu: soba za medije otvara se ka poletištu za letače na sto trideset osmom spratu lučnog tornja na Tau Ceti Centru, a veranda nam je smeštena na terasi koja gleda na tržnicu u Starom delu užurbanog Novog Jerusalima. Arhitekta, učenik legendarnog Milona de Havra, uneo je u nacrt kuće i nekoliko smicalica: stepenice se spuštaju ka sobi u tornju, naravno, ali podjednako zabavan je i izlaz iz visokog dvora koji vodi u sobu za rekreaciju, na najnižem nivou najdublje Košnice Lususa, ili možda gostinsko kupatilo koje se sastoji od klozetske šolje, bidea, lavaboa i tuš-kade na otvorenom splavu bez zidova, koji plovi po ljubičastom morskom svetu Mare Infinitus.
   Promene gravitacije iz sobe u sobu isprva su bile uznemirujuće, ali ja sam se ubrzo prilagodio, podsvesno se pripremajući za privlačenje Lususa, Hebrona i Sol Drakoni Septema, nesvesno iščekujući slobodu gravitacije manje od jednog g-standarda u većini soba.
   U deset standardnih meseci, koliko smo Helenda i ja zajedno, malo vremena provodimo kod kuće i umesto toga više volimo da idemo po letovalištima, izletištima arkologija i noćnim tačkama Mreže Svetova. Naši 'prijatelji' su nekadašnja dalekobacačka elita koja sebe sada naziva Krdo Karibua, po izumrlom migracionom sisaru sa Stare Zemlje. To krdo sastoji se od pisaca, nekoliko uspešnih vizuelnih umetnika, intelektualaca sa Predvorja, medijskih predstavnika Svestvari, nekoliko radikalnih ARNista i kozmetičkih rascepljivača gena, aristokrata Mreže, bogatih dalekobacačkih frikova i zavisnika od flešbeka, nekoliko režisera holića i pozorišnih komada, gomile glumaca i performans umetnika, nekoliko donova Mafije koji su prešli na poštene poslove, i nestalnog spiska novopečenih slavnih ličnosti... uključujući i mene.
   Svi piju, koriste stimulatore i autoimplante, uzimaju žicu i mogu da priušte najbolje droge. Droga koju svi biraju je flešbek. To je definitivno porok više klase: da bi se u potpunosti iskusio, čoveku je potreban puni raspon skupih implanata. Helenda se pobrinula da budem time opremljen: biomonitori, senzorni produživači, interni komlog, neuralni paralelni utičnici, odapinjači, metakorteksni procesori, krvni čipovi, pantljičare RNA... rođena majka ne bi mogla da mi prepozna utrobu.
   Dvaput probam flešbek. Prvi put klizim - odabiram kao metu proslavu svog devetog rođendana i pogađam je već prvim plotunom. Sve je tu: osvit, sluge pevaju na severnom travnjaku, don Baltazar gunđa dok otkazuje časove kako bih mogao da provedem dan sa Amalfijem u mom EMV-u, u veselom i raspojasanom letu iznad sivih dina basena Amazona; bakljada uveče, dok predstavnici drugih starih porodica stižu u suton, sa poklonima čiji omoti jarkih boja blistaju na mesečini i pod deset hiljada svetiljki. Ustajem posle devet sati u flešbeku, s osmehom na licu. Drugi trip umalo me ne ubija.
   Imam četiri godine i plačem, tražim majku kroz beskrajne sobe koje mirišu na prašinu i stari nameštaj. Sluge androidi žele da me uteše, ali ja otresam njihove ruke sa sebe i trčim hodnicima sa nataloženim senkama i čađi brojnih generacija. Prekršivši prvo pravilo koje sam ikada naučio, širom otvaram vrata Majčine sobe za šivenje, njenog sanktum sanktoruma u koji se povlači na tri sata svakog popodneva i odakle se pojavljuje sa svojim blagim osmehom, dok porub njene blede haljine šapuće po tepihu kao odjek uzdaha nekog duha.
   Majka sedi tamo u senkama. Meni su četiri godine, povredio sam prst i trčim ka njoj, bacam joj se u naručje.
   Ona ne reaguje. Jedna elegantna ruka i dalje joj je opružena niz naslon ligeštula, druga ostaje mlitava na jastuku.
   Uzmičem, šokiran njenom hladnom plastičnošću. Vučem teške somotske draperije, uspravljen u njenom krilu.
