27. UHVATITI BIOTA
   "Budi veoma oprezna", reče admiral Hajlman Franćeski. "Uznemiruje me kada te gledam da se tako naginješ."
   Sinjora Sabatini je ukotvila članke ispod sedišta helikoptera i sada se pružala kroz vrata. Držala je malu video kameru u desnoj ruci. Tri ili četiri metra ispod nje, očigledno ne obraćajući pažnju na zujavu mašinu nad njima, šest rakolikih biota metodično je koračalo. I dalje su stupali u falangi, nanizani poput prva tri reda kegli za kuglanje.
   "Pođi iznad mora", doviknu Franćeska Hirou Jamanaki. "Idu prema ivici i uskoro će ponovo skrenuti."
   Helikopter se oštro nakrenu na levo i polete preko ruba pet stotina metara visoke litice koja je razdvajala južnu polovinu Rame od Cilindričnog mora. Obala je bila deset metara viša od svog severnog parnjaka. Dejvid Braun ostade bez daha kada ugleda smrznuto more pola kilometra ispod sebe.
   "Pa to je smešno, Franćeska", reče on. "Šta hoćeš time da postigneš? Automatska kamera u nosu koptera napraviće odgovarajuće snimke."
   "Ova kamera je specijalno izrađena za veliko zumiranje", reče ona. "Osim toga, malo poskakivanja daje slikama veću dokumentarnu uverljivost." Jamanaka upravi letelicu nazad prema obali. Bioti su se sada nalazili na trideset metara pravo pred njima. Vodeći biot priđe rubu na pola dužine tela, zastade na delić sekunde, a zatim naglo okrete na desno. Novi zaokret za devedeset stepeni dovršio je manevar, tako da je biot sada stao da se kreće tačno u suprotnom smeru. Ostalih pet rakova su sledili svoga vođu, obavljajući svoje okrete red po red sa milimetarskom preciznošću.
   "Ovaj put sam ga uhvatila", reče Franćeska srećno i uvuče se u helikopter. "Pravo napred i pun kadar. I čini mi se da sam razabrala titraj pokreta u plavom oku vođe pre nego što je okrenuo."
   Bioti su se sada udaljavali od litice svojom normalnom brzinom od deset kilometara na sat. Njihovo kretanje je ostavljalo blaga udubljenja u glinovitom tlu. Išli su putem uporednim svom prethodnom kretanju prema moru. Odozgo je čitava oblast izgledala poput vrta u predgrađu u kome je deo trave pokošen - sa jedne strane tlo je bilo uređeno i isparcelisano, dok na teritoriji koju bioti još nisu prešli nije bilo pravilnog rasporeda u oznakama na tlu.
   "Ovo bi moglo da postane dosadno", reče Franćeska, a zatim razigrano poseže i obgrli Dejvida Brauna oko vrata. "Možda ćemo morati da se zabavimo nečim drugim."
   "Posmatraćemo ih samo još jednu rundu. Kretanje im je prilično jednostavno." Nije obraćao pažnju na Franćeskino lako golicanje po vratu. Izgledalo je kao da nešto prebira po mislima. Posle dužeg vremena, Braun progovori u komunikator: "Šta ti misliš, dr Takagiši? Ima li još nečega što bismo trenutno mogli da učinimo?"
   Iz naučnog kontrolnog centra na "Njutnu" dr Takagiši je pratio napredovanje biota na monitoru. "Bilo bi izuzetno korisno", reče on, "kada bismo mogli da otkrijemo više o njihovim senzorskim sposobnostima pre nego što pokušamo da uhvatimo nekog od njih. Do sada nisu reagovali na šumove, niti na vizuelnu stimulaciju iz daljine. Zapravo, izgleda da nisu ni primetili naše prisustvo. Kao što ćeš se sigurno složiti, još nemamo dovoljno podataka da bismo došli do ma kakvih konačnih zaključaka. Ukoliko bismo ih izložili čitavom opsegu elektromagnetnih frekvencija i kalibrisali njihov odziv, možda bismo dobili bolju predstavu..."
   "Ali to bi trajalo danima", prekide ga Dejvid Braun. "A u krajnjoj liniji ipak bismo morali da rizikujemo. Ne mogu da zamislim šta bismo mogli da saznamo što bi nam konkretno izmenilo planove."
   "Ukoliko više saznamo o njima", zaključi Takagiši, "mogli bismo da razradimo bolju, sigurniju proceduru za hvatanje. Moglo bi se čak dogoditi da saznamo nešto što bi nas u potpunosti odvratilo od..."
   "Teško", glasio je nagli odgovor Dejvida Brauna. Što se njega ticalo, sa tom raspravom je bilo gotovo. "Hej, Tabori", povika on sada. "Kako vam ide sa kućicama, društvo?"
   "Skoro smo gotovi", odgovori Mađar. "Najviše još trideset minuta. Onda ćemo biti spremni za dremku."
   "Najpre ručak", umeša se Franćeska. "Ne možete na spavanje na prazan stomak."
   "Šta kuvaš, lepotice?" reče Tabori šaljivim tonom.
   "Osso buco alla Rama."
   "Dosta je", reče dr Braun. Zastao je nekoliko sekundi. "O'Tule", produžio je zatim, "možeš li sam da se snađeš sa 'Njutnom'? Bar tokom sledećih dvanaest sati?"
   "Potvrđujem", glasio je odgovor.
   "Onda pošalji dole ostatak posade. Do trenutka kada se budemo sreli na novom logorištu, trebalo bi da bude spremno za naseljavanje. Ručaćemo nešto i kratko odremati. Onda ćemo isplanirati lov na biota."
   Ispod helikoptera, šest stvorenja nalik rakovima nastavljalo je svoj neumorni marš preko ogolelog tla. Četiri ljudska bića gledala su ih kako dolaze do jasno razaznatljive granice, na kojoj je tlo od zemlje i sitnog kamenja prelazilo u finu žičanu mrežu. Čim su dotakli usku stazu koja je delila dva odsečka, bioti napraviše krug na levo. Onda su krenuli prema moru linijom uporednom sa njihovom poslednjom putanjom. Jamanaka okrenu helikopter, poveća visinu i pođe prema logorištu Beta udaljenom deset kilometara preko cilindričnog mora.
   Svi su bili u pravu, razmišljala je Nikol. Gledanje na monitoru nije ništa u poređenju sa ovim. Spuštala se prenosnikom u Ramu. Sada, pošto je prešla polovinu puta, imala je vrtoglav pogled u svim pravcima. Prisetila se sličnog osećaja svojevremeno, kada je stajala na visoravni Tonto u nacionalnom parku Grand Kanjon. Ali ono je načinila priroda i trajalo je preko milijardu godina, reče ona sebi. Ramu je, međutim, sagradio neko. Ili nešto.
   Stolica zastade na trenutak. Šigeru Takagiši siđe na kilometar ispod nje. Nikol nije mogla da ga vidi, ali je čula kako razgovara sa Ričardom Vejkfildom preko komunikatora. "Požuri", čula je kako viče Redži Vilson. "Ne dopada mi se da sedim ovde usred ničega." Nikol je uživala u tome da visi na prenosniku. Zapanjujući prizor oko nje privremeno je postao nepomičan i mogla je do mile volje da proučava svaku pojedinost koja bi joj se učinila naročito zanimljiva.
   Posle još jednog zaustavljanja da bi se Vilson iskrcao, Nikol najzad poče sama da se približava podnožju stepeništa Alfa. Gledala je, opčinjena, kako se razlučivanje njenih očiju brzo popravilo tokom poslednjih trista metara spuštanja. Ono što je bila mrlja nerazgovetnih slika pretvorilo se u rover, trojicu ljudi, nešto opreme i mali logor koji je to okruživao. Posle još nekoliko sekundi mogla je da razazna svakoga od trojice ljudi. Nakratko se prisetila druge vožnje na žičari, prilikom boravka u Švajcarskoj pre dva meseca. Slika kralja Henrija na trenutak joj prođe kroz um. Zamenilo ju je nasmešeno lice Ričarda Vejkfilda upravo ispod nje. Davao joj je uputstva kako najbolje da siđe sa stolice.
   "Nikada se neće potpuno zaustaviti", govorio je on, "ali će znatno usporiti. Otkopčaj sigurnosni pojas i onda dotakni tlo koračajući, kao da silaziš sa pokretne trake."
   Dohvatio ju je oko struka i digao sa platforme. Takagiši i Vilson su već bili na zadnjem sedištu rovera. "Dobro došla na Ramu", reče Vejkfild.
   "U redu, Tabori", produžo on u komunikator. "Svi smo tu i premni za polazak. Prebacujemo se na mod slušanja tokom vožnje."
   "Brzo", požurivao ih je Janoš. "Jedva se uzdržavamo da ne pojedemo i vaš ručak... Uzgred, Ričarde, da li bi doneo kutiju sa alatom C kada dođeš? Pričali smo o mrežama i kavezima, pa će nam možda biti potreban raznovrsniji pribor."
   "U redu", odgovori Vejkfild. Otrčao je do logorišta i ušao u jedinu veću kućicu. Izašao je sa dugačkom, četvrtastom, metalnom kutijom koja je očigledno bila veoma teška. "Do vraga, Tabori", reče on u radio, "šta se nalazi u njoj?"
   Svi su čuli smeh. "Sve što može da ti zatreba da uloviš rakolikog biota. I još ponešto."
   Vejkfild isključi primopredajnik i pope se u rover. Počeo je da vozi od stepeništa u smeru Cilindričnog mora. "Taj lov na biote je najgluplja prokleta stvar za koju sam ikada čuo", progunđa Redži Vilson. "Neko će sigurno da nastrada."
   U roveru je vladala tišina skoro pun minut. Sa desne trane, na granici svog vidnog polja, kosmonauti su jedva nazirali ramanski grad London. "Pa, kako izgleda kada si član drugog tima?" reče Vilson nikom određenom.
   Posle neprijatne tišine dr Takagiši se okrete da bi mu se obratio. "Izvini, Vilsone", reče on uglađeno, "govoriš li ti to meni?"
   "Nego šta", odvrati Vilson klimajući. "Zar ti niko nije rekao da si naučnik broj dva na ovoj misiji? Pretpostavljam da nije", produži Vilson posle kratke pauze. "Ali to nije čudno. Dole na Zemlji meni nikada ne bi palo na pamet da sam novinar broj dva."
   "Redži, stvarno ne mislim da..." reče Nikol pre nego što je prekinuta.
   "A što se tebe tiče, doktore...", Vilson se naže napred u roveru, "moglo bi se desiti da budeš jedini član trećeg tima. Načuo sam nešto kada su naše veličanstvene vođe Hajlman i Braun govorile o tebi. Voleli bi da te ostave na 'Njutnu' za stalno. Ali pošto bi nam tvoje veštine mogle zatrebati..."
   "Dosta", umeša se Ričard Vjekfild. Glas mu je imao preteći prizvuk. "Mogao bi da prekineš da budeš tako neprijatan." Nekoliko napetih sekundi prođe pre nego što je Vejkfild ponovo progovorio. "Uzgred, Vilsone", reče on, sada prijateljskijim tonom, "ukoliko se dobro sećam, ti si trkački zaluđenik. Da li bi voleo da voziš ovaj bagi?"
   Bio je to savršen predlog. Nekoliko trenutaka kasnije Redži Vilson obreo se na vozačkom sedištu pokraj Vejkfilda i divljački se smejao dok je ubrzavao rover po uskom krugu. Kosmonauti de Žardan i Takagiši su poskakivali na zadnjem sedištu.
   Nikol je veoma pažljivo posmatrala Vilsona. Ponovo je neuravnotežen, razmišljala je. To je najmanje treći put u poslednja dva dana. Nikol pokuša da se priseti kada je poslednji put obavila puno skaniranje na Vilsonu. Nijednom još od dana posle Borzovljeve smrti. Kadete sam dva puta proverila u međuvremenu... prokletstvo", reče ona sebi, dopustila sam da me opsednutost Borzovim natera na nemarnost. Ona dade sebi zadatak da se seti da skanira svakog što je pre moguće kada bude stigla u logorište Beta.
   "Uzgred, dragi moj profesore", reče Ričard Vejkfild kada je Vilson najzad izravnao pravac i krenuo prema logoru, "imam jedno pitanje za tebe." Okrenuo se i pogledao japanskog naučnika. "Jesi li razrešio naš 'čudni zvuk' od juče? Ili te je dr Braun ubedio da je reč o hiru naše kolektivne mašte?"
   Dr Takagiši zavrte glavom. "Rekoh ti još tada da je to novi zvuk." Zagledao se u daljinu, preko neobjašnjivih mehaničkih polja Središnje nizije. "Ovo je drugačiji Rama. Znam to. Kvadrati šahovnice na jugu raspoređeni su na potpuno novi način i više se ne pružaju do obale Cilindričnog mora. Svetla se sada pale pre topljenja mora. I gase se naglo, bez postepenog zatamnjivanja tokom nekoliko sati o kakvom su izveštavali prvi istraživači Rame. Bioti u obliku rakova sada se pojavljuju u krdima umesto pojedinačno." Zastao je, i dalje zagledan preko polja. "Dr Braun kaže da su te razlike trivijalne, ali ja mislim da nešto znače. Moguće je", reče Takagiši meko, "da dr Braun greši."
   "Isto je tako moguće da je kompletan kučkin sin", reče Vilson gorko. Ubrzao je rover do maksimalne brzine. "Logore Beta, evo nas!"
   
   

28. EKSTRAPOLACIJA
   Nikol završi sa ručkom od presovanog pačjeg mesa, obnovljenog prokelja i krompir pirea. Ostali kosmonauti su još jeli i za dugačkim stolom je privremeno vladala tišina. U uglu kraj ulaza jedan monitor pratio je položaj rakolikih biota. Kretanje im se nije promenilo. Odraz koji je prikazivao rakove kretao se jednim smerom nešto više od deset minuta, a zatim bi se okrenuo unazad.
   "Šta biva kada završe parcelu?" upita se Ričard Vejkfild. Gledao je kompjutersku mapu oblasti okačenu o privremenu oglasnu tablu.
   "Poslednji put su išli jednom od tih staza između odeljaka šahovnice sve dok nisu stigli do rupe", odvrati Franćeska sa drugog kraja stola. "Onda su bacili đubre u nju. Nisu uzeli ništa na ovoj novoj teritoriji, tako da možemo samo da nagađamo šta će raditi kada završe."
   "Svi su ubeđeni da su naši bioti u stvari đubretari?"
   "Dokazi su prilično jaki", reče Dejvid Braun. "Verovalo se da je slični usamljeni biot u obliku raka na koga je naišao Džimi Pak u prvom Rami takođe bio sakupljač đubreta."
   "Laskamo sebi", umeša se Šigeru Takagiši. Dovršio je žvakanje poslednjeg zalogaja i progutao ga. "Dr Braun je lično bio onaj koji je prvi rekao da je malo verovatno da bismo mi, ljudi, ikada mogli shvatiti svrhu Rame. Naš trenutni razgovor me podseća na onu staru hindu poslovicu o slepcima koji su opipavali slona. Svi su ga opisivali drugačije, jer je svako dodirnuo samo mali deo životinje. Nijedan od njih nije bio u pravu."
   "Ti ne smatraš da naši rakovi rade za Raminu službu za održavanje ćistoće?" upita Janoš Tabori.
   "Nisam to rekao", odvrati Takagiši. "Samo sam nagovestio da je tašto od nas što tako brzo zaključujemo da tih šest stvorenja nemaju druge svrhe osim čišćenja smeća. Naši osmatrački podaci su bolno neodgovarajući."
   "Ponekad je neophodno ekstrapolisati", uključio se dr Braun iznervirano u razgovor, "čak i spekulisati na minimalnim količinama podataka. Sam znaš da se nova nauka zasniva na maksimumu verovatnoće, a ne na sigurnosti."
   "Pre nego što se uključimo u neku ezoteričnu raspravu o nauci i njenoj metodologiji", prekide ih Janoš sa osmehom, "imam predlog za takmičenje za sve vas." Ustao je sa svoga mesta. "Zapravo, to je prvobitno bila Ričardova ideja, ali sam ja smislio kako da je pretvorimo u igru. Stvar stoji u vezi sa svetlom."
   Janoš brzo otpi malo vode iz čaše. "Otkako smo došli ovamo u zemlju Ramaniju", započeo je formalno, "bilo je tri prelazna stadijuma u stanju osvetljenosti."
   "Buu. Ua", povika Vejkfild. Janoš se nasmeja.
   "U redu, momci", produži zatim mali Mađar na svoj uobičajeni, nemarni način, "u čemu je fazon sa svetlima? Uključila su se, ugasila, a sada se ponovo uključila. Šta će se desiti u budućnosti? Predlažem da napravimo kladionicu i uložimo, recimo, po dvadeset maraka po glavi. Svako od nas će dati predviđanje o ponašanju rasvete tokom ostatka misije, a onaj ko bude najbliži pokupiće šnjur."
   "Ko će da odredi pobednika?" upita Redži Vilson sanjivo. Tokom prethodnog časa zevnuo je nekoliko puta. "I pored upečatljive skupine mozgova za ovim stolom, ne čini mi se da je iko uspeo da provali Ramu. Ja lično verujem da svetla neće slediti nikakvu pravilnost. Paliće se i gasiti nasumce da bismo i dalje nagađali."
   "Zapiši to i pošalji modemom do generala O'Tula. Ričard i ja smo se složili da će on biti savršen sudija. Kada misija bude gotova, on će uporediti predviđanja sa stvarnošću i neko će da zaradi srećnu večeru za dvoje."
   Dr Dejvid Braun odgurnu stolicu od stola. "Jesi li završio sa svojom igrom, Tabori?" pitao je. "Ako jesi", dodade on, ne čekajući na odgovor, "možda bismo mogli da raščistimo ovaj rusvaj od ručka i da krenemo po planu."
   "Hej, šefe", odvrati Janoš, "samo pokušavam da malo olabavim stvari. Svi su postali napeti..."
   Braun izađe iz kućice pre nego što je kosmonaut Tabori završio rečenicu.
   "Šta ga grize?" upita Ričard Franćesku.
   "Izgleda mi da je napet zbog lova", odgovori Franćeska. "Loše je raspoložen još od jutros. Možda ga je pritisla odgovornost."
   "A možda je tupadžija", reče Vilson. I on se digao na noge. "Odoh ja da odremam."
   Dok je Vilson izlazio iz prostrane kućice, Nikol se seti da je želela da proveri svima biometrijska očitavanja pre lova. Bio je to prilično jednostavan zadatak. Bilo joj je potrebno samo da stane blizu svakog kosmonauta tokom nekih petdeset pet sekundi i da potom očita kritične podatke na monitoru. Ukoliko nije bilo podataka u fajlovima upozorenja, čitava procedura se tu okončavala. Na ovoj proveri svi su bili čisti, uključujući i Takagišija. "Lepo ide", reče Nikol vrlo tiho svome japanskom kolegi.
   Izišla je da potraži Dejvida Brauna i Redžija Vilsona. Kućica dr Brauna nalazila se na daljem kraju logorišta. Poput svih ostalih pojedinačnih staništa, njegova kućica podsećala je na visoki, uski šepir spušten na zemlju. Sve kućice bile su beličaste, visoke oko dva i po metra, sa kružnom osnovom od nešto manje od dva metra u prečniku. Napravljene su od superlakih, savitljivih materijala koji su objedinjavali jednostavno pakovanje i skladištenje sa izuzetnom snagom. Nikol je zapazila da kućice pomalo podsećaju na vigvame američkih indijanaca.
   Dejvid Braun je bio u svojoj kućici, sedeći prekrštenih nogu na tlu ispred prenosnog kompjuterskog monitora. Na ekranu je bio tekst iz poglavlja o biotima u Takagišijevom Atlasu Rame. "Izvini, dr Braune", reče Nikol kada je promolila glavu kroz vrata.
   "Da", reče on, "šta je?" Nije ni pokušao da prikrije ozlojeđenost zbog prekida.
   "Treba da proverim tvoje biometrijske podatke", reče Nikol. "Nisi sniman još od prvog izlaza."
   Braun joj uputi iznerviran pogled. Nikol se ne pomeri. Amerikanac sleže ramenima, napola zagrokta i ponovo se okrenu monitoru. Nikol je klekla pored njega i aktivirala skener.
   "U kućici sa zalihama ima stolica na sklapanje", ponudi Nikol kada se dr Braun nelagodno promeškoljio na tlu. On nije obraćao pažnju na njenu primedbu. Zbog čega je tako grub prema meni? - zateče Nikol sebe kako se pita. Da li je to zbog onog izveštaja o Vilsonu i njemu? Ne - odgovori ona na sopstveno pitanje. To je zbog toga što nikada nisam bila odgovarajuće ponizna.
