37. NASUKANA
   Kada je Nikol došla k svesti, bila je ošamućena i imala je velikih teškoća da zadrži ma kakvu misao u umu. Glava ju je bolela i osećala je oštar bol u leđima i nogama. Nije znala šta joj se desilo. Jedva je bila u stanju da nađe bocu sa vodom i da popije koji gutljaj. Mora da sam doživela potres mozga, pomisli Nikol dok se vraćala u san.
   Bio je mrak kada se Nikol ponovo probudila. Ali um joj više nije bio u magli. Znala je gde se nalazi. Prisetila se da je tražila Takagišija i da je skliznula u jamu. Nikol se takođe setila da je dozivala Franćesku i da je bolno, užasno pala. Smesta je izvukla komunikator iz pojasa letačkog kombinezona.
   "Halo, posado 'Njutna'", reče ona dok se lagano dizala. "Ovde kosmonaut de Žardanova. Bila sam, ovaj, možda je najbolji izraz indisponirana. Pala sam u rupu i onesvestila se. Sabatinijeva zna gde sam..."
   Nikol prekide monolog i stade da čeka. Nije bilo odgovora iz njenog prijemnika. Pojačala je prijem, ali je uspela samo da uhvati neke čudne statičke smetnje. Već je mrak, pomislila je, a prethodno je bilo svetla najviše dva sata... Nikol je znala da razdoblja osvetljenosti u Rami traju oko trideset sati. Zar je toliko dugo bila bez svesti? Ili je Rama ponovo povukao neočekivan potez? Pogledala je na ručni sat, koji je pokazivao koliko je vremena proteklo od početka druge ekspedicije, i napravila brzi proračun. Dole sam trideset dva sata. Zbog čega niko nije došao?
   Nikol poče da razmišlja o poslednjem minutu pre pada. Pričale su sa Vejkfildom, a zatim je ona otrčala da proveri jame. Ričard je stalno proveravao njihov položaj kada su bili u dvosmernoj vezi, a Franćeska je tačno znala...
   Da li se nešto moglo desiti čitavoj posadi? Ali ako nije, zbog čega je niko nije otkrio? Nikol se nasmeši sebi dok se borila sa nagoveštajem panike. Razume se, razmišljala je, našli su me, ali sam ja bila bez svesti, pa su odlučili da.... Drugi glas u njenoj glavi reče joj da te misli nemaju nikakvog smisla. Pod svim okolnostima bila bi izvađena iz jame da su je našli.
   Nevoljno je zadrhtala kada se na najkraći trenutak uplašila da možda neće biti nikada pronađena. Nikol prisili svoj um da promeni temu i poče pregled fizičkih povreda koje je pretrpela prilikom pada. Prešla je pažljivo prstima po svim delovima lobanje. Bilo je nekoliko čvoruga, među kojima i jedna vrlo velika na potiljku. Mora da je ona uzrok potresa mozga, nagađala je. Ali nije bilo frakture lobanje, a ono malo krvarenja do koga je došlo prestalo je još pre više sati.
   Proverila je ruke i noge, zatim leđa. Bilo je modrica na sve strane, ali nekim čudom nijedna kost nije bila slomljena. Povremeni oštri bol odmah ispod vrata nagovestio je da joj je ili naprsnuo pršljen, ili da je prignječila neki nerv. Sve ostalo će se zalečiti. Otkriće da joj je telo preživelo manje ili više neoštećeno privremeno joj je popravilo raspoloženje.
   Nikol zatim poče da pregleda svoje novo carstvo. Pala je usred duboke, ali uske pravougaone jame. S kraja na kraj imala je šest koraka, a jedan i po popreko. Uz pomoć svetiljke i pružene ruke, ocenila je dubinu rupe na osam i po metara.
   Jama je bila prazna ako se izuzme hrpa metalnih delova, velikih od pet do petnaest centimetara, nagomilana uz jedan zid rupe. Nikol ih pažljivo pogleda pod snopom svetiljke. Bilo ih je sveukupno stotinak i možda desetak različitih pojedinačnih tipova. Neki su bili dugačkii i pravi, drugi zakrivljeni, par uzglobljenih - podsećali su Nikol na otpatke sa industrijskog otpada iz moderne čeličane.
   Zidovi jame izgledali su potpuno ravni. Materijal zidova delovao je Nikol kao hibrid metala i stene. Bio je hladan, veoma hladan. Nije bilo nikakvih nepravilnosti, nikakvih nabora koji bi mogli poslužiti kao oslonac, ništa što bi je ohrabrilo da poveruje da se može popeti napolje. Pokušala je da zagrebe ili odbije parče sa površine zida uz pomoć svoje prenosive medicinske opreme. Nije mogla ni da je okrzne.
   Obeshrabrena savršenom konstrukcijom zidova, Nikol pređe do metalne hrpe da vidi ima li načina da sastavi lestve ili skelu, neku vrstu oslonca koji bi je izdigao do tačke na kojoj bi se mogla popeti napolje sopstvenom snagom. Ni to je nije ohrabrilo. Metalni komadi bili su mali i tanki. Brz mentalni proračun reče joj da tu nema dovoljno mase da pruži oslonac njenoj težini.
   Nikol se još više obeshrabri kada pojede obrok na brzinu. Shvatila je da je ponela sa sobom vrlo malo hrane i vode jer je želela da ponese dodatnu medicinsku opremu za Takagišija. Čak i ukoliko je pažljivo racionira, voda će joj potrajati samo jedan dan, a hrana ne više od trideset šest sati.
   Obasjala je svetiljkom prostor pravo naviše. Snop se odrazi od krova ambara. Razmišljanje o ambaru ponovo ju je podsetilo na događaje koji su prethodili padu. Nikol se priseti pojačane amplitude signala za slučaj opasnosti kada je izašla iz zgrade. Sjajno, pomisli ona očajno, unutrašnjost ambara je verovatno mrtva zona za radio-prijem. Nije čudo da me niko nije čuo.
   Spavala je, jer nije mogla da radi ništa drugo. Osam sati kasnije Nikol se uz trzaj probudi iz zastrašujućeg sna. Sedela je sa ocem i kćerkom u dražesnom provincijskom restoranu u Francuskoj. Bio je veličanstven prolećni dan; Nikol je videla cveće u bašti kraj restorana. Kada je kelner došao, stavio je ispred Ženevjev tanjir puževa sa povrćem i maslacom. Pjer je dobio pravu planinu od porcije piletine kuvane sa pečurkama i sosom sa vinom. Kelner se nasmešio i otišao. Nikoli je lagano svitalo da za nju nije bilo ničega...
   Nikada ranije nije imala dodira sa pravom gladi. Čak i tokom Poroa, pošto su joj lavići odneli hranu, Nikol nije bila ozbiljno gladna. Rekla je sebi pre sna da će pažljivo racionirati preostalu hranu, ali to je bilo pre nego što su grčevi od gladi zasenili sve ostalo. Sada Nikol drhtavim rukama razdera paketiće sa hranom i jedva se zaustavi da ne pojede svu preostalu zalihu. Umotala je jadne ostatke, gurnula ih nazad u džep i zarila lice u ruke. Nikol dopusti sebi da se zaplače prvi put otkako je pala.