   Majčine oči su bele, zakolutane u glavu. Usne su joj malo otvorene. Bale joj vlaže krajeve usana i svetlucaju na njenoj savršenoj bradi. U zlatnim nitima njene kose - podignute u stilu velike gospe, koji najviše voli - vidim hladni čelični sjaj stimulacione žice i mutni odblesak utičnice u lobanji u koju ju je utakla. Parčići kosti na obe strane vrlo su beli. Na stolu blizu njene leve ruke leži prazan špric flešbeka.
   Sluge stižu i odvlače me odatle. Majka ne trepće. Odvlače me iz sobe dok vrištim.
   Budim se s vriskom.
   
   Možda je moje odbijanje da ponovo uzmem flešbek bilo presudno, i ubrzalo Helendin odlazak, ali sumnjam da je tako. Ja sam za nju bio igračka - jedan primitivac koji ju je zabavljao svojom netaknutošću životom koji je ona već mnogo decenija uzimala zdravo za gotovo. Kako bilo da bilo, odbijanje da uzimam flešbek ostavilo me je sa mnogo dana bez nje; vreme provedeno u reprizi je stvarno vreme, i korisnici flešbeka često umiru zbog toga što su potrošili više dana života pod drogom nego što su ikada iskusili svesni.
   Najpre sam se zabavljao implantima i tehnoigračkama koje su mi bile uskraćene kao članu jedne porodice Stare Zemlje. Te prve godine datasfera mi je bila trajni izvor zadovoljstva - tražio sam podatke gotovo neprekidno, i živeo u mahnitosti punog interfejsa. Bio sam zavisnik o sirovim podacima kao što je Krdo Karibua bilo zavisno o svojim stimulansima i drogama. Mogao sam da zamislim kako se don Baltazar prevrće u svom istopljenom grobu dok ja dižem ruke od dugotrajnog pamćenja zarad prolaznog zadovoljstva implantirane omninauke. Gubitak sam osetio tek kasnije - Ficdžeraldova Odiseja, Vuov Poslednji marš i gomila drugih epova, koji su preživeli moju kap, sada su bili rascepkani, fragmenti na jakom vetru. Mnogo kasnije, kada sam se ratosiljao implanata, s mukom sam ih sve ponovo naučio.
   Prvi i jedini put u životu, postao sam političar. Danima i noćima pratio sam Senat preko dalekobacačkog kabla ili ležao priključen na Svestvar. Neko je jednom procenio da Svestvar vodi računa o stotinjak aktivnih zakonskih akata Hegemonije dnevno, i tokom meseci koje sam proveo ušrafljen u senzorijum, nijedan nisam propustio. Moj glas i ime postali su dobro poznati na debatnim kanalima. Nijedan akt nije bio suviše mali, nijedan predmet suviše mali ili suviše složen za moj input. Jednostavan čin glasanja, svakih nekoliko minuta, pružao mi je lažan osećaj da sam nešto postigao. Konačno sam ipak digao ruke od opsednutosti politikom i to tek kada sam shvatio da redovan pristup Svestvari zahteva ili da stalno budem kod kuće ili da postanem zombi na nogama. Osoba neprestano zauzeta pristupanjem preko svojih implanata predstavlja žaljenja vredan prizor u javnosti, i nije mi bilo potrebno Helendino ruganje kako bih shvatio da ću se, ukoliko ostanem kod kuće, pretvoriti u sunđer Svestvari, poput toliko miliona drugih puževa širom Mreže. I tako sam digao ruke od politike. Ali u međuvremenu sam pronašao novu strast: religiju.
   Prilazio sam religijama. Do đavola, pomagao sam u stvaranju religija. Crkva zen-gnostika naglo je počela da se širi, i ja sam postao pravi vernik, pojavljivao sam se u kontakt emisijama na HTV <Holo Television - holografska televizija. - Prim. prev.> i tragao za svojim mestima moći sa predanošću prehedžirskih muslimanskih hodočasnika u Meku. Osim toga, voleo sam da koristim dalekobacač. Zaradio sam gotovo stotinu miliona maraka od honorara za Umiruću Zemlju, a Helenda ih je dobro investirala; neko je, međutim, jednom izračunao da samo održavanje jedne dalekobacačke kuće poput moje u Mreži, košta preko pedeset hiljda maraka dnevno, a ja se nisam ograničavao na korišćenje dalekobacača za trideset šest svetova, koje sam imao kod kuće. Izdavačka kuća 'Translinija' obezbedila mi je zlatnu univerzalnu karticu i ja sam je koristio kako mi se ćefnulo, odlazeći dalekobacačem u najneverovatnije ćoškove Mreže, a onda provodeći nedelje u luksuznom smeštaju i iznajmljujući EMV-e kako bih pronašao svoja mesta moći u udaljenim oblastima zabačenih svetova.