   Podaci počeše da se pojavljuju na Nikolinom ekranu. Ona pažljivo otkuca nekoliko veličina koje su omogućavale prikazivanje upozoravajućih podataka. "Krvni pritisak ti je bio previsok tokom dugih intervala uglavnom tokom poslednja sedamdeset dva sata, uključujući skoro čitav današnji dan", reče ona bez osećanja. "Ta vrsta pravilnosti je obično povezana sa stresom."
   Dr Braun prestade da čita o biotima i okrenu lice prema sanitetskom oficiru. Zagledao se u prikazane podatke bez razumevanja. "Ovaj dijagram govori o amplitudi i trajanju tvojih iskakanja iz dozvoljenih granica", reče Nikol, pokazujući na ekran. "Nijedno od tih zasebnih pojavljivanja samo za sebe ne bi bilo ozbiljno. Ali ukupni oblik je razlog za zabrinutost."
   "Bio sam pod određenim pritiskom", progunđa on, gledajući kako Nikol poziva druge prikaze koji su potvrđivali njenu prvobitnu tvrdnju. Mnogi Braunovi fajlovi upozorenja izlazili su iz zadatih granice.
   Svetlosti su neprekidno treptale na njenom monitoru. "Kakav je najgori scenario?" zanimalo ga je.
   Nikol odmeri svog pacijenta. "Kap sa paralizom ili smrću", odvratila je. "Ukuliko stanje ostane isto ili se pogorša."
   Zviznuo je. "Šta treba da učinim?"
   "Najpre", odgovori ona, "treba da počneš više da spavaš. Tvoj metabolički profil pokazuje da si od smrti generala Borzova ukupno sakupio jedanaest časova valjanog odmora. Zbog čega mi nisu rekao da imaš problema sa nesanicom?"
   "Mislio sam da je reč samo o uzbuđenju. Jedne noći sam čak popio pilulu za spavanje i nije delovala."
   Nikoline veđe se nabraše. "Ne sećam se da sam ti dala pilule za spavanje."
   Dr Braun se nasmeši. "Sranje", reče on, "zaboravio sam da ti kažem. Razgovarao sam sa Franćeskom Sabatini o svojoj nesanici jedne noći i ona mi je ponudila pilulu. Uzeo sam je bez razmišljanja."
   "Koje noći je to bilo?" upita Nikol. Ponovo je promenila prikazivanje na monitoru i uzela još podataka iz memorijskih skladišta.
   "Nisam siguran", reče dr Braun posle izvesnog oklevanja. "Mislim da je bilo..."
   "Ah, evo ga", reče Nikol. "Vidim ga u hemijskoj analizi. Bilo je to trećeg marta, drugu noć posle Borzovljeve smrti. Dan kada ste ti i Hajlman izabrani kao združeni zapovednici. Sudeći po prekidu u ovim spektrometrijskim podacima, pretpostavljam da si uzeo jednu tabletu medvila."
   "To vidiš iz mojih biometrijskih podataka?"
   "Ne baš", nasmeši se Nikol. "Tumačenje nije jednoznačno. Kako si ono rekao tokom ručka? Ponekad je potrebno ekstrapolisati... i spekulisati."
   Oči im se na trenutak sretoše. Da li bi to mogao biti strah? - upita se Nikol kada je pokušala da protumači ono što je razabrala u njegovom pogledu. Dr Braun skrenu pogled. "Hvala ti, doktore de Žardan", reče on kruto, "na izveštaju o mom krvnom pritisku. Pokušaću da se opustim i da se naspavam. I izvinjavam se što te nisam obavestio o tome da sam uzeo pilulu." Otpustio ju je pokretom ruke.
   Nikol zausti da se pobuni protiv otpuštanja, ali odluči da to ne učini. Ionako ne bi poslušao moj savet, reče ona sebi dok je koračala prema Vilsonovoj kućici. A krvni pritisak mu u svakom slučaju nije opasno visok. Pomislila je o poslednja dva napeta minuta njihovog razgovora, pošto je zapanjila dr Brauna time što je tačno pogodila tip pilule za spavanje. Ima tu nešto što nije sasvim u redu. Šta li sam to propustila?
   Začula je Redžija Vilsona kako hrče još pre nego što je stigla do vrata njegovog šatora. Posle kratke rasprave sa sobom, Nikol odluči da ga skanira pošto bude odspavao. Potom se vratila do svoje kućice i brzo usnula.
   "Nikol. Nikol je Žardan." Glas joj se umešao u san i probudio je. "To sam ja. Franćeska. Moram nešto da ti kažem."
   Nikola se lagano uspravi na ležaljci. Franćeska je već ušla u kućicu. Italijanka je imala svoj najprijateljskiji osmeh, onaj za koji je Nikol mislila da ga čuva isključivo za kameru.
   "Pričala sam sa Dejvidom pre par minuta", reče Franćeska kada je prišla ležaljci, "i on mi je rekao za vaš razgovor posle ručka." Franćeska je i dalje govorila kada je Nikol zevnula i spustila noge na pod. "Naravno, vrlo me je zabrinulo kada sam čula za njegov krvni pritisak - ne brini, on i ja smo se već dogovorili da to neću pominjati - ali stvar koja me je stvarno uznemirila bilo je kada me je podestio da ti uopšte nismo rekli za pilulu za spavanje. Tako me je sramota. Trebalo je da ti odmah kažemo."
   Franćeska je govorila prebrzo za Nikol. Pre samo nekoliko trenutaka bila je u dubokom snu, sanjala je o Bovoau, a sada je odjednom bila prisiljena da sluša stakato ispovedanje italijanskog kosmonauta.
   "Možeš li da sačekaš jedan tren dok se ne probudim?" upita Nikol pospano. Nagla se pored Franćeske do improvizovanog stola i ispila čašu vode. Pila je lagano.
   "A sada, treba li da shvatim", reče Nikol, "da si me probudila da mi kažeš da si dala dr Braunu pilulu za spavanje? Nešto što sam već znala?"
   "Da", nasmešila se Franćeska. "Hoću da kažem, to je jedan deo. Ali shvatila sam da sam zaboravila da ti kažem i za Redžija."
   Nikol zavrte glavom. "Ne mogu da te pratim, Franćeska. Pričaš li sada o Redžiju Vilsonu?"
   Franćeska je oklevala jednu sekundu. "Da", reče ona. "Zar ga nisi proverila skanerom odmah posle ručka?"
   Nikol ponovo zavrte glavom. "Ne, već je spavao." Pogledala je na sat. "Planirala sam da ga skaniram pre početka sastanka. Možda za jedno sat."
   Franćeska je bila rumena. "Pa", reče ona, "kada mi je Dejvid rekao da se medvil pokazao u njegovim biometrijskim podacima, pomislila sam..." zastala je usred rečenice. Činilo se kao da se pribira. Nikol je strpljivo čekala.
   "Redži je počeo da se žali na glavobolje pre više od nedelju dana", nastavi Franćeska najzad, "pošto su se dva broda misije 'Njutn' spojila za sastanak sa Ramom. Pošto smo on i ja bili bliski prijatelji, a on je znao za moje poznavanje droga - znaš, iz sveg mog rada na dokumentarnoj seriji - upitao me je da li bih mu dala nešto protiv glavobolje. Najpre sam odbila, ali sam najzad, pošto me je stalno gnjavio, dala malo nubitrola."
   Nikol se namršti. "To je prejak lek za običnu glavobolju. Još ima doktora koji veruju da ga ne bi trebalo prepisivati ukoliko sve drugo nije otkazalo..."
   "Kazala sam mu to", reče Franćeska. "Bio je nepopustljiv. Ne znaš ti Redžija. Ponekad je teško raspravljati sa njim."
   "Koliko si mu dala?"
   "Ukupno osam pilula, količinu od dve stotine miligrama."
   "Nikakvo čudo što se ponašao tako čudno." Nikol se naže i uze džepni kompjuter sa kraja stola. Ušla je u medicinsku bazu podataka i pročitala kratku stavku o nubitrolu. "Ovde nema mnogo podataka", reče ona. "Moraću da zamolim O'Tula da mi emituje pun paragraf iz medicinske enciklopedije. Ali ukoliko se dobro sećam, zar nije bilo rasprava o tome da nubitrol ostaje nedeljama u sistemu?"
   "Ne sećam se", odvrati Franćeska. Pogledala je na monitor u Nikolinim rukama i brzo pročitala tekst. Nikol se iznervirala. Zaustila je da je prekori zbog toga, ali se predomislila u poslednjem trenutku. Dakle, dala si medikamente i Dejvidu i Redžiju, razmišljala je ona. Na površinu sećanja nejasno joj izroni slika Franćeske kako pruža Valeriju Borzovu čašu vina nekoliko sati pre njegove smrti. Čudna hladnoća prođe Nikolinim telom. Da li joj je intuicija bila ispravna?
   Nikol se okrete i prostreli Franćesku hladnim osmehom. "Sada kada si priznala da si se igrala doktora i apotekara sa Dejvidom i Redžijem, ima li još nešto što bi htela da mi kažeš?"
   "Na šta to misliš?" upita Franćeska.
   "Jesi li davala droge i drugim članovima posade?"
   Nikol oseti kako joj srce ubrzava kada je Franćeska prebledela, iako jedva primetno, i za trenutak oklevala pre nego što je odgovorila.
   "Ne. Ne, razume se da nisam", glasio je njen odgovor.
   

29. LOV
   Helikopter je vrlo lagano spuštao rover ka tlu. "Koliko još ima?" upita Janoš Tabori preko komunikatora.
   "Oko deset metara", odvrati Ričard Vejkfild odozdo. Stajao je na tački oko stotinu metara južno od ruba Cilindričnog mora. Iznad njega rover je visio na kraju dva duga kabla. "Pazi da ga meko spustiš. U šasiji ima vrlo osetljive elektronike."
   Hiro Jamanaka navede helikopter u najužu moguću visinsku petlju dok je Janoš pri tome elektronskim putem produžavao kablove za po nekoliko centimetara. "Kontakt", povika Vejkfild. "Na zadnjim točkovima. Prednji treba da siđu još metar."
   Franćeska Sabatini otrča do boka rovera da bi snimila istorijsko spuštanje na Južni polucilindar Rame. Na pedeset metara od litice, u blizini kućice koja je služila kao privremeni štab, ostali kosmonauti su se pripremali za početak lova. Irina Turgenjeva je proveravala instalaciju kabla sa klopkom u drugom helikopteru. Dejvid Braun se nalazio sam na nekoliko metara od kućice i razgovarao preko radija sa admiralom Hajlmanom u logorištu Beta. Njih dvojica su pretresali pojedinosti plana za lov. Vilson, Takagiši i de Žardanova posmatrali su dovršavanje operacije spuštanja rovera.
   "Sada znamo ko je pravi šef ove ekipe", govorio je Redži Vilson svojim sadruzima. Pokazao je Dejvida Brauna. "Ovaj prokleti lov više liči na vojnu operaciju od svega što smo do sada uradili, pa ipak zapoveda naš najstariji naučnik, dok najviši oficir rukuje telefonima." Pljunuo je na tlo. "Hriste, imamo li ovde dovoljno opreme? Dva helikoptera, rover, tri različite vrste kaveza - da ne pomenemo nekoliko velikih kutija elektronskih i mehaničkih govnarija. Ta jadna račja kopilad nema nikakvih izgleda."
   Dr Takagiši prinese lasersko tražilo očima. Brzo je našao metu. Na pola kilometra prema istoku bioti-rakovi ponovo su se približavali rubu litice. U njihovom kretanju ništa se nije promenilo. "Potrebna nam je sva ta oprema zbog nesigurnosti", reče Takagiši tiho. "Niko ne zna šta će se dogoditi."
   "Nadam se da će se svetlo ugasiti", nasmeja se Vilson.
   "Spremni smo na to", umeša se Dejvid Braun koji se upravo pridružio trojci kosmonauta. "Ljušture rakova su poprskane lako fluorescentnim materijalom i imamo mnogo baklji. Dok si se ti vajkao zbog dužine našeg poslednjeg sastanka, mi smo dovršavali planove snabdevanja." Oštro je prostrelio pogledom svog sunarodnika. "Znaš, Vilsone, mogao bi bar da pokušaš..."
   "Prekid-prekid", zaustavi ga glas Ota Hajlmana. "Novosti. Vruće novosti. Upravo sam dobio poruku od O'Tula da će INN prenositi našu hajku uživo, sa početkom kroz dvadeset minuta."
   "Dobar posao", odvrati Braun. "Do tada bi trebalo da budemo spremni. Vidim da je Vejkfild krenuo ovamo sa roverom." Bacio je pogled na sat. "A rakovi će ponovo okrenuti za nekoliko sekundi. Uzgred, Oto, da se kojim slučajem možda i dalje ne protiviš mome predlogu da klopkom uhvatimo vodećeg biota?"
   "Da, Dejvide, protivim se. Mislim da je to nepotreban rizik. Ono malo što znamo nagoveštava da je vodeći rak najmoćniji. Zbog čega da reskiramo? Svaki biot bi bio neprocenjivo blago kada bismo ga preneli na Zemlju, naročito ukoliko i dalje funkcioniše. Možemo da se pobrinemo i o vođi pošto jednog manjeg budemo imali u vreći."
   "Onda pretpostavljam da sam po tom pitanju nadglasan. I dr Takagiši i Tabori se slažu sa tobom. Isto tako i general O'Tul. Nastavićemo sa planom B. Ciljni biot biće broj četiri, poslednji zdesna kada se budemo bližili otpozadi."
   Rover koji je vozio Vejkfilda i Sabatinijevu stigao je u okolinu kućice istovremeno kada i helikopter. "Dobar posao, ljudi", reče dr Braun kada su Tabori i Jamanaka iskočili iz helikoptera. "Malo dođi do daha, Janoše. Onda pođi preko i proveri da li su Turgenjeva i kablovska klopka spremni. Hoću da budete u vazduhu za pet minuta.
   Okrenuvši se prema ostalima, Braun dodade: "U redu, to je to. Vilson, Takagiši i de Žardanova u rover sa Vejkfildom. Franćeska, ti ideš sa mnom u drugi helikopter sa Hiroom."
   Nikol pođe prema roveru, ali je Franćeska presrete. "Jesi li ikada koristila ovako nešto?" Italijanska novinarka pruži video kameru veličine male knjige.
   "Jednom", odgovori Nikol, proučavajući kameru u Franćeskinoj ruci, "pre jedanaest ili dvanaest godina. Snimala sam jednu od dr Delonovih operacija na mozgu. Pretpostavljam..."
   "Čuj", prekide je Franćeska, "treba mi pomoć. Izvini što nisam popričala sa tobom ranije, ali nisam znala... uglavnom, treba mi još jedna kamera, na zemlji, naročito sada kada idemo uživo na INN. Ne tražim čuda. Ti si jedina koja..."
   "Šta je sa Redžijem?" odvrati Nikol. "On je drugi novinar."
   "Redži neće da pomogne", reče Franćeska brzo. Dr Braun je pozva da dođe u helikopter. "Hoćeš li, Nikol? Ili da zamolim nekog drugog?"
   Zašto da ne? - prođe Nikol kroz um. Nemam druga posla ukoliko ne dođe do neke vanredne situacije.. "Naravno", odvratila je.
   "Hvala ti milion puta", uzviknu Franćeska kada je pružila Nikoli kameru i ortčala do helikoptera koji ju je čekao.
   "Vidi, vidi", reče Redži Vilson kada je Nikol prišla roveru sa kamerom u rukama. "Vidim da je našeg brodskog doktora regrutovao novinar broj jedan. Nadam se da si tražila minimalnu nadnicu."
   "Olabavi, Redži", odvrati Nikol. "Ne smeta mi da pomažem drugima kada lično nemam da radim ništa posebno."
   Vejkfild uključi rover i poče da vozi istočno, prema biotima. Štab je namerno podignut u oblasti koju su rakovi već "počistili". Nabijeno zemljište veoma je olakšavalo napredovanje rovera. Našli su se na stotinu metara od biota za manje od tri minuta. Iznad njih, dva helikoptera su kružili nad rakovima. Podsetili su Vilsona na lešinare koji se vrte oko umiruće životinje.
   "Šta tačno želiš da uradim?" upita Nikol Franćesku preko primopredajnika u roveru.
   "Pokušaj da ideš paralelno sa biotima", odgovori Franćeska. "Verovatno možeš da trčiš naporedo sa njima, bar za izvesno vreme. Najvažniji trenutak je kada Janoš bude pokušao da zategne omču."
   "Ovde smo svi spremni", izjavi Tabori nekoliko sekundi potom. "Samo dajte naredbu."
   "Da li se ovo prenosi?" upita Braun Franćesku. Ona klimnu. "U redu", reče on Janošu. "Kreni."
   Iz jednog helikoptera izviri dugački, debeli kabl sa nečim što je ličilo na preokrenuto vedro na jednom kraju. "Janoš će pokušati da usmeri klopku na ciljnog biota", objasni Vejkfild Nikol, "i pustiti da ova prirodno sklizne preko rubova ljušture. Onda će pojačati potezanje i dići biota sa tla. Stavićemo raka u kavez pošto se vratimo do logorišta Beta."
   "Da vidimo na šta liče odozdo", začu Nikol Franćesku. Rover je sada bio pored biota. Nikol iziđe i poče da trči pokraj njih. Najpre je bila preplašena. Iz nekog razloga nije očekivala da budu tako veliki i tako neobičnog izgleda. Njihov metalni odsjaj podsećao ju je na hladnu spoljašnjost mnogih novih zgrada Pariza. Dok je trčala blatom, bioti su se nalazili na dva metra od nje. Sa automatskim fokusiranjem i kadriranjem Nikoli nije bilo teško da snimi valjane slike.
   "Ne idi ispred njih", opomenu je dr Takagiši. Nije bilo potrebe da se brine. Nikol nije zaboravila šta su učinili sa onom hrpom metala.
   "Slike su ti stvarno vrlo dobre", zabruja Franćeskin glas sa prijemnika u roveru. "Nikol, pokušaj da ubrzaš do vodećeg biota i zatim da malo po malo kasniš, puštajući kameru da prelazi preko svih redova." Čekala je dok Nikol nije prišla čelu biota. "Auh. To je savršeno. Sada shvatam zbog čega smo sa sobom poveli i olimpijskog šampiona."
   U prva dva pokušaja Janoš je promašio sa klopkom. Međutim, treći put ona se savršeno spusti na leđa raka broj četiri. Rubovi mreže, ili korpe, prostreše se sa strane ljušture. Nikol je počinjala da se znoji. Trčala je već četiri minuta. "Od sada", reče Franćeska iz helikoptera, "usredsredi se samo na ciljnog raka. Priđi najbliže što smeš."
   Nikol smanji rastojanje do najbližeg raka na metar. Jednom samo što se nije okliznula i ledeni osećaj je svu zapljusnu. Kada bih im pala na put, pomislila je, napravili bi mleveno meso od mene. Kamera joj je bila usmerena na zadnjeg desnog raka kada je Janoš počeo da zateže kablove.
   "Sada!" povika on. Klopka sa zarobljenim biotom poče da se diže sa tla. Sve se desilo vrlo brzo. Ciljni biot upotrebi svoje hvataljke nalik makazama da proseče jedno od metalnih vlakana klopke. Ostalih pet biota nakratko zastade, možda čitavu sekundu, a onda svi napadoše klopku svojim hvataljkama. Metalna mreža bila je potpuno iscepana, a biot oslobođen za ciglih pet sekundi.
   Nikol zapanji ono što je videla. I pored toga što joj je srce lupalo, nastavila je da snima. Vodeći biot sada se spusti na tle. Ostalih pet ga okruži u zbijenom krugu. Svaki biot se povezao jednom hvataljkom za biota u središtu, a drugom za svog desnog suseda. Formacija je bila dovršena za manje od sledećih pet sekundi. Bioti su bili zabravljeni i nepomični.
   Franćeska je prva progovorila. "Apsolutno neverovatno", kriknu ona uzbuđeno. "Upravo smo naježili svako ljudsko biće na Zemlji."
   Nikol oseti Ričarda Vejkfilda pokraj sebe. "Jesi li dobro?" upita je on.
   "Mislim da jesam", reče ona. I dalje se tresla. Njih dvoje baciše pogled na biote. Nije bilo pokreta.
   "Protivnički igrači su prešli u odbrambeni položaj", reče Redži Vilson iz rovera. "Trenutni rezultat je Bioti 7, Ljudi 0.
   "Pošto si toliko ubeđen da nema opasnosti, slažem se da produžimo. Ali moram priznati da mene lično uznemirava novi pokušaj. Te stvari očigledno komuniciraju između sebe. I ne čini mi se da žele da budu zarobljene."
