4.
   5. jun 2201.
   Probudila sam se usred prošle noći pošto sam čula postojan kuckav zvuk koji je dopirao iz okomitog hodnika u našem skloništu. Iako je uobičajen nivo buke od stalnog treskanja visok, i ja i Ričard smo bez ikakvih teškoća jasno čuli tu lupu. Proverili smo da li Simona čvrsto spava, a zatim smo oprezno otišli do vertikalnog hodnika.
   Kucanje je postajalo glasnije dok smo se penjali stepenicama prema rešetki koja nas je štitila od neželjenih posetilaca. Na jednom odmorištu Ričard se naže prema meni i došapnu mi da to "mora da je Mekdaf koji kuca na našu kapiju" i da će naše "zlodelo" biti uskoro otkriveno. Suviše sam bila napeta da bih se nasmejala. Kada smo se još nalazili na nekoliko metara od rešetke, ugledali smo veliku pokretnu senku na zidu ispred nas. Zaustavili smo se da je proučimo. Oboje smo odmah shvatili da je poklopac na našoj jazbini otvoren - u to doba Rama se kupala u dnevnoj svetlosti - i da je taj ramanski stvor ili biot odgovoran za stvaranje bizarne senke na zidu.
   Nagonski sam stegla Ričardovu ruku. "Šta je to, za ime Boga?" glasno sam upitala.
   "Mora da je nešto novo", uzvrati Ričard vrlo tihim glasom.
   Rekla sam mu da me senka podseća na staromodnu naftnu pumpu koja se kreće gore-dole na nekom naftonosnom polju. Složio se sa mnom uz nervozan osmeh.
   Pošto smo pričekali nekih pet minuta ne zapazivši pri tom nikakvu promenu u ritmičkom kuckavom obrascu posetioca, Ričard mi saopšti da će se popeti do rešetke, odakle će moći da vidi nešto opipljivije od senke. To je dakako značilo da će to što je udaralo na naša vrata - pa ma šta to bilo - takođe moći da vidi njega, uz pretpostavku da ima oči ili nekakav ekvivalent čula vida. Iz nekog razloga za trenutak sam se setila dr Takagašija i telom mi prođe talas straha. Poljubila sam Ričarda i zamolila ga da ne ulazi ni u kakav rizik.
   Kada je dospeo na poslednje odmorište, odmah iznad mesta na kome sam stajala, njegovo telo je bilo delimično osvetljeno, zaklanjajući pokretnu senku. Kucanje je naglo prestalo. "U redu, to je biot", doviknu Ričard. "Izgleda kao bogomoljka sa dodatnom rukom koja polazi od sredine lica."
   Oči mu se iznenada raširiše. "A upravo sada otvara rešetku", dodade on skočivši smesta sa odmorišta.
   Sekundu kasnije bio je pored mene. Zgrabio me je za ruku i mi pojurismo dole preskačući po nekoliko stepenika. Nismo se zaustavili dok nismo stigli do nivoa našeg konačišta, nekoliko odmorišta niže.
   Mogli smo da čujemo zvuk kretanja iznad nas. "Bila je tamo još jedna bogomoljka i barem jedan buldožer-biot iza prve bogomoljke", reče Ričard jedva dišući. "Čim su me ugledali, počeli su da uklanjaju rešetku...Očito da su samo kucali da nas upozore na svoje prisustvo."
   "Ali šta hoće od nas?" upitah pometeno. Buka iznad nas jačala je iz sekunde u sekundu. "Zvuči kao neka vojska", primetih.
   Kroz nekoliko sekundi čuli smo ih kako silaze stepenicama. "Moramo da se pripremimo za bekstvo", reče Ričard panično. "Idi i uzmi Simonu, a ja ću da probudim Majkla."
   Pohrlili smo niz hodnik do naših staništa. Majkla je sva ova buka već probudila, a i Simona se uveliko meškoljila. Skupili smo se u našoj glavnoj sobi, sedeći na treperavom podu naspram crnog ekrana i čekajući tuđinske uljeze. Ričard je pripremio na tastaturi zahtev za Ramance koji bi, posle unošenja dve dodatne naredbe, prouzrokovao podizanje crnog ekrana - ono što se događalo kad god bi se naši nevidljivi dobročinitelji spremali da nam isporuče neki proizvod. "Ako budemo napadnuti", reče Ričard, "ne preostaje nam ništa drugo do da potražimo spas u tunelima iza ovog ekrana."
   Prošlo je pola sata. Po tutnjavi iz pravca stepeništa mogli smo da zaključimo da su uljezi već dospeli do nivoa našeg skloništa, ali nijedan od njih još nije ušao u hodnik koji je vodio do naših staništa. Posle narednih petanestak minuta radoznalost mog supruga je prevagnula. "Idem da proverim stanje", reče Ričard, ostavljajući Majkla sa mnom i Simonom.
   Vratio se za manje od pet minuta. "Ima ih petnaest, a možda i dvadeset", reče on mršteći se zbunjeno. "Ukupno tri bogomoljke, plus dva različita tipa buldožera-biota. Čini se kao da grade nešto na suprotnom kraju jazbine."
   Simona je ponovo zaspala. Položila sam je u kolevku, a onda sam krenula sa dvojicim muškaraca prema izvoru buke. Kada smo došli do kružnog prostora odakle su se stepenice penjale ka izlazu u Njujork, ugledali smo pravu košnicu radinosti. Bilo je nemoguće slediti sav posao koji se obavljao na suprotnom kraju prostorije. Sticao se utisak da bogomoljke nadziru rad buldožera-biota koji su proširivali vodoravan hodnik na drugoj strani kružne prostorije.
   "Ima li neko predstavu o tome šta ovi rade?" upita Majkl šapatom.
   "Pojma nemam", odgovorio je Ričard u tom trenutku.
   Sada, dvadeset četiri časa kasnije, još nam nije jasno šta zapravo bioti grade. Ričard misli da je cilj proširenja hodnika smeštaj neke vrste nove opreme. On, takođe, smatra da sva ova aktivnost gotovo sigurno ima neke veze sa nama, jer se ona, konačno, obavlja u našoj jazbini.
   Bioti rade bez prekida za odmor, hranjenje ili spavanje. Čini se da slede nekakav viši plan ili postupak koji je potpuno usklađen, budući da nijedan od njih ni u jednom trenutku ne traži bilo kakva uputstva. Posmatranje njihove neumorne aktivnosti predstavlja prizor koji uliva strahopoštovanje. Sa svoje strane bioti nam ni u jednom trenutku nisu stavili do znanja da su svesni da ih mi posmatramo. Pre jedan sat Ričard, Majkl i ja nakratko smo razgovarali o osujećenosti koju osećamo zbog toga što ne znamo šta se događa oko nas. U jednom trenutku Ričard se nasmejao. "To odista nije dramatično različito od stanja na Zemlji", reče on neodređeno. Kada smo ga ja i Majkl pritisnuli da objasni šta je mislio, Ričard samo odmahnu rukom kao da je hteo da odagna sopstvenu ideju. "Čak i kod kuće", reče on zamišljeno, "naše znanje je ozbiljno ograničeno. Potraga za istinom uvek je frustrirajuće iskustvo."
   
   6. jun 2201.
   Neshvatljivo mi je da su bioti mogli da završe posao tako brzo. Pre dva sata poslednji od njih, bogomoljka-predvodnik koja nam je u ranim popodnevnim časovima signalizirala (koristeći "ruku" koja joj je polazila od sredine "lica") da izvršimo pregled novih prostorija, konačno se otkotrljao uz stepenice i nestao. Ričard veli da je ona ostala u našem skloništu sve dok se nije uverila da smo sve razumeli.
   Jedini predmet u novoj prostoriji jeste uzani pravougaoni tank koji je očigledno načinjen za nas. On ima sjajne metalne strane i visok je oko tri metra. Na oba kraja nalaze se lestvice koje polaze od poda, a završavaju se pri vrhu tanka. Jedan čvrst ispust ide oko spoljašnjeg perimetra tanka svega nekoliko centimetara ispod njegove gornje ivice.
   Unutar pravougaone strukture nalaze se četiri mrežaste viseće ležaljke koje su pričvršćene za zidove. Svaka od ovih zaprepašćujućih tvorevina pojedinačno je izrađena za svakog od članova naše porodice. Ležaljke za Majkla i Ričarda postavljene su na krajevima tanka; Simonin i moj mrežasti krevet su u sredini, s tim što je njena sićušna ležaljka odmah s moje desne strane.
   Ričard je, naravno, već ispitao celu postavku do najmanjih pojedinosti. Budući da postoji poklopac za tank i da se viseće ležaljke nalaze u šupljini između pola metra i metra od vrha, on je zaključio da se tank zatvara, a zatim verovatno ispunjava tečnošću. Ali zbog čega je napravljen? Da li treba da budemo podvrgnuti nekakvim opitima? Ričard je ubeđen da ćemo biti stavljeni na probu na neki način, ali Majkl veli da bi korišćenje nas kao pokusnih kunića bilo "u suprotnosti sa karakterom Ramanaca" kakav smo mi do sada upoznali. Morala sam da se nasmejem na ovu opasku. Majkl je sada rasprostro svoj neizlečivi religijski optimizam, želeći da njime obuhvati i same Ramance. On uvek pretpostavlja, baš kao i Volterov dr Panglos, da mi živimo u najboljem od svih mogućih svetova.
   Bogomoljka-predradnik motala se okolo, uglavnom posmatrajući sa ispusta tanka, sve dok svako od nas nije zauzeo svoje mesto u ležaljci. Ričard je primetio da će ležaljke, iako su postavljene na različitim dubinama duž zidova, "potonuti" do otprilike iste dubine kada se mi smestimo u njih. Mrežasto tkanje je blago elastično, slično materijalu one rešetke sa kojom smo se susreli ranije u Rami. Dok sam "testirala" svoju ležaljku u popodnevnim satima, njeno odskakivanje podsetilo me je na onu mešavinu straha i ushićenja za vreme mog fantastičnog leta u mrežastoj zaprezi preko Cilindričnog mora. Kada sam sklopila oči, nije bilo teško da ponovo vidim sebe kako visim odmah iznad vode, a ispod tri velika aviana koja su me nosila u slobodu.
   Duž zida jazbine, iza tanka, ako se za tačku gledanja uzmu naše boravišne prostorije, postoji niz debelih cevi koje su neposredno povezane sa tankom. Slutimo da je njihova svrha da propuštaju neku vrstu tečnosti koja bi ispunila celu zapreminu tanka. Pretpostavljam da ćemo to ubrzo otkriti.
   Dakle, šta nam je sada činiti? Saglasili smo se da je najbolje da naprosto čekamo. Nema sumnje da se najposle od nas očekuje da provedemo neko vreme u tanku. Ali logično je pretpostaviti da će nam uputstva biti saopštena kada za to dođe pravi trenutak.
   
   10. jun 2201.
   Ričard je bio u pravu. Bio je siguran da isprekidan niskofrekventni zvižduk koji se oglasio rano juče označava prelaz u neku drugu fazu misije. Čak je predložio da bi možda trebalo da odemo do novog tanka i budemo spremni da zauzmemo svoja mesta na visećim ležaljkama. Majkl i ja smo se usprotivili, tvrdeći da ni izbliza nema dovoljno podataka koji bi nas naveli na takav zaključak.
   Trebalo je da poslušamo Ričardov savet. U suštini smo zanemarili zvižduk i nastavili normalno (ako se taj termin može ikada upotrebiti za naše bitisanje unutar ove svemirske letelice vanzemaljskog porekla) životarenje. Oko tri sata kasnije iznenada se na dovratku naše glavne odaje pojavila ona bogomoljka-predradnik i uterala mi strah u kosti. Pokazala je niz hodnik jednim od svojih čudnih prstiju, dajući nam jasno do znanja da treba da krenemo bez odlaganja.
   Simona je još spavala i nije bila nimalo srećna kada sam je probudila. Videlo se da je gladna, ali bogomoljka-biot mi sigurno ne bi dala vremena da je podojim. I tako je Simona gorko plakala dok smo bili sprovođeni od naše jazbine do tanka.
   Jedna druga bogomoljka čekala nas je na ispustu koji je obrubljivao vrh tanka. U svojim čudnim rukama držala je naše providne šlemove. Mora da je posredi bio inspektor, jer nas nije puštala da siđemo u tank dok nije proverila da li smo šlemove propisno stavili na glave. Plastična ili staklena tvar od koje je bio načinjen prednji deo šlema delovala je izuzetno: savršeno smo videli kroz nju. Dna šlemova takođe su izvanredna. Načinjena su od lepljive, gumaste tvari koja tesno prijanja uz kožu i stvara neprobojan zaptivač.
   Jedva da smo trideset sekundi ležali u našim visećim krevetima kada nas je moćan talas potisnuo naniže nasuprot mrežastim elementima, i to sa takvom silinom da smo utonuli do polovine praznog tanka. Samo tren kasnije sićušne niti (učinilo se da izrastaju iz materijala ležaljke) obavile su nam se oko trupova, ostavljajući slobodne jedino ruke i vratove. Bacila sam pogled prema Simoni da vidim da li plače; njenim licem širio se blažen osmeh.
   Tank je već počeo da se puni svetlom zelenom tečnošću. Za manje od minut bili smo okruženi tom tekućinom. Njena gustina bila je bliska našoj vlastitoj jer smo do pola plutali na površini sve dok se vrh tanka nije zatvorio i tečnost nije ispunila čitavu zapreminu. Iako sam smatrala da nam verovatno ne preti nikakva prava opasnost, uplašila sam se kada se poklopac zatvorio iznad naših glava. U svakom od nas ima pomalo klaustrofobije.
   Za sve ovo vreme snažno ubrzavanje se nastavljalo. Na sreću, u tanku nije vladao potpuni mrak. Sićušne svetiljke opervaživale su poklopac tanka. Mogla sam pokraj sebe da vidim Simonu, čije je telo poskakivalo kao jo-jo, a nazirala sam i Ričarda u daljini.
   U tanku smo proveli nešto više od dva sata. Ričard je bio izuzetno uzbuđen kada se to okončalo. Rekao je Majklu i meni da smo upravo prošli "test" čiji je cilj bio da se utvrdi koliko smo u stanju da podnesemo "preterane" sile.
   "Oni nisu zadovoljni malenim ubrzanjima koje smo do sada iskusili", obavestio nas je blagoglagoljivo. "Ramanci žele da stvarno povećaju brzinu. Da bi to postigli, svemirski brod mora da bude podvrgnut dugotrajnom delovanju sila višestruke gravitacije. Ovaj tank sazdan je da bi nam obezbedio dovoljno zaštite kako bi naša biološka građa mogla da se navikne na neobične uslove u okolini.
   Ričard je proveo ceo dan u proračunavanju, da bi nam pre nekoliko sati pokazao svoju preliminarnu rekonstrukciju jučerašnjeg "čina ubrzavanja". "Pogledajte ovo", uzviknu on, jedva uspevajući da se kontroliše. "Načinili smo promenu u brzini koja odgovara ubrzanju od sedamdeset kilometara u sekundi za vreme tog kratkog dvočasovnog razdoblja. To je apsolutno čudovišno za svemirski brod Ramine veličine! Neprekidno smo ubrzavali za približno deset gravitacija." Zatim nam se osmehnuo. "Ovaj brod poseduje đavolski natpogon."
   Po završetku testa u tanku, umetnula sam nov komplet biometrijskih sondi u svakog od nas, uključujući i Simonu. Nisam zapazila nijednu neobičnu reakciju, ništa što bi me upozorilo, ali moram da priznam da me pomalo brine to kako će naša tela da odgovore na naprezanje. Pre par minuta Ričard me je pokudio. "Izvesno je da nas Ramanci kontrolišu", reče on, stavivši mi do znanja kako smatra da moja biometrija nije neophodna. "Kladim se da uzimaju podatke za sebe kroz one niti."
   

5.
   19. jun 2201.
   Rečnik mi je nedovoljan da opišem svoje iskustvo u poslednjih nekoliko dana. Reč "zapanjujuće", na primer, ni izdaleka ne može da prenese istinski osećaj izvanrednosti tih dugih sati koje smo proveli u tanku. Jedina koliko-toliko slična iskustva u mom životu oba puta su bila uslovljena uzimanjem katalitičkih hemikalija, prvi put za vreme obreda poro u Obali Slonovače, kada mi je bilo sedam godina, a zatim, ne tako davno, kada sam popila Omehov eliksir dok sam očajavala na dnu jame u Rami. Ali oba ta "putovanja", ili vizije, ili šta god to bilo, predstavljala su izdvojene događaje, srazmerno kratkotrajne. Nedavne epizode u tankovima trajale su satima.
   Pre nego što se potpuno bacim na opisivanje sveta unutar moje svesti, prvo bi trebalo da se osvrnem na "stvarne" događaje protekle sedmice kako bi halucinantne epizode mogle da se smeste u kontekst. Naša svakodnevnica sada se odvija po ponavljajućem obrascu. Svemirska letelica nastavlja manevre, ali na dva različita načina: "regularan", kada se pod trese i sve ostalo pomera, pri čemu se ipak može voditi "normalan" život, i "natpogonski", kada Rama ubrzava po ludoj stopi koja po Ričardovom proračunu iznosi jedanaest gravitacija.
   Kada je svemirski brod u natpogonu, nas četvoro smo obavezno u tanku. Periodi natpogona traju nešto manje od osam sati na svakih dvadeset sedam sati, pri čemu se ostvaruje šestominutni ciklus u ponavljajućem obrascu. Od nas se jasno očekuje da spavamo u razdobljima natpogona. Sićušna svetla iznad naših glava u zatvorenom tanku gase se posle prvih dvadeset minuta svakog razdoblja, tako da ležimo u potpunom mraku do na pet minuta pre okončanja osmočasovnog razdoblja.
   Sve ove nagle promene brzine dovode, prema Ričardu, do ubrzanja našeg udaljavanja od Sunca. Ukoliko tekući manevar ostane dosledan kako u veličini tako i u pravcu i nastavi se tokom mesec dana, putovaćemo polovinom brzine svetlosti u odnosu na naš Sunčev sistem.
   "Kuda idemo?" upitao je Majkl juče.
   "Još je rano o tome govoriti", odgovorio je Ričard. "Sve što znamo jeste da izmičemo fantastično velikim koracima."
   Temperatura i gustina tečnosti u tanku brižljivo su podešavane u svakom razdoblju, tako da su sada poptuno jednake našim. Kao posledica toga, dok ležim u mraku, ne osećam ništa izuzev jedva primetne sile koja vuče nadole. Svest mi stalno poručuje da se nalazim unutar tanka za ubrzavanje, okružena nekom vrstom tečnosti koja štiti moje telo od moćnih sila, ali odsustvo oseta konačno uzrokuje da potpuno izgubim osećaj sopstvenog tela. Na toj tački otpočinju halucinacije. Stiče se utisak kao da je neko normalno senzorsko unošenje u mozak neophodno. Ako nijedan zvuk, vizuelna predstava, ukus, miris ili bol ne dosegnu u moj mozak, onda u njegovom delovanju dolazi do rastrojstva.
   Pre dva dana pokušala sam da razgovaram o ovom problemu sa Ričardom, ali me je on samo pogledao kao da sam luda. On nema nikakvih halucinacija. Svoje vreme provodi u "zoni sumraka" (njegov naziv za razdoblje bez čulnih oseta pre dubokog sna), obavljajući matematička izračunavanja, majstorski izrađujući širok izbor Zemljinih mapa ili čak evocirajući svoje izuzetne seksualne trenutke. On u potpunosti vlada svojim mozgom, čak i u odsustvu čulnih oseta. Eto zbog čega smo toliko različiti. Moja svest teži da pronađe vlastiti pravac kada nije na dužnosti, to jest kada ne obrađuje milijarde majušnih podataka koji pristižu iz svih ćelija mog tela. Halucinacije obično počinju mrljicama crvene i zelene boje koje se pojavljuju u potpunom mraku oko mene. Kako te mrljice rastu, pridružuju im se druge boje, najčešće žuta, plava i ljubičasta. Svaka od ovih boja brzo obrazuje vlastiti nepravilan obrazac koji se širi preko mog vizuelnog ekrana. Ono što vidim predstavlja kaleidoskop svetlih boja. Kretnje u tom polju se ubrzavaju sve dok se stotine traka i mrlja ne sluče u jednu žestoku eksploziju.
   Usred tog urenebesa boja uvek se oblikuje neka celovita slika. U početku ne mogu tačno da kažem šta je posredi, jer su ta figura ili više njih veoma male, kao da se nalaze vrlo, vrlo daleko. Kako slike prilaze, menjaju boje nekoliko puta, doprinoseći na taj način kako nadrealnom značenju vizije, tako i mom unutrašnjem osećanju strave. Više od polovine vremena slika koja se na kraju rastvara sadrži lik moje majke ili neku životinju, kao što je majmun ili lavica, u kojoj intuitivno prepoznajem prerušenu majku. Sve dok samo posmatram i ne preduzimam nasilni pokušaj da saobraćam sa svojom majkom, ona ostaje konstanta u inače promenljivoj slici. Međutim, ako pokušam da se povežem sa majkom na bilo koji način, ona, ili životinje koje je predstavljaju, smesta iščezava, ostavljajući me sa preplavljujućim osećanjem napuštenosti.
   Za vreme jedne od nedavnih halucinacija talasi boja provalili su u geometrijske obrasce koji su se potom izmetnuli u ljudske obrise koji su postrojeni iskoračali u moje vidno polje. Omer u svetloj zelenoj odeždi predvodio je tu povorku. Obe prilike na začelju kolone bile su žene, heroine iz mog adolescentnog doba, Jovanka Orleanka i Eleonora iz Akvitana. Kada sam prvi put začula njihove glasove, povorka se raspala i prizor trenutno promenio. Iznenada sam se našla u čamcu na vesla u magli ranog jutra na malom pačijem jezeru blizu naše vile u Bovoau. Drhtala sam od straha i počela neobuzdano da plačem. Jovanka i Eleonora iskrsnule su iz magle razuveravajući me da moj otac neće da oženi Helenu, englesku vojvotkinju sa kojom je jednom otišao na odmor u Tursku.
   Druge noći koloritnu uvertiru sledila je bizarna pozorišna predstava negde u Japanu. U tom halucinantnom komadu igrala su samo dva karaktera i oba su nosila sjajne, veoma izražajne maske. Muškarac odeven u zapadnjačko odelo sa mašnom deklamovao je poeziju i imao veličanstveno jasne, otvorene oči koje su se mogle videti kroz njegovu prijateljsku masku. Drugi čovek nalikovao je samurajskom ratniku iz sedamnaestog veka. Njegova maska se neprestano mrštila. Počeo je da preti i meni i svom modernijem kolegi. Na kraju ove halucinacije vrisnula sam zato što su se nasred pozornice ova dva muškarca stopila u jedan lik.
   Neke od najsnažnijih halucinantnih slika trajale su svega nekoliko sekundi. Druge ili treće noći nagi princ Henri, ustreptao od želje, s telom u ljubičastom treperenju, pojavio se na dve ili tri sekunde usred jedne druge vizije u kojoj sam ja jahala džinovskog oktopauka.
   Tokom jučerašnjeg razdoblja spavanja satima nije bilo nikakvih boja. A tada, budući da sam neverovatno ogladnela, džinovska ružičasta dinja pojavila se u tami. Kada sam u svojoj viziji pokušala da je jedem, njoj izrastoše noge i ona pobeže glavom bez obzira, nestajući u nerastvorenim bojama.
   Da li išta od svega ovoga nešto znači? Mogu li da naučim nešto o sebi ili o svom životu iz ovih očigledno nasumičnih izliva moje nezauzdane svesti?
   Rasprava o značenju snova besni već tri veka i još je nerazrešena. Ove moje halucinacije, rekla bih, čak su udaljenije od stvarnosti nego normalni snovi. U izvesnom smislu one su dalji rođaci dva psihodelična putovanja koja su se zbila ranije u mom životu i svaki pokušaj da se protumače logički sasvim je besmislen. Ipak, iz izvesnog razloga, i dalje verujem da se neke temeljne istine sadrže u naizgled nepovezanim divljanjima moje svesti. Možda zbog toga ne mogu da prihvatim da ljudski mozak ikada dela na čisto nasumičan način.
   