   Isto tako dopustila je sebi da shvati kako je umiranje od gladi jeziva smrt. Nikol pokuša da zamisli kako bi to bilo da slabi od gladi i da zatim zauvek nestane. Da li bi to bio postepeni proces, svaki uzastopni korak užasniji od prethodnog? Onda neka dođe brzo, reče Nikol glasno, u trenutku napustivši svu nadu. Digitalni časovnik joj je svetleo u mraku i odbrojavao poslednje dragocene minute njenog života.
   Prošlo je nekoliko sati. Nikol je bila sve slabila i očajnija. Sedela je pognute glave u uglu jame. Ali upravo kada se spremala da se preda u potpunosti i da prihvati sigurnost smrti, iz nje dopre drugi glas, bodri, optimistički glas koji je odbio da joj dopusti da se preda. Rekao joj je da je svaki trenutak života dragocen i divan, da je i sama svest, u ma kom trenutku, bila najveće čudo prirode. Nikol lagano, duboko udahnu i otvori oči. Ukoliko treba da umrem ovde, reče ona sebi, onda bar neka umrem sa stilom. Odlučila je da provede ono vreme koje joj je još preostalo usredsredivši se na najizuzetnije trenutke svojih trideset šest godina.
   Nikol je još zadržala sićušnu nadu da će biti spasena. Ali uvek je bila praktična žena i logika joj je govorila da se ono što joj je preostalo od života verovatno može meriti satima. Tokom tog izleta bez žurbe u svoja dragocena sećanja, Nikol je nekoliko puta zaplakala bez ikakvog susprezanja; suze radosnice od vraćene prošlosti; opore suze, jer znala je, dok je oživljavala svaku epizodu, da joj je to verovatno poslednja poseta tom posebnom delu sećanja.
   Nije bilo pravila u njenom lutanju kroz životom koji je proživela. Nije svrstavala u kategorije, odmeravala ili upoređivala svoja iskustva. Nikol ih je naprosto ponovo preživljavala onako kako su joj dolazila, svaki stari događaj preobražen i obogaćen njenom pojačanom svešću.
   Majka joj je zauzimala posebno mesto u sećanjima. Zbog toga što je umrla kada je Nikol imala samo deset godina, majka joj je zadržala sve prideve kraljice ili boginje. Anavi Tiaso zaista je bila divna i kraljevska, ugljenocrna Afrikanka neobičnog dostojanstva. Sva Nikolina spominjanja na nju bila su okupana u blago, blistavo svetlo.
   Prisetila se majke u dnevnoj sobi njihovog doma u Šili- Mazarenu kako maše Nikoli da dođe i sedne joj u krilo. Anavi je svako veče pred spavanje čitala knjigu svojoj kćerki. Većina priča bile su bajke o prinčevima, zamkovima i divnim, srećnim ljudima koji su savladavali svaku prepreku. Glas njene majke bio je blag i mek. Pevala je uspavanke Nikoli dok su devojčicini kapci sve više i više otežavali.
   Nedelje njenog detinjstva bile su posebni dani. U proleće otišle bi do parka i igrale se na prostranim travnatim poljima. Majka je učila Nikol da trči. Devojčica nikada nije videla nešto tako divno kao što je njena majka, koja je još kao mlada žena bila sprinter međunarodne klase, dok skladno trči preko livade.
   Razume se, Nikol se živo sećala pojedinosti svog puta sa Anavi do Obale Slonovače radi Poroa. Majka je bila ta koja ju je čuvala tokom noći u Niduguu pre obreda. Tokom dugih, strašnih noći, devojčica Nikol borila se sa svojim strahovima. I svakog dana, smireno i strpljivo, majka joj je odgovarala na sva pitanja i podsećala je da su mnoge, mnoge devojčice prolazile kroz obred sazrevanja bez nepotrebnih teškoća.
   Nikolino najdraže sećanje na to putovanje odnosilo se na hotelsku sobu u Abidžanu, noć pre nego što su se ona i Anavi vratile u Pariz. Ona i majka raspravljale su o Porou samo u prolazu tokom trideset sati pošto su Nikol i druge devojčice završile sa obredom. Anavi je još nije pohvalila. Doduše, Omeh i starci iz naselja rekli su Nikoli da je bila izuzetna, ali jednoj sedmogodišnjakinji nijedna hvala nije toliko važna kao majčina. Nikol je prikupila hrabrost neposredno pre večere.
   "Jesam li bila dobra, mama?" upita devojčica oprezno. "Hoću da kažem, na Porou."
   Anavi briznu u suze. "Jesi li bila dobra? Jesi li bila dobra?" Obavila je duge, gipke ruke oko kćerke i digla je sa poda. "Oh, dušo", reče joj majka kada je podigla Nikol visoko iznad glave, "toliko se ponosim tobom da mi dođe da puknem." Nikol skoči u majčino naručje, pa su se grlile, smejale i plakale petnaest minuta.
   Nikol je ležala na leđima na dnu jame, a suze izazvane sećanjem klizile su joj postrance preko lica i slivale se u uši. Skoro sat je razmišljala o svojoj kćerki, počev od rođenja i zatim idući kroz svaki važniji događaj Ženevjevinog života. Nikol se prisećala zajedničkog putovanja za Ameriku od pre tri godine, kada je Ženevjev imala jedanaest godina. Kako su bliske bile na tom putovanju, naročito onog dana kada su pešačile niz stazu Južnog Kaibaba do Grand Kanjona.
   Nikol i Ženevjev zaustavljale su se kraj svakog međaša duž staze i proučavale tragove dve milijarde godina na površini planete Zemlje. Ručale su na ispustu koji je gledao na isušenu pustaru visoravni Tonto. Te noći, majka i kćerka su raširile vreće za spavanje, bok uz bok, odmah pokraj moćne reke Kolorado. Pričale su, delile snove i držale se za ruke čitave noći.
   Ne bih išla na taj put, prođe Nikoli kroz glavu, dok je počinjala da razmišlja o svom ocu, da nije bilo tebe. Ti si znao da je pravo vreme za odlazak. Nikolin otac predstavljao je kamen temeljac njenog života. Pjer de Žardan bio je njen prijatelj, ispovednik, intelektualni sadrug i najvatrenija pristalica. Bio je tu kada je rođena, kao i kasnije, svakog bitnog trenutka njenog života. On joj je najviše nedostajao dok je ležala na dnu jame unutar Rame. On je bio taj koga bi odabrala za svoj poslednji razgovor.