   Nisam pronašao nijedno. Odrekao sam se zen-gnosticizma otprilike u isto vreme kada se Helenda razvela od mene. U to doba računi su se gomilali i morao sam da likvidiram većinu akcija i dugoročnih investicija koje su mi preostale pošto je Helenda uzela svoj deo. (Ne samo da sam bio naivan i zaljubljen kada je naložila svojim advokatima da sačine bračni ugovor... bio sam glup.)
   Konačno, čak i sa takvim ekonomskim merama kao što je proređivanje korišćenja dalekobacača i otpuštanje androidskih slugu, suočio sam se sa finansijskom propašću.
   Otišao sam u posetu Tajreni Vingren-Fajf.
   
   "Niko ne želi da čita poeziju", rekla je ona prelistavajući tanak rukopis Speva koji sam napisao u proteklih godinu i po.
   "Kako to misliš?" rekoh ja. "Umiruća Zemlja bila je poezija."
   "Umiruća Zemlja je bila slučajan pogodak", reče Tajrena. Nokti su joj bili dugi i zeleni, zakrivljeni po najnovijoj mandarinskoj modi; svijali su se oko mog rukopisa kao kandže neke hlorofilne zveri. "Prodata je zato što je kolektivna podsvest bila spremna za nju."
   "Možda je kolektivna podsvest spremna i za ovo", rekoh ja. Počinjao sam da besnim.
   Tajrena se nasmeja. A to nije bio baš prijatan zvuk. "Martine, Martine, Martine", reče ona. "Ovo je poezija. Pišeš o Rajskoj Kapiji i Krdu Karibua, ali ono na šta se sve svodi jeste usamljenost, izmeštenost, angst i ciničan pogled na čovečanstvo."
   "Pa?"
   "Pa, niko ne želi da plati da bi pogledao tuđi angst", nasmeja se Tajrena.
   Okrenuo sam leđa njenom stolu i otišao na suprotnu stranu sobe. Njene poslovne prostorije zauzimale su čitav četiri stotine trideset peti sprat Tornja 'Translinije' u odseku Babel na Tau Ceti Centru. Nije bilo prozora; kružna soba bila je otvorena od poda do tavanice, zaklonjena zaštitnim poljem koje je generisalo sunce i koje uopšte nije treperilo. Bilo je to kao da stojiš između dve sive ploče koje lebde na pola puta od neba do zemlje. Posmatrao sam kretanje grimiznih oblaka između manjih tornjeva pola kilometra niže i pomislio na oholost. Tajrenina kancelarija nije imala vrata, stepeništa, liftove, polja za podizanje niti kapke; nije postojala baš nikakva veza sa drugim nivoima. U Tajreninu kancelariju ulazilo se kroz dalekobacač sa pet površina, koji je treperio u vazduhu kao apstraktna holoskulptura. Zatekao sam sebe kako mislim na požare u tornju i nestanak energije podjednako koliko i na oholost. Rekoh: "Ti to hoćeš da kažeš da nećeš ovo da objaviš?"
   "Ni najmanje", osmehnu se moja urednica. "Doneo si 'Transliniji' nekoliko milijardi maraka, Martine. Objavićemo to. Kažem samo da to niko neće kupiti."
   "Grešiš!" dreknuh ja. "Ne prepoznaje svako finu poeziju, ali još ima dovoljno ljudi koji je čitaju da bi to bio bestseler."
   Tajrena se nije ponovo nasmejala, ali osmeh joj se raširio naviše trzajem zelenih usana. "Martine, Martine, Martine", reče ona, "broj pismenih ljudi uporno se smanjuje još od Gutenbergovih dana. Do dvadesetog veka, manje od dva procenta ljudi u takozvanim industrijalizovanim demokratijama čitalo je tek jednu knjigu godišnje. A to je bilo pre pametnih mašina, datasfera, i za korisnike ljubaznih okruženja. U vreme Hedžire, devedeset osam procenata stanovništva Hegemonije nije imalo nikakvog razloga da bilo šta čita. Zbog toga se nisu ni trudili da nauče kako se to radi. Danas je još gore. Ima više od stotinu milijardi ljudskih bića u Mreži Svetova, a manje od jednog procenta njih trudi se da čita tvrde faksove i štampani materijal, a kamoli da pročita knjigu."