   22. jul 2201.
   Juče je pod konačno prestao da se trese. Ričard je to predvideo. Kada pre dva dana nismo otišli u tank u uobičajeno vreme, Ričard je ispravno zaključio da je manevar pri kraju. Tako smo ušli u još jednu fazu naše neverovatne odiseje. Moj suprug nas je obavestio da sada putujemo brzinom većom od pola svetlosne. To znači da razdaljinu između Zemlje i Sunca prelazimo svake dve sekunde. Stremimo, manje ili više, ka Sirijusu, najsjajnijoj pravoj zvezdi na noćnom nebu naše matične planete. Ako ne bude daljih manevara, stići ćemo u blizinu Sirijusa kroz dvanaest godina.
   Osetila sam olakšanje što se sada naš život može vratiti u neku vrstu lokalne ravnoteže. Izgleda da je Simona podnela duga razdoblja u tanku bez primetnih posledica, ali ja ne mogu da verujem da jedno takvo iskustvo neće ostaviti traga na detetu. Za nju je sada važno da vaspostavimo normalnu svakodnevnicu.
   Kada sam potpuno sama, još često mislim da one živahne halucinacije za vreme prvih deset dana u tanku. Moram da priznam da sam bila zadovoljna kada sam izdržala nekoliko "zona sumraka" potpune oduzetosti čula bez divljih obojenih šara i razdeljenih slika koje su danima plavile moju svest. Do tog časa već sam počela da se brinem za svoje duševno zdravlje i, sasvim iskreno, odavno prešla granicu "preplavljenosti". I premda su halucinacije naglo prestale, moje sećanje na snagu tih vizija i dalje me je uzbunjivalo svaki put kada bi svetla na vrhu tanka utrnula tokom poslednjih nekoliko sedmica.
   Imala sam samo još jednu dodatnu viziju tokom tih prvih deset dana... a možda je to bio samo izuzetno živ san za vreme normalnog razdoblja spavanja. Uprkos činjenici da ta posebna slika nije bila oštra kao prethodne, ipak sam zapamtila sve pojedinosti valjda zbog njene sličnosti s jednim od halucinantnih odeljaka u vreme kada sam ležala na dnu one jame prošle godine.
   U svom potonjem snu ili viziji sedela sam sa ocem na jednom otvorenom koncertu na nepoznatom mestu. Na pozornici se potpuno sam nalazio jedan orijentalni gospodin sa dugačkom belom bradom, svirajući na nekom čudnom žičanom instrumentu. Za razliku od moje vizije na dnu jame, međutim, otac i ja se nismo pretvorili u male ptice i odleteli za Šinon, u Francuskoj. Umesto toga, telo moga oca potpuno je iščezlo, a ostale su mu samo oči. Kroz nekoliko sekundi obrelo se još pet drugih parova očiju koji su obrazovali šestougao u vazduhu iznad mene. Odmah sam prepoznala Omehove oči i oči moje majke, ali su mi troje ostalih bili nepoznati. Oči sa vrha šestougaonika zurile su u mene, bez treptanja, kao da su htele nešto da mi saopšte. Malo pre no što je muzika prestala, čula sam jedan razgovetan zvuk. Više glasova istovremeno je izustilo reč opasnost.
   Šta je bilo poreklo mojih halucinacija i zbog čega sam bila jedina od troje koja ih je doživela? Ričard i Majkl su takođe bili lišeni čulnih oseta i obojica su priznala da su neki bizarni obrasci plutali "ispred njihovih lica", ali njihove slike nikada nisu bile celovite. Ako su nam Ramanci, kao što smo pretpostavili, ubrizgali nekakvu hemikaliju posredstvom onih niti što su obavijale naša tela da bi nam pomogli da spavamo u nepoznatom okruženju, zbog čega sam jedino ja reagovala onako divljim vizijama?
   I Ričard i Majkl misle da je odgovor jednostavan - da sam ja osoba osetljiva na drogu sa hiperaktivnom imaginacijom."
   Što se njih tiče, to je dovoljno objašnjenje. Dalje od toga nisu spremni da razgovaraju o tom predmetu i premda su ljubazni kada potegnem neka od mnogih pitanja vezana za moja "putovanja", čini se da za to uopšte više nisu zainteresovani. Tako nešto mogla sam da očekujem od Ričarda, ali nikako i od Majkla.
   U stvari, čak i naš predvidivi general O'Tul više nije sasvim svoj otkako su započele seanse u tanku. Može se primetiti da je zaokupljen drugim stvarima. Tek jutros sam nazrela šta se zbiva u njegovoj svesti.
   "Uvek sam", reče najzad Majkl sporim glasom, pošto sam ga nekoliko minuta kinjila prijateljskim pitanjima, "iako nesvesno, sa svakim novim prodorom nauke redefinisao i određivao nove granice Boga. Uspeo sam da uklopim pojam Ramanaca u svoj katolicizam, odnosno naprosto sam proširio ograničenu definiciju Njega. Sada, kada se nalazim na palubi robotizovanog svemirskog broda koji putuje relativističkom brzinom, shvatam da moram potpuno da raskujem Boga. Samo tako On može da bude nadređeno biće nad svim delićima i procesima u Vaseljeni."
   Izazov mog života u bliskoj budućnosti počiva u sasvim drugoj krajnosti. Ričard i Majkl usredsređeni su na duboke ideje, Ričard u carstvu nauke i inženjeringa, a Majklu u svetu duše. Iako sasvim uživam u podsticajnim idejama koje svaki od njih proizvodi u svom zasebnom traganju za istinom, neko mora da pokloni pažnju svakodnevnim zadacima življenja. Nas troje, najposle, imamo odgovornost da pripremimo jedinog člana sledećeg pokolenja za njen život kao odrasle osobe. Čini mi se da će zadatak glavnog roditelja uvek biti moj.
   To je odgovornost koju rado prihvatam. Kada mi se Simona zračeći smeši za vreme predaha u dojenju, ne razmišljam o svojim halucinacijama, stvarno mi nije važno ima li ili nema Boga i nije mi od presudnog značaja nedoumica da li su Ramanci razvili metod korišćenja vode kao nuklearnog goriva. U tom času jedina važna stvar jeste činjenica da sam Simonina majka.
   
   31. jul 2201.
   Proleće je nesumnjivo stiglo u Ramu. Otapanje je započelo čim je manevar okončan. Do tog časa temperatura na površini spustila se na ledenih dvadeset pet stepeni ispod nule. Počeli smo da se brinemo o tome koliko još spoljašnja temperatura može da se spusti pre nego što sistem koji reguliše toplotne uslove u našoj jazbini ne dosegne gornju granicu tolerancije. Od tada, međutim, temperatura postojano raste bezmalo stepen dnevno i, imajući u vidu tu stopu, preći će tačku smrzavanja za dve nedelje.
   Sada se nalazimo izvan Sunčevog sistema u gotovo savršenom vakuumu koji ispunjava neizmernu prazninu što zjapi do susednih zvezda. Naše Sunce još je najupečatljivije telo na nebu, ali nijedna njegova planeta više nije vidljiva. Dva ili tri puta nedeljno Ričard pretražuje teleskopske podatke u potrazi za nekim znakom kometa u Oortovom oblaku, ali do sada nije ništa uočio.
   Odakle dolazi toplota koja zagreva unutrašnjost naše letelice? Naš veleumni inženjer, zgodni kosmonaut Ričard Vejkfild, imao je spremno objašnjenje kada mu je Majkl juče postavio to pitanje. "Isti nuklearni sistem koji je obezbeđivao veliku promenu brzine verovatno sada proizvodi toplotu. Mora biti da Rama ima dva različita operativna sistema. Kada se nađe u susedstvu toplotnog izvora, kao što je jedna zvezda, on isključuje svoje primarne sisteme, računajući tu pogon i termalnu kontrolu.
   I Majkl i ja smo čestitali Ričardu na izrazito verovatnom objašnjenju. "Ali", upitala sam ga pre dva dana, "još ostaju brojna pitanja. Zbog čega, na primer, on poseduje dva odvojena inženjerijska sistema. I zašto uopšte isključuje primarni?"
   "O tome mogu samo da nagađam", reče Ričard uz svoj uobičajen osmeh. "Možda su primarnom sistemu neophodne periodične popravke, a one se mogu obaviti jedino kada postoji spoljašnji izvor toplote i energije. Videli ste kako različiti bioti održavaju površinu Rame. Možda imamo još jednu ekipu biota koja izvodi sve poslove održavanja na primarnim sistemima."
   "Imam jednu drugu ideju", reče Majkl polako. "Da li smatraš da se računalo na naše prisustvo na ovoj letelici?"
   "Šta hoćeš time da kažeš?" upita Ričard, nabravši obrve.
   "Da li misliš da je naše prisustvo slučajan događaj? Ili je to verovatan događaj - imajući u vidu sve mogućnosti, kao i prirodu naše vrste - činjenica da su se pojedini članovi ljudske vrste zatekli na ovom brodu u ovom trenutku?"
   Dopao mi se Majklov pravac razmišljanja. On je nagoveštavao, iako ni sam to do kraja nije shvatao, da Ramanci nisu geniji samo u području nauke i inženjerstva. Možda znaju ponešto i o univerzalnoj psihologiji. Ričard nije sledio tu nit.
   "Pokušavaš li da kažeš", upitah ja, "da su Ramanci svrsishodno upotrebili svoje sekundarne sisteme u susedstvu Zemlje, očekujući da nas namame da dođemo?"
   "To je besmisleno", reče Ričard bez oklevanja.
   "Ali, Ričarde", pobuni se Majkl, "razmisli o tome. Kakva bi bila mogućnost kontakta da su Ramanci projurili nekom značajnijom brzinom kroz naš sistem, zaobišli Sunce, a onda nastavili svojim putem. Apsolutno nikakva. A kao što si i sam naznačio, moguće je da ovde ima i drugih 'tuđina', ako mi sebe možemo tako da nazovemo. Sumnjam da mnoge vrste poseduju sposobnost..."
   Za vreme predaha u razgovoru podsetila sam muškarce da će Cilindrično more ubrzo početi da se topi od dna i da će odmah posle toga uslediti orkani i plimski talasi. Nešto docnije svi smo se saglasili da treba da dođemo u posed malog jedrenjaka koji se nalazio u logoru Beta.
   Muškarcima je bilo potrebno nešto više od dvanaest sati da pešice odu i vrate se preko leda. Do časa kada su se vratili noć je već bila pala. Kada su Ričard i Majkl ušli u našu jazbinu, Simona, koja je već poptuno svesna svoje okoline, pružila je ručice prema Majklu.
   "Vidim da je nekome drago što sam se vratio", reče Majkl u šaljivom tonu.
   "Sve dok je to samo Simona...", uzvrati Ričard. Delovao je veoma napeto i udaljeno.
   Prošle noći njegovo čudno raspoloženje se nastavilo. "Šta je s tobom, dragi?" upitala sam ga kada smo ostali sami na našem ležaju. Nije odmah odgovorio, te sam ga poljubila u obraz i pričekala.
   "Posredi je Majkl", reče Ričard posle dužeg ćutanja. "Tek danas sam shvatio, dok smo vukli jedrenjak preko leda, da je zaljubljen u tebe. Trebalo je da ga čuješ. Priča isključivo o tebi. Ti se savršena majka, savršena supruga, savršena prijateljica. Čak mi je priznao da mi zavidi."
   Milovala sam Ričarda nekoliko sekundi, pokušavajući da pronađem najbolji odgovor. "Mislim da pridaješ preveliki značaj neobaveznim izjavama, dragi", rekoh najzad. "Majkl je naprosto izražavao iskrenu simpatiju. I on je meni veoma drag...
   "Znam... To me i zabrinjava", prekide me Ričard usred reči. "On se stara o Simoni najveći deo vremena kada si ti zauzeta, vas dvoje razgovarate satima dok ja radim na mojim projektima..."
   Zastao je i stao da pilji u mene sa čudnim, nesrećnim izrazom u očima. Njegov pogled me je prestravio. Ovo nije bio isti onaj Ričard Vejkfild koga sam blisko poznavala više od godinu dana. Hladnoća mi prože telo pre no što se njegove oči ne smekšaše i on se naže da me poljubi.
   Pošto smo vodili ljubav i pošto je on usnuo, Simona se promeškolji i ja odlučih da je nahranim. Dok sam je dojila, u mislima sam prešla čitavo razdoblje od trenutka kada nas je Majkl pronašao u podnožju stolice lifta. Nije bilo ničega što bih mogla da navedem, a što bi trebalo da izazove i tračak Ričardove ljubomore. Čak je i naš ljubavni život ostao redovan i zadovoljavajući za sve ovo vreme, iako valja priznati da nije bio naročito maštovit od Simoninog rođenja.
   Onaj ludački izraz u Ričardovim očima nastavio je da me proganja i pošto sam završila dojenje Simone. Obećala sam samoj sebi da ću u narednim nedeljama neizostavno provesti više vremena nasamo sa Ričardom.
   

6.
   20. jun 2202.
   Danas sam potvrdila da sam zaista trudna. Majkl je bio oduševljen. Ričard je bio iznenađujuće ravnodušan. Kada sam porazgovarala s njim nasamo, saopštio mi je da gaji pomešana osećanja, budući da je Simona konačno dostigla fazu kada joj više nije potrebna "stalna pažnja". Podsetila sam ga da je, kada smo pre dva meseca razgovarali o drugom detetu, izrazio oduševljen pristanak. Ričard je uzvratio da je ta čežnja za još jednim očinstvom bila snažno uslovljena "očiglednim uzbuđenjem" u to vreme.
   Nova beba treba da dođe na svet sredinom marta. Do tada ćemo dovršiti dečju sobu i imaćemo dovoljno životnog prostora za celu porodicu. Žao mi je što Ričard nije ushićen zbog toga što će ponovo postati otac, ali mi je drago da će Simona sada imati nekoga s kim može da se igra.
   
   15. mart 2203.
   Ketrin Kolin Vejkfild (zvaćemo je Keti) rođena je trinaestog marta u 6.16 ujutro. Bio je to lak porođaj, posle svega četiri sata počev od prvih trudova. Ni u jednom trenutku nisam osetila jači bol. Porodila sam se klečeći i bila u tako dobrom stanju, da sam sama presekla pupčanu vrpcu.
   Keti već puno plače. Ženevjev i Simona bile su slatke, pitome bebice, ali Keti će očigledno biti galamdžija. Ričard je zadovoljan što sam želela da joj dam ime po njegovoj majci. Ponadala sam se da bi on ovog puta mogao biti zainteresovaniji za ulogu oca, ali trenutno je prezauzet radom na svojoj "savršenoj bazi podataka" (ona će uneti pregled sadržaja i obezbediti lak pristup svim našim informacijama) da bi posvetio više pažnje Keti.
   Moja treća kćer težila je tek nešto manje od četiri kilograma prilikom rođenja i bila je dugačka pedeset četiri centimetara. Gotovo je sigurno da Simona nije bila toliko teška u istoj prilici, ali tada još nismo imali tačnu vagu. Boja Ketine kože posve je svetla, zapravo bela, a i kosa joj je mnogo svetlija od tamnocrnih pletenica njena sestre. Oči su joj začudo plave. Znam da za bebe nije neobično da imaju plave oči i da one često primetno potamne tokom prve godine. Ali nikada nisam očekivala da moje dete makar i za tren ima plave oči.
   
   18. maj 2203.
   Teško mi je da poverujem da je Keti stara već dva meseca. Ona je tako zahtevna beba! Do sada je trebalo da je naučim da mi ne grize bradavice, ali mi je teško da je odviknem od toga. Posebno je nezgodna kada je još neko prisutan dok je dojim. Ako samo okrenem glavu da bih se obratila Majklu ili Ričardu, a naročito ako pokušam da odgovorim na neko Simonino pitanje, Keti osvetnički zagrize moje bradavice.
   Ričard je u poslednje vreme izuzetno ćudljiv. Povremeno je u svom uobičajenom sjajnom, ingenioznom izdanju, kada zasmejava Majkla i mene na svoj sveznalački način; njegovo raspoloženje, međutim, može da se promeni u trenu. Jedna jedina naizgled bezazlena opaska u stanju je da ga baci u potištenost ili čak da izazove srdžbu.
   Mislim da je trenutno Ričardov glavni problem dosada. Okončao je svoj projket sa bazom podataka, a još nije započeo neki drugi značajan posao. Neverovatan kompjuter koji je načinio prošle godine sadrži podrutine koje su naše saobraćanje sa crnim ekranom sasvim pojednostavile. Mogao bi da unese raznovrsnost u svoje dane kada bi pokušao da igra aktivniju ulogu u Simoninom razvoju i odgoju, ali to naprosto nije u skladu sa njegovim stilom. Složeni obrasci razvoja koji se očituju kod Simone i koji toliko zaokupljaju Majkla i mene izgleda da na njega ne ostavljaju jači utisak.
   Kada sam bila na početku trudnoće sa Keti, zabrinulo me je Ričardovo očigledno odsustvo zanimanja za decu. Odlučila sam da neposredno napadnem taj problem tako što sam zatražila da mi pomogne u građenju minilaboratorije koja će mi omogućiti da analiziram delove Ketinog genoma iz uzorka moje amniomske tečnosti. Taj projekt je zahtevao složen hemijski postupak, dublji nivo saradnje sa Ramancima od svih koje smo do tada pokušali, kao i stvaranje i kalibraciju veoma tananih medicinskih instrumenata.
   Ričardu se dopao ovaj zadatak. I meni, takođe, jer me je podsetio na dane iz medicinske škole. Radili smo zajedno dvanaest, ponekad i četrnaest časova (ostavljajući Majkla da se stara o Simoni - njih dvoje su, nema sumnje, u ljubavi) sve dok nismo završili posao. Često smo razgovarali o našem radu do u duboko u noć, pa čak i dok smo vodili ljubav.
   Kada su, međutim, dovršene analize genoma našeg budućeg deteta, otkrila sam, na svoje zaprepašćenje, da je Ričard uzbuđeniji zbog činjenice da su oprema i analize u potpunosti opravdale naša stručna očekivanja, no što su ga zainteresovale karakteristike naše druge kćerke. Bila sam začuđena. Kada sam mu saopštila da je unutra devojčica i da nema Daunov ili Vitingemov sindrom, kao i da njene apriorna sklonosti ka raku ne izlaze van okvira prihatljivog raspona, reagovao je kao da se to samo po sebi podrazumevalo. Ali kada sam odala priznanje zbog brzine i tačnosti kojom je sistem izvršio test, Ričard je sinuo od ponosa. Kako je samo drugačiji čovek moj suprug! On se mnogo ugodnije oseća u svetu matematike i inženjeringa nego u društvu sa drugim ljudima.
   Majkl je i sam zapazio Ričardovu uznemirenost u poslednje vreme. On ga je nagovarao da napravi još igračaka za Simonu sličnih sjajnim lutkama koje je izumeo kada sam bila u poodmakloj trudnoći sa Keti. Te lutke su i dalje Simonina najomiljenija zabava. One samostalno šetaju unaokolo, pa čak reaguju na desetinu verbalnih zapovesti. Jedne noći, kada je bio u jednom od svojih plodnih stanja, Ričard je programirao TB-a za opštenje sa lutkama. Simona se bezmalo zacenila od smeha kada je Bard (Majkl istrajava u oslovljavanju Ričardovog Šekspirovog piskavog robota punim imenom) saterao sve tri lutke u ćošak, a zatim ih obasuo spletom ljubavnih soneta.
   Čak ni TB ne uspeva da razvedri Ričarda u poslednje dve nedelje. Slabo spava, što je za njega neobično, i ne pokazuje želju za bilo čim. Naš redovan i raznovrstan seksualni odnos ugasio se, iz čega se vidi da se Ričard odista bori protiv svojih unutrašnjih demona. Pre dva dana izišao je rano ujutru (i u Rami tek što je bilo svanulo - s vremena na vreme naš zemaljski časovnik u skloništu i Ramin časovnik napolju podudare se) i ostao u Njujorku više od deset sati. Kada sam ga upitala šta je radio, odgovorio mi je da je sedeo na zidu i zurio u Cilindrično more. A onda je promenio predmet razgovora.
   Majkl i Ričard su ubeđeni da smo sada sami na našem ostrvu. Ričard je nedavno dva puta ulazio u aviansku jazbinu, u oba maha ostajući na strani okomitog hodnika, podalje od stražarskog tanka. Jednom se čak spustio do drugog vodoravnog prolaza u koji sam svojevremeno skočila, ali nije video nikakav znak života. Između poklopca i prvog odmorišta jazbine oktopauka sada se nalaze dve složene rešetke. U poslednjih četiri meseca Ričard je ponovo elektronski nadzirao područje oko jazbine oktosa; iako priznaje da u njegovim monitorskim podacima može da bude izvesnih dvosmislenosti, on tvrdi da je već na osnovu vizuelnog osmatranja jasno da rešetke nisu otvarane duže vremena.
   Muškarci su sklopili jedrenjak pre nekoliko meseci, a potom su proveli dva sata proveravajući ga na pučini Cilindričnog mora. Simona i ja smo im mahale sa obale. Plašeći se da bi rakovi-bioti mogli da protumače čamac ka "smeće" (kao što su očito uradili sa drugim jedrenjakom - nikada nismo utvrdili šta se dogodilo s njim; nekoliko dana pošto smo izbegli falangu nuklearnih projektila vratili smo se na mesto gde smo ga ostavili, ali od njega nije bilo ni traga), Ričard i Majkl su ga ponovo rastavili i uskladištili ga u našem skloništu.
   Ričard je nekoliko puta spomenuo da bi voleo da otplovi preko mora, prema Jugu, i pokuša da pronađe mesto odakle bi se čovek mogao popeti na pet stotina metara visoku liticu. Naše znanje o Južnom polucilindru Rame veoma je ograničeno. Izuzimajući onih nekoliko dana kada smo organizovali lov na biote sa prvobitnim kosmonautskim timom "Njutna", naše saznanje o tom području svedeno je na grub mozaik sazdan od prvobitnih slika dobijenih posredstvom "Njutnovih" teleskopa. Svakako da bi bilo očaravajuće i uzbudljivo istražiti Jug - možda bismo čak otkrili kud su se deli svi oni oktopauci. No, u ovom trenutku ne možemo sebi to da priuštimo. Naša porodica je u kritičnoj meri zavisna od svakog od troje odraslih - gubitak bilo koga od nas bio bi katastrofalan.
   Verujem da je Majkl O'Tul zadovoljan životom koji smo sami sebi obezbedili na Rami, naročito otkako je Ričardov veliki kompjuter omogućio da toliko podataka bude pristupačno svima nama. Sada imamo pristup svim enciklopedijskim podacima koji su bili uskladišteni u vojnom brodu ekspedicije "Njutn". Majklova tekuća "jedinica proučavanja", kako on naziva svoju organizovanu rekreaciju, jeste istorija umetnosti. Prošlog meseca razgovor mu je bio ispunjen Medičijevima i katoličkim papama renesanse, zajedno sa Mikelanđelom, Rafaelom i drugim velikim slikarima tog razdoblja. Sada je zaokupljen devetnaestim vekom, razdobljem u istoriji umetnosti koje je meni zanimljivije. Nedavno smo se prepirali o "revoluciji impresionista", ali Majkl ne prihvata moju ideju da su impresionisti bili naprosto uzgredan proizvod u otkrivanju fotografije.
   Majkl provodi sate sa Simonom. On je strpljiv, nežan i brižan. Pažljivo je promatrao njen razvoj i pribeležio je glavne prekretnice u svoju elektronsku beležnicu. Trenutno Simona prepoznaje dvadeset jedno od dvadeset šest slova abecede na prvi pogled (zbunjuju je parovi C i S, kao i Y i V i iz nekog razloga ne može da nauči slovo K) i ume da broji do dvadeset kad je u formi. Simona takođe uspešno raspoznaje crteže aviana, oktopauka i četiri najčešća tipa biota. Poznata su joj imena dvanaest apostola, činjenica koja baš ne usrećuje Ričarda. Već smo održali jedan "samit" o duhovnom obrazovanju naših kćeri, a ishod je bio uljudno neslaganje.
   Ostajem još ja. Uglavnom sam srećna, premda ima dana kada me Ričardova uznemirenost, ili Ketino cmizdrenje, ili naprosto apsurdnost našeg čudnog života na ovom tuđinskom svemirskom brodu savlađuju. Stalno sam zaposlena. Planiram najveći deo porodičnih aktivnosti, odlučujem o tome šta i kada jedemo i organizujem dečje dane, uključujući tu i brigu o pelenama. I dalje se stalno pitam kuda idemo, ali me više ne pogađa činjenica da odgovora nema.
   Moja lična intelektualna aktivnost ograničenija je no što bi verovatno bila da to zavisi samo od mene, ali stalno sebi ponavljam da u danu ima toliko i toliko sati. Ričard, Majkl i ja često vodimo žive razgovore, tako da sigurno ne oskudevam u podsticajima. Ali nijedan od njih ne gaji mnogo zanimanja za neke intelektualne oblasti koje su oduvek bile deo mog života. Moja nadarenost za jezike od najranijih dana u školi bila je izvor znatnog ponosa. Pre nekoliko nedelja usnila sam zastrašujući san u kome sam zaboravila da pišem i govorim na bilo kom jeziku osim engleskog. Dve sledeće nedelje provodila sam po dva sata svakog dana ne samo prisećajući se svog voljenog francuskog nego i učeći italijanski i japanski.
   Jednog popodneva prošlog meseca Ričard je na crnom ekranu projektovao autput ramanskog spoljašnjeg teleskopa koji je obuhvatio naše Sunce i još hiljadu obližnjih zvezda u vidokrugu. Sunce je bilo najsjajnije od tih nebeskih tela, ali tek jedva primetno. Ričard je podsetio Majkla i mene da smo već dvanaest triliona kilometara daleko od naše okeanske matične planete.
   Docnije iste večeri gledali smo Kraljicu Eleonoru, jedan od tridesetak filmova koji je "Njutn" nosio zarad razonode kosmonautske posade. Film je labavo zasnovan na uspešnim romanima o Eleonori Akvitanskoj koje je napisao moj otac i snimljen je na mnogim lokacijama koje sam sa ocem posetila kao mlada devojka. Završna scena filma, koja prikazuje godine pre Eleonorine smrti, događa se u L'Abej d'Fontevrou. Sećam se kako sam kao četrnaestogodišnjakinja stajala u opatiji pored svog oca ispred izrezbarenog lika Eleonore dok su mi se ruke tresle od uzduđenja, tako da sam morala da ih stavim u očeve. "Bila si veličanstvena žena", obratila sam se tada duhu te kraljice koja je dominirala istorijom dvanaestog veka u Francuskoj i Engleskoj, "i postavila si primer koji ću slediti. Neću te razočarati."
   Te noći, pošto je Ričard zaspao i dok je Keti privremeno mirovala, ponovo sam u mislima prošla čitav dan i odjedanput se ispunila dubokom žalošću, osećanjem gubitka koji nisam umela sasvim da objasnim. Kontrapunkt slike Sunca koje se gubi u daljini i sopstvenog lika iz tinejdžerskog doba koji izriče smela obećanja kraljici mrtvoj skoro hiljadu godina podsetio me je da je sve što sam ikada znala pre Rame sada završeno. Moje dve nove kćerke nikada neće videti mesta koja su toliko mnogo značila meni i Ženevjev. One nikada neće upoznati miris sveže pokošene trave u proleće, zračeću lepotu cveća, pesmu ptica ili velelepnost punog meseca kada se podiže iz okeana. One nikada neće upoznati planetu Zemlju ili bilo kog od njenih žitelja izuzev ove male i šarolike posade koju će zvati svojom porodicom, jadnjikavog predstavništva bujnog života na blagoslovenoj planeti.
   Te noći nekoliko minuta sam bezglasno plakala, znajući još dok su mi suze navirale na oči da ću do jutra ponovo na licu imati optimistički izraz. Najposle, moglo je da ispadne i mnogo gore. Imamo osnovne stvari: hranu, vodu, zaklon, odeću, dobro zdravlje, druženje i, naravno, ljubav. Ljubav je najvažniji sastojak za sreću bilo čijeg ljudskog života kako na Zemlji tako i na Rami. Ukoliko Simona i Keti od sveta koji smo napustili nauče jedino o ljubavi, i to će biti dovoljno.
   