   "Oto, Oto", odvrati dr Braun. "Ova procedura je samo direktno usavršenje one koju smo probali prvi put. Hvatač će se prilepiti za ljušturuu raka i omotati svoje tanke niti oko čitavog štita. Ostali bioti neće biti u stanju da upotrebe svoje hvataljke. Neće biti mesta između kabla i ljuske."
   "Admirale Hajlmane, govori dr Takagiši." U njegovom glasu bilo je nepobitne zabrinutosti dok je govorio u komunikator. "Moram da prijavim svoje najoštrije protivljenje da se ovaj lov nastavi. Već smo videli koliko malo poznajemo ta stvorenja. Kao što je Vejkfild rekao, naš pokušaj da uhvatimo jednog od njih u klopku očigledno je aktivirao njihov glavni mehanizam zaštite. Nemamo predstavu o tome kako će reagovati sledeći put."
   "Svi to shvatamo, dr Takagiši", umeša se Dejvid Braun pre nego što je Hajlman mogao da odgovori. "Ali postoje dodatni činioci koji prevazilaze nesigurnost. Najpre, kao što je Franćeska istakla, čitava Zemlja će ponovo gledati ukoliko odmah krenemo ponovo za biotima. Čuo si šta je Žan-Klod Revuar rekao pre dvadeset minuta - već smo učinili više za istraživanje svemira nego bilo ko drugi još od prvobitnih sovjetskih i američkih kosmonauta u dvadesetom veku. Drugo, sada smo pripremljeni da dovršimo lov. Ukoliko prekinemo pokušaje i vratimo svu opremu u Betu, protračićemo premnogo vremena i napora. Najzad, nema očigledne opasnosti. Zbog čega neprekidno praviš tako mračna predviđanja? Videli smo samo da su se bioti pozabavili nekom vrstom odbrambene aktivnosti."
   "Profesore Braune..." slavni japanski naučnik oproba poslednji put da se obrati razumu, "...molim te, pogledaj oko sebe. Pokušaj da zamisliš sposobnosti stvorenja koja su stvorila ovu zapanjujuću letelicu. Pokušaj da prihvatiš mogućnost da možda, samo možda, ono što činimo može biti shvaćeno kao neprijateljski čin i nekako saopšteno inteligenciji koja upravlja ovom letelicom. Pretpostavimo da kao ishod toga mi, kao predstavnici ljudske vrste, izložimo opasnosti ne samo sebe, već isto tako, u nekom širem smislu, svu našu braću..."
   "Bla, bla", podsmehnu se Dejvid Braun. "Kako je moguće da ja budem optužen za nesputane spekulacije...?" Slatko se nasmejao. "To je besmislica. Svi dokazi idu u prilog tome da su svrha i funkcije ovog Rame isti kao kod njegovog prethodnika i da on uopšte nije svestan našeg postojanja. Samo to što se jedna jedina podvrsta robota vezuje između sebe kada je ugrožena nema opšte značenje." Obazro se po ostalima. "Rekao bih da je dosta priče, Oto. Ukoliko nemaš ništa protiv, krenućemo da uhvatimo biota."
   Došlo je do kratkog oklevanja sa druge strane Cilindričnog mora. Onda kosmonauti začuše potvrdan odgvoor admirala Hajlmana. "Nastavi, Dejvide. Ali ne rizikuj bez potrebe."
   "Misliš li da smo stvarno u opasnosti?" upitao Hiro Jamanaka dr Takagišija dok su Braun, Tabori i Vejkfild razmatrali novu taktiku hvatanja. Japanski pilot je gledao u daljinu prema masivnim strukturama Južne udubine i razmišljao, možda po prvi put, o ranjivosti njihovog položaja.
   "Verovatno ne", odvratio njegov sunarodnik, "ali je ludački preduzimati takav..."
   "Ludački je savršen izraz za to", prekide ga Redži Vilson. "Ti i ja smo jedini glasno izrazili neslaganje sa produžetkom ove budalaštine. Ali sve je učinjeno da naši predlozi zazvuče glupo i čak kukavički. Ja bih lično voleo kada bi jedna od tih prokletinja izazvala cenjenog dr Brauna na dvoboj. Ili još bolje, kada bi munja ošinula iz jednog od onih šiljaka tamo."
   Pokazao je na velike rogove koje je Hiro Jamanaka prethodno posmatrao. Vilsonov glas se izmeni i u njemu se javi uplašeni prizvuk. "Preterali smo sve granice ovde. Osećam to u vazduhu. Upozoreni smo da nam preti opasnost od sila koje niko od nas ne može čak ni početi da razume. Ali mi ne obraćamo pažnju na upozorenja."
   Nikol se okrete od svojih kolega i baci pogled na živahni sastanak oko planiranja koji se odigravao na petnaest metara od nje. Inženjeri Vejkfild i Tabori nepobitno su uživali u izazovu koji je predstavljalo nadmudrivanje biota. Nikol se pitala da li im Rama zaista šalje neku vrstu upozorenja. Bla, bla, reče ona sebi, ponovivši izraz Dejvida Brauna. Nevoljno se stresla, prisetivši se onih nekoliko sekundi kada su rakoliki bioti uništili metalnu klopku. Previše sam to ozbiljno shvatila. Kao i Vilson. Nema razloga za strah.
   Da, kada se ponovo okrenula i pogledala kroz dvogled da bi proučila formaciju biota na pola kilometra odatle, u njoj se javio opipljivi strah koji nije mogla da rasprši. Šest rakova se nisu pomerili skoro dva sata. I dalje su bili ukočeni u prvobitnom rasporedu. Koji ti je stvarno cilj, Ramo? upita se Nikol po ko zna koji put. Njeno sledeće pitanje sasvim ju je prenerazilo. Nikada ga ranije nije uobličila u svesti. I koliko nas će se vratiti na Zemlju da ispiča tvoju priču?
   Za drugi pokušaj hvatanja Franćeska je želela da bude na zemlji pokraj biota. Kao i prethodni put, Turgenjeva i Tabori nalazili su se u prvom helikopteru, skupa sa najvažnijom opremom. Braun, Jamanaka i Vejkfild bili su u drugom helikopteru. Dr Braun je pozvao Vejkfilda da mu pomogne savetima; Franćeska je, razume se, nagovorila Ričarda da snimi za nju poneku sliku iz vazduha kao upotpunjenje automatskim slikama iz helikopterskog sistema.
   Redži Vilson je vozio roverom kosmonaute na tlu do položaja biota. "Dakle, evo najzad jednog valjanog posla za mene", reče on dok su se primicali položaju vanzemaljskih rakova. "Šofer." Zagledao se u udaljenu tavanicu Rame. "Čujete li, druškani. Ja sam mnogostran. Umem da činim raznorazne stvari." On pogleda Franćesku pokraj njega na prednjem sedištu. "Uzgred, madam Sabatini, jeste li planirali da se zahvalite Nikoli za spektakularni posao? Njeni akcioni snimci sa tla bili su ti koji su privukli publiku tokom poslednjeg prenosa."
   Franćeska je bila zauzeta proveravanjem video opreme i najpre nije obratila pažnju na Redžijevu primedbu. Kada je ponovio svoje podbadanje, odvratila je, ne dižući pogled: "Mogu li da podsetim gospodina Vilsona da mi nisu potrebni njegovi dosadni saveti o tome kako da se bavim svojim poslom?"
   "Nekada beše vreme", progunđa Redži za svoj groš, vrteći glavom, "kada su se stvari veoma razlikovale." Bacio je pogled na Franćesku. Nije bilo nikakvog nagoveštaja da ga makar sluša. "Dok sam još verovao u ljubav", reče on glasnije. "Pre nego što sam naučio o neveri. Ili ambiciji i sebičnosti vezanoj za nju."
   Trgao je silovito volan rovera ulevo i zaustavio vozilo na četrdesetak metara od biota. Franćeska iskoči bez reči. Tri sekunde kasnije ćeretala je sa Dejvidom Braunom i Ričardom Vejkfildom o video pokrivanju hvatanja. Uvek uglađeni dr Takagiši zahvalio se Redžiju Vilsonu što je vozio rover.
   "Stižemo", povika Tabori odozgo. Uspeo je da namesti visećeg hvatača u odgovarajući položaj u drugom pokušaju. Hvatač je bila obla, teška lopta otprilike dvadeset centimetara u prečniku, sa tucetom malih rupa ili udubljenja po površini. Lagano je bačena na središte ljušture jednog od spoljašnjih biota. Zatim je Janoš, prenevši rafal naredbi iz lebdećeg helikoptera do procesora u hvataču, naredio ispuštanje prikupljenih metalnih niti umotanih unutar hvatača. Rakovi se nisu ni pomerili kada su se niti obmotale oko ciljnog biota.
   "Šta misliš, inspektore?" povika Janoš Ričardu Vejkfildu u drugom helikopteru.
   Ričard pregleda neobičnu aparaturu. Debeli kabl bio je povezan sa prstenastom alkom na zadnjem delu helikoptera. Petnaest metara niže, metalna lopta počivala je na leđima odabranog biota, a tanke niti pružale su se iz lopte oko gornjeg i donjeg dela štita. "Izgleda dobro", odvrati Ričard. "Sada preostaje samo jedno pitanje. Da li je helikopter jači od njihovog zajedničkog zahvata?"
   Dejvid Braun naredi Irini Turgenjev da digne lovinu. Ona lagano poveća brzinu obrtaja krakova i pokuša da se podigne. Male opuštenosti kabla nestade, ali bioti jedva da su se pomerili. "Ili su vrlo teški, ili se nekako drže za tlo", reče Ričard. "Trgni ih naglo."
   Iznenadni pokret kabla podiže na trenutak čitavu formaciju biota u nebo. Helikopter se napinjao dok je masa biota visila na dva ili tri metra iznad tla. Dva raka koji nisu bili povezani sa odabranim biotom prvi su otpali i sručili se u nepokretnu hrpu nekoliko sekundi posle dizanja sa tla. Ostala tri raka su duže izdržala, ukupno deset sekundi, pre nego što su konačno odvojili hvataljke sa svoga sadruga i pali na tlo. Začuše se opšti povici radosti i čestitke dok se helikopter penjao na veću visinu.
   Franćeska je snimala scenu hvatanja sa rastojanja od oko deset metara. Pošto su poslednja tri biota, uključujući vođu, popustila svoj stisak na ciljnom raku i pala na ramansko tle, ona se zabaci da snima helikopter kako ide ka obali Cilindričnog mora sa svojom lovinom. Bilo joj je potrebno dve ili tri sekunde da shvati da joj svi nešto viču.
   Vodeći biot i njegova dva pratioca nisu se sručili u gomilu kada su pali na tlo. Iako malo oštećeni, bili su aktivni i u pokretu samo nekoliko trenutaka posle pada. Dok je Franćeska snimala odlazak helikoptera, vodeći biot je osetio njeno prisustvo i pošao prema njoj. Ostala dva su sledila na jedan korak iza njega.
   Nalazili su se na samo četiri metra kada je Franćeska, i dalje snimajući, shvatila da je sada ona plen. Okrenula se i počela da trči. "Beži u stranu", zaurla Ričard Vejkfild u komunikator, "oni umeju da idu samo pravo."
   Franćeska je trčala u cik-cak, ali su je bioti i dalje sledili. Prvobitni priliv adrenalina joj je pomogao da poveća rastojanje između nje i rakova na deset metara. Ali kako je počinjala da se zamara, neumorni bioti počeše da joj se primiču. Okliznula se i gotovo pala. Do trenutka kada je Franćeska povratila ritam koraka, vodeći biot se nalazio na ne više od tri metra udaljenosti.
   Redži Vilson je pojurio prema roveru čim je postalo jasno da bioti gone Franćesku. U času kada se našao za upravljačem vozila, pošao je ka njoj punom brzinom. Prvobitna namera mu je bila da je pokupi i odveze sa puta napada biota. Ali bili su joj preblizu, i zato Redži Vilson odluči da udari tri raka sa strane. Začu se tresak metala kada je lako vozilo naletelo na biote. Redžijev plan je upalio. Momenat udarca je zaneo Redžija i rakove nekoliko metara u stranu. Neposredne pretnje po Franćesku više nije bilo.
   Ali bioti nisu bili onesposobljeni. Daleko od toga. I pored činjenice da je jedan od rakova-sledbenika izgubio nogu i da je vodećem biotu neznatno oštećena jedna hvataljka, u nekoliko sekundi svi se dadoše na posao na olupini. Počeli su da seku rover u komade svojim hvataljkama, a zatim su koristili strahotnu zbirku sondi i turpija da iskidaju komade u još sitniju parčad.
   Redžija je na trenutak ošamutio udarac rovera u biote. Vanzemaljski rakovi su bili teži nego što je očekivao i oštećenje koje je naneo vozilu bilo je ozbiljno. Čim je shvatio da su bioti i dalje aktivni, spremio se da skoči iz rovera. Ali nije mogao. Noge su mu bile zarobljene ispod oborene upravljačke table.
   Njegov neobuzdani užas nije potrajao duže od deset sekundi. Niko nije mogao da učini ništa. Prestravljeni krici Redžija Vilsona odjekivali su bespućem Rame dok su ga bioti kidali u komade baš kao da je i on deo rovera. Sve je bilo obavljeno brzo i sistematično. I Franćeska i automatske kamere u helikopteru su snimile poslednje sekunde njegovog života. Slike su prenošene uživo na Zemlju.
   

30. POST MORTEM II
   Nikol je ćutke sedela u svojoj kućici u logorištu Beta. Nije mogla da obriše iz uma jezivu sliku lica Redžija Vilsona, izobličenog od užasa dok su ga sekli u komade. Pokušala je da prisili sebe da misli na nešto drugo. I šta sada? - pitala se. Šta će sada da bude sa misijom?
   Napolju, u Rami, ponovo je vladao mrak. Svetla su naglo nestala pre tri sata, posle razdoblja osvetljenja trideset četiri sekunde kraćeg od prethodnog dana Rame. Nestajanje rasvete trebalo je da izazove mnogo rasprave i nagađanja. Ali nije. Nijedan kosmonaut nije želeo da razgovara ni o čemu. Strašno sećanje na smrt Redžija Vilsona preteško je počivalo na svima.
   Uobičajeni sastanak posade posle večere odložen je do jutra, jer su Dejvid Braun i admiral Hajlman učestvovali u proširenoj sednici sa zvaničnicima MSA na Zemlji. Nikol nije uzela udela ni u jednom razgovoru, ali joj nije bilo teško da zamisli njihov sadržaj. Shvatala je da postoji vrlo realna mogućnost da misija sada bude prekinuta. Povika javnosti mogla bi to zahtevati. Na kraju krajeva, bili su svedoci jednog od najjezivijih prizora...
   Nikol pomisli na Ženevjev koja je sedela pred televizorom u Bovoau i gledala kako bioti metodično razdiru kosmonauta Vilsona. Uzdrhtala je. Onda je prekorila sebe zbog toga što je zaokupljena sobom. Pravi užas, reče ona sebi, mora da je bio u Los Anđelosu.
   Srela se sa porodicom Vilsonovih dva puta tokom ranih zabava, neposredno pošto je objavljen sastav posade. Nikol se naročito sećala dečaka. Ime mu je bilo Rendi. Imao je sedam ili osam godina, bio je krupnook i lep. Voleo je sport. Doneo je Nikol jednu od svojih najdražih stvari, program sa Olimpijade iz 2184. u gotovo savršenom stanju i zamolio je da potpiše stranu o ženskom troskoku. Pomilovala ga je po kosi, a on joj se zahvalio širokim osmehom.
   Slika Rendija Vilsona koji gleda na televiziji kako mu otac gine bila je previše za nju. Suze joj se prikupiše u uglovima očiju. Kakva je mora ova godina morala biti za tebe, mališa, pomislila je. Udarni talas života. Najpre radost zbog toga što su ti oca odabrali za kosmonauta. Onda sve besmislice sa Franćeskom i razvodom. A sada ta strašna tragedija.
   Nikol je postajala potištena, a um joj je i dalje bio previše aktivan za san. Zaključila je da joj je potrebno društvo. Otišla je do susedne kućice i blago zakucala na vrata.
   "Ima li nekog tamo napolju?" začu glas iznutra.
   "Hai, Takagiši-san", odvrati ona. "Mogu li unutra?"
   Prišao je vratima i otvorio ih. "Ovo je neočekivano iznenađenje", reče on. "Da li je poseta profesionalna?"
   "Ne", odgovori ona kada je ušla. "Strogo neformalna. Nisam mogla da spavam. Pomislila sam..."
   "Dobrodošla si da me posetiš u svako vreme", reče on sa prijateljskim osmehom. "Nisu potrebni nikakvi razlozi." Posmatrao ju je nekoliko sekundi. "Duboko me je uznemirilo ono što se dogodilo danas po podne. Osećam se odgovornim. Mislim da nisam dovoljno učinio da zaustavim..."
   "Ma hajde, Šigeru", odvratila je Nikol. "Nemoj da si smešan. Nisi ti kriv. Bar si se pobunio. Ja sam doktor, a nisam rekla ništa."
   Oči su joj besciljno lutale po Takagišijevoj kućici. Pokraj njegove ležaljke, postavljenu na malo parče tkanine na podu, Nikol vide neobičnu belu figuricu sa crnim oznakama. Prišla joj je i spustila se na kolena. "Šta je to?" upita ona.
   Dr Takagišiju je bilo malo neprijatno. Prišao je Nikoli i podigao majušnog, debelog orijentalca. Držao ga je između palca i kažiprsta. "To je nasleđeni necuke iz porodice moje žene", reče on. "Napravljen je od slonovače."
   Pružio je čovečuljka Nikol. "On je kralj bogova. Njegova pratilja, slična bucmasta kraljica, počiva na stolu pokraj kreveta moje žene u Kjotu. Nekada, pre nego što su slonovi postali ugroženi, mnogi su ljudi skupljali takve figurice. Porodica moje žene poseduje izvanrednu zbirku."
   Nikol stade da proučava čovečuljka u ruci. Imao je dobroćudni, uzvišeni osmeh na licu. Zamislila je divnu Mačiko Takagiši u Japanu i na nekoliko sekundi zavidela im na bračnoj vezi. Tako nešto događaje poput Vilsonove smrti čini mnogo podnošljivijim, pomislila je.
   "Hoćeš li da sedneš?" upita je dr Takagiši. Nikol se smesti na kutiju kraj ležaja, pa su razgovarali dvadesetak minuta. Uglavnom su izmenjivali sećanja na svoje porodice. Nekoliko puta su izdaleka dotakli popodnevnu nesreću, ali su izbegavali detaljnu raspravu o Rami i misiji 'Njutn'. Oboma su im bile potrebne smirujuće slike njihovih svakodnevnih života na Zemlji.
   "A sada", reče Takagiši, pošto je završio šoljicu čaja i spustio je na kraj stola pored Nikol, "imam neobičan zahtev za dr de Žardan. Hoćeš li, molim te, da odeš do svoje kućice i da doneseš opremu za biometriju? Voleo bih da me skeniraš."
   Nikol poče da se smeje, ali opazi ozbiljnost na licu svog kolege. Kada se vratila sa skanerom nekoliko minuta kasnije, dr Takagiši joj objasni svoj zahtev. "Danas po podne", reče on, "dva puta sam osetio vrlo oštar bol u grudima. Bilo je to tokom uzbuđenja, pošto je Vilson naleteo na biote i pošto sam shvatio..." Nije završio rečenicu. Nikol klimnu i uključi instrument za skeniranje.
   Nijedno od njih nije reklo ništa tokom sledeća tri minuta. Nikol je proveravala sve podatke upozorenja, prikazane dijagrame i karte ponašanja njegovog srca i neprekidno vrtela glavom. Kada je završila, okrenula se prijatelju sa turobnim osmehom. "Imao si slab srčani udar", reče ona dr Takagišiju. "Možda i dva, jedan odmah za drugim. A srce ti se od tada sve vreme ponaša nepravilno." Videla je da je očekivao tu vest. "Žao mi je", reče ona. "Imam sa sobom neke lekove koje ti mogu dati, ali to je samo privremena mera. Moramo se smesta vratiti na 'Njutna' da bismo se pobrinuli za taj problem kako valja."
   "Pa...", on se bledo nasmeši, "...ukoliko su nam predviđanja ispravna, onda će u Rami za oko dvanaest sati ponovo biti osvetljeno. Pretpostavljam da ćemo tada poći."
   "Verovatno", odgovori ona. "Odmah ću o tome porazgovarati sa Braunom i Hajlmanom. Pretpostavljam da ćemo ti i ja poći odmah ujutro."
   Posegao je i uzeo je za ruku. "Hvala ti, Nikol", reče on.
   Okrenula se. Po drugi put za jedan sat u uglovima očiju pojaviše joj se suze. Nikol iziđe iz kućice dr Takagišija i pođe prema kraju logora da razgovara sa Dejvidom Braunom.