   "Umiruća Zemlja prodata je u gotovo tri milijarde primeraka", podsetih je ja.
   "Mm-hmm", reče Tajrena. "To je bio efekt Hodočasnikovog napredovanja."
   "Šta?"
   "Efekt Hodočasnikovog napredovanja. U koloniji Masačusets u... kad ono beše? - sedamnaestom veku, na Staroj Zemlji, svaka pristojna porodica morala je da poseduje primerak. Ali, zaboga, niko nije morao da ga pročita. Isto je bilo sa Hitlerovom knjigom Mein Kampf ili Stukackijevim Vizijama u oku obezglavljenog deteta."
   "Ko je bio Hitler?" rekoh ja.
   Tajrena se lako osmehnu. "Jedan političar sa Stare Zemlje koji je pomalo i pisao. Mein Kampf se još štampa... 'Translinija' obnavlja autorsko pravo svakih sto trideset osam godina."
   "Pa, gledaj", rekoh ja, "izglačaću malo Spev za nekoliko nedelja i učiniti ga što boljim."
   "Fino", osmehnu se Tajrena.
   "Pretpostavljam da ćeš želeti da ga preradiš kao i prošli put?"
   "Ni slučajno", reče Tajrena. "Pošto ovaj put ne postoji jezgro nostalgije, možeš da ga napišeš kako god želiš."
   Žmirnuh. "Misliš, mogu ovaj put da zadržim formu praznog stiha?"
   "Naravno."
   "I filosofiju?"
   "Molim te."
   "I eksperimentalne delove?"
   "Da."
   "I štampaćeš to onako kako budem napisao?"
   "Apsolutno."
   "Postoji li ikakva šansa da se prodaje?"
   "Ni tračak nade."
   

Mojih 'nekoliko nedelja kako bi se izglačao Spev' pretvorilo se u deset meseci opsesivnog rada. Zatvorio sam većinu soba u kući i zadržao samo onu u tornju na Denebu Drei, sobu za rekreaciju na Lususu, kuhinju i splav-kupatilo na Mare Infinitusu. Radio sam tačno deset sati dnevno, pravio pauzu za žustre fizičke vežbe praćene obrokom i dremežom, a onda se vraćao svom pisaćem stolu za novi osmočasovni radni period. Ličilo je to na vreme kada sam se, pet godina ranije, oporavljao od kapi i ponekad čekao čitav sat ili dan da mi dođe reč, da koncept zarije korenje u čvrsto tlo jezika. Sada je taj proces bio još sporiji, dok sam se mučio oko savršene reči, precizne sheme za rime, najrazigranije slike i najneopisivijeg analoga za najneuhvatljivije osećanje.
   Deset meseci kasnije posao je bio završen, svestan, naravno, drevne izreke da nijedna knjiga niti pesma nikada nisu dovršeni, već samo napušteni.
   "Šta misliš?" upitao sam Tajrenu dok je čitala prvi primerak.
   Oči su joj bile prazne, bronzani diskovi po modi za tu nedelju, ali to nije prikrilo činjenicu da je tamo bilo suza. Ona obrisa jednu. "Predivno je", reče ona.
   "Pokušao sam da pronađem glas nekih od drevnih", rekoh ja, najednom stidljiv.
   "Briljantno si u tome uspeo."
   "Međuigra sa Rajskom Kapijom još je gruba", rekoh ja.
   "Savršena je."
   "Govori o usamljenosti", rekoh ja.
   "Ovo jeste usamljenost."
   "Misliš li da je spremno?" upitah.
   "Savršeno je... remek-delo."
   "Misliš da će se prodavati?" upitah ja.
   "Jebote, nema šeme."