   

7.
   31. mart 2204.
   Današnji dan bio je neobičan u svakom pogledu. Kao prvo, čim su se svi probudili, objavila sam da ćemo ovaj dan posvetiti sećanju na Eleonoru od Akvitana koja je umrla, ukoliko su istoričari u pravu, a mi ispravno sledili kalendar, tačno pre hiljadu godina. Na moju radost, celokupna porodica podržala je predlog, a Ričard i Majkl odmah su se dobrovoljno ponudili da pomognu u proslavi. Majkl, čiju je jedinicu iz istorije umetnosti sada zamenila druga o kuvanju, ponudio se da pripremi specijalan srednjovekovni obed u čast kraljice. Ričard je odjurio sa TB-om, došapnuvši mi da će se mali robot vratiti kao Henri Plantagenet.
   Ja sam pripremila predavanje za Simonu, predstavivši joj Eleonoru i svet iz dvanaestog veka. Bila je neobično pažljiva i prijemčiva. Čak je i Keti, koja nikad ne sedi mirno više od pet minuta, bila saradnički raspoloženja i nije nas prekidala. Najveći deo jutra igrala se sa svojim bebama-igračkama. Na kraju predavanja Simona me je upitala zbog čega je kraljica Eleonora umrla. Kada sam joj odgovorila da je umrla od starosti, moja trogodišnja kćerka upitala je da li je kraljica Eleonora "otišla u raj".
   "Odakle ti to?" upitala sam Simonu.
   "Od čika Majkla", odgovori ona. "On mi je rekao da dobri ljudi idu u raj kada umru, a loši ljudi odlaze u pakao."
   "Neki ljudi veruju da postoji raj", rekoh posle izvesnog razmišljanja, "drugi veruju u ono što se naziva reinkarnacija, to jest da se ljudi vraćaju i žive ponovo kao druga osoba ili čak neka životinja. Neki ljudi, takođe, veruju da je naše postojanje konačno čudo, sa određenim početkom i krajem koji je označen smrću posebne, jedinstvene osobe." Nasmešila sam se i razbarušila joj kosicu.
   "U šta ti veruješ, mama?" upita tada moja kćerka.
   Osetila sam nešto što je ličilo na paniku. Izrekla sam nekoliko opaski dok sam pokušavala da smislim šta da kažem. Jedan izraz iz moje omiljene poeme T. S. Eliota "da te vodi do neodoljivog pitanja" ljeskao se u mojoj svesti. Na sreću, bila sam spasena.
   "U dobru vas našao, mlade gospe", mali robot TB, odeven u ono što je trebalo da prođe kao srednjevekovna jahačka odežda, stupi u sobu, predstavljajući se Simoni kao Henri Plantagenet, kralj Engleske i muž kraljice Eleonore. Simonino lice se raširi u razdragan osmeh. Keti podiže pogled i razvuče usnice.
   "Kraljica i ja smo izgradili veliko carstvo", reče robot uz obuhvatnu kretnju svojim malim rukama, "koje je na kraju uključivalo celokupnu Englesku, Škotsku, Irsku, Vels i pola od onoga što je danas Francuska." TB je izdeklamovao pripremljeno predavanje gotovo sa slašću, zabavljajući Simonu i Keti namigivanjem i gestikulacijom. A onda je posegao u džep i izvadio minijaturni nož i viljušku, tvrdeći da je on bio taj koji je uveo upotrebu pribora za jelo u "varvarsku Englesku".
   "Ali zbog čega ste kraljicu Eleonoru strpali u zatvor?" upita Simona kada je robot zaćutao. Nasmešila sam se. Ona je zaista pamtila lekcije iz istorije. Glava robota se okrete i pogleda u Ričardovom pravcu. Ričard uzdiže prst, tražeći kratak predah, a zatim odjuri u hodnik. Nije prošlo više od minuta, a TB, alias Henri II, vrati se u prostoriju. Robot priđe Simoni. "Zaljubio sam se u drugu ženu", reče on, "i kraljica Eleonora se naljutila. Da bi poravnala račune sa mnom, okrenula je moje sinove protiv mene..."
   Ričard i ja smo upravo zametnuli blagu prepirku o pravim razlozima zbog kojih je Henri bacio Eleonoru u tamnicu (više puta smo otkrili da je svako od nas učio drugačiju verziju anglo-francuske istorije) kada smo začuli udaljen, ali prepoznatljiv krik. Za tren oka sve petoro smo se našli na površini. Onaj krik se ponovio.
   Podigli smo oči prema nebu iznad nas. Jedan usamljeni avian leteo je u širokoj putanji na pet stotina metara iznad vrhova nebodera. Pohitali smo do bedema pored Cilindričnog mora odakle smo imali bolji pogled. Jednom, dvaput, tri puta veliko stvorenje obletelo je perimetre ostrva. Na kraju svake petlje avian je emitovao po jedan dugi krik. Ričard je mahao rukama i vikao za sve vreme njegovog leta, ali nije bilo nikakvog znaka da nas je ptica opazila.
   Posle otprilike jedan sat deca su počela da pokazuju znake nemira. Dogovorili smo se da ih Majkl odvede u sklonište, a da Ričard i ja ostanemo sve dok postoji i najmanja mogućnost kontakta. Ptica je nastavila da leti po istom obrascu. "Ne misliš li da ona traži nešto?" upitala sam Ričarda.
   "Ne znam", reče on, vičući i mašući prema avianu u trenutku kada je ovaj na svojoj putanji dostigao tačku najbližu nama. Ovog puta promenio je kurs, opisujući dugačke elegantne lukove u svom zavojitom sletanju. Kada je dovoljno prišao, Ričard i ja smo mogli da vidimo sivi somot njegovog trbuha i dva svetla, crvena kruga oko njegovog vrata.
   "To je naš prijatelj", prošaputah Ričardu, prisećajući se vođe aviana koji se saglasio da nas prebace preko Cilindričnog mora pre četiri godine.
   Ali ovaj avian nije bio ono zdravo, snažno stvorenje koje je letelo u središtu formacije onda kada smo bežali iz Njujorka. Ova ptica beše mršava i iznurena, a njen somot prljav i neuredan.
   "Bolestan je", reče Ričard kada je ptica prizemila na oko dvadeset metara od nas.
   Avian je nešto tiho mrmljao i nervozno okretao glavu unaokolo, kao da je očekivao još nekog. Ričard načini jedan korak prema njemu, ali stvorenje izmahnu krilima, lepetnu jedanput i uzmače nekoliko metara. "Šta imamo od hrane", prozbori Ričard tiho, "što je u hemijskom pogledu najsličnije mana-dinji."
   Zavrtela sam glavom. "Nemamo nikakve hrane, izuzev sinoćnje piletine...čekaj", rekoh, prekinuvši samu sebe, "imamo onaj zeleni punč koji deca vole. On podseća na tečnost u središtu mana-dinje."
   Ričard je odjurio pre no što sam završila rečenicu. Tokom deset minuta dok se nije vratio avian i ja smo ćutke zurili jedno u drugo. Pokušala sam da usredsredim svest na prijateljske misli, nadajući se da će moje dobre namere na neki način biti izražene kroz moje oči. U jednom času zaista sam primetila da je avian promenio izraz lica ali, razumljivo, nisam imala pojma šta bi taj drugi izraz mogao da znači.
   Ričard se vratio noseći jednu od naših crnih činija ispunjenu zelenom tečnošću. Položio je zdelu ispred nas i pokazao prstom na nju pošto smo se povukli šest ili osam metara. Avian joj priđe sitnim, kolebljivim koracima, zaustavivši se konačno tačno ispred zdele. Ptica porinu kljun u tečnost, srknu malo, a onda zabaci glavu i proguta. Očigledno da joj je punč odgovarao jer je činija bila prazna za manje od minuta. Kada je završio, uzmače dva koraka, raširi krila do punog raspona i načini okret za pun krug.
   "A sada je na nas red da kažemo 'dobro došao'", rekoh pružajući ruku prema Ričardu. Izveli smo naš kružni okret, kao što smo učinili kada smo rekli zbogom i hvala pre četiri godine i blago se naklonili u avianovom pravcu na kraju te figure.
   I meni i Ričardu se učinilo da se ptica nasmešila, ali smo kasnije spremno priznali da smo to možda samo uobrazili. Avian sa sivim somotom raširi krila, odlepi se od tla i vinu se iznad naših glava u vazduh.
   "Šta misliš, kuda ide?" upitah Ričarda.
   "Na izdisaju je", odgovori on tiho. "Hoće da baci poslednji pogled na svet koji je poznavao."
   
   6. januar 2205.
   Danas mi je rođendan. Četrdeset prvi. Sinoć sam imala jedan od svojih živih snova. Bila sam strašno stara. Kosa mi je bila potpuno seda, a lice grozno izborano. Živela sam u nekom zamku - negde u blizini Loare, nedaleko od Bovoa - sa dve odrasle kćerke (od kojih nijedna nije ličila, u snu, na Simonu, Keti ili Ženevjev) i tri unuka. Svi dečaci bejahu tinejdžeri, fizički zdravi, ali je svaki od njih imao poneku manu. Bili su priglupi, možda čak i retardirani. Sećam se da sam u snu pokušala da im objasnim na koji način molekul hemoglobina prenosi kiseonik iz plućnog sistema do tkiva. Nijedan od njih nije mogao da razume ono što sam im govorila.
   Probudila sam se sva utučena. Bilo je to usred noći i svi ostali članovi porodice počivali su u dubokom snu. Kao što često činim, odšetala sam hodnikom do dečje sobe da proverim da li su devojčice pokrivene lakim ćebadima. Simona jedva da se i pomera noću, ali je Keti, kao i obično, bacakajući se zbacila svoj pokrivač. Pokrila sam je, a zatim sam sela na jednu od stolica.
   Šta me to tišti - pitala sam se. Zbog čega me opsedaju snovi o deci i unucima? Jednog dana protekle nedelje u šali sam spomenula mogućnost da rodim još jedno dete, na šta Ričard, koji opet prolazi kroz jedno od svojih podužih mračnih razdoblja, umalo nije iskočio iz kože. Mislim da mu je još žao što je dopustio da ga nagovorim da imamo Keti. Smesta sam promenila temu, ne želeći da izazovem jednu od njegovih nihilističkih tirada.
   Da li bih doista mogla da poželim još jednu bebu u ovom času? Da li to uopšte ima ikakvog smisla, s obzirom na stanje u kome se nalazimo? Ostavljajući za trenutak po strani moguće razloge lične prirode u korist takve odluke, suočena sam sa moćnim biološkim argumentom u prilog nastavljanja reprodukcije. Ni najveći optimista ne bi mogao očekivati da ćemo ikada u budućnosti ostvariti dodir sa drugim članovima ljudske vrste. Ako smo poslednji u našoj liniji, bilo bi mudro da posvetimo pažnju jednom od temeljnih načela evolucije: maksimum genetskih varijacija proizvodi najvišu verovatnoću opstanka u nesigurnoj okolini.
   Pošto sam se prošle noći potpuno rasanila, moja svest je još dalje razvila spomenuti scenario. Pretpostavimo, rekoh sebi, da Rama stvarno nikuda neće stići, ili barem ne uskoro, i da ćemo provesti ostatak naših života u sadašnjim uslovima. U tom slučaju, po svemu sudeći, Simona i Keti će nadživeti nas troje odraslih. Šta će se dalje dogoditi - pitala sam se. Ukoliko na neki način ne sačuvamo bilo Majklovu ili Ričardovu spermu (pri čemu bi kako biološki tako i sociološki problemi bili ogromni), moje kćerke neće biti u položaju da se reprodukuju. Moglo bi se dogoditi da one stignu u raj ili postignu nirvanu ili se domognu nekog drugog sveta, no ipak će naposletku umreti zajedno sa genima koje nose u sebi.
   Ali uzmimo, nastavih, da rodim sina. U tom slučaju dve devojčice bi imale muškog sadruga i problem produžavanja pokolenja dramatično bi se smanjio.
   Na ovoj tački mog misaonog obrasca jedna istinski luda ideja pade mi na um. Jedno od glavnih područja specijalizacije za vreme mog medicinskog obrazovanja bila je genetika, sa posebnim naglaskom na mane u nasleđivanju. Sećala sam se svog studijskog rada o evropskim kraljevskim porodicama između petnaestog i osamnaestog veka i mnogih "inferiornih" pojedinaca kao proizvoda rasprotranjenog međusobnog ukrštanja. Sin rođen iz moje veze sa Ričardom imao bi iste genetske sastojke kao Simona i Keti. Deci tog sina iz veze sa bilo kojom od naših kćeri, dakle našim unucima, pretio bi visok rizik defektnosti. S druge strane, sin koga bismo rodili Majkl i ja delio bi samo pola svojih gena sa devojčicama i, ukoliko me pamćenje podataka dobro služi, njegovi izdanci sa Simonom ili Keti bili bi neuporedivo manje ugroženi rizikom defektnosti.
   Smesta sam odbacila tu nečuvenu pomisao. Ona, međutim, nije iščezla. Kasnije iste noći, kada je trebalo da budem u dubokom snu, moj um se vratio na nju. A šta ako ponovo ostanem trudna sa Ričardom, zapitala sam se, i dobijem treću devojčicu? Onda će biti neophodno da ponovim celokupan postupak. Već mi je četrdeset jedna godina. Koliko mi je još godina preostalo do početka menopauze, čak i ako je odložim hemijskim sredstvima? Na osnovu dva izvora podataka do sada nema nikakvog dokaza da Ričard uopšte može da napravi dečaka. Mogli bismo da osnujemo laboratoriju koja bi nam omogućila da izvršimo selekciju sperme iz njegovog semena, ali to bi od nas zahtevalo ogroman napor i mesece složenog saobraćanja sa Ramancima. A i tada bi ostalo pitanje očuvanja sperme i isporuke do jajnika.
   Razmatrala sam različite dokazane tehnike izmene prirodnog postupka izbora pola (muškarčeva ishrana, tip i učestalost seksualnog odnosa, određivanje vremena polnog čina s obzirom na ovulaciju i tako dalje) i zaključila da bismo Ričard i ja verovatno imali dobru priliku da prirodno dobijemo dečaka pod uslovom da budemo veoma obazrivi. Ali u pozadini moje svesti opstajala je misao da bi izgledi bili još povoljniji ukoliko bi Majkl bio otac. Najzad, on je imao dva sina (od ukupno troje dece) kao posledicu nasumičnog seksualnog ponašanja. Ma koliko bila sposobna da unapredim verovatnoće sa Ričardom, ista ta tehnika sa Majklom zapravo bi jemčila sina.
   Pre nego što sam ponovo usnula, nakratko sam razmotrila nepraktičnost celokupne zamisli. Potpuno siguran metod veštačkog osemenjavanja (koji bih morala da nadzirem uprkos činjenici da bih bila njegov objekat) tek je trebalo izumeti. Da li bismo bili u stanju da to ostvarimo, u našoj tekućoj situaciji, i zajemčimo kako pol, tako i zdravlje embriona? Čak ni bolnice na Zemlji, sa svim svojim pogodnostima i pomagalima, nisu uvek uspešne. Druga mogućnost bila je seksualni odnos sa Majklom. Iako mi ta pomisao nije bila neprijatna, sociološke implikacije izgledale su toliko krupne da sam potpuno odbacila tu pomisao.
   
   (Šest sati kasnije)
   
   Muškarci su mi priredili iznenađenje specijalnom večerom. Majkl postaje pravi kuvar. Hrana je imala ukus, baš kao što je i reklamirana, govedine a la Velington, iako je izgledala pre kao spanać. Štaviše, Ričard i Majkl poslužili su neku crvenu tečnost koja je predstavljala vino određene kategorije. To nije bilo strašno loše, pa sam ga pila, otkrivajući na sopstveno iznenađenje da tekućina sadrži alkohol, tako da sam se u stvari ošamutila.
   Svi smo, zapravo, bili malko pijani do kraja večere. Devojčice, a posebno Simona, bile su začuđene našim ponašanjem. Dok smo jeli poslasticu u vidu pite od kokosa, Majkl mi je rekao da je 41 "veoma poseban broj". Potom mi je objasnio da je on najveći prost broj kojim započinje dugi kvadratni niz drugih prostih brojeva. Kada sam ga zapitala šta je to kvadratni niz, on se nasmejao i rekao da nema pojma. Napisao je, međutim, niz od četrdeset elemenata o kome je govorio, 41, 43, 47, 53, 61, 71, 83, 97, 113... zaključno sa brojem 1601. Ubeđivao me je da je svaki od tih četrdeset brojeva u nizu prost broj. "Stoga", reče on sa sjajem u očima, "41 mora biti magičan broj".
   Dok sam se slatko smejala, naš kućni genije Ričard bacio je pogled na brojeve, a onda je, posle najviše minuta poigravanja sa svojim kompjuterom, objasnio Majklu i meni zbog čega je taj niz nazvan "kvadratnim". "Druge razlike su konstantne", reče on, pokazujući na jednom primeru šta je hteo da kaže. "Stoga se čitav niz može proizvesti pomoću jednostavne kvadratne jednačine. Uzmimo f(N) = N2 - N + 41", nastavi on, "pri čemu je N bilo koji ceo broj od 0 do 40. Ta funkcija će proizvesti čitav tvoj niz.
   Ili, još bolje", nasmeja se on, "razmotrimo f(N) = N2 - 81N + 1681, pri čemu je N ceo broj koji se kreće između 1 i 80. Ova kvadratna formula započinje od poslednjeg člana tvog niza brojeva, f(l) = 1601, i produžava se kroz niz najpre u opadajućem sledu. Sled se obrće kod f(40) = f(41) = 41, a potom ponovo proizvodi čitav tvoj niz brojeva u rastućem sledu.
   Ričard se nasmešio. Majkl i ja smo samo zurili u njega sa zaprepašćenjem.
   
   13. mart 2205.
   Danas je Ketin drugi rođendan i svi smo bili dobrog raspoloženja, a posebno Ričard. On doista voli svoju malu devojčicu iako ona to iskorišćava na nečuven način. Za rođendan ju je odveo do poklopca na jazbini oktopauka gde su zajednički tresli rešetke. Majkl i ja izrazili smo neslaganje, na šta se Ričard samo nasmejao i namignuo Keti.
   Za večerom Simona je odsvirala kratak klavirski pasaž koji je savladala uz Majklovu pomoć, a Ričard nas je poslužio sasvim pristojnim vinom, ramanskim Šardoneom kako ga je nazvao, i pohovanim lososom. Na Rami pohovani losos izgleda kao kajgana na Zemlji, što je donekle zbunjujuće, ali mi istrajavamo u navici da nazivamo hranu u skladu sa njenim ukusom.
   Osećam se razdragano, premda moram da priznam da sam unekoliko nervozna zbog predstojećeg razgovora sa Ričardom. On je u poslednje vreme veoma napet, uglavnom zbog toga što radi ne na jednom već na dva velika projekta. Ne samo da pravi tečno zamešateljstvo koje po ukusu i sadržini alkohola može da se meri sa najboljim vinima planete Zemlje, već se poduhvatio stvaranja novog kompleta robota zasnovanih na karakterima iz drama Semjuela Beketa, laureata Nobelove nagrade iz dvadesetog veka. Majkl i ja ga već nekoliko godina podstičemo da reinkarnira svoju šekspirovsku trupu, ali ga sećanje na izgubljene prijatelje sprečava u tome. No, novi dramski pisac - novi je izazov. Već je dovršio četiri karaktera iz Svršetka igre. Večeras su se deca slatko smejala kada su se starci "Nag" i "Nel" podigli iz svojih malenih kanti za đubre, vičući "Moj tata! Dovedite mi mog tatu!"
   Čvrsto sam odlučila da Ričardu iznesem zamisao o začinjanju sina sa Majklom. On će, sigurna sam, uvažiti logiku i naučnu opravdanost tog predloga, iako se nikako ne može očekivati da će biti posebno oduševljen idejom. Razume se da Majklu još nisam pomenula ovu zamisao. On, doduše, zna da imam nešto ozbiljno na umu, jer sam ga zamolila da pričuva devojčice po podne dok se Ričard i ja ne vratimo iz Njujorka, sa izleta i razgovora.
   Moja uznemirenost u vezi sa ovim pitanjem verovatno je neopravdana. Ona je nesumnjivo zasnovana na definiciji standardnog ponašanja koje je jednostavno neprimenjljivo u našoj sadašnjoj situaciji. Ričard se u poslednje vreme odlično oseća. Njegova oštroumnost je zadivljujuća. Moglo bi se dogoditi da odapne par zajedljivih strela tokom razgovora, ali kladim se da će na kraju glasati za ideju.
   