   Nije bilo nijednog izdvojenog sećanja na njenog oca koje bi iskočilo pred nju, koje je zahtevalo obnavljanje pre nego sva druga. Nikolina mentalna montaža Pjera obuhvtala je i sve događaje njenog vlastitog života. Nisu svi bili srećni. Jasno se prisetila, na primer, kako su njih dvoje stajali u savani nedaleko od Nidugua, ćutke se držali za ruke i oboje tiho plakali dok je Anavina pogrebna lomača plamtela u afričkoj noći. Mogla je da oseti njegove ruke oko sebe i dok je beskrajno jecala posle svog neuspeha, u petnaestoj godini, da pobedi na nacionalnom takmičenju za Jovanku Orleanku.
   Živeli su zajedno u Bovoau, neobičan par, od godine smrti njene majke sve dok Nikol nije završila treću godinu studija na univerzitetu u Turu. Bio je to idiličan život. Nikol je lutala šumama oko njihove vile pošto bi se biciklom vratila kući iz škole. Pjer je pisao romane u radnoj sobi. Uveče bi Margareta zazvonila i pozvala ih na večeru pre no što bi se popela na sopstveni bicikl, posla gotovog za taj dan, i vratila svome mužu i deci u Lijnu.
   Nikol je leti putovala sa ocem po čitavoj Evropi i posećivala srednjovekovne gradove i zamkove koji su predstavljali osnovna poprišta radnje njegovih istorijskih romana. Nikol je više znala o Eleonori Akvitanskoj i njenom mužu, Henriju Plantagenetu, nego o trenutnim političkim liderima Francuske i zapadne Evrope. Kada je Pjer 2181. dobio nagradu "Mari Reno" za istorijski roman, otišla je s njim u Pariz na svečanu dodelu. Nikol je sedela u prvom redu prostranog auditorijuma, odevena u belu suknju koju je posebno za nju napravio krojač i bluzu u čijem joj je odabiru pomogao Pjer, i slušala kako govornik veliča dostignuća njenog oca.
   Nikol je i sada umela da izdeklamuje delove govora njenog oca prilikom prijema nagrade. "Često su me pitali", kazao je njen otac pred kraj svog izlaganja, "da li sam prikupio mudrosti koju bih voleo da podelim sa budućim pokolenjima." Onda se zagledao pravo u svoju publiku. "Svojoj najdražoj kćerci Nikol i svim mladim ljudima sveta nudim jednostavnu istinu. U svom životu našao sam dve stvari vrednije od svega - učenje i ljubav. Ništa drugo, ni slava, ni moć, niti sama dostignuća radi sebe, ne mogu imati toliko trajnu vrdnost. Jer kada ti životu dođe kraj, ukoliko možeš reći: 'Učio sam' i 'Voleo sam', moći ćeš da kažeš i 'Bio sam srećan'."
   Bila sam srećna, reče Nikol dok su joj se nove suze slivale postrance niz lice, i to uglavnom zbog tebe. Nikada me nisi razočarao. Čak ni u mom najtežem trenutku. Sećanja joj se vratiše, kao što je i znala da će učiniti, letu 2184, kada joj se život ubrzao tako neverovatnom brzinom da je izgubila kontrolu nad njegovim smerom. Tokom pukog šestonedeljnog razdoblja Nikol je dobila zlatnu medalju na olimpijadi, stupila u kratku, ali burnu ljubavnu vezu sa princem od Velsa i vratila se u Francusku da saopšti ocu da je trudna.
   Nikol se sećala ključnih trenutaka tog vremena kao da su se desili juče. Nijedno osećanje njenog života nije se moglo uporediti sa radošću i ushićenjem koje je osetila dok je stajala na pobedničkom postolju u Los Anđelesu, sa zlatnom medaljom oko vrata, dok su joj u ušima odzvanjali poklici stotine hiljada ljudi. Bio je to njen trenutak. Skoro čitavu nedelju bila je mezimče svetskih medija. Našla se na naslovnoj stranici svih novina, istaknuta je u svakoj većoj emisiji o sportu.
   Posle njenog poslednjeg intervjua u televizijskom studiju pokraj olimpijskog stadiona, jedan mladi Englez prijatnog osmeha predstavio joj se kao Daren Higins i uručio joj koverat sa porukom. Unutra je bila rukom pisana pozivnoca za večeru ni sa kim drugim do sa princom od Velsa, čovekom koji će potom postati Henri XI od Velike Britanije.
   Večera je bila čarobna, priseti se Nikol, na trenutak zaboravivši svoj očajni položaj u Rami. Bio je divan. Sledeća dva dana bila su apsolutno prekrasna. Ali trideset devet časova potom, kada se probudila u Henrijevoj spavaćoj sobi u Vestvudu, bajka se iznenada okončala. Njen princ, koji je bio toliko pažljiv i strastan, sada se mrštio i bio osoran. Dok je neiskusna Nikol bezuspešno pokušavala da shvati šta je to pošlo kako ne valja, lagano joj je svanulo da je sa njenom maštarijom gotovo. Bilo je to samo osvajanje, setila se, trenutni sjaj. Nisam bila pogodna za trajnu vezu.
   Nikol nikada neće zaboraviti poslednje reči koje joj je princ rekao u Los Anđelesu. Vrzmao se oko nje dok se ona žurno pakovala. Nije mogao da shvati zbog čega je toliko uznemirena. "Šta si očekivala?" reče on konačno, nepobitno iznerviran. "Da ćemo odjahati u zalazak sunca i živeti dugo i srećno? Hajde, Nikol, ovo je stvarni svet. Moraš shvatiti da narod Britanije nikada ne bi prihvatio meleskinju za kraljicu."
   Nikol je pobegla pre nego što joj je Henri video suze. I tako, draga moja Ženevjev, reče Nikol sebi na dnu jame u Rami, napustila sam Los Anđeles sa dva nova blaga. Imala sam zlatnu medalju i divnu devojčicu u telu. Misli joj brzo preleteše preko sledećih nemirnih nedelja do očajnog, samotnog trenutka kada je konačno prikupila hrabrosti da razgovara sa ocem.
   "Ne... ne znam šta da radim", rekla je Nikol oprezno Pjeru tog septembarskog jutra u dnevnoj sobi njihove vile u Bovoau. "Znam da sam te užasno razočarala - i sebe sam razočarala - ali želela sam da te pitam da li mogu. Hoću da kažem, ukoliko to želim, papa, mogu li ostati ovde i pokušati..."
   "Razume se, Nikol", prekide je otac. Blago je plakao. Bio je to jedini put da ga je Nikol videla da plače posle smrti njene majke. "Učinićemo što je najbolje", reče on dok ju je grlio.
   Bila sam tako srećna, pomisli Nikol. Bio je toliko pun razumevanja. Nikada me nije optužio. Nikada nije ništa pitao. Kada sam mu rekla da je Henri otac i da ne želim da to iko sazna, a najmanje Henri ili dete, obećao mi je da će čuvati moju tajnu. To je i učinio.
   Svetla se iznenada upališe i Nikol ustade da pogleda svoju tamnicu pod novim uslovima. Samo je središte jame bilo potpuno osvetljeno; oba kraja ostala su u senci. Dok je razmatrala svoju situaciju, osećala se neverovatno veselo i raspoloženo.