   Planirali su da početni tiraž Speva bude sedamdeset miliona tvrdih faks kopija. 'Translinija' je pustila oglase širom datasfere, emitovala HTV reklame, slala softver inserte, uspešno ugovorila 'blurbove' <Blurb - naručeni hvalospev ili povoljna kritika nekog književnog dela; koristi se u cilju pospešivanja prodaje, obično kao uočljiv natpis na naslovnoj strani knjige; 'blurbovi' su u širokoj upotrebi u svetskoj izdavačkoj industriji. - Prim. prev.> sa autorima bestselera, postarala se da se kritike pojave u Književnom podlistku Njujork tajmsa i Reviji TC2, i, uopšte, potrošila čitavo bogatstvo na oglašavanje.
   Spev je prodat u dvadeset tri hiljade tvrdih faks primeraka za vreme prve godine štampe. Sa honorarom od deset procenata na bruto cenu od 12 MK, vratio sam 13.800 MK od avansa od 2.000.000 MK koji sam dobio od 'Translinije'. U drugoj godini prodato je ukupno 638 tvrdih faks primeraka; nisu prodata nikakva prava za datasferu, nikakve opcije za holiće, i nikakve književne turneje.
   Koliko je Spev omanuo u prodaji, toliko je imao negativnih kritika: "Nerazumljivo... arhaično... nevažno za sva aktuelna pitanja", pisalo je u Tajmsovom Književnom podlistku. 'M. Silenus je počinio krajnji čin nekomunikacije', napisao je Urban Kapri u Reviji TC2, 'time što se upustio u orgiju pretenciozne smutnje.' Marmon Hamlit u emisiji 'A sada, Sve-mreža!' zadao je poslednji, smrtonosni udarac: 'O, ona poezija od Onogkakoseonozvaše - nisam mogao to da čitam. Nisam ni probao."
   
   Tajrena Vingrin-Fajf nije delovala zabrinuto. Dve nedelje pošto su stigle prve kritike i tvrdi faks odgovori, dan pošto se okončala moja trinaestodnevna terevenka, prešao sam dalekobacačem u njenu kancelariju i bacio se u crnu fotelju od pene koja je čučala u središtu sobe kao panter od somota. Bila je u toku jedna od legendarnih oluja sa gromovima Tau Ceti Centra, i munje jupiterske veličine praćene grmljavinom parale su vazduh boje krvi tik izvan nevidljivog zaštitnog polja.
   "Ne nerviraj se", reče Tajrena. Ovonedeljna moda predviđala je frizuru u kojoj crni šiljci štrče pola metra iznad čela, i neprozirno telesno polje koje ostavlja nestalne struje boje tako da kriju - i otkrivaju - golotinju ispod. "Prvi tiraž iznosio je samo šezdeset hiljada faks prenosa, tako da nismo mnogo prisutni tamo."
   "Rekla si da je planirano sedamdeset miliona", rekoh ja.
   "Jah, pa, promenili smo mišljenje pošto je to pročitao 'Translinijin' stalni AI."
   Klonuh još više u penu. "Nije se dopalo čak ni AI-ju?"
   "AI je bio oduševljen", reče Tajrena. "Tada smo sa sigurnošću znali da se ljudima neće dopasti."
   Uspravih se u sedeći položaj. "Zar nismo mogli da prodamo primerke Tehnosrži?"
   "I jesmo", reče Tajrena. "Jedan. Milioni AI-ja su ga tamo verovatno podelili u stvarnom vremenu istog minuta kada im je stigao fetlinijom. Međuzvezdana autorska prava znače koliko i najobičnije govno kada imaš posla sa silikonom."
   "U redu", rekoh ja, klonuvši. "Šta sad?" Napolju su munje veličine drevnih super-autostrada Stare Zemlje sevale između korporacijskih tornjeva i kula od oblaka.
   Tajrena ustade iza stola i dođe do ruba tepihom oivičenog kruga. Njeno telesno polje svetlucalo je kao ulje sa električnim nabojem na vodi. "Sad", reče ona, "moraš da odlučiš da li želiš da budeš pisac, ili najveći drkadžija u Mreži Svetova."
   "Šta?"
   "Čuo si me." Tajrena se okrenu i osmehnu. Zubi su joj imali zlatne, zašiljene navlake. "Ugovor nam omogućuje da povratimo avans na svaki način na koji budemo morali. Blokada tvoje aktive u Interbanci, preuzimanje zlatnih novčića koje si sakrio na Homfriju i prodaja te tvoje nakinđurene dalekobacačke kuće trebalo bi da budu dovoljni. A onda možeš da odeš i da se pridružiš drugim umetničkim diletantima, propalitetima i mentalnim slučajevima koje Tužni Kralj Bili okuplja na onom svom zabačenom svetu."
