57. TROČLANA DRUŽINA
   Troje kosmonauta živo je razgovaralo duže od jednog sata. Bilo je toliko toga da se kaže. Kada je Nikol ispričala o užasu koji je iskusila kada je naišla na mrtvog Takagišija u jazbini oktopauka, O'Tul je na trenutak ćutao, a zatim je zavrteo glavom. "Ovde ima toliko neodgovorenih pitanja", reče on, zagledan u visoku tavanicu. "Jesi li ipak neblagonaklon, posle svega?" upita on retorički.
   Ričard i Nikol stadoše da hvale generalovu odvažnost da ne unese kod za aktiviranje oružja. Oboje su bili zgroženi odlukom VEV-a da se uništi Rama. "Bespogovorno je neoprostivo upotrebiti nuklearno naoružanje protiv ovog broda", reče Nikol. "Ubeđena sam da on u osnovi nije neprijateljski raspoložen. I verujem da je Rama manevrisao da dođe do Zemlje zbog toga što ima određenu poruku za nas."
   Ričard lako ukori Nikol zbog toga što je zasnovala svoje mišljenje više na osećanjima, nego na činjenicama. "Možda", uzvrati ona, "ali sada postoji i ozbiljna logička greška u toj odluci o uništenju. Konačno imamo čvrste dokaze da je ova letelica bila u vezi sa svojom prethodnicom. Postoje dobri razlozi za pretpostavku da je tamo negde napolju već i Rama III i da verovatno hita u ovom pravcu. Ukoliko ramanska flota jeste neprijateljski raspoložena, Zemlja nema načina da pobegne. Možemo uspeti da uništimo ovaj drugi svemirski brod - ali pri tom ćemo gotovo sigurno uzbuniti sledeću letelicu. Pošto je njihova tehnologija znatno naprednija od naše, ne bismo imali mogućnosti da preživimo njihov usredsređeni napad."
   General O'Tul sa divljenjem pogleda Nikol. "To je izvanredna poenta", reče on. "Šteta što nisi mogla da uzmeš udela u raspravama pri MSA. Uopšte nam nije ni palo na pamet..."
   "Kako bi bilo da nastavimo ovaj razgovor po povratku na 'Njutn'? upita Ričard iznenada. "Prema mom satu, za trideset minuta ponovo će biti mrak, a do tada nijedno od nas neće stići do vrha lifta. Ne želim da se vozim po mraku duže nego što je neophodno."
   Svako od troje kosmonauta verovao je da napuštaju Ramu poslednji put. Dok su prolazili poslednji minuti razdoblja osvetljenosti, svako od njih napeto je gledao veličanstveni tuđinski predeo koji se protezao u daljinu. Za Nikol, preovađujuće osećanje bilo je ushićenje. Po prirodi oprezna u očekivanjima, sve do tog trenutka na prenosniku nije dopuštala sebi snažno zadoboljstvo proisteklo iz uverenosti da će ponovo držati u rukama svoju voljenu Ženevjev. Um joj je sada preplavila idilična lepota Bovoa i detaljno je zamišljala radost prizora ponovnog susreta sa svojim ocem i kćerkom. To bi se moglo odigrati već za nedelju ili deset dana, reče Niko sebi, puna iščekivanja. Do trenutka kada je stigla na vrh stepeništa, imala je teškoća da obuzda oduševljenje.
   Dok se vozio, Majkl O'Tul je ponovo razmotrio odluku o aktiviranju. Kada se mrak spustio na Ramu, najednom i u predviđenom trenutku, on dovrši razvoj plana da obavesti Zemlju o svojoj odluci. Smesta će se javiti rukovodstvu MSA. Nikol i Ričard će ukratko izneti svoje priče, a potom će Nikol izložiti svoje razloge zbog kojih misli da bi uništenje Rame bilo 'neoprostivo'. O'Tul je bio ubeđen da će tada naređenje da aktivira oružje biti povučeno.
   General upali svetiljku neposredno pre no što će njegovo sedište dosegnuti vrh stepeništa. Iskoračio je u bestežinsku okolinu i zaustavio se kraj Nikol. Sačekali su Ričarda, a onda su zajedno produžili oko prilazne rampe do prolaza transportera na rastojanju od samo stotinu metara. Kada se trojka ukrcala na transporter i pripremila da prođe kroz trup Rame do "Njutna", snop sa Ričardove svetiljke pade na veliki metalni objekat na strani prolaza. "Da li je to bomba?" upita on.
   Nuklearno oružje zaista je podsećalo na predimenzionisani metak. Kako neobično, pomisli Nikol, uzdrhtavši kada je iznenada prođoše žmarci trnci. Razume se, mogla je biti bilo kog oblika. Pitam se kakva li je podsvesna aberacija nagnala konstruktore da izaberu baš to obličje...
   "Ali kakva je ono čudna spravica na vrhu?" upita Ričard O'Tula.
   General se namrgodi dok je zagledao nepoznati objekat obasjan snopom svetiljke. "Ne znam", priznade on. "Nikada je ranije nisam video." Sišao je sa transportera. Ričard i Nikol su ga sledili.
   General O'Tul lagano priđe oružju i poče da proučava neobični dodatak učvršćen iznad numeričke tastature. Bila je to debela ploča, nešto veća od same tastature, pričvršćena zavrtnjima na uglovima uz bok oružja. Na donjoj stranu ploče, trenutno uvučeno, nalazilo se deset majušnih udaraljki - tako su bar izgedale O'Tulu. Pretpostavka se obistinila kada se nekoliko sekundi potom jedna udaraljka ispružila i pogodila broj "5" na tastaturi nekoliko centimetara niže. Posle "5" sledilo je velikom brzinom "7", a potom još osam brojeva pre nego što je zablistalo zeleno svetlo da označi uspešno dovršavanje prve dekade.
   Posle nekoliko sekundi aparat unese još deset brojki i upali se novo zeleno svetlo. O'Tul se sledi od užasa. Moj Bože, pomisli on, pa to je moj kod! Nekako su ga provalili... Njegove panike nestade trenutak kasnije kada je, posle treće dekade brojki, crveno svetlo obznanilo da je učinjena greška.
   "Očigledno su", uzvrati general O'Tul ubrzo potom na Ričardovo pitanje, "sklepali tu napravu da bi uneli kod u mom odsustvu. Ispravne su im samo prve dve dekade. Na trenutak sam se uplašio..." O'Tul zastade, svestan snažnih osećanja koja su se komešala u njemu.
   "Mora da su pomislili da se nećeš vratiti", reče Nikol ubeđenim tonom.
   "Ako su to učinili Hajlman i Jamanaka", odvrati O'Tul. "Razume se, ne možemo u potpunosti izostaviti mogućnost da su napravu ovde postavili tuđinci... ili možda čak bioti."
   "Izuzetno malo verovatno", primeti Ričard. "Konstrukcija je previše gruba."
   "U svakom slučaju", reče O'Tul i otvori ranac da izvadi alatke kojima će isključiti aparat, "nemam nameru da rizikujem."
   Na "Njutnovom" kraju prolaza, O'Tul, Vejkfild i de Žardanova nađoše drugu bombu opremljenu istim uređajem. Trojka je najpre posmatrala kako ovaj otkucava probu koda - sa istim ishodom, greškom negde u trećoj dekadi - a zatim su onesposobili i njega. Posle toga su otvorili glavčinu i izišli iz Rame.
   Niko ih nije pozdravio kada su kročili u vojni brod misije "Njutn". General O'Tul je pretpostavio da i admiral Hajlman i Jamanaka spavaju, pa je smesta otišao do njihovih kabina. Ionako je želeo da razgovara sa Hajlmanom nasamo. Ali ove dvojice nije bilo ni u njihovim kabinama. Zapravo, nije im bilo potrebno mnogo vremena da ustanove da dvojice kosmonauta nema nigde u srazmerno maloj oblasti za život i rad na vojnom brodu.
   Pretraga skladišne oblasti u stražnjem delu broda takođe je bila uzaludna. Međutim, trojka otkri da nema jedne od kapsula za izlazak iz letelice. To otkriće otvorilo je novu grupu zbunjujućih pitanja. Gde su Hajlman i Jamanaka mogli poći u kapsuli? I zašto su prekršili osnovno pravilo projekta da na "Njutnu" mora uvek da ostane bar jedan član posade?
   Troje kosmonauta bilo je zbunjeno kada su se vratili u kontrolni centar da rasprave moguće smerove svog delovanja. O'Tul je prvi pomenuo zloduha prljave igre. "Mislite li da su se ti oktopauci, ili čak i bioti, mogli uvući na brod? Na kraju krajeva, nije teško ući na 'Njutna' ukoliko nije u modu za samozaštitu."
   Niko nije želeo da izrazi ono što su sve troje mislili. Ukoliko je neko ili nešto zarobilo ili pobilo njihovu dvojicu kolega na brodu, onda je to još moglo biti u okolini, a tada bi i oni sami bili ugroženi...
   "Zašto ne pozovemo Zemlju i objavimo da smo živi?" reče Ričard i prekide tišinu.
   General O'Tul se nasmeši. "Sjajna ideja." On priđe do konzole kontrolnog centra i uključi ploču. Na velikom ekranu pojavi se standardni status sistema. "Čudno", primeti general. "Prema ovome, trenutno nemamo video vezu sa Zemljom. Samo telemetriju najniže brzine. Zbog čega bi konfiguracija sistema za obradu podataka bila izmenjena?"
   Ubacio je jednostavnu skupinu komandi da bi uspostavio normalnu višekanalnu vezu velike brzine sa Zemljom. Roj poruka greške pojavi se na ekranu. "Šta je ovo, do đavola?" uskliknu Ričard. "Izgleda kao da je video sistem mrtav." On se okrete O'Tulu. "Ovo je tvoja specijalnost, generale. Šta misliš da sve ovo znači?"
   General O'Tul bio je veoma ozbiljan. "Ne dopada mi se to, Ričarde. Ovoliko grešaka video sam samo jednom ranije - tokom jedne do naših ranih simulacija, kada je neki zvekan zaboravio da učita komunikacioni softver. Mora biti da imamo veliki otkaz softvera. Verovatnoća toliko mnogo hardverskih grešaka za tako kratko vreme praktično je ravna nula."
   Ričard predloži da O'Tul podvrgne video komunikacioni softver standardnoj samoproveri. Tokom testiranja, dijagnostički nalaz iz printera javio je da su baferi greške u algoritmu za samotestiranje već prepunjeni kada je bilo završeno manje od jednog postotka procedure. "Znači vidkom-softver je nepobitno otišao do đavola", reče Ričard, analizirajući dijagnostičke podatke. On unese nekoliko naredbi. "Biće potrebno podosta vremena da se ovo sredi."
   "Samo trenutak", prekide ga Nikol. "Kako bi bilo da najpre pokušamo da razaberemo izvestan smisao u svim ovim novim informacijama pre nego što se latimo nekog određenog zadatka?" Dva muškarca prestadoše sa onim što su radili i sačekaše da ona produži. "Na brodu nema Hajlmana, Jamanake i jedne kapsule", reče Nikol, lagano koračajući po kontrolnom centru, "a neko je pokušao da automatski aktivira dve nuklearne bombe u prolazu. U međuvremenu, iznenada je pomahnitao vidkom-softver, pošto je prethodno ispravno funkcionisao stotinama dana - računajući i pretpoletne simulacije. Ima li ijedan od vas neko razumno objašnjenje za sve to?"
   Nastala je duga tišina. "Pretpostavka generala O'Tula da je reč o neprijateljskoj invaziji moglo bi da prođe", reče najzad Ričard. "Hajlman i Jamanaka možda su pobegli da se spasu, a tuđinci su mogli namerno da udese softver."
   Nikol nije bila ubeđena. "Ništa što sam do sada videla ne nagoveštava da su ma kakvu tuđinci, pa makar i bioti, kada je već o tome reč, dospeli unutar 'Njutna'. Ukoliko ne otkrijemo neke dokaze..."
   "Možda su Hajlman i Jamanaka pokušavali da provale generalov kod", primetii Vejkfild, "pa su se uplašili..."
   "Stop. Stop", uzviknu Nikol iznenada. "Nešto se dešava sa ekranom." Dva muškarca okrenuše se upravo na vreme da vide kako se na monitoru materijalizuje lice admirala Ota Hajlmana.
   "Zdravo, generale O'Tule", reče Hajlman uz osmeh sa velikog ekrana. "Ovu video traku aktivirao je tvoj ulazak u 'Njutnovu' vazdušnu komoru. Kosmonaut Jamanaka i ja pripremili smo je neposredno pre nego što smo se otisnuli u jednoj kapsuli tri sata pre S-9 dana. Naređeno nam je da se evakuišemo manje od jednog sata pošto si ti krenuo da istražuješ Ramu. Odugovlačili smo koliko god smo mogli, ali smo na kraju morali da poslušamo naređenje.
   Naređenja za tebe jednostavna su i neposredna. Treba da uneseš svoj aktivacioni kod u dva oružja u prolazu za transportere, kao i u tri preostala na doku. Zatim treba da pođeš u poslednjoj kapsuli ne više od osam sati posle toga. Nemoj da se brineš zbog elektronskih naprava koje funkcionišu na dve bombe unutar Raminog trupa. Vojni štab je naredio da ih postavimo kako bismo isprobali jednu novu, strogo povertljivu tehniku za dešifrovanje. Otkrićeš da ih je lako onesposobiti kleštima i/ili makazama za sečenje žice.
   Dopunski pogonski sistem za slučaj opasnosti dodat je na kapsulu, a njen softver programiran je da je odvede na bezbedan položaj, gde ćeš se sastati sa tegljačem MSA. Treba samo da uneseš tačno vreme polaska. Međutim, moram naglasiti da su novi algoritmi za navigaciju kapsulom valjani samo ukoliko napustiš 'Njutna' pre S-6 dana. Posle tog vremena, rečeno mi je da parametri za navođenje postaju sve manje pouzdani i da će biti gotovo nemoguće izvesti spasavanje."
   Nastala je kratka pauza u Hajlmanovoj poruci, a glas mu poprimi oštriji ton hitnje. "Nemoj više traćiti vreme, Majkl. Aktiviraj oružje i pođi pravo u kapsulu. Već smo je snabdeli hranom i drugim stvarima koje će ti biti neophodne... Srećno na putu kući. Vidimo se na Zemlji."
   
   