   Digla je pogled prema krovu ambara i kroz njega prema bezličnom nebu Rame. Nikol pomisli na svojih poslednjih nekoliko sati i oseti iznenadni poriv. Nije izgovorila nijednu molitvu više od dvadeset godina, ali se sada spustila na kolena u punoj svetlosti na središtu jame. Dragi Bože, reče ona, znam da je malčice prekasno, ali hvala ti za moju majku, moga oca i moju kćerku. I za sva čuda života. Nikol baci pogled prema tavanici. Smešila se, a oko joj je blistalo. A trenutno, dragi Bože, baš bi mi dobro došlo malo pomoći.
   

38. POSETIOCI
   Majušni robot krupnim koracima iziđe na svetlo i izvuče mač iz korica. Engleska vojska je stigla pred Arfler.
   
   Još jednom na prodor, mili prijatelji,
   Na juriš još jednom, ili preplavite
   Zid leševima engleskim. U miru
   Čoveku ništa nije priličnije
   No tiha skromnost, smernost. Ali kada
   Oluja rata u uhu nam jekne,
   Bud'te tigrovi, napnite mišiće...
   
   Henri V, novi kralj Engleske, produži da bodri svoje imaginarne vojnike. Nikol se smešila dok je slušala. Provela je skoro čitav sat prateći Vejkfildovog princa Hala od razvrata njegove mladosti, preko bojnih polja na kojima se sukobljavao sa Hotspurom i drugim pobunjenicima, pa sve do prestola Engleske. Nikol je samo jednom čitala tri drame o Henriju, a to je bilo pre više godina, ali je bila vrlo upoznata sa tim istorijskim razdobljem zbog svoje životne opčinjenosti Jovankom Orleankom.
   "Šekspir te je pretvorio u nešto što nikada nisi bio", reče ona glasno malom robotu kada se nagla da ugura Ričardovu palicu u otvor za isključivanje. "Bio si ratnik, svakako, protiv toga niko ne bi mogao ništa da kaže. Ali bio si isto tako hladan i bezdušan osvajač. Naterao si Normandiju da krvari pod tvojim silničkim jarmom. Gotovo si ugasio život u Francuskoj."
   Nikol se nervozno nasmeja sebi. Evo me, pomisli ona, kako razgovaram sa neživim keramičkim princom visokim dvadeset centimetara. Prisetila se osećanja beznađa od pre jednog sata kada je ponovo pokušala da smisli način da pobegne. Okolnost da joj vreme ističe bila je pojačana kada je ispila pretposlednji gutljaj vode. Ah, dobro, pomisli ona i opet se okrete princu Halu, to je bar bolje od samosažaljevanja.
   "A šta još umeš, mali moj prinče?" upita Nikol. "Šta biva ako ubacim iglu u prorez označen sa 'R'?"
   Robot se aktivirao, napravio nekoliko koraka i najzad prišao njenom levom stopalu. Posle dugog ćutanja princ Hal progovori, ne bogatim glasom glumca koji je koristio tokom ranijih recitala, već Vejkfildovim britanskim tonom. "'R' znači razgovor, prijateljice moja, a ja raspolažem popriličnim repertoarom. Ali ne govorim dok najpre ti nešto ne kažeš."
   Nikol se nasmeja. "U redu, prinče Hale", reče ona posle kratkog razmišljanja, "pričaj mi o Jovanki Orleanki."
   Robot je oklevao, a zatim se namrštio. "Bila je veštica, draga gospo, spaljena na lomači u Ruanu deceniju posle moje smrti. Tokom moje vladavine, severom Francuske upravljale su moje armije. Ta francuska veštica, tvrdeći da ju je poslao Bog..."
   Nikol prestade da sluša i trže glavu kada senka pređe preko nje. Učinilo joj se da je ugledala nešto kako preleće krov ambara. Srce poče da joj mahnito lupa. "Ovde. Ovde sam", povika ona iz sveg glasa. Princ Hal je u pozadini mrmorio kako je uspeh Jovanke Orleanke imao za tužnu posledicu povratak njegovih osvajačkih snaga u oblast Francuske. "Tako engleski. Tako tipično engleski", reče Nikol kada je još jednom ugurala iglu u dugme za isključivanje princa Hala.
   Nekoliko trenutaka kasnije senka je bila ogromna i potpuno je zamračila dno jame. Nikol diže pogled i srce joj se zaustavi pod grlom. Nadneseno nad jamom, raširenih lepetavih krila, nalazilo se džinovsko stvorenje nalik na pticu. Nikol se trže i vrisnu i protiv svoje volje. Stvorenje proturi vrat u jamu i ispusti skupinu glasova. Zvuci su bili oštri, pa ipak blago melodični. Nikol je ostala paralizovana. Stvorenje ispusti gotovo istu skupinu glasova, a zatim pokuša - bez uspeha, jer su mu krila bila prevelika - da se lagano spusti u usku jamu.
   Tokom tog kratkog razdoblja Nikol, čiji je traumatski užas ustupio mesto normalnom strahu, poče da proučava ogromnog letećeg tuđina. Njegovo lice, osim dva blaga oka koja su bila duboko plava i okružena smeđim prstenom, podsećalo ju je na pterodaktile koje je videla u francuskom muzeju istorije prirode. Kljun je bio prilično dug i povijen. Usta su bila bezuba, a na obe kandže, podužno simetrične oko trupa, bilo je po četiri oštra prsta.
   Nikol proceni da je masa avijana oko stotinu kilograma. Njegovo telo, izuzev lica i kljuna, krajeva krila i kandži, bilo je prekriveno gustim, crnim materijalom koji je podsećao na somot. Kada je postalo jasno da avijan neće moći da sleti na dno jame, ovaj ispusti dve oštre note, podiže se i nestade.
   Nikol se nije pokrenula tokom prvog minuta pošto je stvorenje otišlo. Onda je sela i pokušala da pribere misli. Adrenalin izazvan strahom i dalje joj je kružio telom. Pokušala je da razmisli racionalno o onome što je videla. Prva misao bila je da je stvar biot, poput svih ostalih pokretnih stvorenja ranije viđenih na Rami. Ako je to biot, reče ona sebi, onda je izuzetno usavršen. Predstavila je sebi ostale biote koje je videla, kao i rakove sa Južne hemisfere, odnosno široku skupinu raznolikih neobičnih tvorevina koje je snimila prva ramanska ekspedicija. Nikol nije mogla da ubedi sebe da je avijan biot. Bilo je nečega u vezi sa očima...