   "Ah, ipak si ti", začu ona glas Ričarda Vejkfilda u tami. "Bio sam siguran da spavaš. Imam novosti za tebe."
   "Zdravo, Ričarde", reče Nikol kada je figura sa svetiljkom u rukama izronila iz tame.
   "Nisam mogao da spavam", reče on. "Previše jezivih slika u mojoj glavi. Pa sam odlučio da poradim na tvom problemu." Nasmešio se. "Bilo je lakše nego što sam mislio. Hoćeš li da dođeš do moje kućice da ti objasnim stvar?"
   Nikol je izgledala zbunjena. Bila je obuzeta onim što će reći Braunu i Hajlmanu o Takagišiju. "Sećaš se, zar ne?" upita Ričard. "Problem sa RoHirovim softverom i ručnim komandama."
   "Na tome si radio?" upita ona. "Ovde dole?"
   "Svakako. Samo je trebalo da kažem O'Tulu da mi emituje potrebne podatke. Dođi da ti pokažem."
   Nikol zaključi da susret sa dr Braunom može da sačeka još koji minut. Pošla je sa Ričardom. On kucnu o jednu kućicu dok su prolazili kraj nje. "Hej, Tabori, pogodi šta?" povikao je. "Zatekao sam našu dražesnu damu doktora kako šeta po pomrčini. Hoćeš li da nam se pridružiš?"
   Okrenuo se prema Nikol.
   "Najpre sam njemu objasnio neke pojedinosti", reče Ričard. "U kućici ti je bio mrak, pa sam mislio da spavaš."
   Janoš se pojavi na vrata manje od minut kasnije i pozdravi Nikol smeškom. "U redu, Vejkfilde", reče on, "ali nemoj da bude dugo. Najzad me je uhvatio dremež."
   U svojoj kućici britanski inženjer je sa očiglednim uživanjem objasnio šta se desilo robotu hirurgu kada se "Njutn" neočekivano zaneo. "Bila si u pravu, Nikol", reče on, "kada si govorila o komandama koje su ručno zadate RoHiru. I te komande su zaista isključile normalne algoritme za zaštitu. Ali nijedna nije ubačena pre Raminog manevra."
   Vejkfild se nasmeši i produži, pažljivo zagledan u Nikol da bi se uverio da ona sledi njegovo objašnjenje. "Očigledno je Janoš zadao tri komande kada je pao i zakačio prstima upravljačku kutiju. To je bar RoHir pomislio; saopšteno mu je da su mu upućene tri komande. Razume se, predstavljale su obično smeće. Ali RoHir to nije mogao znati.
   Možda sada možeš da pojmiš nešto od mora koje proganjaju projektante sistemskog softvera. Naprosto nema načina da iko predvidi sve moguće slučajnosti. Projektanti su načinili zaštitu od jedne nenamerno zadate naredbe - na primer, ako neko očeše upravljačku kutiju tokom operacije - ali ne od nekoliko uzastopnih pogrešnih naredbi. Tokom projektovanja čitavog sistema, ručne komande se u suštini smatraju sredstvom za slučaj vanrednih situacija. Zbog toga imaju najveći prioritet u strukturi prekida RoHirovog softvera i uvek se smesta procesiraju. Međutim, konstrukcija potvrđuje da može postojati pojedinačna 'pogrešna' naredba i ima sposobnost da je odbaci i da pređe dalje na sledeći prioritetni prekid, u koga spada i zaštita od greške."
   "Izvini", reče Nikol. "Izgubio si me. Kako može konstrukcija da bude struktuirana tako da odbaci jednu pogrešnu komandu, ali ne i nekoliko? Mislila sam da ih taj prosti procesor prima u nizu."
   Ričard se okrete svom prenosivom kompjuteru i, radeći na osnovu beležaka, pozva na monitor masu brojeva poređanih po redovima i kolonama. "Evo operacija, razloženih u jednu po jednu instrukciju, koje je softver RoHira izveo posle ručnih komandi."
   "Ponavljaju se", primeti Janoš, "svakih sedam operacija."
   "Tačno tako", odvrati Ričard. "RoHir je pokušao tri puta da procesira prvu ručnu komandu, nijednom nije uspeo, a zatim je prešao na sledeću komadnu. Softver je funkcionisao tačno onako kako je projektovan..."
   "Ali zašto se", upita Tabori, "posle vratio na prvu naredbu?"
   "Zbog toga što projektanti softvera nikada nisu pomišljali na mogućnost višestrukih pogrešnih ručnih naredbi. Ili bar nisu tu mogućnost ugradili u konstrukciju. Unutrašnji upit softvera postavlja pitanje posle procesiranja svake naredbe da li postoji još neka ručna komanda u baferu. Ukoliko ne, onda softver odbacuje prvu naredbu i slobodan je da rukuje sledećim prekidom. Ali ukoliko postoji, softveru se saopštava da upamti odbačenu naredbu i procesira sledeću. E sada, ukoliko su dve naredbe uzastopce odbačene, softver pretpostavlja da je neispravan hardver komandnog procesora i ponovo pokušava da procesira istu ručnu naredbu. Možeš da shvatiš ovo rezonovanje? Pretpostavimo da jedna..."
   Nikol je nekoliko sekundi slušala Ričarda i Janoša kako pričaju o redundantnim podsistemima, naredbama u baferu i naredbodavnim strukturama. Imala je vrlo malo znanja i o zaštiti u slučaju greške i izvođenju redundancije i nije mogla da sledi izmenu misli. "Samo trenutak", umešala se posle dužeg vremena, "opet ste me izgubili. Upamtite, ja nisam inženjer. Zar niko ne može da mi da kratak sadržaj na normalnom engleskom?"
   Vejkfild stade da se izvinjava. "Oprosti, Nikol", reče on. "Poznato ti je šta je to softver zasnovan na strukturi prekida?" Klimnula je. "I upoznata si sa načinom na koji se upravlja prioritetima u takvom sistemu? Dobro. Onda je objašnjenje prosto. Prekidi zasnovani na podacima sa akcelerometra i sistema za snimanje slike imaju niži prioritet od ručnih naredbi koje je nenamerno uneo Janoš kada je pao. Sistem se zatvorio u softversku petlju dok je pokušavao da procesira pogrešne naredbe i nije uopšte imao prilike da primeti signale greške sa senzorskih podsistema. Zbog toga je skalpel nastavio da seče."
   Iz nekog razloga Nikol je bila razočarana. Objašnjenje je bilo sasvim jasno, a ona u svakom slučaju nije želela da analiza ukaže na Janoša ili ma kog drugog člana posade. Ali bilo je previše prosto. Nije vredelo sveg uloženog vremena i energije.
   Nikol sede na ležaj u kućici Ričarda Vejkfilda. "Toliko što se tiče misterije", reče ona.
   Janoš sede pored nje. "Razvedri se, Nikol", reče on. "To je dobra vest. Sada smo bar sigurni da nismo pogrešili u postupku inicijalizacije. Postoji logično objašnjenje za ono što se desilo."
   "Sjajno", odvrati ona sarkastično. "Ali general Borzov je i dalje mrtav. A sada i Redži Vilson." Nikol pomisli na neuravnoteženo ponašanje američkog novinara tokom poslednjih nekoliko dana i priseti se svog ranijeg razgovora sa Franćeskom. "Da nije kojim slučajem", reče ona spontano, "neko od vas dvojice čuo da se general Borzov žali na glavobolju ili neke druge neprijatnosti? Naročito na dan banketa?"
   Vejkfild zavrte glavom. "Ne", reče Janoš, "zašto pitaš?"
   "Pa, zatražila sam od prenosnog dijagonostičara da mi na osnovu Borzovljevih biometrijskih podataka da verovatnog uzročnika njegovih simptoma, pod uslovom da nije imao upalu slepog creva. Najverovatniji razlog na listi bila je reakcija na medikamente. Verovatnoća šezdeset dva posto. Pomislila sam da je možda u pitanju reakcija na neki lek."
   "Stvarno?" reče Janoš, probuđene radoznalosti. "Zbog čega mi ranije nisi kazala ništa o tome?"
   "Htela sam... nekoliko puta", odgovori Nikol. "Ali činilo mi se da te ne zanima. Sećaš li se kada sam svratila do tvoje sobe na 'Njutnu' dan posle smrti generala Borzova? Bilo je to odmah posle sastanka posade. Prema načinu na koji si odgovorio zaključila sam da ne želiš da se vraćaš na..."
   "Bože." Janoš zavrte glavom. "Kako mi ljudi ne uspevamo da saobraćamo. Bila je to obična glavobolja. Ništa više i ništa manje. U svakom slučaju nisam nameravao da stvorim utisak da ne želim da pričam o Valerijevoj smrti."
   "Kad je već reč o saobraćanju", reče Nikol, pošto se umorno digla sa ležaja, "moram da vidim dr Brauna i admirala Hajlmana pre nego što pođem u krevet." Pogledala je Vejkfilda. "Mnogo ti hvala na pomoći, Ričarde. Volela bih da mogu da kažem da se sad osećam bolje."
   Nikol priđe Janošu. "Izvini, prijatelju", reče ona. "Trebalo je da podelim čitavu istragu sa tobom. Verovatno bi bila gotova mnogo brže..."
   "U redu je", odvrati Janoš. "Ne brini o tome." Nasmešio se. "Dođi. Poći ću s tobom do moje kućice."
   Nikol začu glasan razgovor unutra pre nego što je zakucala na vrata kućice. Dejvid Braun, Oto Hajlman i Franćeska Sabatini raspravljali su kako da odgovore na poslednja uputstva sa Zemlje."
   "Preteruju", govorila je Franćeska. "I to će shvatiti čim budu imali vremena da razmisle. Nije ovo prva misija koja je pretrpela gubitak ljudskog života."
   "Ali naredili su nam da se vratimo na 'Njutna' što je pre moguće", pobuni se admiral Hajlman.
   "Zato ćemo sutra ponovo porazgovarati sa njima i objasniti im zbog čega želimo da najpre ispitamo Njujork. Takagiši kaže da će more početi da se topi za dan ili dva, pa ćemo ionako morati da odemo. Osim toga, Vejkfild, Takagiši i ja smo zaista čuli nešto one noći, iako mi Dejvid ne veruje."
   "Ne znam, Franćeska", zausti dr Braun, a onda začu Nikolino kucanje. "Ko je?" upita oštro.
   "Kosmonaut de Žardanova. Imam važnih medicinskih informacija..."
   "Slušaj, de Žardanova", rekide je Braun brzo, "imamo puno posla. Zar to ne može da sačeka do jutra?"
   U redu, reče Nikol sebi. Mogu da sačekam do jutra. Ionako nije bila preterano željna da odgovara na pitanja dr Brauna o stanju Takagišijevog srca. "Rodžer", reče ona glasno, smejući se u sebi što je upotrebila taj vojni izraz.
   Za nekoliko sekundi Nikol začu kako rasprava ponovo počinje iza nje. Lagano je koračala do svoje kućice. Sutra mora biti bolji dan, mislila je dok je puzala na svoj ležaj.
   

31. ČUDO IZ ORVIJETA
   "Laku noć, Oto", reče Dejvid Braun kada je nemački admiral napustio kućicu. "Vidimo se ujutro." Dr Braun zevnu i protegli se. Pogledao je na časovnik. Preostalo je nešto manje od osam sati do ponovnog paljenja svetla.
   Svukao je letački kombinezon i popio malo vode. Upravo se spuštao na ležaj kada Franćeska uđe u kućicu. "Dejvide", reče ona, "imamo još problema." Prišla je i kratko ga poljubila. "Pričala sam sa Janošem. Nikol sumnja da je Valerij bio drogiran."
   "Štaaa?" odvrati on. Seo je na ležaljci. "Kako je moguće? Nije bilo nikakvog..."
   "Očevidno su postojali neki dokazi u njenim biometrijskim podacima i ona ih je lukavo našla. Pomenula je to Janošu večeras."
   "Nisi reagovala kada ti je rekao, je li? Hoću da kažem, moramo biti apsolutno..."
   "Razume se da nisam", odgovori Franćeska. "Uostalom, Janoš nikada ne bi posumnjao nešto ni za hiljadu godina. On je totalno nevinašce. Bar kada su takve stvari u pitanju."
   "Prokleta žena", reče Dejvid Braun. "I prokleta njena biometrija." Protrljao je lice rukama. "Kakav dan. Najpre onaj tupavi Vilson pokušava da izigrava heroja. A sad ovo... Rekao sam ti da je trebalo da uništimo sve podatke o operaciji. Bilo bi lako uništiti centralne fajlove. Onda stvari nikada ne bi..."
   "I dalje bi imala svoje biometrijske zapise", usprotivi se Franćeska. "Tamo su osnovni dokazi. Morao bi da budeš apsolutni genije da uzmeš podatke o samoj operaciji i zaključiš bilo šta." Sela je i prislonila glavu dr Brauna uz grudi. "Naša velika greška nije bila kada nismo uspeli da uništimo fajlove. To bi izazvalo sumnjičavost u MSA. Greška nam je bila kada smo potcenili Nikol de Žardan."
   Dr Braun se oslobodi njenog zagrljaja i ustade. "Prokletstvo, Franćeska, sve je to tvoja greška. Nije trebalo da pustim da me nagovoriš na to. Sve vreme sam znao..."
   "Sve vreme si znao...", prekide Franćeska oštro svog sadruga, "...da ti, Dejvid Braun, nećeš ići na Ramu u prvom izlasku. Sve vreme si znao da će tvoji budući milioni kao heroja i istaknutog vođe ekspedicije biti ozbiljno dovedeni u pitanje ako ostaneš na 'Njutnu'." Braun prestade da odmerava sobu koracima i okrete se Franćeski. "Sve vreme si znao", produži ona blaže, "da i ja imam skrivenog interesa da pođeš na taj izlazak. I da možeš računati na mene za podršku."
   Uzela ga je za ruke i povukla nazad prema ležaju. "Sedi, Dejvide", reče Franćeska. "Već smo prošli kroz ovo mnogo puta. Nismo mi ubili generala Borzova. Naprosto smo mu dali drogu koja izaziva simptome upale slepog creva. Zajedno smo doneli tu odluku. Da Rama nije počeo da manevriše i da robot hirurg nije otkazao, plan bi nam savršeno uspeo. Borzov bi danas bio na 'Njutnu' i oporavljao se od operacije slepog creva, a ti i ja vodili bismo istraživanje Rame."
   Dejvid Braun izvuče ruke iz njenih i poče da ih trlja. "Osećam se tako... tako nečisto", reče on. "Nikada pre nisam učinio nešto slično. Hoću da kažem, dopadalo se to nama ili ne, delom smo odgovorni za smrt Borzova. Možda i za Vilsonovu. Mogli bi nas optužiti." Ponovo je zavrteo glavom. Na licu mu je bio izgubljen izraz. "Trebalo bi da budem naučnik", reče on. "Šta mi se to desilo? Kako sam se umešao u takve stvari?"
   "Poštedi me svoje pravednosti", reče Franćeska oštro. "I ne zavaravaj se. Nisi li ti čovek koji je ukrao najvažnije astronomsko otkriće decenije od devojke postdiplomca? A zatim se venčao sa njom da bi je ućutkao zauvek? Tvoj integritet je kompromitovan još vrlo, vrlo davno."
   "To nije fer", reče dr Braun cmizdravo. "Većinom sam bio pošten. Osim..."
   "Osim kada je bilo važno i kada ti je mnogo zavisilo od toga. Koja hrpa dreka!" Franćeska ustade i poče da odmerava kućicu koracima. "Vi muškarci ste takvi prokleti licemeri. Održavate svoje razmetljive predstave o sebi sa neverovatnim racionalizacijama. Nikada ne priznajete sebi ko ste stvarno i šta stvarno hoćete. Većina žena je poštenija. Mi priznajemo svoje ambicije, želje, čak i svoje najosnovnije nedostatke. Priznajemo svoje slabosti. Suočavamo se sa sobom onakvim kakve jesmo, a ne onakvim kakve bismo volele da budemo."
   Vratila se ležaju i ponovo uzela Dejvidove ruke u svoje. "Zar ne vidiš, dragi?" reče ona ozbiljno. "Ti i ja smo srodne duše. Naš savez je zasnovan na najjačoj mogućoj vezi - obostranom interesu. Oboje nas pokreću isti ciljevi - moć i slava."
   "Zvuči grozno", reče on.
   "Ali je istina. Čak i ako ne želiš to da priznaš sebi. Dejvide, dragi, zar ne vidiš da tvoja neodlučnost potiče iz nemogućnosti da priznaš svoju pravu prirodu. Pogledaj me. Ja tačno znam šta hoću i nikada me ne zbunjuje donošenje odluka o tome šta treba da radim. Ponašanje mi je automatsko."
   Američki fizičar je dugo ćutke sedeo pored Franćeske. Posle izvesnog vremena okrenuo se i spustio joj glavu na rame. "Najpre Borzov, a sada Vilson", reče on sa uzdahom. "Osećam se kao premlaćen; voleo bih da se ništa od svega ovoga nije dogodilo."
   "Ne možeš odustati, Dejvide", reče ona, milujući mu glavu. "Predaleko smo otišli. A velika nagrada nam je sada nadohvat ruke."
   Franćeska pruži ruke prema njemu i poče da mu svlači majicu. "Bio je to dug i težak dan", govorila je smirujuće. "Hajde da probamo da ga zaboravimo." Dejvid Braun sklopi oči dok mu je milovala lice i grudi.
   Franćeska se naže nad njega i lagano ga poljubi u usta. Nekoliko trenutaka kasnije naglo stade. "Vidiš", reče ona, "sve dok smo zajedno, možemo da crpemo snagu jedno iz drugog." Stala je pred Dejvida i naterala ga da otvori oči.
   "Požuri", reče on nestrpljivo, "već sam..."
   "Ne brini toliko o tome", odvrati Franćeska i lenjo stade da mu svlači pantalone, "sa mnom nikada nisi imao problema." Franćeska se ponovo nasmeši kada mu je razmakla noge i prislonila njegovo lice o svoje grudi. "Upamti", reče ona, lagano mu svlačeći gaćice slobodnom rukom, "ja nisam Elen."
   Proučavala je Dejvida Brauna dok je spavao kraj nje. Napetost i uznemirenost koji su preovlađivali njegovim licem pre samo nekoliko minuta zamenio je bezbrižni osmeh dečaka. Muškarci su tako jednostavni, pomisli Franćeska. Orgazam je savršeno sredstvo protiv bola. Volela bih da je i nama tako lako.
   Skliznula je sa malog ležaja i ponovo se obukla. Franćeska je bila vrlo pažljiva, kako ne bi uznemirila svog usnulog prijatelja. Ali ti i ja i dalje imamo pravi problem, reče ona sebi dok je završavala sa odevanjem, kojim se moramo brzo pozabaviti. A biće utoliko teže što imamo posla sa ženom.
   Franćeska iziđe iz kućice u tminu Rame. Bilo je nekoliko upaljenih svetiljki u blizini skladišta na drugom kraju bivaka, ali inače je logorište Beta bilo u tami. Svi ostali su spavali. Upalila je malu barterijsku lampu i pošla južno, ka Cilindričnom moru.
   Šta to želiš, madam Nikol de Žardan? pitala se dok je koračala. I gde ti je slabost, tvoja Ahilova peta? Nekoliko minuta Franćeska je listala sdvoju celokupnu memoriju u vezi sa Nikol, pokušavajući da nađe ma koji nedostatak ličnosti ili karaktera koji bi mogla da iskoristi. Novac nije odgovor. Ni seks, bar ne sa mnom. Ona se nevoljno nasmeja. A svakako ne sa Dejvidom. Tvoj prezir prema njemu suviše je očigledan.
   A ucena? upita se Franćeska dok se primicala obali Cilindričnog mora. Sećala se Nikoline oštre reakcije na njeno pitanje o Ženevjevinom ocu. Možda, pomisli ona, kada bih znala odgovor na to pitanje... ali ne znam.
   Franćeska je privremeno bila osujećena. Nije mogla da smisli nikakav način da kompromituje Nikol de Žardan. Svetla logora iza nje već su bila jedva vidljiva. Franćeska ugasi svetiljku i vrlo pažljivo sede sa nogama preko ruba litice.
   To što su joj noge visile nad smrznutim ledom Cilindričnog mora vrati joj niz bolnih uspomena iz detinjstva u Orvijetu. U jedanaestoj godini, i pored baraža zdravstvenih upozorenja koja su je saletala sa svih strana, prkosna Franćeska odlučila se da počne da puši. Svakog dana posle škole krenula bi svojim putem niz breg do doline podno grada i sela na obalu svog omiljenog potoka. Tamo bi ćutke pušila, čin usamljene pobune. Tih lenjih popodneva živela je u izmaštanom svetu zamkova i princeza, milionima kilometara od svoje majke i očuha.