58. HOBSONOV IZBOR
   "Siguran sam da su Hajlman i Jamanaka bili izuzetno pažljivi", objasni Ričard Vejkfild. "Verovatno su pošli rano da bi mogli da ponesu dodatne zalihe. A sa tim lakim kapsulama, svaki kilogram može da bude kritičan."
   "Koliko kritičan?" upita Nikol.
   "Pa - može značiti razliku između ulaska na bezbednu orbitu oko Zemlje - ili proletanja pored nje tolikom brzinom da ne bismo mogli da budemo spaseni."
   "Da li to znači", upita general O'Tul ozbiljno, "da će kapsulu moći da upotrebi samo jedno od nas?"
   Ričard je zastao pre nego što je odgovorio. "Bojim se da je to moguće; stvar zavisi od vremena polaska. Moraćemo da izvršimo neke proračune na brzinu da bismo to tačno odredili. Ali lično ne vidim razloga zbog čega ne bismo razmislili o tome da poletimo sa čitavim ovim svemirskim brodom. Na kraju krajeva, uvežbavan sam za pomoćnog pilota... Doduše, raspolažemo samo ograničenom kontrolom, budući da je brod prilično veliki, ali ako izbacimo sve što nam nije apsolutno neophodno, možda bismo mogli da uspemo... Ponovo, biće potrebno da izvedemo neke proračune."
   Nikol je dobila zadatak od generala O'Tula i Ričarda da proveri zalihe koje su smeštene u kapsulu, da odredi koliko su odgovarajuće, a zatim da proceni masu i zapreminu potrebnu za dva ili tri putnika. Kao dodatak, Ričard, kome se i dalje više dopadalo da do Zemlje odleti u vojnom brodu, zatražio je od Nikol da proveri skladišne liste "Njutna" i proceni koliko mase mogu da izbace sa broda.
   Dok su O'Tul i Vejkfild koristili kompjutere u kontrolnom centru, Nikol je sama radila u ogromnom skladištu. Najpre je veoma pažljivo pregledala preostalu kapsulu. Iako je kapsule normalno koristila jedna osoba za lokalne aktivnosti izvan letelice, ove su bile konstruisane i kao sredstva za bekstvo u slučaju nužde. Dvoje ljudi moglo je da sedi iza čvrstog, providnog prednjeg prozora sa jednonedeljnim zalihama na policama u stražnjem delu male kabine. Ali troje? - upita se Nikol. Nemoguće. Neko bi morao da se ugura u prostor polica. A onda ne bi bilo pogodnog mesta za zalihe. Nikol na trenutak pomisli kako bi to izgledalo biti sabijen među male police tokom sedam ili osam dana. Bilo bi još gore nego u jami u Njujorku.
   Pregledala je zalihe koje su Hajlman i Jamanaka žurno nabacali u kapsulu. Izbor hrane bio je manje ili više ispravan, kako po količini tako i po raznovrsnosti, za jednonedeljno putovanje; međutim, medicinski komplet bio je bolno nedovoljan. Nikol napravi nekoliko pribeleški, izradi ono što je smatrala valjanom listom potrepština za dvočlanu posadu i proceni masu i zahteve za prostorom. Onda je pošla po skladištu.
   Oči joj privuče nuklearno oružje u obliku hitaca koje je mirno ležalo na boku odmah pokraj vazdušne komore kapsule. Nikol priđe i dodirnu bombe, a zatim nemarno prelađe prstima po uglačanoj metalnoj površini. Dakle, to je prvo veliko oružje uništenja, pomisli ona, posledica blistave fizike dvadesetog veka.
   Kako tužan komentar naše vrste, reče Nikol u sebi dok je koračala između nuklearnih bombi. Posetilac dolazi da nas vidi. Ne govori naš jezik, ali otkriva gde živimo. Kada skrene za ugao naše ulice, dok još ne znamo njegovu nameru, mi ga raznesemo u zaborav.
   Lagano je išla preko skladišta prema prostorijama za dnevni boravak, svesna dubokog osećanja tuge u sebi. Tvoj problem, reče Nikol sebi, jeste to što uvek očekuješ previše. Od sebe. Od onih koje voliš. Čak i od ljudske rase. A mi smo još previše nezreli kao vrsta.
   Trenutni nalet mučnine prisili Nikol da na trenutak zastane. Šta je to? - pomisli ona. Zar mi je muka od tih bombi? Krajičkom uma Nikol se seti sličnog osećaja mučnine od pre petnaest godina, na drugom satu svog leta iz Los Anđelosa prema Parizu. Nemoguće, reče ona sebi. Ali proveriću da bih bila sigurna...
   "To je drugi razlog zbog koga nas troje ne može da stane u jednu kapsulu. Nemoj da si neraspoložena, Nikol. Čak i kada bi fizički prostor mogao da primi naša tela i neophodne zalihe, sposobnost kapsule da izmeni brzinu sa svom tom masom jedva da je dovoljna da ona uđe na orbitu oko Sunca. Izgledi da nas spasu bili bi doslovce ravni nuli."
   "Pa", odvrati Nikol Ričardu, pokušavajući da zvuči veselo, "bar imamo drugu mogućnost. Možemo poći kući u ovoj velikoj letelici. Prema mojim procenama, možemo da izbacimo preko deset hiljada kilograma..."
   "Bojim se da to nije bitno", prekide je general O'Tul.
   Nikol pogleda Ričarda. "O čemu on to priča?"
   Ričard Vejkfild ustade i priđe Nikol. Uzeo je njene ruke u svoje. "Upropastili su i navigacioni sistem", reče Ričard. "Njihovi automatski algoritmi za pretragu, veliki programi za žvakanje brojki koji su upotrebljeni za pokušaje dešifrovanja O'Tulovog koda, upisani su u kompjutere opšte namene preko navigacionih i vidkom potprograma. Ovaj brod je beskoristan kao modul za transport."
   Glas generala O'Tula bio je dalek i lišen uobičajenog bodrog prizvuka. "Mora da su se dali na posao odmah pošto sam otišao. Ričard je pročitao komandne bafere i otkrio da je softver za dešifrovanje aktiviran manje od dva sata posle mog odlaska."
   "Ali zašto bi onesposobili 'Njutna'?" upita Nikol.
   "Zar ne shvataš?" upita O'Tul strasno. "Prioriteti su se izmenili. Ništa nije bilo toliko važno koliko ispaljivanje nuklearnog oružja. Nisu želeli da traće vreme da signali idu do Zemlje i nazad. Zbog toga su prebacili proračune ovde, odakle je svaki sledeći kandidat za kod mogao da se odašlje sa kompjutera bez kašnjenja."
   "Da bismo bili fer prema kontroli misije", umeša se Ričard, počevši da korača po prostoriji, "moramo priznati da je potpuno natovaren vojni brod misije 'Njutn' zapravo manje sposoban za menjanje orbite nego dvosedna kapsula sa pomoćnim pogonskim sistemom. Prema tome, u očima stručnjaka za bezbednost pri MSA nije bilo povećanja rizika usled onesposobljavanja ove letelice."
   "Ali ništa od svega toga nije ni trebalo da se dogodi", pobuni se general. "Prokletstvo! Zašto nisu mogli naprosto da sačekaju moj povratak?"
   Nikol naglo sede na jednu od raspoloživih stolica. U glavi joj se mutilo i ona oseti trenutnu vrtoglavicu. "Šta je bilo?" upita Ričard i uzbunjeno joj priđe.
   "Danas sam tu i tamo osećala mučninu", odvrati Nikol. "Mislim da sam trudna. Znaću sigurno za dvadeset minuta." Nasmešila se zapanjenom Ričardu. "Izuzetno je retko da žena ostane trudna u razmaku od devedeset dana posle injekcije neutrabriolata. Ali dešavalo se i pre. Ne mislim da..."
   "Čestitam", iznenada je prekide oduševljeni general O'Tul. "Nisam imao pojma da vas dvoje planirate porodicu."
   "Ni ja", odvrati Ričard, koji je i dalje delovao šokirano. Čvrsto je zagrlio Nikol i stisnuo je uz sebe. "Ni ja", ponovio je.
   "Nema više rasprave na tu temu", reče general O'Tul Ričardu čvrstim glasom. "Čak i da Nikol ne nosi u utrobi tvoje dete. Ustrajao bih u tome da vas dvoje odete u kapsuli i ostavite mene ovde. To je jedina razumna odluka. Najpre, obojica znamo da je masa kritičan parametar, a ja sam daleko najteži od sve troje. Kao dodatak tome, star sam, a vas dvoje ste mladi. Dalje, ti umeš da pilotiraš kapsulom; ja se ni jedan jedini put nisam uvežbavao u njoj. Osim toga", dodade on suvo, "mene čeka preki sud na Zemlji zbog odbijanja da izvršim naređenje.
   A što se tebe tiče, dragi moj doktore", produži O'Tul nekoliko trenutaka potom, "nema potrebe da ti kažem da nosiš vrlo posebnu bebu. On ili ona biće jedino ljudsko dete ikada začeto u vanzemaljskom svemirskom brodu." On ustade i obazre se. "A sada", reče on, "predlažem da otvorimo bocu vina i da proslavimo poslednje zajedničko veče."
   Nikol je posmatrala kako je general O'Tul otklizio do ostave. Otvorio ju je i počeo da pretura po njoj. "Biću sasvim zadovoljna i voćnim sokom, Majkl", reče ona. "Sada ionako ne bi trebalo da popijem više od jedne čaše vina."
   "Razume se", odvrati on žustro. "Na trenutak sam smeo s uma. Ponadao sam se da bismo mogli da učinimo nešto posebno večeras. Želeo sam da poslednji put podelim..." General O'Tul zastade i donese vino i sok do stola. Pružio je čaše Ričardu i Nikol. "Želeo bih da oboje znate", reče on tiho, sada ublaženog raspoloženja, "da ne mogu da zamislim bolji par od vas dvoje. Želim vam sve najbolje, naročito sa bebom."
   Troje kosmonauta pilo je u tišini nekoliko sekundi. "Svi to znamo, zar ne?" reče general O'Tul jedva čujno. "Projektili mora da već putuju. Šta misliš, koliko još imamo na raspolaganju, Ričarde?"
   "Sudeći po onome što je admiral Hajlman govorio na snimku, rekao bih da će prvi projektil stići do Rame za S-5 dana. To bi bilo u saglasnosti sa dospevanjem kapsule izvan polja domašaja krhotina i sa brzinom razletanja koju će steći preostali komadi svemirskog broda."
   "Izgubili ste me ", reče Nikol. "O kakvim to projektilima pričate?"
   Ričard se naže prema njoj. "I Majkl i ja smo sigurni", reče on ozbiljno, "da je VEV naredio da se na Ramu ispale projektili. Nemaju nikakva jemstva da će se general ikada vratiti na 'Njutna' i uneti svoj kod. A algoritam za pretragu sa automatskim otkucavanjem u najboljem slučaju predstavlja veliki rizik. Samo lansiranje projektila jemči da Rama neće imati mogućnosti da nam ošteti planetu."
   "Prema tome, preostalo mi je malo više od četrdeset osam sati za poslednje pomirenje sa Bogom", reče general O'Tul pošto je razmišljao nekoliko sekundi. "Proživeo sam bogat život. Imam mnogo toga na čemu sam zahvalan. Poći ću u Njegovo naručje bez žaljenja."
   

59. SUDBINSKI SAN
   Dok je Nikol protezala ruke iznad glave i u stranu, zakačila je Ričarda sa leve strane i jednu od posuda sa vodom koja je malo virila iz police iza nje. "Biće pretrpano", primeti ona, vrpoljeći se u sedištu.
   "Da, svakako", odvrati Ričard rasejano. Pažnja mu je bila upravljena na pokazivače ispred pilotskog sedišta u kapsuli. On unese nekoliko komandi i sačeka odziv. Kada ovaj konačno dođe, Ričard se namršti.
   "Mislim da ću još jednom pokušati da prepakujem zalihe", reče Nikol uz uzdah. Okrenula se u sedištu i zagledala u police. "Uštedelo bi nam nešto prostora i četrnaest kilograma kada bi postojale jemstva da će do našeg spasa doći za sedam dana", reče ona.
   Ričard ništa nije uzvratio. "Prokletstvo", progunđa on kada se na pokazivaču pojavi skupina brojki.
   "Šta je bilo?" upita Nikol.
   "Nešto ovde nije sasvim kako treba", reče Ričard. "Navigacioni program razvijen je za prilično manju masu korisnog tereta - možda neće dejstvovati ako poremetimo neki od akcelerometara." Nikol je strpljivo čekala da Ričard objasni. "Znači, ako igde štucnemo uz put, verovatno ćemo morati da stanemo na nekoliko sati da bismo izvršili ponovnu inicijalizaciju."
   "Ali učinilo mi se da si rekao da za nas dvoje ima više nego dovoljno goriva?"
   "Da, goriva je dovoljno. Međutim, postoje neke finese u preprogramiranim navigacionim algoritmima koje pretpostavljaju da kapsula sadrži manje od sto kilograma, u osnovi samo O'Tula i njegove potrepštine."
   Nikol je razabirala zabrinutost na Ričardovom čelu. "Sa nama će biti sve u redu, čini mi se, ako ne dođe do nekog kvara", produži on. "Ali nijedna kapsula do sada nije funkcionisala pod ovakvim uslovima."
   Kroz prednji prozor videli su generala O'Tula kako ide preko skladišta prema njima. Nosio je neki mali predmet u ruci. Bio je to TB, jedan od Ričardovih šekspirovskih robota.
   "Gotovo da sam zaboravio da je kod mene", reče O'Tul minut kasnije, pošto mu je Ričard toplo zahvalio. Kosmonaut Vejkfild poleteo je po skladištu poput radosnog deteta, sa širokim osmehom na ozarenom licu.
   "Mislio sam da više nikada neću videti nijednog od njih", doviknu Ričard sa jednog bočnog zida gde ga je odneo oduševljeni zalet.
   "Prolazio sam pored tvoje kabine", doviknu mu general O'Tul, "neposredno pre nego što je naučni brod poleteo. Kosmonaut Tabori ti je sređivao stvari. Zamolio me je da zadržim tog robota, za svaki slučaj..."
   "Hvala ti, hvala ti, Janoše", reče Ričard. Pažljivo je sišao niz zid i ukotvio se za pod. "Ovaj je veoma poseban, Majkl", reče on sa sjajem u oku. Uključio je napajanje TB-a. "Znaš li neki Šekspirov sonet?"
   "Ima jedan koji Ketlin naročito voli, ako ga se samo mogu prisetiti. Mislim da prvi stih glasi: 'Ti sad u meni gledaš...'
   
   Ti sad u meni gledaš one ure
   Kad lišće s grana ode svome kraju
   I one gole od zime drhture
   Ko pusti hor gde ptice ne pevaju.
   U meni vidiš takvog dana veče
   Čije je sunce zašlo s ruba plava...
   
   Ženski glas koji je dopirao iz TB-a prenerazi i Nikol i generala O'Tula. Reči dotakoše žicu u O'Tulu; bio je duboko dirnut i nekoliko suza navre mu u uglove očiju. Nikol uze generala za ruku i steže je saosećajno dok je TB dovršavao sonet.
   "Ništa nisi rekao Majklu o problemima koje si otkrio u vezi sa navigacijom kapsule", reče Nikol. Ona i Ričard ležali su jedno pored drugog u jednoj od malih spavaonica vojnog broda.
   "Ne", reče Ričard tiho. "Nisam želeo da ga zabrinem. On veruje da ćemo biti bezbedni, a ja ne želim da misli drugačije."
   Nikol ispruži ruku i dodirnu Ričarda. "Mogli bismo ostati ovde, dragi - na taj način bi bar Majkl preživeo."
   Okrenuo se prema njoj. Znala je da je gleda, iako nije mogla da ga vidi baš jasno u mraku. "Razmišljao sam o tome", reče Ričard. "Ali on to nikada ne bi prihvatio... Čak sam razmišljao da pošaljem samo tebe. Da li bi to volela da učiniš?"
   "Ne", odgovori Nikol posle trenutka razmišljanja. "Ne verujem. Radije bih pošla sa tobom, osim ako..."
   "Osim ako šta?"
   "Osim ako ne postoji stvarno velika razlika u izgledima. Ako jedno od nas može da preživi, ali je dvoje gotovo sigurno osuđeno, onda nema mnogo smisla..."
   "Ne mogu ti dati tačnu procenu verovatnoće", prekide je Ričard. "Ali ne verujem da postoji velika razlika ako pođemo zajedno. Moje poznavanje kapsule i njenih sistema možda vrede gotovo isto toliko koliko i višak mase. Ali u svakom slučaju bolje je da pođemo u kapsuli nego da ostanemo ovde."
   "Apsolutno si ubeđen da su projektili krenuli?"
   "Sasvim. Ništa drugo ne bi imalo smisla. Kladim se da je takav plan počeo da se razrađuje čim je Rama promenio kurs i pošao prema Zemlji."
   Ponovo su zaćutali. Nikol je pokušala da zaspi, ali bez uspeha. Oboje su odlučili da otpočinu šest časova pre polaska da bi prikupili nešto energije za ono što će bez sumnje biti iscrpljujuće putovanje. Međutim, Nikolin um nije hteo da se isključi. Stalno je zamišljala kako general O'Tul nestaje u nuklearnoj vatrenoj lopti.
   "Stvarno je divan čovek", reče Nikol vrlo tiho. Nije bila sigurna da li je Ričard budan.
   "Jeste", odgovori Ričard istim tonom. "Zavidim mu na unutrašnjoj snazi. Ne mogu da zamislim da bih dao svoj život za drugoga tako rado kao što to on čini." Zastao je na trenutak. "Pretpostavljam da to potiče iz njegovih dubokih verskih ubeđenja. On ne vidi smrt kao kraj, samo kao prelazak."
   Ja bih mogla, pomisli Nikol. Mogla bih da dam svoj život za Ženevjev. Možda čak i za Ričarda i njegovu nerođenu bebu. Možda su u O'Tulovoj religiji svi ljudi članovi njegove porodice.
   U međuvremenu, Ričard se borio sa sopstvenim osećanjima. Da li je bio sebičan što nije zahtevao da Nikol pođe sama? Da li je zaista mogao da opravda dodatni rizik vlastitog prisustva svojim dodatnim znanjem? Odbacio je ta pitanja i pokušao da razmišlja o nečem drugom.
   "Nisi rekao mnogo o bebi", reče blago Nikol posle novog kratkog ćutanja.
   "Zapravo, nisam imao vremena da ugradim njega, ili nju, u ono što se dešava", odvrati Ričard. "Pretpostavljam da sam bio neosetljiv... Znaš da sam srećan zbog toga. Samo želim da sačekam dok ne budemo spaseni pre nego što počnem ozbiljno da razmišljam kako je to biti otac." On se naže i poljubi Nikol. "A sada, draga, nadam se da nećeš misliti da sam pregrub, ali nameravam da pokušam da zaspim. Možda će dugo proći pre nego što budemo imali sledeću priliku za to..."
   "Razume se", reče ona. "Izvini." Nikolin um odluta do druge slike, koja je ovog puta predstavljala malu bebu. Pitam se hoće li biti pametan, pomisli ona. I hoće li imati Ričardove plave oči i dugačke prste?
   Nikol je bila sklupčana u uglu slabo osvetljene odaje. Ukus mana dinje još joj je bio u ustima. Probudilo ju je neobično kuckanje po ramenu. Nikol se obazre i ugleda iza sebe avijana od sivog pliša. Crveni prstenovi oko njegovog vrata blistali su u tami. "Dođi", reče on molećivo. "Moraš poći sa nama."
   Pošla je za avijanom u hodnik, a zatim skrenula desno, sve dalje od okomitog tunela. Ostali avijani tiho su stajali pokraj zida. Svi su je pažljivo gledali. Čitava kolona pođe za sivim avijanom niz tunel.
   Nekoliko trenutaka kasnije tunel se proširi u prostranu odaju. Na daljem zidu se nalazilo usamljeno, sitno svetlo, tako da je odaja prilično bila mračna. Bili su tu i ostali, ali ih Nikol nije jasno videla. Povremeno bi im nazrela obrise kada bi prošli ispred snopa usamljenog izvora svetlosti. Nikol zausti da kaže nešto, ali je vođa avijana prekide. "Psst", reče on, "oni će uskoro biti ovde."
   Nikol začu šum koji je dolazio prema njoj sa druge strane odaje. Zvučao je poput kola sa drvenim točkovima koja se kreću po zemljanom putu. Dok se približavao, avijani oko Nikol povukoše se i pribiše uz nju. Nekoliko trenutaka potom pred njima usplamte vatra.
   Pogrebna lomača stajala je na vrhu plamtećih kola. Nikol otvori usta. Telo njene majke, odeveno u bogatu zelenu odoru, počivalo je na vrhu lomače. U svetlosti vatre Nikol je razabrala ostale u odaji. Ričard joj se smešio i držao za ruku tamnoputu devojčicu staru otprilike dve godine. General O'Tul bio je u neposrednoj blizini vatre, klečeći u položaju za molitvu odmah pokraj nje. Iza njega stajali su raznoliki bioti i dva ili tri neobična obličja koja mora da su bila oktopauci.
   Plamenovi su gutali lomaču i upalili telo njene majke. Majka joj se polako diže iz ležećeg položaja. Kada se Anavi okrete prema Nikol, lice joj se izmeni. Na vrhu tela njene majke nalazila se Omehova glava.
   "Ronata", reče on razgovetno, "proročanstvo mora biti ispunjeno. Krv Senufoa širiće se čak i između zvezda. Minove će ostati. Ronata mora putovati sa onima koji dolaze izdaleka. Pođi sada, i čuvaj čudnovate u Ronatinu decu."
   