8.
   7. maj 2205.
   Ovo je proleće našeg nezadovoljstva. O, Gospode, kakve smo lude mi smrtnici. Ričarde, Ričarde, molim te, vrati se!
   Odakle da počnem? I kako da počnem? Da li smem da jedem breskvu? U istom trenu zbivaju se vizije i vizije tog trena... Majkl i Simona neprekidno ulaze u susednu prostoriju i izlaze iz nje, razgovarajući o Mikelanđelu.
   Otac mi je uvek govorio da svako pravi greške. Zbog čega bi moja trebalo da bude toliko džinovska? Zamisao je imala smisla. Leva strana mog mozga poručivala mi je da je bila logična. Ali duboko u ljudskom biću razum ne odnosi uvek prevagu. Osećanja nisu racionalna. Ljubomora nije autput nekog kompjuterskog programa.
   Bilo je puno upozorenja. Tog prvog popodneva dok smo sedeli pored Cilindričnog mora na našem "izletu" mogla sam po Ričardovim očima da zaključim da problem postoji. Ah, oh, odustani, Nikol, rekla sam sebi.
   Ali on je potom delovao tako razborito. "Naravno", rekao je istog popodneva, "ono što predlažeš jeste ispravna stvar u genetičkom smislu. Poći ću sa tobom da kažemo Majklu. Hajde da to obavimo što brže možemo, nadajući se da će jedno suočavanje biti sve što je neophodno."
   U tom času osećala sam se obodreno. Ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da bi Majkl mogao da predstavlja prepreku. "Bio bi to greh", rekao je on te večeri, pošto su devojčice otišle na spavanje. Odgovorio je to istog trena kada je shvatio šta mu se predlaže.
   Ričard je prešao u napad, dokazujući kako je čitava predstava o grehu jedan anahronizam čak i na Zemlji i da je on, Majkl, naprosto šašav. "Da li stvarno želiš da to učinim?" upitao je Majkl Ričarda pri kraju razgovora.
   "Ne", odgovori Ričard posle kraćeg oklevanja, "ali jasno je da je to u korist naše dece." Trebalo je da obratim više pažnje na to "ne".
   Ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da moj plan možda neće uspeti. Veoma brižljivo sam pratila ciklus svoje ovulacije. Kada je proračunata noć konačno stigla, obavestila sam Ričarda o tome i on se iskrao iz skloništa i krenuo u jednu od svojih dugih šetnji po Rami. Majkl je bio nervozan u stalnoj borbi sa svojim osećanjem krivice, no čak ni u najcrnjem scenariju nisam mogla da zamislim da bi se moglo dogoditi da on ne bude u stanju da ima odnos sa mnom.
   Kada smo se svukli (u mraku, kako Majklu ne bi bilo nelagodno) i legli jedno pored drugog na madrac, otkrila sam da mu je telo kruto i napeto. Poljubila sam ga u čelo i obraze. Zatim sam pokušala da ga opustim trljajući mu leđa i vrat. Posle nekih trideset minuta dirkanja (pri čemu se ništa od toga nije moglo smatrati seksualnom predigrom) privila sam svoje telo uz njega na izazovan način. Bilo je očigledno da imamo problem. Njegov penis i dalje je bio potpuno mrtav.
   Nisam znala šta da uradim. Moja prva pomisao, naravno sasvim iracionalna, bila je da mu naprosto nisam privlačna. Osetila sam se užasno, kao da me je neko ošamario. Sva moja potisnuta osećanja vlastite neprikladnosti izbila su na površinu i u meni uskrsnu iznenađujuća srdžba. Srećom, nisam ništa rekla (nijedno od nas nije prozborilo za sve vreme), a Majkl nije mogao da mi vidi lice u mraku. Jezik mog tela, međutim, izvesno je izražavao razočarenje.
   "Žao mi je", reče on blago.
   "Sve je u redu", odgovorih, nastojeći da delujem ravnodušno.
   Pridigla sam se na lakat i stala drugom rukom da mu milujem čelo. Produžila sam ovu laku masažu, puštajući da mi prsti nežno putuju preko njegovog lica, vrata i ramena. Majkl je bio potpuno pasivan. Ležao je na leđima bez ijednog pokreta i uglavnom držao oči zaklopljene. Iako sam sigurna da mu je milovanje prijalo, niti je šta rekao, niti mu se oteo bilo kakav izraz zadovljstva. Do tog časa već sam bila krajnje zabrinuta. Uhvatila sam sebe u želji da Majkl mene miluje, da meni kaže da sam u redu.
   Na kraju sam prevalila deo svog tela preko njegovog. Pustila sam da mi se grudi nežno spuste na njegov torzo, dok sam desnom rukom šašoljila malje na njegovim prsima. Nagnula sam se da ga poljubim u usta, nameravajući da ga levom rukom pobudim još gdegod, ali on se naglo odmače, a zatim i sede.
   "Ne mogu to da uradim", reče Majkl, odmahujući glavom.
   "Zašto?" upitah tiho. Telo mi je ležalo u glupom položaju iza njega.
   "Grešno je", odgovori on sa velikom ozbiljnošću.
   U narednih nekoliko minuta više puta sam pokušala da zametnem razgovor, ali Majkl nije bio voljan da ga prihvati. Najzad, budući da više ništa nisam mogla da učinim, ćutke sam se odenula u mraku. Majkl je jedva uspeo da izusti "laku noć" dok sam odlazila.
   Nisam se smesta vratila u svoju sobu. Kada sam se našla u hodniku, shvatila sam da još nisam spremna da se suočim sa Ričardom. Naslonila sam se na zid, boreći se protiv moćnih osećanja koja su me preplavljivala. Kako sam mogla da pretpostavim da će sve ići glatko? I šta sada da kažem Ričardu?
   Po zvuku Ričardovog disanja znala sam da nije spavao kada sam ušla u sobu. Da sam imala više hrabrosti, mogla sam odmah da mu kažem šta se dogodilo sa Majklom. No bilo je lakše odložiti to za izvesno vreme. Ispostavilo se da je to bila ozbiljna greška.
   U sledeća dva dana vladala je napetost. Niko nije spominjao ono što je Ričard u jednom času nazvao "događajem oplođavanja". Muškarci su nastojali da se ponašaju normalno. Druge večeri posle obeda nagovorila sam Ričarda da prošetamo dok Majkl smesti devojčice u krevet.
   Ričard je objašnjavao hemiju postupka fermentacije svog novog vina dok smo stajali na bedemima sa kojih se pružao pogled na Cilindrično more. U jednom času sam ga prekinula i uhvatila ga za ruku. "Ričarde", rekoh, očiju uprtih u njegove, očiju koje su tragale za ljubavlju i razumevanjem, "ovo je veoma teško..." Glas mi je zamro.
   "Šta je, Niki?" upita on sa usiljenim osmehom na licu.
   "Pa", odgovorih, "u pitanju je Majkl. Vidiš", spetljala sam se, "ništa se, u stvari, nije dogodilo...On nije mogao..."
   Ričard me je dugo netremično posmatrao. "Hoćeš li da kažeš da je impotentan?" upita on.
   Isprva sam klimnula, a onda ga potpuno zbunih tako što sam zavrtela glavom. "Verovatno ne, uistinu", promucah, "ali je tako ispalo one noći sa mnom. Mislim da je prenapet, ili se oseća krivim, ili je možda proteklo mnogo..." Zastala sam, shvativši da previše pričam.
   Ričardov pogled bludio je preko mora; samo je ćutao, činilo se čitavu večnost. "Nameravaš li da ponovo pokušaš?" upita on naposletku potpuno bezizražajnim glasom. Nije se okrenuo ni da me pogleda.
   "Ne... ne znam", odgovorih. Stisla sam mu ruku. Taman sam se spremala da kažem još nešto, da ga zapitam da li je u stanju da podnese još jedan pokušaj, kad se on odjednom udalji od mene. "Obavesti me kad odlučiš", reče suvim glasom.
   Nedelju ili dve bila sam ubeđena da ću se odreći celokupne zamisli. Sporo, veoma sporo, privid vedrine vratio se u našu malu porodicu. Noć posle okončanja mog menstrualnog razdoblja Ričard i ja smo dvaput vodili ljubav, i to prvi put u godinu dana. Delovao je izuzetno zadovoljno i bio je vrlo razgovorljiv dok smo ležali zagrljeni posle drugog seksualnog čina.
   "Moram da kažem da sam jedno vreme tamo bio vrlo zabrinut", rekao je. "Pomisao da upražnjavaš seks sa Majklom, makar to bilo iz pretpostavljenih logičnih razloga, izluđivala me je. Znam da, racionalno gledano, to nema smisla, ali sam se strašno uplašio da bi to moglo da ti se svidi... razumeš li?... i da bi na neki način naš odnos mogao da bude ugrožen."
   Ričard je očigledno podrazumevao da više nemam nameru da ostanem trudna sa Majklovim detetom. Nisam mu protivrečila, jer sam u tom času i sama bila zadovoljna postojećim stanjem. Nekoliko dana kasnije, međutim, kada sam u svojim knjigama potražila poglavlja o impotenciji, shvatila sam da sam i dalje odlučna da izguram svoj plan.
   Tokom nedelje pre očekivane ovulacije Ričard je bio zauzet pripremanjem svog vina (i možda češćim degustacijama no što je to bilo neophodno - više no jednom pojavio se nakresan pre večere) i pravljenjem malih robota na osnovu Beketovih karaktera. Moja pažnja bila je usredotočena na impotenciju. Moj kurikulum u medicinskoj školi praktično je zaobilazio taj predmet. A budući da je moje seksualno iskustvo bilo srazmerno ograničeno, nikada ranije nisam bila suočena s tim problemom. Sa iznenađenjem sam otkrila da je impotencija vrlo uobičajena bolest, prevashodno psihološkog porekla, ali veoma često praćena pogoršanjem fizičkog stanja, kao i da postoje mnogi valjano razrađeni obrasci postupaka lečenja, pri čemu su svi kao zajednički imenitelj imali umanjenje "izvođačke strepnje" kod muškarca.
   Jednog jutra Ričard me je zatekao kako pripremam mokraću za proveru ovulacije. Nije ništa rekao, ali po njegovom licu mogla sam da zaključim da je bio povređen i razočaran. Htela sam da ga primirim, ali s obzirom na to da su i deca bila u sobi, uplašila sam se da bi moglo da dođe do neprijatne scene.
   Nisam saopštila Majklu da se spremam za drugi pokušaj. Smatrala sam da će ona strepnja biti umanjena ukoliko on ne bude imao vremena da razmišlja o tome. Malo je nedostajalo da moj plan upali. Otišla sam sa Majklom u njegovu sobu, odmah pošto smo decu otpratili na spavanje, i tek kada smo počeli da se svlačimo, objasnila sam mu šta treba da usledi. On je uprkos slabašnim protestima doživeo početak erekcije. Brzo sam reagovala da je podržim. Uverena sam da bismo tada imali uspešan odnos da Keti nije počela da vrišti "Mama, mama" baš kada smo bili spremni da započnemo čin.
   Razume se da sam ostavila Majkla i odjurila niz hodnik do dečije sobe. Ričard je već bio tamo. Držao je Keti u naručju. Simona je sedela na svom madracu, trljajući oči. Sve troje je piljilo u moje nago telo u dovratku. "Imala sam užasan san", reče Keti, privijajući se uz Ričarda. "Jedan oktopauk me je proždirao."
   Stupila sam u sobu. "Osećaš li se sada bolje?" upitala sam, pružajući ruke prema njoj. Ričard ju je i dalje držao, a ona nije učinila ni najmanji napor da mi se približi. Posle par nelagodnih trenutaka prišla sam Simoni i prebacila joj ruku preko ramena.
   "Gde je tvoja pidžama, mama?" upita me moja četvorogodišnjakinja. Ričard i ja smo gotovo redovno spavali u ramanskim verzijama pidžama. Devojčice su se sasvim svikle na moje nago telo - nas tri tuširamo se zajedno bezmalo svaki dan - ali noću, kada bih dolazila u dečiju sobu, skoro uvek sam imala pidžamu na sebi.
   Spremala sam se da dam Simoni nekakav bezazlen odgovor, kada sam opazila da i Ričard upitno zuri u mene. Njegove oči odavale su nesumnjivo neprijateljstvo. "Mogu sam da se pobrinem za stvari ovde", reče on grubo. "Zašto ne odeš da završiš ono što si započela?"
   Vratila sam se Majklu sa namerom da još jednom pokušamo odnos i ostvarimo začeće. Bila je to rđava odluka. Izvela sam jalov pokušaj da pobudim Majkla, ali posle par minuta on mi je jednostavno odgurnuo ruku. "Beskorisno je", reče. "Uskoro punim šezdeset tri godine, a nisam imao odnos pet godina. Nikada ne masturbiram i svesno izbegavam da razmišljam o seksu. Ona pređašnja erekcija bila je tek kratkotrajan srećan obrt." Ćutao je skoro minut. "Žao mi je, Nikol", dodade, "ali nema nade."
   Ćutke smo ležali jedno pored drugog nekoliko minuta. Odevala sam se i pripremala da odem, kada sam opazila da je Majkl upao u ritmički obrazac disanja koji prethodi snu. Odjednom sam se setila da sam pročitala kako muškarci sa psihološkom impotencijom često imaju erekciju za vreme sna i moj um je smesta skovao jedan drugi ludi plan. Legla sam pokraj Majkla i pričekala nekoliko minuta dok nisam bila sigurna da je u dubokom snu.
   Najpre sam ga veoma blago prodrmala dole. Bila sam ushićena kada je vrlo brzo reagovao. Posle izvesnog vremena pojačala sam snagu masaže, ali sam pritom bila veoma obazriva da ga ne probudim. Čim je postalo očigledno da je spreman, pripremila sam se i popela se na njega. Svega nekoliko trenutaka me je delilo od uspostavljanja odnosa kada sam ga odviše grubo stisnula, od čega se on probudio. Pokušala sam da nastavim, ali sam ga u žurbi izgleda povredila, jer je zastenjao i pogledao me divljim, zapanjenim očima. U roku od nekoliko sekundi njegova erekcija je iščezla.
   Prevalila sam se na leđa i ispustila dubok uzdah. Bilo je to strašno razočaranje. Majkl je počeo da mi postavlja pitanja, ali ja sam bila previše izbezumljena da bih mu odgovarala. Suze mi grunuše na oči. Obukla sam se u žurbi, nežno poljubila Majkla u čelo i oteturala u hodnik. Tamo sam stajala narednih pet minuta pre no što sam skupila snagu da se vratim Ričardu.
   Moj suprug je još radio. Klečao je pored Pozoa, iz drame Čekajući Godoa. Mali robot se nalazio usred svog dugog, nepovezanog govora o beskorisnosti svega. U prvi mah Ričard me je prenebregavao. A onda se, pošto je ućutkao Pozoa, okrenuo. "Misliš li da je bilo dovoljno dugo?" upita sarkatično.
   "I dalje ne ide", odgovorih bezvoljno. "Nagađam..."
   "Poštedi me tog sranja", povika iznenada ljutito Ričard. "Toliko glup nisam. Očekuješ li da ti poverujem kada kažeš da si provela dva sata gola s njim i da se ništa nije desilo? Znam ja vas žene. Misliš li..."
   Ne sećam se ostalog što je rekao. Sećam se, međutim, straha koji me je obuzeo kada je krenuo prema meni s očima punim besa. Pomislila sam da će me udariti, te sam podigla ruke da se zaštitim. Suze mi nahrupiše na oči i potekoše niz obraze. Ričard me je psovao, pa me je čak nazvao rasisitičkim đubretom. Bio je lud. Kada je u besu podigao ruku, iskočila sam iz sobe i pojurila niz hodnik prema stepenicama koje su vodile u Njujork. Umalo nisam pregazila Keti koju je vika probudila i koja je zaprepašćena stajala na vratima dečje sobe.
   Na Rami je bilo svetla. Hodala sam unaokolo, plačući na mahove, više od jednog sata. Bila sam besna na Ričarda, ali takođe duboko nesrećna zbog sebe same. U svojoj razjarenosti Ričard je rekao da sam "opsednuta" tom svojom idejom, a da je ona samo "pametan izgovor" za seksualni odnos sa Majklom, kako bih mogla da postanem "kraljica košnice". Nisam odgovorila ni na jednu od njegovih besmislica. Da li je u njegovim optužbama bilo makar i traga istine? Da li je i delić uzbuđenja koje sam osećala prema projektu bio izraz želje da imam seks sa Majklom?
   Ubedila sam sebe da su sve moje pobude bile "ispravne", pa ma šta to značilo, ali da sam bila neverovatno glupa u pogledu celokupne rabote od samog početka. Trebalo je da znam da je ono što sam predlagala nemoguće. Jasno je da sam morala, odmah pošto sam videla prvu Ričardovu reakciju (odnosno, Majklovu), smesta da napustim zamisao. Možda je u izvesnom smislu Ričard i bio u pravu. Možda i jesam tvrdoglava, pa čak i opsednuta idejom da obezbedim maksimum genetskih varijacija za naše potomke. Ali mi se ni u kom slučaju ne može prigovoriti da sam skovala čitav plan samo da bih spavala sa Majklom.
   Kada sam se vratila, u našoj sobi vladao je mrak. Presvukla sam se u pidžamu i klonula iscrpljena na svoj madrac. Posle nekoliko sekundi Ričard se obrnuo prema meni, vatreno me zagrlio i rekao: "Moja draga Nikol, toliko mi je žao. Molim te, oprosti mi."
   Od tada nisam čula njegov glas. Prošlo je već šest dana otkako je otišao. Spavala sam kao zaklana te noći, nesvesna da Ričard pakuje svoje stvari i ostavlja mi poruku. U sedam sati ujutru oglasio se alarm. Crni ekran je ispunjavala poruka. U naslovu je stajalo "Isključivo za Nikol d'Žarden" - pritisni K kada budeš želela da je pročitaš". Deca još nisu bila budna, pa sam pritisnula dugme K na tastaturi.
   "Najdraža Nikol", glasio je početak, "ovo je najteže pismo koje sam ikada napisao u svom životu. Privremeno napuštam tebe i porodicu. Znam da će to usloviti znatne teškoće za tebe, Majkla i devojčice, ali, veruj mi, to je jedini način. Posle prošle noći jasno mi je da drugog rešenja nema.
   Moja draga, volim te svim svojim srcem i kada mi mozak nadvlada osećanja znam da je ono što pokušavaš da učiniš u najboljem interesu za porodicu. Osećam se užasno zbog optužbi koje sam sinoć izneo. Osećam se još gore zbog reči kojima sam te obasuo, a posebno zbog rasisističkih epiteta i čestog korišćenja reči 'kučka'. Nadam se da ćeš moći da mi oprostiš, iako nisam siguran da ću ja sebi oprostiti i da ćeš se sećati moje ljubavi prema tebi, a ne mog ludačkog neobuzdanog besa.
   Ljubomora je užasna stvar. Reći da se 'ona ruga mesu kojim se hrani' obično je ublažavanje činjenice. Ljubomora je potpuno proždiruća, sasvim iracionalna i apsolutno izmoždujuća. Najdivniji ljudi na svetu nisu ništa drugo do razbesnele životinje kada upadnu u klopku ljubomore.
   Nikol, draga. Nisam ti prošle godine ispričao celu istinu o završetku mog braka sa Sarom. Mesecima sam podozrevao da se viđa sa drugim muškarcima za onih noći koje je provodila u Londonu. Bilo je mnogo rečitih znakova... njeno neujednačeno zanimanje za seks, nova odeća koju nikada nije nosila u mom društvu, iznenadna očaranost novim položajima ili različitim tehnikama seksa, telefonski razgovori sa meni nepoznatim sabesednikom na drugom kraju žice - ali ja sam je voleo tako ludo i bio toliko uveren da će naš brak propasti ako joj se suprostavim, da ništa nisam preduzeo sve dok nisam izludeo od ljubomore.
   U stvari, dok bih ležao u svom krevetu u Kembridžu i zamišljao Saru u seksualnom odnosu sa drugim muškarcem, moja ljubomora bi postajala toliko jaka da nisam uspevao da zaspim sve dok ne bih Saru zamislio mrtvu. Kada me je gospodin Sinkler nazvao one noći i kad sam shvatio da više nisam u stanju da se pretvaram kako mi je Sara verna, krenuo sam u London sa izraženom namerom da ubijem i Saru i njenog ljubavnika.
   Srećom, nisam imao revolver, a bes koji me je obuzeo kada sam ih video zajedno učinio je da zaboravim na nož u levom džepu mantila. No, izvesno je da bih ih ubio da metež koji je nastao nije alarmirao komšiluk koji me je sprečio u tome.
   Možda se pitaš kakve sve to veze ima sa tobom. Pa, vidiš, ljubavi, svako od nas razvija konačne obrasce ponašanja u svom životu. Moj obrazac ludačke ljubomore već je bio prisutan pre no što sam tebe sreo. Za vreme onde dve prilike kada si otišla da budeš intimna sa Majklom nisam bio u stanju da sprečim povratak sećanja na Saru. Ja znam da ti nisi Sara i da me ne varaš, ali, ipak, moja osećanja su se vratila u istovetnom ludačkom obrascu. U jednom veoma čudnom smislu, upravo zbog toga što je ideja o tebi kao nevernici toliko nemoguće nepojmljiva, osećam se gore, još uplašenije, kada si ti sa Majklom nego što sam se osećao kada je Sara bila sa Hju Sinklerom ili nekim drugim od svojih glumaca-prijatelja.
   Nadam se da nešto od svega ovoga ima smisla. Odlazim zato što ne mogu da kontrolišem svoju ljubomoru, iako i sam uviđam da je iracionalna. Ne želim da postanem kao moj otac koji je u piću utapao svoju nesreću i uništavao živote ljudi oko sebe. Predosećam da ćeš, na ovaj ili onaj način, ostvariti svoj plan, pa mi više odgovara da te poštedim svog lošeg ponašanja za vreme tog postupka.
   Očekujem da se uskoro vratim, osim ako se ne suočim sa nekom nepredvidljvom opasnošću na svom istraživanju, ali ne znam tačno kada. Potrebno mi je vreme da rana zaceli kako bih ponovo mogao da budem pouzdan činilac naše porodice. Reci devojčicama da sam otišao na put. Budi posebno pažljiva prema Keti - njoj ću najviše nedostajati.
   Volim te, Nikol. Znam da će ti biti teško da shvatiš zbog čega odlazim, ali, molim te, pokušaj. Ričard"
   
   13. maj 2205.
   Danas sam provela pet sati na površini Njujorka tragajući za Ričardom. Obišla sam jame, obe rešetke, sva tri trga. Išpartala sam grad po perimetrima idući duž bedema. Drmusala sam rešetku na jazbini oktopauka i nakratko se spustila na teritoriju aviana. Svuda sam izvikivala njegovo ime. Setila sam se da me je Ričard pre pet godina pronašao zahvaljujući navigacionom sigalizatoru smeštenom u njegovom šekspirovskom robotu - princu Halu. Mogla bih danas da upotrebim jedan signalizator.
   Od Ričarda nigde ni traga. Verujem da je napustio ostrvo. Ričard je bio izvanredan plivač - sposoban da lako dopre do severnog polucilindra - ali treba imati u vidu ona čudna stvorenja koja su naseljavala Cilindrično more. Da li su ga pustila da prođe?
   Vrati se, Ričarde. Nedostaješ mi. Volim te.
   On je očito planirao da ode na nekoliko dana. Vremenski je podesio i sredio katalog komuniciranja sa Ramancima kako bi meni i Majklu maksimalno olakšao posao. Poneo je sa sobom naš najveći ranac i svog najboljeg prijatelja, TB-a, ali je ostavio sve Beketove robote. Naši porodični obedi su muka živa od kada je Ričard otišao. Keti je gotovo uvek ljuta. Ona želi da zna kada će tata da joj se vrati i zbog čega ga nema tako dugo. Majkl i Simona ćutke podnose svoju žalost. Njihova veza nastavlja da se produbljuje - čini se da su u stanju sasvim lepo da uteše jedno drugo. Što se mene tiče, pokušala sam da poklonim više pažnje Keti - ali ja nisam zamena za njenog voljenog taticu.
   Noći su grozne. Ne spavam. Stalno sam iznova prebirala po svim svojim odnosima sa Ričardom u poslednja dva meseca, oživljavajući sve svoje greške. Pismo koje je ostavio pre odlaska otkrilo je mnogo toga. Nikada mi ne bi palo na pamet da bi teškoće koje je doživeo sa Sarom mogle imati i najmanji odraz na njegov brak sa mnom, ali sada mi je jasno šta je mislio kada je govorio o onim obrascima.
   I u mom emocionalnom životu postoje obrasci. Smrt moje majke kada mi je bilo samo deset godina naučila me je strahu od napuštenosti. Strah od gubitka jake veze uticao je da prisnost i poverenje postanu teško dostižni ciljevi za mene. Posle majke izgubila sam najpre Ženevjev, pa oca i sada, barem privremeno, Ričarda. Svaki put kada taj obrazac vaskrsne, sve himere moje prošlosti bivaju oživljene. Kada sam pre dve noći plakala u snu, shvatila sam da mi ne nedostaje samo Ričard, već i majka, Ženevjev i moj divni otac. Ponovo sam preživljavala svaki od tih gubitaka. Stoga mi je jasno na koji je način moje izbivanje sa Majklom moglo da prizove Ričardova bolna sećanja na Saru.
   Proces učenja nikada ne prestaje. Evo mene, gde u četrdeset i drugoj godini otkrivam jedno lice istine o ljudskim odnosima. Očigledno je da sam duboko ranila Ričarda. Uopšte nije važno to što nije bilo logičke osnove za Ričardovu zabrinutost da bi moje spavanje sa Majklom moglo da dovede do emocionalnog udaljavanja od njega. Logika tu nema primenu. Zapažanja i osećanja jesu jedino što tu važi.
   Bila sam zaboravila kako usamljenost može da bude razorna. Ričard i ja smo proveli zajedno pet godina. Možda on i ne poseduje sve osobine mog princa iz bajke, ali je zato bio divan sadrug i, van svake sumnje, najpametnije ljudsko biće koje sam ikada upoznala. Nemerljiva bi tragedija bila ako se nikad ne bi vratio. Srce me boli kada pomislim, makar i na tren, da sam ga onda poslednji put videla.
   Noću, kada se osećam najusamljenija, često čitam poeziju. Bodler i Eliot bili su moji najomiljeniji pesnici još od univerzitetskih dana, ali sam nekoliko poslednjih noći pronašla utehu kod Benite Garsije. Za vreme dok je bila kadet u Svemirskoj akademiji u Koloradu, njena divlja strast za životom prouzrokovala joj je puno bola. Bacila se sa istom žestinom na proučavanje kosmonautike i u naručja muškaraca koji su je okružavali. Kada su Benitu pozvali pred kadetsku disciplinsku komisiju ne zbog prekršaja već zbog seksualne nesputanosti, ona je shvatila koliko su muškarci šizofrenični kada je seks posredi.
   Većina književnih kritičara više vrednuje njenu prvu zbirku poezije, Snovi meksikanske devojke, koja joj je donela ugled još kao tinejdžerki, nego mudriju, manje liričnu knjigu pesama koju je objavila za vreme poslednje godine na Akademiji. Sada, kada je Ričard otišao, a moj um se bori da razume sve što se događalo tokom poslednjih nekoliko meseci, Benitine pesme pozne adolescentske zapitanosti pomeraju strune u meni. Njena staza do zrelosti bila je krajnje mukotrpna. Premda joj je stih ostao bremenit slikama, Benita više nije Poliana koja šeta među ruševinama Aksmala. Večeras sam nekoliko puta pročitala jednu od njenih univerzitetskih pesama koju posebno volim.
   
   Moja odeća prosvetljava mi sobu,
   poput pustinjskog cveća posle kiše.
   Dolaziš večeras, moja najnovija ljubavi,
   ali koju mene želiš ti da vidiš?
   Beli pasteli su najbolji za knjige,
   moje plave i zelene, i večernja šminka,
   kao prijateljica, ili čak buduća žena.
   Ali ako je seks ono što imaš na umu,
   onda crveno ili crno i osenčene oči,
   postaju kurva koja moram biti.
   
   Snovi mog detinjstva ne behu ovakvi,
   moj princ je dolazio samo za poljubac,
   a potom me odnosio dalje od bola.
   Zašto ne mogu još jednom da ga vidim?
   Maske me vređaju, dečače, kolega,
   nosim svoju odeću bez mnogo radosti.
   Cena koju plaćam što te držim za ruku
   umanjuje me baš kao što si naumio.
   