   Ona začu lepet krila u daljini i telo joj se napregnu. Nikol se skupi u senovitom uglu baš kada je ogromno leteće telo ponovo zamračilo svetlo u jami. Ne, bila su tu dva tela. Prvi avijan se vratio sa pratiocem, poprilično većim od njega. Nova ptica proturi vrat dole i zagleda se u Nikol svojim plavim očima dok je visila nad jamom. Onda ispusti zvuk, glasniji i manje melodičan od prethodnih, a zatim nakrenu vrat da bi pogledala pratioca. Dok su dva avijana nadugačko i naširoko brbljala, Nikol primeti da je ovaj novi prekriven glatkom površinom, poput linoleuma, ali da u svim ostalim pogledima, izuzev po veličini, odgovara prvom posetiocu. Posle dužeg vremena nova ptica se podiže i neobični par slete na ivicu jame, i dalje brbljajući. Ćutke su posmatrali Nikol minut ili dva. A onda, posle kratkog razgovora, nestadoše.
   Nikol je bila iscrpljena posle napada straha. Nekoliko minuta pošto su je leteći posetioci napustili, skupila se i zaspala u uglu jame. Čvrsto je spavala nekoliko sati. Probudio ju je glasni zvuk, prasak koji stade da odzvanja ambarom poput pucnja vatrenog oružja. Probudila se brzo, ali nije čula više neobjašnjivih zvukova. Telo ju je podsećalo da je gladna i žedna. Izvukla je ono što joj je preostalo od hrane. Da napravim dva malecka obroka od ovoga? - upita se ona umorno, ili da sve pojedem sada i da prihvatim štagod mi sledi?
   Uz dubok uzdah, Nikol odluči da dovrši preostalu hranu i vodu u jednom poslednjem obroku. Mislila je da bi joj to dvoje moglo pružiti dovoljno snage da privremeno zaboravi na glad. Grešila je. Dok je Nikol ispijala poslednji gutljaj vode iz boce, um su joj bombardovale slike flaša izvorske vode koje su ona i njena porodica uvek imale za stolom u Bovoau.
   Iz daljine se začu novi glasni prasak kada je Nikol završila obrok. Ona zastade da oslušne, ali ponovo je zavladala tišina. Mislima su joj preovlađivale zamisli o bekstvu, koje su sve na neki način uključivale avijane da joj pomognu da iziđe iz jame. Bila je besna na sebe što nije pokušala da komunicira sa njima dok je imala priliku. Nikol se nasmeja sebi. Razume se, mogle su odlučiti da me pojedu. Ali ko zna da li je umiranje od gladi bolje nego da te pojedu.
   Nikol je bila ubeđena da će se avijani vratiti. Možda joj je sigurnost bila pojačana bezizlaznošću njenog položaja, ali ona svejedno poče da pravi planove šta da radi kada se budu vratili. Zamišljala je sebe kako govori: Zdravo. Ustaće ispruženog dlana i hrabro otići do središta jame, pravo ispod nadnetog stvorenja. Nikol će zatim upotrebiti posebnu skupinu gestova da bi prenela poruku o svojoj muci - pokazujući naizmenično najpre sebe, a zatim jamu, saopštiće im da ne može da pobegne; mašući prema avijanima i krovu ambara zamoliće ih za pomoć.
   Dva glasna, oštra zvuka vratiše Nikol u stvarnost. Posle kratke pauze ona začu još jedan prasak. Nikol stade da pretražuje kroz poglavlje "Okolina" u svom kompjuterizovanom Atlasu Rame, a zatim se nasmeja sebi što nije smesta shvatila šta se dešava. Glasni zvuci označavali su lomljenje leda dok se Cilindrično more topilo od dna. Rama se i dalje nalazio unutar orbite Venere (iako ga je, neznano Nikoli, poslednji letni manevar smestio na putanju čija se udaljenost od Sunca sada ponovo povećavala) i Sunčev doprinos je najzad podigao temperaturu u Rami iznad tačke mržnjenja vode.
   Atlas je upozoravao na silovite olujne vetrove, uragane što će ih stvoriti toplotna nestabilnost atmosfere koja će uslediti po topljenju mora. Nikol ode do središta jame. "Hajde, ptice, ili već šta ste", povika ona. "Dođite, izbavite me, dajte mi priliku da pobegnem."
   Ali avijani se nisu vratili. Nikol je sedela budna u uglu tokom deset časova, lagano klonući, dok je učestanost glasnih prasaka najpre dostigla vrhunac, a zatim postepeno slabila. Vetar poče da duva. Najpre je to bio samo lahor, ali do trenutka kada je pucanje leda koji se lomi prestalo, pretvorio se u buru. Nikol se potpuno obeshrabrila. Dok je ponovo padala u san rekla je sebi da će se verovatno probuditi još najviše jedan do dva puta.
   Vetar je šibao Njujork dok je uragan besneo satima. Nikol se beživotno skupila u uglu. Slušala je urlanje vetra i setila se sedenja u skijaškoj kućici tokom mećave u Koloradu. Pokušala je da se priseti ugodnosti skijanja, ali nije mogla. Glad i iscrpljenost oslabili su joj i maštu. Nikol je sedela vrlo mirno, uma bez ikakvih misli izuzev što se povremeno pitala kako bi to izgledalo umreti.
   Nije mogla da se seti da je zaspala, ali sa druge strane nije mogla da se seti ni buđenja. Um joj je govorio da je nešto upalo u njenu rupu. Ponovo je bilo mračno. Nikol ispuza iz svog kraja jame prema kraju sa hrpom metala. Nije upalila svetiljku. Naletela je na nešto i trgla se, a zatim ga je opipala rukama. Predmet je bio veliki, krupniji od košarkaške lopte. Spoljašnjost mu je bila glatka i bio je ovalnog oblika.
   Nikol postade napetija. Našla je svetiljku u letačkom kombinezonu i obasjala predmet. Bio je beličast i jajastog oblika. Pažljivo ga je pregledala. Kada ga je jako pritisla, malo se ugnuo pod pritiskom. Mogu li ga pojesti? - upita je njen um; glad joj je bila toliko oštra da nije brinula o tome šta bi joj to moglo učiniti.
   Nikol izvadi nož i uz teškoće uspe da napravi zasek. Grozničavo je odrezala parče i ugurala ga u usta. Bilo je bez ikakvog ukusa. Nikol ga ispljunu i poče da plače. Besno je šutnula predmet i ovaj se otkotrlja. Učini joj se da je čula nešto. Nikol posegnu i jako ga gurnu, ponovo ga prevrte. Da, reče ona sebi, da. Bio je to zvuk mućkanja.
   Sečenje spoljašnjeg dela njenim nožem bilo je sporo. Posle nekoliko minuta Nikol uze svoju medicinsku opremu i poče da obrađuje predmet moćnim skalpelom. Štagod da je predstavljao, predmet je bio napravljen od tri različita i jasno razdvojena sloja. Omotač je bio čvrst, poput kože fudbalske lopte, i relativno težak za rukovanje. Zatim je sledila meka, vlažna, bogata, plava masa koja je po sastavu podsećala na dinju. Unutra, u središtu, bilo je nekoliko decilitara zelenkaste tečnosti. Drhteći od iščekivanja, Nikol zaroni sakupljene šake u prorez i prinese tečnost usnama. Ova je bila čudnog, medicinskog ukusa, ali delovala je osvežavajuće. Otpila je dva žustra gutljaja, a onda su se umešale godine njenog medicinskog školovanja.