60. POVRATAK U RAMU
   Ne mogu da poverujem da ovo činim, reče Nikol sebi dok je transporterom prenosila poslednji tovar zaliha do lifta za teške terete na vrhu stepeništa Beta. U Ramije bio mrak. Snop njene svetiljke blistao je prema crnoj praznini.
   San je bio tako neverovatno uverljiv da je Nikol bila potpuno rastrojena više od pet minuta pošto se probudila. Čak i sada, skoro dva sata kasnije, kada bi zatvorila oči, Nikol je savršeno jasno mogla da vidi Omehovo lice i da čuje njegov magični glas kako zapeva reči. Nadam se da se Ričard neće probuditi pre nego što odem, pomisli Nikol. Nikada ne bi mogao da razume.
   Vratila se do transportera i poslednji put krenula kroz trup do "Njutna". Već trideset minuta pokušavala je da sroči oproštajnu poruku, ali sada kada je trenutak došao, Nikol je bila uplašena. "Dragi Majkl i najdraži Ričarde", nameravala je da počne, "sinoć sam imala najuverljviji san svoga života. Stari poglavica Senufoa pojavio se preda mnom i rekao mi da je moja sudbina sa Ramom."
   Nikol prođe kroz vazdušnu komoru i uđe u kontrolni centar. Sela je pred kameru i pročistila glas. Ovo je smešno, pomisli ona neposredno pre nego što će upaliti svetla. Mora da sam poludela. Ali silina Omehove slike u njenom umu smirivala je sve te sumnje u poslednji čas. Nekoliko trenutaka potom nastavila je poslednju poruku prijateljima.
   "Nema načina da u ovom kratkom oproštaju objasnim važnost Omeha i afričkog nasleđa u mom životu. Majkl, Ričard ti može ispričati neke od priča Senufoa dok vas dvojica budete leteli kući na Zemlju. Biće dovoljno ako kažem da me stari šaman nikada nije odveo na pogrešan trag. Dobro znam da glasovi u snu nisu stvarni i da najverovatnije predstavljaju tvorevine podsvesti spavača, ali sam ipak odlučila da sledim uputstvo koje mi je Omeh dao.
   Nameravam da učinim sve što je u mojoj moći da upozorim Ramu da dolaze nuklearni projektili. Ne znam kako ću to ostvariti, ali imaću na raspolaganju nekoliko sati za planiranje, dok budem sklapala jedrilicu da pređem Cilindrično more. Sećam se, Ričarde, naših rasprava o komandama sa tastature koje možda vode do više hijerarhije...
   Izuzetno mi je teško da ovako kažem zbogom i sasvim sam svesna da je ovo bedna zamena za poslednji zagrljaj. Ali da ste vas dvojica budni, nikada me ne biste pustili da se vratim u Ramu... Volim te, Ričarde, ne sumnjaj u to ni na trenutak. Znam da je to malo verovatno, ali možda ćemo se nekako, jednog dana, sjediniti na nekom drugom mestu. Obećavam ti da, ako preživim da rodim dete, nikada neću prestati da mu govorim o inteligenciji, domišljatosti i osećajnosti njegovog oca.
   Imam poslednju molbu. Ukoliko se desi da bilo ko od vas dvojice bezbedno stigne do Zemlje, molim vas da objasnite Ženevjev šta mi se dogodilo. Ispričajte joj čitavu priču, o snu, o bočici i viziji i o Porou kada sam bila dete. I recite joj da sam je volela svim srcem."
   Suze su se slivale niz Nikoline obraze kada je završila poruku. Ustala je i premotala traku na početak. Pustila ju je na jedan minut, da bi bila sigurna da je dobro snimljena, a zatim je otišla do vazdušne komore. Bože, pomisli ona dok je stavljala šlem, pa ja ću to stvarno učiniti.
   Tokom sablasnog spuštanja niz prenosnik po mraku, Nikol je silno strepela zbog odluke da se vrati. Samo joj je izuzetna samodisciplina omogućavala da odagna strahove koji su se zadržali u njoj. Kada se popela u rover i povezla ga prema Cilindičnom moru, Nikol poče da razmišlja kako da stupi u vezu sa inteligencijom koja vodi Ramu. U svakom slučaju ću koristiti slike, reče ona sebi, i gde god je moguće precizni jezik nauke. Toliko sam naučila od Ričarda.
   Pomisao na Ričarda nanovo joj razbudi strahove. Misliće da sam ga napustila, brinula se ona. A kako uopšte i mogu očekivati da misli drugačije? Nikol se priseti turobnih prvih dana svoje trudnoće sa Ženevjev i koliko je bila usamljena zato što nije imala nikoga s kime bi podelila osećanja. Ponovo je osetila snažan poriv da se okrene i napusti Ramu. Njeno premišljanje prekinuto je spektakularnim nadolaskom svetlosti. Zora je ponovo svanula u Rami. Kao i ranije, Nikol opčini prizor oko nje. Nema ničega nalik ovome u čitavoj Vaseljeni.
   Kada je stigla do onoga što je bilo logorište Beta, najpre je pronašla jedrilicu i počela da je raspakuje. Stajala je zapakovana na dnu velikom skladišnog kontejnera. Bila je u dobrom stanju. Rad na sastavljanju jedrilice sprečavao je Nikol da previše razmišlja o odluci da napusti "Njutna". Mehaničarsko sklapanje nije bilo njena najjača strana. Jednom je počela gotovo da očajava kada je bila prinuđena da rastavi veliki sklop za koga joj je prethodno bilo potrebno deset minuta da bi ga uopšte sastavila. Čitava vežba podsećala ju je na nekoliko nervirajućih badnjih večeri u Bovoau kada su ona i Pjer radili gotovo čitave noći da bi sklopili Ženevjevine nove igračke. Trebalo bi da postoji zakon koji bi obavezivao prodavnice da prodaju samo sklopljene igračke, progunđa Nikol uz osmeh dok se borila sa uputstvima za jedrilicu.
   Nikol odnese trup jedrilice niz stepenice i stavi ga pokraj vode. Sve veće podstrukture sklopila je na litici iznad tog mesta, gde je svetlo bilo jače. Bila je toliko obuzeta poslom da nije čula korake sve dok se nisu sasvim približili. Kada se Nikol, koja je radila na kolenima, okrenula na desno i ugledala kako joj se nešto primiče iz velike blizine, prestravila se toliko da joj je srce gotovo stalo.
   Nekoliko trenutaka potom ona i Ričard ljubili su se i grlili. "I O'Tul dolazi", reče on, sede pokraj Nikol i smesta poče da sastavlja jedrilicu. "Najpre, kada sam mu objasnio da neću da idem bez tebe, da mi život koji bih imao na Zemlji ne bi značio ništa bez tebe, rekao mi je da smo i ti i ja šašavi. Ali kada smo porazgovarali i kada sam mu objasnio da mislim kako postoji pristojna verovatnoća da uzbunimo Ramance, odlučio je da radije provede svoje poslednje sate sa nama nego da reskira samotnu i bolnu smrt u kapsuli."
   "Ali učinilo mi se da si rekao da bi to trebalo da bude bezbedno putovanje za jednog putnika?"
   "Nije to sasvim jasno. Softver učitan u kapsulu je prava mora. Prema programiranju vidi se da je sve urađeno na brzinu. A i kako je moglo da se valjano proveri? Sam O'Tul imao bi, doduše, bolje izglede nego nas dvoje zajedno... ali upamti, suočio bi se sa ozbiljnim problemima posle svog dolaska na Zemlju. Ta priča o prekom sudu nije bila mlaćenje prazne slame."
   "Ne mislim da se Majkl plašio prekog suda. Možda bi poželeo da poštedi porodicu, ali..."
   Povik iz daljine prekide im razgovor. General O'Tul mahao im je iz rovera koji im se približavao. "Ali ne shvatam", reče Nikol, "kako je uspeo da stigne ovamo tako brzo. Ti nisi ovamo došao peške, zar ne?"
   Ričard se nasmeja. "Razume se da nisam. Ostavio sam markerni pedajnik u podnožju prenosnika. Kada sam stigao u Betu i video da si izvadila jedrilicu i njene delove, poslao sam rover nazad automatskim upravljanjem."
   "To je bilo vrlo hrabro", reče Nikol. "A šta bi bilo da sam digla jedro tokom dodatnog vremena koje ti je bilo potrebno da me nađeš pešice?"
   Ričard proviri preko ruba litice prema trupu jedrilice pored vode. "U stvari, bila si bolja nego što sam očekivao", reče on, zadirkujući je. "Završila bi za jedno sat ili dva."
   Dohvatio je Nikol za ruke kada je pokušala da ga udari.
   General O'Tul je bio jedini moreplovac sa iskustvom između njih troje. Ubrzo pošto su stigli do sredine puta preko Cilindričnog mora, on dade Ričardu da drži veslo kao moguće oružje za slučaj da dve ajkule-biota koje su ih pratile odluče da ih napadnu. "Nije baš Marblhed ili Kejp", reče O'Tul dok je gledao prema Njujorku, "ali je nepobitno zanimljivo jedrenje."
   Tokom putovanja, Ričard je bezuspešno pokušavao da ubedi uznemirenu Nikol da je malo verovatno da će ih bioti-ajkule napasti. "Na kraju krajeva", reče joj on, "uopšte nisu ometale čamce tokom prve ramanske ekspedicije. Mora da su me napale zbog nečeg posebnog u konstrukciji naših novih motornih čamaca."
   "Kako možeš da budeš tako siguran?" upita Nikol, nelagodno gledajući sive senke u vodi pokraj njih. "Ako neće da nas napadnu, zašto nas toliko dugo prate?"
   "Izazivamo njihovu radoznalost, to je sve", odvrati Ričard. Pa ipak, napeo se kada se jedna senka iznenada ustremila prema čamcu. Biot-ajkula, međutim, nestade ispod njega i pridruži se svom sadrugu sa druge strane. "Vidiš", reče on i popusti stisak na veslu, "rekoh ti da nema razloga za brigu."
   Usidrili su jedrilicu pokraj Njujorka pre nego što su se uspeli uz obližnje stepenište. Budući da general O'Tul nikada ranije nije bio u Njujorku, a prirodno je bio radoznao povodom onoga što je viđao, Ričard pođe napred da počne da radi sa kompjuterom, dok je Nikol povela O'Tula u kratki obilazak.
   U vreme kada su Nikol i general stigli u Belu sobu, Ričard je već bio u prilici da ih izvesti o napretku. "Pretpostavka mi je bila ispravna", reče on samo nekoliko sekundi pošto mu se njih dvoje pridružilo. "Prilično sam siguran da sada imam pristup čitavoj listi senzora. Mora biti da na brodu imaju radar ili njegov ekvivalent. Dok budem pokušavao da ga nađem, kako bi bilo da vas dvoje pokušate da napravite mrežni dijagram kojim bismo preneli svoje upozorenje. Upamtite, neka bude jednostavno. Verovatno nemamo više od dvadeset četiri časa do nailaska prvog projektila.
   Dvadeset četiri časa, reče Nikol sebi. Još jedan dan. Bacila je pogled na Ričarda, koji je radio za tastaturom, a zatim na generala O'Tula, koji je posmatrao crne predmete što su i dalje stajali nabacani u jednom uglu. Nikolino trenutno osećanje naklonosti prema dvojici muškaraca brzo je presečeno oštrim naletom straha. Realnost njihovog usuda svu je obuze. Hoćemo li svi izginuti sutra? - upita se ona.
   

61. UGROŽENI SVEMIRSKI BROD
   "Stvarno ne bi trebalo da budemo iznenađeni", reče Ričard bez osećanja. Njih troje sedelo je pred velikim crnim ekranom. "Svi smo to očekivali."
   "Ali smo se i nadali da će biti drugačije", umeša se O'Tul. "Ponekad je teško kada se pokaže da si bio u pravu."
   "Jesi li sasvim siguran, Ričarde", upita Nikol, "da svaki od tih odraza predstavlja objekat u svemiru?"
   "Mislim da u to nema nikakve sumnje", odvrati Ričard. "Sigurni smo da posmatramo senzorski izlaz. Pogledaj, pokazaću ti kako da promeniš polje." Ričard prizva na ekran prizor koji je prikazivao jedan cilindar, nepobitno Ramu, u središtu skupine koncentričnih krugova. Zatim je otkucao nekoliko novih komandi, što je za posledicu imalo promenu slike na ekranu. Cilindar je postajao sve manji i manji, dok se na kraju nije pretvorio u tačku. Veličina koncetričnih krugova oko cilindra takođe se smanjivala, a novi krugovi pojavljivali su se na rubovima ekrana. Najzad se grupa tačaka, njih ukupno šesnaest, pojavi sa desne strane ekrana.
   "Ali kako znaš da su posredi projektili?" upita Nikol i pokaza male tačke svetlosti.
   "Ne znam", reče Ričard. "Ali znam da su u pitanju leteći objekti na gotovo pravoj liniji između Rame i Zemlje. Teorijski, to bi mogli biti i glasnici mira, ali iskreno sumnjam u to."
   "Koliko im još treba?" upita O'Tul.
   "Teško je tačno reći", odgovori Ričard posle kratke pauze. "Procenio bih da do prvog ima između osamnaest i dvadeset sati. Više su razmaknuti nego što sam očekivao. Ukoliko ih budemo pratili oko jedan sat, moći ćemo tačnije da procenimo trenutka sudara."
   General O'Tul zviznu, a zatim se zadubi u misli nekoliko sekundi pre nego što je progovorio. "Pre no što pokušamo da saopštimo ovom svemirskom brodu da će pretrpeti nuklearni napad, hoćeš li mi odgovoriti na jedno jednostavno pitanje?"
   "Ako budem umeo", odvrati Ričard.
   "Zbog čega misliš da Rama može da se zaštiti od projektila, čak i ako budemo mogli da mu prenesemo upozorenje?"
   Nastade duga tišina. "Sećaš li se, Majkl, onog trenutka od pre skoro godinu dana", upita Ričard, "kada smo zajedno leteli iz Londona u Tokio i kada smo počeli da pričamo o religiji?"
   "Misliš, kada sam ti čitao Euzebija?"
   "Upravo to. Pričao si mi o ranoj istoriji hrišćanstva... Usred razgovora iznenada sam te upitao zbog čega veruješ u Boga. Sećaš li se svoga odgovora?"
   "Razume se", odvrati O'Tul. "To je isti odgovor koji sam dao svom najstarijem sinu kada se u osamnaestoj godini proglasio za ateistu."
   "Tvoj odgovor u avionu savršeno izražava i moj stav u trenutnoj situaciji. Znamo da je Rama tehnološki izuzetno napredan. Kada je načinjen, u svakom slučaju mora da je vođeno računa o mogućem neprijateljskom napadu... Ko zna, možda čak ima moćan pogonski sistem koji još nismo otkrili i koji bi mogao da ga skloni sa putanje projektila. Kladim se..."
   "Mogu li da te prekinem na sekundu?" upita Nikol. "Ja nisam bila sa vama dvojicom na letu do Tokija. Volela bih da znam kako je Majkl odgovorio na tvoje pitanje."
   Dvojica muškaraca izmenjaše dugi pogled. Konačno, general O'Tul odgovori: "Vera zasnovana na razmišljanju i osmatranju."
   "Prvi deo plana nije previše težak i ja se slažem sa pristupom, ali nemam predstavu o tome kako ćemo preneti poruku o dejstvu, ili kako da nedvosmisleno dovedemo u vezu lančanu reakciju i dolazeće projektile."
   "Majkl i ja ćemo se pozabaviti time dok ti budeš priređivao grafiku za prvi deo. On kaže da se prilično dobro seća nuklearne fizike."
   "Vodite računa o tome da nemate previše pretpostavki", podseti Ričard Nikol. "Moramo biti sigurni da je svaki deo poruke zaokružena celina."
   General O'Tul trenutno nije bio sa Ričardom i Nikol. Posle dva sata oštrog rada otišao je napolje, u tunel, pre oko pet minuta. Njegovo dvoje kolega iznenada se zabrinulo zbog njegovog odustva. "Verovatno je otišao u toalet", reče Ričard.
   "Mogao bi da se izgubi", odvrati Nikol.
   Ričard ode do ulaza u Belu sobu i pozva u hodnik. "Halo, Majkle O'Tule", reče on. "Je li sve u redu?"
   "Da", stiže odgovor iz pravca središnjeg stepeništa. "Možete li ti i Nikol da dođete ovamo na trenutak?"
   "Šta je bilo?" upita Ričard nekoliko trenutaka kasnije kada se on i Nikol pridružiše generalu u podnožju stepeništa.
   "Ko je sagradio ovu jazbinu?" upita O'Tul, očiju uprtih u visoku tavanicu. "I zbog čega mislite da je uopšte sagrađena?"
   "Ne znamo", odvrati Ričard nestrpljivo, "i ne verujem da ćemo razrešiti tu zagonetku u sledećih nekoliko minuta, ili čak i sati. U međuvremenu, imamo posla..."
   "Strpite se još samo malo", prekide ga O'Tul čvrsto. "Neophodno je da ovo raspravimo pre nego što budem mogao da nastavim." Ričard i Nikol sačekaše da produži. "Bezglavo jurimo da uputimo upozorenja izvesnoj inteligenciji koja kontroliše ovu letelicu, kakva god ona bila. To radimo da bi Rama mogao da preduzme mere da se zaštiti. Kako možemo znati da je to što činimo ispravno? Kako možemo znati da nećemo postati izdajnici sopstvene vrste?"
   General O'Tul mahnu rukama prema prostranoj pećini oko sebe. "Mora biti da postoji neki razlog, neki veliki plan za sve ovo. Zbog čega su svi oni lažni ljudski predmeti ostavljeni u Beloj sobi? Zašto su nas Ramanci pozvali da stupimo u kontakt sa njima? Ko i šta su avijani i oktopauci?" Zavrteo je glavom, osujećen mnoštvom pitanja bez odgovora. "Bio sam nesiguran u pogledu uništenja Rame; ali jednako sam nesiguran i u pogledu upućivanja upozorenja. Šta ako Rama izbegne nuklearni napad zbog nas, a zatim ipak uništi Zemlju?"
   "To je izuzetno malo verovatno, Majkl. Prvi Rama prošao je kroz Sunčev sistem..."
   "Samo trenutak, Nikol, ako nemaš ništa protiv", prekide je Ričard blago. "Dopusti meni da pokušam da odgovorim generalu."
   Prišao je i stavio ruku na generalovo rame. "Majkl", reče Ričard, "još od našeg prvog susreta, na mene je najsnažniji utisak ostavila tvoja sopsobnost da shvatiš razliku između odgovora koje možemo doznati, kao ishod logičke dedukcije ili naučnih metoda, i onih pitanja kojima se ne može čak ni valjano pristupiti. Na ovoj tački nema načina da shvatimo šta Rama namerava. Još nemamo dovoljno podataka. To je kao kada pokušavamo da rešimo sistem simultanih linearnih jednačina u kome ima više promenljivih nego konstanti. Postoje višestruke hiperpovršine ispravnih rešenja."
   O'Tul se nasmeši i klimnu. "Ali ono što znamo", produži Ričard, "jeste da se flota projektila sada približava Rami. Verovatno su opremljeni nuklearnim bojevim glavama. Imamo izbor da upozorimo ili da ne upozorimo i moramo ga doneti na osnovu informacija raspoloživih u ovom trenutku."
   Ričard izvadi mali kompjuter i priđe O'Tulu. "Čitav taj problem možeš da predstaviš kao matricu razmera 3 x 2", reče on. "Pretpostavi da postoje tri moguća opisa ramanske petnje: nikada neprijateljski, uvek neprijateljski i neprijateljski samo ako su napadnuti. Neka te situacije predstavljaju redove matrice. A sada razmotrimo odluku sa kojom smo suočeni. Možemo da izaberemo bilo da ih upozorimo, bilo da to ne učinimo. Dakle, postoje dve kolone te matrice, Rama upozoren ili Rama neupozoren."
   O'Tul i Nikol su gledali preko Ričardovog ramena dok je crtao matricu i prikazivao je na svom malom monitoru. "Ukoliko sada pogledamo šest mogućnosti, koje se dobijaju presecanjem pojedinačni elementi ove matrice, i pokušamo da im pripišemo verovatnoće tamo gde možemo, raspolagaćemo svim informacijama potrebnim da donesemo odluku. Slažeš li se?"
   General O'Tul klimnu, impresioniran time kako je brzo i sažeto Ričard ustrojio njihovu nedoumicu. "Ishod drugog reda uvek je isti", reče sada Nikol, "nezavisno od toga da li ih upozorimo ili ne. Ukoliko je Rama zaista neprijateljski raspoložen, sa njihovom naprednijom tehnologijom, nema nikakve razlike jesmo li ih upozorili ili nismo. Pre ili kasnije, ova letelica ili ona koja će doći u budućnosti pokorieili uništiti ljudsku rasu."
   Ričard zastade na trenutak da bi bio siguran da O'Tul prati izlaganje. "Slično tome", reče on zatim polako, "ako Rama nije nikada neprijateljski raspoložen, ne može biti pogrešno da ih upozorimo. Ni u jednom slučaju, upozoren ili neupozoren, Zemlja nije u opasnosti. A ukoliko uspemo da ih upozorimo na nuklearne projektile, onda će nešto izuzetno biti spaseno."
   General se nasmešio. "Znači, jedini mogući problem, 'O'Tulova bojazan', da je tako nazovemo, nastaje onda ako Rama prvobitno nije nameravao da bude neprijateljski raspoložen, ali se predomislio i napao Zemlju pošto je saznao da su protiv njega lansirani nuklearni projektili."
   "Tačno tako", reče Ričard. "A kako mi izgleda, samo naše upozorenje predstavlja olakšavajući činilac u tom potencijalno neprijatnom slučaju. Na kraju krajeva..."
   "U redu. U redu", odvrati O'Tul. "Vidim na šta ciljaš. Ukoliko se slučaju koji me brine ne pripiše vrlo visoka verovatnoća, čitava analiza nagoveštava bolje ishode ako upozorimo Ramance." On se iznenada nasmeja. "Baš je dobro što ne radiš za vojni štab VEV-a, Ričarde. Možda bi me logički ubedio da aktiviram kod..."
   "Sumnjam", reče Nikol. "Niko ne bi mogao da pruži čvrsto pokriće za tu vrstu paranoje."
   "Hvala", uzvrati general, "zadovoljan sam. Bili ste vrlo uverljivi. Hajde da se vratimo na posao."
   Gonjena neumoljivim približavanjem projektila, trojka je neumorno radila satima. Nikol i Majkl O'Tul izradili su poruku upozorenja u dva zasebna odeljka. Prvi odeljak, čiji je pretežan deo predstavljao osnovu za uspostavljanje osnovne komunikacione tehnike, prikazivao je kompletnu nebesku mehaniku: Raminu orbitu po njegovom ulasku u Sunčev sistem, putanje dva "Njutnova" broda koji napuštaju Zemlju i spajaju se neposredno pre sastanka sa tuđinskim brodom i, konačno, trajektorije šesnaest projektila koji se ispaljuju sa Zemlje da bi presreli Ramu. Ričard, čiji su se dugi časovi rada za tastaturom i crnim ekranom sada isplaćivali, pretvorio je sve te orbitalne događaje u grafičke predstave, dok se drugo dvoje kosmonauta borilo sa složenoću ostatka poruke.
   Konstruisati drugi segment bilo je izuzetno teško. U njemu su ljudi želeli da objasne da nadolazeći projektili nose nuklearne bojeve glave, da se eksplozivna moć bombi generiše lančanom reakcijom i da su toplota, udar i zračenje koji nastaju u eksploziji izuzetno moćni. Za razliku od osnovne slike, predočavanje razmera razorne moći u ma kakvim parametrima koje bi mogla shvatiti vanzemaljska inteligencija bilo je znatno teže.
   "To je nemoguće", uzviknu očajni Ričard pošto su O'Tul i Nikol uporno tvrdili da upozorenje nije potpuno bez nekog pokazatelja temperature eksplozije, jačine udarnog talasa i polja zračenja. "Zbog čega samo ne naznačimo količinu fisionog materijala u procesu? Mora biti da su sjajni u fizici. Mogu da proračunaju dejstvo i ostale parametre."
   Vreme je isticalo, a sve troje je bilo iscrpljeno. Tokom poslednjih sati, general O'Tul popusti pred iznurenošću i, na Nikolino insistiranje, pođe da se valjano ispava. Njegovi biometrijski podaci pokazivali su da mu je srce pod stresom. Čak je i Ričard odspavao devedeset minuta. Ali Nikol nije dopustila sebi luksuz da otpočine. Bila je rešena da razradi neki način da slikovno predstavi razornu moć oružja.
   Kada su se muškarci probudili, Nikol ih ubedi da uz drugi segment dodaju kratki deo koji prikazuje šta bi se desilo sa gradom ili šumom na Zemlji kada bi bomba od jednog megatona eksplodirala u njihovoj blizini. Da bi te slike imale ikakvog smisla, Ričard je morao da proširi raniji rečnik pojmova, u kom je definisao hemijske elemente i njihove simbole sa matematičkom preciznošću, da bi ubacio određenu predstavu veličine. "Ukoliko ovo shvate", gunđao je dok je uz napor dodavao oznake razmera pokraj linijskih predstava zgrada i drveća, "onda su pametniji nego što sam mislio."
   Konačno je slika bila dovršena i memorisana. Pustili su čitavo upozorenje poslednji put i uneli nekoliko ispravki. "Od komandi koje nikada nisam uspeo da razumem", reče Ričard, "postoji pet za koje imam razloga da pretpostavim da su vezane sa procesorom na drugom nivou. Razume se, samo nagađam, ali verujem da je nagađanje osnovano. Emitovaću našu poruku pet puta, koristeći svaki put po jednu od tih komandi, uz nadu da je upozorenje nekako stiglo do središnjeg kompjutera."
   Dok je Ričard preko tastature unosio sve odgovarajuće komande, Nikol i general O'Tul pođoše da se prošetaju. Uspeli su se uz stepenište i pošli između oblakodera Njujorka. "Ti veruješ da je bilo predviđeno da dođemo na Ramu i otkrijemo Belu sobu?"
   "Da", odgovori Nikol.
   "Ali u kom cilju?" upita general. "Ukoliko su Ramanci samo želeli da uspostave kontakt sa nama, zbog čega su radili na tako složen i zaobilazan način? I zbog čega rizikuju da im namere budu pogrešno shvaćene?"
   "Ne znam", reče Nikol. "Možda nas proveravaju na neki način. Da otkriju kakvi smo."
   "Za ime sveta", odvrati O'Tul, "kako užasna pomisao. Mogli bismo ući u katalog kao stvorenja koja lansiraju nuklearne bombe na posetioce."
   "Tačno tako", reče Nikol.
   Nikol pokaza O'Tulu ambar sa jamama, mrežu iz koje je spasla avijana, zapanjujuće poliedre i ulaze u preostale dve jazbine. Postajala je vrlo umorna, ali znala je da neće moći da zaspi dok sve ne bude rešeno.
   "Hoćemo li nazad?" upita O'Tul pošto su se on i Nikol spustili do Cilindričnog mora i proverili da se jedrilica još nalazi, nedirnurta, tamo gde su je ostavili."
   "U redu", odgovori Nikol umorno. Pogledala je na sat. Bilo je tačno tri sata i osamnaest minuta pre nego što prvi nuklearni projektil stigne do Rame.