   Sećanje na te trenutke odrastanja izazvaše u Franćeski neodoljivu želju da puši. Uzimala je svoje nikotinske pilule tokom čitave misije, ali one su zadovoljavale samo njenu fizičku naviku. Nasmejala se sebi i posegla u posebni džep svog letačkog kombinezona. Franćeska je sakrila tri cigarete u specijalnu posudu koja će ih održati u svežem stanju. Rekla je sebi pre polaska sa Zemlje da su cigarete tu "za slučaj vanrednog stanja"...
   Pušenje cigarete na vanzemaljskoj letelici bilo je još nečuvenije nego pušenje u jedanaestoj godini. Franćeska požele da podvrisne od oduševljenja kada je zabacila glavu i ispustila dim u ramanski vazduh. Od tog čina se osetila slobodno, nesputano. Najednom, i pretnja koju je predstavljala Nikol de Žardan nekako više nije delovala ozbiljno.
   Dok je pušila, Franćeska se prisetila silne usamljenosti te devojčice koja se prikradala padinama starog Orvijeta. Isto se tako setila strašne tajne koju je zauvek zaključala u srcu. Franćeska nikome nije ispričala o svom očuhu, u svakom slučaju ne svojoj majci, i retko je uopšte razmišljala o tome. Ali dok je sedela na obali Cilindričnog mora, bol iz detinjstva iskrsnu u njoj u oštrom pražnjenju.
   Počelo je odmah posle mog jedanaestog rođendana, pomisli ona, zaronivši u pojedinosti svog života od pre osamnaest godina. Najpre nisam imala pojma šta taj kopilan hoće. Još jednom je duboko uvukla dim cigarete. Čak i pošto je počeo da mi donosi poklone bez razloga.
   Bio je direktor njene nove škole. Kada je prvi put podvrgnuta kompletu testova sposobnosti, Franćeska je postigla najviši rezultat u istoriji Orvijeta. Izbila je izvan skale, pravo čudo. Do tada, on je nije nikada primećivao. Venčao se sa njenom majkom osamnaest meseci ranije i skoro smesta potom postao otac dvojice blizanaca. Franćeska je bila smetnja, još jedna gladna usta, ništa više od dela majčinog nameštaja.
   Nekoliko meseci bio je naročito prijatan prema meni. Onda je majka otišla da poseti teta Karlu na nekoliko dana. Bolna sećanja brzo dođoše, poput bujice navreše joj u um. Prisetila se zadaha vina u dahu očuha, njegovog znoja na svom telu, svojih suza kada je izišao iz njene sobe.
   Mora je trajala više od godinu dana. Silom joj se nametao svaki put kada majke nije bilo kod kuće. Onda ga je jedne večeri, dok se oblačio i gledao u drugom pravcu, Franćeska udarila u potiljak svojom aluminijumskom palicom za bezbol. Očuh joj se srušio na pod, okrvavljen i bez svesti. Odvukla ga je u dnevnu sobu i tamo ostavila.
   Više me nikada nije ni pipnuo, priseti se Franćeska, gaseći pikavac u ramanskom zemljištu. Bili smo stranci u istoj kući. Od tada sam provodila najveći deo vremena sa Robertom i njegovim prijateljima. Čekala sam priliku. Bila sam spremna kada je naišao Karlo.
   Tokom leta 2184. Franćeska je napunila četrnaestu. Provela je najveći deo tog leta dangubeći po glavnom trgu Orvijeta. Njen stariji brat Roberto upravo je dobio diplomu turističkog vodiča za katedralu na trgu. Stari Duomo, glavna turistička atrakcija u gradu, podizan je u fazama, počev od četrnaestog stoleća. Crkva je bila umetničko i arhitektonsko remek-delo. Freske Luke Sinjorelija u njenoj kapeli San Brizio bile su nadaleko slavljene kao najbolji primeri maštovitosti slikarstva petnaestog stoleća izvan Vatikana.
   Proglašenje za službenog turističkog vodiča kroz Doumo smatrano je popriličnim dostignućem, naročito u devetnaestoj godini. Franćeska se izuzetno ponosila Robertom. Ponekad ga je pratila na turama, ali samo pod uslovom da su se prethodno dogovorili da ga ne sramoti svojim sarkazmima.
   Jednog avgustovskog popodneva, odmah posle ručka, elegantna limuzina zaustavila se na pjaci pokraj Duoma, a šofer je zatražio vodiča iz turističkog biroa. Gospodin iz limuzine nije obezbedio rezervaciju i Roberto je bio jedini na raspolaganju. Franćeska je sa velikom radoznalošću gledala kako niski, zgodni muškarac, u svojim kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama, izlazi sa zadnjeg sedišta i predstavlja se Robertu. Već skoro stotinu godina automobilima je bio zabranjen pristup u gornji Orvijeto, osim sa posebnom dozvolom, što je Franćeski stavilo do znanja da čovek mora biti krupna zverka.
   Kao i uvek, Roberto započe turu reljefima koje je izvajao Lorenco Maitani na spoljašnjim portalima crkve. I dalje radoznala, Franćeska je stajala odmah sa strane i u tišini pušila, dok je njen rođak objašnjavao značaj neobičnih demonskih figura na dnu jednog stuba. "Ovo je jedna od najranijih predstava pakla", reče Roberto i pokaza skupinu danteovskih figura. "Predstave pakla iz četrnaestog veka podrazumevale su krajnje doslovno tumačenje biblije."
   "Ha!" umeša se Franćeska iznenada, baci cigaretu na kaldrmu i pođe prema Robertu i zgodnom strancu. "Bila je to isto tako vrlo muška predstava pakla. Obratite pažnju da većina demona ima dojke, a naslikani gresi su najvećim delom seksualni. Muškarci su uvek verovali da su stvoreni savršeni; žene su ih naučile grehu."
   Stranca je zapanjila pojava te štrkljaste tinejdžerke koja je oduvavala dim sa usta. Smesta je primetio njenu prirodnu lepotu i bilo mu je jasno da je vrlo bistra. Ko je mogla da bude?
   "To mi je rođaka, Franćeska", reče Roberto, očevidno postiđen zbog njene upadice.
   "Karlo Bjanki", reče čovek i pruži ruku. Dlan mu je bio vlažan. Franćeska diže pogled prema njegovom licu i razabra na njemu da se muškarac zanima za nju. Oseti kako joj srce udara u grudima. "Ukoliko slušaš Roberta", reče ona koketno, "onda ćeš dobiti samo službenu turu. On izostavlja sočne pojedinosti."
   "A ti, mlada damo..."
   "Franćeska", reče ona.
   "Da, Franćeska. Držiš li ti sopstvenu turu?"
   Franćeska mu uputi najslađi osmeh. "Mnogo čitam", reče ona. "Znam sve o umetnicima koji su radili na katedrali, naročito o slikaru Luki Sinjoreliju." Zastala je na trenutak. "Jesi li znao", nastavi ona, "da je Mikelanđelo dolazio ovde da proučava Sinjorelijeve aktove pre nego što je oslikao svod Sikstinske kapele?"
   "Ne, nisam." Karlo se srčano nasmeja. Već je bio očaran. "Ali sada znam. Hodi. Pridruži nam se. Možeš da dodaš ponešto onome što tvoj rođak Roberto kaže."
   Dopadao joj se način na koji je sve vreme piljio u nju. Bilo je to kao da joj se divi, kao da je lepa slika ili ogrlica sa draguljima; oči mu nisu propuštale ništa dok su bez ikakvog stida šetale po njenoj figuri. A njegov laki smeh ju je podbadao. Franćeskini komentari postajali su sve nepristojniji i drskiji.
   "Vidiš onu jadnu devojčicu na leđima demona?" reče ona dok su gledali zbunjujuću izložbu genijalnosti koju su izražavale Sinjorelijeve freske u kapeli San Brizio. "Izgleda kao da trti onog demona otpozadi, zar ne? Znaš ko je ona? Njeno lice i golo telo predstavljaju Sinjorelijevu devojku. Dok je on ovde rmbačio dan za danom, ona je počela da se dosađuje i odlučila da smota ponekog dasu sa strane. Luka je stvarno šiznuo. I zato ju je prikovao ovde. Osudio je da zauvek jaše demona."
   Kada je prestao da se smeje, Karlo upita da li misli da je ženina kazna pravedna. "Naravno da nije", odvrati četrnaestogodišnjakinja. "To je samo još jedan primer muškog šovinizma iz petnaestog veka. Muškarci su smeli da tucaju koga god hoće i nazivani su plodnim; ali čekaj samo da žena pokuša da se zadovolji..."
   "Franćeska!" prekide je Roberto. "Stvarno! To je previše. Majka bi te ubila kada bi čula šta pričaš..."
   "Moja majka je nebitna u ovom trenutku. Pričam o dvostrukom moralu kakav i danas postoji. Pogledaj samo..."
   Karlo Bjanki jedva je mogao da poveruje u svoju sreću. Bogati modni kreator iz Milana, čovek koji je postigao međunarodnu slavu do tridesete godine, slučajno je, nekim ćefom, odlučio da iznajmi kola do Rima umesto da ide uobičajenim ekspres vozom. Njegova sestra Monika mu je uvek pričala o lepoti Duoma u Orvijetu. Zaustavljanje na tom mestu predstavljalo je još jednu odluku u minut do dvanaest. A sad! Auh, auh. Devojka je bila izvanredan zalogajčić.
   Pozvao je Franćesku na večeru kada je tura bila gotova. Ali kada su stigli do ulaza u najbolji restoran u Orvijetu, devojka zastade. Karlo je shvatio. Odveo ju je do radnje i kupio joj skupocenu novu haljinu, uz odgovarajuće cipele i popratne stvari. Zapanjio se koliko je lepa. A tek joj je četrnaesta!
   Franćeska nikada ranije nije pila stvarno kvalitetno vino. Sada je to činila kao da je posredi voda. Svako jelo bilo je tako ukusno da je doslovce cičala. Karla je opčinila ta žena-dete. Dopadao mu se način na koji je puštala da joj cigareta visi iz ugla usta. Bila je tako neizveštačena, tako savršeno bezobzirna.
   Kada je jelo bilo gotovo, već je pao mrak. Franćeska pođe sa njim do limuzine parkirane ispred Duoma. Dok su išli uskom ulicom, ona se naže i šaljivo ga gricnu za uvo. Spontano ju je privukao sebi i nagradio ga je eksplozivni poljubac. Navala u slabinama sveg ga obuze.
   I Franćeska je to osetila. Nije oklevala ni sekunde kada je Karlo predložio da se provozaju u kolima. Do trenutka kada je limuzina stigla do predgrađa Orvijeta, već je sedela raširenih nogu preko njega na zadnjem sedištu. Trideset minuta kasnije, kada su svršili sa vođenjem ljubavi po drugi put, Karlo nije mogao da podnese pomisao da se rastane sa tom neverovatnom devojkom. Upitao je Franćesku da li bi volela da pođe sa njim do Rima.
   "Andiamo", odvrati ona sa osmehom.
   I tako smo otišli do Rima, a zatim na Kapri, priseti se Franćeska. Pariz na nedelju dana. U Milanu si me ostavio da živim sa Monikom i Luiđijem. Zbog spoljnjeg utiska. Muškarci se uvek toliko brinu za spoljne utiske.
   Franćeskino dugo sanjarenje se prekide kada joj se učini da je čula korake u daljini. Oprezno je ustala u tami i oslušnula. Bilo joj je teško da čuje išta izuzev sopstvenog disanja. Onda je začula zvuk ponovo, više na levo. Uši joj rekoše da zvuk dopire sa leda. Nalet straha preplavi je slikama bizarnih stvorenja koja napadaju logor sa leda. Ponovo je oslušnula, vrlo pažljivo, ali nije čula ništa.
   Franćeska se okrenu logoru. Volela sam te, Karlo, reče sebi, ako sam ikada volela nekog muškarca. Čak i pošto si počeo da me deliš sa prijateljima. Još više davno sahranjenog bola izbi na površinu i Franćeska poče da se bori sa oštrim gnevom. Sve dok nisi počeo da me tučeš. To je uništilo sve. Dokazao si da si pravo đubre.
   Franćeska vrlo odlučno odgurnu sećanja u stranu. A sada, gde smo ono stali? pomislila je dok se približavala svojoj kućici. Ah, da. Tema je bila Nikol de Žardan. Koliko ona stvarno zna? I šta da učinimo tim povodom?
   

32. ISTRAŽIVAČ NJUJORKA
   Majušni sat na ruci probudi dr Takagišija iz dubokog sna. Nekoliko trenutaka bio je neusredsređen, nesposoban da se priseti gde je. Seo je na svoj ležaj i protrljao oči. Posle dužeg vremena prisetio se da je unutar Rame i da je alarmni signal podešen da ga probudi posle pet sati sna.
   Obukao se u tami. Kada je završio, uzeo je veliku torbu i preturao po njoj nekoliko sekundi. Zadovoljan njenim sadržajem, zabacio je remen preko ramena i otišao do vrata kućice. Dr Takagiši pažljivo proviri. Nije mogao da vidi svetla ni u jednoj kućici. Duboko je udahnuo i na prstima izišao kroz vrata.
   Vodeći svetski autoritet o Rami iziđe iz logora u smeru Cilindričnog mora. Kada je stigao do obale, polako je sišao do ledene površine po stepenicama urezani u pedesetmetarsku liticu. Takagiši sede na najniži stepenik, skriven u podnožju litice. Izvadio je specijalne klinove i pričvrstio ih na đon svojih cipela. Pre nego što je izišao na led, naučnik podesi svoj lični navigacioni uređaj da bi mogao da drži stalan pravac kada napusti obalu.
   Kada je bio na otprilike dve stotine metara od obale, dr Takagiši posegnu u džep da bi izvadio prenosivi monitor vremenskih prilika. Ovaj pade na led i napravi kratki, zveketavi zvuk u tihoj noći. Takagiši ga podiže posle nekoliko sekundi. Monitor mu reče da je temperatura minus dva stepena Celzijusa i da blag vetar duva preko leda brzinom od osam kilometara na čas.
   Takagiši duboko udahnu i zapanji se neobičnim, ali poznatim mirisom. Zbunjen, ponovo je udahnuo, ovog puta usredsređen na miris. Nije bilo nikakve sumnje - bio je to dim cigarete! Žurno je ugasio lampu i nepomično se zaustavio na ledu. Um mu je pohitao dvostrukom brzinom u potraku za objašnjenjem. Franćeska Sabatini bila je jedini kosmonaut koji je pušio. Da li ga je nekako sledila kada je napustio logor? Da li je videla svetla kada je proveravao svoj monitor vremena?
   Osluškivao je šumove, ali nije čuo ništa u ramanskoj noći. I dalje je čekao. Kada mirisa cigarete nije bilo nekoliko minuta, dr Takagiši produži put preko leda, zastajkujući na svakih četiri ili pet koraka da bi se uverio da ga niko ne sledi. Najzad je ubedio sebe da Franćeske nema iza njega. Ipak, oprezni Takagiši nije ponovo upalio lampu sve dok nije prešao više od kilometar i počeo da se brine da nije skrenuo sa pravca.
   Ukupno mu je bilo potrebno četrdeset pet minuta da stigne do suprotne obale mora i do ostrvskog grada Njujorka. Kada se našao na stotinu metara od obale, japanski naučnik izvadi veću svetiljku iz torbe i uključi njen moćni snop. Sablasni obrisi oblakodera odaslaše mu uzbuđene trnce niz kičmu. Najzad je bio tu! Najzad je mogao da potraži odgovore na pitanja svog života neometan nečijim proizvoljnim planom.
   Dr Takagiši je tačno znao gde želi da ide u Njujorku. Svaka od tri kružne sekcije Njujorka bila je dalje podeljena u tri ugaone oblasti, poput pite isečene na kriške. U središtu svake od tri glavne sekcije bilo je središnje jezgro, ili trg, oko koga su bile raspoređene ostale zgrade i ulice. Kao dečak u Kjotu, pošto je pročitao sve što je mogao naći o prvoj ekspediciji na Ramu, Takagiši se pitao kako bi to bilo stajati u središtu jednog od tih tuđinskih trgova i gledati naviše u građevine koje su stvorila bića sa druge zvezde. Bio je ubeđen ne samo u to da se tajne Rame mogu odgonetnuti proučavanjem Njujorka, već i u to da su tri trga najverovatnija mesta za otkrivanje zagonetne namene međuzvezdane letelice.
   Mapa Njujorka koju su nacrtali raniji istraživači Rame bila je podjednako čvrsto usečena u Takagišijev um kao i mapa Kjota u kom je rođen i odrastao. Ali prva ekspedicija imala je samo ograničeno vreme za istraživanje Njujorka. Od devet funkcionalnih celina, samo je jedna detaljno kartografisana; raniji kosmonauti jednostavno su pretpostavili, na osnovu ograničenih posmatranja, da su sve tri jedinice identične.
   Dok je oštri ritam koraka nosio Takagišija sve dublje i dublje u zloslutnu tišinu jednog dela središnje sekcije, počeše da se pomaljaju neke neznatne razlike između tog dela Rame i onoga koji je proučavala Nortonova posada (istraživali su susednu krišku). Raspored najvećih ulica u dve jedinice bio je isti; međutim, kako se dr Takagiši više primicao trgu, manje ulice su se odvajale od nje na način drugačiji od onog o kakvom su izveštavali prvi istraživači. Naučnik u Takagišiju često ga je prisiljavao da zastane i pribeleži sva odstupanja na džepnom kompjuteru.
   Zašao je u oblast koja je neposredno okružavala trg, gde su se ulice prostirale u koncentričnim krugovima. Prešao je tri avenije i našao se naspram ogromnog oktaedra, visokog preko stotinu metara, sa ogledalastom unutrašnjošću. Snop njegov moćne svetiljke odražavao se o površinu i zatim odbijala od zgrade do zgrade oko njega. Dr Takagiši lagano obiđe oktaedar u potrazi za ulazom, ali ga nije našao.
   Na druge strane osmostrane strukture, na središtu trga, bio je široki, kružni prostor bez zgrada. Šigeru Takagiši odlučno obiđe čitav obim kruga, proučavajući okolne zgrade dok je koračao. Nije stekao nikakav novi uvid u namenu struktura. Kada bi se u ravnomernim razmacima okrenuo prema unutra da pogleda sam trg, nije video ništa neobično ili naročito vredno pažnje. Pa ipak, uneo je u svoj kompjuter položaj mnogih niskih, jednoličnih, metalnih kutija koje su delile trg u odeljke.
   Kada se ponovo našao sa prednje strane oktaedra, dr Takagiši posegnu u torbu i izvadu tanku šestougaonu ploču gusto prekrivenu elektronikom. Prostro je naučnu aparaturu po trgu i proveo deset minuta proveravajući primopredajnikom da li svi naučni instrumenti valjano funkcionišu. Kada je japanski naučnik u potpunosti proverio opremu, brzo je napustio oblast trga i pošao ka Cilindričnom moru.
   Takagiši je bio nasred druge koncentrične avenije kada je začuo kratak, ali glasan prasak iza sebe na trgu. Obazro se, ali se nije okrenuo. Nekoliko sekundi kasnije začuo je drugačiji zvuk. Ovaj je Takagiši prepoznao sa prvog izlaska: kako povlačenje metalnih četki, tako i prateće visokofrekventno pevanje. Okrenuo je snop svetiljke u smeru trga. Zvuk se prekide. Isključio je lampu i tiho stao nasred avenije.
   Nekoliko minuta kasnije povlačenje četke ponovo otpoče. Takagiši se prikrade preko dve avenije i poče da obilazi oktaedar u smeru šuma. Kada se gotovo našao na trgu, bip-bip iz njegove torbe prekide mu koncentraciju. Do trenutka kada je isključio alarm, koji je pokazivao da je naučna oprema koju je upravo razmestio po trgu već u kvaru, Njujork je bio potpuno tih. Dr Takagiši stade ponovo da čeka, ali se ovoga puta zvuk nije vratio.
   Duboko je udahnuo da bi se primirio i povratio svu hrabrost. Nekako mu radoznalost pobedi strah i dr Takagiši se vrati na trg naspram oktaedra da bi otkrio šta se desilo sa naučnom opremom. Najpre ga je iznenadilo to što je šestougaona ploča nestala sa tačke na kojoj ju je ostavio. Gde je mogla da se izgubi? Ili šta ju je moglo odneti?
   Takagiši je znao da je na pragu naučnog otkrića od neizmernog značaja. Isto tako, bio je prestravljen. Boreći se protiv silovite želje da pobegne, obasjao je trg velikom svetiljkom, nadajući se da će naći objašnjenje za nestanak naučne stanice. Zrak se odrazi na malom parčetu metala trideset do četrdeset metara bliže središtu trga. Takagiši je instinktivno prozreo da odraz potiče od paketa sa instrumentima. Požurio je do njega.
