47. PROGRESIVNE MATRICE
   "Nikada, nikada u čitavom životu", reče Nikol Ričardu, "nisam videla nešto što me je tako uplašilo." Dvoje kosmonauta sedeli su leđima oslonjeni o podnožje jednog od oblakodera koji su okruživali zapadni trg. Oboje su još teško disali, iscrpljeni od mahnitog bekstva. Nikol povuče dug gutljaj vode.
   "Upravo sam počinjala da se opuštam", produži ona. "Čula sam te kako hitaš za mnom - i ništa više. Odlučila sam da zastanem u muzeju i sačekam da me stigneš. Uopšte mi nije palo na pamet da smo u 'drugom' tunelu.
   Trebalo je da mi bude očigledno, jer je otvor bio na pogrešnoj strani. Ali u tom trenutku nisam razmišljala logično... Uglavnom, kročila sam u odaju, svetla su se upalila i on je bio tu, na ne više od tri metra ispred mene. Učinilo mi se da mi je srce potpuno prestalo da kuca..."
   Ričard se priseti kako je Nikol uletela u njegovo naručje i jecala nekoliko sekundi. "To je Takagiši... punjen kao jelen ili tigar... u otvoru sa desne strane", reče ona jecavo, u grčevima. Kada se malo pribrala, njih dvoje sišli su zajedno u tunel. Ričard je takođe doživeo šok: u otvoru, uspravljen odmah kraj ulaza, nalazio se kosmonauta sa 'Njutna', Šigeru Takagišija. Bio je odeven u letački kombinezon i izgledao je tačno onako kao kada ga je poslednji put video u logorištu Beta. Lice mu je bilo razvučeno u prijatan osmeh, a ruke su mu bile opuštene uz bokove.
   "Šta je to, kog đavola?" upita Ričard i dvaput trepnu, radoznalosti jedva malo jače od užasa. Nikol je skrenula pogled. Iako je već videla taj prizor, punjeni Takagiši bio je previše životan za nju.
   Ostali su u velikoj odaji samo minut. Tuđinski stručnjak za prepariranje napravio je čuda i na avijanu slomljenog krila koji je visio sa tavanice pokraj Takagišija. Uza zid, iza japanskog naučnika, bila je Ričardova i Nikolina kućica koja je nestala dan ranije. Šestougaona elektronska tabla sa 'Njutnove' prenosne naučne stanice stajala je na podu pokraj Takagišijevih nogu, nedaleko od modela biota-buldožera u prirodnoj veličini. Replike drugih biota bile su razmeštene po odaji.
   Ričard poče da proučava raznoliku skupinu biota kada su začuli poznati šum povlačenja četki po metalu, koji je stizao iza njih iz tunela. Nisu više gubili nimalo vremena. Njihov beg niz tunel i uz kosi prilaz prekinut je samo kratkim zaustavljanjem kod cisterne da dopune zalihe sveže vode.
   "Dr Takagiši bio je blag, osetljiv čovek", govorila je Nikol Ričardu, "sa strasnim odnosom prema svom posla. Neposredno pre lansiranja posetila sam ga u Japanu i on mi je rekao da mu je životna ambicija bila da istražuje drugi ramanski svemirski brod."
   "Kakva šteta što je umro tako neprijatnom smrću", mrgodno odvrati Ričard. "Pretpostavljam da ga je taj oktopauk, ili jedan od njegovih prijatelja, svakako odmah odvukao ovde dole u kabinet stručnjaka za prepariranje. Očigledno nisu traćili vreme da bi ga stavili na izložbu."
   "Znaš, ne verujem da su ga oni ubili", reče Nikol. "Možda sam beznadežno naivna, ali ne vidim nikakvih dokaza nasilne intervencije na njegovoj... njegovoj statui."
   "Misliš da su ga samo na smrt preplašili?" odvrati Ričard sarkastično.
   "Da", reče Nikol čvrsto. "U svakom slučaju, to je moguće." Provela je sledećih pet minuta objašnjavajući Ričardu stanje Takagišijevog srca.
   "Iznenađuješ me, Nikol", odvrati Ričard kada je pažljivo saslušao njeno objašnjenje. "Potpuno sam te pogrešno zamišljao. Smatrao sam da si gospođica Revnosna, koja sve radi strogo po propisima. Nikada nisam poverovao da imaš sopstvene duše. Da ne pominjemo snažnu crtu samilosti."
   "U ovom trenutku nije najjasnije da li je to vrlina. Da sam verno sledila pravila, Takagiši bi bio živ i zdrav sa svojom porodicom u Kjotu."
   "I propustio bi najznačajnije iskustvo svoga žiota... što me dovodi do zanimljivo pitanja, draga doktorice. Svakako si svesna, dok sedimo ovde, da verovatnoća ne ide u prilog našem bekstvu. Po svoj prilici ćemo oboje umreti, ne videvši drugo ljudsko lice. Šta misliš o tome? Kako se tvoja smrt, ili ma koja smrt, kada je već reč o tome, uklapa u tvoju sveukupnu predstavu stvari?"
   Nikol pogleda Ričarda. Iznenadio ju je ton njegovog pitanja. Pokušala je bez uspeha da mu pročita izraz lica. "Ne plašim se, ako si na to mislio", odgovori ona pažljivo. "Kao doktor često sam razmišljala o smrti. I razume se, pošto mi je majka umrla još dok sam bila veoma mlada, bila sam prisiljena da razmišljam o toj temi još kao dete."
   Zastala je na trenutak. "Što se mene tiče, znam da bih volela da ostanem živa sve dok Ženevjev ne odraste - da budem baka njenoj deci. Ali ostajanje u životu nije najvažnija stvar. Život mora imati sadržaj da bi bio vredan. A da bi se dostigao sadržaj, čovek mora biti spreman i na poneki rizik... nisam baš sabrana, je li?"
   Ričard se nasmeši. "Ne", reče on, "ali mi se dopada opšti pravac tvojih razmišljanja. Pomenula si ključnu reč. Sadržaj... jesi li ikada razmišljala o samoubistvu?"
   "Ne", odvrati Nikol, zavrtevši glavom. "Nikada. Uvek je bilo previše razloga za život." Mora da postoji neki povod za njegovo pitanje, pomisli ona. "A šta je sa tobom?" upita ona posle kratkog ćutanja. "Jesi li ti razmišljao o samoubistvu zbog bola koji ti je zadavao otac?"
   "Neobično, ali nisam", odgovori on. "To što me je otac tukao nikada me nije navelo da izgubim želju za životom. Bilo je previše toga da se uči. A znao sam da ću ga prerasti i na kraju postati svoj čovek." Nastala je kratka pauza pre nego što je nastavio. "Ali postojalo je jedno razdoblje u mom životu kada sam ozbiljno pomišljao na samoubistvo", reče Ričard. "Bol i bes bili su toliko veliki da mi se činilo da ih neću izdržati."
   Zaćutao je, izgubljen u mislima. Nikol je strpljivo čekala. Na kraju proturi ruku ispod njegove. "Pa, prijatelju moj", reče ona lako, "možeš mi to ispričati jednog dana. Nijedno od nas nije naviklo da deli sa drugim svoje najdublje tajne. Možda ćemo to naučiti u svoje vreme. Ja nameravam da počnem tako što ću ti ispričati zbog čega verujem da nećemo umreti i zbog čega smatram da najpre treba da odemo i da istražimo oblast oko istočnog trga."
   Nikol nije nikada pričala nikome, čak ni ocu, o svom "putovanju" tokom Poroa. Pre nego što je završila pripovedanje Ričardu, Nikol ne samo da je obuhvatila ono što joj se desilo kao sedmogodišnjakinji za vreme Poroa, već je i prepričala sve o Omehovoj poseti u Rimu, proročanstvu Senufoa o "ženi bez sadruga" koja rasipa svoje nasleđe "među zvezdama" i o pojedinostima njene vizije kada je ispila bočicu na dnu jame.
   Ričard je ostao bez reči. Čitava skupina priča bila je toliko strana njegovom matematičkom umu da čak nije ni znao kako da reaguje. Piljio je u Nikol sa zapanjenošću i užasom. Mnogo kasnije, pošto mu je bilo neugodno zbog ćutanja, on zausti da govori. "Ne znam šta da kažem..."
   Nikol prinese prst usnama. "Ništa ne treba da kažeš", reče ona. "Čitam ti reakciju na licu. Možemo sutra da popričamo o tome, kada budeš imao malo vremena da razmisliš o svemu što sam ti ispričala."
   Nikol zevnu i pogleda na sat. Izvadila je ležaljku iz futrole i razmotala je po tlu. "Iscrpljena sam", reče ona Ričardu. "Ništa ne proizvodi tako trenutni zamor kao malo užasa. Vidimo se za četiri sata."
   "Tragamo već sat i po", reče Ričard nestrpljivo. "Pogledaj mapu. Nema mesta u krugu od pet stotina metara oko središta trga na kome nismo bili bar dva puta."
   "Onda smo nešto uradili pogrešno", odvrati Nikol. "U mojoj viziji bilo je tri izvora topline." Ričard se namršti. "Ili budi logičan, ako ti se tako više dopada. Zašto bi bilo tri trga, a samo dve podzemne jazbine? Sam si rekao da Ramanci uvek postupaju po razumnim planovima."
   Stajali su pred dodekaedrom okrenutim prema istočnom trgu. "I još nešto", promrmlja Ričard za svoj groš. "Koja je svrha svih tih prokletih poliedara? Postoji po jedan u svakom sektoru, a tri najveća su na trgovima... čekaj trenutak", reče on, kada su mu oči prešle sa jedne od dvanaest stranica dodekaedra na naspramni oblakoder. Glava mu se onda brzo okrenu po trgu. "Da li je moguće?" reče on. "Ne", odvrati on, "bilo bi to nemoguće."
   Ričard vide da Nikol pilji u njega. "Imam ideju", reče on uzbuđeno. "Može biti da je potpuno bez osnova... sećaš li se dr Bardolinija i njegovih progresivnih matrica? Sa delfinima? ... Šta ako su Ramanci ovde u Njujorku takođe ostavili sklopove sa malim razlikama koje se menjaju od trga do trga i od sekcije do sekcije? ... Čuj, nije to ništa luđe od tvojih vizija."
   Ričard je već bio na kolenima na tlu i radio sa mapama Njujorka. "Mogu li da uzmem i tvoj kompjuter?" upita on Nikol nekoliko minuta kasnije. "To bi ubrzalo proces."
   Ričard Vejkfild je satima ostao uz kompjutere, mrmljao sebi u bradu i pokušavao da reši zagonetku Njujorka. Objasnio je Nikol, kada je na njeno navaljivanje napravio prekid za obrok, da se položaj treće rupe može odrediti samo ako bude valjano shvatio geometrijske odnose između poliedara, tri trga i svih oblakodera koji stoje naspram osnovnim stranica poliedara u svakom od devet sektora. Dva sata pre mraka Ričard žurno otrča do susednog sektora da dobavi dodatne podatke koji još nisu bili ubačeni u kompjuterske mape.
   Nije prestao ni posle mraka. Nikol je prespavala prvi deo petnaestočasovne noći. Kada se probudila posle pet sati, Ričard je i dalje grozničavo radio na projektu. Nije čak ni čuo kada se Nikol nakašljala. Ona se tiho podiže i stavi mu ruke na ramena. "Moraš malo da odspavaš, Ričarde", reče ona.
   "Gotovo sam uspeo", reče on. Videla je podočnjake ispod njegovih očiju kada se okrenuo. "Neće potrajati duže od jednog sata."
   Nikol se vrati do svog ležaja. Kada ju je Ričard kasnije probudio, bio je pun oduševljenja. "Zamisli", rekao je sa osmehom. "Postoji tri moguća rešenja, svako od njih saglasno sa svim pravilnostima." Brzo je koračao gotovo čitav minut. "Možemo li da pođemo sada da pogledamo?" upita on molećivo. "Ne verujem da ću moći da spavam dok ne otkrijem."
   Nijedno od tri Ričardova rešenja za položaj treće jazbine nije bilo u blizini trga. Prvo se nalazilo na dalje od kilometar, na rubu Njujorka, nasuprot severnom polucilindru. On i Nikol nisu tamo našli ništa. Onda su marširali sledećih petnaest minuta po mraku do drugog mogućeg položaja, tačke vrlo blizu jugoistočnog ugla grada. Ričard i Nikol su krenuli niz označenu ulicu i pronašli poklopac tačno na mestu koje je predvideo Ričard. "Haleluja", povika on i raširi vreću za spavanje pored poklopca. "Ura za matematiku."
   Ura za Omeha, pomisli Nikol. Više joj se nije spavalo, ali nije bila preterano željna da sama istražuje po mraku novu teritoriju. Šta ide prvo, upita se ona dok je budna ležala na svom ležaju, intuicija ili matematika? Koristimo li modele da nam pomognu da nađemo istinu? Ili najpre znamo istinu, a onda razvijamo matematiku da je objasnimo?
   Kada je svanuo dan, oboje su ustali. "Dani se malo skraćuju", objasni Ričard Nikol. "Ali zbir dana i noći i dalje ostaje nepromenjen i iznosi četrdeset šest sati, četiri minuta i četrnaest sekundi."
   "Koliko još ima pre nego što stignemo do Zemlje?" upita Nikol dok je gurala ležaljku u zaštitni omot.
   "Dvadeset dana i tri sata", odvrati on pošto se obratio kompjuteru. "Jesi li spremna za novu pustolovinu?"
   Klimnula je. "Pretpostavljam da znaš i kako da nađeš ploču koja otvara taj poklopac?"
   "Ne", reče on poverljivo, "ali se kladim da ga nije teško naći. A kada budemo našli ovu ploču, otvor jazbine avijana biće igrarija zbog toga što ćemo imati čitav sistem."
   Deset minuta kasnije Ričard pritisnu jednu metalnu ploču i treći poklopac se otvori. U tu treću rupu spuštalo se širokim stepeništem prekinutim povremenim odmorištima. Ričard uze Nikol za ruku dok su koračali niz stepenice. Koristili su svetiljke da pronađu put, jer nije bilo svetlosti koje bi im osvetljavale silazak.
   Soba sa vodom bila je na istom mestu kao i u ostalim podzemnim jazbinama. Nije bilo zvukova u vodoravnim tunelima koji su vodili od središnjeg stepeništa na bilo kom od dva glavna nivoa. "Mislim da ovde niko ne živi", reče Ričard.
   "Bar ne za sada", odvrati Nikol.
   

48. DOBRO DOŠLI, ZEMLJANI
   Ričard je bio zbunjen. U prvoj odaji kraj jednog od gornjih vodoravnih tunela našao je niz čudnovatih naprava koje je uspeo da dešifruje za manje od jednog sata. Sada je umeo da reguliše svetla i temperaturu u svim zasebnim delovima podzemne jazbine. Ali ako je bilo toliko lako i ako su sve jazbine bile slično konstruisane, zbog čega avijani nisu koristili svetla koja su im data? Dok su doručkovali, Ričard je propitivao Nikol o pojedinostima vezanim za jazbinu avijana.
   "Previđaš osnovnije stvari", reče Nikol, pošto je zagrizla mana dinju. "Sami avijani nisu bitni. Pravo pitanje je gde su Ramanci? I zbog čega su uopšte ostavili te rupe ispod Njujorka?"
   "Možda su svi oni Ramanci", odvrati Ričard. "Bioti, avijani, oktopauci - možda svi potiču sa iste planete. Na početku svi su bili jedna srećna porodica. Ali kako su prolazile godine i pokolenja, različite vrste razvijale su se u različitim pravcima. Konstruisane su pojedinačne jazbine i..."
   "Ima previše problema sa tim scenarijom", prekide ga Nikol. "Najpre, bioti su nepobitno mašine. Avijani možda jesu, a možda nisu. Oktopauci gotovo sigurno nisu, iako je tehnološki nivo koji je bio neophodan da se stvori ovaj svemirski brod po svoj prilici pretpostavljao takav napredak na polju veštačke inteligencije koji mi ne možemo ni da zamislimo. Ali intuicija mi kaže da su te stvari organske."
   "Mi ljudi nikada ne bismo bili u stanju da razlikujemo živo biće i svestranu mašinu koju je napravila stvarno napredna vrsta."
   "Slažem se sa tim. Ali taj problem nikako ne možemo rešiti sami. Osim toga, postoji još jedno pitanje o kome bih želela da porazgovaram sa tobom."
   "Šta?" upita Ričard.
   "Da li su avijani, oktopauci i te podzemne oblasti postojali i na Rami I? Ukoliko je tako, kako to da ih je Nortonova posada u potpunosti prenebregla? Ako nije, zašto se oni nalaze samo na ovom svemirskom brodu?"
   Ričard je ćutao nekoliko sekundi. "Vidim na šta ciljaš", reče on konačno. "Osnovna pretpostavka uvek je bila da su svemirski brod Ramu stvorila pre više miliona godina nepoznata bića iz neke druge oblasti Galaksije i da se ona ne mešaju niti su u bilo kom pogledu zainteresovana za sve ono što se događa tokom putovanja ovih letelica. Ukoliko su napravljena toliko davno, zbog čega bi se dva broda koja su verovatno sazdana u maltene isto vreme toliko razlikovala?"
   "Počinjem da verujem da je naš kolega iz Kjota bio u pravu", odgovori Nikol. "Možda ipak postoji neka pravilnost u svemu tome. Prilično sam ubeđena da je Nortonova posada bila pažljiva i precizna tokom svog istraživanja i da su sve razlike između Rame I i Rame II stvarne. Čim priznamo da su dve svemirske letelice različite, suočavamo se sa težom temom. Zbog čega su različite?"
   Ričard je dovršio obrok i sada je odmeravao koracima slabo osvetljen tunel. "Vodila se upravo takva rasprava pre nego što je odlučeno da se prekine misija. Na telekonferenciji glavno pitanje je bilo zbog čega su Ramanci izmenili kurs da bi se susreli sa Zemljom? Pošto prvi svemirski brod nije to učinio, to je smatrano čvrstim dokazom da je Rama II različit. A ljudi koji su učestvovali na sastanku nisu znali ništa o avijanima i oktopaucima."
   "Generalu Borzovu bi se dopali avijani", primeti Nikol posle kraćeg ćutanja. "Smatrao je da je letenje najveće zadovoljstvo na svetu." Nasmejala se. "Jednom mi je rekao da mu je tajna nada da postoji reinkarnacija i da će se on jednom vratiti kao ptica."
   "Bio je dobar čovek", reče Ričard i na trenutak prestade da korača. "Mislim da nikada nismo umeli da valjano cenimo njegove sposobnosti."
   Kada je Nikol vratila krišku mana dinje u ranac i pripremila se da nastavi istraživanje, ona se nasmeši svom uzmuvanom prijatelju. "Još jedno pitanje, Ričarde?"
   Klimnuo je.
   "Misliš li da smo se do sada sreli sa Ramancima? Pod time mislim na stvorenja koja su napravila ovu letelicu. Ili na njihove naslednike."
   Ričard oštro zavrte glavom. "Apsolutno ne", reče on. "Možda smo se sreli sa nekim od njihovih tvorevina. Ili možda čak i sa drugim vrstama sa iste planete. Ali glavne likove još nismo videli."
   Belu sobu našli su sa leve strane u vodoravnom tunelu na drugom nivou ispod površine. Do tada, istraživanje je postalo gotovo dosadno. Ričard i Nikol su sišli niz mnogo tunela i zavirili u čita niz praznih soba. Četiri puta su našli skup naprava za regulisanje svetlosti i temperature. Sve dok nisu stigli do Bele sobe, nisu videli ništa zanimljivo.
   I Ričard i Nikol bili su zapanjeni kada su ušli u odaju čiji su zidovi bili obojeni snežno belo. Pored boje, odaja je bila izuzetna i po tome što su u jednom uglu bili natrpani predmeti koji su, pokazalo se posle pobližeg razgledanja, bili sasvim poznati. Bili su tu češalj i četka, prazna kutijica za ruž, nekoliko novčića, zbirka ključeva, čak i nešto što je podsećalo na stari voki-toki. Na drugoj gomili nalazili su se prsten i ručni sat, tuba paste za zube, turpijica za nokte i mala tastatura sa latiničnim slovima. Ričard i Nikol bili su preneraženi. "U redu, genije", reče ona i mahnu rukom. "Objasni ovo, ako možeš."