62. POSLEDNJI SAT
   Niko nije progovorio pet minuta. Svako od troje kosmonauta sedeo je uronjen u sopstveni svet, svestan da se prvi projektil sada nalazi na manje od sat leta. Ričard je žurno prelazio sve senzorske izlaze, bez uspeha tragajući za bilo kakvim nagoveštajem da Rama preduzima neku zaštitnu akciju. "Sranje", promrmlja on, ponovo gledajući radarsku sliku koja je prikazivala kako je vodeći projektil sve bliži i bliži.
   Ričard priđe do mesta na kom je Nikol sedela u uglu. "Mora da smo pogrešili", reče on tiho. "Ništa se nije izmenilo."
   Nikol protrlja oči. "Volela bih da nisam tako umorna", reče ona. "Onda bismo možda mogli da učinimo nešto zanimljivo u poslednjih pedeset minuta." Mračno se nasmešila. "Sada znam kako mora da je pred streljačkim zidom."
   General O'Tul priđe im sa druge strane odaje. Nosio je dve male crne lopte u levoj ruci. "Znate", reče on, "često sam se pitao šta bih radio kada bih znao za neko tačno određeno, konačno vreme pre svoje smrti. Eto me sada ovde, a um mi je usredsređen na jednu jedinu stvar."
   "Šta to?" upita Nikol.
   "Jeste li vas dvoje kršteni?" odvrati on oprezno.
   "Štaaa?" uskliknu Ričard uz iznenađeni smeh.
   "I mislio sam da nisi", uzvrati general O'Tul. "A šta je sa tobom, Nikol?"
   "Ne, Majkl", odgovori ona. "Katoličanstvo mog oca bilo je više tradicijsko nego obredno."
   "Pa", bio je uporan general. "Predlažem vam da vas krstim."
   "Ovde? Sad?" zapita zapanjeni Vejkfild. "Niki, da li me to uši varaju, ili sam upravo čuo da ovaj gospodin predlaže da poslednji sat života provedemo tako što ćemo biti kršteni?"
   "Za to neće biti potrebno..." zausti O'Tul.
   "Zašto da ne, Ričarde?" prekide Nikol O'Tula. Ustala je sa blistavim osmehom na licu. "Šta drugo možemo da učinimo? A to je đavolski bolje nego da sedimo ovde i čekamo veliku vatrenu loptu."
   Ričard se gotovo zakikota. "Pa to je divno!" oduševljeno reče. "Ja, Ričard Vejkfild, ateista čitavog života, razmišljam o tome da budem pokršten na vanzenmaljskom brodu kao poslednje što ću učiniti u životu. Sviđa mi se!"
   "Priseti se onoga što je napisao Paskal", začikivala ga je Nikol.
   "Ah, da", odvrati Ričard. "Jednostavna matrica jednog od najvećih mislilaca sveta. 'Bog možda postoji, a možda i ne; ja mogu da verujem u Njega ili ne. Jedini način da izgubim jeste ako Bog postoji, a ja ne verujem u njega. Prema tome, verovaću u Njega da bih smanjio rizik." Ričard se zakikota. "Ali nisam pristao da verujem u Boga, samo da bih bio kršten."
   "Znači, pristaješ", reče Nikol.
   "Zašto da ne?" odvrati on, kao papagaj ponavljajući njen raniji odgovor. "Možda na taj način neću morati da ostanem u limbu sa neznalačkim paganima i nekrštenom decom." Nasmešio se O'Tulu. "U redu, generale, tvoji smo. Obavi svoj posao."
   "Slušaj ovo pažljivo, TB", reče Ričard. "Ti si verovatno jedini robot koji je ikada bio u ljudskom džepu za vreme krštenja."
   Nikol munu Ričarda u rebra. Strpljivi general čekao je nekoliko trenutaka, a zatim je počeo obred.
   Na Ričardovo insistiranje, napustili su jazbinu i izišli na otvoreni trg. Ričard je želeo "nebo Rame nad sobom", a drugo dvoje nije se usprotivilo. Nikol je otišla do Cilindričnog mora da napuni bočicu vodom za krštenje dok je general O'Tul dovršavao pripreme. Američki general je ozbiljno shvatao krštenje, ali očigledno ga nije uvredilo Ričardovo bezazleno začikivanje.
   Nikol i Ričard klekoše ispred O'Tula. On poprska vodom Ričardovu glavu. "Ričarde Koline Vejkfilde, krstim te u ime oca i sina i svetog duha."
   Kada je O'Tul dovršio krštenje i Nikol na isti jednostavni način, Ričard ustade i iskezi se. "Ne osećam se nimalo drugačije", reče on. "Isti sam kao i pre - usrao sam se od straha zbog toga što ću umreti kroz trideset minuta."
   General O'Tul nije se pomerao. "Ričarde", reče on blago, "mogu li da te zamolim da ponovo klekneš? Voleo bih da izgovorim kratku molitvu."
   "Šta je to?" upita Ričard. "Prvo krštenje, a sada i molitva?" Nikol diže pogled prema njemu. Njene oči molile su ga da pristane. "U redu", reče on, "pretpostavljam da bih baš mogao da idem do kraja."
   "Svemogući Bože, molim te usliši našu molitvu", reče general snažnim glasom. Sada je i on klečao. Oči su mu bile zatvorene, a ruke sklopljene ispred njega. "Nas troje okupilo se ovde u času koji je za nas možda sudnji da odamo počast Tebi. Preklinjemo Te da razmotriš kako bismo Te mogli služiti ako nastavimo da živimo, a ako je to volja Tvoja, molimo Te da nas poštediš bolne i užasne smrti. Ukoliko treba da umremo, molimo se da budemo primljeni u kraljevstvo Tvoje nebesko. Amin."
   General O'Tul zastade samo na trenutak, a zatim poče da recituje molitvu Gospodu. Tek što je izgovorio: "Oče naš, koji jesi na nebesima, neka je slavljeno ime Tvoje..." svetla u ogromnom svemirskom brodu naglo se pogasiše. Još jedan ramanski dan došao je do kraja. Ričard i Nikol sačekali su puni poštovanja da im prijatelj završi molitvu, a onda su izvadili svetiljke.
   Nikol se zahvali generalu i blago ga zagrli. "Dakle, tu smo", reče Ričard nervozno. "Još dvadeset sedam minuta. Imali smo krštenje i molitvu. Šta ćemo sada? Ko ima ideju za poslednju, uistinu poslednju zabavu? Da zaigramo? Zapevamo? Da odigramo partijicu nečega?"
   "Ja bih lično voleo da ostanem ovde", reče general O'Tul dostojanstveno, "i da se suočim sa svojom smrću u pokajanju i molitvi. A zamišljam da biste vas dvoje voleli da budete nasamo zajedno."
   "U redu, Niki", reče Ričard. "Gde ćemo da podelimo svoj poslednji poljubac? Na obali Cilindričnog mora ili u Beloj sobi?"
   Nikol je bila budna trideset dva časa i bila je apsolutno iscrpljena. Pala je u Ričardove ruke i sklopila oči. U tom trenutku rasuti blesci svetlosti umešaše se u novu tminu ramanske noći.
   "Šta je to?" upita general O'Tul bojažljivo.
   "Mora da su rogovi", odgovori Ričard uzbuđeno. "Hajde, idemo."
   Otrčali su do južne ivice ostrva i zagledali se u masivne, zagonetne strukture na južnom kraju. Trake svetlosti igrale su između različitih parova šest šiljaka koji su okruživali ogromni monolit u središtu. Žuti lukovi kao da su siktali po vazduhu, blago se uvijajući napred-nazad po središtu dok su ostajali povezani za po jedan od manjih šiljkova na svakom kraju.
   "Neverovatno", prozbori O'Tul, ophrvan strahopoštovanjem.
   "Znači, Rama se sprema da manevriše", reče Ričard. Jedva je mogao da se uzdrži. Zagrlio je Nikol, zatim O'Tula, i najzad poljubio Nikol u usta. "Jupi!" dreknuo je, igrajući po zidu.
   "Ali, Ričarde", doviknu Nikol za njime, "nije li prekasno? Kako Rama može da se skloni sa puta za tako kratko vreme?"
   Ričard dotrča nazad do svojih kolega. "U pravu si", reče on zadihano. "A ti prokleti projektili ionako su verovatno navođeni prema cilju." Ponovo je počeo da trči, ovog puta nazad prema trgu. "Idem da gledam radar."
   Nikol se obazre prema generalu O'Tulu. "Dolazim", reče on. "Ali dosta sam trčao za jedan dan. Hteo bih da malo posmatram ovu predstavu. Možeš poći bez mene, ako hoćeš."
   Nikol ga je sačekala. Dok je njih dvoje brzim koracima išlo preko trga, general O'Tul se zahvali Nikol što mu je dozvolila da je krsti. "Nemoj biti luckast", odvrati ona. "Ja treba tebi da se zahvalim." Položila mu je ruku na rame. Samo krštenje nije bilo toliko važno, produži ona u mislima. Bilo je očigledno da se brineš za naše duše. Složili smo se pre svega da pokažemo da nam je stalo do tebe. Nikol se nasmeši sebi. Bar mislim da je to bilo razlog...
   Tlo ispod njih poče oštro da se trese, a general O'Tul zastade, na trenutak uplašen. "To se očigledno desilo i tokom poslednjeg manevra", reče Nikol, smirujući oboje tako što je uzela generala za ruku, "premda sam ja tada ležala onesvešćena na dnu jame i propustila čitav događaj."
   "Onda su svetla bila samo najava manevrisanja?"
   "Verovatno. Zato je Ričard bio toliko uzbuđen."
   Jedva da su otvorili poklopac jazbine, kada Ričard skoči uz stepenice. "Učinili su to!" uskliknu on. "Učinili su to!"
   O'Tul i Nikol netremice su ga gledali dok je hvatao dah. "Upotrebili su neku vrstu mreže ili omotača - ne znam tačno šta je to - debelog oko šest, možda osam stotina metara - svuda oko svemirskog broda." Okrenuo se. "Dođite", reče on i potrča po stepenicama preskačući po tri odjednom.
   I pored zamora, Nikol odgovori na njegovo uzbuđenje poslednjom dozom adrenalina. Skakala je niz stepenice za Ričardom i otrčala do Bele sobe. On je stajao pred crnim ekranom i prebacivao ulazni signal od spoljašnje slike koja je prikazivala novi materijal oko letelice do radarskog snimka približavanja projektila.
   "Mora da su shvatili naše upozorenje", reče on Nikoli. Ričard je slavobitno odiže sa tla, poljubi je i nastavi da je drži u vazduhu. "Upalilo je, draga", povikao je on. "Hvala ti, oh, hvala ti."
   I Nikol je bila uzbuđena. Ali još nije bila ubeđena da će Ramina akcija sprečiti uništenje letelice. Kada je general O'Tul ušao i kada mu je Ričard objasnio šta vide na ekranu, preostajalo je još samo devet minuta. U Nikolinom stomaku stajali su leptirovi veličine fudbalske lopte. Tlo je nastavljalo da se trese dok je Rama produžavao manevar.
   Nuklearni projektili očigledno su bili navođeni prema cilju, jer i pored činjenice da je Rama nepobitno menjao putanju, oni nastaviše da mu se približavaju po pravoj liniji. Uvećana radarska slika prikazivala je da je šesnaest napadača veoma raštrkano. Procenjeno vreme njihovog udara bilo je unutar razdoblja nešto kraćeg od jednog sata.
   Ričardova mahnita aktivnost se pojačala. Divlje je koračao po sobi. U jednom trenutku izvadio je TB-a iz džepa, spustio ga na pod i počeo brzo da govori malom robotu kao da mu je TB najbliži prijatelj. Ono što je Ričard pričao jedva da je imalo ikakvog smisla. Jednog trenutka Ričard je nalagao TB-u da se pripremi za predstojeću eksploziju; sekundu kasnije objašnjavao mu je kako će Rama čudotvorno da izbegne nadolazeće projektile.
   General O'Tul je pokušavao da ostane smiren, ali bilo je to nemoguće sa Ričardom koji je leteo po sobi poput tasmanijskog đavola. On zausti da kaže nešto Ričardu, ali odluči da umesto toga iziđe u tunel da bi imao malo mira.
   Tokom jednog od retkih trenutaka kada se Ričard nije pokretao, Nikol mu priđe i uhvati ga za ruke. "Dragi", reče ona, "opusti se. Ništa ne možemo da učinimo."
   Ričard na sekundu spusti pogled na prijateljicu i ljubavnicu, a zatim je zagrli. Divlje je stao da je ljubi, a zatim sede na tlo koje se treslo, povukavši i nju za sobom. "Bojim se, Nikol", reče on, dok mu se telo treslo. "Stvarno se bojim. Mrzim kada ne mogu ništa da učinim."
   "I ja sam uplašena", odvrati ona blago i ponovo ga uze za ruke. "A i Majkl."
   "Ali nijedno od vas ne deluje uplašeno", reče Ričard. "Osećam se kao idiot, dok skačem ovuda kao Tigar iz Vini-Pua."
   "Svako se suočava sa smrću na drugačiji način", reče Nikol. "Svi osećamo strah. Samo se sa njime snalazimo na svoj pojedinačni način."
   Ričard se primirio. On baci pogled na veliki monitor, a potom na sat. "Još tri minuta do prvog udara", reče on.
   Nikol mu stavi ruke na obraze i blago ga poljubi u usta. "Volim te, Ričarde Vejkfilde", reče ona.
   "A ja volim tebe."
   Ričard i Nikol su ćutke sedeli na podu, držali se za ruke i gledali crni ekran kada je prvi projektil stigao do ivice guste mreže koja je okruživala Ramu. General O'Tul je stajao iza njih u dovratku, vrativši se do odaje tridesetak sekundi ranije. U trenutku kada je projektil dodirnuo mrežu, njen pogođeni deo se savio, ublaživši udarac, ali je dopustio projektilu da prodre dublje unutra. Istovremeno, ostali delovi mreže brzo su se obavili oko projektila, pletući gustu čauru neverovatnom brzinom. Sve je bilo gotovo za delić sekunde. Projektil je bio na oko dve stotine metara od spoljašnjeg omotača Rame, već obavijen u debeli omotač, kada je nuklearna bojeva glava detonirala. Mreža na ekranu se malo razlete okolo, ali unutar Bele sobe oseti se samo jedva primetan drhtaj.
   "Auh!" reče Ričard. "Jeste li to videli?"
   Skočio je i prišao ekranu. "Desilo se tako brzo", primeti Nikol i pridruži mu se.
   General O'Tul promrmlja vrlo kratku molitvu-zahvalnicu i stade uz svoje kolege pred ekranom. "Šta misliš, kako je to uradio?" upita od Ričarda.
   "Nemam pojma", odvrati Ričard. "Ali ta čaura je nekako zadržala eksploziju. Mora da je posredi fantastičan materijal." On se vrati radarskoj slici. "Da pogledamo sledeći udar pažljivije. Trebalo bi da bude ovde svakog..."
   Istog trena dođe do blistavog bleska, a ekran se ugasi. Manje od sekunde potom, oštra bočna sila žestoko ih pogodi i obori na pod. Svetla u Beloj sobi se pogasiše, a tlo prestade da se trese. "Jesu li svi dobro?" upita Ričard, pipajući za Nikolinom rukom u mraku.
   "Mislim da ja jesam", odvrati O'Tul. "Udario sam u zid, ali samo leđima i laktom."
   "Ja sam dobro, dragi", odgovori Nikol. "Šta se desilo?"
   "Ova je očigledno eksplodirala rano, pre nego što je stigla do mreže. Pogodio nas je udarni talas."
   "Ne shvatam", reče O'Tul. "Bomba je eksplodirala u vakuumu. Kako je moglo biti udarnog talasa?"
   "Tehnički, to nije bio samo udarni talas", odvrati Ričard i ustade kada su se svetla ponovo upalila, a tlo opet počelo da podrhtava. "Hej, šta kažeš na ovo?" prekide on sebe. "Slavna ramanska redundantnost ponovo beleži poen. Jesi li dobro?" upita on Nikol, koja je delovala nesigurno dok se dizala.
   "Udarila sam koleno", odgovori ona, "ali nije ozbiljno."
   "Bomba je uništila ostatak sopstvenog projektila", reče Ričard, odgovarajući sada na O'Tulovo pitanje, dok je prelazio senzorskom listom da bi našao rezervne radarske i slikovne izlaze, "Isparila najveći deo trupa i pretvorila ostatak u paramparčad. Gas i komadi razleteli su se ogromnom brzinom i stvorili talas koji nas je udario. Mreža je oslabila silinu udarca."
   Nikol se pomeri do zida i sede. "Hoću da budem spremna za sledeći."
   "Pitam se koliko ovakvih bubotki Rama može da preživi", reče Ričard.
   General O'Tul priđe i sede pored Nikol. "Dva sređena, četrnaest sledi", reče on. Svi se nasmešiše. Bar još nisu bili mrtvi.
   Ričard pronađe rezervne senzore nekoliko minuta kasnije. "Oho", reče on, dok je pregledao preostale odraze na ekranu. "Ukoliko nisam pogrešio, poslednja bomba eksplodirala je na ratdaljini od mnogo kilometara. Imali smo sreće. Bolje da se nadamo da sledeća neće eksplodirati neposreedno ispred mreže."
   Trojka je posmatrala kako su još dva projektila zarobljena i obmotana u materijal koji je okruživao Ramu. Ričard ustade. "Sada imamo kratak odmor", reče on. "Proteći će otprilike tri minuta do sledećeg udara - a onda će uslediti nekoliko projektila u kratkom razmaku."
   I Nikol se diže na noge. Videla je da se general O'Tul drži za leđa. "Jesi li siguran da si dobro, Majkl?" upita ona. On klimnu, i dalje zagledan u ekran. Ričard priđe do Nikol i uze je za ruku. Minut potom seli su uza zid da sačekaju sledeći udar.
   Nisu dugo čekali. Nova bočna sila, mnogo jača od prve, pogodi ih posle dvadeset sekundi. Nikol je čula kako O'Tul teško diše u mraku. "Majkl", reče ona, "jesi li povređen?"
   Kako nije odmah bilo odgovora, Nikol poče da puzi prema njemu. To je bila greška. Nije se uhvatila ni za šta kada ih je pogodio moćni treći udar. Nikol je divljački bačena o zid i udarila u slepoočnicu.
   General O'Tul je ostao pokraj Nikol kada je Ričard otišao do Njujorka da pogleda grad. Muškarci su tiho razgovarali kada se Ričard vratio. On izvesti da je bilo samo manjih oštećenja. Trideset minuta pošto je zarobljen poslednji projektil, svetla se ponovo vratiše, a tlo opet poče da se trese. "Vidiš", primeti Ričard sa napetim osmehom, "rekao sam ti da će sve biti u redu. Sve što je važno uvek rade triput."
   Nikol je ostala bez svesti još skoro čitav čas. Tokom poslednjih nekoliko minuta bila je nejasno svesna vibracija poda i razgovora na suprotnoj strani odaje. Nikol veoma polako otvori oči.
   "Ukupno dejstvo", čula je kako Ričard govori, "jeste povećanje brzine duž hiperbole. Zato ćemo proći Zemljinu orbitu znatno ranije nego što je prethodno trebalo, mnogo pre nego što sama planeta tamo stigne."
   "Koliko ćemo se primaći Zemlji?"
   "Ne previše. Zavisi od toga kada će se završiti manevar. Ukoliko sada prestane, promašićemo je za otprilike milion kilometara, a to je više od dvostrukog rastojanja do Meseca."
   Nikol sede i nasmeši se. "Dobro jutro", reče ona veselo.
   Dvojica muškaraca joj priđoše. "Jesi li dobro, draga?" upita Ričard.
   "Mislim da jesam", uzvrati Nikol i opipa čvorugu na slepoočnici. "Možda ću izvesno vreme imati glavobolju." Pogledala je dvojicu muškaraca. "A šta je sa tobom, Majkl? Čini mi se da se prisećam da sam se brinula za tebe neposredno pre velikog udara."
   "Onaj drugi izbio mi je vazduh", odvrati O'Tul. "Srećom, bio sam bolje pripremljen za treću bombu. A izgleda da su mi i leđa sada u redu."
   Ričard poče da joj objašnjava šta je doznao posredstvom izlaza Raminih nebeskih senzora. "Čula sam poslednji deo", reče Nikol. "Zaključujem da ćemo sada potpuno promašiti Zemlju." Ričard joj pomože da ustane. "Ali kuda idemo?"
   Ričard sleže ramenima. "Nema planetnih ni asteroidnih odredišta u blizini naše treutne putanje. Hiperbolička energija nam se uvećava. Ukoliko se ništa ne izmeni, potpuno ćemo napustiti Sunčev sistem."
   "I postati međuzvezdani putnici", reče Nikol tiho.
   "Ukoliko toliko poživimo", dodade general.
   "Što se mene tiče", primeti Ričard, "nemam nameru da se brinem oko toga šta će se dogoditi. Bar ne za sada. Želeo bih da proslavim naše bekstvo pred nuklearnom falangom. Glasam za to da se popnemo gore i upoznamo Majkla sa novim prijateljima. Hoće li to biti avijani ili oktopauci?"
   Nikol zavrte glavom i nasmeši se. "Beznadežan si, Vejkfilde. "Nemoj nikako da prestaneš..."
   