   Boreći se protiv želje da pije još, Nikol ubaci sondu svog spektrometra mase da izvrši analizu hemijskog sastava. Toliko je žurila da je napravila grešku sa prvim uzorkom i morala je da ponovi proces. Kada su se rezultati analize pojavili na malom modularnom monitoru koji se mogao povezati sa bilo kojim od njenih instrumenata, Nikol poče da plače od sreće. Tečnost je neće otrovati. Naprotiv, bila je bogata belančevinama i mineralima u onim vrstama hemijskih veza koje je njeno telo moglo procesirati.
   "Dobro, dobro!" povika Nikol glasno. Brzo je ustala i gotovo se onesvestila. Sada pažljivije, sela je na kolena i započela gozbu svog života. Pila je tečnost i jela vlažno meso dok joj stomak nije bio pun do vrha. Onda je usnula dubokim, zadovoljnim snom.
   Nikolina osnovna briga kada se probudila bila je da odredi količinu "mana dinje", kako ju je nazvala, koja joj je stajala na raspolaganju. Bila je halapljiva, i znala je to, ali to je već pripadalo prošlosti. Sada joj je bilo potrebno da preraspodeli mana dinju sve dok nekako ne bude mogla da obezbedi pomoć avijana.
   Nikol pažljivo izmeri dinju. Ukupna težina bila joj je prvobitno gotovo deset kilograma, ali sada je preostalo nešto više od osam. Procenila je da nejestivi spoljašnji deo iznosi približno dva kilograma, što joj je ostavljalo šest kilograma hrane, podeljenih približno ravnomerno između tečnosti i bogatog plavog mesa. Da vidimo, pomisli ona, tri kilograma tečnosti znači...
   Nikolino razmišljanje prekide ponovno pojavljivanje svetlosti. Da, reče ona sebi, bacivši pogled na ručni sat, tačno na vreme, sa uobičajenim sekularnim pomakom. Digla je pogled sa sata i prvi put ugledala jajoliki predmet pri punoj svetlosti. Prepoznavanje je bilo trenutno. Oh, moj Bože, pomisli Nikol dok je prilazila i prevlačila prstima preko smeđih linija što su se migoljile preko krem-bele površine. Gotovo sam zaboravila. Posegla je u svoj letački kombinezon i izvadila uglačani kamen koji joj je Omeh dao tokom novogodišnje večeri u Rimu. Upiljila se u njega, a zatim bacila pogled na ovalni predmet u jami. Oh, moj Bože, ponovi Nikol.
   Vratila je kamen u džep i izvadila malu zelenu bocu. "Ronata će znati kada je vreme da pije", čula je ponovo reči svog pradede. Nikol sede u ugao i isprazni bočicu jednim gutljajem.
   

39. VODE MUDROSTI
   Nikolino vidno polje smesta poče da se muti. Sklopila je oči na sekundu. Kada ih je ponovo otvorila, zaslepila ju je navala blistavih boja koje su kuljale prema njoj u geometrijskim likovima kao da se to ona kreće veoma brzo. U središtu vidnog polja, negde u daljini, crna tačka pojavi se iz pozadine među blistavim skupinama crvenih i žutih obličja koja su se smenjivala. Nikol se usredsredi na tačku, dok je ova nastavljala da raste. Hitala je prema njoj i širila se da joj ispuni vidno polje. Videla je čoveka, starog crnca, kako trči preko afričke savane usred savršene zvezdane noći. Nikol mu je jasno razabrala lice dok se okretao da bi počeo da se penje uz kamenitu planinu. Čovek je ličio na Omeha, ali isto tako, nekako čudnovato, i na njenu majku.
   Hitao je uz kamenitu planinu zapanjujućom pokretljivošću. Na vrhu stade kao silueta, raširenih ruku, i zagleda se u nebo sa mladim Mesecom na obzorju. Nikol začu zvuk raketnog motora i okrete se na levu stranu. Gledala je kako se mali svemirski brod spušta na površinu Meseca. Dva čoveka u svemirskim odelima spuštala su se niz lestve. Čula je kako Nil Armstrong govori: "Ovo je mali korak za jednog čoveka, ali ogroman skok za čovečanstvo."
   Baz Oldrin se pridruži Armstrongu na lunarnoj površini i obojica pokazaše na desno. Gledali su u starog crnca koji je stajao na obližnjem mesečevom kamenu. Ovaj se nasmeši. Zubi su mu bili veoma beli.
   Lice mu stade da se povećava u Nikolinom vidnom polju dok je lunarni predeo iza postepeno nestajao. On poče lagani napev na jeziku Senufoa, ali Nikol najpre nije mogla da razabere šta govori. Iznenada je shvatila da se obraća njoj i da može da razume svaku reč. "Ja sam jedan od tvojih predaka iz daleke prošlosti", reče on. "Kao dečak otišao sam da meditiram one noći kada su se ljudi spustili na mesec. Kako sam bio žedan, napio sam se vode iz Jezera mudrosti. Odleteo sam najpre na Mesec, gde sam razugovarao sa astronautima, a potom na druge svetove. Sreo sam se sa Velikima. Rekli su mi da ćeš ti doći da širiš priču o Minoveu među zvezdama."
   Dok je Nikol gledala, starčeva glava poče da raste. Zubi mu postadoše opaki, dugački, oči žute. Pretvorio se u tigra i skočio joj na vrat. Nikol vrisnu kada oseti zube na grlu. Spremila se da umre. Ali tigar omlitavi; strela mu je bila duboko zarivena u bok. Nikol začu nekakav zvuk i diže pogled. Njena majka, odevena u veličanstvenu, lepršavu crvenu odoru i sa zlatnim lukom, trčala je skladno prema zlatnoj kočiji zaustavljenoj usred vazduha. "Majko... čekaj", povika Nikol.
   Figura se okrenu. "Bila si zavedena", reče njena majka. "Moraš da budeš pažljivija. Mogu te spasti samo tri puta. Čuvaj se onoga što ne možeš videti, ali znaš da je tu." Anavi se pope u kočije i uze uzde. "Ne smeš umreti. Volim te, Nikol." Krilati crveni konji dizali su se sve više i više, sve dok Nikol više nije mogla da ih vidi.
   Obojene šare vratiše se u njeno vidno polje. Nikol je sada čula muziku, napre negde u daljini, zatim bliže. Bila je sintetična, poput zvuka kristalnih zvona. Divna, očaravajuća, eterična. Začuo se glasni pljesak. Nikol je sedela u prvom redu na koncertu sa ocem. Na pozornici je neki istočnjak, kose do poda, pogleda ukočenog u nekoj vrsti zanosa, stajao pokraj tri neobično oblikovana instrumenta. Zvuci su bili svuda oko nje. Terali su je na plač.