   Podigao je tubu paste za zube, odvio kapicu i pritisnuo. Iz nje iziđe beli materijal. Ričard gurnu prst u njega, a zatim ga stavi u usta. "Fuj", reče on i ispljunu pastu. "Donesi ovamo spektrometar mase."
   Dok je Nikol ispitivala zubnu pastu složenim medicinskim instrumentima, Ričard je dizao jedan po jedan predmet. Sat ga je naročito opčinio. Zaista je pokazivao vreme, odbrojavajući sekunde, iako neznano na osnovu koje referentne tačke. "Jesi li ikada bila u svemirskom muzeju na Floridi?" upita on Nikol.
   "Ne", odgovori ona rasejano.
   "Imaju izložbu običnih stvari koje je posada ponela na prvu misiju na Ramu. Ovaj sat izgleda tačno kao onaj na izložbi - dobro se sećam, jer sam kupio sličan u prodavnici suvenira kraj muzeja."
   Nikol priđe sa zbunjenim izrazom na licu. "Ta stvar nije zubna pasta, Ričarde. Ne znam šta je to. Spektar je zapanjujući, sa mnoštvom superteških molekula."
   Nekoliko minuta dvoje kosmonauta preturalo je po neobičnoj zbirci predmeta i pokušavalo da nađe nekog smisla u svom poslednjem otkriću. "Jedno je sigurno", reče Ričard dok je bezuspešno nastojao da otvori voki-toki, "ovi predmeti nepobitno su povezani sa ljudskim bićima. Jednostavno ih je previše da bi posredi bila samo neobična podudarnost između dve vrste."
   "Ali kako su dospeli ovamo?" upita Nikol. Pokušavala je da upotrebi četku, ali bodljice su bile previše meke za njenu kosu. Pogledala ju je pažljivije. "Ovo nije prava četka", izjavi ona. "Izgleda kao četka, na dodir je kao četka, ali je beskorisna za kosu."
   Sagla se i digla turpijicu za nokte. "A pomoću ovoga se ljudski nokti ne mogu turpijati." Ričard priđe da vidi o čemu to ona govori. Još se borio sa voki-tokijem. S odbojnošću ga je odbacio i uzeo turpijicu za nokte koju mu je Nikol pružila.
   "Znači, te stvari izgledaju kao da su ljudske, ali nisu?" reče on, povukavši turpijicu uz svoj najduži nokat. Nokat ostade nepromenjen. Ričard vrati turpijicu Nikol. "Šta se ovde dešava?" upita on osujećenim tonom.
   "Sećam se da sam čitala jedan naučnofantastični roman dok sam bila na fakultetu", reče Nikol nekoliko sekundi kasnije, "u kome se vanzemaljska vrsta upoznala sa ljudskim bićima isključivo gledajući naše najstarije televizijske programe. Kada su se konačno sreli sa nama, ponudili su nam kutije sa cerealijama i druge predmete koje su svemirci videli u našim televizijskim reklamama. Kutije su bile napravljene po propisima, ali sadržine ili uopšte nije bilo, ili je bila sasvim pogrešna."
   Ričard nije pažljivo slušao Nikol. Igrao se ključevima i pregledao skupinu predmeta u odaji. "Dakle, šta sve te stvari imaju zajedničko?" reče on, uglavnom za sebe.
   Oboje su došli do istog odgovora nekoliko sekundi kasnije. "Sve ih je posedovala Nortonova posada", rekoše Ričard i Nikol u jedan glas.
   "Znači da su dva ramanska svemirska broda morala imati neku vrstu komunikacione veze", reče Ričard.
   "A ovi predmeti ostavljeni su ovde namerno, da nam pokažu da je poseta Rami I primećena i snimljena."
   "Paukoliki bioti koji su pregledali Nortonove logore i opremu mora da su bili opremljeni senzorima za snimanje slike."
   "I sve ove stvari napravljene su prema slikama emitovanim sa Rame I na Ramu II."
   Posle Nikoline poslednje primedbe oboje su zaćutali, svako sledeći sopstveni tok misli. "Ali zbog čega žele da saznamo sve to? Šta bi trebalo sada da radimo?" Ričard ustade i poče da korača po sobi, a onda, iznenada, stade da se smeje. "Zar to ne bi bilo neverovatno", reče on, "kada bi se ispostavilo da je Dejvid Braun na kraju krajeva ipak u pravu. Možda se Ramanci zaista nimalo nisu zanimali za ono što su otkrili, ali su programirali svoje svemirske brodove da se ponašaju kao da ih zanimaju svi posetioci? Mogli su laskati onim vrstama na koje naiđu tako što će vršiti korekcije pravca leta i praviti proste predmete. Koja neverovatna ironija. Pošto su sve nezrele vrste verovatno beznadežno okrenute sebi, posetioci ramanskim letelicama bili bi potpuno obuzeti pokušajima da shvate pretpostavljenu poruku..."
   "Mislim da si se zaleteo", prekide ga Nikol. "U ovoj tački samo znamo da je ovaj svemirski brod očigledno primio slike sa Rame I i da su kopije malih, svakodnevnih predmeta koje je nosila Nortonova posada ostavljene ovde, u ovoj sobi, da bismo ih mi našli."
   "Pitam se da li je tastatura beskorisna kao i sve ostalo", reče Ričard kada ju je podigao. Otkucao je tasterima reč "Rama". Ništa se nije desilo. Pokušao je sa "Nikol". I dalje ništa.
   "Zar se ne sećaš kako su stari modeli radili?" upita Nikol i nasmeši se. Uzela je tastaturu. "Imali su zasebno dugme za uključivanje." Pritisnula je jedno neobeleženo dugme u gornjem desnom uglu tastature. Deo naspramnog zida skliznu u stranu i otkri veliku, crnu, kvadratnu površinu, sa stranicom dugom oko jedan metar.
   Mala tastatura zasnivala se na onima koje su bile povezivane sa portabl kompjuterima prilikom prve misije na Ramu. Imala je četiri reda sa po dvanaest znakova, uz dodatno dugme za uključivanje u gornjem desnom uglu. Dvadeset šest latiničnih slova, deset arapskih brojki i četiri matematičke funkcije bili su dati na četrdeset pojedinačnih tastera. Ostalih osam tastera sadržali su na površini simbole geometrijskih figura i, kao dodatak na to, mogli su se postaviti u položaj "gore" ili "dole". Ričard i Nikol brzo su naučili da su ti posebni tasteri prave komande ramanskog sistema. Metodom pokušaja i greške takođe su utvrdili da je posledica kucanja po bilo kom pojedinačnom tasteru bila funkcija položaja ostalih sedam tastera. Zbog toga je pritiskanje određenih komandnih tastera moglo dati 128 različitih rezultata. Sistem je ukupno omogućavao 1024 zasebne funkcije koje su se mogle zadati sa tastature.
   Pravljenje kompjuterskog rečnika bilo je zamoran posao. Ričard se dobrovoljno prijavio za tu dužnost. Koristeći sopstveni kompjuter da pravi beleške, počeo je sa procesom razvoja osnova jezika za prevođenje posebnih komandi tastature. Prvobitni cilj bio je jednostavan - da uspeju da koriste ramanski kompjuter kao sopstveni. Jednom kada se dobije prevod, svaki zadati ulaz na portabl kompjutere sa 'Njutna' sadržaće, kao deo izlaza, podatke o tome koja skupina pritisaka na ramanskoj tabli proizvodi sličan odziv na crnom ekranu.
   Čak i sa Ričardovom inteligencijom i uz pomoć kompjutera, zadatak je bio zastrašujući. Isto tako, bio je to posao koji se nije mogao lako razdeliti na dvoje. Na Ričardov predlog, Nikol je dvaput izišla iz jazbine tokom prvog ramanskog dana koji su proveli u Beloj sobi. Oba puta pošla je na duge šetnje oko Njujorka, s vremena na vreme bacajući pogled na nebo ne bi li ugledala helikopter. Prilikom drugog izlaska, Nikol je otišla do ambara u kome je pala u jamu. Do tada se već toliko toga dogodilo da je njeno užasno iskustvo sa dna podsećalo na davnu istoriju.
   Često je razmišljala o Borzovu, Vilsonu i Takagišiju. Svi kosmonauti znali su prilikom polaska sa Zemlje da je misija skopčana sa rizicima. Često su uvežbavani da rukuju vozilima u slučajevima opasnosti, kao i da rešavaju probleme sa svemirskim brodom, za koje bi se moglo ispostaviti da im ugrožavaju život. Ali nijedno od njih nije verovalo da će biti smrtnih slučajeva na misiji. Kada bismo Ričard i ja nestali ovde u Njujorku, primeti Nikol za sebe, onda bi gotovo pola posade bilo nastradalo. To bi bila najgora katastrofa otkako smo ponovo započeli svemirske misije sa ljudskom posadom.
   Stajala je pokraj ambara, na gotovo istoj tački sa koje su poslednji put ona i Franćeska razgovarale sa Ričardom preko komunikatora. Dakle, zbog čega si lagala, Franćeska? - upita se Nikol. Jesi li mislila da će moj nestanak na neki način ućutkati sumnje?
   Onog poslednjeg jutra u logoru Beta, pre nego što su ona i ostali pošli u potragu za Takagišijem, Nikol je emitovala sve beleške iz svog portabl kompjutera na Rami preko mrežnog sistema do radnog stola u svojoj odaji na 'Njutnu'. U to vreme Nikol je prebacila podatke da bi oslobodila memoriju u svom putnom kompjuteru, ukoliko joj ova zatreba. Ali sve je tamo, priseti se ona, ako to neki marljivi detektiv ikada potraži- droge, Dejvidov krvni pritisak, čak i skriveno pominjanje abortusa. I, razume se, Ričardovo rešenje kvara RoHira.
   Za vreme svoje dve šetnje Nikol je ugledala nekoliko stonogih biota, jednom čak i buldožera, na samoj granici svog vidnog polja. Nije videla avijane, i nije ni čula, niti ugledala oktopauka. Možda oni izlaze samo noću, razmišljala je dok se vraćala da večera sa Ričardom.
   
   

49. MEĐUDEJSTVO
   "Gotovo da nam je ponestalo hrane", reče Nikol. Zapakovali su ono što je preostalo od mana dinje i nagurali u Ričardov ranac.
   "Znam", odvrati on. "Imam plan kako da nam nabaviš još."
   "Ja?" upita Nikol. "Zbog čega je to moj posao?"
   "Pa, pre svega, zahteva samo jednu osobu. Rad sa grafikom na ramanskom kompjuteru dao mi je ideju. Drugo, nemam vremena. Mislim da sam na samoj granici provaljivanja u operativni sistem. Postoji dvestotinak naredbi koje ne mogu da objasnim drugačije nego tako da omogućuju ulazak na novi nivo, neku vrstu prostora višeg reda u hijerarhiji."
   Ričard je objasnio Nikoli tokom večere da je naučio kako da upotrebljava ramanski kompjuter kao one na Zemlji. Umeo je da skladišti i nalazi podatke, da izvodi matematičke proračune, konstruiše grafiku, čak da stvara nove jezike. "Ali nisam ni počeo da mu stvarno koristim mogućnosti", rekao je on tada. "Večeras i sutra moram mu razotkriti još tajni. Ponestaje nam vremena."
   Njegov plan za nabavku hrane bio je, zaista, varljivo jednostavan. Posle duge ramanske noći (tokom koje Ričard svakako nije spavao više od tri sata) Nikol ode to središnjeg trga da ostvari plan. Na osnovu analize progresivnih matrica, Ričard joj je dao tri moguća položaja ploča za otvaranje poklopca iznad jazbine avijana. Bio je tako uveren u svoju analizu da nije čak hteo ni da raspravlja sa njom šta da uradi ako ne bude našla ploču. Ričard je bio u pravu. Nikol je lako našla ploču. Onda je otvorila poklopac i povikala niz okomiti tunel. Nije bilo nikoga.
   Obasjala je svetiljkom tamu ispod sebe. Tenk-stražar bio je na dužnosti i išao je napred-nazad pred vodoravnim tunelom koji je vodio u odaju sa vodom. Nikol ponovo povika. Nije želela da silazi čak ni do prve terase, ukoliko je to ikako moguće. Iako ju je Ričard uveravao da će doći da je spase ako bude kasnila, Nikol nije uživala u mogućnosti da ponovo bude zarobljena sa avijanima.
   Da li je to čula udaljeno brbljanje? Nikol pomisli da jeste. Uzela je jedan od novčića koje je našla u Beloj sobi i bacila ga u okomiti tunel. Ovaj odlete duboko dole, udarivši u terasu negde u blizini drugog glavnog nivoa. Ovog puta začulo se glasno brbljanje. Jedan avijan uzlete u snop njene svetiljke, preko glave tenka-stražara. Nekoliko trenutaka potom, poklopac poče da se zatvara i Nikol je morala da se odmakne.
   Raspravljala je o toj mogućnosti sa Ričardom. Nikol je čekala nekoliko minuta, a onda je ponovo pritisnula ploču. Kada je drugi put povikala prema dubinama jazbine avijana, odgovor je smesta došao. Ovog puta njen prijatelj, avijan od crnog pliša, izlete na pet metara od površine i zagraja na nju. Nikoli je bilo jasno da joj je rečeno da odlazi. Ali pre nego što se avijan okrenuo, Nikol izvadi kompjuterski monitor i aktivira snimljeni program. Dve mana dinje pojaviše se na ekranu u grafičkoj predstavi. Dok je avijan gledao, dinje se obojiše, a potom glatki rez prikaza strukturu i boju unutar jedne od njih.
   Avijan od crnog pliša doleteo je bliže otvoru da bi bolje pogledao. Sada se okrenuo i zakreštao prema pomrčini ispod sebe. Posle nekoliko sekundi, druga poznata ptica, verovatno parnjak crnog, kadifenog pavijana, dolete i spusti se na prvu terasu ispod zemlje. Nikol ponovi sliku. Dve ptice počeše da se dogovaraju, a zatim poleteše dublje u jazbinu.
   Minuti su prolazili. Nikol je povremeno čula brbljanje iz dubina hodnika. Posle dužeg vremena njena dva prijatelja se vratiše; svaki je u kandžama nosio malu mana dinju. Sleteli su na trg u blizini otvora. Nikol pođe prema dinjama, ali avijani nastaviše da ih drže. Ono što je usledilo, bilo je (pretpostavljala je Nikol) dugo predavanje. Dve ptice grajale su i pojedinačno i zajedno, sve vreme je gledajući i često lupkajući po dinjama. Posle petnaest minuta, očigledno zadovoljni što su preneli poruku, avijani uzleteše, napraviše krug oko trga i nestadoše u svojoj jazbini.
   Mislim da su mi pričale da su zalihe dinja male, pomisli Nikol, dok je išla nazad prema istočnom trgu. Dinje su bile teške. Stavila je po jednu u svaki od dva ranca koje je ispraznila tog jutra pre nego što je pošla iz Bele sobe. Ili, možda, da ubuduće ne treba da ih uznemiravam. Štagod bilo, više nećemo biti dočekani dobrodošlicom.
   Pomislila je da će Ričard biti van sebe od oduševljenja kada se bude vratila u Belu sobu. I bio je, ali ne zbog Nikol i mana dinja. Imao je osmeh na licu od uha do uha, a jednu ruku je držao iza leđa. "Čekaj dok ti ne pokažem šta imam", reče on dok je Nikol praznila rančeve. Ričard stavi ruku ispred sebe i otvori je. U šaci se nalazila usamljena crna lopta otprilike deset centimetara u prečniku.
   "Ni u kom slučaju nisam utvrdio svu logiku, niti koliko informacija mogu uneti u jedan zahtev", reče Ričard. "Ali uspostavio sam osnovno načelo. Možemo da tražimo i primamo 'stvari' uz pomoć kompjutera."
   "Šta hoćeš time da kažeš?" upita Nikol, koja još nije bila sigurna zbog čega se Ričard toliko uzbudio oko male, crne lopte."
   "Napravili su ovo za mene", reče on i ponovo joj pruži loptu. "Zar ne shvataš? Negde ovde imaju fabriku i mogu da prave stvari za nas."
   "Onda možda 'oni', ko god da su, mogu početi da prave za nas malo hrane", reče Nikol. Malo ju je ozlojedilo to što joj Ričard nije ni čestitao, niti joj se zahvalio na dinjama. "Avijani nam verovatno više neće davati."
   "To neće biti problem", reče Ričard. "Na kraju, kada budemo naučili pun opseg procesa postavljanja zahteva, možda ćemo moći da naručujemo ribu i čips, odrezak i pržene krompire, bilo šta, sve dok ono što poželimo budemo mogli da izjavimo nedvosmislenim naučnim terminima."
   Nikol se upiljila u svog prijatelja. Sa nepočešljanom kosom, neobrijanim licem, podočnjacima i divljačkim osmehom, na trenutak je ličio na begunca iz ludnice. "Ričarde", upita ona, "hoćeš li malo da usporiš? Ako si pronašao sveti gral, možeš li da odvojiš bar sekundu da mi to objasniš?"
   "Pogledaj na ekran", reče on. Koristeći tastaturu nacrtao je krug, zatim ga je obrisao i napravio kvadrat. Za manje od jednog minuta Ričard pažljivo nacrta kocku u tri dimenzije. Kada je završio grafiku, stavio je osam funkcijskih tastera u određeni položaj i potom pritisnuo taster sa crtežom malog kvadrata. Skupina neobičnih simbola pojavila se na crnom monitoru. "Ne brini", reče Ričard, "nije potrebno da razumemo pojedinosti. Naprosto, pitaju za dimenzije kocke."
   Zatim Ričard unese niz podataka sa normalne alfanumeričke tastature. "A sada", reče on i okrete se prema Nikol, "ukoliko sam sve učinio kako treba, dobićemo kocku, napravljenu od istog materijala kao i ova lopta, za oko deset minuta."
   Jeli su malo od novih dinja dok su čekali. Imale su isti ukus kao i prethodna. Odrezak i prženi krompiri bili bi neverovatno dobri, pomisli Nikol, kada se iznenada bočni zid podiže za pola metra iznad tla, a u otvoru se pojavi crna kocka.
   "Čekaj jedan trenutak, još je ne diraj", reče Ričard kada Nikol priđe da bi bolje videla. "Pogledaj ovamo!" on obasja svetiljkom tamu iza kocke. "Iza tih zidova nalaze se prostrani tuneli", reče on, "i mora biti da vode do fabrika toliko savršenih da ih ne bismo mogli ni prepoznati. Zamisli samo! Mogu čak da prave predmete prema narudžbi."
   Nikol je počinjala da shvata zbog čega je Ričard toliko oduševljen. "Sada imamo mogućnost da upravljamo svojom sudbinom na makar mali način", produži on. "Ukoliko uspem da provalim program dovoljno brzo, mogli bismo da zatražimo hranu, možda čak i ono što nam treba da napravimo čamac."
   "Bez glasnih motora, nadam se", bocnu ga Nikol.
   "Bez motora", složi se Ričard. Dovršio je dinju i vratio se tastaturi.
   Nikol poče da se brine. Ričard je tokom čitavog ramanskog dana uspeo da dođe samo do još jednog otkrića. Sve što je imao da pokaže posle trideset osam sati posla (spavao je samo osam sati tokom čitavog razdoblja) bio je jedan novi materijal. Umeo je da napravi "lake" crne predmete kao prva lopta, čija je specifična težina bila bliska balzovom drvetu, ili "teške" crne predmete, gustine slične hrastovini ili boru. Iscrpljivao se svojim radom. I nije mogao, ili nije hteo, da deli išta od svog tereta sa Nikol.
   Šta ako mu je prvo otkriće bilo puka sreća? - upinita se Nikol, dok se pela uz stepenice radi jutarnje šetnje. Nije mogla da se ne brine zbog protraćenog vremena. Preostalo je još samo šesnaest dana do Raminog susreta sa Zemljom. Nije bilo ni traga od spasilačkog tima. U pozadini njenog uma stajala je misao da su možda Ričard i ona potpuno napušteni.