9.
   14. decembar 2205.
   Pretpostavljam da bi trebalo da proslavim, ali osećam da sam odnela Pirovu pobedu. Konačno nosim Majklovo dete. Ali po koju cenu! Još nismo ništa saznali o Ričardu, a bojim se da bi i Majkl mogao da se otuđi od mene.
   Majkl i ja smo svako za svoj račun preuzeli potpunu odgovornost zbog Ričardovog odlaska. Ja sam se borila sa svojim osećanjem krivice što sam bolje umela, uviđajući da ću morati da se lišim uloge bilo kakve značajne majke devojčicama. Majkl je, s druge strane, reagovao na Ričardov čin i vlastito osećanje krivice tako što se predao religijskom zanosu. On i dalje čita Bibliju barem dva puta dnevno. Moli se pre i posle svakog obroka i često izvrdava sudelovanje u porodičnim aktivnostima kako bi mogao da "komunicira" sa Bogom. Reč "okajavanje" trenutno zauzima veoma značajno mesto u njegovom rečniku.
   I Simonu je zarazio svojim nanovo rođenim oduševljenjem za hrišćanstvo. Moje blago protivljenje nije urodilo nikakvim plodom. Ona voli priču o Isusu, bez obzira na to što ima tek maglovitu predstavu o čemu je zapravo reč. Čuda posebno očaravaju Simonu. Kao i većina dece, ona nema nikakvih teškoća da se liši neverice. Njen um nikada ne pita "kako" kada Isus hoda po vodi ili pretvara vodu u vino.
   Moje opaske nisu sasvim poštene. Verovatno sam ljubomorna zbog dosluha koji postoji između Majkla i Simone. Kao njena majka trebalo bi da budem ushićena što se tako dobro uklapaju. Oni barem imaju jedno drugo. Ma koliko se trudile, sirota Keti i ja ostajemo nesposobne da ostvarimo tako duboku vezu.
   Deo teškoća proizlazi iz činjenice da smo i Keti i ja krajnje tvrdoglave. Iako je svega dve i po godine stara, već želi da kontroliše svoj život. Uzmimo nešto jednostavno za primer, kao što je planiran redosled aktivnosti za određeni dan. Još od prvih dana na Rami pravila sam dnevni raspored delatnosti za svakog od nas. Niko se oko toga sa mnom nije preganjao, pa čak ni Ričard. Majkl i Simona uvek prihvataju, bez obzira na to šta predložim... dok god ima dovoljno slobodnog vremena.
   Sa Keti je, međutim, druga priča. Ako ja zakažem šetnju po površini Njujorka pre učenja abecede, ona hoće da izmeni redosled. Ako planiram piletinu za ručak, ona traži svinjetinu ili govedinu. Gotovo svako jutro započinjemo svađom oko aktivnosti za taj dan. Kada joj se ne dopada moja odluka, Keti se ozlovolji, naduri ili vapije za svojim "tatom". Istinski me zaboli kada počne da doziva Ričarda.
   Majkl veli da treba da se povinujem njenim željama. On tvrdi da je to samo jedna razvojna faza. Ali kada istaknem da ni Ženevjev ni Simona nisu nikada bile kao Keti, on se samo nasmeši i slegne ramenima.
   Majkl i ja se ne slažemo uvek oko tehnike roditeljskog vaspitanja. Vodili smo nekoliko zanimljivih razgovora o porodičnom životu u našim osobenim okolnostima. Pri kraju jednog od tih razgovora bila sam pomalo pogođena Majklovom tvrdnjom da sam previše "stroga" prema devojčicama, te sam odlučila da potegnem pitanje religije. Zapitala sam Majkla zbog čega je toliko važno da Simona nauči sve pojedinosti iz Isusovog života.
   "Neko treba da produži tradiciju", reče on neodređeno.
   "Ti, dakle, veruješ da će biti prilike da se tradicija produži, da nećemo zauvek ploviti po svemiru i umreti jedno za drugim u ovoj užasavajućoj osami."
   "Verujem da Gospod ima plan za sva ljudska bića", odgovori on.
   "Ali kakav je njegov plan za nas?" upitah.
   "Ne znamo", uzvrati Majkl. "Baš kao što ne znaju ni one milijarde ljudi na Zemlji. Proces življenja je traganje za Njegovim planom."
   Zavrtela sam glavom, a Majkl je nastavio. "Vidiš, Nikol, nama bi trebalo da bude mnogo lakše. Mi imamo daleko manje ometanja i skretanja pažnje. Za nas nema izgovora da ne ostanemo blizu Boga. Zbog toga teško sebi mogu da oprostim svoje pređašnje dangubljenje u izučavanju hrane i istorije umetnosti. Na Rami ljudska bića moraju da učine dodatni napor da ispune svoje vreme nečim drugim osim molitvom i pobožnim ponašanjem."
   Priznajem da me njegovo uverenje povremeno ozlojeđuje. U našim sadašnjim okolnostima čini mi se da Isusuov život nema više značenje od života Atile ili bilo kog drugog ljudskog bića koje je ikada živelo na toj planeti udaljenoj dve svetlosne godine. Mi više nismo deo ljudske rase. Mi smo ili osuđeni na propast, ili smo početak onoga što će u suštini biti nova vrsta. Da li je Isus umro i za sve naše grehe, za one među nama koji više nikada neće videti Zemlju.
   Da Majkl nije bio katolik i da nije od rođenja bio programiran u duhu prokreacije, nikada ne bih uspela da ga ubedim da začne dete. Imao je na stotine razloga protiv toga. Ali na kraju, možda i zbog toga što sam svojim upornim pokušajima da ga ubedim remetila njegova noćna predavanja bogougodnim mislima, on je popustio. Upozorio me je da postoji visoka verovatnoća "da to nikada neće uspeti" i da on "neće preuzeti nikakvu odgovornost" za moja osećanja osujećenosti.
   Bila su nam potrebna tri meseca da proizvedemo embrion. Za vreme prva dva ovulaciona ciklusa nisam bila u stanju da ga pobudim. Pokušala sam smehom, telesnom masažom, muzikom, hranom - svim i svačim što se spominjalo u bilo kom članku o impotenciji. Njegovo osećanje krivice i napetost uvek su bili jači od moje vatrene rešenosti. Naposletku je uobrazilja bila ta koja je donela rešenje. Kada sam jedne noći predložila Majklu da bi trebalo tokom celog posla da zamišlja da sam ja njegova žena Ketlin, on je konačno bio sposoban da izdrži jednu erekciju. Um je odista divna tvorevina.
   Čak i uz pomoć uobrazilje vođenje ljubavi sa Majklom nije bio lak zadatak. Kao prvo, a to što ću reći verovatno je ružno, već i same njegove pripreme dovoljne su da svaku običnu ženu izbace iz koloseka. Neposredno pre svlačenja Majkl se uvek moli Bogu. Za kog đavola se moli? Bilo bi očaravajuće otkriti odgovor.
   Prvi muž Eleonore od Akvitana, Luj VII francuski, bio je odgajan kao kaluđer, a postao je kralj igrom istorijskog slučaja. U romanu mog oca o Eleonori ima jedan dug unutrašnji monolog u kome se ona žali na vođenje ljubavi u okruženju punom svečanosti, pobožnosti i grube odeće isposnika. Ona je žudela za veseljem i smehom u svojoj ložnici, za bestidnim razgovorima i raskalašnom strašću. Mogu da razumeme zbog čega se razvela od Luja i udala za Henrija Plantegeneta.
   Bilo kako bilo, nosim dečaka (nadam se) koji treba da unese genetsku varijaciju u naše potomstvo. Bio je to pravi rat koji gotovo sigurno nije bio vredan ishoda. Zbog moje želje da dobijem Majklovo dete, Ričard je otišao, a Majkl mi više nije, makar privremeno, prisan prijatelj i drug kakav je bio za vreme naših prvih godina na Rami. Platila sam cenu svog uspeha. Sada mi ostaje da se uzdam da ovaj svemirski brod ima svoje odredište.
   
   1. mart 2206.
   Jutros sam ponovila delimičan test genoma da bih proverila početne rezultate. Nema nikakve sumnje u tom pogledu. Naš nerođeni dečak zasigurno ima Vitingemov sindrom. Srećom nema drugih prepoznatljivih manjkavosti, ali i sam Vitingem je dovoljno loš.
   Pokazala sam taj podatak Majklu kada smo ugrabili nekoliko trenutaka nasamo posle doručka. U početku nije shvatio šta mu govorim, ali kada sam upotrebila reč "retardiran" smesta je reagovao. Rekla bih da mu se u predstavi stvorila slika deteta poptpuno nesposobnog da se samo stara o sebi. Njegova zabrinutost tek malo je popustila kada sam mu objasnila da Vitingem znači jedino nesposobnost učenja, prostu manjkavost elektrohemijskih procesa u mozgu koja ga ometa u ispravnom radu.
   Kada sam prošle nedelje prvi put napravila delimičan test genoma, posumnjala sam na Vitingema, no s obzirom na mogućnost dvosmislenosti rezultata, nisam ništa rekla Majklu. Pre uzimanja drugog uzorka plodove vode želela sam da pročitam sve što je poznato o tom fenomenu. Moja skraćena medicinska enciklopedija na žalost nije sadržavala dovoljno podataka da bih bila zadovoljna.
   Tog popodneva, dok je Keti dremala, Majkl i ja smo zamolili Simonu da ode u dečju sobu i čita knjigu oko jedan sat. Naš savršeni anđeo rado se saglasio. Majkl je delovao mnogo smirenije nego ujutro. Priznao mi je da je u prvi mah bio poražen novošću o Bendžiju (Majkl želi da krsti dete imenom Bendžamin Rajan O'Tul po svom dedi). Očigledno da je čitanje Knjige o Jovu imalo velikog udela u vaspostavljanju njegove duševne ravnoteže i vere u budućnost.
   Objasnila sam Majklu da će Bendžijev mentalni razvoj biti spor i mukotrpan. Bio je utešen, međutim, kada sam ga obavestila da mnogi bolesnici od Vitingema na kraju, posle dvadeset godina školovanja, dostignu ekvivalent zrelosti dvanaestogodišnjaka. Uverila sam Majkla da neće biti nikakvih telesnih znakova defektnosti, kao što je to kod Dauna, kao i da postoji mala verovatnoća da bi njegovi potomci mogli da budu ugroženi, barem ne do trećeg pokolenja.
   "Ima li načina da saznamo ko od nas poseduje taj sindrom u genima?" upita Majkl već pred kraj razgovora.
   "Ne", odgovorih. "Veoma je teško izolovati takav nedostatak, budući da on nesumnjivo potiče od više različitih oštećenih gena. Samo u slučaju akutnog sindroma dijagnoza je nepogrešiva. Čak ni na Zemlji pokušaji da se označe nosioci nisu bili uspešni.
   Stala sam da mu pričam kako, od kada je bolest prvi put dijagnosticirana, gotovo da nije bilo nijednog slučaja u Africi ili Aziji. Bila je to u osnovi zapadnjačka bolest, sa najvećom učestalošću pojavljivanja u Irskoj. Smatrala sam da je za Majkla bolje da što pre sazna istinu (sve to je zapisano u glavnom članku u medicinskoj enciklopediji... koju upravo čita), a nisam želela da se oseća lošije nego što se sada osećao.
   "Ima li kakvog leka?" upitao je zatim.
   "Ne za nas", zavrtela sam glavom. Bilo je nekih naznaka u poslednjoj deceniji da bi genetske protivmere mogle da budu uspešne ukoliko se primene u toku poslednjeg tromesečja trudnoće. Taj postupak je, međutim, složen čak i na Zemlji i može da dovede do uništenja fetusa."
   Beše to idealan trenutak u razgovoru kada je Majkl mogao da upotrebi reč "abortus". Ali on to nije učinio. Njegov sklop uverenja toliko je čvrst i nepokolebljiv da sam sigurna da on nikada i ne ulazi u njega. Po njemu, abortus je apsolutno pogrešan, kako na Rami tako i na Zemlji. Uhvatila sam sebe kako se pitam da li postoje ikakvi uslovi u kojima bi Majkl razmotrio mogućnost abortusa. Šta bi bilo kada bi beba imala Daunov sindrom i još pride bila slepa? Ili kada bi imala mnogostruke kongenitalne probleme koji bi jemčili ranu smrt?
   Da je Ričard ovde, ušli bismo u logičku diskusiju o prednostima i nedostacima abortusa. Sačinili bismo jednu od njegovih poznatih benfrenklinovskih lista sa argumentima i protivargumentima poređanim odvojeno na dve strane velikog ekrana. Ja bih mogla da pridodam dugačku listu emocionalnih razloga (koje bi Ričard izostavio u svojoj prvobitnoj listi) protiv abortusa i na kraju bismo se sasvim sigurno saglasili da donesem Bendžija na Ramu. Bila bi to racionalna, zajednička odluka.
   Želim to dete. Takođe želim da Majkl svesno doživi sebe kao Bendžijevog oca. Razgovor o mogućnosti abortusa izazvao bi to obnovljeno posvećivanje. Slepo prihvatanje zakona Boga ili crkve ili bilo koje razrađene dogme može ponekad da uslovi da pojedinac odviše olako uskraćuje vlastitu podršku nekim sasvim određenim odlukama. Nadam se da Majkl nije takav tip čoveka.
   

10.
   30. avgust 2206.
   Bendži je došao rano. Uprkos mojim ponovljenim uveravanjima da će dete izgledati savršeno zdravo, Majklu je izgleda laknulo kada je pre tri dana dečak rođen bez i jedne telesne nenormalnosti. Beše to još jedan lak porođaj. Simona je bila iznenađujuće korisna za vreme čitavog čina. Za devojčicu kojoj još nije ni šest godina ona je krajnje zrela.
   Bendži takođe ima plave oči, ali one nisu tako svetle kao Ketine i mislim da neće ostati plave. Koža mu je svetlomrka, nešto tamnija od Ketine, ali svetlija od moje i Simonine. Prilikom rođenja težio je tri i po kilograma i bio dugačak pedeset dva centimetra.
   Naš svet je ostao nepromenjen. Ne razgovaramo o tome puno, ali smo svi osim Keti izgubili nadu da će se Ričard ikada vratiti. Ponovo nam predstoji ramanska zima, sa dugim noćima i kraćim danima. S vremena na vreme Majkl ili ja odlazimo na površinu i tragamo za nekim znakom Ričardovog prisustva, ali to je tek mehanički obred. Uistinu ne očekujemo da pronađemo nešto. Odsutan je već šesnaest meseci.
   Majkl i ja sada naizmenično izračunavamo našu putanju sa programom određivanja orbite koji je Ričard načinio. U početku, bilo nam je potrebno nekoliko nedelja da dokonamo kako da to upotrebimo, uprkos činjenici da nam je Ričard ostavio izričita uputstva. Jednom nedeljno redovno utvrđujemo da i dalje stremimo u pravcu Sirijusa bez ijednog drugog zvezdanog sistema duž naše staze. I pored Bendžijevog prisustva, čini mi se da imam više vremena za sebe nego ikad ranije. Halapljivo čitam i ponovo mi se raspalilo divljenje za dve junakinje koje su dominirale mojom adolescentnom svešću i uobraziljom. Zbog čega su me Jovanka Orleanka i Eleonora od Akvitana uvek u tolikoj meri privlačile? Ne samo zbog toga što su obe ispoljavale unutrašnju snagu i samodovoljnost već i stoga što su obe žene uspele u svetu kojim su vladali muškarci, oslanjajući se u potpunosti na vlastite sposobnosti.
   Kao tinejdžerka bila sam strašno usamljena. Moje fizičko okruženje u Bovoau bilo je veličanstveno, a ljubav mog oca sveprisutna, ali sam ipak čitavo adolescentno doba praktično provela sama sa sobom. U pozadini svoje svesti uvek sam se užasavala da bi smrt ili ženidba mogle da mi oduzmu mog dragocenog oca. Želela sam da budem samostalna kako bih izbegla bol koji bih iskusila ukoliko bih se ikada razdvojila od oca. Jovanka i Eleonora bile su savršeni modeli za to. Čak i danas pronalazim ohrabrenje čitajući o njihovim životima. Nijedna od njih dve nije dozvolila da svet oko njih određuje šta je zaista bitno u njihovim životima.
   Zdravlje svih nas je i dalje dobro. Tek minulog proleća, više da bih sebe nečim zaposlila, umetnula sam komplet preostalih biometrijskih sondi u svakog od nas i nadzirala podatke tokom nekoliko nedelja. Postupak nadziranja podsetio me je na dane iz misije "Njutna"... Da li je moguće da je prošlo više od šest godina otkako je nas dvanaestoro napustilo Zemlju zbog susreta sa Ramom?
   U svakom slučaju, Keti je očarana biometrijom. Uobičajila je da sedi pokraj mene dok sam skenirala Simonu ili Majkla i postavljala stotine pitanja o podacima na ekranu. Za tili čas je shvatila kako sistem radi i na šta se fajlovi upozorenja odnose. Majkl je tom prilikom primetio da je izuzetno pametna. Kao njen otac. Keti i dalje pati za Ričardom.
   Iako Majkl stalno priča kako se oseća star, on je u izuzetno dobrom stanju za čoveka od šezdeset četiri godine. Veoma mu je stalo da zbog dece bude u dovoljnoj meri fizički aktivan i od početka moje trudnoće džogirao je dva puta nedeljno. Dva puta nedeljno! Kakva čudna terminologija? Verno se držimo našeg zemaljskog kalendara, premda on nema nikakvog smisla ovde na Rami. Pre neko veče Simona se raspitivala za dane, mesece i godine. Dok joj je Majkl objašnjavao rotaciju Zemlje, godišnja doba i Zemljinu orbitu oko Sunca, iznenada sam doživela viziju veličanstvenog zalaska Sunca u Jutahu, koji sam podelila sa Ženevjev na našem putu po Američkom zapadu. Želela sam da ispričam Simoni o tome. Ali kako mogu da objasnim zalazak sunca nekome ko nije video Sunce?
   Kalendar nas podseća na ono što smo bili. Ako ikada stignemo na neku novu planetu, sa pravim noćima i danima umesto ovih veštačkih u Rami, tada ćemo gotovo sigurno napustiti zemaljski kalendar. Ali, za sada, praznici, prolaženje meseca, a ponajviše rođendani - sve nas to podseća na naše korene na onoj divnoj planeti koju više ne možemo da pronađemo ni uz pomoć najboljeg ramanskog teleskopa.
   Bendži je sada spreman da sisa. Možda njegovi mentalni kapaciteti i nisu najbolji, ali on izvesno nema nikakvih teškoća da mi stavi do znanja kada je gladan. Majkl i ja, uz uzajamnu saglasnost, još nismo ništa rekli Simoni i Keti o zdravstvenom stanju njihovog brata. Već sama činjenica da će mu u najranijem detinjstvu biti posvećena zasebna pažnja, odvojeno od njih dve, pašće im dovoljno teško. To da će se njegova potreba za pažnjom produžiti, pa čak i pojačati, kada prohoda i postane mali dečak, više je nego što se od njih može očekivati da shvate u ovom trenutku njihovih mladih života.
   
   13. mart 2207.
   Danas je Keti napunila četiri godine. Kada sam je pre dve nedelje upitala šta želi za rođendan, nije oklevala ni za tren: "Želim da mi se tata vrati", rekla je.
   Ona je usamljena, nepristupačna devojčica. Izuzetno nadarena za učenje, takođe je najćudljivije dete koje sam ikada upoznala. I Ričard je bio krajnje nestalnog raspoloženja. Ponekad je umeo da bude toliko ushićen i razbujan da nije mogao da se suzdržava, obično kada bi prvi put iskusio nešto uzbudljivo. Ali njegove depresije su se pamtile. Događalo se da protekne nedelja dana pa i više, a da se ne nasmeje, čak i ne nasmeši.
   Keti je nasledila njegov dar za matematiku. Već ume da sabira, oduzima, množi i deli... barem sa malim brojevima. Čini se da je Simona, koja izvesno nije šeprtlja, ravnomernije talentovana i sa više opšteg zanimanja za širi opseg predmeta. Keti je, međutim, u matematici sasvim sigurno dostiže.
   Za bezmalo dve godine od kako je Ričard otišao bez uspeha sam pokušavala da ga zamenim u Ketinom srcu. Istina je, međutim, da se Keti i ja kosimo. Naše ličnosti, kao majke i kćerke, sasvim su neuklopive. Individualnost i divljina koje sam volela kod Ričarda kod Keti poprimaju zastrašujuće razmere. Uprkos mojim najboljim namerama, uvek završavamo u sukobu.
   Naravno, nismo mogli da dobavimo Ričarda za Ketin rođendan. Ipak, Majkl i ja smo se zdušno trudili da joj nabavimo zanimljive poklone. Premda nijedno od nas nije posebno vično elektronici, uspeli smo da napabirčimo malu video igru (to je zahtevalo mnogo saobraćaja sa Ramancima da bi se došlo do pravih delova - i mnoge u radu provedene zajedničke noći da bi se napravilo nešto što bi Ričard verovatno završio za jedan dan) nazvanu "Izgubljeni u Rami". Igra je bila sasvim jednostavna, jer Keti je samo četiri godine stara. Posle pola sata igranja ona je iscrpla sve mogućnosti i smislila kako da dospe kući u naše sklonište sa bilo koje polazne tačke u Rami.
   Najveće iznenađenje zbilo se večeras, kada smo je upitali (to je postala naša tradicija u Rami) šta bi želela da uradi na veče svog rođendana. "Želim da odem u unutrašnjost avianske jazbine", rekla je Keti sa iskričenjem nestašnosti u očima.
   Pokušali smo da je odgovorimo od toga, ukazujući joj da je razmak između ivica veći od njene visine. Umesto odgovora, Keti je otišla do užanih lestvica od mrežastog materijala koje su visile na zidu dečije sobe i pokazala nam da može da se popne uz njih. Majkl se nasmešio. "Ponešto je nasledila i od majke", rekao je.
   "Molim te, mama", rekla je na to Keti svojim prerano sazrelim glasićem, "sve drugo je tako dosadno. Želim da svojim očima vidim stražarni tank sa svega nekoliko metara razdaljine."
   Iako sam gajila određene bojazni, otišla sam do avianske jazbine sa Keti i naložila joj da sačeka napolju dok ne postavim užane lestvice. Na prvom odmorištu nasuprot tanku zaustavila sam se za trenutak i bacila pogled preko jaza na onu mašinu u večitom pokretu koja je štitila ulaz u vodoravan tunel. Jesi li uvek tamo - zapitala sam se. I da li si ikada zamenjivana ili popravljana za sve ovo vreme.
   "Jesi li spremna, mama?" čula sam kako me kćerka zove odozgo. Pre no što sam uspela da se uspentram do nje, Keti je već počela da silazi niz lestve. Izgrdila sam je kada smo se srele na drugom ispustu, ali ona nije hajala za to. Bila je strašno uzbuđena. "Vidiš li, mama?" reče ona. "Sama sam to izvela."
   Čestitala sam joj, iako mi se u mislima još vrtela slika Keti koja pada sa lestvica, udara o jednu od ivica, a zatim nestaje u bezdanim dubinama okomitog hodnika. Nastavile smo da se spuštamo niz lestve tako što sam joj pomagala odozdo sve dok nismo dospele do prvog odmorišta i para vodoravnih tunela. Preko bezdana stražarski tank je neumitno obavljao svoj rad. Keti je bila kao u zanosu.
   "Šta se nalazi iza tog tanka?" upita ona. "Ko ga je napravio? Šta to on radi? Jesi li stvarno preskočila ovu rupu?..."
   Kao ogovor na jedno od njenih pitanja okrenula sam se i napravila nekoliko koraka u tunel iza nas, prateći snop moje baterijske svetiljke i pretpostavljajući da me Keti sledi. Nekoliko časaka kasnije, kada sam otkrila da ona još stoji na rubu provalije, sledila sam se od straha. Videla sam kako izvlači neki mali predmet iz džepa haljinice i baca ga preko bezdana na stražarski tank.
   Viknula sam, ali beše prekasno. Predmet je pogodio prednju stranu tanka. U istom trenu začula su se dva glasna praska slična pucnjevima pištolja i dva metalna projektila rasprsnuše se o zid jazbine ne više od metra iznad njene glave.
   "Jupiii!" povika Keti baš kada sam je cimnula i odvukla od ivice. Bila sam van sebe od besa. Moja kćerka poče da plače. Buka u jazbini bila je zaglušujuća.
   Iznenada je prestala da plače. "Jesi li čula?" upita ona.
   "Šta?" upitah dok mi je srce tuklo kao ludo.
   "Tamo", reče ona. Pokazala je preko okomitog hodnika ka pomrčini iza stražarskog mesta. Uperila sam snop u prazninu, ali ništa nismo mogle da vidimo.
   Obe smo nepomično stajale, držeći se za ruke. Postojao je jedan zvuk koji je dolazio iz tunela iza stražarskog tanka. Ali on beše tako slab da se nalazio na granici mog sluha i nisam mogla da ga raspoznam.
   "To je avian", reče Keti sa ubeđenjem. "Čujem kako lepeće krilima. Jupiii!" povika ona ponovo svojim najjačim glasom.
   Zvuka nestade. Iako smo sačekale petnaest minuta pre no što smo ispuzale iz jazbine, više ništa nismo čule. Keti je rekla Majklu i Simoni da smo čule jednog aviana. Nisam mogla da potvrdim njenu priču, ali sam odlučila da se ne sporim sa njom. Bila je srećna. Bio je to rođendan bogat događajima.
   