   Klekao je i počeo da pregleda elektroniku. Nije bilo nikakvog očiglednog oštećenja. Upravo je izvadio primopredajnik da otpočne metodičnu proveru svih naučnih instrumenata, kada opazi neki predmet nalik užetu otprilike petnaest centimetara u prečniku na rubu svetlosnog polja lampe koji je obasjavao naučni paket. Dr Takagiši podiže svetiljku i priđe predmetu. Imao je pruge, crne i zlatne, i prostirao se dvanaestak metara, nestajući iza metalnog zaklona visokog oko tri metra. Opipao je debelo uže. Bilo je meko i rutavo pri vrhu. Kada je pokušao da ga prevrne da bi mu opipao donji deo, predmet poče da se pokreće. Takagiši ga smesta ispusti i stade da posmatra kako lagano puzi prema zaklonu. Pokrete je pratio zvuk četki koje trljaju metal.
   Dr Takagišiju se učini da može da čuje sopstvene udare srca. Ponovo stade da se bori sa željom da pobegne. Prisetio se tog čas jutarnjih meditacija, dok je bio student, u vrtu svog učitelja zena. Naredio je nogama da pođu u smeru zaklona.
   Crno i zlatno uže nestade. Na trgu je vladala tišina. Takagiši priđe zaklonu, držeći svetlosni snop upravljen ka tlu, na mestu gde je poslednji put video debelo uže. Obišao je ugao i okrenuo snop ka zaklonu. Nije mogao da poveruje u ono što mu se ukazalo pred očima. Masa crnih i zlatnih pipaka migoljila se pod svetlošću.
   Visokofrekventno pištanje iznenada mu eksplodira u ušima. Dr Takagiši pogleda preko levog ramena i bi kao gromom ošinut. Oči mu se iskolačiše. Vrisak mu se izgubi kada se zvuk pojača, a tri pipka posegoše da ga dotaknu. Zidovi srca mu popustiše i on se sruči, već mrtav, u zahvat neverovatnog stvorenja.
   

33. NESTALA OSOBA
   "Admirale Hajlmane?"
   "Da, generale O'Tule?"
   "Jesi li sam?"
   "Svakako. Upravo sam se probudio pre nekoliko minuta. Neću se sastati sa dr Braunom još jedan sat. Zašto zoveš tako rano?"
   "Dok si spavao, primio sam šifrovanu, strogo poverljivu poruku iz vojnog štaba VEV. Reč je o Trojstvu. Želeli su da znaju status."
   "Šta je posredi, generale?"
   "Da li je ova veza bezbedna, admirale? Jesi li isključio automatsko snimanje?"
   "Sada jesam."
   "Postavili su dva pitanja. Da li je Borzov umro, ne rekavši nikome svoj RQ? Da li iko više među posadom zna za Trojstvo?"
   "Ti znaš odgovore na oba pitanja."
   "Želeo sam da proverim da nisi razgovarao sa dr Braunom. Zahtevali su da to proverim sa tobom pre nego što šifrujem svoj odgovor. Šta misliš, čemu sve to?"
   "Ne znam, Majkl. Možda je neko na Zemlji postao nervozan. Vilsonova smrt ih je verovatno uplašila."
   "Mene svakako jeste. Ali ne do tog stepena da počnem da razmišljam o Trojstvu. Pitam se, znaju li oni nešto što mi ne znamo?"
   "Pa, pretpostavljam da ćemo to prilično skoro doznati. Svi zvaničnici MSA su zahtevali da napustimio Ramu prvom zgodnom prilikom. Nije im se čak dopala naša odluka da dopustimo posadi da se najpre odmori nekoliko sati. Ovaj put ne verujem da će se predomisliti."
   "Admirale, sećaš li se hipotetičke rasprave sa generalom Borzovim tokom leta, o uslovima pod kojima bismo aktivirali Trojstvo?"
   "Neodređeno. Zašto?"
   "Da li se i dalje ne slažeš sa njegovim zahtevom da moramo znati zbog čega se Trojstvo uzima za moguće? U to vreme si rekao da ti lično ne moraš da shvatiš razloge ukoliko Zemlja misli da je velika opasnost neizbežna."
   "Plašim se da te ne sledim, generale. Zbog čega mi postavljaš ta pitanja?"
   "Voleo bih tvoju dozvolu, Oto, pošto šifrujem odgovor vojnom štabu VEV, da otkrijem zašto nas baš u ovom trenutku pitaju za status Trojstva. Ukoliko smo ugroženi, imamo pravo da znamo."
   "Možeš da zatražiš dodatna objašnjenja, Majkl, ali kladio bih se da im je pitanje čisto rutinsko."
   Janoš Tabori se probudio dok je u Rami i dalje bio mrak. Navlačeći letački kombinezon, napravio je u glavi spisak aktivnosti potrebnih da se biot u obliku raka prenese na "Njutna". Ukoliko naređenje da napuste Ramu bude potvrđeno, moraće da krenu ubrzo posle zore. Janoš pristupi formalnoj proceduri za evakuaciju zabeleženoj na njegovom džepnom kompjuteru i dopuni je dodavanjem novih zadataka povezanih sa biotom.
   Proverio je sat. Do zore je preostalo još samo petnaest minuta, pod pretpostavkom da je Ramin dnevni ciklus ravnomeran. Janoš se nasmeja samom sebi. Rama je doneo toliko iznenađenja da nije bilo nikakve sigurnosti da će se svetla vratiti u očekivanom trenutku. Ali ukoliko to učine, Janoš je želeo da posmatra ramanski "izlazak sunca". Mogao je doručkuje posle zore.
   Stotinu metara do njegove kućice rakoliki biot bio je nepokretan, kao i sve vreme otkako je prethodnog dana odvojen od svojih sadruga. Janoš ga obasja svetiljkom kroz čvrsti, providni zid kaveza i proveri ima li ikakvih znakova da se biot pokrenuo tokom noći. Pošto je utvrdio da biot nije promenio položaj, Janoš pođe iz logora Beta u pravcu mora.
   Dok je čekao na nalet svetla, zateče sebe kako razmišlja o kraju razgovora sa Nikol prethodne noći. Bilo je nečeg ne sasvim ispravnog u njenom uzgrednom otkriću mogućeg uzročnika bola generala Borzova one noći kada je umro. Janoš se živo priseti zdravog crvuljka; nije bilo sumnje da prvobitna dijagnoza nije bila ispravna. Ali zašto Nikol nije govorila sa njim o alternativnoj dijagnozi vezanoj za droge? Naročito ukoliko je sprovodila istragu o tome...
   Janoš dođe do neizbežnog zaključka da je dr de Žardan ili izgubila poverenje u njegovu sposobnost ili je nekako posumnjala da je i lično mogao dati droge generalu Borzovu, ne savetujući se sa njom. U svakom slučaju, trebalo je da otkrije šta je mislila. Zatim mu umom prođe čudna ideja, rođena iz njegovog sopstvenog osećanja krivice. Može li biti, upita se, da je Nikol nekako saznala za projekat Šmit-Hagenest i da sumnja u sve četvoro nas?
   Po prvi put, Janoš se upita da li je možda bol Valerija Borzova bio neprirodan. Prisetio se haotičnog sastanka njih četvoro dva sata pošto je Dejvid Braun saznao da će ostati na "Njutnu" tokom prvog izlaska. "Moraš porazgovarati sa njim, Oto", rekao je očajni dr Braun admiralu Hajlmanu. "Moraš ga ubediti da se predomisli."
   Oto Hajlman je tada izjavio da je malo verovatno da će general Borzov izmeniti raspored zadataka zbog njegovog zahteva. "U tom slučaju", odvratio je tada dr Braun besno, "možemo da kažemo zbogom svim dodatnim nagradama u svom ugovoru."
   Tokom čitavog sastanka Franćeska Sabatini je ostala ćutljiva i naizgled bezbrižna. Kada je polazio, Janoš je načuo kako je dr Braun napada. "A zašto si ti tako mirna?" upitao ju je on. "I tebi predstoji gubitak kao i svima ostalima. Ili imaš plan o kom ja ne znam ništa?"
   Janoš je nazro Franćeskin osmeh samo na delić sekunde. Učinilo mu se tada da deluje nekako neobično samouvereno. Sada, dok je kosmonaut Tabori čekao svitanje na Rami, taj osmeh se vratio i stao da ga progoni. Dobro upućena u droge, Franćeska je bila itekako sposobna da generalu Borzovu da nešto što će izazvati simptome upale slepog creva. Ali zašto bi učinila nešto tako... tako žestoko nepošteno, samo da ojača vrednost njihovog medijskog projekta posle misije?
   Rama je ponovo u trenutku postao preplavljen svetlošću. Kao i uvek, bila je to gozba za oči. Janoš se lagano okretao, zagledao u svim pravcima i proučavao obe udubine divovske strukture. Dok su svetla sada blistavo sjala, on odluči da porazgovara sa Franćeskom prvom prilikom.
   Neobično, ali Irina Turgenjeva je prva postavila to pitanje. Kosmonauti su skoro završili doručak. Zapravo, dr Braun i admiral Hajlman su već ustali od stola da stupe u još jedan od svojih beskonačnih razgovora sa rukovodnom strukturom MSA. "Gde je dr Takagiši?" reče ona nevino. "On je poslednji član posade od koga bih očekivala da zakasni na bilo šta."
   "Mora da je prespavao signal budilnika", odgovori Janoš Tabori i odgurnu svoju stolicu na sklapanje od stola. "Idem da vidim šta je s njim."
   Kada se Janoš vratio minut kasnije, bio je zbunjen. "Nije tamo", reče i sleže ramenima. "Pretpostavljam da je otišao u šetnju."
   Nikol de Žardan iznenada oseti prazninu u stomaku. Naglo je ustala, ne dovršivši doručak. "Treba da pođemo da vidimo gde je", reče ona sa neprikrivenom zabrinutošću, "ili neće biti spreman kada budemo polazili."
   Svi kosmonauti su opazili Nikolino uzbuđenje. "Šta se tu dešava", upita Ričard Vejkfild dobroćudno. "Jedan naš naučnik malo se prošeta izjutra za svoj groš, a doktor družine digne paniku?" Uključio je radio. "Alo, dr Takagiši, gdegod da si. Ovde Vejkfild. Hoćeš li nam, molim te, reći da je s tobom sve u redu, da bismo mogli da dovršimo doručak."
   Nastade duga tišina. Svaki član posade znao je da je nošenje komunikatora sa sobom apsolutna obaveza u svakoj prilici. Mogao si da isključiš emitovanje, ali si morao slušati pod svim i svakakvim kolnostima.
   "Takagiši-san", reče potom Nikol sa prizvukom hitnje u glasu. "Jesi li dobro? Molim te, odgovori." Tokom duge tišine koja je usledila, osećaj praznine u Nikolinom stomaku pretvori se u veliki čvor. Nešto užasno se desilo sa njenim prijateljem.
   "Već sam vam objasnio dva puta, dr Maksvel", reče očajno Dejvid Braun. "Nema nikakvog smisla izvršiti evakuaciju dela posade. Najdelotvorniji način traganja za dr Takagišijem jeste da iskoristimo puno osoblje. Pošto ga nađemo, čistićemo se sa Rame u najvećoj žurbi. A da vam odgovorim na poslednje pitanje, ne, ovo nije urota dela posade da se izbegne podvrgavanje propisima o evakuaciji."
   Okrenuo se admiralu Hajlmanu i pružio mu mikrofon. "Prokletstvo, Oto", progunđa on, "pričaj ti sa tim birokratskim blesanom. Misli da može bolje da rukovodi misijom od nas, iako je sto miliona kilometara daleko."
   "Dr Maksvele, ovde admiral Hajlman. U potpunosti se slažem sa dr Braunom. Uostalom, sa ovako dugim kašnjenjem u komuniciranju, ne možemo dopustiti sebi raspravu. Nastavićemo sa svojim planom. Kosmonaut Tabori će ostati ovde sa mnom u Beti i pakovati tešku oprenmu, uključujući i biota. Ja ću upravljati potragom. Braun, Sabatinijeva i de Žardanova će preći led do Njujorka, najverovatnijeg odredišta ukoliko je profesor sam otišao. Vejkfild, Turgenjeva i Jamanaka će ga potražiti u helikopterima."
   Zastao je na trenutak. "Nema potrebe da žurno odgovarate na ovu emisiju. Potraga će već otpočeti kada stigne vaša sledeća poruka."
   U svojoj kućici, Nikol je vrlo pažljivo pakovala medicinske zalihe. Ukorila je sebe što nije predvidela da bi dr Takagiši mogao pokušati da poslednji put poseti Njujork. Napravila si novu grešku, reče Nikol sebi. Najmanje što možeš učiniti jeste da budeš spremna kada ga nađeš.
   Znala je proceduru ličnog pakovanja napamet. Pa ipak, sasvim je smanjila zalihe hrane i vode da bi bila sigurna da je ponela sve što bi povređenom ili bolesnom dr Takagišiju moglo zatrebati. Nikolina osećanja prema dvoje pratilaca u potrazi za japanskim naučnikom bila su mešovita, ali joj nije palo na pamet da je grupa mogla biti hotimice isplanirana. Svi su znali za Takagišijevu opčinjenost Njujorkom. Pod datim okolnostima, nije bilo iznenađenje što su je Braun i Sabatinijeva pratili do područja pretrage.
   Neposredno pre nego što će Nikol napustiti kućicu, ugledala je Ričarda Vejkfilda na vratima. "Smem li unutra?" upita on.
   "Svakako", odvratila je.
   Ušao je sa neuobičajenom nesigurnošću, kao da je zbunjen ili se stidi. "Šta je bilo?" upita Nikol posle neprijatne tišine.
   Nasmešio se. "Pa", reče glupo, "pre par minuta mi se činilo kao dobra ideja. Sada mi deluje malo glupo - možda čak i detinjasto." Nikol primeti da drži nešto u desnoj šaci. "Doneo sam ti nešto", nastavi on. "Amajliju, pretpostavljam. Pomislio sam da bi to možda ponela do Njujorka."
   Kosmonaut Vejkfild otvori šaku. Nikol prepozna figuricu princa Hala. "Možeš da kažeš šta god hoćeš o hrabrosti, razboritosti i svemu tome, ali ponekad je važnije imati malo sreće."
   Nikol je bila iznenađujuće dirnuta. Uzela je figuricu od Vejkfilda i sa divljenjem stala da proučava njene majušne pojedinosti. "Ima li princ posebnih osobina za koje treba da znam?" upita ona sa osmehom.
   "Oh, da", ozari se Ričard. "Voli da provodi oštroumne večeri po krčmama sa debelim vitezovima i drugim nezgodnim karakterima. Ili da se bori protiv odmetnutih vojvoda i plemića. Ili da se udvara predivnim francuskim princezama."
   Nikol se blago zarumene. "Ako budem usamljena, pa poželim da me princ zabavi, šta treba da uradim?" upita ona.
   Ričard priđe Nikol i pokaza joj majušnu tastaturu odmah iznad stražnjice princa Hala. "Uzvratiće na mnoge komande", reče Ričard i pruži joj veoma malu palicu, veličine čiode. "Ovo savršeno ulazi u svaki komandni prorez. Probaj 'P' za pripovedanje, ili 'A' za akciju, ako hoćeš da ti pokaže šta ume."
   Nikol stavi malog princa i palicu u džep letačkog kombinezona. "Hvala ti, Ričarde", reče ona. "Baš slatko od tebe."
   Vejkfild se zajapuri. "Pa, znaš, nije to bogzna šta. Nego je baksuz navalio na nas, pa sam pomislio, hoću da kažem, možda..."
   "Hvala ti opet, Ričarde", prekide ga Nikol. "Cenim tvoju brigu." Zajedno su izišli iz kućice.
   

34. ČUDNA DRUŽINA
   Dr Dejvid Braun je spadao u onu vrstu apstraktnih naučnika koji niti su voleli mašine, niti su imali poverenja u njih. Većina njegovih objavljenih radova bila je posvećena teorijskim temama zbog toga što se užasavao formalnosti i detalja empirijske nauke. Empiristi su morali da se bakću instrumentima i, što je još gore, inženjerima. Dr Braun je smatrao da nijedan inženjer nije ništa više od proslavljenog stolara ili vodoinstalatera. Podnosio je njihovo postojanje samo zbog toga što su mu neki od njih bili neophodni da bi mu teorije uopšte bile proverene stvarnim podacima.
   Kada je Nikol bezazleno postavila dr Braunu nekoliko jednostavnih pitanja o funkcionisanju ledomobila, Franćeska nije mogla da suzdrži kikot. "Nema on pojma", odvrati italijanska novinarka, "i baš ga briga. Da li možeš da poveruješ da taj čovek ne ume čak ni da vozi električna kolica? Gledala sam ga kako preko trideset minuta pilji u prostog robota za procesiranje hrane i bez uspeha pokušava da utvrdi kako da ga upotrebi. Umro bi od gladi kada mu niko ne bi pomagao."
   "Ma, hajde, Franćeska", odvrati Nikol kada se dve žene popeše na prednja sedišta ledomobila, "nemoguće da je toliko loš. Na kraju krajeva, mora da koristi sve lične kompjutere i komunikacione uređaje, kao i sisteme za procesiranje slike na 'Njutnu'. To znači da sigurno preteruješ."
   Ton razgovora bio je lak i bezopasan. Dr Braun se pogurio na zadnjem sedištu i ispustio uzdah. "Vas dve izuzetne žene svakako imate i pametnije stvari za razgovor. Ukoliko nemate, možda biste mi mogle objasniti zbog čega je poludeli japanski naučnik utekao iz logora usred noći."
   "Prema Maksvelovom asistentu, onom uvlakačkom nikogoviću Milsu, mnogi ljudi na Zemlji misle da su našeg dobrog japanskog doktora kidnapovali Ramanci."
   "Ma hajde, Franćeska. Budi ozbiljna. Zašto bi dr Takagiši odlučio da ode sasvim sam?"
   "Čini mi se", reče Nikol polako, "da je bio nestrpljiv u pogledu planiranog procesa istraživanja. Znate kako vatreno veruje u važnost Njujorka. Posle incidenta sa Vilsonom... pa, bio je prilično siguran da će biti naređena evakuacija. Do trenutka kada se vratimo unutra, ako se uopšte vratimo, Cilindrično more bi se možda otopilo i bilo bi teže doći do Njujorka."
   Prirodna iskrenost terala je Nikol da kaže Braunu i Sabatinijevoj o Takagišijevim problemima sa srcem. Ali intuitivni osećanje joj je nalagao da ne veruje svojim pratiocima. "Naprosto, ne izgleda kao tip koji bi tek tako otišao", reče dr Btaun. "Pitam se da li je čuo ili video nešto."
   "Možda je imao glavobolju ili iz nekog razloga nije mogao da spava", predloži Franćeska objašnjenje. "Redži Vilson je imao običaj da luta noću kada je imao muke sa glavom."
   Dejvid Braun se naže napred. "Uzgred", reče on Nikol, "Franćeska mi kaže da su Vilsonovu nestabilnost mogle pojačati pilule koje je upotrebljavao. Ti izgleda da dobro poznaješ svoje medikamente. Na mene je ostavilo izuzetan utisak kako si brzo prepoznala onu pilulu za spavanje koju sam uzeo."
   "Kada je već reč o medikamentima", dodade Franćeska posle kraće pauze, "Janoš Tabori je pomenuo nešto o razgovoru sa tobom u vezi sa Borzovljevom smrću. Možda ga nisam dobro razumela, ali učinilo mi se da si rekla da je u pitanju mogla biti reakcija na droge."
   Ravnomerno su se vozili preko leda. Razgovor je bio ravnog tona, gotovo nemaran. Nije bilo očiglednog razloga za sumnjičavost. Pa ipak, reče Nikol dok je uobličavala odgovor na Franćeskinu primedbu, poslednja dva komentara delovala su previše glatko. Gotovo uvežbano. Okrenula se da pogleda dr Brauna. Verovala je da Franćeska može da se pretvara bez ikakvog napora, ali Nikol je bila sigurna da bi mogla da kaže na osnovu Braunovog izraza lica da li su njihova pitanja unapred spremljena ili ne. On se malo promeškolji pod njenim čvrstim pogledom.
   "Kosmonaut Tabori i ja imali smo razgovor o generalu Borzovu i počeli smo da nagađamo o tome šta mu je moglo izazvati bol", reče Nikol bezizražajno. "Na kraju krajeva, slepo crevo mu je bilo savršeno zdravo, tako da je nešto drugo moralo biti odgovorno za njegove trenutne tegobe. Tokom razgovora, pomenula sam Janošu da bi trebalo razmotriti rekciju na droge kao jedan od mogućih uzroka. To nije bila vrlo čvrsta izjava."