   Nemoj nikako da sprečavaš
   Vernih duša spoj;
   
   TB ih iznenada prekide. Troje kosmonauta ostaše na čas pometeni. Zatim se zagledaše u malog robota, pa prsnuše u smeh.
   
   ... Ljubav nije ljubav koju svako
   Sa promenom menja, il' ako se seti
   Da s nevernikom izneveri lako.
   Oh ne, Ljubav je kula svetilja...
   
   Ričard podiže TB-a i isključi ga. Nikol i Majkl su se i dalje smejali. Ričard zagrli svako od njih. "Ne mogu da zamislim tri bolja saputnika", reče on i diže malog robota iznad glave, "gde god da smo pošli."
   

POGOVOR
   Pisanje je usamljenički posao, tako da i posle nekoliko decenija čak i najzagriženiji sebičnjak može ponekad da poželi malo društva. Ali saradnja u bilo kojoj vrsti umetnosti predstavlja rizičan posao, a što se uključi više ljudi, manji su izgledi za uspeh. Možete li da zamislite Mobi Dika od Hermana Melvila i Nata Hotorna? Ili Rat i mir od Lava Tolstoja i Fredija Dostojevskog? Uz dodatne dijaloge Vana Turgenjeva?
   Ja svakako nikada nisam zamišljao, sve do pre nekoliko godina, da ću ikada sarađivati sa nekim drugim autorom na jednom književnom delu. Ne-književni radovi su druga stvar: učestvovao sam u ništa manje nego četrnaest projekata sa više autora (od čega su dva sa urednicima Lajfa, a veća višestrukost od toga ne da se ni zamisliti.) Ali književnost - nipošto! Bio sam siguran da nikada neću dopustiti uljezu da se umeša u moju jedinstvenu oblast stvaralaštva...
   Pa, smešna stvar desila se na putu do tekst-procesora. Početkom 1986. moj agent, Skot Meredit, obratio mi se na svoj najuverljiviji način koji počinje rečenicom: Nnemoj-da-kažeš-ne- dok-ne-završim". Kako izgleda, javio se jedan mladi genije, filmski producent, koji je odlučio da ekranizuje neko - bilo koje - moje delo. Iako nikada nisam čuo za Pitera Gubera, desilo se da sam gledao dva njegova filma (Ponoćni ekspres i Dubina) koji su ostavili na mene priličan utisak. Bio sam još više impresioniran kada mi je Skot rekao da je poslednji Piterov film, Boja purpura, nominovan čak za šest Oskara.
   Međutim, zaječao sam u sebi kada je Skot nastavio da priča o tome kako Piter ima prijatelja sa jednom blistavom idejom i kako bi voleo da je ja razvijem u scenario. Zaječao sam, jer u SF-u odavno nema novih ideja, a da je ova uistinu blistava, meni bi već ranije pala na pamet. Uz to, mrzim scenarije; neverovatno su dosadni, gotovo nečitljivi i, bar što se mene tiče, nemoguće ih je pisati. Kao muzička partitura, predstavljaju samo neophodan međukorak u produkciji. Potrebne su određene posebne veštine da bi se napisali, ali sami nemaju književne ili umetničke vrednosti. (Muzičku partituru bar je zgodno pogledati.)
   Onda mi je Skot objasnio ko je taj prijatelj, a ja sam se trgao. Projekat je odjednom delovao stvarno uzbudljivo, iz razloga koji nisu imali nikakve veze sa Piterom Guberom, ali su imali mnogo toga sa Stenlijem Kubrikom.
   Prisećanje. Dvadeset godina ranije, u delu 2001: odiseja u svemiru Stenli i ja smo posetili Jupiterove mesece - i ne sanjajući da će te potpuno neznane svetove istražiti robotske letelice znatno pre datuma iz naslova našeg filma. U martu i julu 1979. godine dve sonde "Vojadžer" otkrile su da su Io, Evropa, Ganimed i Kalisto čudnovatija mesta nego što smo se mi usuđivali i da zamislimo. Zapanjujući prizori Jupiterovih džinovskih satelita učinili su mogućim - ne, obaveznim - da napišem roman 2010: Druga odiseja. Ovog puta, jovijanske sekvence mogle su biti zasnovane na stvarnosti, ne na mašti; a kada je Piter Hajms snimio film 1984, mogao je da iskoristi stvarne snimke sa svemirskih letelica 'Vojadžer' kao pozadinu za najveći deo akcije.
   Iako su rezultati iz 1979. bili spektakularni, sa puno uverenja se smatralo da će biti sasvim prevaziđeni za jednu deceniju. Svemirska sonda "Vojadžer" provela je samo nekoliko sati u blizini Jupitera, projurivši pokraj džinovske planete i njenih meseca na putu prema Saturnu. Ali maja 1986. NASA je planirala da lansira "Galileja", još preduzimljiviju svemirsku sondu. Ova ne bi išla na kratak prolazak, već na pravi sastanak; "Galilej" bi proveo dve godine, počev od decembra 1988, na detaljnom istraživanju Jupitera i njegovih velikih meseca. Do 1990, ako bi sve išlo kako treba, postojao bi takav priliv informacija o tim egzotičnim svetovima da bi Treća odiseja u svemiru postala neizbežna. To sam planirao da napišem; prikačio sam svoja kola uz "Galileja" i baš me je bilo briga za ideje nekog amaterskog autora naučne fantastike. Kako da ga pristojno odbijem? Još sam razmišljao o tome kada je Skot nastavio:
   "Piter Guber bi hteo da doleti na Šri Lanku, samo na trideset šest sati, da ti predstavi tog tipa. Ime mu je Džentri Li, a dopusti mi da ti objasnim ko je on. Radi u Laboratoriji za mlazni pogon i glavni je inženjer za projekat "Galilej". Jesi li čuo za njega?"
   "Da", rekoh ja slabašno.
   "A pre toga, bio je direktor planiranja misije za lendere "Viking", koji su poslali one divne slike sa Marsa. Zbog toga što je smatrao da javnost ne ceni dovoljno ono što se dešava u svemiru, napravio je kompaniju sa tvojim prijateljem Karlom Seganom, u okviru koje je snimljen Kosmos - bio je upravnik čitave TV serije..."
   "Dosta!" kriknuh ja. "Tog čoveka moram da upoznam. Reci gospodinu Gaboru da ga smesta dovede."
   "Zove se Guber", reče Skot, "Piter Guber."
   Dakle, dogovoreno je da njih dvojica dolete do Šri Lanke, pa ako mi se dopadne Džentrijeva ideja (i, podjednako važno, Džentri), napisaću skicu - možda desetak stranica - na kojima ću izložiti karaktere, lokacije, zaplet i osnovne elemente na temelju kojih bi ma koji valjani scenarista mogao da razradi scenario.
   Stigli su u Kolombo 12. februara 1986. - dve nedelje posle katastrofe Čalendžera. Godina 1986. trebalo je da bude ona velika godina za svemir, ali sada se čitav program NASA-e našao u potpunom rasulu. Posebno je "Galilej" bio odložen za mnogo godina. Tek 1995. prispeće prve nove vesti sa Jupiterovih meseca. Mogao dam da zaboravim na Treću odiseju u svemiru - kao što je Džentri mogao da zaboravi da radi bilo šta sa "Galilejem" osim da ga vrati sa Kejpa i da ga stavi u naftalin.
   Srećom, sastanak Guber-Li-Klark dobro je protekao i sledećih nekoliko nedelja ispunjavao sam flopi diskove zamislima, likovima, miljeima, zapletima - svime što se makar i izdaleka činilo upotrebljivim za priču koju smo odlučili da nazovemo Kolevka. Neko je jednom rekao da se pisanje književnog dela sastoji u odbacivanju alternativa. Sasvim tačno: jednom prilikom izračunao sam da bi, da sam iskorostio sve elemente koje sam stvorio u svim mogućim kombinacijama, bilo dovoljno materijala za pola milijarde različitih Kolevki.
   Poslao sam Džentriju onu varijantu koju sam konačno odabrao, u obliku sinopsisa od četiri hiljade reči. Dopala mu se i on je ponovo doleteo na Šri Lanku da bismo razradili pojedinosti. Tokom trodnevnom maratona gore u planinama, iznad drevnog grada Kandija, i pored toga što nam je pažnju odvlačila najveličanstvenija panorama koju sam ikada video, dovršili smo demi-hemi-semi-finalnu verziju od osam hiljada reči koja je najzad poslužila kao osnova za roman. Posle toga mogli smo da sarađujemo uz pomoć čestih telefonskih poziva i slanja jardi štampanog teksta preko Pacifika.
   Na pisanje je otišao pretežan deo godine, iako smo, razume se, obojica radili i na drugim projektima. Kada sam otkrio da Džentri znatno bolje poznaje englesku i francusku književnost od mene (u međuvremenu sam već postao imun na takva iznenađenja), junački sam počeo da pružam otpor svim pokušajima da mu nametnem sopstveni stil. To je uznemirilo neke dugogodišnje čitaoce Artura Klarka koje su, kada se Kolevka pojavila pod zajedničkim imenom, bili rasrđeni delovima koje bih ja malo više pročistio. Dijaloške deonice pune slenga, objasnio sam ja, proizvod su Džentrijevih godina provedenih sa inženjerima i matematičarima iz Odeljenja za astrodinamiku pri LMP-u, koji mnogo piju i večito ih svrbe dlanovi; u LMP, inače, često bivaju pozivane žace iz Pasadene da bi obuzdali pesničenja zbog Beselovih funkcija i nelinearnih, delimično diferencijalnih jednačina.
   Pa ipak, do sada, koliko je meni poznato, nijedna škola nije zahtevala da se Kolevka ukloni sa polica njene biblioteke. Pominjem to, jer sam upravo ustanovio, na svoje zaprepašćenje i zgražanje, da je upravo to zadesilo roman Matica Zemlja pre jednu deceniju. Štaviše, dotična komisija zabranila istom prigodom sve antologije koje su sadržale bilo šta što sam ja ikada napisao.
   Voleo bih da sam za to čuo tada. Uživao bih da kažem tim pripravnicima za ajatolahe da je verziju za slepe romana koji ih je toliko uvredio zapisala dama koja teško da bi ikada promovisala pornoliteraturu. Ona je, naime, igrom slučaja, udata za predsednika Vrhovnog suda Engleske.
   Iako je Kolevka prvobitno začeta kao filmski projekat, a obrada je pripremana za filmsku kompaniju Vorner Bros, izgledi da ona ikada stigne na ekran sada deluju slabašno. Lošom srećom, čitav niz filmova sa podvodno/vanzemaljskom tematikom pojavio se otprilike u vreme objavljivanja knjige, a najveći njihov deo potonuo je bez traga.
   Ali Piter Guber, drago mi je što to mogu da kažem, ide sa dobrog na bolje. Poslednja dela njegove produkcije, Veštice iz Istvika, Gorile u magli i Kišni čovek vrlo su dobro primljena; čak i taj kratki spisak pokazuje njegovo zanimanje za neobične i vredne projekte. Možda će napraviti Kolevku kada krug ponovo dođe na početak, kao što će se to neizbežno dogoditi. "Postoje ciklusi u stvarima ljudskim" - baš kao i u filmskim.
   Iako sam silno uživao u radu sa Džentrijem, pošto smo završili sa ljuljanjem Kolevke, nisam imao planova za dalju saradnju - zbog toga što je sada Halejeva kometa dominirala mojim životom, baš onako kako nije dominirala zemaljskim nebesima. Shvatio sam da će njeno sledeće pojavljivanje, 2061, predstavljati divnu priliku za Treću odiseju u svemiru (ukoliko dugo odlagani "Galilej" zaista izvede svoju predstavu 1995, kao što se očekuje, i pošalje nam megabajte novih informacija iz jovijanskog sistema, moglo bi doći do Završne odiseje. Ali ništa ne obećavam).
   Do leta 1987, 2061: treća odiseja dobro je išla u knjižarama, hvala na pitanju, a ja sam ponovo počeo da osećam onu upornu krivicu koja saleće autora kada ne-radi-na-nekom-projektu. Iznenada sam shvatio da mi jedan stoji pred samim nosem.
   Pre petnaest godina, napisao sam poslednju rečenicu u romanu Sastanak sa Ramom, koja je glasila: "Ramanci sve rade triput." Te reči došle su mi na um u poslednji čas, kada sam radio završnu reviziju rukopisa. Nisam - na časna reč - tada imao na umu nastavak; to mi se naprosto činilo zgodnim, otvorenim krajem knjige. (U stvarnom životu, razume se, nijedna priča nikada se ne završava.)
   Mnogi čitaoci - i kritičari - brzopleto su zaključilio da sam od samog početka planirao trilogiju. E pa, nisam - ali sada sam shvatio da je to sjajna ideja. A Džentri je bio pravi čovek za taj posao: raspolagao je potpunim znanjem o nebeskoj mehanici i svemirskom hardveru, tako da se sasvim mogao snaći sa sledećim pojavljivanjem Ramanaca.
   Brzo sam skicirao spektar mogućnosti, vrlo slično onome što sam učinio sa Kolevkom, i za izuzetno kratko vreme Rama II je rođen. Vrt Rame i Razotkriveni Rama uslediće tokom razdoblja 1989-1991.
   I tako, Džentri ponovo stiže preko Pacifika na sesije tipa 'moždana oluja' po brdima Šri Lanke, a poštar se vajka zbog pozamašnih printinga sa kojima mora da balansira na biciklu. Ali ovog puta tehnologija je ubrzala naše međukontinentalne operacije. Telefaks aparati sada nam omogućuju da razmenjujemo ideje bezmalo u realnom vremenu; to je daleko pogodnije od elektronske pošte koju smo koristili Piter Hajms i ja kada smo pravili scenario za 2010 (videti knjigu Dosje Odiseja).
   Ima još mnogo toga da se kaže o toj vrsti saradnje na daljinu; ukoliko su preblizu, koautori mogu traćiti previše vremena na trivijalnosti. Čak i sam pisac može da smisli beskrajne izgovore za nerad; a sa dvojicom, mogućnosti se u najmanju ruku dižu na kvadrat.
   Međutim, nema načina da se pokaže da pisac zanemaruje svoj posao; čak i ukoliko zaglušujuće hrče, njegova podsvest možda teško radi. A Džentri i ja smo znali da naši najdivljiji izleti u književnost, nauku, umetnost ili istoriju mogu pružiti korisne elemente priče.
   Na primer, tokom pisanja Rame II postalo je očigledno da je Džentri zaljubljen u Eleonoru Akvitansku (ne brini, Stejsi - mrtva je već 758 godina) i morao sam sa puno takta da ga ubeđujem da ne posveti čitave stranice njenom zadivljujućem životopisu. (Ako se pitate kako E. A. može imati bilo kakve veze sa međuzvezdanim pustolovinama, čekaju vas prijatna iznenađenja.)
   U svakom slučaju naučio sam od Džentrija mnogo toga o francuskoj i engleskoj istoriji što me nikada nisu učili u školi. Prilika kada je Eleonora Akvitanska ukorila svog sina, ponositog kralja-ratnika Ričarda Lavljeg Srca pred njegovinm trupama zbog toga što nije imao prestolonaslednika mora da je bio jedan od pikantnijih trenutaka britanske vojne istorije. Avaj, ni na koji način u ovo nismo mogli ubaciti galantnog, ali homoseksualnog Korleonea, koji je često bio Kum i bog-otac, ali nikada otac... za razliku od Džentrija, čiji je peti sin stigao na svet pred kraj Rame II.
   Ali srešćete se sa Džentrijevom najdražom tvorevinom, svetim Mikaelom od Sijene koji tek treba da se rodi. Siguran sam da ćete ponovo naići na njega u knjigama koje će Džentri objaviti pod sopstvenim imenom, uz minimum moje pomoći ili mojih saveta.
   Dok pišem ove reči, upravo stižemo do polovine naše četvorotomne saradnje. Iako nam izgleda da znamo šta će se dogoditi sledeće - siguran sam da Ramanci imaju u rukavu poprilično iznenađenja za nas...
   