   "Dođi", reče joj otac. "Moramo poći." Dok je Nikol gledala, otac joj se pretvorio u vrapca. On joj se nasmeši. Zalepršao je svojim vrapčijim krilima i oni zajedno poleteše, ostaviše koncert za sobom. Muzika nestade. Vazduh je šibao oko njih. Nikol vide divnu dolinu Loare i nazre njihovu Vilu u Bovoau. Bila je srećna što ide kući. Ali njen otac-vrabac spusti se umesto toga u Šinon, dalje niz Loaru. Dva vrapca sleteše na drvo na posedu zamka.
   Ispod njih, stojeći na oštrom decembarskom vazduhu, Henri Plantagenet i Eleonora Akvitanska raspravljali su o nasleđivanju prestola Engleske. Eleonora priđe drvetu i primeti vrapce. "Hej, zdravo, Nikol", reče ona, "nisam znala da si ovde." Kraljica Eleonora poseže naviše i pomilova vrabicu po trbuhu. Nikol je uživala u mekoti njenog dodira. "Upamti, Nikol", reče ona, "sudbina je važnija od ma kakve ljubavi. Možeš izdržati sve ako si sigurna u svoju sudbinu."
   Nikol oseti miris vatre i shvati da su potrebni negde drugde. Ona i njen otac uspeše se, okrenuše severno prema Normandiji. Vatra je brzo rasla. Začuše krik poziva za pomoć i žurno zalepršaše krilima.
   U Ruanu jedna obična devojka gledala je u njih dok su se primicali sa svetlom u očima. Vatra pod njom stigla joj je do stopala; prvi vonj goruće puti digao se u vazduh. Devojka spusti oči u molitvi dok joj je sveštenik držao nad glavom improvizovani krst. "Blažen Isus", reče ona, suze su joj se slivale niz obraze.
   "Spašćemo te, Jovanka", povika Nikol, dok su se ona i njen otac spuštali na krcati trg. Jovanka ih obgrli dok su je oslobađali sa stuba. Vatra eksplodira oko njih i sve pocrne. U sledećem trenutku Nikol je ponovo letela, ali ovog puta kao velika bela čaplja. Bila je sama unutar Rame i letela je visoko nad gradom Njujorkom. Zanese se da izbegne jednog avijana, koji ju je gledao u šoku.
   Nikol je videla sve u Njujorku sa neverovatnim pojedinostima. Bilo je to kao da ima oči širokog spektra sa velikim brojem sočiva različitog opsega. Opazila je kretanje na četiri različita mesta. U blizini ambara, biot u obliku stonoge lagano je hodao prema južnom kraju zgrade. U blizini svakog od tri središnja trga, toplota je izbijala iz podzemnih izvora i stvarala obojene slike u njenom infracrvenom vidnom polju. Nikol napravi krug naniže prema ambaru i bezbedno slete u jamu.
   

40. POZIV TUĐINACA
   Moram se pripremiti za spasenje, reče Nikol sebi. Završila je punjenje boce zelenkastom tečnošću iz središta mana dinje. Kada je pažljivo isekla vlažno meso i smestila komadiće u odeljke starog kontejnera za hranu, Nikol ponovo sede u uobičajeni ugao.
   Auh, pomisli ona, vraćajući se sa divljeg mentalnog putovanja na koje je pošla kada je ispila sadržinu bočice. Šta to bi, za ime sveta? Nikol se priseti vizije za vreme Poroa, kada je još bila mala, i kratkog razgovora sa Omehom o tome tri godine potom, kada se Nikol vratila u Nidugu zbog majčinog pogreba.
   "Kuda je Ronata otišla?" upita je Omeh jedne večeri kada su starac i devojčica bili zajedno sami.
   Smesta je znala šta je pita. "Pretvorila sam se u veliku belu pticu", odgovori ona. "Letela sam iza sunca i meseca do velike praznine."
   "Ah", reče on, "Omeh je tako i mislio."
   A zašto ga tada nisi pitala šta ti se desilo? - naučnica u odrasloj Nikol upita nekadašnju, desetogodišnju sebe. Onda bi možda nešto od ovoga sada imalo smisla. Ali Nikol je nekako znala da je ta vizija iznad svake analize, da je postojala u oblasti nedokučivoj za deduktivne procese zahvaljujući kojima je nauka bila toliko moćna. Pomisli umesto toga na majku, o tome kako je divna bila u lepršavoj, crvenoj odori. Anavi ju je spasla od tigra. Hvala ti, majko, pomisli Nikol. Požele da je duže razgovarala sa njom.
   Bio je to neobičan zvuk, kao od desetine neobuvenih nogu beba na podu od linoleuma, i nepobitno je stizao prema njoj. Nikol nije imala mnogo vremena da se iščuđava. Nekoliko sekundi kasnije glava i antene biota stonoge pojaviše se na rubu njene jame i, ne usporavajući ni na koji način, produžiše pravo niz zid na suprotnom kraju.
   Biot je ukupno bio dugačak četiri metra. Spustio se niz zid bez teškoća, prislanjao je svaku od svojih šezdeset nogu pravo na glatku površinu i držao se nekom vrstom sisaljki. Nikol stavi ranac na leđa, pa sačeka da ugrabi priliku. Pojavljivanje biota nije je baš toliko iznenadilo. Posle onoga što je videla u svojoj viziji, bila je sigurna da će biti spasena na neki način.
   Stonogi biot sastojao se od petnaest povezanih, zglavkastih članaka, sa po četiri noge na svakom, i od insektolike glave sa bizarnom skupinom senzora, od kojih su dva bila dugačka i tanka, podsećajući na antene. Nagomilana hrpa metala na drugom kraju jame očigledno je predstavljala njegove rezervne delove. Dok je Nikol gledala, biot zameni tri noge, oklop jednog segmenta i čvornovate ispuste sa strane glave. Za čitav proces bilo je potrebno manje od pet minuta. Kada je završio, biot pođe uza zid.
   Nikol skoči na leđa stonogog biota kada je tri četvrtine njegovog tela pošlo naviše. Iznenadna dodatna težina bila je prevelika. Biot izgubi oslonac i pade, skupa sa Nikol, nazad u jamu. Nekoliko trenutaka kasnije on ponovo pokuša da se uspuže uza zid. Ovoga puta Nikol je čekala dok se čitava dužina stonoge nije našla na zidu, u nadi da će jačina dodatnih članaka nešto pomoći. Nije vredelo. Biot i Nikol sručiše se na gomilu.
   Jedna prednja noga bila mu je ozbiljno oštećena u padu, tako da je biot obavio neophodne opravke pre nego što je pokušao da se popne uza zid po treći put. Nikol je u međuvremenu izvadila najjači hirurški konac iz svog ranca i vezala jedan kraj dugog, osmostruko presavijenog komada za zadnje članke biota. Na drugom kraju hirurškog konca načinila je petlju. Pošto je najpre navukla rukavice da zaštiti ruke, a zatim napravila pojas da je konac ne bi posekao, Nikol veza petlju oko struka.