   Zurio sam.
   "Ali, opet", reče ona i osmehnu se svojim osmehom ljudožderke, "možemo prosto da zaboravimo na ovo privremeno nazadovanje, a ti možeš da se daš na posao oko svoje sledeće knjige."
   
   Moja sledeća knjiga pojavila se pet standardnih meseci kasnije. Umiruća Zemlja II nastavljala se tamo gde se Umiruća Zemlja prekidala, ovaj put u običnoj prozi, sa dužinom rečenica i sadržajem poglavlja pažljivo vođenim neuro-bio-praćenim reakcijama test grupe od 638 prosečnih čitalaca tvrdih faksova. Knjiga je bila u formi romana, dovoljno kratka da ne zaplaši potencijalnog čitaoca na štandu naplatne trake u Tržnici, a naslovna strana sastojala se od interaktivnog holoa u trajanju od dvadeset sekundi, gde visoki, stameni nepoznati muškarac - Amalfi Švarc, pretpostavljam, iako je Amalfi bio nizak, bled i nosio je korektivna sočiva - cepa, tačno do početka bradavica, prsluk žene koja mu se suprotstavlja, pre što nego se plavuša, protestujući, ne okrene ka posmatraču i zatraži pomoć šapatom, bez daha, zahvaljujući glasu zvezde porno holića, Lide Svon. <Očigledna asocijacija na Ledu i labuda. U originalu: Leeda Swann; swan - labud. - Prim. prev.>
   Umiruća Zemlja II prodata je u devetnaest miliona primeraka.
   "Nije loše", reče Tajrena. "Treba neko vreme da bi se stekla publika."
   "Prva Umiruća Zemlja prodata je u tri milijarde primeraka", rekoh ja.
   "Hodočasnikovo napredovanje", reče ona. "Mein Kampf. Jednom u veku. Možda i ređe."
   "Ali, prodata je u tri milijarde..."
   "Gledaj", reče Tajrena. "Na Staroj Zemlji, u dvadesetom veku, jedan lanac za brzu ishranu uzimao je meso mrtvih krava, pekao ga na masti, dodavao karcinogene, uvijao u stiropor sa petrolejskom bazom i prodavao devet stotina milijardi jedinica. Ljudska bića. Pa ti vidi."
   
   U Umirućoj Zemlji III pojavio se lik Vinone - odbegle robinje koja se uzdigla toliko da je posedovala sopstvenu plantažu fiberplastike (nema veze što fiberplastika nikad nije rasla na Staroj Zemlji), Artura Redgrejva - smelog krijumčara koji je kršio blokadu (kakvu blokadu?!), i Nevinog Sperija, devetogodišnjeg telepate koji je umirao od neobjašnjive bolesti male nel. Nevini je trajao sve do Umiruće Zemlje IX, i onog dana kad mi je 'Translinija' dopustila da ubijem to malo govno, otišao sam to da proslavim na dvadeset svetova, u trajanju od šest dana. Probudio sam se u traheji na Rajskoj Kapiji, prekriven bljuvotinama i vazdušnom plesni, s najvećom glavoboljom u Mreži i sigurnim saznanjem da ću ubrzo morati da počnem da radim na tomu X Hronika Umiruće Zemlje.
   
   Nije teško biti komercijalni pisac. Između Umiruće Zemlje II i Umiruće Zemlje IX, relativno bezbolno je prošlo šest standardnih godina. Istraživao sam bedno, zapleti su mi bili formularni, likovi kartonski, proza nepismena, a moje slobodno vreme pripadalo je samo meni. Putovao sam. Ženio sam se još dvaput; obe žene su me ostavile bez ljutnje, ali sa pozamašnom porcijom honorara od moje sledeće Umiruće Zemlje. Istraživao sam religije i ozbiljno pijanstvo, da bih u ovom potonjem pronašao više nade ili trajne utehe.
   Zadržao sam kuću, dodavši još šest soba na pet svetova, i ispunio je finim umetničkim delima. Zabavljao sam se. Imao sam poznanike pisce ali, kao što je oduvek bilo, bili smo skloni tome da ne verujemo jedni drugima i da se međusobno olajavamo, u potaji zavideći ostalima na uspehu i pronalazeći nedostatke u njihovim delima. Svako od nas znao je u srcu da je on, ili ona, istinski umetnik reči koji je sasvim slučajno ispao i komercijalan; ostali su bili banalni.