   Artur Č. Klark
   
   ZAHVALNICE
   Mnogi ljudi doprineli su ovom romanu tokom opsežnih razgovora u dvogodišnjem razdoblju. Među one čije su primedbe i pronicljivost bili naročito dragoceni spadaju Beb Barden, Pol Čodas, Klejton Fromen, Majkl Glasmen, Brus Jakoski, Roland Džofe, Džeri Snajder i Jan Stjuart.
   Lu Aronika, Malkolm Edvards i Ras Galen pružili su značajne doprinose ovoj knjizi. Njihove uredničke primebde bile su neprocenjive u oblikovanju konačnog sklopa romana.
   Posebnu zahvalnost dugujemo ocu Martinu Slotu, čije je religijsko prosuđivanje bilo od suštinske važnosti prilikom stvaranja lika generala O'Tula, kao i Piteru Guberu, koji je omogućio da se autori ovog romana upoznaju pre nešto više od tri godine.
   Konačno, ova zahvalnica ne bi bila potpuna bez posebnog pomena porodice gospodina Lija. Njegova supruga Stejsi i pet mladih sinova, Kuper, Ostin, Robert, Petrik i Majkl, velikodušno su mu omogućili da se otiskuje na neophodna putovanja oko pola sveta do Šri Lanke i pružili mu priliku za nužnu osamu bez čega ova knjiga nikada ne bi bila napisana.

   
   
   
   1.
   29. decembar 2200.
   Pre dve noći, u 10.44 po griničkom vremenu na Zemlji, Simona Tiaso Vejkfild ugledala je Vaseljenu. Bilo je to neverovatno iskustvo. Mislila sam da sam i ranije doživljavala moćna osećanja, ali ništa u mom životu - ni smrt moje majke, ni zlatna olimpijska medalja iz Los Anđelesa, ni trideset šest sati koje sam provela sa princom Henrijem, pa čak ni rođenje Ženevjev pod brižnim pogledom mog oca u bolnici u Turu - nije bilo tako snažno kao radost i olakšanje kada sam konačno začula Simonin prvi plač.
   Majkl je prorekao da će se beba roditi na Božić. Na svoj uobičajen, drag način kazao nam je kako veruje da će nam Bog "dati znak" tako što će udesiti da se naše svemirsko čedo rodi upravo na Isusov pretpostavljeni rođendan. Ričard se podsmehnuo, kao što je uvek činio kada bi Majklov religijski zanos uzeo maha. Međutim, pošto sam na Badnje veče osetila prve jake trudove, malo je nedostajalo da se i Ričard preobrati u vernika.
   Te noći uoči Božića spavala sam nemirno. Baš pred samo buđenje usnila sam dubok, živopisan san. Šetala sam pored našeg veštačkog jezerca u Bovoau, igrajući se sa svojim mezimcem, patkom Danoaom, i njegovim divljim drugarima, kada sam začula jedan glas koji me je dozivao. Nisam uspela da ga prepoznam, ali bilo je izvesno da pripada nekoj ženi. Ona mi reče da mi predstoji izuzetno težak porođaj i da će mi biti potreban i poslednji delić snage da donesem svoje drugo dete na svet.
   Na sam Božić, pošto smo jedni drugima uručili skromne poklone koje je svako od nas u potaji naručio kod Ramanaca, započela sam da podučavam Majkla i Ričarda za slučaj da stvari krenu neočekivanim tokom. Verujem da bi se Simona odista rodila na dan Božića samo da moja svest nije do te mere bila opterećena saznanjem kako dva muškarca nisu ni izbliza obučena da mi pomognu u slučaju iskrsavanja ozbiljnih problema. Verovatno je da je moja volja bila ta koja je odložila rođenje deteta za dva dana.
   Jedan od vanrednih postupaka o kojima smo raspravljali odnosio se na mogućnost da beba zauzima karlični položaj. Nekoliko meseci ranije, kada je moja nerođena devojčica još imala izvesnu slobodu kretnji unutar materice, bila sam prilično sigurna da je okrenuta naopačke. Pomislila sam, doduše, da se ispravila tokom poslednjih nedelja pre no što se spustila u pretporođajni položaj. Bila sam samo delimično u pravu. Ona je, istini za volju, uspela da glavom napred uđe u porođajni kanal; međutim, lice joj je bilo okrenuto naviše, prema mom stomaku, tako da joj je posle prvog ozbiljnog niza trudova vrh glavice zastao, nezgrapno pritisnut o moju karlicu.
   U bolnici na Zemlji akušer bi verovatno pribegao carskom rezu. On bi zasigurno bio pripravan za predupređivanje komplikacija, nastojeći da u ranoj fazi porođaja, uz pomoć robotizovanih instrumenata, okrene Simoninu glavu pre nego što se ona nađe u ovako nepovoljnom položaju.
   Kako je porođaj odmicao, bol je postajala sve nepodnošljivija. Između snažnih grčeva koji su pribijali devojčicu uz moje nepopustljive kosti pokušavala sam da izvikujem naredbe Majklu i Ričardu. Ričard je bio gotovo neupotrebljiv. Nije mogao da podnese moje bolove (ili "noćnu moru" kako je to kasnije nazvao), a još manje epiziotomiju ili korišćenje improvizovanih forcepsa koje smo dobavili od Ramanaca. Majkl, neka mu je duša blagoslovena, srčano se borio sledeći moja, ponekad necelovita upustva. Znoj mu se slivao sa čela uprkos srazmerno niskoj temperaturi u sobi. Upotrebio je skalpel iz moje torbice za hitnu pomoć da me šire otvori, a onda je, posle trenutka oklevanja zbog sve te silne krvi, forcepsima pronašao Simoninu glavu. Nekako je, u trećem pokušaju, uspeo da je potisne unatrag u porođajni kanal i da je obrne, tako da je mogla da bude rođena.
   Obojica su vrisnula kada se ona pomolila. Nastojala sam da se usredsredim na svoj ritam disanja, plašeći se da ne izgubim svest. Uprkos oštrom bolu i sama sam kriknula kada je moj naredni trud izbacio Simonu u Majklove ruke. Ričardu je kao ocu palo u zadatak da preseče pupčanu vrpcu. Kada je Ričard obavio posao, Majkl uzdiže Simonu kako bih mogla da je vidim. "Devojčica", prozbori on sa suzama u očima. Nežno ju je položio na moje grudi i ja se malko uzdigoh da je pogledam. Prvi utisak je bio da neverovatno liči na moju majku.
   Prisilila sam sebe da ostanem oprezna do uklanjanja posteljice i završila sam podvezivanje uz Majklovu pomoć, s tim što je on načinio rezove skalpelom. A onda sam izgubila svest. Malo je pojedinosti kojih se sećam iz sledeća dvadeset četiri časa. Bila sam toliko iscrpljena od muka i porođaja (trudovi su se ponavljali svakih pet minuta tokom jedanaest sati pre nego što je Simona konačno rođena), te sam koristila svaku priliku da se ispavam. Moja nova kćerka smesta je prionula na dojenje bez ikakvog podsticanja, a Majkl je kasnije tvrdio da je jednom ili dvaput sisala čak i kada sam ja bila tek delimično budna. Mleko mi sada navire u dojke odmah pošto Simona počne da sisa. Kada završi, izgleda sasvim zadovoljna. Presrećna sam što joj moje mleko, čini se, odgovara... Pribojavala sam se da ću možda imati isti problem kao sa Ženevjev.
   Jedan od dvojice muškaraca uvek je uz moje uzglavlje kada se probudim. Ričardovi osmesi stalno izgledaju malo usiljeni, ali se u njima ipak razaznaje uvažavanje. Majkl je uvek spreman da mi preda dete u naručje ili da mi ga položi na grudi kada se probudim. On je nosi sa lakoćom, a čak i kada ona plače, stalno mrmlja: "Divna je".
   U ovom času Simona spava pokraj mene povijena u nazovi ćebe koje su izradili Ramanci (krajnje je teško opisati tkaninu, a posebno odabrati reči koje određuju kvalitet, kao na primer "meka" u bilo kakvom određujućem smislu koji bi naši domaćini mogli da razumeju). Ona zaista izgleda kao moja majka. Koža joj je sasvim tamna, možda tamnija i od moje, a pramenčić kose na glavi crn je kao zift. Oči su joj tamnosmeđe. Teško da bi se Simona mogla nazvati lepom sa tom glavom, još zašiljenom i izobličenom od mukotrpnog porođaja. Ali Majkl je naravno u pravu. Ona je sjajna. Moje oči su u stanju da nazru lepotu u dubini tog krhkog, crvenkastog stvorenja koje diše takvom grozničavom brzinom. Dobro došla na svet, Simona Vejkfild!
   

2.
   6. januar 2201.
   Već dva dana sam potištena. I umorna, oh, tako umorna. Iako sam sasvim svesna da patim od tipičnog slučaja posleporođajnog sindroma, nisam u stanju da ublažim depresivna osećanja.
   Jutros je bilo najgore. Probudila sam se pre Ričarda i ćutke ležala na svom delu madraca. Bacila sam pogled na Simonu koja je mirno spavala u ramanskoj kolevci do zida. Uprkos osećanjima ljubavi prema njoj, nijedna povoljna misao u pogledu njene budućnosti nije mi iskrsla u svesti. Sjaj uzbuđenja koji je okruživao njeno rođenje i trajao sedamdeset dva sata potpuno je iščezao. Beskrajni tok beznadežnih predstava i pitanja bez odgovora neprekidno struji kroz moju svest. Kakav će biti tvoj život, mala moja Simona? Kako bismo mi, tvoji roditelji, mogli da obezbedimo tvoju sreću?
   Moja draga kćeri, ti živiš sa svojim roditeljima i njihovim dobrim prijeteljem Majklom O'Tulom u podzemnom skloništu gargantuanskog svemirskog broda vanzemaljskog porekla. Sve troje odraslih u tvom životu su kosmonauti sa planete Zemlje, deo posade ekspedicije broda "Njutn" upućene pre godinu dana da istraži cilindrični svetić zvan Rama. Tvoja majka, otac i general O'Tul jedina su ljudska bića koja su se još nalazila na ovoj tuđinskoj letelici kada je Rama naglo promenio svoju putanju da bi izbegao uništenje koje mu je namenila paranoidna Zemlja lansirajući svoju nuklearnu falangu ka njemu.
   Iznad našeg skloništa nalazi se ostrvski grad sazdan od tajanstvenih nebodera - Njujork, kako ga mi zovemo. Okružen je zamrznutim morem koje opisuje krug po unutrašnjosti ogromnog svemirskog broda presecajući ga na pola. U ovom času, prema proračunima tvog oca, samo što smo presekli Jupiterovu orbitu (premda je velika gasna lopta veoma daleko, sa druge strane Sunca), sledeći hiperboličnu putanju koja će nas naposletku potpuno izvesti iz Sunčevog sistema. Ne znamo kuda idemo. Ne znamo ko je sagradio ovaj svemirski brod, niti zbog čega je sazdan. Znamo, doduše, da na njemu ima i drugih stvorova, ali nemamo predstavu o tome odakle oni potiču. Pri tom, imamo razloga da verujemo da su barem neki od njih u stanju da budu neprijateljski raspoloženi.
   Poslednja dva dana moje misli neprekidno se vrte u ovom istom krugu. Svaki put dolazim do istog mučnog zaključka: neoprostivo je da mi, po pretpostavci zreli i odrasli ljudi, donesemo jedno bespomoćno i nevino biće u sredinu o kojoj znamo tako malo i nad kojom nemamo baš nikakvu kontrolu.
   Rano jutros, čim sam shvatila da mi je trideset sedmi rođendan, počela sam da plačem. Ispočetka suze su bile blage, a plač nečujan, no kako su sećanja na prošle rođendane navirala u moju svest, duboki jecaji zamenili su lako cmizdrenje. Osećala sam oštru, bolnu žalost ne samo zbog Simone već i zbog sebe same. I dok sam se sećala veličanstvene plave planete sa koje potičemo, ne uspevajući da je smestim u Simoninu budućnost, opet sam postavljala sebi isto pitanje: Zašto sam rodila dete usred sveg ovog košmara?
   Evo te reči ponovo. Ona je jedna od Ričardovih najomiljenijih. U njegovom rečniku "košmar" praktično ima neograničenu primenu. Sve što je haotično ili izvan kontrole, bilo da je posredi tehnički problem ili porodična kriza (poput žene koja jeca u nastupu žestoke posleporođajne depresije), određuje se kao košmar.
   Ovog jutra od muškaraca nije bilo neke pomoći. Njihovi uzaludni pokušaji da me odobrovolje samo su doprineli mojoj turobnosti. Zbog čega gotovo svaki muškarac, kada je suočen sa nesrećnom ženom, smesta pretpostavlja da je njena nesreća na neki način povezana sa njim? U stvari, nisam poštena. Majkl ima troje dece i zna ponešto o osećanjima koje me sada tište. On me uglavnom zapitkuje šta bi mogao da uradi da mi pomogne. Ričarda su, međutim, moje suze potpuno razorile. Kada se probudio, bio je prestravljen i nije mogao da sluša moj plač. Najpre je pomislio da trpim nekakav užasan fizički bol. Jedva da sam ga malo razuverila kada sam mu objasnila da sam naprosto potištena.
   Pošto sam ga ubedila da ne snosi nikakvu krivicu za moje raspoloženje, Ričard je ćutke slušao dok sam izražavala svoje brige u pogledu Simonine budućnosti. Priznajem da sam bila malo uzrujana, ali činilo se da on ne shvata ništa od onoga što sam mu govorila. Stalno je ponavljao istu frazu - kako Simonina budućnost nije nesigurnija od naše - verujući da će, budući da nema logičnog razloga za toliki nemir, moja depresija netom nestati. Konačno, posle više od sata nesporazumevanja, Ričard je ispravno zaključio da nije od pomoći, pa je odlučio da me ostavi nasamo.
   