   Pokušala je prethodne večeri da porazgovara sa Ričardom o njihovim planovima, ali on je bio iscrpljen. Ričard nije reagovao ni na koji način kada mu je Nikol pomenula da je vrlo zabrinuta. Kasnije, kada je pažljivo izložila sve raspoložive mogućnosti i upitala ga za mišljenje šta da rade, primetila je da je zaspao. Kada se sama Nikol probudila posle kraćeg dremeža, Ričard je već ponovo radio za tastaturom i nije dozvoljavao da mu pažnju skrenu bilo doručak, bilo razgovor. Nikol se saplela na sve veću gomilu crnih predmeta na podu kada je napustila Belu sobu radi rane jutarnje vežbe.
   Nikol se osećala vrlo usamljeno. Poslednjih pedeset sati, koje je provela uglavnom sama, prošlo je vrlo sporo. Jedini uzmak koji joj je pružao zadovoljstvo bilo je čitanje. Imala je u memoriji kompjutera tekst pet knjiga. Jedna je bila njena medicinska enciklopedija, ali ostale četiri bile su za razonodu. Kladim se da je sva Ričardova privatna memorija popunjena Šekspirom, pomisli dok je sedela na zidu koji je okruživao Njujork. Gledala je prema Cilindričnom moru. U velikoj daljini, jedva vidljiva kroz dvogled zbog izmaglice i oblaka, razaznavala se severna udubina, kroz koju su prvi put ušli u Ramu.
   U kompjuteru je imala dva očeva romana. Nikolino omiljeno štivo bila je Kraljica svih doba, priča o mladim danima Eleonore Akvitanske, počev od njene mladosti na vojvodskom dvoru u Poatjeu. Priča je sledila Eleonoru kroz venčanje sa Lujem Kapeom od Francuske, njihov krstaški pohod do Svete zemlje i njen neobični lični zahtev za poništenjem braka. Roman je dostizao vrhunac u Eleonorinom razvodu od Luja i veridbi sa mladim i uzbudljivim Henrijem Plantagenetom.
   Drugi roman Pjera de Žardana u memoriji njenog kompjutera bio je njegovo opšte prihvaćeno remek-delo Ja, Ričard Lavljeg Srca, mešavina dnevnika glavnog lika i unutrašnjih monologa tokom dve zimske nedelje krajem dvanaestog veka. U romanu Ričard i njegovi vojnici, tek iskrcani za novi krstaški pohod, logoruju u blizini Mesine, pod zaštitom normanskog kralja Sicilije. Dok tamo boravi, slavni kralj-ratnik i homoseksualni sin Eleonore Akvitanske i Henrija Plantageneta u izlivu samoispitivanja oživljava glavne lične i istorijske događaje svoga života.
   Nikol se sećala dugih rasprava sa Ženevjev, pošto je njena kćerka prethodnog leta pročitala roman Ja, Ričard. Mladu tinejdžerku očarala je priča i ona je iznenađivala majku postavljanjem izuzetno inteligentnih pitanja. Razmišljanje o Ženevjev nagna Nikol da se zapita šta li joj kćerka u tom trenutku radi u Bovoau. Rekli su joj da sam nestala, nagađala je Nikol. Kako to u vojsci zovu? Nastradali u akciji?
   U očima njenog uma Nikol je videla kćerku kako se svakog dana vraća iz škole na biciklu. "Ima li nekih vesti?" pita verovatno Ženevjev dedu kada pređe prag vile. Pjer samo u tuzi zavrti glavom.
   Sada ima već dve nedelje od kako me je neko poslednji put zvanično video. Da li se još nadaš, draga kćeri? Nesrećnu Nikol zahvati neodoljiva želja da razgovara sa Ženevjev. Na trenutak, ne priznajući stvarnost, Nikol nije mogla da prihvati činjenicu da je odvojena od kćerke milionima kilometara i da nema načina da razgovara sa njom. Digla se da se vrati do Bele sobe, razmišljajući u privremenom pomračenju da će odatle moći da telefonira Ženevjev.
   Kada je nekoliko sekundi potom povratila pribranost, Nikol je bila zapanjena kako joj je um lako obmanuo sebe. Zavrtela je glavom i sela na zid koji je gledao na Cilindrično more. Ostala je na zidu skoro dva sata, a misli su joj slobodno letele po raznolikim temama. Pred kraj tog razdoblja, dok se spremala za povratak u Belu sobu, misli joj se usredsrediše na Ričarda Vejkfilda. Pokušavala sam, moj britanski prijatelju, reče Nikol sebi. Bila sam otvorenija sa tobom nego sa bilo kim od Henrija. Ali to je samo stvar moje zle sreće, da se nađem ovde sa nekim ko ima još manje samopouzdanja od mene.
   Nikol je osećala neodređenu tugu dok je koračala niz stepenice do drugog nivoa i skretala desno u vodoravni tunel. Tuga joj se izmenila u iznenađenje kada je ušla u Belu sobu. Ričard je skočio sa male crne stolice i pozdravio je zagrljajem. Obrijao se i očešljao kosu. Čak je i očistio nokte. Položena na crni sto nasred odaje bila je pažljivo isečena mana dinja. Po jedno parče nalazilo se na dva crna tanjira pred stolicama.
   Ričard privuče stolicu i pokaza Nikoli da sedne. Obišao je sto i seo na svoju stolicu. Posegao je preko stola i uzeo Nikol za obe ruke. "Želeo sam da se izvinim", reče on silovito, "zbog toga što sam bio takva seljačina. Poslednja dva dana ponašao sam se vrlo rđavo.
   Pomišljao sam na hiljadu stvari koje sam želeo da ti kažem tokom ovih sati dok sam čekao", reče on uz oklevanje, dok mu je napregnuti osmeh plesao na usnama, "ali većine ne mogu da se setim... Znam da sam želeo da ti objasnim koliko su mi silno značili princ Hal i Falstaf. Bili su mi najbliži prijatelji... Nije mi bilo lako da podnesem njihovu smrt. Moj bol je još veoma jak..."
   Ričard ispi gutljaj vode i proguta ga. "Ali više od svega", reče on, "žao mi je što ti nisam rekao kako si ti spektakularna osoba. Inteligentna, privlačna, bistra, osetljiva - sve ono što sam ikada sanjao da ću naći u jednoj ženi. I pored našeg položaja, plašio sam se da ti kažem šta osećam. Pretpostavljam da moj strah od odbacivanja seže vrlo duboko."
   Suze navreše na uglove Ričardovih očiju i počeše da mu se slivaju niz obraze. Blago je drhtao. Nikol je videla kako je neverovatan napor to bilo za njega. Prinela mu je ruke uz obraze. "I ja mislim da si ti vrlo poseban", reče ona.
   

50. VEČNO ĆE ŽIVETI NADA
   Ričard je i dalje radio sa ramanskim kompjuterom, ali se ograničio na kratka razdoblja i uključivao Nikol kada god je mogao. Šetali su zajedno i ćaskali kao stari prijatelji. Ričard je zabavljao Nikol izvođenjem čitavih scena iz Šekspira. Imao je izuzetno pamćenje i pokušavao je da igra obe strane u ljubavnim scenama iz Romea i Julije, ali svaki put kada bi prešao u falseto, Nikol bi prsnula u smeh.
   Jedne noći pričali su više od sat o Omehu, plemenu Senufoa i Nikolinim vizijama. "Jasno ti je da mi je teško da prihvatim fizičku realnost nekih od tih priča", reče Ričard, pokušavajući da opiše svoju radoznalost. "Pa ipak, priznajem da ih smatram potpuno opčinjavajućim." Kasnije je pokazao britko zanimanje za analiziranje simbolike njenih vizija. Bilo je očigledno da priznaje Nikoline mistične osobine kao jedan od činilaca njene bogate ličnosti.
   Spavali su zagrljeni pre nego što su vodili ljubav. Kada su konačno imali odnos, bilo je to blago i bez žurbe i oboje su bili iznenađeni njegovom lakoćom i zadovoljstvom koje im je pružio. Nekoliko noći potom, Nikol je ležala sa glavom na Ričardovim grudima i ćutke lelujala na ivici sna. Ričard je bio duboko zamišljen. "Pre nekoliko dana", reče on i probudi je pokretom, "pre nego što smo postali ovako bliski, rekao sam ti da sam svojevremeno razmišljao o samoubistvu. U to vreme plašio sam se da ti ispričam tu priču. Da li bi želela da je čuješ sada?"
   Nikol otvori oči. Okrenula se i naslonila bradu na njegov stomak. "Aha", rekla je. Pridigla se i poljubila ga u oko pre nego što je počeo da priča.
   "Pretpostavljam da znaš da sam bio oženjen Sarom Tajdings kada smo oboje bili vrlo mladi", poče on. "Isto tako, bilo je to pre nego što se proslavila. Bila joj je prva godina sa Kraljevskim Šekspirovim društvom, koje je izvodilo Romea i Juliju, Kako vam drago i Simbelina u Stratfordu. Sara je igrala Rozalindu i Juliju i u obe uloge bila je fantastična.
   U to vreme imala je osamnaest godina, tek što je završila školu. Zaljubio sam se u nju prve noći kada sam je video kao Juliju. Slao sam ruže u njenu garderobu svake večeri i trošio veći deo ušteđevine da vidim sve njene predstave. Otišli smo na dve duge večere, a onda sam je zaprosio. Pristala je više iz zapanjenosti, nego iz ljubavi.
   Otišao sam u Kembridž radi bavljenja istraživanjima kada je prošlo leto. Živeli smo u skromnom stanu, a ona je putovala do londonskog pozorišta. Išao sam sa njom kad god sam mogao, ali posle nekoliko meseci studije su počele da zahtevaju veći deo mog vremena."
   Ričard prekide priču i baci pogled na Nikol. Ona se nije ni pokrenula. Ležala je jednim delom preko njega sa osmehom punim ljubavi na licu. "Nastavi", rekla je blago.
   "Sara je bila adrenalinski zavisnik. Žudela je za uzbuđenjem i raznolikošću. Svakodnevno i naporno ju je ljutilo. Kupovina bakaluka, na primer, bila je za nju ogromna gnjavaža. Bilo joj je previše teško da uključi ekran i odluči šta će da naruči. Isto tako je smatrala da je ma koja vrsta plana neverovatno ograničava.
   Vođenje ljubavi moralo je svaki put da se izvodi u drugom položaju ili da ga prati druga muzika; inače je bilo lanjski sneg. Izvesno vreme bio sam dovoljno kreativan da bih je zadovoljavao. Takođe sam vodio računa o rutinskim stvarima da bih je oslobodio petljavine sa kućnim poslovima. Ali dan ima samo ograničen broj sati. Na kraju, i pored mojih solidnih mogućnosti, studije počele su da trpe, jer sam trošio svu energiju da bih joj život učinio zanimljivijim.
   Kada je prošlo godinu dana otkako smo se venčali, Sara je poželela da iznajmi stan u Londonu, kako ne bi morala da dugo putuje svake noći posle predstave. U stvari, već je provodila dve noći nedeljno u Londonu, navodno sa jednom od svojih prijateljica glumica. Ali karijera joj se strelovito uspinjala i imali smo mnogo novca, tako da nije bilo razloga da se usprotivim.
   Nedugo potom glasine o njenom ponašanju počele su da se šire na sve strane. Odlučio sam da ne obraćam pažnju na njih, u strahu, pretpostavljam, da ona ne odluči da prizna kada je budem pitao. Onda me je kasno jedne noći, dok sam učio za ispit, telefonom pozvala neka žena. Bila je vrlo pristojna, iako očigledno uznemirena. Rekla mi je da je žena glumca Hjua Sinklera, i da gospodin Sinkler - koji je u to vreme glumio sa Sarom u američkoj drami Po svakom vremenu - ima ljubavnu vezu sa mojom ženom. 'U stvari', reče mi ona, 'on je u vašem stanu upravo u ovom trenutku.' Gospođa Sinkler poče da plače, a onda prekide vezu."
   Nikol pruži ruku i blago pomilova Ričarda po obrazu. "Učinilo mi se da su mi grudi eksplodirale", reče on, prisećajući se bola. "Bio sam besan, užasnut, mahnit. Otišao sam do stanice i uzeo posleponoćni voz do Londona. Kada me je taksi ostavio pred Sarinim stanom, otrčao sam do vrata.
   Nisam kucao. Odjurio sam uz stepenice i zatekao njih dvoje kako spavaju goli u krevetu. Digao sam Saru i tresnuo je o zid - još se sećam zvuka kada joj je glava udarila u ogledalo. Onda sam u besu nasrnuo na njega, pesničio mu i pesničio lice, sve dok se nije pretvorilo u bezobličnu, krvavu masu. Bilo je odvratno..."
   Ričard zastade i poče da plače bez glasa. Nikol mu obujmi rukom grudi koje su se nadimale. "Dragi, dragi", reče ona.
   "Bio sam životinja", nastavi on. "Bio sam gori nego što je ikada bio moj otac. Ubio bih ih da me nisu sprečili ljudi iz susednog stana."
   Nekoliko minuta nijedno od njih nije reklo ni reči. Kada je Ričard ponovo progovorio, glas mu je bio prigušen, gotovo dalek. "Sledećeg dana, posle policijske stanice, reportera žute štampe i niza uzajamnih optužbi sa Sarom, poželeo sam da se ubijem. To bih i učinio, samo da sam imao pištolj. Razmišljao sam o groznim alternativama - pilule, da isečem vene žiletom ili da skočim sa mosta - kada me je pozvao jedan kolega-student da mi postavi neka složena pitanja o relativnosti. Posle petnaest minuta razmišljanja o gospodinu Ajnštajnu, samoubistvo mi je potpuno izišlo iz vidokruga. Razvod, to svakako. Život bez žena, vrlo verovatno. Ali smrt nije dolazila u obzir. Nisam mogao da prerano okončam svoju ljubav prema fizici." Glas mu se utiša.
   Nikol obrisa oči i stavi svoje ruke u njegove. Nagla je svoje golo telo na Ričardovo i poljubila ga. "Volim te", reče ona.
   Nikolin zvučni alarm označio je da je na Rami ponovo dan. Još deset dana, pomisli ona posle brzog proračuna u glavi. Sada bi bilo najbolje da ozbiljno porazgovaramo.
   Alarm je probudio i Ričarda. On se okrete i nasmeši ženi sa kojom je spavao. "Dušo", reče Nikol, "kucnuo je čas..."
   "Reče morž, da pričamo o mnogo čemu."
   "Hajde, budi ozbiljan. Treba da odlučimo šta ćemo da radimo. Prilično je očigledno da nećemo biti spaseni."
   "Slažem se", reče Ričard. Seo je i pružio ruku preko Nikolinog ležaja da uzme košulju. "Užasavao sam se ovog trenutka danima. Ali pretpostavljam da smo konačno došli do tačke u kojoj moramo razmotriti mogućnost preplivavanja na drugu stranu."
   "Ne misliš da ima načina da napravimo čamac od naše crne tvari?"
   "Ne", odgovori on. "Jedan materijal je previše lak, a drugi pretežak. Verovatno bismo mogli da napravimo hibrid koji bi bio plovan, kada bismo imali eksere, ali bez jedara ipak bismo morali da preveslamo na drugu stranu... Kako izgleda, nema nam druge do da plivamo."
   Ričard ustade i priđe crnom kvadratu na zidu. "Moji luckasti planovi nisu upalili, ha?" Lako je potapšao kvadrat. "A nameravao sam da napravim odrezak i krompiriće, kao i čamac."
   "Najbolji planovi miševa i ljudi uvek se izjalove."
   "Kako je čudan pesnik bio stari Robi. Nikada nisam shvatao šta ljudi vide u njemu."
   Nikol završi odevanje i poče da radi vežbe istezanja. "Auf", reče ona, "potpuno sam van forme. Danima nisam imala nikakve fizičke aktivnosti." Nasmešila se Ričardu, koji ju je podozrivo pogledao. "To se ne računa, ti idiote."
   "Kod mene se računa", reče on sa osmehom. "To je otprilike jedina vrsta fizičkih vežbi koja mi se ikada dopadala. Mrzeo sam kada smo na Akademiji imali one posebne vikende 'fizičkog treninga'."
   Ričard položi male kriške mana dinje na crni sto. "Još tri obroka posle ovoga", reče on bez osećanja. "Mislim da bi bilo najbolje da zaplivamo pre nego što ponovo padne mrak."
   "Nećeš da pođemo odmah ovog jutra?" upita Nikol.
   "Ne", odvrati on. "Kako bi bilo da pođeš na obalu i odabereš mesto? Sinoć sam otkrio nešto na kompjuteru što me je zapanjilo. Neće nam dati ni hranu, ni čamac sa jedrima, ali može biti da sam se najzad probio u novu vrstu strukture."
   Posle doručka, Nikol poljubi Ričarda u znak pozdrava i ode na površinu. Nije joj bilo potrebno dugo da osmotri obalu. Stvarno nije bilo razloga da radije odaberu jedan deo obale umesto nekog drugog. Turobna stvarnost skorog plivanja pritisnu Nikol. Sva je prilika, reče ona sebi, da ni ja ni Ričard nećemo biti živi kada na Rami ponovo padne mrak.
   Pokušala je da zamisli kako bi to bilo da je pojede biot- ajkula. Da li bi to bila brza smrt? Ili bi se udavila svesna da su joj noge upravo odsečene? Nikol se strese na tu misao. Možda bi trebalo da pokušamo da dobijemo još jednu dinju... Znala je da to nema svrhe. Pre ili kasnije, morali su da preplivaju.
   Nikol okrete leđa moru. Bar su ovih poslednjih nekoliko dana bili dobri, reče ona sebi, ne želeći da više razmišlja o njihovoj sudbini. Bio je izvanredan sadrug. U svakom pogledu. Dopustila je sebi na trenutak luksuz da se priseti zadovoljstva koje su delili. Nikol se zatim nasmeši i pođe nazad prema jazbini.
   "Ali u šta to gledam?" upita Nikol kada nova slika blesnu na crnom ekranu.
   "Nisam sasvim siguran", odvrati Ričard. "Znam samo da sam upao u nekakvu dugačku listu. Sećaš li se one konfiguracije naredbi koja daje redove simbola sličnih sanskritu? Pa, listao sam po tom haotičnom nizu i najzad primetio pravilnost. Zaustavio sam se na početku perioda, izmenio položaj poslednja tri tastera i ponovo pritisnuo dvotačku. Iznenada se na ekranu pojavila slika. A svaki put kada bih otkucao alfanumerički simbol, slika se menjala."
   "Ali otkud znaš da gledaš senzorski izlaz?"
   Ričard unese naredbu i slika se izmeni. "Tu i tamo ugledam nešto što prepoznajem", reče on. "Pogledaj ovo, na primer. Zar ne bi to moglo biti stepenište Beta gledano kamerom iz centra Središnje nizije?"
   Nikol stade da proučavala sliku. "Moguće, reče ona, "ali ne vidim kako bi mogao da budeš siguran."
   Ričard ponovo naredi ekranu da se promeni. Sledeće tri slike bile su neraspoznatljive. Četvrta je prikazivala nekakvo obličje koje se uzdizalo ka vrhu ekrana. "A ova", reče on, "zar ne bi to mogao biti jedan od malih rogova, posmatran sa senzora u blizini vrha velikog roga?"
   Koliko god se trudila, Nikol nije mogla da predstavi sebi kakav bi bio pogled sa vrha džinovskog šiljka u središtu južne oblasti. Ričard je nastavio da menja slike. Samo je otprilike jedna od pet bila makar delimično jasna. "Negde u ovom sistemu svakako postoje algoritmi za izoštravanje", reče on sebi. "Ako ih otkrijem, mogao bih da slike dovedem u žižu."
   Nikol je videla da se Ričard sprema za nov dugotrajni rad. "Mogu li najpre da ti malo skrenem pažnju?" reče ona, poseže prema njemu i poljubi ga u usta.
   "Pretpostavljam da možeš", odvrati on i ispusti tastaturu na pod. "Verovatno bi mi koristilo da pročistim misli."
   Nikol je bila usred divnog sna. Nalazila se ponovo kod kuće u svojoj vili u Bovoau. Ričard je sedeo pored nje na kauču u dnevnoj sobi i držao je za ruku. Otac i kćerka bili su nasuprot njih u foteljama.