   8. mart 2208.
   Patrik Erin O'Tul, savršeno zdrava beba u svakom pogledu, rođen je juče popodne u 2.15. Upravo u ovom času ponosni otac drži ga u naručju i smeši se dok moji prsti prebiraju po tastaturi elektronske beležnice.
   Sada je pozno doba noći. Simona je smestila Bendžija u krevet, kao što uvek čini u devet sati, a zatim i sama otišla na počinak. Bila je vrlo umorna. Tokom mog iznenađujuće dugog porođaja starala se o Bendžiju bez ičije pomoći. Svaki put kada bih kriknula, Bendži bi zaplakao kao odjek, a Simona bi pokušala da ga umiri.
   Keti već polaže pravo na Patrika kao na svoju bebu-brata. Ona je krajnje logična. Ako je Bendži Simonin, onda Patrik pripada njoj. Ako ništa drugo, sada pokazuje izvesno zanimanje za jednog člana porodice.
   Patrik nije bio planiran, ali smo i Majkl i ja bili oduševljeni njegovim dolaskom i pridruživanjem našoj porodici. Začet je negde u kasno proleće, verovatno tokom prvog meseca pošto smo Majkl i ja počeli da delimo njegovu spavaću sobu noću. Da bi trebalo zajedno da spavamo, bila je moja zamisao, iako sam sigurna da je istu i Majkl imao na umu.
   One noći koja je označila dvogodišnjicu Ričardovog izbivanja san mi nikako nije dolazio na oči. Osećala sam se usamljeno, kao uvek. Pokušala sam da zamislim da ću sve preostale noći svog života prespavati sama, od čega sam postala veoma utučena. Odmah po ponoći otišla sam niz hodnik u Majklovu sobu.
   Ovog puta, od samog početka, Majkl i ja smo bili opušteni i lagodni. Pretpostavljam da smo oboje bili spremni za to. Posle Bendžijevog rođenja Majkl je bio veoma zaposlen, pomažući mi u svemu oko dece. U tom razdoblju donekle je popustio u svojim religijskim aktivnostima, što ga je učinilo pristupačnijim svima nama, uključujući tu i mene. Konačno se naša prirodna uklopljivost vaspostavila. Trebalo je samo da zajednički dođemo do uverenja da se Ričard nikada neće vratiti.
   Ugodno. To je najbolji način da opišem svoj odnos sa Majklom. Sa Henrijem to je bila ekstaza. Sa Ričardom to su bili strast i uzbuđenje, jahanje na divljim priobalnim talasima u životu i krevetu. Majkl me umiruje. Spavamo držeći se za ruke - savršen simbol našeg odnosa. Retko vodimo ljubav, ali i to je dovoljno.
   Učinila sam izvesne ustupke. Čak se pomalo i molim, s vremena na vreme, jer to Majkla usrećava. Sa svoje strane, on je postao popustljiviji u pogledu izlaganja dece idejama i sistemima vrednosti izvan njegovog katoličanstva. Saglasili smo se da je ono što tražimo - skladnost i doslednost u našem zajedničkom roditeljstvu.
   Sada nas je šestoro, jedina porodica ljudskih bića koja je bliža mnogim drugim zvezdama nego planeti i zvezdi našega rođenja. Još ne znamo da li ovaj džinovski cilindar što huji kroz svemir zaista ide negde. Povremeno izgleda da to i nije važno. Stvorili smo vlastiti svet ovde u Rami i premda je on krajnje ograničen, verujem da smo srećni.
   

11.
   30. januar 2209. Bila sam zaboravila kako izgleda kada adrenalin juri kroz moj sistem. U poslednjih trideset časova naš miran i spokojan život na Rami bio je potpuno razoren.
   Sve je započelo sa dva sna. Juče ujutro, baš pre no što ću se probuditi, usnila sam san o Ričardu, koji je bio izvanredno živ. Ričard, zapravo, nije bio u mom snu, to jest nije se pojavio naporedo sa Majklom, Simonom, Keti i sa mnom. Ali Ričardovo lice bilo je umetnuto u gornji levi ugao mog snovidnog polja dok smo nas četvoro bili zaneti nekim normalnim, svakodnevnim delatnostima. On je uporno izvikivao moje ime. Njegov poziv bio je tako glasan da sam mogla da ga čujem i kada sam se probudila.
   Tek što sam stala da pričam Majklu o tom snu, kada se u dovratku pojavila Keti odevena u pidžamu. Drhtala je i delovala uplašeno. "Šta se dogodilo, dušo?" upitala sam je, pozivajući je otvorenim rukama u zagrljaj.
   Prišla mi je i čvrsto me je zagrlila. "Bio je tata", reče ona. "Dozivao me je prošle noći u snu."
   Jeza mi prođe kičmom, a i Majkl se uspravi na svom madracu. Rečima sam utešila Keti, ali me je ova podudarnost uznemirila. Da li je možda čula moj razgovor sa Majklom? Nemoguće. Primetili smo je istog trenutka kada je ušla u našu sobu.
   Pošto se Keti vratila u dečiju sobu da se presvuče, saopštila sam Majklu da ni u kom slučaju ne mogu da prenebregnem dva sna. Nas dvoje smo često raspravljali o mojim povremenim psihičkim moćima. Iako on u načelu odbacuje čitavu ideju o izvančulnom opažanju, uvek je priznavao da se ne može kategorički tvrditi kako moji snovi i vizije ne ocrtavaju budućnost.
   "Moram da odem na površinu i potražim Ričarda", rekla sam mu posle doručka. Majkl je očekivao da ću preduzeti takvu akciju i bio je spreman da se postara za decu. Na Rami je, međutim, vladao mrak. Složili smo se da mi je bolje da sačekam naše veče kada će se u svemirskoj letelici iznad našeg skloništa ponovo upaliti svetlo.
   Ostala sam duže u krevetu kako bih imala dovoljno snage za ozbiljnu pretragu. Spavala sam na mahove i stalno sanjala da sam u opasnosti. Pre no što sam krenula, proverila sam da li u mom portabl-računaru imam uskladištene srazmerno verne grafičke crteže Ričarda. Želela sam da, ako zatreba, pokažem predmet mog traganja eventualnim avianima koje bih srela.
   Pošto sam poželela deci laku noć, uputila sam se pravo u aviansku jazbinu. Nisam bila iznenađena kada sam otkrila da je stražarski tank nestao. Pre mnogo godina, kada me je jedan od avianskih žitelja prvi put pozvao u jazbinu, stražarski tank takođe nije bio prisutan. Da li je moguće da sam ponovo na neki način pozvana ovamo? I kakve sve ovo veze može da ima sa mojim snom? Srce mi je lupalo kao ludo kad sam prošla kroz sobu sa cisternom za vodu i uputila se dublje u tunel koji je obično čuvao sada odsutni stražarski tank.
   Nijednog trenutka nisam čula nikakav zvuk. Hodala sam gotovo kilometar pre no što sam stigla do visokog dovratka s moje desne strane. Oprezno sam virnula iza ugla. Prostorija je bila mračna kao i svuda u avianskoj jazbini, sa izuzetkom okomitog hodnika. Uključila sam svoj snop. Soba nije bila posebno duboka, možda najviše petnaest metara, ali je zato bila veoma visoka. Do zida naspram vrata ležali su redovi i redovi ovalnih limenki. Snop moje svetiljke pokazivao je da se ti redovi protežu sve do visoke tavanice koja se, po svemu sudeći, nalazila odmah ispod trga u Njujorku.
   Nije mi trebalo mnogo da shvatim namenu ove sobe. Svaka od uskladištenih limenki imala je veličinu i oblik mana dinje. Naravno, pomislih, ovo je mesto gde se drže zalihe hrane. Nikakvo čudo što ne vole da im se iko ovuda smuca.
   Pošto sam utvrdila da su sve limenke odista bile prazne, krenula sam natrag prema okomitom hodniku. Ali tada me je instinkt naterao da promenim pravac, prođem skladišnu prostoriju i produžim niz tunel. Mora da vodi nekud, računala sam, inače bi se naprosto završio u sobi sa dinjama.
   Posle još pola kilometara tunel je počeo da se postepeno širi sve dok nisam stupila u prostranu okruglu odaju. U središtu te sobe koja je imala visoku tavanicu stajaaa je široka kupolasta struktura. Po obodu zidova nalazilo se oko dvadeset udubljenja, usečenih u zidove na pravilnim rastojanjima. Svetla, osim snopa moje svetiljke, nije bilo, te mi je trebalo nekoliko minuta da sve delove, sa kupolastom strukturom u središtu, skupim u celovitu sliku.
   Obišla sam sobu po obodu, istražujući jedno po jedno udubljenje. Većina je bila prazna. U jednom od njih pronašla sam tri istovetna stražarska tanka uredno postrojena uz stražnji zid. Prva reakcija u susretu sa njima bio je oprez, ali to nije bilo neophodno. Svi su bili uspavani.
   Daleko najzanimljivije od svih, međutim, bilo je udubljenje u sredini sobe, tačno sto osamdeset stepeni u odnosu na ulazni tunel. Ovo posebno udubljenje bilo je brižljivo sređeno sa debelim policama usečenim u zidove. Sve u svemu, bilo je petnaest polica, po pet na dva pobočna zida i još pet na zidu nasuprot ulaza u udubljenje. Na pobočnim policama ležali su razni predmeti (sve je bilo veoma uredno); svaka polica na udaljenijem zidu posedovala je pet okruglih jamica izdubljenih po dužini.
   Sadržaj ovih jamica, koje su i same bile dalje podeljene u odeljke, poput kriški pite, beše opsenjujući. Jedan od odeljaka u svakoj od jamica sadržavao je veoma fini materijal, sličan pesku. Drugi odeljak je sadržavao jedan, dva ili tri prstena, boje trule višnje ili zlata, koje sam smesta prepoznala zbog njihove sličnosti sa prstenovima koje smo videli na vratu našeg avianskog prijatelja sa sivim somotom. Činilo se da ostali predmeti u jamicama ne slede nikakav poseban obrazac - u stvari, neke jamice bile su poptuno prazne ako se izuzmu onaj pesak i prstenovi.
   Konačno sam se okrenula i približila kupolastoj strukturi. Njena prednja vrata gledala su na ono izuzetno udubljenje. Ispitala sam ih snopom svetiljke. Na pravougaonoj površini bio je izrezbaren nekakav zamršen crtež. U tom crtežu uočavala su se četiri zasebne ploče, ili kvadranta. U gornjem levom kvadrantu bio je prikazan jedan avian, a u susednom mana dinja. Donja dva kvandranta sadržavala su nepoznate slike. Na levoj strani beše izrezbareno ili nacrtano neko prugasto stvorenje koje je trčalo na šest nogu. Poslednji panel, desno u dnu, prikazivao je jednu veliku kutiju ispunjenu veoma tankom mrežom ili tkanjem.
   Posle kraćeg oklevanja gurnula sam vrata i otvorila ih. Umalo nisam iskočila iz vlastite kože kada je glasan alarm, sličan trubi automobila, zaparao tišinu. Stajala sam u dovratku potpuno nepomično dok je alarm odjekivao skoro jedan minut. I kada je utihnuo, nisam se micala. Upinjala sam se da čujem da li iko (ili išta) reaguje na njega.
   Nikakav zvuk nije poremetio tišinu. Posle nekoliko minuta počela sam da istražujem unutrašnjost građevine. Jedna providna kocka sa stranicama od oko dva i po metara, po gruboj proceni, zauzimala je središte jedine prostorije. Zidovi kocke bili su tačkasto obojeni i delimično su mi ometali vidik, ali sam ipak mogla da uočim da je donjih deset centimetara pokriveno finim tamnim materijalom. Ostali delovi ovog zdanja oko kocke bili su ukrašeni geometrijskim obrascima na zidovima, podovima i tavanici. Jedna od strana kocke imala je uzan ulaz koji je dozvoljavao pristup unutrašnjosti.
   Ušla sam unutra. Pahuljast crni materijal podsećao je na pesak, ali je bio unekoliko drugačijeg sastava od slične tvari koju sam otkrila u jamicama udubljenja. Oči su mi sledile snop svetiljke kojim sam sistematično kružila po kocki. Blizu središta počivao je jedan predmet delom zatrpan u pesak. Prišla sam, podigla premet, otresla ga i zamalo se nisam onesvestila. Bio je to Ričardov robot TB.
   TB je bio znatno izmenjen. Spoljašnost mu se crnela, njegova sićušna kontrolna ploča bila je istopljena, a i nije više radio. No, greške nije moglo biti - to je bio TB. Prinela sam malog robota usnama i poljubila ga. U oku svoje svesti videla sam ga kako piskavim glasićem kazuje jedan od Šekspirovih soneta dok ga Ričard sluša sa oduševljenjem.
   Bilo je očigledno da je TB spaljen. Da li je i Ričard pao u klopku ovog pakla u unutrašnjosti kocke? Brižljivo sam prosejala pesak kroz prste, ali nisam pronašla nikakvu kosku. Pitala sam se, međutim, šta je bilo to što je ovde izgorelo i proizvelo ovoliko pepela. I otkud, pre svega, TB unutar ove kocke?
   Bila sam ubeđena da se Ričard nalazi negde u avianskoj jazbini, tako da sam se narednih osam sati pentrala po ispustima i istraživala tunele. Posetila sam sva mesta u kojima sam ranije bila za vreme svog privremenog boravka pre mnogo godina i čak pronašla neke nove zanimljive odaje nepoznate namene, ali od Ričarda ni traga. U stvari, nije bilo ni najmanjeg traga života bilo kakve vrste. Svesna da se kratak ramanski dan bliži kraju i da će se četvoro dece ubrzo probuditi u našem skloništu, konačno sam se, umorna i obeshrabrena, vratila u svoj ramanski dom.
   Kada sam stigla donde, videla sam da su i poklopac i rešetka širom otvoreni. Iako sam mogla da se zakunem da sam ih zatvorila pre polaska, nisam bila u stanju da se tačno setim svih svojih postupaka prilikom odlaska. Stoga sam na kraju rekla samoj sebi da sam u tom času verovatno bila previše uzbuđena i usled toga zaboravila da sve zaključam. Tek što sam počela da se spuštam, začula sam Majklov poziv - "Nikol!" - iza sebe.
   Okrenula sam se. Majkl se približavao iz ulice sa istočne strane. Kretao se brzo, što je za njega bilo neobično, noseći bebu Patrika u naručju. "Tu si, dakle", reče on dahćući kada mu priđoh. "Počeo sam da se brinem..."
   Odjednom je stao kao ukopan, upiljio se u mene za tren, a onda se hitro obazreo oko sebe. "Ali gde je Keti?" upita zabrinuto.
   "Šta hoćeš time da kažeš?" upitah. Izgled Majklovog lica probudi strepnju u meni.
   "Zar nije sa tobom?" upita on.
   Kada sam odmahnula glavom i rekla da je nisam videla, Majkl iznenada briznu u plač. Pohitah napred i stadoh da tešim malog Patrika koji je uplašen Majklovim jecajima i sam počeo da plače.
   "Oh, Nikol", izusti Majkl. "Tako mi je teško. Patrik je imao mukotrpnu noć, te sam ga doneo u moju sobu. Potom se Bendži žalio na bolove u stomaku, pa smo Simona i ja morali da ga negujemo nekoliko sati. Svi smo zatim zaspali, a Keti je ostala sama u dečjoj sobi. Pre otprilike dva sata kada smo se probudili, nje nije bilo."
   Nikada do tada nisam videla Majkla u ovakvom rastrojstvu. Nastojala sam da ga primirim govoreći mu da se Keti verovatno igra negde u susedstvu (a kada je nađemo, mislila sam, dobiće lekciju koju nikada neće zaboraviti), ali Majkl mi upade u reč.
   "Ne, ne", reče on, "nema je nigde u blizini. Patrik i ja je tražimo više od jednog sata."
   Majkl, Patrik i ja odosmo dole da proverimo šta rade Simona i Bendži. Simona nam je saopštila da je Keti bila izuzetno razočarana kada je saznala da sam sama otišla da tražim Ričarda. "Nadala se", reče Simona spokojno, "da ćeš je povesti sa sobom."
   "Zašto mi to sinoć nisi rekla?" upitah svoju osmogodišnju kćerku.
   "Nije mi izgledalo toliko važno", odgovori Simona. "Pored toga, nikada mi nije palo na pamet da bi Keti pokušala sama da pronađe tatu."
   I Majkl i ja smo bili iscrpljeni, ali je jedno moralo da krene u potragu za Keti. Izbor je, razumljivo, pao na mene. Umila sam se, naručila doručak za sve kod Ramanaca i ispričala ukratko o svojoj pustolovini u avianskoj jazbini. Simona i Majkl polako su obrtali nagorelog TB-a u rukama. Videlo se da se i sami pitaju šta je moglo da se dogodi Ričardu.
   "Keti je kazala da je tata otišao da pronađe oktopauke", spomenula je Simona neposredno pre mog polaska. "Rekla je da su oni najuzbudljiviji u našem svetu."
   Strah me je obuzimao dok sam se vukla preko trga prema jazbini oktopauka. U toku hodanja svetla utrnuše i mrak pade na Rami. "Divno", promrmljah sebi u bradu, "ništa lepše do tražiti izgubljeno detu po ovoj pomrčini."
   Poklopac i par zaštitnih rešetki bejahu otvoreni. Nikada ranije nisam videla otvorene rešetke. Bilo poče jače da mi udara. Nagonski sam znala da je Keti sišla u njihovu jazbinu i da mi, uprkos svim strahovima, ništa ne preostaje no da je sledim. Najpre sam klekla i dva puta povikala: "Keti!" u crnilo ispod sebe. Začula sam kako odjek njenog imena putuje tunelima. Napregla sam se, ne bih li čula odgovor, ali ne beše nikakvog zvuka. Barem, rekoh sebi, nisam čula ni ono povlačenje četki praćeno cviljenjem visoke učestalosti.
   Spustila sam se rampom do prostrane pećine od koje su polazila četiri tunela koja smo jednom Ričard i ja krstili: Eni, Mini, Majni i Mo. Bilo mi je teško, ali sam se prisilila da uđem u tunel koji smo nekada Ričard i ja istraživali. Posle nekoliko koraka, međutim, zastala sam, vratila se i onda ušla u susedni tunel. Ovaj drugi hodnik takođe je vodio do okomitog valjkastog hodnika sa isturenim šiljcima, ali je ovaj u svom pružanju prolazio pored sobe koju smo Ričard i ja svojevremeno nazvali muzejem oktopauka. Jasno sam se sećala užasa koji sam doživela pre devet godina kada sam pronašla dr Takagišija, napunjenog kao lovački trofej, gde visi u tom muzeju.
   Postojao je razlog zbog koga sam želela da posetim muzej oktopauka, a koji nije bio neizostavno vezan za moju potragu za Keti. Ako su oktopauci ubili Ričarda (što se očito dogodilo dr Takagišiju - premda ni danas nisam ubeđena da on možda nije preminuo od srčanog udara), ili ako su pronašli njegovo telo negde u Rami, onda bi i ono trebalo da se nalazi ovde. Reći da sam bila uznemirena mogućnošću da vidim tuđinsku taksidermističku verziju svog supruga bio bi krajnji eufemizam; ipak, iznad svega sam htela da saznam šta se dogodilo sa Ričardom. Posebno posle mog sna.
   Duboko sam udahnula kada sam dospela do ulaza u muzej. Lagano sam krenula na levu stranu. Čim sam prešla prag, svetla se upališe, ali srećom dr Takagiši nije ovog puta zurio pravo u moje lice. Njega su premestili na drugu stranu prostorije. Zapravo, čitava muzejska postavka bila je izmenjena u međuvremenu. Sve replike biota, koje su zauzimale najveći deo prostorije kada smo je Ričard i ja nakratko posetili, bile su uklonjene. Sada su jedina dva "eksponata", ako se tako mogu nazvati, bili aviani i ljudska bića.
   Izložba aviana ležala je bliže vratima. Tri primerka sa raširenim krilima visila su sa tavanice. Jedan od njih bio je onaj sa sivim somotom i tri višnjevocrvena vratna prstena kojeg smo Ričard i ja videli neposredno pre njegove smrti. Bilo je tu i drugih zapanjujućih predmeta, pa čak i fotografija, no moje oči su hrlile preko sobe prema izložbi koja je okruživala dr Takagišija.
   Odahnula sam kada sam utvrdila da Ričard nije u ovoj sobi. Naš jedrenjak, onaj koji smo Ričard, Majkl i ja upotrebili da pređemo Cilindrično more bio je, međutim, tu. Počivao je na podu odmah do dr Takagišija. Tu se nalazio i čitav izbor stvarčica pokupljenih posle naših piknika i drugih bavljenja u Njujorku. Ali središte izložbe činio je komplet uramljenih slika na stražnjem i bočnom zidu.
   Sa drugog kraja prostorije nisam mogla da vidim bog zna kako sadržinu tih slika. Ali kada sam im prišla, zinula sam od iznenađenja. Slike su, zapravo, bile fotografije izrađene u pravougaonom obliku i mnoge među njima prikazivale su život unutar našeg skloništa. Bili su tu snimci svih nas, uključujući i dece. Na njima se videlo kako jedemo, spavamo, pa čak i kako idemo u kupatilo. Osećala sam se naga dok sam ih proučavala pogledom. Motre nas, rekoh u sebi, čak i u našem domu. Obuzela me je grozničava jeza.
   Na bočnom zidu visila je posebna zbirka slika koje su me užasnule i zbunile. Na Zemlji, one bi svakako bile kandidati za neki muzej erotike. Slike su predstavljale moje vođenje ljubavi sa Ričardom u nekoliko različitih položaja. Bila je tu i jedna slika na kojoj smo se nalazili Majkl i ja, ali ne tako oštra jer je te noći u našoj spavaćoj sobi bilo mračno.
   Red slika ispod pomenutih seksualnih scena sačinjavale su fotografije rađenja dece. Svaki porođaj beše prikazan, pa čak i Patrikov, što je potvrđivalo da je prisluškivanje i nadziranje u toku. Sučeljavanje slika seksa i rađanja jasno je odavalo da su oktopauci (ili Ramanci?) pouzdano shvatili naš reproduktivni postupak.
   Najmanje petnaest minuta stajala sam kao opčinjena ovim fotografijama. Moja usredsređenost se iznenada raspala kada sam začula veoma glasan zvuk četaka što se vuku po metalu, koji je dopirao iz pravca muzejskih vrata. Skamenila sam se od straha. Stajala sam nepomično, kao sleđena, i unezvereno se obazirala. U prostoriji nije bilo nijednog drugog izlaza.
   Kroz nekoliko sekundi poskakujući ulete Keti. "Mama", uzviknu ona kada me je ugledala. Potrčala je preko muzejske prostorije, pri tom umalo ne oborivši dr Takagišija, i skočila mi u naručje.
   "Oh, mama", reče ona, vatreno me grleći i ljubeći. "Znala sam da ćeš doći."
   Zaklopila sam oči i svom snagom stezala svoje zabludelo dete. Suze mi kanuše niz obraze. Njihala sam Keti s jedne strane na drugu, tešeći je rečima: "U redu je, dušo, sve je u redu."
   Kada sam otrla suze i otvorila oči, jedan oktopauk je stajao u dovratku ulaza u muzej. Nekoliko časaka nije se pomicao, baš kao da je posmatrao ponovno sjedinjenje majke i kćerke. Stajala sam ukočeno, zahvaćena talasom osećanja koja su se kretala od radosti do čiste užasnosti.
   Keti je osetila moj strah. "Ne brini, majko", reče ona, gledajući preko ramena prema oktopauku. "Neće te povrediti. On samo želi da razgleda. Već je mnogo puta bio blizu mene."
   Nivo mog adrenalina nikada nije bio viši. Oktopauk je nastavljao da stoji (ili sedi, ili već šta oktosi čine kada se ne kreću) u vratima. Njegova ogromna, crna glava imala je gotovo kuglast oblik i bila je posađena na telo koje se pri podu granalo na osam crnih i zlatastih, ispruganih pipaljki. U središtu njegove glave videla su se dva naporedna useka, simetrična u odnosu na neku nevidljivu osu koja je išla od vrha do dna. Tačno u središtu između dva useka, na otprilike metar od poda, nalazila se čudna kvadratna struktura sazdana od sočiva. Stranica tog kvadrata iznosila je desetak centimetara. Taj kvadratni okvir beše ispunjen želatinskom kombinacijom ukrštenih linija i neke prelivajuće crne i bele tvari. Dok je oktopauk zurio u nas, njegova sočiva su kipela od aktivnosti.
   Bilo je i drugih organa usađenih u to telo između dva useka, kako iznad, tako i ispod sočiva, ali nisam imala vremena da ih bolje osmotrim. Uprkos Ketinim ohrabrujućim rečima, oktopauk je krenuo prema nama i moj strah se vratio punom silinom. Zvuk četaka proizvodili su trepljama slični dodaci na donjem delu pipaljki kada bi se one kretale po podu. Cviljenje visoke učestalosti emitovano je iz malog otvora u donjem delu glave na desnoj strani.
   Za nekoliko sekundi strah je zakočio sve moje misaone procese. Kako se stvorenje primicalo, moj prirodni nagon za bekstvom uzimao je maha. Na nesreću, on je u ovoj prilici bio potpuno beskoristan. Nije se imalo kuda pobeći.
   Oktopauk se nije zaustavio dok nije došao na opasnih pet metara udaljenosti. Pribila sam Keti uza zid i stala između nje i oktopauka. Uzdigla sam ruku. Ponovo su tajanstvena sočiva zaigrala svoju besomučnu igru. Odjednom mi je sinula jedna ideja. Posegla sam u svoje letačko odelo i izvadila svoj kompjuter. Drhtavim prstima (oktopauk je uzdigao par pipaljki ispred svojih sočiva - kasnije, kada sam preživljavala tu scenu, zapitala sam se nije li on pomislio da ću izvući neko oružje) proizvela sam Ričardovu sliku na monitoru i pružila ga prema oktopauku.
   Pošto nisam učinila nikakvu dodatnu kretnju, stvorenje je polako spustilo svoje zaštitne pipaljke na pod. Piljilo je u monitor pun minut, a onda je, na moje zaprepašćenje, talas svetloljubičaste boje suknuo oko njegove glave, polazeći sa ivice jednog od useka. Nekoliko sekundi docnije za ljubičastim usledio je dugin obrazac crvene, plave i zelene svetlosti, s tim što je svaka traka posedovala različitu debljinu. To je, takođe, izronilo iz istog useka i pošto je napravilo krug oko glave, vratilo se u usek uporedan sa prvim.
   Keti i ja smo posmatrale razrogačenih očiju. Oktopauk uzdiže jednu od svojih pipaljki i pokaza na monitor obnavljajući onaj široki ljubičasti talas. Nekoliko sekundi kasnije, baš kao i u prethodnom slučaju, pojavi se istovetan dugin obrazac.
   "On nam nešto govori, mama", reče Keti jedva čujno.
   "Mislim da si u pravu", odgovorih. "Ali nemam pojma šta nam saopštava."
   Posle čekanja koje je izgledalo kao večnost, oktopauk je krenuo natrag prema vratima dajući nam svojom ispruženom pipaljkom znak da ga sledimo. Nije više bilo onih svetlosnih traka. Keti i ja smo ga obazrivo sledile držeći se za ruke. Ona poče da se obazire i u jednom trenutku opazi sve one fotografije na zidu. "Pogledaj, mama", reče, "imaju slike naše porodice."
   Ućutkala sam je i naredila joj da usredsredi pažnju na oktopauka. On se vratio u tunel i uputio prema našiljenom okomitom hodniku i podzemnim prolazima. To je bila prilika koju sam iščekivala. Zgrabila sam Keti, naredila joj da se čvrsto drži i pojurila niz tunel punom brzinom. Stopala jedva da su mi dodirivala pod sve dok se nisam dočepala rampe, a zatim i površine Njujorka.
   Majkl je bio izvan sebe od radosti što vidi Keti zdravu i čitavu, iako ga je veoma uznemirila vest (kao i mene) da u zidovima i tavanici naših odaja ima skrivenih kamera. Nisam propisno izgrdila Keti što je na svoju ruku izišla iz skloništa - bila sam preterano ushićena što sam je uopšte pronašla. Keti je rekla Simoni da je doživela "nezaboravnu pustolovinu" i da je oktopauk bio "sladak". Takav je svet ovog deteta.
   