   (Šest sati kasnije)
   
   Sada se bolje osećam. Ostala su još tri sata do kraja mog rođendana. Večeras smo priredili malu zabavu. Upravo sam završila dojenje Simone i ona ponovo leži pored mene. Majkl nas je napustio pre petnaestak minuta i otišao u svoju sobu niže u hodniku. Ričard je zaspao pet minuta pošto je položio glavu na jastuk. Proveo je vasceli dan radeći na mom zahtevu da pelene budu savršenije.
   Ričard voli da provodi vreme u nadziranju i katalogiziranju naših uzajamnih veza sa Ramancima, ili sa onima, ma ko to bio, koji rukuju kompjuterima što ih aktiviramo preko tastature u našoj sobi. Nikada nismo videli bilo koga ili bilo šta u mračnom tunelu odmah iza crnog ekrana. Stoga ne znamo izvesno da li tamo pozadi postoje stvorenja koja reaguju na naše zahteve i naručuju kod svojih fabrika izradu naših čudnih artikala, ali nama odgovara da naše domaćine i dobročinitelje označujemo kao Ramance.
   Postupak komuniciranja sa njima u isti mah je složen i neposredan. Složen je zbog toga što im se obraćamo koristeći slike na crnom ekranu i precizne kvantitativne formule na jeziku matematike, fizike i hemije. Neposredan je zato što su rečenice koje unosimo na tastaturi zapanjujuće jednostavne u svojoj sintaksi. Rečenica koju najčešće koristimo jesu "želeli bismo" ili "želimo" (naravno nema načina da saznamo tačan prevod naših zahteva, te nam ostaje da pretpostavljamo kako smo ipak ljubazni... moglo bi biti da su uputstva koja aktiviramo u obliku grube zapovesti koja počinje sa "daj mi"), za kojom sledi podroban opis onogo što želimo da nam isporuče.
   Najteži deo je hemija. Prosti predmeti za svakodnevnu upotrebu kao što su sapun, papir i čaša hemijski su vrlo složeni i veoma ih je teško precizno opisati u pogledu broja i vrste sastojaka. Ponekad je neophodno, kako je to Ričard otkrio u svom radu sa tastaturom i crnim ekranom, da ocrtamo i sam postupak proizvodnje, uključijući tu i toplotne uslove, inače se može dogoditi da primimo stvari koje ni po čemu ne liče na ono što smo naručili. Postupak zahtevanja uključuje sijaset pokušaja i grešaka. U početku bila je to veoma neuspešna i obeshrabrujuća uzajamna komunikacija. Sve troje smo ne jednom zažalili što nismo zapamtili nešto više od hemije sa koledža. U stvari, naša nesposobnost da ostvarimo zadovoljavajući napredak u opskrbljivanju "domaćinstva" svakodnevnim potrepštinama bila je jedan od podsticaja za preduzimanje "Velikog izleta", kako Ričard voli da to naziva, a koji se odigrao pre četiri meseca.
   Do tada temperatura okoline, gore na površini Njujorka, kao i u ostatku Rame, već se spustila na pet stepeni ispod tačke smrzavanja i Ričard je utvrdio da je Cilindrično more ponovo čvrst led. Moja zabrinutost da nećemo dovoljno opremljeni dočekati rođenje deteta rasla je iz dana u dan. Previše vremena nam je odlazilo na postizanje bilo čega. Ispostavilo se da je planiranje i sastavljanje toaleta, na primer, posao koji je iziskivao višemesečni trud, a ishod je ispao tek delimično zadovoljavajući. Najčešće, naš osnovni problem očitovao se u pružanju nepotpunih odrednica domaćinima. Ponekad, međutim, teškoću su predstavljali sami Ramanci. Više puta su nas obavestili, koristeći zajednički jezik sazdan od matematičkih i hemijskih simbola, da nisu u stanju da dovrše izradu određenog predmeta u vremenskom okviru koji smo postavili.
   Bilo kako bilo, Ričard je jednog jutra obznanio da će napustiti naše sklonište i pokušati da dopre do i dalje usidrenog vojnog broda iz ekspedicije "Njutna". Prema njegovim rečima, svrha ovog poduhvata bila je da dođe u posed ključnih komponenti naučne baze podataka uskladištene u brodskim kompjuterima (ovo bi nam neizmerno pomoglo u uobličavanju zahteva upućenim Ramancima), dodajući da se strašno uželeo pristojne hrane. Do tada smo nekako uspevali da ostanemo zdravi i živi na hemijskim kuvanijama kojima su nas Ramanci snabdevali. Ipak, najveći deo te hrane bio je neukusan ili odvratan.
   Istini za volju, naši domaćini su precizno odgovarali na naše zahteve. Iako smo u opštim crtama umeli da opišemo bitne hemijske sastojke neophodne našem telu, nijedno od nas nikada nije podrobno proučilo složen biološki proces koji se odvija kada nešto okusimo. Tih prvih dana hranjenje je bilo samo zadovoljavanje potrebe, nikad i zadovoljstvo po sebi. "Goo" se najčešće teško, ako se uopšte, mogao gutati. Više no jednom obrok se završavao povraćanjem.
   Čitav jedan dan nas troje smo proveli u raspravi o tome da li Veliki izlet treba preduzimati ili ne. Nalazila sam se u "gorušičavom" stadijumu trudnoće i osećala sam se prilično nelagodno. Iako nisam bila oduševljena zamišlju da ostanem sama u našoj jazbini dok dva muškarca pešače preko leda, traže rover, voze se preko Centralne ravnice, a zatim se pentraju kilometrima do relejne stanice Alfa, shvatila sam da postoji mnogo načina na koje jedan drugom mogu da pomognu. Takođe sam se složila sa njima da bi putovanje samo jedne osobe bilo ludost.
   Ričard je bio gotovo siguran da će rover biti u voznom stanju, ali je sa manje optimizma gledao na mogućnost da je i stolica-lift upotrebljiva. Nadugačko smo razmatrali moguća oštećenja koje je pretrpeo vojni brod ekspedicije "Njutn", imajući u vidu da je na spoljašnjoj površini Rame bio izložen nuklearnim udarima do kojih je došlo ispod mrežastog zaštitnog omotača. Budući da nije bilo vidljivog oštećenja strukture (korišćenjem pristupa autputima Raminih senzora više puta smo tokom prethodnih meseci posmatrali sliku vojnog broda ekspedicije "Njutn" na crnom ekranu), Ričard je zaključio da je Rama, po svoj prilici, nehotice zaštitio brod od svih nuklearnih eksplozija, iz čega sledi pretpostavka da možda nije došlo ni do kakvih oštećenja od zračenja u untrašnjosti letelice.
   Ja sam, međutim, bila znatno podozrivija u pogledu izgleda da je sve u redu. U pripremi projekta radila sam sa inženjerima environmentistima na nacrtima za zaštitu broda i bila sam svesna ranjivosti svih podsistema "Njutna" u odnosu na zračenje. Iako sam i sama smatrala da je naučna baza podataka vrlo verovatno ostala nedirnuta (i procesor i sve njegove memorije načinjene su od delova ojačanih na uticaj zračenja), bila sam gotovo sigurna da su zalihe hrane kontaminirane. Od samog početka znali smo da se naša pakovanja hrane nalaze u srazmerno nezaštićenim uslovima. Štaviše, pre lansiranja, podozrevalo se da bi i jedna Sunčeva baklja mogla da proizvede dovoljno zračenja koje bi našu hranu učinilo opasnom za jelo. Nisam se bojala da ostanem sama nekoliko dana ili čak čitavu sedmicu koliko je možda vremena bilo potrebno da muškarci odu do broda i vrate se natrag. Više me je brinula mogućnost da se jedan ili obojica uopšte ne vrate. Pretnju nisu predstavljali samo oktopauci ili neki drugi tuđini koji su delili ovaj ogromni svemirski brod s nama. Valjalo je uzeti u obzir i sve nepoznanice okoline u kojoj smo se nalazili. Šta ako Rama iznenada započne neki manevar? Šta ako se zbije neki podjednako neočekivan događaj koji bi im onemogućio da se vrate u Njujork?
   Ričard i Majkl su me uveravali da neće ulaziti ni u kakav rizik, da neće učiniti ništa osim nameravanog odlaska do vojnog broda i povratka. Krenuli su odmah posle svitanja dvadeset osmog sata ramanskog dana. Bilo je to prvi put da sam ostala sama još od onog dugog očajničkog samovanja u Njujorku, započetog padom u jamu. Naravno, nisam bila istinski sama. Mogla sam da osetim Simonine udarce nožicama u svojoj utrobi. Čudesno je to osećanje kada nosite bebu. Ima nečeg neopisivo divnog u saznanju da u vama postoji još jedna živa duša. A posebno kada se zna da je to dete u značajnoj meri oblikovano od vaših vlastitih gena. Šteta je što muškarci nisu u stanju da iskuse trudnoću. Da to mogu, možda bi razumeli zbog čega žene toliko brinu o budućnosti.
   Trećeg dana po odlasku muškaraca obuzela me je snažna klaustrofobična groznica. Odlučila sam da se ispentram iz našeg skloništa i prošetam Njujorkom. U Rami je vladao mrak, ali bila sam do te mere uznemirena, da sam ipak krenula u šetnju. Vazduh je bio prilično hladan. Obavila sam svoju debelu letačku jaknu oko nabubrelog stomaka. Jedva da sam hodala nekoliko minuta kada sam začula jedan zvuk iz daljine. Jeza mi prođe kičmom i ja stadoh kao ukopana. Očigledno je da je adrenalin navro i u Simonu jer je počela žestoko da se bacaka dok sam ja napeto osluškivala. Kroz otprilike minut ponovo sam začula isto: zvuk povlačenja četaka preko metalne površine praćen cviljenjem visoke učestalosti. Nije bilo nikakve nedoumice; neki oktopauk nesumnjivo je tumarao Njujorkom. Hitro sam se vratila u sklonište i sačekala da na Rami svane zora.
   Kada se razdanilo, vratila sam se u Njujork i procunjala unaokolo. Prolazeći blizu onog čudnog ambara gde sam nekad pala u jamu, počela sam da gajim sumnje u pogledu našeg zaključka da oktosi izlaze samo noću. Ričard je od početka tvrdio da su oni noćna stvorenja. Tokom prva dva meseca, pre no što smo izgradili zaštitne rešetke da sprečimo nepozvane posetioce da se spuste u naše sklonište, Ričard je instalirao niz grubih prijemnika (tada još nije usavršio sposobnost preciznog opisivanja elektronskih delova koje je naručivao kod Ramanaca) oko poklopca skloništa oktopauka i dokazao, barem na svoje zadovoljstvo, da oni izlaze na površinu isključivo noću. Konačno su oktosi otkrili sve njegove monitore i uništili ih, ali ne pre no što je Ričard došao do onoga što je po njegovom uverenju predstavljalo nepobitan dokaz njegove hipoteze.
   Ričardov zaključak, ipak, nije bio nikakva uteha kada sam iznenada začula glasan i potpuno nepoznat zvuk iz pravca našeg skloništa. U tom trenutku stajala sam unutar ambara, zureći u jamu u kojoj umalo nisam umrla devet meseci ranije. Puls mi se naglo ubrzao, a koža naježila. Najviše od svega uznemirilo me je to što je taj zvuk dolazio sa mesta između mene i našeg ramanskog doma. Oprezno sam se primicala izvoru zvuka, zureći svaki put između zgrada pre no što bih načinila sledeći korak. Konačno sam otkrila poreklo te buke. Ričard je odsecao komade rešetke koristeći minijaturnu testeru na lančani pogon koju je doneo sa "Njutna". On i Majkl su se zapravo prepirali kada sam ih otkrila. Srazmerno mala rešetka od oko pet stotina okaca kvadratnog oblika sa stranicama od tri metra bila je pričvršćena za jedan od onih teško opisivih hangara na sto metara istočno od ulaza u našu jazbinu. Majkl se glasno pitao da li je mudro navaliti na mrežu testerom sa lancem. U trenutku kada su me ugledali, Ričard je opravdavao svoj čin istićući vrline elastičnog materijala rešetke.
   Grlili smo se i ljubili nekoliko minuta, a onda sam saslušala izveštaj o Velikom izletu. Bilo je to lagodno putovanje. Rover i stolica-lift radili su besprekorno. Instrumenti su pokazali da u brodu još ima tragova zračenja, tako da se nisu puno zadržavali niti su doneli ikakvu hranu. Naučna baza podataka, međutim, bila je u izvrsnom stanju. Ričard je upotrebio svoje subrutine za zgušnjavanje podataka radi prebacivanja većeg dela baze podataka na kocke saobrazne našim portabl-računarima. Takođe su doneli veliki ranac krcat oruđima, poput one testere sa lancem, smatrajući da ti alati mogu da im korisno posluže u dovršavanju naših stambenih prostorija.
   Od tada pa do Simoninog rođenja Ričard i Majkl su neprekidno radili. Korišćenjem dodatnih hemijskih informacija sadržanih u bazi podataka postalo je lakše naručiti kod Ramanaca ono što smo smatrali neophodnim. Ja sam čak eksperimentisala škropeći hranu bezazlenim esterima i drugim jednostavnim organskim materijama, što je doneklo poboljšalo ukus obroka. Majkl je dovršio svoju sobu niže u hodniku, napravljena je Simonina kolevka, a i kupatila su neizmerno usavršena. S obzirom na sve ograničenosti, naši životni uslovi su sada sasvim prihvatljivi. Možda uskoro... Opaska: čujem tih plač pokraj sebe. Vreme je da nahranim moju devojčicu.
   
   Pre no što poslednjih trideset minuta mog rođendana skliznu u istoriju, želim da se vratim živim slikama prethodnih rođendana koje su mi ublažile jutrošnju potištenost. Za mene su moji rođendani oduvek bili najznačajniji događaj godine. Božični i novogodišnji praznici su nešto posebno, ali na drugačiji način, jer to su proslave u kojima svi sudeluju. Uvek sam koristila svoje rođendane kao vreme za razmišljanje i sagledavanje pravca kretanja mog života.
   Ako bih se potrudila, verovatno bih mogla da se setim ponečega o svakom od svojih rođendana počev od petog. Neka sećanja su, naravno, oštrija od drugih. Ovog jutra mnoge slike iz prošlih proslava prizvale su moćna osećanja nostalgije i žudnje za zavičajem. U svojoj utučenosti proklinjem vlastitu nesposobnost da obezbedim red i sigurnost u Simoninom životu. Ali čak i na dnu moje potištenosti, suočena sa ogromnom neizvesnošću koja okružuje naše bitisanje ovde, bila bih neiskrena kada bih rekla da mi je žao što Simona ulazi u život ovde sa mnom. Ne, mi smo putnici vezani zajedno najjačom od svih veza, roditelj i dete, deleći čudo svesti koje zovemo život.
   Delila sam sličnu vezu i ranije, ne samo sa mojom majkom i ocem već i sa mojom prvom kćerkom, Ženevjev. Hmm. Zapanjujuće je da mi se sve slike moje majke još tako jasno ocrtavaju u svesti. Iako je umrla pre dvadeset sedam godina kada sam imala samo deset, ostavila me je sa đerdanom divnih sećanja. Moj poslednji rođendan sa njom bio je po svemu izuzetan. Sve troje smo otišli u Pariz vozom. Otac je odenuo svoje italijansko odelo i izgledao je veoma lepo. Majka se opredelila za jednu od svojih svetlih, višebojnih domorodačkih haljina. Sa kosom sadenutom u talase izgledala je kao princeza Senoufa, što je i bila pre udaje za mog oca.
   Ručali smo u jednom privlačnom restoranu u blizini Šanzelizea. Zatim smo odšetali do pozorišta, gde smo posmatrali crnačku grupu koja je izvodila program folklornih plesova iz zapadne Afrike. Posle predstave pozvani smo na pozornicu gde me je mama predstavila jednoj od igračica, visokoj, prelepoj ženi izuzetno crne puti. Ona je bila jedna od maminih daljih rođaka iz Obale Slonovače.
   Slušala sam njihov razgovor na jeziku plenema Senuofo, prisećajući se delića iz moje obuke pre poroa tri godine ranije i ponovo se čudila načinu na koji je lice moje majke postajalo izražajnije kada god bi se našla sa svojim ljudima. No, iako očarana tom večeri, budući samo deset godina stara, više bih volela da sam imala normalnu rođendansku zabavu sa svim mojim prijateljima iz škole. Mama je opazila da sam razočarana dok smo se vozom vraćali kući u predgrađu Šeli-Mazaren. "Ne budi tužna, Nikol", reče ona, "sledeće godine moći ćeš da imaš zabavu. Tvoj otac i ja želeli smo da iskoristimo ovu priliku da te podsetimo na drugu polovinu tvog nasleđa. Ti si francuska državljanka i provela si čitav život u Francuskoj, ali deo tebe jeste čista Senuofo sa korenjem duboko usađenim u plemenske običaje Afrike."
   Danas, dok sam se prisećala plesova "Slonovače" koje su izvodili mamina rođaka i njeni saigrači, na tren sam zamislila, u oku svoje svesti, kako ulazim u to divno pozorište sa mojom deset godina starom kćerkom Simonom... ali onda je ta maštarija iščezla. Nema pozorišta sa druge strane Jupiterove orbite. U stvari, pojam pozorišta verovatno nikada neće imati nikakvo značenje za moju kćer. Sve je to tako zbunjujuće.
   Pokoja jutrašnja suza kanula je zbog toga što Simona nikada neće upoznati svog dedu i svoju babu i obrnuto. Oni će biti mitski karakteri u tkanju njenog života, a poznavaće ih jedino preko fotografija i videa. Nikada neće doživeti radost slušanja očaravajućeg glasa moje majke. I nikada neće videti blagu i nežnu ljubav u očima mog oca.
   Posle majčine smrti, otac se veoma trudio da svaki moj rođendan učini posebnim. Na moj dvanaesti rođendan, malo pre koga smo se preselili u vilu u Bovoau, otac i ja smo zajedno šetali kroz manikirane vrtove Šatoa d'Vilandri, a oko nas je padao sneg. Tog dana obećao mi je da će uvek biti uz mene kada mi bude potreban. Stisla sam mu ruku dok smo hodali pored živica. Tog dana sam i plakala, priznavši mu koliko strahujem da će me i on napustiti. Prigrlio me je uz prsa i poljubio u čelo. Nikada nije pogazio svoje obećanje.
   Još koliko prošle godine, što mi sada izgleda tako daleko kao da se dogodilo u nekom drugom životu, moj rođendan je započeo u skijaškom vozu odmah preko francuske granice. Još budna, iako je bila ponoć, preživljavala sam podnevni susret sa Henrijem u Šaleu na padini Vajsfluhoha. Nisam mu rekla, kada me je posredno pitao, da je on Ženevjevin otac. Nikada mu ne bih pružila to zadovoljstvo.
   Ali sećam se razmišljanja u vozu o tome da li imam pravo da skrivam od kćerke istinu da joj je otac kralj Engleske? Da li su moje samopoštovanje i moj ponos toliko važni da mogu opravdati sprečavanje kćerke da sazna da je princeza? Prevrtala sam ova pitanja po svesti kada se Ženevjev, kao na poziv, pojavila u mojoj spavaćoj kabini. "Srećan rođendan, mama", rekla je ozarena. Zatim me je zagrlila. Malo je nedostajalo da joj tada kažem za oca. Ubeđena sam da bih to i učinila samo da sam znala šta će se dog diti sa ekspedicijom "Njutna". Nedostaješ mi, Ženevjev. Tugujem što nisam imala priliku da se na pravi način oprostim s tobom.
   Sećanja su čudna stvar. Jutros, u vrtlogu potištenosti, lavina slika prethodnih rođendana pojačala mi je osećanja odvojenosti i gubitka. Sada, kada sam u boljem raspoloženju, naprosto gutam ta ista prisećanja. Nisam više onako užasno tužna zbog toga što Simona neće moći da iskusi ono što ja poznajem. Njeni rođendani biće potpuno drugačiji od mojih i jedinstveni u njenom životu. Moja je povlastica i dužnost da ih učinim onoliko nezaboravnim i dragim koliko je to u mojoj moći.
   