   San joj prekinu Ričardov uporni glas. Kada Nikol otvori oči, njen ljubavnik stajao je nad njom, dok mu je glas poigravao od oduševljenja. "Čekaj dok ne vidiš ovo, draga", reče on i pruži ruku da je podigne. "Fantastično! Neko je i dalje ovde."
   Nikol otrese san iz svog uma i pogleda crni kvadrat na koji je Ričard pokazivao. "Možeš li da poveruješ?" reče on, skačući od uzbuđenja. "Nema nikakve sumnje. Vojni brod je još na svom mestu."
   Nikol tek tada shvati da gleda sliku izvan Rame. Zatreptala je i počela da sluša Ričardovo nesređeno objašnjenje. "Kada sam jednom utvrdio kod parametara za izoštravanje, gotovo svaka slika postala je jasna. Onaj komplet slika koje sam ti pokazao ranije mora biti da predstavlja direktni prenos sa stotina Raminih senzora za vizuelno snimanje. A mislim da sam utvrdio kako da pristupim i drugim senzorskim bazama podataka."
   Ričard je bio ushićen. Obuhvatio je Nikol rukama i digao je sa tla. Grlio ju je i ljubio i skakao po sobi kao lud.
   Kada se konačno malo smirio, Nikol provede skoro pun minut u proučavanju slike projektovane na crni kvadrat. Bio je to nepobitno vojni brod misije "Njutn"; mogla je da pročita oznake. "Dakle, naučni svemirski brod je otišao kući", primeti ona Ričardu.
   "Da", odgovori on, "kao što sam i očekivao. Plašio sam se da neće biti nijednog i da ćemo posle preplivavanja mora i dalje biti zarobljeni, ovog puta u većem zatvoru."
   Ista briga mučila je i Nikol. Ona se nasmeši Ričardu. "Onda je srazmerno jednostavno, zar ne? Preplivamo preko Cilindričnog mora i otpešačimo do ličnog prenosnika. Neko će nas već čekati na vrhu."
   Nikol poče da pakuje stvari. Ričard je u među vremenu i dalje menjao slike na ekranu. "Šta to sada radiš, dragi?" upita Nikol blago. "Mislila sam da ćemo poći na plivanje."
   "Još nisam prošao čitavu senzorsku listu otkako sam pronašao parametre za izoštrenje slike", odvrati Ričard. "Hoću da budem siguran da ne propuštamo ništa kritično. Biće mi potreban još otprilike jedan sat."
   Nikol prestade da se pakuje i sede pred ekran pokraj Ričarda. Slike su zaista bile zanimljive. Neke su prikazivale prizore izvan Rame, ali većina je poticala iz unutrašnjosti, uključujući i podzemne jazbine. Jedan veličanstven rakurs poticao je sa vrha ogromne odaje u kojoj su vrele lopte u svojoj sunđerastoj paučini počivale na podu ispod obešenih mreža. Ričard i Nikol posmatrali su sliku jedan trenutak, nadajući se da će ugledati crnog i zlatnog oktopauka, ali nisu opazili nikakvo kretanje.
   Bili su blizu kraja liste kada ih oboje zapanji slika donje trećine stepeništa Alfa. Tamo su niz stepenice silazile četiri ljudske figure u svemirskim odelima. Ričard i Nikol gledali su pet sekundi prilike kako se spuštaju, a onda su eksplodirali od radosti. "Dolaze!" reče Ričard i podiže ruke uvis. "Bićemo spaseni!"
   
   

51. MREŽA ZA BEKSTVO
   Ričard je postajao nestrpljiv. On i Nikol stajali su na zidinama Njujorka više od jedan sat i pretraživali nebo u potrazi za nekim znakom helikoptera. "Gde su, kog đavola?" režao je on. "Treba samo petnaest minuta roverom od podnožja stepeništa Alfa do logorišta Beta."
   "Možda gledaju negde drugde", reče Nikol ohrabrujuće.
   "Smešno", reče Ričard. "Svakako bi najpre otišli do Bete - a čak i kada ne bi mogli da poprave komunikacioni sistem, bar bi našli moju poslednju poruku. Rekao sam da krećem motornim čamcem do Njujorka."
   "Verovatno znaju da u gradu nema mesta za sletanje helikoptera. Možda i sami dolaze čamcem."
   "A da najpre ne pogledaju mogu li nas naći iz helikoptera? Malo verovatno." Ričard okrete pogled sa neba i stade da traži jedro. "Čamac. Čamac. Kraljevstvo za čamac."
   Nikol se nasmeja, ali Ričard jedva uspe da se malo nasmeši. "Dva čoveka mogla bi da sastave jedrenjak iz skladištu u Beti za manje od trideset minuta", besneo je on. "Prokletstvo, šta ih zadržava?"
   U osujećenosti Ričard uključi primopredajnik komunikatora. "Slušajte ovamo, momci. Ako ste igde u blizini Cilindričnog mora, javite se. A onda žurno ovamo. Stojimo na zidu i dosta nam je čekanja."
   Nije bilo odgovora. Nikol sede na zid. "Šta radiš?" upita Ričard.
   "Mislim da se ti brineš za nas oboje", odvrati ona. "A ja sam se umorila od stajanja i mahanja rukama." Ona se zagleda preko Cilindričnog mora. "Bilo bi mnogo lakše", reče Nikol zavidljivo, "kada bismo mogli da preletimo na drugu stranu."
   Ričard nakrivi glavu i zagleda se u nju. "Sjajna ideja", reče on posle nekoliko sekundi. "Kako to da nam ranije nije pala na pamet?" Smesta je seo i počeo da proračunava nešto na kompjuteru. "Kukavice umiru mnogo puta pre sopstvene smrti", mumlao je on za svoj groš, "a hrabri osete ukus smrti samo jednom."
   Nikol je gledala kako joj prijatelj mahnito udara po tastaturi. "Šta radiš?" upita ona i proviri mu preko ramena prema kompjutrskom monitoru.
   "Tri!" dreknu on kada je završio proračun. "Tri treba da bude dovoljno." Ričard pogleda zbunjenu Nikol. "Hoćeš li da čuješ najnečuveniji plan u međuplanetnoj istoriji?" upita je on.
   "Zašto da ne?" uzvrati ona sa sumnjičavim osmehom.
   "Napravićemo za sebe mreže od materijala rešetke, a avijani će sa nama preleteti Cilindrično more."
   Nikol je nekoliko sekundi gledala u Ričarda. "Pod pretpostavkom da možemo da napravimo mreže", reče ona sumnjičavo, "kako da nagovorimo avijane da obave svoj deo posla?"
   "Ubedićemo ih da je to u njihovom interesu", odvrati Ričard. "Ili ćemo im zapretiti na neki način... Ne znam, ti možeš da poradiš na tome."
   Nikol je i dalje bila podozriva. "U svakom slučaju", produži Ričard, dohvati je za ruku i pođe sa zida, "to je mnogo bolje nego da stojimo ovde i čekamo na helikopter ili čamac.
   Posle pet sati i dalje nije bilo ni traga od spasilačke ekipe. Kada su završili sa pravljenjem mreža, Ričard ostavi Nikol na zidu i ode u Belu sobu da ponovo proveri skupinu senzora. Vratio se sa novošću da mu se učinilo da vidi ljudske figure u blizini logorišta Beta, ali da je rezolucija na tom kadru naročito loša. Kao što su se dogovorili, Nikol je svakih pola sata upućivala pozive komunikatorom. Nije bilo odgovora.
   "Ričarde", reče ona, dok je on programirao neku grafiku na svom kompjuteru, "šta misliš, zbog čega je spasilački tim koristio stepenište?"
   "Ko zna?" odvrati on. "Možda se lični prenosnik pokvario, a nije ostao nijedan inženjer."
   "Meni izgleda čudno", premišljala je Nikol. Nešto u vezi s tim me uznemirava, pomisli ona, ali se ne usuđujem da to podelim sa Ričardom sve dok ne budem umela sve da objasnim. On ne veruje u intuiciju. Nikol baci pogled na sat. Dobro je što smo racionirali dinju. Ako se spasilački tim ne pojavi i ako ovaj ludi plan ne upali, nećemo plivati do sledećeg dana.
   "Preliminarna konstrukcija je gotova", reče Ričard glasno. On mahnu Nikoli da mu priđe. "Ukoliko se slažeš sa mrežnim crtežom", reče on i pokaza na monitor u ruci, "onda ću da produžim sa detaljnom grafikom."
   Na slici su tri velika avijana, svaki sa po užetom obavijenim oko tela, leteli u jatu preko mora. Ispod njih je visila, okačena o tri užeta, štrkljasta ljudska figura koja je sedela u nesigurnoj mreži. "Izgleda mi dobro", reče Nikol, ni na trenutak ne pomislivši da bi sve to moglo zaista da se ostvari.
   "Ne mogu da poverujem da ovo radimo", primeti Nikol i pritisnu ploču da drugi put otvori jazbinu avijana.
   Njihov prvi pokušaj da obnove kontakt imao je za posledicu očekivano odbijanje. Drugi put Ričard je bio taj koji je povikao u jazbinu avijana. "Slušajte ovamo, vi avijani", zareža on svojim najstrašnijim glasom, "hoću da popričam sa vama. Smesta. Da ste se odmah stvorili ovde." Nikol je morala da suzbije smeh.
   Ričard poče da baca crne predmete u jazbinu. "Vidiš", nacerio se on, "znao sam da će ove proklete stvari ipak za nešto vredeti." Najzad začuše izvesne kretnje na dnu okomitog tunela. Ista dva avijana koja su ugledali mnogo puta ranije izlete povrh jazbine i zakrešta na Ričarda i Nikol. Nisu ni pogledali na monitor koji im je Ričard pokazivao. Kada su završili sa kreštanjem, avijani preleteše preko tenka-stražara i poklopac se ponovo završi.
   "Ne vredi, Ričarde", reče Nikol kada je zatražio da treći put otvori poklopac. "Čak i naši prijatelji okrenuli su se protiv nas." Zastala je pre nego što je pritisnula ploču. "Šta ćemo ako nas napadnu?"
   "Neće napasti", reče Ričard i pokaza Nikoli da otvori poklopac. "Ali za svaki slučaj, hoću da ostaneš tamo. Ja ću se pozabaviti našim pernatim prijateljima."
   Iz jazbine se začu galama čim se poklopac podigao treći put. Ričard smesta poče da uzvraća vikom i da baca crne predmete niz tunel. Jedan od njih pogodi tenka-stražara i izazva malu eksploziju, kao puščani pucanj.
   Dva uobičajena avijana poleteše do otvora i zagrajaše na Ričarda. Njihova tri ili sačetiri druga bila su odmah iza njih. Galama je bila neverovatna. Ričard nije uzmicao. Vikao je i pokazivao na kompjuterski monitor. Najzad je uspeo da im skrene pažnju.
   Grupa avijana stala je da gledala grafičku predstavu leta preko mora. Ričard onda podiže mrežu levom rukom i ponovo pusti demonstraciju na monitoru. Usledila je mahnita rasprava među avijanima, ali na kraju Ričard oseti da je izgubio. Kada su još dva avijana preletela preko tenka-stražara, Ričard siđe u jazbinu do prvog ispusta. "Stanite", dreknuo je koliko ga grlo nosi.
   Prijatelj crnog plišanog avijana nasrnu na njega; njegov preteći kljun nije bio na više od metar od Ričardovog lica. Buka od sveg kreštanja i graje bila je zaglušujuća. Ričard se nije pokolebao. I pored protivljenja avijana, spustio se do drugog ispusta. Sada ne bi mogao da pobegne kada bi poklopac počeo da se zatvara.
   Ponovo je pridigao mrežu i pokazao na monitor. Hor kreštavih glasova uputi mu odgovor. A onda, kroz halabuku avijana, on začu novi zvuk, poput sirene za uzbunu koja najavljuje protivpožarnu vežbu u školi ili bolnici. Svi avijani smesta ućutaše. Nemo su se spustili po ispustima i zagledali u tenak-stražara.
   Jazbina je bila čudno tiha. Posle nekoliko sekundi Ričard začu lepet krila i nekoliko trenutaka potom novi avijan izlete u okomiti tunel. Lagano se podigao do njegove visine i stao da lebdi naspram njega. Imao je sivo plišano telo i oštre, sive oči. Dva debela, blistavo crvena prstena, poput trešnje, bila su mu obmotana oko vrata.
   Stvorenje poče da proučava Ričarda, a onda slete na ispust naspram njega, sa druge strane tunela. Avijan koji se nalazio na tom mestu žurno mu se skloni s puta. Kada je siva plišana ptica progovorila, bilo je to blago i vrlo jasno. Kada je govor bio gotov, crni plišani avijan uzlete do novopridošlice i očigledno objasni uzrok galame. Dva avijana su nekoliko puta pogledala Ričarda. Poslednji put, kada je pomislio da možda klimanje njihovih glava označava poziv, Ričard ponovo prikaza grafički let i podiže mreže. Ptica sa prstenovima boje trešnje prilete do njega da pogleda pobliže.
   Stvorenje se zatim naglo pokrenu, preplašivši Ričarda, i on se zamalo sunovrati sa ispusta. Ono što je mogao biti smeh avijana ućutkalo je nekoliko reči sivog plišanog vođe, koji je zatim duže od minut sedeo sasvim nepomično, kao da razmišlja. Posle duže pauze, vođa avijana mahnu kandžom prema Ričardu, raširi ogromna krila i vinu se kroz otvor na dnevno svetlo.
   Nekoliko sekundi Ričard se nije pomerio. Veliko stvorenje se podiže u nebo iznad jazbine, a za njim uskoro poleteše i dva poznata avijana. Nekoliko trenutaka kasnije Nikolina glava pojavi se u otvoru. "Dolaziš li?" upita ona. "Ne znam kako si to izveo, ali izgleda da su naši prijatelji spremni."
   
   

52. LET 302
   Ričard čvrsto priteže mrežu oko Nikolinog struka i butina. "Noge će ti visiti", reče on, "i najpre, dok se vlakna mreže budu istezala, imaćeš osećaj da padaš."
   "Šta ako dotaknem vodu?" upita Nikol.
   "Moraš imati poverenja da će avijani dovoljno visoko leteti da ti se to neće desiti", odvrati Ričard. "Mislim da su sasvim inteligentni, naročito onaj sa crvenim prstenovima."
   "Misliš li da je to kralj?" upita Nikol i udobnije namesti mrežu.
   "Verovatno njegov ekvivalent", odgovori Ričard. "Od samog početka jasno je stavio do znanja da namerava da leti u središtu formacije."
   Ričard je koračao strmim usponom prema zidu i nosio sva tri užeta mreže u rukama. Avijani su ćutke sedeli zajedno i gledali prema moru. Pokorno su dozvolili da im priveže mrežu oko sredine tela, odmah iza krajeva krila. Onda su gledali njegov kompjuterski monitor kada im je ponovo prikazao grafičku predstavu poletanja. Trebalo je da avijani polete zajedno, polako, da zategnu vezove mreže iznad Nikoline glave, a zatim da je podignu pravo uvis pre nego što se upute na sever, preko mora.
   On proveri da li su čvorovi sigurni, a zatim se vrati do Nikol u podnožju uspona. Bila je na samo pet metara iznad vode. "Ukoliko se, kojim slučajem, avijani ne vrate po mene", reče joj Ričard, "ne čekaj zauvek. Kada pronađeš spasilački tim, sastavi jedrilicu i dođi ovamo. Ja ću biti dole u Beloj sobi." Duboko je udahnuo. "Neka ti je sa srećom, draga", dodade Ričard. "Upamti da te volim."
   Nikol je na osnovu lupanja srca znala da je trenutak poletanja konačno došao. Lagano je poljubila Ričarda u usta. "I ja volim tebe", promrmljala je.
   Kada su se odvojili iz zagrljaja, Ričard mahnu avijanima na zidu. Sivi plišani avijan oprezno se podiže u vazduh, a njegova dva sadruga krenuše smesta za njim. Oni zalebdeše u formaciji pravo iznad Nikol. Osetila je kako se tri užeta zatežu i na trenutak se podigla u vazduh.
   Nekoliko sekundi potom, kada je elastično vlakno počelo da se rasteže, Nikol ponovo poče da pada prema tlu. Avijani poleteše više, pošavši preko vode, i Nikol se oseti kao da je jo-jo; poskočila je gore-dole kada se uže isteglo, a zatim sa trzajem skupilo pošto se avijani hitro digoše na veću visinu.
   Bio je to uzbudljiv let. Jednom je dotakla vodu, ovlašno, dok je još bila blizu obale. Nakratko se prestrašila, ali avijani je brzo podigoše pre nego što joj se išta drugo ovlažilo osim stopala. Pošto se materijal mreže potpuno istegao, putovanje je postalo prilično glatko. Nikol je sedela u mreži i držala se rukama za dva od tri užeta, dok su joj stopala visila na oko osam metara iznad vrhova talasa.
   Središnji deo mora bio je prilično miran. Otprilike na pola puta Nikol ugleda dve velike, tamne figure kako plivaju ispod nje, uporedo sa njenim pravcem kretanja. Bila je sigurna da su to bioti-ajkule. Opazila je u vodi još dve ili tri druge vrste, uključujući jednu dugačku i tanku poput jegulje, koja se podigla iz vode i posmatrala je kako proleće. Auf, pomisli Nikol dok je gledala vodu, baš mi je drago što ne plivam.
   Sletanje je bilo lako. Nikol se brinula da avijani možda neće shvatiti da se na suprotnoj strani mora nalazi pedesetmetarska padina. Nije trebalo da se brine. Dok su se primicali litici na severnom polucilindru, avijani blago povećaše visinu. Nikol je oprezno spuštena na desetak metara od ivice.
   Ogromne ptice sleteše u njenoj blizini. Nikol se iskobelja iz mreže i priđe avijanima. Srdačno im se zahvalila i pokušala da ih potapše po glavama, ali se se ovi trzali od njenog dodira. Stvorenja su se odmarala nekoliko minuta, a onda, na znak svoga vođe, poleteše preko mora prema Njujorku.
   Nikol iznenadi jačina njenih osećanja. Klekla je i poljubila tlo. Tek tada je shvatila da zapravo nije očekivala da će ikada bezbedno pobeći iz Njujorka. Na trenutak, pre nego što je počela da traži dvogledom spasilački tim, oživela je sve što joj se desilo od onog sudbonosnog prelaska ledomobilom. Ono što je bilo pre Njujorka daleko je od mene čitav život, reče ona sebi. Sada se sve promenilo.
   Ričard odveza mrežu sa vođe avijana i baci je na tlo. Sada su sve ptice bile slobodne. Stvorenje sa sivim plišanim telom nakrenu vrat da vidi da li je Ričard završio. Bogato, trešnji nalik crvenilo njegovih prstenova bilo je još jasnije na punom dnevnom svetlu. Ričard se upita šta su, zapravo, ti prstenovi i šta označavaju, znajući da postoji velika verovatnoća da više nikada neće videti veličanstvene tuđine.
   Nikol priđe Ričardu. Kada je sleteo, strasno ga je zagrlila. Avijani su ponosito gledali, iskazujući radoznalost. I oni se, pomisli Nikol, sigurno čude nama. Lingvista u njoj zamisli kako bi to bilo stvarno govoriti sa vanzemaljskom vrstom, početi sa razumevanjem kako funkcioniše potpuno drugačija inteligencija...
   "Pitam se kako da im kažemo zbogom i hvala", govorio je Ričard.
   "Ne znam", odvrati Nikol, "ali bilo bi baš lepo..."
   Zastala je i pogledala vođu avijana. Ovaj pozva ostala dva stvorenja da priđu i sve tri ptice stadoše okrenute prema Ričardu i Nikol. Na znak, sve raširiše krila najviše što mogu i napraviše krug. Načinile su jedan pun okret po krugu, a zatim se vratile u pravu liniju, okrenute ljudima.
   "Dođi", reče Nikol. "To možemo da uradimo."
   Nikol i Ričard stadoše jedno pored drugog, pruženih ruku i okrenuše se svojim ptičjim prijateljima. Nikol onda položi ruke na Ričardova ramena i napravi pun krug sa njim. Ričard, koji ponekad nije bio naročito spretan, sapleo se jednom, ali je uspeo da dovrši okret. Nikol je zamišljala da se vođa avijana smeši kada se ona i Ričard poravnaše posle okreta.