   A onda, jednog svežeg jutra, dok mi se spavaća soba ljuljuškala među gornjim granama drveta na templarskom svetu, probudio sam se da bih ugledao sivo nebo i shvatio da je moja muza nestala.
   Prošlo je pet godina otkad nisam napisao ništa što bi se nazvalo poezija. Spev je ležao otvoren u tornju na Denebu Drei, sa samo nekoliko dovršenih strana posle onoga što sam objavio. Koristio sam procesor misli za pisanje romana i jedan od njih aktivirao se kada sam ušao u radnu sobu. SRANJE, otprintao je, ŠTA SAM TO URADIO SA SVOJOM MUZOM?
   To što mi je muza nestala, a da ja to nisam ni primetio, govori dosta o vrsti pisanja kojom sam se bavio. Za one koji ne pišu, i koji nikada nisu bili podstaknuti kreativnim porivom, govor muza izgleda kao govorna figura, staromodna uobrazilja, ali za nas, koji živimo od Reči; naše muze su stvarne i neophodne koliko i meka ilovača jezika čijem vajanju one doprinose. Kada neko piše - zaista piše - to izgleda kao da je dobio pristup fetliniji bogova. Nijedan pravi pesnik nije bio u stanju da objasni ushićenje koje čovek oseti kada um postane instrument podjednako kao pero ili procesor misli, naručujući i izražavajući otkrovenja koja dotiču sa nekog drugog mesta.
   Moja muza je pobegla. Tražio sam je u drugim svetovima svoje kuće, ali samo mi je tišina uzvratila odjekom sa zidova prekrivenih umetninama i sa praznih mesta. Krenuo sam dalekobacačem i odleteo na svoja omiljena mesta, posmatrao kako sunce zalazi na vetrovitim prerijama Trave, a noćne magle skrivaju vrleti boje abonosa na planeti Nikadviše, ali iako sam iz uma izbacio prozno đubre beskrajne Umiruće Zemlje, od moje muze ni šapat.
   Potražio sam je u alkoholu i flešbeku, vrativši se produktivnim danima na Rajskoj Kapiji, kada mi je njeno nadahnuće neprekidno zujalo u ušima, prekidalo me u radu, budilo me iz sna, ali u obnovljenim satima i danima njen glas bio je izvitoperen i zbrljan koliko i oštećeni audio disk iz nekog zaboravljenog veka.
   Moja muza je nestala.
   
   Prešao sam dalekobacačem u kancelariju Tajrene Vingrin-Fajf tačno u trenutku kada sam imao zakazan sastanak. Tajrena je bila unapređena od glavnog urednika sektora tvrdih faksova u izdavača. Njena nova kancelarija zauzimala je najviši nivo Tornja 'Translinije' na Tau Ceti Centru i, dok sam stajao tamo, osećao sam se kao da sam se nasadio na tepihom postavljeni kraj najvišeg, najtanjeg vrha galaksije; samo se nevidljiva kupola malo polarizovanog zaštitnog polja lučno uzdizala iznad nas, a rub tepiha završavao se padom dugim šest kilometara. Zapitao sam se jesu li i drugi autori osetili poriv da skoče.
   "Novi opus?" reče Tajrena. Ove nedelje je vasionom mode dominirao Lusus, a 'dominacija' je bila prava reč; moja urednica bila je odevena u kožu i gvožđe, sa zarđalim šiljcima na ručnim zglobovima i vratu, i masivnim redenikom preko ramena i leve dojke. Patrone su izgledale stvarno.
   "Jah", rekoh ja i bacih joj kutiju sa rukopisom na sto.
   "Martine, Martine, Martine", uzdahnu ona, "kada ćeš početi da emituješ svoje knjige umesto da se gnjaviš oko toga da ih štampaš i lično donosiš ovamo?"
   "Postoji neko čudno zadovoljstvo u njihovom isporučivanju", rekoh ja. "To naročito važi za ovu."
   "O?"
   "Da", rekoh ja. "Zašto ne pročitaš koji odlomak?"
   Tajrena se osmehnu i pređe crnim noktima duž patrona u redeniku. "Sigurna sam da je u skladu sa tvojim uobičajenim visokim standardima, Martine", reče ona. "Ne moram ni da pogledam."
   "Učini to, molim te."