   Činilo se da je dr Braun odahnuo i smesta je promenio temu. Međutim, Nikolin odgovor nije zadovoljio Franćesku. Ukoliko ne grešim, naša gospođa novinarka ima još pitanja, premišljala je Nikol. Ali ih neće postaviti smesta. Gledala je Franćesku i videla je da Italijanka ne obraća pažnju na Braunov monolog na zadnjem sedištu. Dok je raspravljao o rekaciji Zemlje na Vilsonovu smrt, Franćeska je bila duboko zamišljena.
   Na trenutak je vladala tišina kada je Braun završio svoj komentar. Nikol se obazre po miljama leda, upečatljivim liticama na rubovima Cilindričnog mora i oblakoderima Njujorka pred njom. Rama je bio veličanstven svet. Na trenutak je osetila ujed krivice zbog svog nepoverenja u Franćesku i dr Brauna. Sramota da mi ljudi nikada nismo u stanju da vučemo u istom pravcu, reče Nikol sebi. Čak ni kada smo suočeni s beskrajem.
   "Ne shvatam kako ti je to pošlo za rukom", Franćeska iznenada prekide tišinu. "Posle sveg tog vremena, čak ni video tabloidi nemaju valjano zasnovan trag. A nije potrebna genijalnost da se utvrdi kada se to moralo odigrati."
   Dr Braun je bio potpuno izgubljen. "O čemu pričaš, za ime sveta?" upita on.
   "Naš slavni sanitetski oficir", odvrati Franćeska. "Zar ti se ne čini upečatljivo da posle sveg tog vremena identitet oca njene kćerke i dalje nije poznat u javnosti?"
   "Sinjora Sabatini", uzvrati Nikol smesta na italijanskom, "kao što sam jednom već rekla, ta tema te se nimalo ne tiče. Neću da podnosim takvo mešanje u moj privatni život..."
   "Samo sam htela da te podsetim, Nikol", prekide je Franćeska brzo, takođe na italijanskom, "da i ti imaš tajni koje ne bi želela da se otkriju."
   Dr Braun je prazno piljio u dve žene. Nije razumeo ni reč u poslednjoj izmeni replika i zbunila ga je očigledna napetost. "Dakle, Dejvide", reče Franćeska tutorskim glasom, "pričao si nam o raspoloženju Zemlje. Misliš li da će nam narediti da pođemo kući? Ili ćemo samo prekinuti ovaj izlazak?"
   "Izvršni odbor VEV je sazvao posebno zasedanje kasnije ove nedelje", odgovori on uz zbunjeno oklevanje. "Dr Maksvel trenutno pretpostavlja da će nam biti naloženo da napustimo projekat."
   "To bi bilo tipično preterivanje grupe vladinih zvaničnika čija je osnovna namera da smanje dodatne rizike. Prvi put u istoriji odgovarajuće pripremljena ljudska bića istražuju unutrašnjost letelice koju je izgradila druga inteligencija. Pa ipak, na Zemlji političari nastavljaju da se ponašaju kao da se ništa neobično nije desilo. Nesposobni su za vizije. To je neverovatno."
   Nikol de Žardan nije slušala ostatak Franćeskinog razgovora sa dr Braunom. Um joj je i dalje bio usredsređen na raniji razgovor. Mora biti da veruje da imam dokaze o drogama u Borzovu, reče Nikol sebi. Nema drugog mogućeg objašnjenja za pretnju.
   Kada su stigli do ruba leda, Franćeska je provela deset minuta u postavljanju robotske kamere i zvučne opreme za snimak koji je prikazivao njih troje kako se pripremaju da "istražuju tuđinski grad" ne bi li našli svog nestalog kolegu. Nikolini protesti dr Braunu o traćenju vremena prođoše neopaženi. Međutim, činjenicu da je ozlojeđena učinila je očiglednom time što je odbila da učestvuje u video sekvenci. Dok je Franćeska dovršavala pripreme, Nikol se uspela na obližnje stepenište i počela da proučava grad oblakodera. Iza i ispod nje, Nikol je čula Franćesku kako ističe dramatičnost trenutka pred milionima gledalaca na Zemlji.
   "Stojim ovde na rubovima tajanstvenog ostrvskog grada Njujorka. To je veoma blizu tačke na kojoj smo dr Takagiši, kosmonaut Vejkfild i ja ranije ove nedelje čuli neobične zvuke. Imamo razloga da verujemo da je Njujork bio profesorovo odredište kada se sinoć uputio iz logora Beta na usamljeno i neovlašćeno istraživanje...
   Šta se dogodilo sa profesorom? Zbog čega ne odgovara na pozive na kompaku? Juče smo bili svedoci užasne tragedije kada je novinar Redži Vilson, rizikujući sopstveni život da spase ovog reportera, ostao zarobljen u roveru i kada nije mogao da izbegne moćne kandže rakolikih biota. Da li je slična sudbina zadesila našeg stručnjaka za Ramu? Da li su vanzemaljska bića koja su izgradila ovu neverovatnu letelicu pre mnogo eona možda stvorila složenu zamku napravljenu da uhvati i na kraju uništi sve bezazlene posetioce? Ne možemo znati za sigurno. Ali mi..."
   Sa osmatračnice na vrhu zida Nikol je pokušavala da ne obraća pažnju na Franćesku i da zamisli u kom je pravcu dr Takagiši mogao otići. Proverila je karte u džepnom kompjuteru. Svakako je otišao prema tačnom geometrijskom središtu grada, zaključi ona. Bio je siguran da postoji neko značenje u geometriji.
   

35. U JAMU
   Koračali su zbunjujućim lavirintom ulica tek dvadeset minuta, ali bi već bili beznadežno izgubljeni bez ličnih navigatora. Nisu imali određen plan za potragu. Naprosto su lutali gore-dole po ulicama kvazi-nasumičnim putem. Svaka tri ili četiri minuta admiral Hajlman javljao se dr Braunu i grupa za potragu je morala da traži položaj sa koga je jačina signala bila zadovoljavajuća.
   "Ovom brzinom", primeti Nikol kada su još jednom začuli slabašni glas Ota Hajlmana u komunikatoru, "pretraga će nam potrajati večno. Dr Braune, zbog čega ne ostaneš na jednom mestu. Onda bismo Franćeska i ja..."
   "Prekid, prekid." Čuli su Ota jasnije kada je Dejvid Braun otišao do prostora između dve visoke zgrade. "Jeste li primili poslednju emisiju?"
   "Bojim se da nismo, Oto", odvrati dr Braun. "Hoćeš li, molim te, da je ponoviš?"
   "Jamanaka, Vejkfild i Turgenjeva su pokrili donju trećinu severnog polucilindra. Nema ni traga od Takagišija. Malo je verovatno da je otišao dalje prema severu, osim ako se nije uputio u neki od gradova. U tom slučaju trebalo je da negde vidimo njegove tragove. Tako da ste verovatno na pravom putu.
   U međuvremenu ovde imamo velike vesti. Naš zarobljeni rakoliki biot počeo je da se pokreće pre dva minuta. Pokušava da pobegne, ali do sada njegove alatke jedva da su zagrebale kavez. Tabori grozničavo radi da sagradi veći, jači kavez oko čitave konstrukcije. Ja vraćam Jamanakin kopter u Betu da bi on mogao da pomogne Taboriju. Trebalo bi da bude ovde za koji čas... Čekajte... Hitna poruka od Vejkfilda... Uključujem ga."
   Britanski naglasak Ričarda Vejkfilda bio je nepogrešiv, iako ga je trojka u Njujorku jedva čula. "Pauci", povika on u znak odgovora na pitanje admirala Hajlmana. "Sećate li se biota-pauka koga je secirala Lora Ernst? Pa, vidimo šest takvih odmah iza južne litice. Ima ih svuda po privremenoj kućici koju smo tamo sagradili. A nešto je očigledno popravilo ona dva mrtva rakolika biota, jer braća našeg zarobljenika vuku se prema južnom polu..."
   "Snimanje!" vrisnu Franćeska Sabatini u radio. "Snimate li prizor?"
   "Šta je bilo? Izvinjavam se, nisam razumeo."
   "Franćeska bi želela da zna da li snimate", pojasni admiral Hajlman.
   "Razume se, ljubavi", reče Ričard Vejkfild. "I automatski sistem za snimanje u helikopteru i ručna kamera koju si mi jutros dala rade bez prekida. Paukoliki bioti su neverovatni. Nikada nisam video da se nešto kreće tako brzo... Uzgred, ima li ikakvog traga od našeg japanskog profesora?"
   "Ne još", povika Dejvid Braun iz Njujorka. "Sporo napredujemo u ovom lavirintu. Osećam se kao da tražim iglu u plastu sena."
   Admiral Hajman ponovi stanje potrage za nestalom osobom za Vejkfilda i Turgenjevu u helikopteru. Ričard onda reče da se vraćaju u Betu da uzmu gorivo. "A šta je sa tobom, Dejvide?" upita Hajlman. "Kada se sve uzme u obzir, uz potrebu da ona kopilad na Zemlji budu informisana, zar ne misliš da bi trebalo da se i ti vratiš u Betu? Kosmonauti Sabatinijeva i de Žardanova mogu da nastave potragu za dr Takagišijem. Ukoliko bude trebalo, možemo da pošaljemo nekoga da te zameni kada te helikopter pokupi."
   "Ne znam, Oto, nisam..." Franćeska isključi dugme za predaju na radiju Dejvida Brauna usred odgovora. On je ošinu oštrim pogledom koji brzo omekša.
   "Treba da popričamo o tome", reče ona čvrsto. "Reci mu da ćeš ga pozvati za koji minut."
   Nikol je bila zgrožena razgovorom koji je usledio između Franćeske Sabatini i Dejvida Brauna. Činilo se da nijedno od njih ni najmanje nije briga za sudbinu dr Takagišija. Franćeska je uporno zahtevala da se ona smesta vrati u Betu da bi se lično pozabavila sveim novim događajima. Dr Braun je bio zabrinut zbog toga što je udaljen od "osnovnog" delanja ekspedicije.
   Svako od njih je dokazivalo da su njegovi razlozi za povratak važniji. Šta ako oboje napuste Njujork? Ne, to bi ostavilo kosmonauta de Žardanovu samu. Možda bi i ona trebalo da pođe sa njima, pa da ponovo započnu potragu za Takagišijem kroz nekoliko sati, kada se stvari malo smire...
   Nikol konačno eksplodira. "Nikad", povika iznenada na njih, "nikad u životu nisam videla tako sebične..." Nije mogla da smisli odgovarajuću imenicu. "Jedan kolega nam je nestao i gotovo sigurno mu je neophodna naša pomoć. Možda je ranjen ili umire, ali vas dvoje jedino umete da raspravljate o svojim beznačajnim povlasticama. Stvarno ogavno."
   Zastala je na sekundu da dođe do daha. "Da vam kažem jednu stvar", produži Nikol, i dalje besna. "Ja sada ne idem do Bete. Nije me briga hoćete li mi narediti. Ostajem ovde i dovršavam potragu. Bar su moju prioriteti jasni. Znam da je čovekov život važniji od slike u javnosti, položaja, pa čak i glupavog medijskog projekta."
   Dejvid Braun dvaput zatrepta, kao da ga je neko ošamario. Franćeska se nasmeši. "Vidi, vidi", reče ona, "znači naš povučeni sanitetski oficir zna više nego što smo verovali." Pogledala je Dejvida, a zatim Nikol. "Hoćeš li da nas izviniš na trenutak, dušo? Moramo da raspravimo par stvari nasamo."
   Franćeska i dr Braun odoše do podnožja oblakodera na rastojanju od nekih dvadeset metara i počeše živu raspravu. Nikol se okrete na drugu stranu. Bila je besna na sebe što je izgubila živce. Naročito je bila ljuta što je otkrila svoje poznavanje ugovora sa Šmitom i Hagenestom. Pretpostaviće da mi je Janoš rekao, pomisli ona. Na kraju krajeva, bili smo bliski prijatelji.
   Franćeska pođe da se pridruži Nikol, dok se dr Braun radiom javljao admiralu Hajlmanu. "Dejvid zove helikopter da dođe po njega kod ledomobila. Ubeđuje me da ume da nađe put napolje. Ja ću ostati ovde sa tobom i tragati za dr Takagišijem. Na taj način mogu bar da fotografišem Njujork."
   Nije bilo osećanja u Franćeskinoj izjavi. Nikol nije mogla da joj pročita raspoloženje. "Druga stvar", dodade Franćeska. "Obećala sam Dejvidu da ćemo završiti potragu i biti spremne za povratak u logor za četiri časa ili manje."
   Dve žene jedva da su uopšte nešto progovorile tokom prvog sata potrage. Franćeska se zadovoljila time da pusti Nikol da bira put. Svakih petnaest minuta su se zaustavljale da se jave radiom logoru Beta i da izveste o svom položaju. "Sada ste na oko dva kilometra južno i četiri kilometra istočno od ledomobila", reče im Ričard Vejkfild kada su se zaustavile radi obroka. On je odabran za praćenje njihovog napredovanja. "Nalazite se malo istočno od središnjeg trga."
   Najpre su otišle na središnji trg, jer je Nikol mislila da je Takagiši pošao tamo. Našle su otvoreni, kružni trg sa mnogobrojnim niskim strukturama, ali nije bilo ni traga od njihovog kolege. Od tada, Franćeska i Nikol su posetile još dva trga i pažljivo prečešljavale po dužini dva središnja odsečka pite. Nisu našle ništa. Nikol priznade da joj ponestaje ideja.
   "Ovo je neverovatno mesto", javi se Franćeska kada je počela da ruča. Sedele su na četvrtastoj metalnoj kutiji otprilike metar visokoj. "Moji snimci jedva da nagoveštavaju to osećanje. Sve je tako tiho, tako visoko, tako... tuđinsko."
   "Neke od tih zgrada ne bi mogle biti opisane bez tvojih snimaka. Poliedri, na primer. Postoji po jedan u svakom odsečku, sa većim odmah na drugoj strani trga. Pitam se šta predstavljaju, ako uopšte nešto predstavljaju? I zbog čega su postavljeni tamo gde jesu?"
   Emocionalna napetost između dve žene ostala je potisnuta. Malo su popričale o onome što su videle svoga puta preko Njujorka. Franćesku su naročito opčinile visoke rešetkaste strukture koje su otkrile na spoju između dva visoka oblakodera u središnjoj jedinici. "Šta misliš, čemu služi ta stvar u vidu rešetke ili mreže?" upita ona lenjo. "Mora da ima dvadeset hiljada okaca i mora da je visoka pedeset metara."
   "Mislim da je smešno da i pokušamo da razumemo ma šta od ovoga", reče Nikol i mahnu rukom. Završila je sa ručkom i pogledala pratilju. "Jesi li spremna za nastavak?"
   "Ne baš", reče Franćeska čvrsto. Počistila je ostatke svog ručka i stavila ih u vreću za otpatke na letačkom odelu. "Ti i ja i dalje imamo nedovršenog posla."
   Nikol je pogleda upitno. "Mislim da je vreme da skinemo maske i da se iskreno suočimo jedna sa drugom", reče Franćeska tonom koji je zazvučao varljivo prijateljski. "Ukoliko sumnjaš da sam dala Valeriju Borzovu nekakvo sredstvo onoga dana kada je umro, zbog čega me to otvoreno ne upitaš?"
   Nikol je posmatrala protivnicu nekoliko sekundi. "Jesi li?" upita ona posle poduže stanke.
   "Da li ti misliš da jesam?" odvrati Franćeska šaljivo. "I ako jesam, zbog čega?"
   "Ti igraš istu igru na drugom nivou", reče Nikol posle kratke pauze. "Ne želiš da priznaš bilo šta. Samo želiš da otkriješ koliko znam. Ali nije mi potrebna tvoja ispovest. Nauka i tehnologija su na mojoj strani, Franćeska. Istina će na kraju izbiti na videlo."
   "Sumnjam", reče Franćeska nemarno. Skočila je sa kutije. "Istina uvek beži onima koji tragaju za njom." Nasmešila se. "Hajde sad da nađemo profesora."
   Na zapadnoj strani središnjeg trga dve žene naiđoše na još jednu jedinstvenu strukturu. Iz daljine je podsećala na ogromni ambar. Vrh njenog crnog krova lako se mogao nalaziti na četrdeset metara iznad tla i bio je duži od stotinu metara. Postojale su dve naročito upečatljive stvari u vezi sa ambarom. Najpre, dva kraja zgrade stajala su otvorena. Drugo, iako čovek spolja nije mogao da vidi ništa unutra, svi zidovi i krov su iznutra bili providni. Franćeska i Nikol su na smenu proveravale da se ne radi o optičkoj varci. Onaj ko se nalazio unutar ambara zaista je mogao da vidi u svim smerovima izuzev dole. Zapravo, susedni svetlucavi oblakoderi bili su tako razmešteni da se sve okolne ulice vide iz unutrašnjosti ambara.
   "Fantastično", reče Franćeska dok je snimala Nikol kako stoji sa druge strane zida.
   "Dr Takagiši mi je kazao", reče Nikol kada je obišla iza ugla, "da je nemoguće poverovati da Njujork nema nikakvu svrhu. Ostatak Rame? Možda. Ali niko nije mogao straćiti toliko vremena i napora bez nekog razloga."
   "Zvučiš gotovo religiozno", reče Franćeska.
   Nikol pogleda svoju italijansku koleginicu. Sada me podbada, reče Nikol sebi. Baš je briga šta ja govorim. Možda je ne zanima šta bilo ko govori.
   "Hej. Pogledaj ovo", reče Franćeska posle kratkog ćutanja. Ušla je malo u unutrašnjost ambara i pokazivala na tlo. Nikol uđe i stade pored nje. Pred Franćeskom u podu bila je urezana uska pravougla jama. Jama je bila duga oko pet metara, metar i po široka i prilično duboka, možda i čitavih osam metara. Najveći deo dna bio je u senci. Zidovi jame izgledali su ravni i potpuno okomiti, bez ijednog znaka neravnina.
   "Evo ovamo još jedne. A tamo još jedne..." Ukupno je bilo devet jama, sve konstruisane na potpuno isti način, rasute po južnoj strani ambara. Na severnoj polovini, devet malih lopti počivalo je na površini u pažljivo odmerenom nizu. Nikol zateče sebe kako želi nekakvu vrstu uputstva, vodiča koji će joj objasniti značenje ili svrtu svih tih objekata. Počela je da se oseća izgubljeno.
   Prešle su gotovo čitavu dužinu ambara kada iz komunikatora začuše slabašni signal za slučaj opasnosti. "Mora da su našli dr Takagišija", reče Nikol glasno kada je pojurila iz jednog od otvorenih krajeva ambara. Čim više nisu bile pod krovom, jačina signala za slučaj opasnosti gotovo im probi bubne opne. "U redu. U redu", javi se ona radiom. "Čujemo vas. Šta je bilo?"
   "Pokušavamo da vas dobijemo već dva minuta", začu ona glas Ričarda Vejkfilda. "Gde ste, kog đavola, bile? Upotrebio sam signal za slučaj opasnosti samo zbog njegovog većeg pojačanja."
   "Nalazimo se unutar neverovatnog ambara", odvrati Franćeska iza Nikol. "Poseća na nadrealistički svet, sa jednosmernim ogledalima i čudnim odrazima..."
   "To je sjajno", prekide je Ričard, "ali nemamo vremena za ćaskanje. Vi, dame, odjurite pravo do najbliže tačke na Cilindričnom moru. Helikopter će doći po vas za deset minuta. Došli bismo pravo u Njujork kada bi bilo mesta za sletanje."
   "Zašto?" upita Nikol. "Čemu odjednom sva ta žurba?"
   "Vidite li Južni pol sa mesta gde se nalazite?"
   "Ne. Previše zgrada nam zaklanja vidik."
   "Nešto čudno se dešava oko malih rogova. Ogromne munje skaču od šiljka do šiljka. Upečatljiva predstava. Svi osećamo da će se desiti nešto neuobičajeno." Ričard je oklevao jednu sekundu. "Treba smesta da napustite Njujork."
   "U redu", odvrati Nikol. "Pošle smo."
   Isključila je primopredajnik i okrenula se Franćeski. "Jesi li čula kako je glasan postao signal za slučaj opasnosti kada smo izišle iz ambara?" Nikol razmisli nekoliko sekundi. "Materijal zidova i krova ove zgrade svakako blokira radio-signale." Lice joj potom sinu. "To objašnjava šta se desilo sa Takagišijem - mora da je unutar ambara, ili nečeg sličnog."
   Franćeska nije mogla da sledi Nikolino rezonovanje. "Pa šta?" reče ona i napravi poslednji panoramski snimak ambara svojom video kamerom. "To sada stvarno nije bitno. Moramo požuriti da stignemo na helikopter."