   Tri avijana uzleteše nekoliko sekundi potom. Dizali su se sve više i više u nebo, sve dok se nisu našli na granici Nikolinog vidnog polja. Onda su poleteli južno, preko mora, prema svom domu.
   "Srećno", prošapta Nikol kada su otišli.
   Spasilački tim nije bio u blizini logorišta Beta. Zapravo, Ričard i Nikol im nisu videli ni traga tokom tridesetominutne vožnje roverom duž obale Cilindričnog mora. "Mora da su ti momci stvarno tupavi", rogoborio je Ričard. "Moja poruka tamo na Beti bila je jasno vidljiva. Da li je moguće da do sada nisu još ni stigli dovde?"
   "Preostalo je manje od tri sata do mraka", odvrati Nikol. "Možda su se već vratili na 'Njutna'."
   "U redu, onda, do đavola s njima", reče Ričard. "Hajde da nešto prezalogajimo, a onda krećemo do ličnih prenosnika."
   "Misliš li da treba da ostavimo malo dinje za kasnije?" upita Nikol nekoliko minuta potom, dok su jeli. Ričard je zbunjeno pogleda. "Za svaki slučaj", dodade ona.
   "Kakav slučaj?" usprotivi se Ričard. "Čak i da ne nađemo tu idiotsku spasilačku družinu i da moramo sami da se popnemo uz stepenište, svejedno ćemo se počistiti odavde odmah posle mraka. Upamti, ostajemo bez težine na vrhu stepeništa."
   Nikol se nasmejši. "Pretpostavljam da sam po prirodi oprezna", reče ona. Vratila je nekoliko zalogaja dinje nazad u kontejner.
   Prešli su tri četvrtine puta prema prenosniku i stepeništu Alfa kada su opazili četiri ljudske prilike u svemirskim odelima. Činilo se kao da napuštaju skupinu građevina označenih kao ramanski Pariz. Figure su koračale u smeru suprotnom od rovera.
   "Rekoh ti da su ti tipovi idioti", uskliknu Ričard. "Nemaju dovoljno pameti ni da skinu svemirska odela. Mora da su posebna ekipa, poslata u rezervnoj letelici misije 'Njutnovoj', samo da nas nađe i vrati nazad."
   On okrenu rover preko Središnje nizije u smeru ljudi. Ričard i Nikol zajedno počeše da viču kada su se našli na stotinu metara, ali ljudi u svemirskim odelima nastavljali su svoju sporu procesiju prema zapadu. "Verovatno ne mogu da nas čuju", predloži Nikol objašnjenje. "Još imaju na sebi šlemove i komunikacionu opremu."
   Iznervirani Ričard pritera rover na pet metara od kolone, zaustavi ga i žurno iskoči. Brzo je potrčao do vođe, sve vreme vičući. "Hej, momci", dreknu on, "ovde smo, iza vas. Samo treba da se okrenete..."
   Ričard sleđeno zastade dok je gledao u prazni izraz na licu predvodnika. Prepoznao je to lice. Isuse, bio je to Norton! On i protiv svoje volje uzdrhta kada mu trnci prođoše kičmom. Ričard jedva uspe da im skoči sa puta kada četvoročlana kolona lagano produži kraj njega. Ošamućen od šoka, ćutke je osmotrio tri preostala lica, od kojih nijedno nije izmenilo izraz dok su prolazili. Bila su to tri preostala kosmonauta sa misije u Ramu I.
   Nikol se nađe uz njega nekoliko sekundi pošto je poslednja prilika promakla. "Šta je bilo?" upita ona. "Zašto nisu stali?" Krv je potpuno nestala iz Ričardovog lica. "Dragi, jesi li dobro?"
   "To su bioti", promumla Ričard. "Prokleti ljudski bioti."
   "Štaaa?" odvrati Nikol sa tragom užasa na licu. Brzo je otrčala do čela kolone i zagledala se u lice iza stakla šlema. Bio je to nepobitno Norton. Svaka crta na licu, čak i boja očiju i nagoveštaj brkova, bili su apsolutno savršeni. Ali oči nisu govorile ništa.
   I kretanje tela, sada kada je obratila pažnju na to, delovalo je veštački. Svaki par koraka bio je pokret koji se ponavljao. Postojale su samo neznatne izmene od figure do figure. Ričard je u pravu, pomisli Nikol. To su ljudski bioti. Mora biti da su napravljeni na osnovu slika, kao zubna pasta i četka. Panika joj na trenutak preplavi grudi. Ali nije nam potrebna spasilačka ekipa, reče ona sebi, smirujući bojazan, vojni brod je i dalje usidren na vrhu cilindra.
   Ričarda je ošamutilo otkriće ljudskih biota. Sedeo je u roveru nekoliko minuta, ne želeći da vozi, i postavljao Nikoli i sebi pitanja na koja nikako nije mogao odgovoriti. "Dakle, šta se ovde dešava?" neprekidno je ponavljao. "Jesu li svi ti bioti zasnovani na stvarnim vrstama kakve se mogu naći negde u Vaseljeni? I zbog čega ih uopšte izrađuju?"
   Pre nego što su se odvezli do prenosnika, Ričard je zahtevao da oboje načine mnogo metara video snimaka ljudskih biota. "Avijani i oktopauci su zapanjujući", reče on, dok je pravio specijalni snimak izbliza pokreta "Nortonove" noge, "ali ova traka ima da raspameti svakoga."
   Nikol ga podseti da je preostalo manje od dva sata do mraka i da će možda još biti potrebno da se popnu uz Stepenište bogova. Zadovoljan što je snimio bizarnu kolonu za večnost, Ričard se spusti u vozačko sedište i pođe prema stepeništu Alfa.
   Nije bilo potrebe da izvedu ma kakav test da bi videli da li prenosnik ispravno radi; upravo se kretao kada su se dovezli do njega. Ričard iskoči iz rovera i otrča u kontrolnu sobu.
   "Neko se spušta", reče on i pokaza uz prenosnik.
   "Ili nešto", turobno reče Nikol.
   Pet minuta činilo se poput večnosti. Najpre ni Ričard ni Nikol ništa nisu govorili. Ali potom Ričard predloži da možda sednu u rover za slučaj da zatreba da pobegnu na brzinu.
   Oboje usmeriše dvoglede prema dugačkom kablu koji se protezao naviše prema nebesima. "Čovek je!" kriknu Nikol .
   "To je general O'Tul", reče Ričard nekoliko trenutaka kasnije.
   Zaista je bilo tako. General Majkl Rajan O'Tul, američki vazduhoplovni oficir, spuštao se ličnim porenosnikom. Još se nalazio na nekoliko stotina metara iznad Ričarda i Nikol i nije ih ugledao. Bio je zauzet proučavanjem lepote tuđinskog predela oko sebe uz pomoć dvogleda.
   General O'Tul se pripremao da napusti Ramu poslednji put kada je, dok se dizao uz prenosnik, opazio nešto što je podsećalo na tri ptice kako lete prema jugu na nebu Rame. General je odlučio da se vrati da vidi može li ponovo da nađe te ptice. Nije bio spreman za radosne pozdrave koji su ga čekali kada je stigao do kraja spusta.
   

53. TROJSTVO
   Kada je Ričard Vejkfild napustio "Njutna" da bi se vratio u Ramu, general O'Tul je bio poslednji član posade sa kojim se pozdravio. General je strpljivo čekao dok ostali kosmonauti nisu završili razgovor sa Ričardom. "Stvarno si siguran da hoćeš to da učiniš?" upita Janoš Tabori svog britanskog prijatelja. "Znaš da će za koji sat odbor proglasiti zabranu odlaska na Ramu."
   "Do tada", nasmeši se Ričard Janošu, "ja ću već biti na putu prema Beti. Tehnički, neću prekršiti njihovo naređenje."
   "To je sranje", oštro se umeša admiral Hajlman. "Dr Braun i ja zapovedamo ovom misijom. Obojica smo ti rekli da ostaneš na 'Njutnu'."
   "A ja sam vama rekao nekoliko puta", uzvrati Ričard čvrsto, "da sam unutar Rame ostavio neke lične stvari koje su mi veoma važne. Osim toga, vi znate podjednako dobro kao i ja da ne postoji ništa što bi ma ko od nas mogao da radi tokom sledećih nekoliko dana. Pošto odluka o odustajanju jednom bude doneta, sve predviđene aktivnosti biće obustavljene. Dobićemo naređenje kada da prekinemo dokovanje i uputimo se na Zemlju."
   "Podsetiću te još jednom", odvrati Oto Hajlman, "da ono što radiš smatram činom neposlušnosti. Kada se budemo vratili na Zemlju, nameravam da protiv tebe..."
   "Prištedi dah, molim te, Oto", prekide ga Ričard. Nije bilo prekora u njegovom glasu. Podesio je svoje svemirsko odelo i počeo da stavlja šlem. Kao i uvek, Franćeska je snimala prizor video kamerom. Bila je čudnovato ćutljiva još od svog privatnog razgovora sa Ričardom pre jednog sata. Činila se odsutna, kao da joj je um negde drugde.
   General O'Tul priđe Ričardu i pruži ruku. "Nismo proveli mnogo vremena zajedno, Vejkfilde", reče on, "ali uvek sam cenio tvoj rad. Neka ti je tamo sa srećom. Nemoj bespotrebno rizikovati."
   Ričarda iznenadi generalov topli osmeh. Očekivao je da će američki oficir oružanih snaga pokušati da ga nagovori da ne ide. "Veličanstveno je u Rami, generale", uzvrati Ričard. "Deluje kao mešavina Grand Kanjona, Alpa i piramida - sve ujedno."
   "Izgubili smo već četiri člana posade", odvrati O'Tul. "Hoću da te vidim ovde živog i zdravog. Bog te blagoslovio."
   Ričard dovrši rukovanje sa generalom, stavi šlem i kroči prema vazdušnoj komori. Nekoliko trenutaka potom, kada je Vejkfild otišao, admiral Hajlman poče da kritikuje generalovo ponašanje. "Razočaravaš me, Majkl", reče on. "Po tom toplom oproštaju mladić je mogao zaključiti da zapravo odobravaš to što čini."
   O'Tul se suoči sa nemačkim generalom. "Vejkfild ima hrabrosti, Oto", reče on. "I ubeđenja. Ne plaši se ni Ramanaca ni disciplinskih sudova MSA. Cenim tu vrstu samopouzdanja."
   "Besmislica", usprotivi se Hajlman. "Vejkfild je galamdžijski i drski školarac. Znaš šta je ostavio unutra? Par onih glupavih šekspirovskih robota. Taj naprosto ne voli da prima naređenja. Hoće sve da radi kako se njemu sviđa."
   "To ga čini vrlo sličnim nama ostalima", primeti Franćeska. Odaja je bila tiha na trenutak. "Ričard je vrlo pametan", reče ona prigušenim tonom. "Verovatno ima razloga što se vraća u Ramu, koje niko od nas ne shvata."
   "Samo se nadam da će se vratiti pre mraka, kao što je obećao", reče Janoš. "Nisam siguran mogu li podneti da izgubim još jednog prijatelja."
   Kosmonauti jedan po jedan izađoše iz prostorije u hodnik. "Gde je dr Braun?" upita Janoš Franćesku dok je koračao kraj nje.
   "Sa Jamanakom i Turgenjevom. Prave nove rasporede dužnosti za povratak kući. Kako smo malobrojni, biće potrebno mnogo preusmeravanja po dužnostima pre no što pođemo." Franćeska se nasmeja. "Čak me je pitao mogu li da budem pomoćni navigacioni inženjer. Možeš li to da zamisliš?"
   "Lako", odvrati Janoš. "U ovom trenutku verovatno bi mogla da naučiš bilo koju inženjersku dužnost."
   Iza njih Hajlman i O'Tul polagano su išli hodnikom. Kada su stigli do ogranka koji je vodio do njihovih privatnih odaja, general O'Tul okrete se da pođe. "Samo trenutak", reče Oto Hajlman. "Treba da popričamo o nečem drugom. Zbog te proklete stvari sa Vejkfildom zamalo da to smetnem s uma. Možeš li da dođeš do mog ureda za otprilike jedan sat?"
   "U suštini", reče Oto Hajlman i pokaza dešifrovani kriptogram na monitoru, "to je velika promena u proceduri Trojstva. Stvar, međutim, nije iznenađujuća. Sada kada znamo mnogo više o Rami, očekivalo bi se da će se raspored unekoliko promeniti."
   "Ali nikada nismo predviđali upotrebu svih pet oružja", odvrati O'Tul. "Dodatni par je ukrcan samo za slučaj zakazivanja prva tri. Tolika megatonaža mogla bi pretvoriti Ramu u paru."
   "To i jeste osnovna namera", reče Hajlman. Zavalio se u stolicu i nasmešio. "Onako između nas", reče on, "mislim da se na generalsko osoblje tamo dole vrši veliki pritisak. Smatra se da su Ramine sposobnosti prvobitno silno potcenjene."
   "Ali zašto žele da stave dva najveća oružja u prolaz za transporter? I jedna megatonska bomba sigurno bi postigla željeni ishod."
   "A šta ako iz nekih razloga ne eksplodira? Mora da postoji rezerva." Hajlman se razdragano nasloni na radni sto. "Mislim da ova promena procedure jasno određuje strategiju. One dve bombe na kraju obezbediće da konstrukciona celina letelice bude u potpunosti uništena - to je neophodno kao jemstvo da Rama neće moći da manevriše posle udara. Ostale tri bombe razmeštene su po unutrašnjosti kako bi se obezbedilo da nijedan deo Rame ne ostane pošteđen. Podjednako je važno da eksplozije dovedu do dovoljne promene brzine kako bi svi preostali komadi promašili Zemlju."
   General O'Tul načas predstavi sebi prizor džinovskog svemirskog broda koji uništava pet nuklearnih bombi. Nije to bila prijatna slika. Jednom, pre petnaest godina, on i dvadeset drugih generala iz VEV-a odleteli su na južni Pacifik da posmatraju eksploziju bombe od sto kilotona. Inženjersko osoblje VEV-a ubedilo je političke vođe i svetsku štampu da je po jedna nuklearna proba neophodna "otprilike svakih dvadeset godina" da bi se proverilo da li će sve staro oružje zaista moći da se upotrebi u slučaju vanredne situacije. O'Tul i njegova grupa posmatrali su demonstraciju, navodno da bi naučili što je više moguće o dejstvu nuklearnog oružja.
   General O'Tul bio je duboko u svojim uspomenama, prisećajući se užasa od koga je osetio trnce po kičmi pred tom vatrenom loptom koja se uzdiže put mirnog neba južnog Pacifika. Nije ni primetio kada mu je admiral Hajlman postavio pitanje. "Izvini, Oto", reče on. "Misli su mi malo odlutale."
   "Pitao sam te šta misliš, koliko će im biti potrebno da daju odobrenje za Trojstvo."
   "Misliš, u našem slučaju?" reče O'Tul u neverici.
   "Razume se", odvrati Hajlman.
   "Ne mogu ni da zamislim", uzvrati O'Tul brzo. "Oružje je uključeno u inventar misije isključivo kao odbrambeno sredstvo od eventualnih neprijateljskih akcija Ramanaca. Čak se sećam i osnovnog scenarija - neizazvan napad tuđinskog svemirskog broda na Zemlju, sa korišćenjem oružja visoke tehnologije koja nadilaze sposobnosti naše odbrane. Trenutna situacija je u potpunosti drugačija."
   Nemački admiral stade da proučava američkog kolegu. "Niko nije do sada mogao da zamisli svemirski brod Ramu na kursu sudara sa Zemljom", reče Hajlman. "Ukoliko ne izmeni putanju, izbušiće ogromnu rupu u površini i baciti uvis toliku prašinu da će temperatura iznad čitavog sveta značajno opasti tokom nekoliko godina... tako bar naučnici kažu."
   "Ali to je besmisleno", pobuni se O'Tul. "Čuo si raspravu tokom nedavne konferencije. Nijedna razumna osoba ne veruje da će Rama zaista udariti u Zemlju."
   "Sudar je samo jedan od nekoliko scenarija katastrofe. Šta bi ti učinio da moraš da doneseš odluku? Uništenje Rame je jedino bezbedno rešenje. Niko ne gubi."
   Vidljivo potresen razgovorom, Majkl O'Tul se povuče sa sastanka sa admiralom Hajlmanom i pođe do svoje sobe. Prvi put otkako je došao u vezu sa misijom "Njutn", O'Tul pomisli da će mu možda stvarno biti naređeno da upotrebi svoj RQ kod kako bi aktivirao oružje. Nikada ranije, čak ni na trenutak, nije mu palo na pamet da su bombe u metalnim kontejnerima u stražnjem delu vojnog broda išta više od sredstva sa umanjenje straha civilnih političara.
   Dok je sedeo za kompjuterskim terminalom u svojoj kabini, zabruinuti O'Tul priseti se reči Armanda Urbine, meksičkog mirovnog aktiviste, koji je zagovarao potpuno razoružanje nuklearnog arsenala VEV. "Kao što smo videli i u Rimu i u Damasku", rekao je senjor Urbina, "ukoliko oružje postoji, može se upotrebiti. Samo ako oružja uopšte nema može biti jemstva da ljudska bića nikada više neće trpeti užase nuklearnog uništenja."
   Ričard Vejkfild nije se vratio pre spuštanja noći na Rami. Pošto je komunikacionu stanicu Beta uragan izbacio iz upotrebe ("Njutn" je posmatrao otapanje Cilindričnog mora i nastajanje olujnih vetrova telemetrijskim uređajima relejno vezanim preko stanice Beta pre nego što je ova zamukla), Ričard je izišao iz dometa komunikacija kada se našao na pola puta preko Središnje nizije. Njegova poslednja poruka Janošu Taboriju, koji se dobrovoljno prijavio da opslužuje komunikacionu vezu, bila je tipično vejkfildovska. Dok su signali iz unutrašnjosti Rame slabili, Janoš je, lakim tonom, pitao Ričarda kako želi da ga upamte 'njegovi obožavaoci' u slučaju da ga 'proguta Veliki galaktički zloduh'.
   "Reci im da sam voleo Ramu ne mudro, već predobro", uzviknu Ričard u svoj komunikator.
   "Šta to bi?" bio je zbunjen Oto Hajlman. Admiral je došao po Janoša da rasprave neki inženjerski problem na "Njutnu".
   "Uništio ju je", reče Janoš, pokušavajući bez uspeha da ponovo dobije signal.
   "Ko je koga uništio... o čemu to pričaš?"
   "Nije bitno", odgovori Janoš, okrete se u stolici i zalebde u vazduhu. "A sada, šta mogu da učinim za vas, Herr admirale?"
   Okolnost da se Ričard nije vratio nikoga nije zabrinula sve do nekoliko sati posle sledeće ramanske zore. Kosmonauti koji su ostali na "Njutnu" ubedili su sebe prethodne noći da se Vejkfild zaneo nekim poslom ("Verovatno popravlja komunikacionu stanicu Beta", predloži Janoš objašnjenje), izgubio račun o vremenu i odlučio da ne pođe sam na put noću. Ali kada se izjutra nije vratio, mračne slutnje počeše da prožimaju članove posade.
   "Ne znam zašto to ne priznamo", reče Irina Turgenjeva posle dužeg ćutanja svih prisutnih za vreme obeda. "Ni Vejkfild se neće vratiti. Štagod da je uhvatilo Takagišija i de Žardanovu, uhvatilo je i njega."
   "To je smešno, Irina", odvrati strasno Janoš.
   "Da", reče ona. "To si stalno govorio. Još od samog početka, kada je general Borzov isečen u komade. Zatim je posredi bio nesrećan slučaj kada je rakoliki biot napao Vilsona. Onda je kosmonaut de Žardanova nestala je u prolazu..."
   "Slučajnosti", povika Janoš, "sve slučajnosti!"
   "Ti si glup, Janoše", povika Irina na njega. "Svemu i svakome veruješ. Treba da raznesemo ovu prokletu stvar u paramparčad pre nego što donese još..."
   "Prekinite, prekinite", reče Dejvid Braun kada je dvoje istočnoevropskih kolega nastavilo da raspravlja u istom tonu.
   "U redu je", dodade general O'Tul. "Svi smo malo napeti. Nema potrebe da se svađamo."