   "Stvarno", reče Tajrena, "nema razloga. Uvek se unervozim kada čitam novo delo u prisustvu autora."
   "Sada nećeš", rekoh ja. "Pročitaj samo nekoliko prvih strana."
   Mora da je čula nešto u mom glasu, jer se blago namrštila i otvorila kutiju. Mrštenje se produbilo kada je pročitala prvu stranu i prelistala ostatak rukopisa.
   Na prvoj strani nalazila se jedna jedina rečenica: 'A onda, jednog lepog oktobarskog jutra, Umiruća Zemlja progutala je sopstvenu utrobu, zgrčila se u svom poslednjem grču i umrla." Ostalih dve stotine devedeset devet strana bilo je prazno.
   "Vic, Martine?"
   "Jok."
   "Onda, suptilna naznaka? Hteo bi da započneš novi serijal?"
   "Jok."
   "Ne mogu da kažem da nismo to očekivali, Martine. Naši stručnjaci za liniju priče imaju nekoliko uzbudljivih serijskih zamisli za tebe. M. Subvejzi smatra da bi ti bio savršen za novelizaciju holića o Grimiznom Osvetniku."
   "Možeš Grimiznog Osvetnika da nabiješ u svoju korporacijsku guzicu, Tajrena", rekoh ja ljubazno. "Završio sam sa 'Translinijom' i ovim prežvakanim splačinama koje nazivaš prozom."
   Tajrenin izraz nije ni zatreperio. Zubi joj nisu bili zašiljeni; danas su bili od zarđalog gvožđa kako bi joj se slagali sa šiljcima na ručnim zglobovima i ogrlicom oko vrata. "Martine, Martine, Martine", uzdahnu ona, "nemaš pojma kakva će tačka biti stavljena na tebe ako se ne izviniš, središ i nastaviš da radiš ono što treba. Ali, to može da sačeka do sutra. Zašto ne odeš kući, otrezniš se i razmisliš o ovome?"
   Nasmejah se. "Trezan sam koliko sam bio u proteklih osam godina, gospoja. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da nisam samo ja taj koji piše sranja... ne postoji knjiga koja je ove godine štampana u Mreži, a da nije totalno đubre. Pa, ja se iskrcavam."
   Tajrena ustade. Prvi put primetih da joj o simuliranom platnenom mrežnom pojasu visi SILIN štap smrti. Nadao sam se da je to dizajnirani lažnjak poput ostatka njenog kostima.
   "Slušaj, ti bedno, netalentovano črčkaralo", prošišta ona. "'Translinija' te poseduje od jaja naviše. Ako nam budeš pravio još problema, nateraćemo te da radiš u fabrici gotičkih ljubića pod imenom Rozmari Titmaus. A sad, marš kući, otrezni se i navali na Umiruću Zemlju X."
   Osmehnuh se i odmahnuh glavom.
   Tajrena malo suzi oči. "Još si nam dužan od avansa gotovo milion maraka", reče ona. "Jedna reč Naplatnom i ima da ti uzaptimo svaku sobu u kući osim onog prokletog splava koji koristiš kao klozet. Možeš da sediš na njemu dok se okeani ne napune govnima."
   Nasmejah se poslednji put. "To je samoodrživa jedinica za uklanjanje otpadnih materija", rekoh. "Osim toga, juče sam prodao kuću. Ček na razliku avansa treba da je do sada već prebačen."
   Tajrena potapša plastični rukohvat štapa smrti. "'Translinija' ima autorsko pravo na koncept Umiruće Zemlje, znaš. Prosto ćemo uzeti nekog drugog da piše knjige."
   Klimnuh glavom. "Samo nek izvoli."
   Nešto se izmeni u glasu moje bivše urednice kada je shvatila da mislim ozbiljno. Negde je, osetih, ona imala nekakve koristi ukoliko ostanem. "Slušaj", reče ona, "sigurna sam da možemo da se dogovorimo oko ovoga, Martine. Rekla sam direktoru pre neki dan da su ti avansi suviše mali i da bi 'Translinija' trebalo da te pusti da razviješ novu liniju priče..."
   "Tajrena, Tajrena, Tajrena", uzdahnuh. "Zbogom."
   Prešao sam dalekobacačem na Renesansu Vektor, a onda na Parsimoniju, gde sam se ukrcao na kovit-brod kako bih tri nedelje putovao do Askvita i pretrpanog kraljevstva Tužnog Kralja Bilija.