   4. februar 2209.
   Oh, radosti nad radostima! Pronašli smo Ričarda. Još je živ! Jedva, doduše, budući da se nalazi u dubokoj komi i sa visokom groznicom, ali je ipak živ.
   Keti i Simona su ga pronašle jutros. Ležao je na tlu ni pedeset metara od ulaza u naše sklonište. Nas tri smo nameravale da malo igramo fudbal na trgu i taman smo se spremale da napustimo sklonište, kada me je Majkl pozvao da se vratim za trenutak. Naložila sam devojčicama da me sačekaju u prostoru oko ulaza u naše sklonište. Kada su nekoliko minuta kasnije obe počela da vrište, pomislila sam da se nešto grozno dogodilo. Pojurila sam uz stepenice i odmah ugledala Ričardovo komatozno telo u daljini.
   Isprva sam se pobojala da je Ričard mrtav. Doktor u meni smesta se bacio na posao, proveravajući njegove životne funkcije. Devojčice su bukvalno visile na meni dok sam ga pregledala. Posebno Keti. Stalno je ponavljala "Je li tata živ? Oh, mama, učini nešto da tati bude dobro."
   Kada sam utvrdila da je on u komi, Majkl i Simona su mi pomogli da odnesem Ričarda niz stepenice. Ubrizgala sam mu komplet biometrijskih sondi u sistem i od tog časa neprekidno nadzirem autpute.
   Skinula sam mu odeću i pregledala ga od glave do pete. Ima neke ogrebotine i masnice koje ranije nisam videla, ali to se moglo i očekivati posle ovoliko vremena. Broj krvnih ćelija je čudnovato blizu normalnog - očekivala bih značajan porast belih krvnih zrnaca sa temperaturom njegovog tela blizu četrdeset stepeni.
   Kada smo brižljivo pretraživali Ričardovu odeću, čekalo nas je još jedno veliko iznenađenje. U džepu njegove jakne otkrili smo šekspirovske robote princa Hala i Falstafa koji su nestali pre devet godina u čudnom svetu ispod hodnika sa šiljcima, na mestu za koje smo verovali da predstavlja jazbinu oktopauka. Mora da je Ričard na neki način ubedio oktose da mu vrate njegove drugare.
   Evo gde već sedam sati sedim pored Ričarda. Najveći deo vremena ovog jutra ostali članovi porodice takođe su bili ovde, ali poslednji sat Ričard i ja smo proveli sami. Moje oči se beskonačno goste na crtama njegovog lica, moje ruke lutaju po njegovom vratu, ramenima i leđima. Dodirivanje njegovog tela prizvalo je poplavu sećanja i oči su mi često ispunjene suzama. Odavno sam izgubila nadu da ću ga ikada videti ili dotaći. Oh, Ričarde, dobro došao. Dobro došao svojoj ženi i svojoj porodici.
   

12.
   13. april 2209.
   Imali smo neverovatan dan. Odmah posle ručka, dok sam sedela pored Ričarda i rutinski proveravala njegove biometrijske podatke, Keti me je upitala da li sme da se poigra sa princem Halom i Falstafom. "Naravno", rekla sam bez razmišljanja. Bila sam uverena da mali roboti ne rade, a, istini za volju, želela sam da ona iziđe iz sobe kako bih pokušala jednu drugu tehniku vraćanja Ričarda iz kome.
   Nikada nisam videla komu koja bi i izdaleka podsećala na Ričardovu. Najveći deo vremena oči su mu bile otvorene, a povremeno je izgledalo da prate kretanje predmeta u njegovom vidnom polju. Drugih znakova života ili svesti, međutim, nije bilo. Nijedan mišić se nije pomerao. Upotrebila sam silesiju stimulativnih sredstava, manje mehaničkih, a više hemijskih, u pokušaju da ga probudim iz komatoznog stanja. Nijedno od njih nije delovalo. Ponajviše zbog toga nisam bila pripremljena za ono što se danas dogodilo.
   Oko deset minuta posle Ketinog odlaska začula sam veoma čudnu mešavinu glasova koja je dopirala iz dečje sobe. Ostavila sam Ričarda i otišla u hodnik. Pre no što sam došla do dečje sobe, ona čudna buka kristalisala se u odsečan govor sa krajnje neobičnim ritmom. "Zdravo", prozbori glas koji je zvučao kao da dolazi sa dna bunara. "Mi smo miroljubivi. Evo ga vaš čovek."
   Taj glas je izlazio iz princa Hala koji je, kada sam ušla u dečju sobu, stajao nasred prostorije. Deca su sedela na podu okružujući robota. Sva su bila unekoliko razdragana osim Keti koja je odavala istinsko uzbuđenje.
   "Samo sam se igrala sa dugmićima", obrati mi se ona, objašnjavajući mi šta se dogodilo kada sam joj uputila upitan pogled, "i odjednom je počeo da govori."
   Govor princa Hala nije bio propraćen nijednom kretnjom. Vrlo neobično, pomislih, sećajući se koliko je Ričard sa ponosom isticao činjenicu da njegovi roboti uvek govore i kreću se istovremeno. "Ričard nije ovo uradio", reče mi jedan glas u vlastitoj glavi, ali sam istog trena odbacila tu pomisao. Spustila sam se na pod pored dece.
   "Zdravo. Mi smo miroljubivi. Evo vašeg čoveka", reče ponovo princ Hal nekoliko sekundi kasnije. Ovog puta jedan zlokoban osećaj prođe mi telom. Devojčice su se i dalje smejale, ali su brzo prestale kada su opazile čudan izraz na mom licu. Bendži dopuza i uhvati me za ruku.
   Sedeli smo na podu leđima okrenuti vratima. Odjedanput me je obuzelo osećanje da je neko iza nas. Okrenula sam se i ugledala Ričarda koji je stajao u dovratku. Zinula sam od zaprepašćenja i skočila upravo u trenutku kada je on pao i izgubio svest.
   Sva deca vrisnuše i stadoše da plaču. Budući da je Majkl bio u Njujorku na svojoj popodnevnoj šetnji, više od jednog sata pružala sam pomoć Ričardu na podu hodnika odmah do ulaza u dečju sobu. Za sve vreme veoma pažljivo sam ga posmatrala. Bio je potpuno isti kao kada sam ga ostavila u spavaćoj sobi. Nije bilo nikakvog očiglednog znaka da je u međuvremenu proveo trideset ili četrdeset minuta u budnom stanju.
   Kada se Majkl vratio, pomogao mi je da prenesem Ričarda u spavaću sobu. Razgovarali smo duže od sata o tome zbog čega se Ričard tako naglo probudio. Kasnije sam nekoliko puta pročitala svaki članak o komi u mojim medicinskim knjigama. Uverena sam da je Ričardova koma prouzrokovana mešavinom fizičkih i psiholoških problema. Po mom mišljenju, zvuk onog čudnog glasa proizveo je u njemu traumu koja je privremeno nadjačala činioce koji su prouzrokovali komu.
   Ali zbog čega se tako brzo ponovo onesvestio? Možda je hodajući niz hodnik iscrpao svoju premalu zalihu energije. Nema načina da se to sazna. U stvari, nismo u stanju da damo odgovor na niz pitanja o tome šta se danas dogodilo, uključujući tu i ono koje je Keti postavila - ko je to ko je miroljubiv?
   
   1. maj 2209.
   Neka bude zabeleženo da je na današnji dan Ričard Kolin Vejkfild stvarno prepoznao svoju porodicu i prozborio prve reči. Bezmalo nedelju dana lagano je napredovao do ovog trenutka, najpre dajući znake prepoznavanja licem i očima, a zatim i pomerajući usne koje su oblikovale pojedine reči. Osmehnuo mi se jutros i umalo nije izustio moje ime, ali njegova prva razgovetna reč bila je "Keti", izgovorena danas po podne pošto ga je njegova ljubimica po ko zna koji put vatreno zagrlila.
   U porodici vlada euforično raspoloženje, a posebno među devojčicama. One proslavljaju povratak svog oca. Više puta sam rekla Simoni i Keti da će Ričardov oporavak biti sasvim sigurno dugotrajan i mukotrpan, ali pretpostavljam da su odviše mlade da bi pojmile šta to znači.
   Ja sam veoma srećna žena. Nije bilo moguće da suzdržim suze kada mi je Ričard razgovetno u uvo izgovorio "Nikol" neposredno pre večere. I pored toga što sam svesna da je moj suprug još daleko od nečega što bi se moglo nazvati normalnim, sada sam ubeđena da će se on naposletku oporaviti i to saznanje mi ispunjava srce radošću.
   
   18. avgust 2209.
   Polako ali sigurno Ričard nastavlja da napreduje. Sada spava samo dvanaest sati dnevno, može da hoda gotovo milju pre nego što oseti zamor i sposoban je da se povremeno usredsredi na neki problem ukoliko je ovaj posebno zanimljiv. Još nije započeo da saobraća sa Ramancima preko tastature i ekrana. Rastavio je, međutim, princa Hala na delove i bezuspešno pokušao da odgonetne šta je prouzrokovalo onaj čudan glas u dečjoj sobi.
   Ričard je prvi koji priznaje da još nije pri sebi. Kada je u stanju da govori o tome, kaže da obitava u "magli, sličnoj snu, ali ne toliko oštroj". Prošla su tri meseca otkako je povratio svest, ali još ne može da se seti mnogo čega što mu se dogodilo od kada nas je napustio. On veruje da je u komi proveo barem godinu dana. Njegova procena zasniva se pre na nejasnim osećanjima nego na bilo kakvoj određenoj činjenici.
   Ričard tvrdi da je nekoliko meseci živeo u avianskoj jazbini, te da je prisustvovao jednoj spektakularnoj kremaciji. Nije u stanju da iznese bilo kakve pojedinosti. Ričard je isto tako dva puta spomenuo da je istražio južni polucilindar i otkrio glavni grad oktopauka u blizini Južne zdele, ali s obzirom na to da se ono čega on može da se seti menja iz dana u dan, teško je s punim poverenjem uzimati bilo koje njegovo prisećanje.
   Već dvaput sam zamenila komplet biometrijskih sondi kod Ričarda, tako da posedujem veoma dugačku listu podataka o svim njegovim kritičnim parametrima. Njegova zdravstvena lista je normalna, sa izuzetkom dve oblasti - mentalna aktivnost i temperatura tela. Njegovi dnevni moždani talasi onemogućavaju opis. Nema ničega u mojim medicinskim enciklopedijama što bi mi dozvolilo da protumačim barem nekoliko tih lista, da ne govorimo o čitavom kompletu. Ponekad je nivo aktivnosti u njegovom mozgu astronomski visok: ponekad se čini da poptuno prestaje. Elektrohemijske mere su jednako čudnovate. Njegov hipokampus je praktično uspavan - to bi moglo da objasni zbog čega Ričard ima toliko teškoća sa svojim pamćenjem.
   Temperatura mu je takođe promenjljiva. Sada se, u poslednja dva meseca, ustalila na 37,8 stepeni, jednu desetinu stepena iznad normale za prosečnog čoveka. Ponovo sam proverila sve njegove podatke iz doba pre misije; Ričardova "normalna" temperatura na Zemlji iznosila je postojanih 36,9 stepeni. Ne umem da objasnim zbog čega ova povišena temperatura traje. Kao da mu se telo i neki patogen nalaze u stabilnoj ravnoteži, pri čemu nijedna strana ne može da nadvlada drugu. Ali kakav bi to patogen mogao biti koji izmiče svim mojim pokušajima da ga identifikujem.
   Sva deca su bila posebno razočarana Ričardovim promenljivim ponašanjem. Verovatno smo ga unekoliko mitologizovali za vreme njegovog odsustva, iako nema sumnje da je nekada bio veoma energičan čovek. Ovaj novi Ričard tek je senka sopstvene ličnosti. Keti se kune da se seća rvanja i bodrog igranja sa svojim taticom kada su joj bile svega dve godine (njeno pamćenje je van svake sumnje pojačano pričama koje smo Majkl, Simona i ja pripovedali dok je Ričard bio neznano gde) i često je prilično ljuta što on sada provodi tako malo vremena s njom. Pokušala sam da joj obasnim da je "tata još bolestan", ali ne verujem da je umirena mojim objašnjenjem.
   Majkl je preselio sve moje stvari u ovu sobu u roku od dvadeset četiri časa po Ričardovom povratku. On je tako divan čovek. Još jednom je, u poslednjih nekoliko nedelja, prošao kroz tešku religijsku fazu (pogađam da u svojoj svesti traži oproštaj za neke prilično teške grehe), ali je odnedavno malo olabavio zbog ogromnog radnog bremena koji je pao na moja pleća. Sa decom je naprosto čudesan.
   Simona dejstvuje kao pomoćna majka. Bendži je obožava, a ona ispoljava nevrovatno strpljenje sa njim. Imajući u vidu da je nekoliko puta primetila kako je Bendži "pomalo spor", Majkl i ja smo joj rekli za Vitingemov sindrom. Keti još ništa ne zna o tome. Upravo sada Keti je na mukama. Čak ni Patrik, koji je prati unaokolo kao pas-ljubimac, ne može da je razveseli.
   Svi znamo, pa čak i deca, da smo pod prismotrom. Veoma pažljivo smo pretražili zidove dečje sobe, kao da lovimo kakvu divljač, i otkrili nekoliko minijaturnih nepravilnosti na površini koja smo proglasili kamerama. Odvalili smo ih uz pomoć naših oruđa, ali ne možemo sasvim sigurno da kažemo da smo odista pronašli sredstva za nadziranje. Ona bi mogla da budu tako mala da se ne mogu videti bez mikroskopa. Ako ništa drugo, Ričard je zapamtio svoju omiljenu izreku o razvijenoj tuđinskoj tehnologiji koja glasi "da se ona ne može razlikovati od magije." Radoznale kamere oktopauka izazvale su najdublje uznemirenje kod Keti. Progovorila je otvoreno i sa prezirom o njihovom upadu u njen "privatan život". Ona verovatno ima više tajni od svih nas. Kada je Simona rekla svojoj mlađoj sestri da to zaista nije važno, jer "posle svega, Bog nas, takođe, promatra sve vreme" ušla je u svoju prvu siktavu raspravu na temu religije. Keti joj je odgovorila sa "sranje", što je prilično neprijatna reč kada dopire iz usta šestogodišnje curice. Izraz njenog lica podsetio me je da moram da budem znatno obazrivija u izboru vlastitih reči.
   Jednog dana prošlog meseca odvela sam Ričarda do avianske jazbine, pomišljajući da će mu boravak tamo možda osvežiti pamćenje. Čim smo se našli u tunelu izvan okomitog hodnika, obuzeo ga je veliki strah. "Tama", čula sam kako mumla. "Ne mogu da vidim u mraku. Ali oni mogu da vide u mraku." Nije hteo da načini ni korak dalje pošto smo prošli vodu i cisternu, tako da sam ga vratila u sklonište.
   Ričard zna da su Bendži i Patrik Majklovi sinovi i verovatno sluti da smo Majkl i ja živeli kao muž i žena izvesno vreme dok je on bio odsutan, ali nikada se nijednom rečju nije na to osvrnuo. I Majkl i ja smo bili spremni da od njega zatražimo oproštaj i da mu naglasimo da nismo postali ljubavnici (osim prilikom Bendžijevog začeća) dok nisu prošle dve godine od njegovog odlaska. U sadašnjem trenutku čini se da se Ričard ne zanima mnogo za to pitanje.
   Ričard i ja smo počeli da delimo naš stari bračni krevet ubrzo po njegovom izlasku iz kome. Puno smo se mazili i lepo razumeli, ali sve do pre dve nedelje nije bilo nikakvog seksa. U stvari, već mi se začela pomisao da je seks još jedna od stvari koje su izbrisane iz njegovog pamćenja, toliko je on bio ravnodušan prema mojim povremenim izazivačkim poljupcima.
   A onda je došla noć kada se u krevetu sa mnom odjednom našao stari Ričard. To je zapravo obrazac koji se događa i u ostalim oblastima - njegova stara pamet, energija i inteligencija javljaju se u kraćim razdobljima. U svakom slučaju, stari Ričard beše vatren, zabavan i maštovit. Meni je to izgledalo kao raj. Setila sam se nivoa zadovoljstva koja su odavno postala prošlost za mene.
   Njegovo zanimanje za seks potrajalo je tri uzastopne noći. A onda je iščezlo isto onako naglo kao što se pojavilo. Spočetka sam bila razočarana. (Nije li to ljudska priroda? Uglavnom želimo da nam bude bolje. Kada je dobro onoliko koliko je to moguće, želimo da to traje večno.) Ali sada sam prihvatila da i ovaj vid njegove ličnosti takođe mora da se podvrgne procesu lečenja.
   Sinoć je Ričard prvi put od kada se vratio izračunao našu putanju. "I dalje se držimo istog pravca", izjavio je ponosno. "Sada smo manje od tri svetlosne godine udaljeni od Sirijusa."
   
   6. januar 2210.
   Četrdeset sedam godina stara. Kosa mi je sada uglavnom seda na stranama i napred. Tamo, na Zemlji, verovatno bih se premišljala da li da je farbam ili ne. Ovde na Rami to nije važno.
   Prestara sam da budem trudna. Trebalo bi to da kažem maloj devojčici koja raste u mojoj materici. Bila sam prilično zbunjena kada sam shvatila da sam odista ponovo trudna. Najava menopauze već je počela sa svojim čudnim vrelim talasima, trenucima klonulosti i potpuno nepredvidljivim menstruacijama. No, Ričardova sperma napravila je još jednu bebu, još jedan dodatak našoj beskućnoj porodici što tumara po svemiru.
   Ako nikada ne sretnemo druga ljudska bića (a Eleonori Džoan Vejkfild se posreći da bude zdrava beba, što izgleda verovatno u ovom času) imaćemo ukupno šest mogućih kombinacija roditelja za naše unuke. Gotovo da je sigurno da se sve te permutacije neće zgoditi, ali je opčinjavajuće zamišljati tako nešto. Običavam da razmišljam da će se Simona spariti sa Bendžijem, a Keti sa Patrikom, ali gde je Eleonorino mesto u toj jednačini?
   Ovo je moj deseti rođendan na palubi Rame. Deluje potpuno nemoguće da sam provela svega dvadeset odsto svog života u ovom džinovskom cilindru. Da li sam uopšte imala drugi život, tamo na onoj okeanskoj planeti udaljenoj trilione kilometara? Da li sam stvarno poznavala neke druge odrasle ljude osim Ričarda Vejkfilda i Majkla O'Tula? Da li je moj otac stvarno Pjer d'Žarden, čuveni pisac istorijskih romana? Da li sam imala tajnu, bajoslovnu vezu sa Henrijem, princom od Velsa, iz koje je rođena moja prva divna kćer Ženevjev?
   Ništa od svega toga ne izgleda moguće. Barem ne danas, ne na moj četrdeset sedmi rođendan. Čudno je to. I Ričard i Majkl su me po jednom pitali za Ženevjevinog oca. Još nisam nikom rekla. Nije li to smešno? Kakvog bi to značaja moglo da ima ovde na Rami? Nikakvog. Ali to je bila moja tajna (podeljena jedino sa mojim ocem) od početka trudnoće sa Ženevjev. Ona je bila moja kćerka. Ja sam je donela na svet i podigla je. Njen biološki otac, uvek sam sebi govorila, nije bio bitan.
   To je, naravno, gluparija. Ha! Evo te reči ponovo. Dr Dejvid Braun ju je često koristio. Gospode! Godinama se nisam setila nikoga iz misije "Njutn". Pitam se da li su Frančeska i njeni prijatelji zaradili svoje milione na tom pohodu. Nadam se da je Janoš dobio svoj deo. Dragi gospodin Tabori, istinski divan čovek. Hmm. Takođe se pitam na koji je način Ramino izvrdavanje nuklearne falange objašnjeno građanima Zemlje. Ah, da, Nikol, ovo je tipičan rođendan. Dugo, ševrdavo putovanje niz aveniju pamćenja.
   Frančeska je bila tako lepa. Uvek sam bila ljubomorna na nju zato što je umela da se postavi prema ljudima. Da li su ona, drug Borzov i Vilson...? Verovatno. Ni u jednom trenutku nisam poverovala da je htela da ubije Valerija. Ali imala je istinski iskrivljen moral. Većina stvarno ambicioznih ljudi je takva.
   Komično mi je, sada kada pogledam unatrag, koliko sam bila opsednuta kao mlada majka u svojim dvadesetim. Morala sam da uspem u svemu. Moje ambicije bile su sasvim drugačije od Frančeskinih. Želela sam da pokažem svetu da mogu da igram po svim mogućim pravilima, a ipak da pobedim, baš kao što sam uradila u troskoku na Olimpijskim igrama. Šta bi bilo neostvarljivije za jednu neudatu majku sa detetom nego da bude izabrana za kosmonauta? Bila sam svakako puna sebe tih godina. Sreća za mene i za Ženevjev što je otac bio pri ruci.
   Svaki put kada bih pogledala Ženevjev znala sam, dabome, da je Henrijev otisak očigledan. Od vrha gornje usne do dna brade ona izgleda tačno kao on. A ja nisam uistinu htela da poreknem genetiku. Toliko mi je bilo važno da sve uradim na svoju ruku, da pokažem barem sebi da sam izuzetna majka i žena, uprkos tome što nisam bila prikladna za kraljicu.
   Bila sam suviše crna da bih postala kraljica Nikol od Engleske, pa čak i Jovanka Orleanka u jednom od francuskih sezonskih inscenacija. Pitam se koliko će još godina proći pre no što boja kože prestane da bude važno pitanje među ljudima na Zemlji. Pet stotina godina. Hiljadu? Šta beše ono rekao Amerikanac Vilijam Fokner - otprilike, da će Sambo biti slobodna samo onda kada se svi i svaki od njenih suseda jednog jutra probude i kažu, kako sebi tako i svojim prijateljima, da je Sambo slobodna. Mislim da je bio u pravu. Videli smo da se rasne predrasude ne mogu iskoreniti zakonodavstvom. Pa ni obrazovanjem. Put svakog čoveka kroz život mora da ima epifaniju, trenutak istinske svesnosti, kada on (ili ona) shvati, jednom zauvek, da Sambo ili svaka druga jedinka na svetu koja je na bilo koji način različita od njega (ili nje) mora da bude slobodna ako hoćemo da opstanemo.
   Kada sam ležala na dnu one jame pre deset godina, ubeđena da mi je odzvonilo, pitala sam se koje bi određene trenutke iz svog života želela ponovo da doživim ako bi mi se pružila takva prilika. Oni časovi sa Henrijem uskočili su u moju svest, uprkos činjenici da mi je on kasnije slomio srce. Čak i danas bih se rado ponovo uhvatila sa mojim princem. Iskusiti potpunu sreću, makar to bilo samo za nekoliko minuta ili sati, znači biti živ. Nije toliko važno, kada se nađeš suočena sa smrću, što će te tvoj partner u vašim najboljim trenucima kasnije razočarati ili izdati. Ono što jeste važno jeste onaj osećaj trenutne radosti, tako veliki da osećaš da si transcendirala Zemlju.
   Malo mi je zasmetalo, dole u jami, što su moja sećanja na Henrija bila na jednakoj ravni sa sećanjima na oca, majku i kćerku. Ali od tada sam dokonala da nisam jedinstvena u gajenju prisećanja na te sate sa Henrijem. Svaka ličnost ima veoma osobite trenutke ili događaje koji su jedinstveno njeni i koji su vatreno zaštićeni srcem.
   Moja prisna prijateljica na univerzitetu, Gabrijela Moro, provela je noć sa mnom i Ženevjev u Bovoau godinu dana pre no što je lansirana ekspedicija "Njutn". Nismo se videle sedam godina i provele smo najveći deo noći pričajući, prevashodno o najvažnijim emocionalnim događajima u našim životima. Gabrijela je bila izuzetno srećna. Imala je zgodnog, osećajnog, uspešnog muža, troje zdrave, divne dece i prekrasnu plemićku kuću u blizini Šinona. Ali Gabrijelin "najdivniji trenutak", kako mi se poverila posle ponoći sa devojačkim osmehom na licu, zbio se pre nego što je upoznala svog supruga. Ona je izvela moćan gimnazijski prepad na čuvenog filmskog glumca koji se jednog dana zadesio na snimanju u Turu. Gabrijela je nekako uspela da se nađe s njim u njegovoj hotelskoj sobi i da provede u razgovoru skoro pun sat. Poljubila ga je samo jednom pre no što je otišla. To je bilo njeno najdragocenije sećanje.
   Oh, moj prinče, juče je bilo deset godina otkako sam te poslednji put videla. Jesi li srećan? Jesi li dobar kralj? Da li ikad pomisliš na crnoputu olimpijsku šampionku koja ti je dala sebe, svoju prvu ljubav, bez ikakvog ostatka?
   Posredno si me upitao onog dana na skijaškoj planini o ocu moje kćerke. Odrekla sam ti odgovor, ne shvatajući da moje odricanje znači da ti još nisam potpuno oprostila. Kada bi mogao da me pitaš danas, moj prinče, rado bih ti rekla. Da, Henri Reks, Kralju Engleske, ti si otac Ženevjev d'Žarden. Idi k njoj, upoznaj je, voli njenu decu. Ja ne mogu. Ja sam više od pedeset triliona kilometara daleko.
   