   

3.
   26. maj 2201.
   Pre pet sati niz izuzetnih događaja počeo je da se odvija unutar Rame. U tom času sedeli smo zajedno, jedući večernji obrok od pečene govedine, krompira i salate (u nastojanju da ubedimo sebe da je ono što jedemo ukusno, izmislili smo kodirane nazive za svaku hemijsku kombinaciju koju dobavljamo od Ramanaca. Šifrovana imena tek su grub izraz za vrstu hranljivih materija koje nam stoje na raspologanju - tako je naša "pečena govedina" bogata belančevinama, "krompiri" su prevashodno ugljeni hidrati i tako dalje), kada smo začuli oštar i dalek zvižduk. Prekinuli smo jelo i dvojica muškaraca su brže bolje pohitala na površinu. Budući da zvižduk nije prestajao, zgrabila sam Simonu i svoju topliju odeću, zamotala je u nekoliko ćebića, a zatim i sama pohrlila napolje u zimu.
   Zvižduk je bio mnogo glasniji na površini. Bili smo sasvim sigurni da dolazi s juga, ali s obzirom na to da je u Rami vladao mrak, pribojavali smo se da se udaljimo od našeg skloništa. Posle nekoliko minuta, međutim, ugledali smo rasprskavanja svetlosti koja su se odbijala od staklenih površina okolnih nebodera, tako da je naša radoznalost postala nezajažljiva. Oprezno smo se privukli južnoj obali ostrva gde nije bilo zgrada koje bi se isprečile između nas i štrčećih rogova na Južnoj zdeli Rame.
   Kada smo dospeli na obalu Cilindričnog mora, opčinjavajući "lajt-šou" već je bio u toku. Lukovi višebojne svetlosti leteli su unaokolo osvetljavajući džinovske šiljke južne zdele. Ovo je trajalo više od jednog sata. Čak je i beba Simona bila hipnotisana dugačkim trakama žute, plave i crvene boje koje su poskakivale između šiljaka stvarajući dugine obrasce u mrklom mraku. Kada se predstava iznenada okončala, upalili smo naše džepne svetiljke i uputili se prema jazbini.
   Posle nekoliko minuta hodanja naš živahan razgovor bio je prekinut udaljenim dugim krikom, van svake sumnje zvukom jednog od onih avianskih stvorenja koja su meni i Ričardu pomogla da pobegnemo iz Njujorka prošle godine. Zastali smo i počeli da osluškujemo. Budući da nismo čuli ni videli nijednog aviana još od kako smo se vratili u Njujork da upozorimo Ramance na nuklearne projektile, Ričard i ja smo sada osetili veliko uzbuđenje. Ričard je odlazio do njihove jazbine nekoliko puta, ali na njegove povike duž dugačkog okomitog hodnika nije nikada bilo ikakvog odgovora. Pre samo mesec dana Ričard je rekao da misli da su svi aviani napustili Njujork. Večerašnji krik jasno nam je dao do znanja da je barem jedan od naših prijatelja tu negde.
   Kroz nekoliko sekundi, pre no što smo imali priliku da razmotrimo da li bi jedno od nas trebalo da krene u pravcu krika, začuli smo jedan drugi zvuk, takođe poznat, koji je bio previše bučan da bismo mogli da se osećamo lagodno. Na sreću, povlačenje četaka nije poticalo iz međuprostora koji nas je delio od našeg skloništa. Obavila sam obe ruke oko Simone i potrčala prema kući, barem dvaput umalo ne naletevši na zgrade u potpunom mraku. Majkl je stigao poslednji na odredište. Do tada sam otvorila i poklopac i rešetku. "Ima ih nekoliko", reče Ričard gotovo bez daha, dok su nas sve glasniji zvuci oktopauka opkoljavali. Bacio je snop vetiljke niz dugačku ulicu koja je vodila na istok od našeg skloništa i svi videsmo krupne, tmaste predmeta koji su se kretali u ka nama.
   Obično polazimo na spavanje dva ili tri sata posle večere, ali noćas smo napravili izuzetak. "Lajt-šou", krik aviana i bliski susret sa oktopaucima uzbudili su svakog od nas. Razgovarali smo i razgovarali. Ričard je bio ubeđen da je predstojao neki izuzetno značajan događaj. Podsetio nas je da je Raminom manevru prema Zemlji takođe prethodio mali "lajt-šou" u južnoj zdeli. U to vreme, prisećao se, po opštem mišljenju kosmonauta misije "Njutn", celokupna demonstracija imala je smisao nekakve objave ili neke vrste moguće uzbune. Šta je, pitao se Ričard, značenje večerašnje zasenjujuće predstave?
   Za Majkla, koji u Rami nije proveo duže razdoblje pre njegovog mimohoda sa Zemljom i koji nikada ranije nije imao neposredan dodir bilo sa avianima ili oktopaucima, večerašnji događaji poprimili su najozbiljnije razmere. Ovlašan pogled koji je u bekstvu bacio na ta stvorenja sa pipaljkama što su nam prilazila niz ulicu nagnao ga je da sa više uvažavanja razume strah koji smo Ričard i ja osetili kada smo jurili uz one bizarne šiljke bežeći iz jazbine oktopauka prošle godine.
   "Jesu li oktopauci Ramanci?" upitao je Majkl večeras. "Ako jesu", nastavio je, "zbog čega bi trebalo da bežimo od njih? Njihova tehnologija je do te mere naprednija od naše da oni mogu da urade sa nama što im je volja."
   "Oktopauci su putnici na ovom brodu", odgovori Ričard hitro, "baš kao i mi. To važi i za aviane. Oktosi misle da bismo mi mogli biti Ramanci, ali nisu sigurni u to. Aviani su zagonetni. Oni izvesno nisu bogom dani svemirski putnici. Kako su, pre svega, dospeli na ovaj brod? Da li su, možda, deo prvobitnog ramanskog eko-sistema?"
   Nagonski sam pritisnula Simonu na grudi. Toliko mnogo pitanja. Tako malo odgovora. Sećanje na sirotog dr Takagišija, prepariranog kao velika riba ili tigar, kako stoji u muzeju oktopauka prostrelila mi je svest i odaslala žmarce po telu. "Ako smo putnici", rekoh tiho, "kuda onda idemo?"
   Ričard uzdahnu. "Uradio sam neke proračune", reče on. "Rezultati nisu posebno ohrabrujući. Premda putujemo velikom brzinom u odnosu na Sunce, ta brzina je slabunjava ako za referencijalni sistem uzmemo našu lokalnu grupu zvezda. Ako se naša putanja ne promeni, izići ćemo iz Sunčevog sistema približno u pravcu Barnardove zvezde. U Barnardov sistem stići ćemo kroz nekoliko hiljada godina."
   Simona poče da plače. Bilo je kasno, a ona veoma umorna. Izvinila sam se i otišla u Majklovu sobu da je nahranim dok su dvojica muškaraca nadzirala autpute svih senzora na crnom ekranu, ne bi li nekako utvrdila šta se zapravo zbiva. Simona je žudno sisala, toliko halapljivo da me je jednom čak ugrizla. Njena uznemirenost beše krajnje neobična. Obično je tako smirena beba. "Osećaš naše strahove, zar ne?" rekoh joj ja. "Čitala sam da bebe mogu da osete osećanja odraslih oko sebe. Možda je to istina."
   I dalje nisam uspevala da otpočinem, čak i kada je Simona ugodno usnila na svom ćebetu na podu. Moja predskazujuća čula upozoravala su me da večerašnji događaji označavaju prelaz u novu fazu našeg života u Rami. Ričardov proračun da bi Rama mogla da jedri kroz međuzvezdanu prazninu više od hiljadu godina nije me ohrabrila. Pokušala sam da zamislim življenje u sadašnjim uslovima do kraja mog života, na šta mi se svest smesta pobunila. Bilo bi to nesumnjivo dosadno bitisanje za Simonu. Uhvatila sam sebe kako šapućem molitvu - Bogu ili Ramancima ili bilo kome ko je imao tu moć da izmeni ovakvu budućnost. Moja molitva beše veoma jednostavna. Molila sam da predstojeće promene na neki način obogate budući život moje kćerkice.
   
   28. maj 2201.
   Večeras se ponovo začuo dug zvižduk za kojim je sledio spektakularan "lajt-šou" u južnoj zdeli Rame. Nisam išla da ga gledam. Ostala sam u jazbini sa Simonom. Majkl i Ričard nisu susreli nijednog od ostalih žitelja Njujorka. Ričard je posvedočio da je predstava trajala približno isto kao i prva, ali da su pojedini delovi bili bitno različiti. Prema Majklovom utisku, jedina značajna promena odražavala se u bojama. Preovlađujuća boja bila je plava, dok je pre dva dana to bila žuta.
   Ričard je ubeđen da su Ramanci zaljubljeni u broj tri, te da će stoga upriličiti još jedan "lajt-šou" čim ponovo padne noć. S obzirom na to da su sada dani i noći približno jednaki u trajanju od dvadeset tri časa - razdoblje koje Ričard naziva ravnodnevicom Rame, što je moj briljantni suprug ispravno predvideo u almanahu koji je sačinio za Majkla i mene pre četiri meseca - treća predstava trebalo bi da započne kroz dva zemaljska dana. Svi mi očekujemo da će se nešto neobično dogoditi ubrzo po toj trećoj demonstraciji. Ukoliko nešto ne ugrozi Simoninu bezbednost, izvesno je da ću posmatrati tu veličanstvenu priredbu.
   
   30. maj 2201.
   Naš masivni cilindrični dom sada je zahvaćen velikim ubrzanjem koje je započelo pre više od četiri sata. Ričard je toliko uzbuđen da se jedva obuzdava. Ubeđen je da ispod uzdignutog južnog polucilindra dejstvuje pogonski sistem na načelima fizike koja prevazilaze najsmelija zamišljanja zemaljskih naučnika i inženjera. Netremično je promatrao podatke sa spoljašnjih senzora na crnom ekranu, sa svojim voljenim portabl-računarom u ruci, i tu i tamo pravio ulaze na osnovu onoga što bi video na monitoru. S vremena na vreme promrmljao bi nešto samom sebi u bradu ili nama o tome šta, po njegovom mišljenju, ovaj manevar znači za našu putanju.
   U vreme kada je Rama načinio ispravku kursa da bi se približio Zemljinoj orbiti, ležala sam onesvešćena na dnu one jame, pa se ne sećam koliko se tlo treslo tokom tadašnjeg manevra. Ričard veli da su te vibracije bile zanemarljive u poređenju sa sadašnjim. U ovom času teško da se može i hodati. Pod poskakuje gore-dole u veoma visokoj učestalosti, kao da neki pneumatski čekić radi na samo nekoliko metara udaljenosti. Od kako je ubrzanje započelo, Simonu ne ispuštamo iz ruku. Ne možemo da je položimo na pod ili u kolevku zato što je vibracije plaše. Ja se jedina krećem unokolo sa Simonom, ali sam pri tom izuzetno obazriva. Plašim se da ne izgubim ravnotežu i ne padnem - Majklu i Ričardu se to već dvaput dogodilo - pri čemu bi Simona mogla opasno da se povredi ukoliko bih pala na pogrešnu stranu.
   Naš tanušan nameštaj poskakuje svuda po sobi. Pre jedan sat jedna stolica stvarno je odskakutala u hodnik i uputila se prema stepenicama. Ispočetka smo svakih deset minuta vraćali nameštaj u prvobitni položaj, ali sada više ne obraćamo pažnju na to - ukoliko ne krene prema izlazu iz hodnika.
   Sve u svemu, ovo je naprosto neverovatno razdoblje, mislim na period koji je započeo trećim i poslednjim "lajt-šouom" na jugu. Te večeri Ričard je izišao prvi i to sam, nešto pre početka noći. Nekoliko minuta kasnije dotrčao je kao bez duše i pokupio Majkla. Kada su se vratili, Majkl je izgledao kao da je video duha. "Oktopauci", povika Ričard. "Na desetine njih skrdilo se na obali dva kilometra prema istoku."
   "Ne može čovek tačno da kaže koliko ih ima", reče Majkl. "Gledali smo ih svega desetak sekundi pre nego što su se svetla pogasila."
   "Posmatrao sam ih duže ada sam izišao sam", nastavi Ričard. "Sasvim sam ih lepo video kroz dvogled. U početku bila ih je tek grupica, a onda su odjednom počeli da pristižu u čoporima. Taman sam krenuo da ih brojim, kada oni počeše da se organizuju u neku vrstu stroja. Učinilo mi se da je jedan džinovski okto sa crvenim i plavim prugama na glavi stao na čelo te formacije."
   "Nisam zapazio crveno-belog džina, ili ma kakvu 'formaciju'", upade Majkl dok sam ja sa nevericom zurila u njih. "Ali sam jasno video mnoštvo tih stvorenja sa tamnim glavama i crnim i zlatnim pipaljkama. Po mom mišljenju, bili su okrenuti prema jugu u iščekivanju da započne "lajt-šou"."
   "Videli smo i aviane", reče mi Ričard. Okrenuo se prema Majklu. "Koliko ih je bilo u onom jatu?"
   "Dvadeset pet, možda trideset", odgovori Majkl.
   "Vinuli su se visoko u vazduh iznad Njujorka, kričeći dok su se uzdizali, a zatim su se uputili prema severu preko Cilindričnog mora." Ričard zastade za trenutak. "Mislim da su te glupave ptice već prošle kroz sve ovo. Mislim da one znaju šta će se dogoditi."
   Počela sam da umotavam Simonu u njene ćebiće. "Šta to radiš?" upita Ričard. Objasnila sam mu da ne želim da propustim finale "lajt-šoua". Takođe sam podsetila Ričarda na to kako se kleo da oktopauci izlaze isključivo noću. "Ovo je izuzetna prilika", odgovori on samopouzdano baš kada se oglasio onaj zvižduk.
   Večerašnja predstava izgledala mi je još spektakularnija. Možda je za to zaslužno moje čulo predviđanja. Noć je bila u znaku crvene boje. U jednom trenutku jedan crveni vatreni luk opisao je pun i trajan šestougaonik koji je povezao vrhove šest manjih rogova. No, bez obzira na to koliko bila spektakularna, Ramanska svetla nisu predstavljala vrhunac večeri. Tridesetak minuta posle početka predstave Majkl je odjednom uzviknuo: "Gledajte!" - i pokazao niz obalu u pravcu gde su on i Ričard prethodno videli oktopauke.
   Više svetlosnih lopti istovremeno se zažarilo na nebu iznad zaleđenog Cilindričnog mora. Te "baklje" nalazile su se na oko pedeset metara iznad tla, osvetljavajući, prema gruboj proceni, prostor od oko jednog kvadratnog kilometra leda ispod njih. Tokom otprilike jednog minuta mogli smo da zapazimo neke pojedinosti, kao, na primer, ogromnu crnu masu koja se kretala na jug preko leda. Ričard mi je dodao dogled upravo u trenutku kada je svetlost onih baklji počela da trne. Uspela sam da razaznam pojedina stvorenja u toj masi. Iznenađujuće veliki broj oktopauka posedovao je obojene obrasce na glavama, ali je većina imala crnu, odnosno ugljenosivu boju, poput onog što nas je progonio u jazbini. Crne i zlatne pipaljke i oblici njihovih tela potvrđivali su da je posredi ista vrsta koju smo videli prošle godine kako se uspinje šiljcima. A Ričard je bio u pravu. Bilo ih je na desetine.
   Kada je ovaj manevar započeo, brzo smo se vratili u naše sklonište. Opasno je bilo zateći se u Rami za vreme velikih vibracija. Manji delovi okolnih nebodera su, s vremena na vreme, otpadali i sručivali se na tlo. Simona je briznula u plač čim je nastalo trešenje.
   Posle mukotrpnog silaženja u naše sklonište, Ričard je prionuo na proveravanje spoljašnjih senzora, uglavnom tragajući za položajem zvezda i planeta (Saturn je sasvim jasno prepoznatljiv u nekim od ramanskih okvira), a zatim je pravio proračune zasnovane na podacima iz svojih osmatranja. Majkl i ja smo naizmenice držali Simonu - na kraju smo seli u ugao sobe, gde su nam dva spojena zida pružila kakav-takav osećaj stabilnosti - i razgovarali o ovom čudesnom danu.
   Gotovo sat kasnije Ričard je objavio ishod preliminarnog određivanja orbite. Prvo nas je uputio u činioce orbite u odnosu na Sunce, naše hiperboličke putanje pre nego što je manevar započeo. Potom je na dramatičan način predstavio nove, oskulativne činioce (kako ih je nazvao) naše trenutne putanje. Verovatno da sam u uglovima svog uma imala uskladišten podatak koji definiše pojam oskulativnog činioca, ali srećom nije bilo potrebe da posežem za njim. Iz konteksta sam uspela da shvatim da je Ričard koristio stenografski oblik saopštavanja o načinu na koji se naša hiperbola izmenila u toku prva tri sata manevra. Nisam, međutim, mogla da razumem sve što je uslovilo promenu u ekscentričnosti hiperbole.
   Majkl je očigledno zapamtio više o nebeskoj mehanici. "Jesi li siguran?" upitao je smesta.
   "Kvantitativni podaci uključuju široku marginu pogreške", odgovori Ričard. "No, ne može biti nikakve sumnje u pogledu kvalitativne prirode promene putanje."
   "To bi značilo da se brzina našeg izlaženja iz Sunčevog sistema povećava?" upita Majkl.
   "Tako je", klimnu Ričard. "Sva ubrzanja potencijalno se sabiraju u pravac kojim se povećava naša brzina u odnosu na Sunce. Ovaj manevar je već dodao mnogo kilometara po sekundi našoj brzini zasnovanoj na parametrima kretanja Sunca."
   "Huu", uzvrati Majkl. "To je zapanjujuće."
   Shavtila sam bit onoga što je Ričard govorio. Ako smo i gajili neku nadu da smo možda na kružnom putovanju koje će nas na volšeban način vratiti na Zemlju, te nade su sada iskopnele. Rama je nameravao da napusti Sunčev sistem mnogo brže no što je iko od nas očekivao. Dok je Ričard sa lirskim zanosom pripovedao o vrsti pogonskog sistema koji je sposoban da izazove takve promene u brzini ovog "mamuta od svemirskog broda", ja sam dojila Simonu i neizbežno razmišljala o njenoj budućnosti. Dakle, bezuslovno napuštamo Sunčev sistem, mislila sam, i idemo negde drugde. Da li ću ikada videti neki drugi svet? Hoće li to poći za rukom Simoni? Da li je moguće, kćeri moja, da će Rama biti tvoj jedini svet za ceo život?
   Pod je nastavljao da se žestoko drmusa, ali sada me je to umirivalo. Ričard veli da se brzina našeg izmicanja i dalje naglo povećava. Dok god verujem da idemo ka nekom novom mestu, želim da putujemo što je brže moguće.