   "Možda se nalazi baš u nekoj od ovih jama ovde", nastavi Nikol uzbuđeno. "Svakako. To se moglo desiti. Istraživao je po mraku. Mogao je da upadne... Čekaj ovde", reče ona Franćeski. "Treba mi samo trenutak."
   Nikol utrča u ambar i naže se pokraj jedne rupe. Držeći se za ivicu jame jednom rukom, obasjala je dno snopom svetiljke. Tamo je bilo nečega! Sačekala je nekoliko sekundi da joj se oči usredsrede. Bila je to hrpa nekakvog materijala. Hitro je prešla do sledeće jame. "Doktore Takagiši!" povika ona. "Jesi li tu, Šig?" pozva ona na japanskom.
   "Hajde!" doviknu Franćeska Nikol sa kraja ambara. "Idemo. Ričard je zvučao vrlo ozbiljno."
   U četvrtoj jami senke su Nikoli veoma otežavale da vidi dno čak i sa snopom svoje svetiljke. Mogla je da razazna nekakve predmete, ali šta je to bilo? Legla je na stomak i malo se spustila u jamu pod drugim uglom da bi pokušala da potvrdi da bezoblična masa pod njom nije telo njenog prijatelja.
   Svetla Rame počeše da se pale i gase. Unutar ambara, optički efekat je bio zapanjujući. I dezorijentisao je. Nikol diže pogled da vidi šta se dešava i izgubi ravnotežu. Telo joj većim delom skliznu u jamu. "Franćeska!" kriknu ona i pritisnu ruke o suprotni zid jame da bi se zadržala. "Franćeska, potrebna mi pomoć", povika Nikol ponovo.
   Nikol je čekala skoro pun minut pre nego što je zaključila da kosmonaut Sabatini mora da je napustila oblast ambara. Ruke su joj se brzo zamarale. Samo su joj stopala i krajevi nogu počivali bezbedno na podu ambara. Glava joj je bila kraj jednog zida jame osamdesetak centimetara ispod nivoa tla. Ostatak tela visio joj je u vazduhu, a od pada ga je čuvao samo snažni pritisak njenih ruku o zid.
   Svetla nastaviše da se pale i gase u kratkim razmacima. Nikol diže glavu da vidi može li da dosegne vrh jame jednom rukom, održavajući se u mestu drugom. Nije bilo nikakve nade. Glava joj je bila preduboko u jami. Čekala je još nekoliko sekundi, očajanje joj je raslo dok joj se zamor ruku povećavao. Najzad Nikol pokuša da istovremeno zabaci telo naviše i da dograbi rub jame u jednom pokretu. Zamalo da uspe. Ruke nisu mogle da joj zaustave momenat kretanja naniže kada je počela da pada. Noge su joj pošle za telom u rupu i ona udari glavom o zid. Srušila se bez svesti na dno jame.
   
   

36. KURS SUDARA
   I Franćesku je prenerazilo kada su svetla Rame iznenada počela da trepću. Njen prvobitni poriv bio je da potrči unutra, ispod krova ambara. Jednom kada se nađe tamo, osećala bi se nešto zaštićenije. Šta se to sada dešava? - pomisli ona dok ju je odražena svetlost sa susednih zgrada prisiljavala da zatvori oči kako joj se ne bi zavrtelo u glavi.
   Kada je začula Nikolin poziv za pomoć, Franćeska pojuri da pomogne svojoj koleginici kosmonautu. Međutim, saplela se preko jedne lopte i udarila koleno pri padu. Kada se digla, Franćeska vide u treptavom svetlu da je Nikolin položaj vrlo nesiguran. Bili su joj vidljivi samo krajevi cipela. Franćeska je stajala sasvim mirno i čekala. Um joj je već brzao napred. U sećanju je imala gotovo savršenu sliku jama, uključujući i prilično tačnu procenu dubine. Ako upadne, povrediće se, pomislila je, možda čak i poginuti. Franćeska se priseti glatkih zidova. Neće moći da se popne napolje.
   Treptava svetla davala su čitavom prizoru sablastan prisenak. Dok je Franćeska gledala, Nikolino telo stade da se diže gotovo izvan jame, a ruke joj zagrabiše oslonac na rubu. U sledećim bleskovima svetlosti cipele joj izmeniše ugao u odnosu na jamu i onda naglo nestadoše. Franćeska nije čula vrisak.
   Da se nije kontrolisala, Franćeska bi odjurila do jame i pogledala u nju. Ne, reče ona sebi, i dalje stojeći među malim loptama, ne smem da pogledam. Ukoliko je kojim slučajem i dalje pri svesti, mogla bi da me vidi. Tada ne bih imala izbora.
   Franćeska je već razmišljala o mogućnostima koje joj je pružao Nikolin pad. Bila je sigurna, na osnovu ranijeg razgovora, da Nikol namerava da pruži sve od sebe da bi dokazala da je Borzov progutao drogu za izazivanje bola poslednjeg dana svog života. Nije čak bilo isključeno da Nikol prepozna tu posebnu supstancu i zatim, na kraju, pošto nije bila uobičajena, da prati njenu nabavku sve do Franćeske. Scenario je bio malo verovatan, čak i neubedljiv. Ali se ipak mogao odigrati.
   Franćeska se seti kako je iskoristila svoja specijalna ovlašćenja da kupi dimetildeksil, zajedno sa skupinom drugih stvari, u bolničkoj apoteci u Kopenhagenu pre dve godine. U to vreme bilo je nagoveštaja da ta droga, u vrlo malim dozama, može izazvati blago osećanje euforije kod pojedinaca izloženih visokom stresu. Jedan jedini novinski članak u nepoznatoj švedskoj publikaciji za mentalno zdravlje sledeće godine sadržavao je informaciju da veća doza dimetildeksila izaziva akutni bol koji simulira apendicitis.
   Dok je Franćeska žustro koračala od ambara u smeru severa, prodorni um joj je prelazio sve mogućnosti. Izvodila je svoje uobičlajeno poređenje rizik/korist. Osnovna tema sa kojom je bila suočena, sad kad je ostavila Nikol u jami, bila je da li da kaže istinu o Nikolinom padu ili ne. Ali zbog čega si je ostavila tamo? - pitao bi neko. Zašto nam nisi javila radiom da je pala i ostala kraj nje dok ne dođe pomoć?
   Zato što sam bila zbunjena i uplašena, a svetla su treptala. A Ričard je zvučao toliko zabrinuto povodom našeg odlaska. Pomislila sam da bi bilo lakše da porazgovaramo svi skupa u helikopteru. Da li je to bilo uverljivo? Jedva. Ali bilo je lako držati se toga. Dakle, i dalje imam mogućnost da kažem delimičnu istinu, pomisli Franćeska dok je prolazila kraj oktaedra u blizini središnjeg trga. Shvatila je da je otišla predaleko prema istoku, proverila svog lični navigator i zatim promenila smer. Svetla Rame nastavila su da trepću.
   A kako stoji stvar sa mojim drugim izborom? Vejkfild je govorio sa nama dok smo bile odmah pored ambara. On zna gde smo. Grupa za potragu bi je svakako našla. Osim ako... Franćeska je stade da ponovo razmišlja o mogućnosti da Nikol na kraju nagovesti da je ona učestvovala u drogiranju Borzova. Skandal koji bi to izazvalo bio bi pojačan neprijatnom istragom i verovatno kriminalnim gonjenjem. U svakom slučaju, Franćeskina reputacija bila bi ukaljana, a njena buduća novinarska karijera ozbiljno kompromitovana.
   Sa druge strane, sa Nikol van slike, postojala je bukvalno nulta verovatnoća da će iko ikada saznati da je Franćeska drogirala Borzova. Jedina osoba koja je znala činjenice bio je Dejvid Braun, a on je bio saučesnik u uroti. Osim toga, mogao je da izgubi još više od nje.
   Dakle, nedoumica je, pomisli Franćeska, mogu li ili ne mogu da izmislim uverljivu priču koja istovremeno smanjuje mogućnost da nađu Nikol i ne ukazuje na mene ako je nađu. To je vrlo težak zadatak.
   Približavala se Cilindričnom moru. Lični navigator joj je govorio da se nalazi na samo šest stotina metara. Prokletstvo, odgovori Franćeska sebi pošto je pažljivo razmislila o svom položaju, u stvari nemam potpuno bezbednu mogućnost. Moram odabrati jedno ili drugo. U svakom slučaju postoji značajan rizik.
   Franćeska prestade da se kreće prema severu i stade da korača napred-nazad između dva oblakodera. Dok je koračala, tlo ispod njenih nogu poče da drhti. Sve se treslo. Spustila se na kolena da se umiri. Čula je slabašno glas Janoša Taborija na radiju. "U redu je, nemojte da se uzbuđujete. Izgleda da naša letelica započinje manevrisanje. Mora biti da je to razlog svih upozorenja... Uzgred, Nikol, gde ste ti i Franćeska? Hiro i Ričard se spremaju da uzlete helikopterom."
   "Ja sam u blizini mora, na možda dva minuta", odgovori Franćeska. "Nikol se vratila da nešto proveri."
   "U redu", odvrati Janoš. "Jesi li tu, Nikol? Čuješ li me, kosmonaute de Žardan?"
   Na radiju je bila tišina.
   "Kao što znaš, Janoše", ubaci se Franćeska, "komunikacije su ovde vrlo nepravilne. Nikol zna gde treba da dođe do helikoptera. Sigurna sam da će brzo stići." Zastala je na trenutak. "Gde su ostali? Jesu li svi u redu?"
   "Braun i Hajlman razgovaraju radiom sa Zemljom. Rukovodstvo MSA je sigurno već van sebe. Zahtevali da napustimo Ramu još pre nego što je manevar počeo."
   "Upravo ulazimo u helikopter", reče Ričard Vejkfild. "Bićemo tu za koji minut."
   Gotovo je. Donela sam odluku, reče Franćeska u sebi kada je Ričard završio. Osećala je neobično olakšanje. Smesta je počela da ponavlja svoju priču. "Bile smo blizu velikog oktaedra na središnjem trgu kada je Nikol opazila prolaz sa desne strane koji nismo primetile ranije. Ulica koja je vodila do tog prolaza bila je izuzetno uska i ona je primetila da je verovatno posredi oblast u koju komunikacije ne mogu da prodru. Već sam bila umorna - koračale smo vrlo brzo. Rekla mi je da produžim do helikoptera..."
   "I više je nisi videla?" prekide je Ričard Vejkfild. Franćeska zavrte glavom. Ričard je stajao na ledu pokraj nje. Ispod njih, led je vibrirao dok se drugi manevar nastavljao. Svetla su ponovo bila upaljena. Prestala su da trepću kada je manevar počeo.
   Pilot Jamanaka je sedeo u kabini helikoptera. Ričard pogleda na sat. "Ima skoro pet minuta otkako smo sleteli. Nešto mora da joj se desilo." Obazro se oko sebe. "Možda će izići na nekom drugom mestu."
   Ričard i Franćeska se popeše u helikopter i Jamanaka uzlete. Kružili su gore-dole po obali ostrva, dvaput su napravili krug oko napuštenog ledomobila. "Probij se malo u Njujork", predloži Vejkfild. "Možda ćemo moći da je primetimo."
   Iz helikoptera bilo je bukvalno nemoguće videti tlo u gradu. Kopter je morao da nadleće najviše građevine. Ulice su bile vrlo uske, a senke su se poigravale sa očima. Jednom se Ričardu učinilo da je video nešto između zgrada, ali se ispostavilo da je reč o optičkoj varki.
   "Dobro, Nikol, dobro. Gde si, kog đavola?"
   "Vejkfilde..." prodorni glas dr Brauna zaori se u helikopteru, "...hoću da vas troje smestra dođete u Betu. Moramo da održimo sastanak." Ričarda iznenadi što čuje dr Brauna. Janoš je nadgledao njihovu komunikacionu vezu otkako su napustili Betu.
   "U čemu je frka, šefe?" odvrati Vejkfild. "Još se nismo sastali sa Nikol de Žardan kao što je bilo dogovoreno. Treba svakog časa da iziđe iz Njujorka."
   "Saopštiću vam pojedinosti kada dođete ovamo. Moramo da donesemo neke vrlo teške odluke. Siguran sam da će se de Žardanova javiti radiom kada stigne do obale."
   Nije im bilo potrebno mnogo vremena da pređu smrznuto more. U blizini logora Beta Jamanaka spusti helikopter na uzdrhtalo tlo i troje kosmonauta siđe. Ostalih četvoro članova posade ih je čekalo.
   "Ovo je neverovatno dug manevar", reče Ričard sa osmehom kada se primakao ostalima. "Nadam se da Ramanci znaju šta rade."
   "Verovatno znaju", reče dr Braun ozbiljno. "Zemlja bar misli da znaju." Pažljivo je pogledao na sat. "Prema odeljenju za navigaciju u kontroli misije, očekujemo da ovaj manevar traje još devetnaest minuta, dodaj ili oduzmi par sekundi."
   "Otkud znaš?" raspitivao se Vejkfild. "Jesu li Ramanci sleteli na Zemlju i uručili plan leta dok smo mi istraživali ovde gore?"
   Niko se nije nasmejao. "Ukoliko vozilo ostane pri ovom položaju i ubrzanju", reče Janoš sa neuobičajenom ozbiljnošću, "onda će za devetnaest minuta biti na kursu sudara."
   "Sudara sa čime?" upita Franćeska.
   Ričard Vejkfild na brzinu obavi par proračuna u glavi. "Sa Zemljom?" upita najzad, nagađajući. Janoš klimnu.
   "Isuse!" uskliknu Franćeska.
   "Tačno tako", reče Dejvid Braun. "Ova misija prelazi u problem Zemljine bezbednosti. Izvršni odbor VEV drži sastanak u ovom trenutku da bi razmotrio sve mogućnosti. Rečeno nam je najjačim mogućim izrazima da moramo napustiti Ramu čim se manevar okonča. Ne treba da ponesemo ništa izuzev rakolikog biota i ličnih stvari. Mi smo..."
   "Šta je sa Takagišijem? I de Žardanovom?" upita Vejkfild.
   "Ostavićemo ledomobil tu gde jeste, skupa sa roverom ovde u Beti. Njima se lako upravlja. I dalje ćemo biti u radio-vezi preko 'Njutna'." Dr Braun pogledao Ričarda pravo u oči. "Ukoliko je ova svemirska letelica stvarno na kursu sudara sa Zemljom", reče on dramatično, "naši lični životi više nisu naročito bitni. Izmeniće se čitav tok istorije."
   "Ali šta ako navigacioni inženjeri greše? Šta ukoliko se samo slučajno desilo da Rama manevriše tako da izgleda da je na kursu sudara sa Zemljom? Moglo bi biti..."
   "Izuzetno malo verovatno. Sećaš li se niza kratkih, odsečnih manevara u vreme Borzovljeve smrti? Izmenili su orijentaciju Ramine orbite tako da se sudar sa Zemljom može postići jednim dugim manevrom u tačno određeno vreme. Inženjeri na Zemlju shvatili su to pre trideset i šest sati. Javili su radiom pre zore generalu OI'Tulu da očekuje manevar. Nisam želeo da kažem ništa dok ste svi bili napolju u potrazi za Takagišijem."
   "To objašnjava zbog čega su svi toliko zapeli da se gubimo odavde", primeti Janoš.
   "Samo delimično", nastavi dr Braun. "Očevidno na Zemlji vlada drukčije mišljenje o Rami i Ramancima. Rukovodstvo MSA i svetski lideri iz izvršnog odbora VEV očevidno su ubeđeni da je Rama neumoljivo neprijateljski raspoložen."
   Zastao je nekoliko sekundi, kao da ocenjuje sopstveno držanje. "Lično mislim da reaguju emocionalno, ali ne mogu ih ubediti da se ponašaju drugačije. Ja sam ne vidim nikakve dokaze neprijateljstva, već samo nezanimanje i neobraćanje pažnje na veoma podređena stvorenja. Ali televizijski izveštaj o Vilsonovoj smrti je naneo štetu. Stanovništvo sveta ne može da bude ovde pokraj nas, ne može da pojmi veličanstvenost ovog mesta. Mogu samo da reaguju instinktivno na užas..."
   "Ako misliš da Ramanci nemaju neprijateljske namere", prekide ga Franćeska, "kako onda objašnjavaš ovaj manevar? Nemoguće je da je reč o pukoj podudarnosti. Oni ili ono iz nekog razloga su odlučili da pođu prema Zemlji. Nikakvo čudo da su ljudi tamo dole prestravljeni. Seti se, prvi Rama ni na koji način nije pokazao da je primetio svoje posetioce. Ovo je dramatično različit odziv. Ramanci nam govore da znaju za..."
   "Stani malo. Stani malo", reče Ričard. "Mislim da prebrzo donosimo zaključke. Imamo još dvanaest minuta pre nego što počnemo da pritiskamo alarmnu dugmad."
   "U redu, kosmonaute Vejkfilde", reče Franćeska, prisetivši se sada da je reporter i uključivši svoju video kameru, "da bi ostalo zabeleženo, šta mislite da će značiti ako ovaj manevar zaista bude kulminirao putanjom koja vodi do sudara sa Zemljom?"
   Kada je Ričard konačno progovorio bio je vrlo ozbiljan. "Narode Zemlje", reče on dramatično, "ukoliko Rama zaista promeni kurs da bi posetio našu planetu, to ne mora obavezno da znači da je reč o neprijateljskom činu. Nema ničega, ponavljam, ničega, što je iko od nas video ili čuo, a što bi nagoveštavalo da nam vrsta koja je sagradila ovu letelicu želi ikakvo zlo. Smrt kosmonauta Vilsona u svakom slučaju je bila uznemirujuća, ali je tu pre posredi izolovana reakcija specijalne grupe robota nego deo nekakvog zlokobnog plana.
   Vidim ovaj veličanstveni svemirski brod kao jedinstvenu mašinu, gotovo organsku u svojoj složenosti. Neobično je inteligentna i programirana za preživljavanje na duge staze. Niti je neprijateljska, niti prijateljska. Lako je mogla biti konstruisana da prati dolazeće satelite i proračunava odakle stiže svemirski brod koji je posećuje. Ramina promena orbite sa ciljem da dođe u blizinu Zemlje možda prema tome ne znači ništa više do njegov standardni odgovor na susret započet od strane druge vrste sposobne da putuje kosmosom. Može biti da naprosto dolazi da sazna više o nama."
   "Vrlo dobro", reče Janoš Tabori sa osmehom. "To je bilo na samoj granici filosofije."
   Vejkfild se nervozno nasmeja.
   "Kosmonaute Turgenjeva", reče Franćeska, promenivši smer kamere, "da li se slažete sa svojim kolegom? Odmah posle smrti generala Borzova otvoreno ste izrazili zabrinutost da je možda neka 'viša sila', pri čemu ste mislili na Ramance, možda umešala prste u njegovu smrt. Kako se sada osećate?"
   Obično povučena sovjetska žena-pilot upilji se pravo u kameru svojim tužnim, naduvenim očima. "Da", reče ona, "mislim da je kosmonaut Vejkfild briljantan inženjer. Ali nije odgovorio na neka teška pitanja. Zbog čega je Rama manevrisao baš tokom Borzovljeve operacije? Zbog čega su bioti isekli Vilsona u komade? Gde je profesor Takagiši?"
   Irina Turgenjeva zastade na trenutak da bi ovladala svojim osećanjima. "Nikada nećemo naći Nikol de Žardan. Rama je možda samo mašina, ali mi kosmonauti smo već videli koliko može da bude opasan. Ukoliko je krenuo za Zemlju, plašim se za svoju porodicu, svoje prijatelje, za čitavo čovečanstvo. Nema načina da predvidimo šta može učiniti. I bićemo nemoćni da ga zaustavimo."
   Nekoliko minuta kasnije Franćeska Sabatini odnese svoju automatsku video kameru napolje do smrznutog jezera za poslednju sekvencu. Pažljivo je proverila vreme pre neo što je uključila kameru tačno petnaest sekundi pre nego što je manevar trebalo da se okonča. "Slika koju vidite skače gore-dole", reče ona svojim najboljim novinarskim glasom, "zbog toga što se tlo pod nama ovde na Rami neprekidno trese otkako je ovaj manevar otpočeo pre četrdeset sedam minuta. Prema navigacionim inženjerima, manevar će prestati u sledećih nekoliko sekundi ukoliko je Rama promenio kurs da bi se sudario sa Zemljom. Njihovi proračuni, razume se, zasnovani su na pretpostavci o namerama Rame..."
   Franćeska zastade usred rečenice i duboko udahnu. "Tlo se više ne trese. Manevar je gotov. Rama je sada na putanji sudara sa Zemljom."