   "Hoće li iko poći da potraži Ričarda?" emocionalni Janoš postavi pitanje nikome posebno.
   "Ko bi bio toliko lud..." poče Irina.
   "Ne", umeša se admiral Hajlman čvrsto. "Rekao sam mu da je ta poseta neovlaštena i da nećemo poći za njim ni pod kakvim uslovima. Osim toga, dr Braun i dvoje pilota kažu mi da jedva možemo da odletimo sa dva 'Njutnova' broda kući uz osoblje koje nam je preostalo - a njihova analiza pretpostavljala je da je Vejkfild sa nama. Ne smemo više rizikovati."
   Nastala je duga i turobna tišina za trpezarijskim stolom. "Planirao sam da ovo saopštim svima kada obrok bude gotov", reče konačno Dejvid Braun i ustade pokraj stolice, "ali izgleda mi da bi grupi i sada koristile dobre vesti. Pre jedan sat primili smo naređenja. Treba da pođemo prema Zemlji za S-14 dana, dakle kroz nešto manje od jednu sedmicu. Do tada ćemo uvežbavati osoblje za nove zadatke, odmoriti se za povratak kući i obezbediti da svi inženjerski sistemi 'Njutna' funkcionišu kako treba."
   Kosmonauti Turgenjeva, Jamanaka i Sabatinijeva pokličem izraziše odobravanje. "Ako se u međuvremenu ne predviđa povratak na Ramu", upita Janoš, "zbog čega toliko čekamo? Sigurno bismo se mogli dobro pripremiti i za tri do četiri dana."
   "Ako sam dobro shvatio", odvrati dr Braun, "dvojica naših vojnih kolega imaju poseban zadatak koji će im oduzeti najveći deo vremena - a i ponešto od našeg - tokom sledeća tri dana." Bacio je pogled na Hajlmana. "Hoćeš li da im kažeš?"
   Admiral Hajlman ustade sa svog mesta. "Treba najpre da raspravim pojedinosti sa generalom O'Tulom", reče on zvonkim glasom. "Objasnićemo to svima izjutra."
   O'Tulu nije bilo potrebno da mu Hajlman pokaže poruku koja je stigla pre samo dvadeset minuta. Znao je šta u njoj stoji. U saglasnosti sa predviđenom procedurom, tamo su se nalazile samo tri reči: Produžiti sa Trojstvom.
   

54. JEDNOM HEROJ
   Majkl O'Tul nije mogao da zaspi. Preturao se po krevetu, puštao omiljenu muziku i ponavljao nebrojeno puta "Zdravomariju" i "Oče naš". Ništa nije vredelo. Žudeo je za nekim skretanjem misli, nečim što će ga naterati da zaboravi na dužnosti i da da duši malo oduška.
   "Produžiti sa trojstvom", reče on sebi najzad i usredsredi se na pravi razlog svog nemira. Šta je to tačno značilo? Upotrebiti telekomandovane viljuškare, otvoriti kontejnere, izvaditi oružje (bilo je otprilike veličine frižidera), proveriti podsisteme, staviti bombe u nosače, preneti ih do glavčine Rame, prebaciti do lifta za velike terete...
   I šta još? - pomisli on. Još jedna stvar. Neće oduzeti više od minuta po svakom oružju, ali bila je daleko najvažnija. Svaka bomba imala je udvojene male numeričke tastature sa strane. On i admiral Hajlman trebalo je da upotrebe tastature da ubace posebne redoslede brojeva - to se nazivalo RQ kodom - pre nego što se oružje moglo aktivirati. Bez tih kodova bombe bi ostale apsolutno usnule zauvek.
   Prvobitne rasprave da li terba uključiti nuklearno oružje ili ne u ograničene zalihe "Njutna" odjekivale su nedeljama po hodnicima vojnih štabova VEV. Glasanje koje je usledilo okončano je neznatnom većinom. Odlučeno je da "Njutn" ponese nuklearno oružje, ali da bi se stišala sveopšta zabrinutost, rešeno je i da se sprovedu oštre bezbednosne mere koje će ga sačuvati od neovlašćene upotrebe.
   Tokom istih sastanaka, vojno rukovodstvo VEV izbeglo je pobunu javnosti tako što je kao strogo poverljivu klasifikovalo činjenicu da "Njutn" nosi nuklearne bombe na svoj sastanak sa Ramom. Čak ni civilnim članovima posade "Njutna" nije rečeno za postojanje oružja.
   Tajna radna grupa za bezbednosne procedure Trojstva sastala se sedam puta na četiri različita mesta širom sveta pre lansiranja "Njutna". Da bi postupak korišćenja učinili neosetljivim na neispravne elektronske signale, za aktiviranje oružja odabrane su ručne komande. Na taj način ni ludak na Zemlji ni prestravljeni kosmonaut na "Njutnu" nije mogao aktivirati proces prostom elektronskom komandom. Trenutni šef personala VEV, blistavi, ali bezosećajni privrženik discipline po imenu Kazuo Norimoto, izrazio je zabrinutost da je bez elektronskih komandi vojska previše zavisna od ljudi odabranih za misiju. Međutim, uveravali su ga da je daleko bolje zavisiti od nekog oficira na "Njutnu" nego se brinuti zbog teroriste ili fanatika koji bi nekako saznao za šifru za aktiviranje.
   Ali šta ako nekog od vojnih oficira misije "Njutn" zahvati panika? Kako zaštititi sistem od jednostranog čina nuklearnog rata nekog člana posade? Kada su rasprave okončane, odabrani bezbednosti sistem bio je relativno jednostavan. Biće tri vojna oficira u posadi. Svako od njih imaće RQ kod poznat samo njemu. Ručno uneseni podaci bilo koja dva od tih dugih brojčanih nizova aktiviraće oružje. Sistem je na taj način bio zaštićen i od neposlušnog i od preplašenog oficira. To je delovalo kao potpuno sigurno rešenje.
   Ali naša trenutna situacija nikada nije uzeta u obzir u analizama mogućih slučaja, pomisli O'Tul, dok je ležao na ležaljki. U slučaju ma kakve opasnosti, bilo vojne ili civilne, svaki od nas trebalo je da odredi zamenika i da ga uputi u svoj kod. Ali ko je mogao da pomisli da je operacija slepog creva opasna? Valerijev RQ umro je sa njim. Što znači da sada sistem zahteva dvojicu od dvojice.
   O'Tul se preturi na stomak i pritisnu lice u jastuk. Sada je jasno shvatao zbog čega je još budan. Ako ne ubacim svoj kod, bombe se ne mogu upotrebiti. Prisetio se ručka na vojnom brodu sa Valerijem Borzovim i Otom Hajlmanom tokom spokojnog putovanja prema Rami. "Reč je o savršenom spoju discipline i uravnoteženosti", našalio se sovjetski general, "i to je verovatno odigralo ulogu u našem ličnom izboru. Oto će povući obarač na najmanju provokaciju, a ti, Majkl, bićeš u agoniji oko moralnosti makar ti i život bio ugrožen. Ja sam tu da razrešim čvor."
   Ali ti si mrtav, reče general O'Tul sebi, a nama je naređeno da aktiviramo bombe. Digao se sa ležaljke i prišao radnom stolu. Kao što je radio čitavog života kada bi se našao suočen sa donošenjem neke teške odluke, O'Tul izvadi malu elektronsku beležnicu iz džepa i napravi dve kratke liste, jednu koja je sumirala razloge da sledi naređenja za uništenje Rame i drugu koja je sadržala razloge protiv toga. Nije imao strogo logičkih razloga da se suprotstavi naredbi za uništenje - džinovska letelica verovatno je beživotna mašina, troje njegovih kolega gotovo je sigurno mrtvo, a nagoveštena je nipošto bezazlena pretnja Zemlji. Ali O'Tul je ipak oklevao. Bilo je nečeg u ispoljavanju tako izrazitog neprijateljstva što je vređalo njegova osećanja.
   Vratio se na ležaljku i okrenuo na leđa. Dragi bože, pomoli se on, zagledan u tavanicu, kako da znam šta je ispravno u ovoj situaciji? Molim te, pokaži mi put.
   Samo trideset sekundi pošto ga je probudio jutarnji alarm, Oto Hajlman začu blago kucanje po vratima. General O'Tul uđe nekoliko trenutaka potom. Amerikanac je već bio obučen. "Rano si ustao, Majkl", reče admiral Hajlman, pipajući za jutarnjom kafom, koja se već pet minuta automatski grejala.
   "Želeo sam da porazgovaram sa tobom", reče O'Tul prijatnim glasom. Uviđavno je sačekao da Hajlman uzme kafu.
   "O čemu?" upita admiral.
   "Želeo bih da odložiš jutarnji sastanak."
   "Zašto?" odvrati Hajlman. "Potrebna nam je pomoć ostatka posade, kao što smo ti i ja zaključili sinoć. Što duže čekamo sa početkom, veći su izgledi da će nam odložiti polazak."
   "Još nisam spreman", reče O'Tul.
   Obrve admirala Hajlmana se namrgodiše. Ispio je dugi gutljaj kafe i osmotrio sadruga. "Shvatam", reče on tiho. "A šta ti je još potrebno pre nego što budeš spreman?"
   "Hteo bih da porazgovaram sa nekim, možda sa generalom Norimotom, da bih shvatio zbog čega uništavamo Ramu. Znam da smo ti i ja juče razgovarali o tome, ali hoću da čujem razloge osobe koja daje naređenja."
   "Dužnost je oficira da sledi naređenja. Postavljanje pitanja može se smatrati za prekršaj discipline..."
   "Shvatam ja sve to, Oto", prekide ga O'Tul, "ali nismo u ratnom stanju. Ne odbijam da se pokorim naredbi. Samo želim da budem siguran..." Glas mu se utiša i O'Tul se zagleda u daljinu.
   "Siguran u šta?" upita Hajlman.
   O'Tul duboko udahnu. "Siguran da radim pravu stvar."
   Organizovan je video sastanak sa Norimotom i uobičajeni skup posade "Njutna" je odložen. Pošto je u Amsterdamu bila duboka noć, prošlo je neko vreme pre nego što je šifrovana poruka mogla biti poslata i predstavljena šefu osoblja VEV. Na svoj tipični način, general Norimoto je zatim zahtevao još nekoliko sati da pripremi svoj odgovor, kako bi mogao da dobije "zajedničko mišljenje osoblja" o onome što će reći generalu O'Tulu.
   General i admiral Hajlman sedeli su zajedno u vojnom kontrolnom centru "Njutna" kada je počela Norimotova emisija. General Norimoto bio je odeven u punu vojnu uniformu. Nije se nasmešio kada je pozdravio oficire "Njutna". Stavio je naočare i počeo da čita pripremljeni tekst.
   "Generale O'Tule, pažljivo smo razmotrili pitanja sadržana u vašoj poslednjoj emisiji. Sve vaše nedoumice nalazile su se na spisku tema razmatranih ovde na Zemlji pre nego što smo doneli odluku da nastavimo sa 'Trojstvom'. Prema posebnim uslovima sadržanim u operativnim protokolima MSA-VEV, vi i ostatak vojnog personala 'Njutna' trenutno ste deo mog posebnog osoblja; prema tome, ja sam vaš naredbodavni oficir. Poruku koja vam je odaslata morate smatrati naređenjem."
   Na licu generala Norimota načas se pojavi titraj osmeha. "Pa ipak", nastavi on da čita, "zbog značaja akcije sadržane u naređenju i vaše očevidne zabrinutosti u vezi sa njenim posledicama, evo tri obrazloženja koja bi trebalo da vam pomognu da shvatite našu odluku:
   Jedan. Ne znamo da li je Rama prijateljski ili neprijateljski nastrojen. Nemamo načina da dođemo do dodatnih podataka koji nam mogu pomoći da to razrešimo.
   Dva. Rama juri prema Zemlji. Mogao bi udariti u našu matičnu planetu, preduzeti neprijateljske akcije pošto se jednom nađe u našoj okolini, ili izvršiti dobročinstva o kojima u ovom času ne možemo ništa znati.
   Tri. Izvođenjem 'Trojstva' dok je Rama još na deset ili više dana daleko, možemo jemčiti bezbednost planete, bez obzira na Ramine namere ili buduće akcije."
   General je zastao na najkraći trenutak. "To je sve", zaključi on. "Nastavite sa 'Trojstvom'."
   Ekran se ugasi. "Jesi li zadovoljan?" upita Hajlman.
   "Pretpostavljam", uzdahnu O'Tul. "Nisam čuo ništa novo, ali drugo nije trebalo ni da očekujem."
   Admiral Hajlman pogleda na sat. "Protraćili smo gotovo čitav dan", reče on. "Hoćemo li da održimo sastanak posade posle večere?"
   "Bolje ne", odvrati O'Tul. "Ova epizoda me je iznurila, a sinoć jedva da sam uopšte spavao. Više bih voleo da sačekamo do jutra.
   Ujutro, general O'Tul nije došao na sazvani sastanak posade. Telefonirao je Hajlmanu i zamolio generala da nastavi raspravu bez njega. O'Tul se izvinio da je 'gadno pokvario stomak'. Sumnjao je da admiral Hajlman veruje u njegovo opravdanje, ali to zapravo nije bilo bitno.
   O'Tul je pratio sastanak na televizoru u svojoj kabini i nijednom ga nije ni prekinuo da bi nešto rekao. Činilo se da nijedan kosmonaut nije iznenađen što "Njutn" nosi nuklearni arsenal. Hajlman je temeljito objasnio šta treba da se radi. Zatražio je pomoć Jamanake i Taborija, kao što su se dogovorili on i O'Tul, i u kratkim crtama izložio redosled događaja koji će biti zaključeni upotrebom oružja u unutrašnjosti Rame za sedamdeset dva sata. To bi posadi ostavilo još tri dana da se pripremi za polazak.
   "Kada će bombe eksplodirati?" upita nervozno Janoš Tabori pošto je admiral Hajlman završio.
   "Biće podešene da eksplodiraju šezdeset sati posle našeg predviđenog polaska. Prema analitičkim modelima, trebalo bi da izađemo iz oblasti razletanja odlomaka za dvanaest sati, ali iz razloga bezbednosti određeno nam je u proceduri da oružje ne bude aktivirano dok se ne budemo nalazili na dvadeset četiri časa leta odavde... Ukoliko nam polazak bude odložen zbog neke krize, uvek možemo poništiti vreme detonacije elektronskom komandom."
   "To zvuči ospokojavajuće", primeti Janoš.
   "Ima li još pitanja?" upita Hajlman.
   "Samo jedno", reče Janoš. "Dok razmeštamo stvari po unutrašnjosti Rame, pretpostavljam da bi bilo u redu ako malo pogledamo unaokolo u potrazi za našim izgubljenim prijateljima. U slučaju da možda lutaju..."
   "Rokovi su vrlo uski, kosmonaute Tabori", odvrati admiral, "a za samo postavljanje u unutrašnjosti Rame imamo na raspolaganju tek nekoliko sati. Na nesreću, zbog odlaganja početka ove opercije, instaliraćemo oružje na predviđeni položaj dok u Rami bude mrak."
   Sjajno, pomisli O'Tul u svojoj kabini. Još jedna stvar na moju dušu. Ali, sve u svemu, admiral Hajlman je izvanredno vodio sastanak. Baš lepo što Oto ništa nije rekao o kodu, pomisli O'Tul. Verovatno je zaključio da ću se opametiti. I po svoj prilici je u pravu.
   Kada se O'Tul probudio posle kratkog spavanja, već je prošao ručak i on je umirao od gladi. Nije bilo nikog u trpezariji osim Franćeske Sabatini; dovršavala je kafu i proučavala neke inženjerske podatke na kompjuterskom monitoru.
   "Jesi li bolje, Majkl?" upita ona kada ga je ugledala.
   Klimnuo je. "Šta to čitaš?" upita O'Tul.
   "Uputstvo za izvršni softver", odvrati Franćeska. "Dejvid se veoma brine da bez Vejkfilda nećemo znati čak ni da li 'Njutnov' softver radi ispravno ili ne. Sada učim kako da očitam dijagnostički izlaz samotestiranja."
   "Auf", zviznu O'Tul. "To je poprilično teško za jednog novinara."
   "Pa baš i nije toliko zapetljano." Franćeska se nasmeja. "A i izuzetno je logično. Možda ću u sledećoj karijeri biti inženjer."
   O'Tul napraviu sebi sendvič, uze pakovanje mleka i pridruži se Franćeski za stolom. Stavila je ruku na njegovu podlakticu. "Kada već pričamo o budućim karijerama, Majkl, jesi li razmislio o svojoj?"
   On je pogleda upitno. "O čemu to pričaš?"
   "Nalazim se u stupici svoje uobičajene profesionalne nedoumice, dragi moj prijatelju. Moje dužnosti kao novinara u neposrednom su sukobu sa mojim osećanjima."
   O'Tul prestade da žvaće. "Hajlman ti je rekao?"
   Klimnula je. "Nisam glupa, Majkl. Otkrila bih pre ili kasnije. A to je velika, velika priča. Možda jedna od najvećih na misiji. Možeš li da predstaviš sebi naslov večernjih novina: 'Američki general odbija da izvrši naređenje da uništi Ramu. Direktan prenos u pet!'?"
   General poče da se brani. "Nisam odbio. Procedura 'Trojstva' ne zahteva da ubacim kod sve dok oružje ne bude izvađeno iz kontejnera..."
   "I bude sremno za smeštanje u nosače", dovrši Franćeska rečenicu. "Što će se dogoditi kroz otprilike osamnaest časova. Sutra izjutra, ako sam tačno izračunala... Nameravam da budem u blizini kako bih snimala taj istorijski događaj." Digla se od stola. "I, Majkl, ukoliko se to pitaš, nisam pomenula tvoju poruku Norimotu ni u jednom izveštaju. Možda ću tvoj razgovor sa njim pomenuti u svojim memoarima, ali njih neću objaviti bar u sledećih pet godina."
   Franćeska se okrete i zagleda pravo u O'Tulove oči. "Preko noći ćeš se od međunarodnog heroja pretvoriti u propalicu, prijatelju moj. Nadam se da se vrlo, vrlo pažljivo razmotrio svoju odluku."
   
   

55. MIKAELOV GLAS
   General O'Tul proveo je po podne u svojoj kabini i pratio na monitoru kako Tabori i Jamanaka proveravaju nuklearno oružje. Bio je izuzet, zbog svog navodnog poremećaja stomaka, sa propisanog zadatka provere nuklearnog oružja. Procedura je bila iznenađujuće jednostavna i neposredna; nikome ne bi palo na pamet da joj je cilj da se uništi najveličanstvenija konstrukcija koju je čovečanstvo ikada ugledalo.
   Pre večere O'Tul posla poziv svojoj ženi. "Njutn" se sada velikom brzinom približavao Zemlji i kašnjenje između predaje i prijema bilo je kraće od tri minuta. Staromodni dvosmerni razgovori ponovo su postali mogući. Njegov razgovor sa Ketlin bio je srdačan i ticao se svakidašnjih stvari. General O'Tul nakratko pomisli da podeli svoju moralnu dilemu sa ženom, ali je shvatio da videofon nije siguran i odlučio je da to ne učini. Oboje su izrazili uzbuđenje što će se ponovo videti u bliskoj budućnosti.
   General je večerao sa posadom. Janoš je bio u jednom od svojih galamdžijskih raspoloženja i zabavljao je ostale pričama o popodnevu sa "mecima", kako je uporno nazivao nuklearne bombe. "U jednom času", reče Janoš Franćeski, koja se neprekidno smejala otkako je priča počela, "poslagali smo sve metke na tlo i poređali ih u niz, kao domine. Tako sam prepao Jamanaku da se usrao od straha. Preturio sam prednju i sve ostale su odmah popadale, klang, bang, u svim pravcima. Hiro je bio sigurn da će eksplodirati."
   "Zar nisi pomislio da možeš da oštetiš neku kritičnu komponentu?" upita Dejvid Braun.
   "Nisam", odvrati Janoš. "Uputstva koja mi je dao Hajlman kažu da ne bih mogao da oštetim te stvari ni da ih bacim sa vrha Trampovog tornja. Osim toga", dodade on, "još nisu funkcionalne. Je li tako, Herr admirale?"