13.
   30. jun 2213.
   Svi smo bili previše uzbuđeni da bismo spavali prošle noći. Izuzev Bendžija, Bog ga blagoslovio, koji naprosto nije mogao da shvati ono što smo mu govorili. Simona je više puta pokušala da mu objasni da se naš dom nalazi unutar džinovske cilindrične svemirske letelice - čak mu je na crnom ekranu pokazala različite izglede Rame viđene preko spoljašnjih senzora - ali čitava zamisao mu i dalje izmiče.
   Kada se juče oglasio zvižduk, Ričard, Majkl i ja smo se nekoliko sekundi samo zgledali. Prošlo je toliko vremena od kada smo ga poslednji put čuli. A onda smo svi počeli da govorimo u glas. Deca, uključujući i malu Eli, bila su puna pitanja jer su očigledno osetila naše uzbuđenje. Sve osmoro smo smesta pohitali na površinu. Ričard i Keti otrčali su do mora, ne sačekavši ostatak porodice. Simona je hodala sa Bendžijem, Majkl sa Patrikom. Ja sam nosila Eli, budući da njene nožice jednostavno nisu bile u stanju toliko brzo da koračaju.
   Keti je kiptala od oduševljenja kada je dojurila da nas presretne. "Dođite, dođite", reče ona, hvatajući Simonu za ruku. "Morate to da vidite. Očaravajuće je. Boje su fantastične."
   I doista su bile. Dugini lukovi svetlosti praštali su od roga do roga, ispunjavajući ramansku noć zastrašujućim prikazama. Bendži je otvorenih usta zurio prema jugu. Posle mnogo sekundi osmehnuo se i okrenuo prema Simoni "To je le...po", izusti on polako, ponosan što je upotrebio tu reč.
   "I jeste, Bendži", odgovori Simona. "Veoma lepo."
   "Ve...oma le...po", ponovi Bendži, vraćajući pogled na igru svetlosti.
   Niko među nama nije mnogo govorio za vreme same predstave. Ali pošto smo se vratili u sklonište, neprekidan razgovor trajao je satima. Naravno, neko je morao sve da objasni deci. Jedino je Simona bila rođena u vreme poslednjeg manevra, a i ona je tada bila samo beba. Ričard se poduhvatio ovog zadatka. Onaj zvižduk i "lajt-šou" uistinu su ga napunili energijom - sinoć je više ličio na sebe no ikad otkako se vratio - i dok je pripovedao sve što je znao o zvižducima, "lajt-šou" i ramanskim manevrima bio je u isti mah informativan i zabavan.
   "Misliš li da će se oktopauci vratiti u Njujork?" upita ga Keti puna iščekivanja.
   "Ne znam", reče Ričard. "Ali sigurno je da je to moguće."
   Sledećih petnaest minuta Keti je provela pričajući svima po hiljaditi put o svom susretu sa oktopaukom pre četiri godine. Kao i obično, ulepšala je i uveličala neke pojedinosti, posebno solo deonicu pustolovine pre nego što me je ugledala u muzeju.
   Patrik obožava tu priču. On stalno traži od Keti da mu je ponavlja. "Bila sam tamo", pripovedala je Keti sinoć, "ležeći na stomaku sa glavom koja je virila preko ivice džinovskog okruglog cilindra što se spuštao u crnu pomrčinu. Srebrnasti šiljci štrčali su iz strana tog cilindra i mogla sam da vidim kako bleskaju u mutnoj svetlosti. 'Hej', povikala sam 'ima li koga dole?'
   Začula sam zvuk koji je podsećao na povlačenje metalnih četaka praćen cviljenjem. Svetla iza mene se upališe. Na dnu onog cilindra jedna crna stvar sa okruglom glavom i osam pipaljki crne i zlataste boje počela je da se penje uz šiljke. Pipaljke su se obavijale oko šiljaka dok se ta stvar brzo penjala u mom pravcu.
   "Ok...to...pauk", prozbori Bendži.
   Kada je Keti završila svoju priču, Ričard je saopštio deci da će kroz četiri dana pod verovatno početi da se trese. Naglasio je da sve treba da bude brižljivo pričvršćeno za tlo i da svako od nas treba da bude spreman za naredni niz seansi u tanku za zaštitu od ubrzanja. Majkl je istakao da će nam biti potrebna barem jedna nova kutija za dečije igračke, kao i više kutija za smeštaj naših stvari. Tokom godina nagomilali smo toliko raznog "đubreta" da će obezbeđivanje i smeštanje svega toga predstavljati mamutski zadatak u sledećih nekoliko dana.
   Kada smo Ričard i ja legli u postelju, razgovarali smo više od sat držeći se za ruke. U jednom trenutku rekla sam mu da se nadam kako predstojeći manevar označava početak kraja našeg putovanja u Rami.
   "Nada večno izvire u ljudskim grudima. Čovek nikada drugo ne želi do da bude blagosloven", odgovori on. Seo je za trenutak i pogledao me. Oči su mu svetlucale u polumraku. "Aleksandar Poup", reče on. Zatim se nasmejao. "Kladim se da mu nikad nije palo na pamet da će ga neko citirati trideset triliona kilometara daleko od Zemlje."
   "Izgledaš bolje, dragi", rekoh, prodrmavši mu ruku.
   Obrve mu se nabraše. "U ovom času sve mi izgleda jasno. Ali ne znam kada će se magla ponovo spustiti. To može da se desi svakog sekunda. A ja još ne mogu da se setim ničega osim tanušnih obrisa onoga što mi se događalo za vreme tri godine koliko sam bio odsutan.
   Ponovo se spustio na dušek. "Šta će se, po tvom mišljenju, dogoditi?" upitah.
   "Predviđam da ćemo imati manevar", odgovori on. "I nadam se da će on biti veliki. Veoma brzo se približavamo Sirijusu i biće neophodno da naglo usporavamo ukoliko je naša meta negde u Sirijusovom sistemu." Posegao je i uhvatio me za ruku. "Zbog tebe", reče on, "a posebno zbog dece, nadam se da ovo nije lažna uzbuna."
   
   8. juli 2213.
   Manevar je započeo pre četiri dana, tačno prema predviđanju, čim se treći i završni "lajt-šou" okončao. Nismo videli niti čuli nijednog aviana ili oktopauka. Prošle su, dakle, četiri godine otkako smo videli poslednjeg tuđina. Keti je bila veoma razočarana. Ona je želela da bude svedok povratka svih oktopauka u Njujork.
   Juče je par bogomoljki-biota sišao u naše sklonište i odmah otišao do tanka za zaštitu od ubrzanja. Nosili su jedan veliki kontejner, koji je sadržavao pet novih mrežastih ležaljki (Simoni je, naravno, sada neophodan veći) i sve šlemove. Posmatrali smo ih sa pristojne razdaljine dok su montirali ležaljke i proveravali sistem tanka. Deca su bila očarana. Ova kratka poseta bogomoljki potvrdila je da nam predstoji značajna promena u brzini kretanja.
   Ričard je očigledno bio u pravu kada je pretpostavio da postoji veza između glavnog pogonskog sistema i ukupne termalne kontrole u Rami. Na površini temperatura je već počela da opada. Predviđajući dug manevar, proveli smo dosta vremena za tastaturom naručujući zimsku odeću za decu.
   Stalno drmusanje ponovo je rastrojilo kolotečinu našeg života. Deci je to isprva bilo zabavno, ali su ubrzo počela da se žale. Što se mene tiče, uzdam se da smo sada blizu našeg konačnog odredišta. U poređenju sa Majklovim molitvama da će "Božja volja biti ispunjena", moje su nesumnjivo sebičnije i određenije.
   
   1. septembar 2213.
   Izvesno je da se nešto novo dešava. U poslednjih deset dana, pošto smo završili seanse u tanku i okončali manevar, približavamo se usamljenom izvoru svetlosti smeštenom na oko trideset astronomskih jedinica od zvezde Sirijus. Ričard je na briljantan način preustrojio senzorsku listu i crni ekran tako da je onaj izvor neprekidno stožerna tačka na našem monitoru, bez obzira na to na koji ga način pojedini ramanski teleskop osmatra.
   Pre dve noći uspeli smo da razaznamo neke odrednice tog objekta. Razmatrali smo mogućnost da je to jedna naseljena planeta i Ričard je brzo izračunao toplotni uticaj Sirijusa na takvu planetu čija je razdaljina grubo odgovara udaljenosti Neptuna od našeg Sunca. I mada je Sirijus mnogo veći, svetliji i vreliji od Sunca, Ričard je zaključio da je naš raj, ukoliko je to odista Ramino odredište, ipak veoma hladna planeta. Sinoć smo jasnije mogli da vidimo naš cilj. To je jedno izduženo telo (Ričard veli da usled toga ne može da bude planeta - sve što je "tih razmera" i pritom nesferično "mora da bude veštakog porekla"), oblikovano kao cigara, sa dva reda svetlosti duž vrha i dna. Budući da ne znamo tačno koliko je udaljeno, ne možemo da znamo ni njegove razmere. Ipak, Ričard je izveo neka "gatanja" zasnovana na brzini našeg približavanja i smatra da je ta cigara otprilike sto pedeset kilometara dugačka i pedeset kilometara široka.
   Čitava porodica sedi u našoj glavnoj sobi i pilji u monitor. Jutro nam je donelo još jedno iznenađenje. Keti je uočila dve druge letelice u blizini našeg cilja. Prošle nedelje Ričard ju je naučio kako da menja ramanske senzore pomoću inputa crnog ekrana i dok smo mi razgovarali ona je aktivirala udaljeni radarski senzor koji smo prvi put upotrebili pre trinaest godina da bismo identifikovali nuklearne projektile koji su dolazili od Zemlje. Predmet u obliku cigare pojavio se na rubu radarskog vidokruga. Počivajući tačno ispred te cigare, nerazaznatljive od nje u širokom vidnom polju, žmirkale su druge dve tačke. Ukoliko je džinovska "cigara" odista naše odredište, onda je verovatno da ćemo imati pratnju do njega.
   
   8. septembar 2213.
   Nema načina da na odgovarajući način opišem zaprepašćujuće događaje u poslednjih pet dana. Jezik ne poseduje te superlative prideva koji bi dočarali ono što smo videli i iskusili. Čak je Majkl primetio da bi i raj pobledeo u poređenju sa čudima kojima smo bili očevici.
   U ovom času naša porodica nalazi se na palubi malog šatla bez pilota, ne većeg od nekog gradskog autobusa na Zemlji, koji nas velikom brzinom prevozi od pristanišne stanice do nekog nepoznatog odredišta. Cigaroliko pristanište još je vidljivo, iako jedva, kroz zasvođeni prozor na stražnjem delu letelice. Na desnoj strani naš dom u poslednjih trinaest godina, cilindrični svemirski brod zvan Rama, kreće se u unekoliko različitom pravcu od našeg. On se otisnuo od pristaništa nekoliko sati posle nas, osvetljen na površini kao božićno drvce, a sada smo udaljeni od njega nekih dve stotine kilometara.
   Pre četiri dana i jedanaest sati naš ramanski brod zaustavio se, u relativnom smislu, kod pristaništa. Bili smo treće vozilo u čudesnom redu. Ispred nas čekala je jedna rotirajuća morska zvezda, otprilike deset puta manja od Rame, a ispred nje jedan džinovski točak sa glavčinom i paocima, koji su ušli u pristanište nekoliko sati pošto smo se mi zaustavili.
   Ispostavilo se da je pristanište šuplje. Kada se džinovski točak pomerio u središte pristaništa, pokretna postolja i druga odgovarajuća pomagala razvila su se iz unutrašnjosti stanice da bi presrela letelicu i pričvrstila je na njeno mesto. Potom je svita naročitih vozila sastavljena od tri neobična oblika (jedno je nalikovalo balonu, drugo mehuru, a treće tuš-kabini na Zemlji) iz stanice ušla u točak. Premda nismo mogli da vidimo šta se događa unutar točka, primetili smo kako se ona naročita vozila, jedno za drugim, pojavljuju u čudnim razmacima tokom sledeća dva dana. Svako od tih vozila presretao je po jedan šatl, sličan ovom na kome sada letimo, ali veći od njega. Ti šatlovi bili su parkirani na zamračenoj strani pristaništa i stavljani su u pokret otprilike trideset minuta pre spajanja.
   Istog časa kada bi šatlovi bili natovareni, redovno su poletali u pravcu suprotnom od našeg reda. Posle otprilike jednog sata pošto se poslednje vozilo pomolilo iz točka i poslednji šatl uzleteo, mnogi delovi mehaničke opreme pričvršćene za točak bili su ponovo uvučeni, a veliki kružni svemirski brod i sam je lagano počeo da se udaljava od pristaništa.
   Ona morska zvezda ispred nas već je, u međuvremenu, ušla u pristanište i bila je podvrgnuta radu jednog drugog kompleta pokretnih postolja i pomagala, kada se glasan zvižduk oglasio na površini Rame. Za zviždukom je usledio "lajt-šou" u Južnoj zdeli. Ova predstava je, međutim, bila potpuno različita od one koju smo pre viđali. Veliki rog beše zvezda nove predstave. U blizini njegovog vrha oblikovali su se krugovi boja koji su zatim polako odjedrili prema severu, krećući se duž osnovne ose Rame. Ti prstenovi bejahu ogromni. Ričard je proračunao da su imali barem kilometar u prečniku, sa debljinom prstena od četrdeset metara.
   Mrkla ramanska noć beše osvetljena sa osam takvih prstenova istovremeno. Poredak je ostao isti - crveni, narandžasti, žuti, zeleni, plavi, smeđi, ružičasti i ljubičasti - sa tri ponavljanja. Kada bi se jedan prsten slomio i nestao u blizini relejne stanice Alfa kod Severne zdele Rame, novi prsten iste boje vaskrsnuo bi blizu vrha Velikog roga.
   Stajali smo kao omađijani, otvorenih usta i posmatrali prizor. Odmah pošto je poslednji prsten iščezao iz trećeg snopa, dogodila se još jedna opsenjujuća stvar. Na Rami su se upalila sva svetla! Ramanska noć započela je samo tri sata ranije - tokom trinaest godina, razdoblja noći i dana izmenjivala su se u preciznom ritmu. Sada se to, odjedanput, promenilo. Ali nije ostalo samo na svetlima. Začula se i muzika; barem bih ja to nazvala muzikom. Zvučalo je kao zvonjava milion majušnih zvona koja je dopirala neznano odakle.
   Nijedno od nas nije se pomaklo ko zna koliko dugo. A onda je Ričard, koji je imao najbolji dvogled, uočio nešto što nam se približavalo. "To su aviani", povika on, skočivši i pokazujući ka nebu. "Upravo sam se setio nečeg. Posetio sam ih u njihovom novom domu na severu za vreme moje odiseje."
   Jedno po jedno, svako od nas je virnulo kroz njegov dvogled. Isprva nije bilo sigurno da li ih je Ričard ispravno prepoznao, ali kada su prišli bliže, pedeset ili šezdeset mrlja rastvorilo se u velika pticolika stvorenja koje smo zvali aviani. Leteli su pravo prema Njujorku. Pola avaiana lebdelo je na nebu, na možda tri stotine metara iznad našeg skloništa, dok je druga polovina sletala na površinu.
   "Dođi, tata", povika Keti. "Hajdemo."
   Pre nego što sam uspela da se usprotivim, otac i kćer su potrčali. Posmatrala sam kako Keti juri. Već je veoma brza. U oku svoje svesti mogla sam da vidim majčin graciozni trk preko trave u parku Šili-Mazarena - Keti je sasvim sigurno nasledila poneku crtu od porodice svoje majke, iako je po svemu ostalom preispoljna očeva kćerka.
   Simona i Bendži već su se uputili ka našem skloništu. Patrika su zabrinjavali aviani. "Hoće li oni da povrede tatu i Keti", zapitao je.
   Nasmešila sam se svom lepuškastom petogodišnjaku. "Ne, dušo", odgovorih, "ne, ako budu obazrivi." Majkl, Patrik, Eli i ja vratili smo se u sklonište da gledamo šta se događa sa onom morskom zvezdom u pristaništu.
   Nismo mogli mnogo da vidimo jer su se svi ulazi u morsku zvezdu nalazili na suprotnoj strani, dalje od ramanskih kamera. Nagađali smo, ipak, da se tamo odigrava istovar, jer je naposletku pet šatlova uzletelo u pravcu neke nove lokacije. Postupak sa morskom zvezdom obavljen je veoma brzo. Ona je napustila pristanište pre nego što su se Ričard i Keti vratili.
   "Počnite da se pakujete", reče Ričard bez daha čim je stigao. "Idemo. Idemo."
   "Trebalo je da ih vidite", obrati se Keti Simoni gotovo istovremeno. "Ogromni su. I ružni. Spustili su se u svoju jazbinu..."
   "Aviani su se vratili da uzmu neke važne stvari iz svoje jazbine", prekide je Ričard. "Možda su to svojevrsni suveniri. U svakom slučaju, sve se uklapa. Odlazimo odavde."
   Dok sam jurila kao bez glave da popakujem neophodne stvari u kutije, ljutila sam se na sebe što nisam pravovremeno predvidela razvoj događaja. Posmatrali smo i točak i zvezdu kako se "istovaruju" u pristaništu. Nije mi, međutim, palo na pamet da smo i mi sami "tovar" koji će biti istovaren iz Rame.
   Bilo je nemoguće odlučiti šta da se spakuje. Živeli smo u ovih šest soba (uljučujući tu i dve koje smo pretvorili u skladišta) trinaest godina. Verovatno da smo u proseku pet puta dnevno naručivali nešto od Ramanaca. Istina, većina predmeta odavno je odbačena, ali ipak... Ne znamo kuda idemo. Kako da znamo šta da ponesemo?
   "Imaš li predstavu šta će nam se dogoditi?" upitala sam Ričarda.
   Moj suprug je bio potpuno odsutan, mozgajući oko toga kako da ponese svoj kabasti kompjuter. "Naša istorija, naša nauka - sve što je ostalo od našeg znanja nalazi se ovde", reče on, pokazujući u pometnji na kompjuter, "šta ako se to nepovratno izgubi?"
   Računar je sve u svemu težio svega osam kilograma. Rekla sam mu da bismo svi mogli da mu pomognemo u nošenju samo da najpre spakujemo odeću, lične stvarčice i nešto provijanta.
   "Imaš li predstavu kuda idemo", ponovila sam pitanje.
   Ričard sleže ramenima. "Ni najmanju", odgovori on. "Ali gde god da je to, kladim se da će biti zapanjujuće."
   Keti uđe u našu sobu. Držala je malu vreću, a oči su joj igrale od poleta. "Ja sam se već spakovala", reče ona. "Mogu li da odem gore i tamo vas sačekam?"
   Otac joj nije stigao ni da potvrdno klimne glavom, a ona je već zaglavila na vrata. Zavrtela sam glavom, uputivši Ričardu prekoran pogled, a zatim sam otišla niz hodnik da pomognem Simoni oko ostale dece. Čin pakovanja stvari za dečake bio je prava muka. Bendži se ponašao ćudljivo i zbunjeno. Čak je i Patrik bio razdražljiv. Samo što smo Simona i ja završile (nemoguće je bilo obaviti posao dok nismo uspavale dečake), a Ričard i Keti se vratiše odozgo.
   "Naše prevozno sredstvo je stiglo", reče Ričard mirno, susprežući uzbuđenje.
   "Parkirano je na ledu", dodade Keti, svlačeći debelu jaknu i rukavice.
   "Kako znate da je za nas?" upita Majkl. On je banuo u sobu nekoliko trenutaka posle Ričarda i Keti.
   "Ima sedam sedišta i prostor za naš prtljag", reče moja desetogodišnja kćerka. "Za koga drugog bi moglo biti?"
   "Za koga", ponovih mehanički, nastojeći da razmotrim ovu najnoviju vest. Osećala sam se kao da sam četiri uzastopna dana pila iz vatrogasnog creva.
   "Jeste li videli neke oktopauke?" upita Patrik.
   "Okto...pa..uci", ponovo Bendži pomno.
   "Ne", odgovori Keti, "ali smo videli mamutske avione, potpuno ravne, sa raširenim krilima. Preleteli su iznad naših glava, iz pravca juga. Verujemo da ti ravni avioni prenose oktose, zar ne, tata?"
   Ričard klimnu glavom.
   Duboko sam udahnula. "U redu", rekoh. "Skupljajte prnje. Idemo. Ponesite najpre torbe. Ričard, Majkl i ja ćemo se vratiti po kompjuter."
   Sat docnije svi smo bili u letelici. Poslednji put smo se popeli stepenicama koje su vodile iz našeg skloništa. Ričard je pritisnuo žmirkavo crveno dugme i naš ramanski helikopter (nazivam ga tako jer se podigao okomito u vazduh, iako nije imao obrtne elise) uzdiže se sa tla.
   U prvih pet minuta naš let beše spor i okomit. Kada smo se našli blizu Ramine ose, gde nije bilo gravitacije i veoma malo atmosfere, letelica je lebdela dva ili tri minuta i za to vreme promenila svoj spoljašnji oblik.
   Bio je to veličanstven poslednji pogled na Ramu. Mnogo kilometara ispod, naše ostrvo-dom izgledalo je kao sivomrka krpica usred zaleđenog mora koje je opasivalo džinovski cilindar. Nikada ranije nisam mogla jasnije da vidim rogove na jugu. Te zadivljujuće dugačke konstrukcije, poduprte masivnim potpornjima većim od kakvih gradića na Zemlji, bejahu sve uperene pravo na sever.
   Obuzela me je silna seta kada se naša letelica ponovo pokrenula. Najposle, Rama je bila moj dom trinaest godina. Ovde sam rodila petoro dece. I sazrela sam, sećam se da sam govorila sebi, i možda konačno izrastam u osobu kakva sam oduvek želela da budem.
   Nije bilo puno vremena da se jadikuje nad onim što je prošlo. Čim je promena spoljašnjeg oblika obavljena, naše vozilo je projurilo duž središnje ose do Severne glavčine za nekoliko minuta. Za manje od sata svi smo se bezbedno smestili u ovaj šatl. Napustili smo Ramu. Znam da se nikada nećemo vratiti na nju. Otrla sam suze sa očiju kada se naš šatl odlepio od pristaništa.