   Hajlman klimnu, a Janoš se baci na novu priču. General O'Tul odluta u mislima, uzalud se upirući da odagna poređenje tih metalnih predmeta na vojnom brodu sa pečurkastim oblakom na Pacifiku...
   Franćeska prekide njegovo sanjarenje. "Imaš hitan poziv na privatnoj vezi, Majkl", reče ona. "Predsednik Botvel će govoriti kroz tobom za pet minuta."
   Razgovor za stolom se prekide. "Pa", reče Janoš sa osmehom, "mora biti da si krupna zverka. Ne poziva pucač Botvel bilo koga."
   General O'Tul se pristojno izvini svima za stolom i ode u svoju kabinu. Mora biti da zna, razmišljao je dok je nestrpljivo čekao na vezu. Ali, razume se. On je predsednik Sjedinjenih Država.
   O'Tul je bio obožavatelj bezbola, a njegov omiljeni tim bili su Red Soksi iz Bostona. Bezbol je ukinut u jeku Velikog haosa, godine 2141, ali nova grupa vlasnika vratila je lige četiri godine kasnije. Kada je Majkl imao šest godina, 2148, njegov otac odveo ga je do Fenvej Doma da gleda utakmicu između red Soksa i havanskih Hurikejna. Bio je to početak životne ljubavi za O'Tula.
   Šerman Botvel bio je levoruku pucač za Red Sokse između 2172. i 2187. Bio je izuzetno popularan. Rođen je u Misuriju, a njegova prirodna skromnost i staromodna posvećenost teškom radu bili su isto tako izuzetni kao i 527 pogodaka koje je postigao tokom svojih šesnaest godina u prvoj ligi. Tokom poslednje godine njegove bezbol karijere, Botvelova žena poginula je u užasnoj nesreći na moru. Šermanova odluka bez ikakvog roptanja da se posveti odgovornosti podizanja dece kao jedini roditelj bila je hvaljena na sve strane.
   Tri godine kasnije, kada se oženio Lindom Blek, dragom kćerkom guvernera Teksasa, mnogima je postalo očigledno da Šerman ima na umu političku karijeru. Napredovao je velikom brzinom. Najpre pomoćnik guvernera, a zatim guverner i predsednički kandidat. Godine 2196. ubedljivom većinom izglasan mu je pristup u Belu kuću; predviđalo se da će glatko pobediti kandidata hrišćanskih konzervativaca na idućim opštim izborima 2200.
   "Halo, generale O'Tule", reče čovek u plavom odelu, sa prijateljskim osmehom, koji se pojavio na ekranu. "Ovde Šerman Botvel, tvoj predsednik."
   Predsednik nije koristio beleške. Nagao se napred u jednostavnoj stolici, laktova oslonjenih na butine i šaka sklopljenih ispred sebe. Govorio je kao da sedi pored generala O'Tula u nečijoj dnevnoj sobi.
   "Pratio sam misiju 'Njutn' sa velikim zanimanjem - kao i svi ostali u mojoj porodici, uključujući Lindu i četvoro dece - još od lansiranja. Ali naročito sam pažljiv postao u poslednjih nekoliko nedelja, otkako ssu se tragedije okomile na vas i vašim hrabrim kolegama. Uf, uf. Ko bi ikada i pomislio da takve stvari kao što je ramanski brod mogu uopšte da postoje. Stvarno je to neverovatno...
   Uglavnom, ako sam dobro razumeo naše predstavnike u VEV-u, izdata je naredba da se uništi Rama. Ja znam da se takve odluke ne donose lako i da zahtevaju ogromnu odgovornost od ljudi kao što ste ti. Pa ipak, ubeđen sam da je to pravi potez.
   Da, generale moj, ja znam da je to ispravno. A tu vam je i moja kćerka Kortni - ima osam godina - koja se budi se morama skoro svake noći. Gledali smo kada ste pokušavali da uhvatite onog bi-ota, onog što izgleda kao rak, i jao, to je bilo stvarno užasno. Sada Kortni zna - sve je bilo na televiziji - da Rama ide di-rektno na Zemlju i stvarno se plaši. Prestravljena je. Misli da će čitavu državu preplaviti te stvari što liče na rakove i da će nju i njene prijatelje raskomadati kao novinara Vilsona.
   Govorim vam sve ovo, generale, zato što znam da ste suočeni sa velikom odlukom. A čuo sam u poverenju da možda oklevate da uništite taj đavolski svemirski brod i sva njegova čuda. Ali, generale, ja sam pričao Kortni o vama. Rekao sam joj da ćete vi i vaša posada razneti Ramu u parčiće znatno pre nego što stigne do Zemlje.
   Zato sam zvao. Da vam kažem da računam na tvas. Baš kao i Kortni."
   General O'Tul je mislio, pre nego što je saslušao predsednika, da će moći da iskoristi njegov poziv i izložiti svoju nedoumicu pred vođom naroda Amerike. Zamišljao je da bi čak mogao da upita pucača Botvela o prirodi vrste koja uništava da bi se zaštitila pred pretnjom koja nije mnogo verovatna. Ali posle praktično savršenog kratkog govora bivšeg igrača bezbola, O'Tul nije imao ništa da kaže. Kako da odbiješ da uslišiš takvu molbu? A sve Kortni Botvel sa čitave planete računale su na njega.
   Pošto je odspavao pet sati, O'Tul se probudi u tri časa. Bio je svestan da je suočen sa najvažnijim odlukom svog života. Činilo mu se da je sve što je dotad radio, njegova karijera, religijske studije, čak i porodične delatnosti, predstavljalo samo pripremu za ovaj trenutak. Bog mu je poveruo veliku odluku. Ali šta je Bog želeo da učini? O'Tulovo čelo obli se znojem kada je klekao pred Isusovom slikom na krstu iza stola.
   Dragi Gospode, reče on i ozbiljno sklopi dlanove, čas mi se primakao, a ja i dalje ne vidim jasno volju tvoju. Bilo bi mi lako da samo sledim naređenja koja su mi data i da učinim ono što svi žele. Ali da li je to i tvoja želja? Kako da budem siguran?"
   Majkl O'Tul sklopi oči i poče da se moli da mu se ukaže pravac, sa žarom koji je prevazilazio sve što je do tada osetio. Dok se molio, prisetio se drugog vremena, pre mnogo godina, kada je bio mladi pilot koji je radio u okviru privremenih mirovnih snaga u Gvatemali. O'Tul i njegovi ljudi probudili su se jednog jutra i otkrili da su njihovu malu vazduhoplovnu bazu potpuno opkolili desničarski teroristi koji su pokušavali da obore na kolena mladu i neiskusnu demokratsku vladu. Subverzivci su želeli avione. U zamenu za njih jemčiće bezbedan prolaz za O'Tula i njegove ljude.
   Major O'Tul uzeo je petnaest minuta da razmisli i da se pomoli pre nego što je odlučio da se upusti u borbu. U nastaloj bitki avioni su uništeni, a gotovo polovina njegovih ljudi je izginula, ali simboličko uporište protiv terorizma ohrabrilo je mladu vladu i mnoge druge u Srednjoj Americi u vreme kada su se siromašne zemlje očajnički borile da prevaziđu opustošenost posle dve decenije krize. O'Tul je dobio orden časti, najviše odlikovanje VEV-a, za svoje poduhvate u Gvatemali.
   Na palubi "Njutna", mnogo godina kasnije, proces odlučivanja generala O'Tula bio je znatno manje jednostavan. U Gvatemali mladi major nije morao mnogo da se pita o moralnosti svoga čina. Međutim, dobijeno naređenje da uništi Ramu bilo je sasvim drugačije. Prema O'Tulovom mišljenju, tuđinski brod nije preduzeo nikakve ratoborne korake. Osim toga, on je znao da je naredba bila zasnovana pre svega na dva činioca: strahu od toga šta bi Rama mogao da učini i galami ksenofobičnog javnog mnjenja. Istorijski posmatrano, i strah i javno mnjenje bili su na rđavom glasu zbog svoje nepostojanosti u pogledu moralnosti. Kada bi nekako mogao da dozna šta je prava namera Rame, onda bi mogao...
   Pod slikom Isusa iza radnog stola u njegovoj kabini nalazio se mali kip mladog čoveka kovrdžave kose i krupnih očiju. Ta figura svetog Mikaela od Sijene pratila je O'Tula na svim putovanjima na koja je išao otkako se venčao sa Ketlin. Kada mu je pogled pao na statuu, u glavi mu se rodi jedna pomisao. General O'Tul otvori jednu ladicu u svom stolu i izvadi elektronsku svetu knjigu. Uključio je napajanje, proverio meni svete knjige i pristupio listi propovedi Svetog Mikaela.
   Pod odrednicom 'Rama' general pronađe skupinu različitih srodnih referenci. Onu koju je tražio bila je jedina označena masnim slovima. Taj referenca predstavljala je znamenitu svečevu 'Raminu propoved', izrečenu u logoru pred grupom od pet hiljada Mikealovih sledbenika tri nedelje pre holokasta u Rimu. O'Tul poče da čita.
   "Moje današnje obraćanje želim da posvetim temi koju je pomenula sestra Džudi na našem savetu, naime, šta je osnova moje izjave da bi vanzemaljski svemirski brod zvani Rama mogao lako biti prva obznana drugog dolaska Hristovog. Shvatite da u ovom času nemam nikakvih jasnih otkrovenja ni u jednom, ni u drugom smeru; međutim, Bog mi je nagovestio da će glasnici sledećeg dolaska Hrista morati da budu izuzetni, ili ih narodi Zemlje uopšte neće opaziti kao takve. Puki anđeo ili dva što duvaju u trube na nebu neće biti dovoljni. Glasnici moraju počiniti zaista spektakularne stvari da bi privukli pažnju.
   Postoji prethodni slučaj, utvrđen u proročanstvima Starog zaveta, koja previđaju dolazak Hrista, o proročanskim najavama što se obznanjuju na nebu. Ilijine kočije behu Rama tih vremena. One su, u tehnološkom pogledu, podjednako nadmašivale mogućnosti poimanja posmatrača kao što je to danas sa Ramom slučaj. U tom smislu, postoji određena skladnost, simetrija koja nije bez saglasnosti sa Božjim redom.
   Ali ono što je najvećma ulilo nadu u vezi sa dolaskom prvog svemirskog broda Rama pre osam godina - a kažem 'prvog' zato što sam siguran da će ih biti još - jeste okolnost da je taj dolazak nagnao čovečanstvo da o sebi počne da razmišlja u vanzemaljskoj perspektivi. Prečesto ograničavamo sopstvene predstave Boga, pa, shodno tome, i sopstvene duhovnosti. Mi pripadamo Vaseljeni. Mi smo njena deca. Čista je slučajnost to što su se naši atomi uzdigli do svesti ovde, na ovoj posebnoj planeti.
   Rama nas prisiljava da razmišljamo o sebi, i o Bogu, kao o bićima Vaseljene. Znamenje je Njegove mudrosti to što upravo sada šalje takvog glasnika. Jer kao što sam rekao mnogo puta, već mnogo kasnimo sa svojom konačnom evolucijom, sa shvatanjem da je čitava ljudska rasa jedinstveni organizam. Pojavljivanje Rame novi je signal da je došlo vreme da se promenimo i da počnemo konačnu evoluciju."
   General O'Tul spusti svetu knjigu i protrlja oči. Čitao je propoved i ranije, zapravo neposredno pre nego što će se u Rimu sresti sa papom, ali mu se nekako tada nije činio toliko važna kao sada. Dakle, šta si ti, Ramo? - upita se on. Pretnja po Kortni Botvel ili glasnik Hristovog drugog dolaska?
   Tokom sata pre doručka general O'Tul je i dalje oklevao. Uistinu nije znao kakva će mu biti odluka. Na njemu je teško počivala činjenica da mu je upućeno neposredno naređenje pretpostavljenog oficira. O'Tul je bio sasvim svestan da se zakleo, kada se prihvatio dužnosti, ne samo da će izvršavati naređenja, već i da će braniti sve Kortni Botvel sa cele planete. Da li je imao ikakvih dokaza da je ova posebna naredba toliko nemoralna da treba da prekrši datu zakletvu?
   Sve dok je general O'Tul o Rami mislio kao o običnoj mašini, nije bilo preteško da učestvuje u njegovom uništenju. Na kraju krajeva, taj čin neće ubiti nijednog Ramanca. Ali šta je ono Vejkfild rekao? Da je ramanski svemirski brod verovatno inteligentniji od ijednog živog bića na Zemlji, uključujući tu i ljude? A zar ne bi trebalo da nadmoćna mašinska inteligencija ima posebno mesto među Božjim tvorevinama, možda čak iznad nižih oblika života?
   General O'Tul najzad popusti pred umorom. Naprosto mu nije preostalo dovoljno energije da se uhvati ukoštac sa beskonačnom bujicom pitanja bez odgovora. Uz oklevanje, odlučio je da prekine unutrašnju raspravu i da se pripremi da izvrši naređenja.
   Njegov prvi čin bio je da upamti svoj RQ kod, posebni niz od 50 celih brojeva između 0 i 9 koji su znali samo on i procesori unutar nuklearnog oružja. O'Tul je lično uneo svoj kod i proverio da li je ispravno zapamćen u svakom oružju pre nego što je misija "Njutn" lansirana sa Zemlje. Niz brojeva bio je dug da bi se sasvim smanjili izgledi da se on otkrije elektronskom rutinom za pretraživanje. Svakom vojnom oficiru sa "Njutna" savetovano je da načini takav niz koji zadovoljava dva kriterijuma: ko treba da bude gotovo nemoguće zaboraviti i ne sme biti nešto jednostavno, kao svi telefonski brojevi u porodici, nešto što bi spoljašnja strana mogla lako da pronađe u njihovim ličnim podacima.
   Iz sentimentalnih razloga, O'Tul je želeo da devet brojeva u kodu budu njegov datum rođenja, 29.3.'42. i datum rođenja njegove žene, 7.2.'46. Znao je da bi svaki stručnjak za dešifrovanje smesta potražio tako očigledan izbor i zato je general odlučio da sakrije datume rođenja među pedeset brojeva. Ali šta je bilo sa preostalim četrdeset jednim brojem? Taj broj, četrdeset jedan, zaokupljao je O'Tula još od one zabave sa pivom i picom na njegovoj drugoj godini na MIT-u. Tada je jedan od njegovih drugova, blistavi mladi numerički teoretičar čije ime je davno zaboravio, rekao O'Tulu, usred neke pijane rasprave, da je 41 "vrlo poseban broj, početni celi broj u najdužem neprekidnom nizu kvadratnih prostih brojeva."
   O'Tul nikada nije u potpunosti shvatio na šta se tačno misli pod izrazom "kvadratni prosti broj". Međutim, shvatao je, i to ga je opčinilo, da se niz 41, 43, 47, 53, 61, 71, 83, 97 i tako dalje - gde se svaki sledeći broj dobija uvećanjem razlike prethodna dva broja za dva - sastoji od tačno četrdeset uzastopnih prostih brojeva. Niz prostih brojeva završavao se tek kada se ispostavilo da četrdeset prvi član nije više prosti broj - naime 41x41=1681. O'Tul je podelio tu malu informaciju sa nekim samo jednom u životu - sa svojom ženom Ketlin na njen četrdeset prvi rođendan - ali je ona na to reagovala tako ravnodušno da je on više nikada nije nikome pomenuo.
   Ali bila je savršena za njegovu tajnu šifru, naročito ukoliko bi je valjano sakrio. Da bi načinio svoj broj od pedeset cifara, general O'Tul je najpre sastavio niz od četrdeset jednog broja, od kojih je svaki bio zbir prve dve brojke u odgovarajućem članu specijalnog niza kvadratnih prostih brojeva koji počinje sa 41. Na taj način, "5" je bio početni broj, koji je predstavljao 41, "7" je bio za 43, "1" za 47 (4+7=11, a zatim se izvrši "odsecanje" desetice), "8" za 53 i t dalje. O'Tul je zatim razmestio brojeve dva datuma rođenja, koristeći preokrenuti Fibonačijev niz (34, 21, 13, 8, 5, 3, 2, 1, 1) da odredi položaj devet novih brojki u prvobitnom nizu od četrdeset jednog broja.
   Nije bilo lako upamtiti taj broj, ali general nije želeo da ga zapiše i da ga nosi do procesa aktiviranja. Kada bi zapisao svoj kod, onda bi svako mogao da ga upotrebi, sa njegovim dopuštenjem ili bez njega, i mogućnost da se predomisli bila bi mu uskraćena. Jednom kada je upamtio niz, O'Tul je uništio sve svoje proračune i vratio se u trpezariju da doručkuje sa ostalim kosmonautima.
   "Evo ti jednog primerka mog koda, Franćeska, i jedan za tebe, Irina, a poslednji ide Hirou Jamanaki. Izvini, Janoše", reče admiral Hajlman sa širokim osmehom, "ali ponestalo mi je metaka. Možda će general O'Tul dopustiti da uneseš njegov kod u neku bombu."
   "U redu je, Herr admirale", reče Janoš suvo. "U životu mogu bez nekih povlastica."
   Hajlman je pravio veliku predstavu od aktiviranja nuklearnog oružja. Svoj broj od pedeset brojki odštampao je u više primeraka i uživao je objašnjavajući kosmonautima koliko je bio pametan kada je smišljao kod. A sada, sa neuobičajenom velikodušnošću, dozvoljavao je ostatku posade da učestvuje u procesu.
   Franćeski se to dopalo. O'Tulu pade na pamet da je verovatno Franćeska predložila takvu predstavu Hajlmanu, ali general nije traćio vreme na razmišljanje o tome. O'Tul je bio previše zauzet zapanjenošću zbog toga kako je miran postao. Posle duge agonije kopanja po sopstvenoj duši, izgledalo je da će obaviti svoju dužnost bez tegoba.
   Admiral Hajlman se zbunio dok je unosio svoj kod (priznao je da je nervozan) i privremeno je izgubio račun gde je stao u nizu. Sistemski inženjeri predvideli su takvu mogućnost u ugradili su dve svetiljke, jednu zelenu i jednu crvenu, odmah iznad numeričke tastature na boku bombe. Posle svakog desetog broja jedna od dve svetiljke osvetlila bi se, pokazujući da li je prethodna dekada brojeva uspešno upoređena. Komitet za bezbednost izrazio je zabrinutost da takva "dodatna" osobina kvari sistem (lakše je dešifrovati pet nizova od po deset brojeva nego jedan od pedeset), ali ponavljani testovi sa ljudstvom pre lansiranja pokazivali su da su svetla neophodna.
   Na kraju druge dekade brojki, pred Hajlmanom je zatreptala crvena svetiljka. "Nešto sam pogrešio", reče on, očigledno se postidevši.
   "Glasnije", reče Franćeska sa mesta na kom je snimala. Vešto je kadrirala ceremoniju, tako da su i oružje i nosači bili u kadru.
   "Pogrešio sam", izjavi admiral Hajlman. "Sva ta galama mi je skrenula pažnju. Moram sačekati trideset sekundi pre nego što ponovo počnem."
   Kada je admiral Hajlma uspešno dovršio svoj kod, dr Braun je uneo kod za aktivaciju drugog oružja. Činilo se da se gotovo dosađuje; u svakom slučaju način na koji je po tastaturi nimalo nije odavao oduševljenje. Irina Turgenjeva aktivirala je treću bombu. Dala je kratku, ali temperamentnu izjavu koja je podvlačila njeno verovanje da je uništenje Rame apsolutno neophodno.
   Ni Hiro Jamanaka ni Franćeska ništa nisu rekli. Međutim, Franćeska je ostavila utisak na ostatak posade time što je svojih prvih trideset brojeva unela iz sećanja. Budući da - bar zvanično - sve do pre jednog sata nije imala prilike da vidi Hajlmanove brojeve i da od tada nije bila nasamo duže od dva minuta, njeno postignuće je bilo zaista izuzetno.
   Potom je došao red na generala O'Tula. Vedro se smeškajući, lako je prišao prvom oružju. Ostali kosmonauti zapljeskaše, izražavajući time poštovanje prema generalu i priznajući njegovu unutrašnju borbu. On je zamolio sve prisutne da ćute, objasnivši da je upamtio čitav niz brojeva. Onda je O'Tul uneo prvu dekadu brojki.
   Zastao je na sekundu kada je zablistalo zeleno svetlo. U tom trenutku u umu mu blesnu slika sa jedne freske na drugom spratu hrama svetog Mikaela u Rimu. Mladi čovek u plavoj odori, očiju dignutih prema nebesima, stajao je na stepeništu spomenika Vitorija Emanuela i izgovarao molitvu pred mnoštvom punim poštovanja. General O'Tul začu glas, glasno i razgovetno. Glas je rekao: "Ne."
   General se hitro okrete. "Da li je neko nešto rekao?" upita on, zagledan u ostale kosmonaute. Oni zavrteše glavama. Zbunjen, pokušao je da se priseti druge dekade brojki. Ali nije vredelo. Srce je počelo da mu vratolomno bije. Um mu je ponavljao i ponavljao: Kakav je to bio glas? Njegove odlučnosti da izvrši dužnost nestade.
   Majkl O'Tul duboko udahnu, ponovo se okrete i pođe preko ogromnog doka. Kada je prošao pokraj svojih zapanjenih kolega, admiral Hajlman povika: "Šta to radiš?"
   "Idem u svoju sobu", reče O'Tul, ne prekidajući hod krupnim koracima.
   "Zar nećeš da aktiviraš bombe?" uzvrati dr Braun iza njega.
   "Ne", odvrati general O'Tul. "Bar ne za sada."

56. USLIŠENA MOLITVA
   General O'Tul ostao je u svojoj kabini do kraja dana. Admiral Hajlman navratio je otprilike jedan sat po O'Tulovom neuspehu da unese kod. Posle kratkog, neobaveznog razgovora (Hajlman je bio užasan u takvim stvarima), admiral postavi glavno pitanje.
   "Jesi li spreman da nastaviš aktiviranje?"
   O'Tul zavrte glavom. "Jutros sam mislio da jesam, Oto, ali..." Nije bilo potrebe da išta više kaže.
   Hajlman se diže sa stolice. "Naredio sam Jamanaki da odnese prva dva metka do prolaza u Rami. Biće tamo do večere ukoliko se predomisliš. Ostala tri ostaće za sada na doku." Zagledao se u svog kolegu nekoliko sekundi. "Nadam se da ćeš uskoro doći sebi, Majkl. Već imamo gadnih nevolja sa štabom."
   Kada je Franćeska došla sa kamerom dva sata kasnije, na osnovu njenog izbora reči bilo je jasno da je stav prema generalu, bar među preostalim kosmonautima, da O'Tul pati od akutne nervne napetosti. Nije bio nepokoran. Nije davao nikakve izjave. Niko od ostalih članova posade ne bi podnosio ove alternativne mogućnosti, jer bi u poređenju sa ovim sve delovale rđavo. Ne, bilo je očigledno da nešto nije u redu sa njegovim živcima.
   "Rekla sam svima da te ne uznemiravaju pozivima", reče Franćeska samilosno, kada se obazrela po kabini, dok je njen televizijski um već kadrirao prizore za predstojeći intervju. "Telefoni su zvrjali kao ludi, naročito otkako sam jutros poslala traku." Prišla je radnom stolu, gledajući predmete po njemu. "Da li je to Mikaek od Sijene?" upita Franćeska i podiže malu statuu.
   O'Tul uspe da se bledo nasmeši. "Da", reče on. "A mislim da znaš i ko je čovek na krstu sa one slike."
   "Vrlo dobro", odvrati Franćeska. "Vrlo dobro, zaista... Slušaj, Majkl, ti znaš šta sledi. Želela bih ovaj intervju da bih te predstavila u najboljoj mogućoj svetlosti. Nije da bih sa tobom sve želela da obavim u rukavicama, razumeš, ali hoću da budem sigurna da će oni vuci tamo dole saslušati i tvoju stranu priče..."
   "Već vrište za mojom kožom?" prekide je O'Tul.
   "Oh, da", odgovori ona. "A biće još gore. Što više odugovlačiš sa aktiviranjem bombi, više besa će biti usmereno na tebe."
   "Ali zašto?" pobuni se O'Tul. "Nisam počinio nikakav zločin. Naprosto sam odložio aktiviranje oružja čija razorna moć prevazilazi..."
   "To je nebitno", odvrati Franćeska. U njihovim očima, nisi obavio svoj posao, naime nisi zaštitio narode Zemlje. Prestravljeni su. Ne shvataju oni sva ova vanzemaljska sranja. Rečeno im je da će Rama biti uništen, a sada si ti odbio da ukloniš njihove noćne more."
   "Noćne more", promumla O'Tul. "Tačno je to Botvel..."
   "Šta je bilo sa predsednikom Botvelom?" upita Franćeska.
   "Oh, ništa", reče on. Sklonio je pogled pred njenim ispitivačkim očima. "Šta još?" upita O'Tul nestrpljivo.
   "Kao što rekoh, volela bih da izgledaš što je bolje moguće. Ponovo se počešljaj i obuci novu uniformu, a ne letački kombinezon. Naneću malo šminke na tvoje lice da ne deluješ toliko ispijeno." Vratila se radnom stolu. "Stavićemo tvoje porodične slike tako da se jasno vide odmah pokraj Isusa i Mikaela. Pažljivo promisli šta ćeš da kažeš. Razume se, pitaću te zbog čega jutros nisi uspeo da aktiviraš oružje."
   Franćeska priđe i stavi ruku na O'Tulovo rame. "U svom uvodu nagovestiću da si bio napet. Ne želim da guram svoje reči u tvoja usta, ali priznavanje izvesne slabosti verovatno će ostaviti dobar utisak. Naročito u tvojoj zemlji."
   General O'Tul meškoljio se dok je Franćeska dovršavala pripreme za intervju. "Moram li to da učinim?" upita on, osećajući se sve neugodnije dok je Franćeska preuređivala kabinu.
   "Samo ako želiš da bar neko pomisli da nisi Benedikt Arnold", glasio je njen kratki odgovor.
   Janoš dođe da ga poseti neposredno pre večere. "Tvoj intervju sa Franćeskom bio je veoma dobar", slagao je on. "Bar si dodirnuo neke moralne teme koje svi treba da razmotrimo."
   "Bilo je glupo od mene što sam se upustio u one filosofske zapetljancije", zareža O'Tul. "Trebalo je da poslušam Franćeskin savet i da za sve optužim svoj zamor."
   "Pa, Majkl", reče Janoš, "šta je učinjeno, učinjeno je. Nisam došao ovamo da pretresamo dnevne događaje. Siguran sam da si ti to već učinio mnogo puta. Došao sam da vidim mogu li ti pomoći."
   "Ne verujem, Janoše", odvrati on. "Ali cenim tvoju predusretljivost."
   Nastala je duga pauza u razgovoru. Konačno, Janoš ustade i polako krenu ka vratima. "I šta ćeš sad?" zapita on tiho.
   "Kada bih i sam znao", odgovori O'Tul. "Ne čini mi se da sam sposoban da donesem bilo kakav plan."
   Kombinovani svemirski brod "Njutn"-Rama nastavio je da hita prema Zemlji. Sa svakim danom koji bi minuo nadnoseća pretnja Rame postajala je sve veća: ogromni cilindar koji je hiperboličnom brzinom jurio ka tački razornog sudara, do koje će neumitno stići ukoliko ne uslede nove korekcije putanje. Procenjeno je da će mesto sudara biti u državi Tamil Nadu, u južnoj Indiji, nedaleko od grada Maduraija. Fizičari su svake večeri bili na televizijskim vestima i objašnjavali šta se može očekivati. Udarni talasi i erupcije postali su pojmovi o kojima se vatreno raspravljalo na večernjim skupovima.
   Majkla O'Tula svetska štampa je pretvorila u zlikovca. Franćeska je bila u pravu. Čak je bilo i predloga da ga treba osuditi i pogubiti na "Njutnu" zbog neizvršavanja naređenja. Čitav život ispunjen značajnim postignućima i nesebičnim doprinosima namah je zaboravljen. Ketlin O'Tul bila je prisiljena da napusti porodični stan u Bostonu i da se skloni kod prijatelja u Mejn.
   Generala je sve više mučila vlastita neodlučnost. Znao je da nanosi nepopravljivu štetu svojoj porodici i sopstvenoj karijeri ovim neuspehom da aktivira oružje. Ali svaki put kada bi ubedio sebe da je spreman da izvrši naređenje, ono glasno i zvonko "ne" odjeknulo bi mu u ušima.
   O'Tul je bio tek na mahove koherentan u svom poslednjem intervjuu sa Franćeskom, dan pre nego što će naučni brod poći za Zemlju. Postavljala mu je neka vrlo teška pitanja. Kada ga je Franćeska upitala zbog čega Rama, ako će već ući na orbitu oko Zemlje, još nije počeo da skreće, general je na trenutak došao sebi i podsetio je da je vazdušno kočenje - trošenje energije u atmosferi u vidu toplote - najefikasniji metod da se ostvari orbita oko nekog planetnog tela sa atmosferom. Ali kada mu je pružila priliku da potkrepi svoju izjavu, da obrazloži kako bi se Rama mogao preoblikovati da dobije aerodinamične površine, O'Tul ništa nije odgovorio. Samo je rasejano piljio u nju.
   O'Tul izađe iz svoje kabine za poslednju večeru, noć pre no što su Braun, Sabatinijeva, Tabori i Turgenjeva pošli kući. Njegovo prisustvo pokvarilo je poslednji zajednički obed. Irina je bila izuzetno neprijatna prema njemu, otrovno je napadala generala i odbijala da sedi sa njim za istim stolom. Dejvid Braun uopšte nije obraćao pažnju na njega i umesto toga izabrao je da raspravlja, upuštajući se u zamarajuće pojedinosti, o laboratoriji koja je građena u Teksasu da prihvati uhvaćenog biota-raka. Samo su se Franćeska i Janoš ponašali prijateljski, tako da se general O'Tul vratio u svoju kabinu odmah posle večere i nije se formalno oprostio ni sa kime.
   Sledećeg jutra, manje od jednog sata pošto je naučni brod otišao, O'Tul se javi admiralu Hajlmanu i zatraži da se sastanu. "Znači, konačno si se predomislio?" reče Nemac uzbuđeno, kada mu je general ušao u ured. "Dobro. Još nije prekasno. Tek je S-12 dana. Ukoliko požurimo, još možemo da ispalimo bombe u S-9."
   "Bližim se, Oto", odvrati O'Tul, "Ali još nisam tu. Pažljivo sam razmišljao o svemu ovome. Postoje još dve stvari koje bih voleo da učinim. Želeo bih da razgovaram sa papom Jovanom-Pavlom i voleo bih da odem unutra i lično vidim Ramu."
   O'Tulov odgovor potpuno je snuždio Hajlmana. "Sranje", reče on. "Opet stara pesma. Verovatno ćemo..."
   "Ne shvataš, Oto", reče Amerikanac. Napeto je piljio u svog kolegu. "Ovo je dobra vest. Ako se ne dogodi nešto u potpunosti neočekivano, bilo tokom mog razgovora sa papom ili dok istražujem Ramu, biću spreman da unesem svoj kod onog minuta kada izađem."
   "Jesi li siguran?" upita Hajlman.
   "Dajem ti reč", odvrati O'Tul.
   General O'Tul ništa nije skrivao u svojoj dugoj, emotivnoj poruci papi. Bio je svestan da mu prisluškuju vezu, ali to više nije bilo važno. Jedna jedina stvar bila mu je na umu: da donese odluku o aktiviranju nuklearnog oružja čiste savesti.
   Nestrpljivo je čekao odgovor. Kada se papa Jovan-Pavle V konačno pojavio na ekranu, sedeo je u istoj odaji u Vatikanu gde je O'Tul bio u audijenciji odmah posle Božića. Papa je u desnoj ruci držao malu elektronsku beležnicu i povremeno je bacao pogled na nju dok je govorio.
   "Molio sam se za tebe, sine moj", poče pontif svojim odmerenim engleskim, "naročito tokom poslednje nedelje tvog ličnog nemira. Ne mogu ti reći šta da radiš. Nemam nijedan odgovor više od tebe. Možemo se samo nadati da će ti Bog, u Svojoj mudrosti, pružiti nedvosmislen odgovor na tvoje molitve.
   Međutim kao odgovor na neke tvoje verske upite, mogu ti uputiti sledeće komentare. Nudim ti ih u nadi da će ti pomoći... Ne mogu reći da li je glas koji si čuo pripadao svetom Mikaelu, ili si doživeo ono što je poznato kao religijsko iskustvo. Mogu da potvrdim da postoji jedna kategorija ljudskog iskustva, koja se obično naziva verskom zbog nedostatka boljeg naziva; ona postoji i može se objasniti čisto racionalnim ili naučnim terminima. Saul od Tarzusa nepobitno je bio zaslepljen svetlošću nebeskom, što je doprinelo njegovom prelasku u hrišćanstvo, u okviru koga će kasnije postati apostol Pavle. Tvoj glas možda je uistinu pripadao svetom Mikaelu. Samo ti možeš to da znaš.
   Kao što smo raspravljali pre tri meseca, Bog je svakako stvorio Ramance, ko god da su. Ali On je isto tako stvorio viruse i bakterije koji izazivaju patnje ljudske i smrt. Ne možemo slaviti Boga, bilo pojedinačno ili kao vrsta, ako ne preživimo. Ne čini mi se verovatnim da bi Bog očekivao da ništa ne preduzmemo ako nam je ugrožen i sam opstanak.
   Moguća uloga Rame kao glasnika drugog Hristovog dolaska teško je pitanje. Postoje sveštenici unutar crkve koji se slažu sa svetim Mikaelom, iako predstavljaju izrazitu manjinu. Većina nas smatra da su ramanske letelice previše duhovno jalove da bi bile glasnici. One su neverovatna inženjerska čuda, to svakako, ali u vezi sa njima ne postoji ništa što bi nagoveštavalo ma kakvu toplinu, samilost ili bilo koju drugu iskupljujuću osobinu kakve se povezuju sa Hristom. Prema tome, izgleda malo verovatno da Rama ima ma kakav strogo verski značaj.
   Na kraju, to je ipak odluka koju moraš sam doneti. Moraš nastaviti da se moliš, kao što, siguran sam, i sam shvataš, ali možda bi trebalo da očekuješ malo manje fanfara u Božjem odgovoru. On se ne obraća svima na isti način; niti će ti ijedna Njegova poruka doći na isti način. Molim te, upamti još jednu stvar. Dok istražuješ Ramu u potrazi za voljom Božjom, molitve mnogih sa Zemlje ići će sa tobom. Možeš biti siguran da će ti Bog dati odgovor; tvoj izazov je da ga prepoznaš i ispravno protumačiš."
   Jovan-Pavle završi svoju emisiju blagoslovom i molitvom Gospodu. General O'Tul automatski kleknu i poče da izgovara reči zajedno sa svojim duhovnim predvodnikom. Kada se ekran ugasio, on obnovi u sebi ono što mu je pontif rekao i oseti se umireno. Mora da sam na pravom tragu, reče O'Tul sebi. Ali ne smem očekivati nebesko obznanjenje uz prateće trube.
   O'Tul nije bio spreman za svoju silovitu emotivnu reakciju na Ramu. Možda su posredi bile same razmere svemirskog broda, toliko većeg od svega što su ikada sazdala ljudska bića. Možda su jačini njegovih osećanja doprineli dugi boravak u zatvorenom prostoru "Njutna" i uzrujano stanje u kome se nalazio. Koji god da su bili razlozi, Majkla O'Tula potpuno je ošamutio spektakularni prizor koji mu se ukazao pred očima kada se otisnuo na samotno putovanje u džinovski svemirski brod.
   Nije bilo određenog detalja koji je preovlađivao ostatkom O'Tulovog uma. Grlo mu se steglo, a na oči su mu navrle suze izazvane osećanjem čuđenja u nekoliko posebnih prilika: dok se spuštao ličnim prenosnikom tokom prvog silaska i gledao preko Središnje nizije, sa dugim, blistavim trakama koje su predstavljale izvor svetlosti Rame; dok je stajao pokraj rovera na obali Cilindričnog mora i kroz dvogled posmatrao tajanstvene oblakodere Njujorka; i dok je glupo treptao mnogo puta, kao i svi kosmonauti pre njega, pred džinovskim rogovima i zidinama koji su ukrašavali južnu stranu. Preovlađujuća osećanja kod O'Tula bili su strahopoštovanje i divljenje, slični onima koje je iskusio kada je prvi put ušao u jednu od starih evropskih katedrala.
   Proveo je ramansku noć u Beti, koristeći jednu kućicu viška koju su ostavili kosmonauti na drugom izlasku. Našao je Vejkfildovu poruku od pre dve nedelje i na trenutak je osetio želju da sklopi jedrilicu i pređe do Njujorka. Ali O'Tul se obuzda i usredsredi se na pravu svrhu svoje posete.
   Priznao je sebi da, iako je Rama spektakularno dostignuće, veličanstvenost ovog artefakta ne sme bitnije uticati na njegovo procenjivanje. Da li je u onome što je video bilo ičega što bi ga nagnalo da izmeni svoj zaključak donet uz prilično oklevanja? Ne, turobno odgovori on na sopstveno pitanje. Kada su se svetla ponovo upalila unutar džinovskog cilindra, O'Tul je bio uveren da će pre sledeće ramanske noći aktivirati oružje.
   Pa ipak, još je odugovlačio. Provozao se duž cele obale, razgledao Njujork i ostale prizore sa različitih tačaka i posmatrao petstometarsku liticu sa druge strane mora. Tokom poslednjeg prolaska kroz logorište Beta O'Tul odluči da ponese sa sobom raznorazne drangulije, uključujući i nekoliko ličnih stvari koje su ostavili drugi članovi posade za vreme svog žurnog povlačenja sa Rame. Nije mnogo stvari izbeglo uragan, ali on pronađe nekoliko suvenira koji su bili zarobljeni po uglovima uz kutije sa zalihama.
   General O'Tul dugo je spavao pre nego što je poterao rover nazad do podnožja prenosnika. Shvativši šta će učiniti kada dođe do "Njutna", O'Tul kleče i pomoli se poslednji put pre uspona. Ubrzo potom, tokom vožnje, dok se još nalazio na manje od pola kilometra iznad Središnje nizije, okrenuo se u stolici i zagledao preko ramanske panorame. Uskoro će sve ovo nestati, pomisli O'Tul, biće progutano u sunčevoj vatri koju je oslobodio čovek. Oči mu se digoše sa nizije i upraviše ka Njujorku. Učini mu se tog časa da je ugledao neku crnu mrlju kako se kreće na ramanskom nebu.
   Drhtavim rukama on prinese dvogled očima. Kroz nekoliko sekundi O'Tul razabra uvećanu mrlju. Brzo je promenio uvećanje dvogleda i mrlja se podeli u tri dela; svaki od njih predstavljao je pticu koja se u jatu kretala u velikoj daljini. O'Tul zatrepta, ali se slika nije promenila. Ramanskom nebom zaista su letele tri ptice!
   Radost ispuni generala O'Tula. Uskliknuo je od zadovoljstva dok je sledio ptice dvogledom sve dok ih više nije mogao videti. Preostalih trideset minuta vožnje do vrha stepeništa Alfa činili su mu se kao večnost.
   Američki oficir smesta se pope na drugo sedište i ponovo poče da se spušta u Ramu. Očajnički je želeo da još jednom vidi te ptice. Kada bih nekako mogao da ih fotografišem, pomisli on, nameravajući da se ponovo odveze do Cilindričnog mora ako to bude potrebno, onda bih svima mogao dokazati da na ovom neverovatnom svetu ima i živih stvorova.
   Sa dva kilometra iznad tla, O'Tul je uzalud tragao za pticama dok se spuštao. Tek malo obeshrabren neuspehom u potrazi, našao se potom preneražen onim što je ugledao kada je spustio dvogled sa očiju i pripremio se da siđe sa sedišta. Ričard Vejkfild i Nikol de Žardan stajali su jedno pored drugog u podnožju lifta.
   General O'Tul ih čvrsto steže u zagrljaj, a onda, dok su mu se suze radosnice slivale niz obraze, kleknu na tlu Rame. "Dragi Bože", prozborio je, dok je nudio nebu svoju nemu molitvu zahvalnicu. "Dragi Bože", ponovio je.