   Ovo bi mogla biti katastrofa, shvati Nikol dok je zamišljala sve moguće ishode svog plana. Ukoliko se vlakna ne budu držala, mogla bih pasti. Drugi put možda neću imati toliko sreće.
   Stonoga stade da puže uza zid kao i pre. Posle nekoliko malih koraka, pošto se u potpunosti izdužio, biot oseti Nikolinu težinu odozdo. Ali, ovaj put nije pao. Boreći se, biot uspe da lagano produži svoj put naviše. Nikol je držala telo pod pravim uglom u odnosu na površinu, kao da se penje uz stenu, stežući pri tom vlakno hirurškog konca obema rukama.
   Nikol se nalazila na četrdesetak centimetara iza poslednjeg članka biota dok su se peli uza zid. Kada je glava biota dosegla vrh jame, Nikol je bila gotovo dopola napolje. Njeno lagano i ravnomerno uspinjanje nastavljalo se dok je, članak za člankom, deo biota napuštao jamu nad njom. Ali nekoliko minuta potom, napredovanje joj se značajno uspori, a zatim potpuno prestade kada je broj članaka stonoge koji su preostali na zidu spao na četiri. Tek oko metar biota nalazilo se na zidu, ali se ovaj svejedno nije više mogao ni pomaći. Nikol je previše napregla spojeve zadnjih članaka.
   Mračne mogućnosti potekoše Nikolinim mislima dok je visila na preko šest metara iznad dna jame. Pa ovo je sjajno, pomisli ona sarkastično, dok je napeto stezala vlakno hirurškog konca i čvrsto se upirala nogama o zid. Postoje tri moguće posledice, a nijedna nije dobra. Nit bi se mogla prekinuti. Biot bi mogao pasti. Ili bih mogla ostati zauvek obešena ovde.
   Nikol razmotri mogućnosti izbora. Jedini plan koji je mogla smisliti sa makar razumnom verovatnoćom uspeha - a i dalje je bio vrlo opasan - bio je da se popne uz vlakno hirurškog konca do zadnjeg članka, a zatim da se nekako, koristeći telo ili noge stonoge kao uporišta, snagom sopstvenih mišića probije do vrha jame.
   Nikol baci pogled naniže i seti se prvog pada. Mislim da ću najpre malo pričekati i videti hoće li se ova mašina ponovo pokrenuti. Prođe jedan minut. Zatim još jedan. Nikol duboko udahnu. Posegla je visoko uz nit hirurškog konca i podigla se uza zid. Ponovila je postupak drugom rukom. Sada je bila odmah iza zadnjeg članka. Nikol poseže i dohvati jednu nogu, ali čim je pokušala da osloni na nju makar i delić težine, ova se odvoji od zida.
   Toliko što se tiče tog plana, pomisli ona posle trenutka užasa. Zaustavila se odmah iza biota. Nikol ponovo stade da veoma pažljivo proučava stonogu. Oklop svakog članka bio je napravljen od komada koji su se preklapali. Možda bi bilo moguće uhvatiti se za neku od tih ljuski... Nikol se priseti svoja prva dva pokušaja da jaše na leđima biota. Tada je popustila snaga sisaljki na nogama biota, pomisli ona. Sada je biot najvećim delom na ravnom tlu iznad mene. Trebalo bi da može da me izdrži.
   Nikol shvati da jednom kada se nađe na leđima biota više neće imati nikakvu zaštitu od pada. Da proveri zamisao, privukla se do vrha hirurškog konca i dohvatila ljusku oklopa. Uspela je da se čvrsto uhvati. Jedino pitanje bilo je može li ljuska da izdrži njenu težinu. Nikol oproba njenu jačinu dok se drugom rukom držala za hirurški konac radi bezbednosti. Za sada je dobro.
   Nikol dograbi ljusku na zadnjem članku biota i oprezno se pridiže, a zatim popusti svoj stisak na hirurškom koncu. Omotala je noge oko bokova tela stonoge i stala da se pridiže sve dok nije uspela da uhvati sledeću ljusku. Noge zadnjeg članka odvojiše se od zida, ali se stonoga inače nije pomakla.
   Ponovila je postupak još dva puta, krećući se od članka do članka. Nikol je bila gotovo na vrhu. Dok je završavala poslednji uspon, nakratko se preplašila kada je biot skliznuo nekoliko centimetara nazad u jamu. Pripivši se bez daha, čekala je dok biot nije ponovo bio stabilan, a zatim otpuzala do prvog članka koji se nalazio na ravnom tlu. Dok je gamizala, biot ponovo poče da hoda, ali Nikol se skotrlja na stranu i slete na leđa na tle. "Haleluja", povika ona.
   Dok je stajala na zidu oko Njujorka i gledala uzburkane vode Cilindričnog mora, Nikol se upita zbog čega joj niko nije odgovorio na pozive u pomoć. Funkcija za samotestiranje na njenom radiju pokazivala je da je uređaj ispravan, pa ipak je tri puta bez ikakvog uspeha pokušavala da uspostavi vezu sa ostatkom posade. Nikol je bila vrlo dobro upoznata sa komunikacionim vezama koje su stajale na raspolaganju kosmonautima. Odsustvo odgovora značilo je da istovremeno nema članova posade na šest do osam kilometara oko nje i da relejna stanica Beta ne funkcioniše. Kada bi Beta radila, pomisli Nikol, mogli bi da razgovaraju sa mnom sa svih mesta, čak i sa "Njutna".
   Nikol reče sebi da je posada van svake sumnje na palubi vlastitog svemirskog broda, u pripremama za novi izlazak, i da je komunikacionu stanicu Beta verovatno onesposobio uragan. Ali uznemiravalo ju je da je prošlo već četrdeset pet časova od početka topljenja, a čak preko devedeset časova otkako je pala u jamu. Zbog čega je niko nije tražio?
   Nikoline oči pretraživale su nebo u potrazi za nekim nagoveštajem prisustva helikoptera. U atmosferi je sada bilo i oblaka, kao što se i predviđalo. Topljenje Cilindričnog mora bitno je izmenilo vremenske prilike na Rami. Temperatura je primetno porasla. Nikol baci pogled na termometar i potvrdi procenu da sada ima četiri stepena iznad nule.
   Najverovatnija situacija jeste, razmišljala je Nikol, vrativši se pitanju gde su joj kolege, da će brzo doći nazad. Treba da ostanem u blizini ovog zida da bi me lako opazili. Nikol nije traćila mnogo vremena na razmišljanje o drugim, manje verovatnijim scenarijima. Samo je nakratko razmotrila mogućnost da je posada doživela veliku nesreću i da trenutno niko nije u mogućnosti da traga za njom. Ali čak i u tom slučaju, reče ona sebi, treba da sledim isti pristup. Stići će pre ili kasnije.
   Da joj prođe vreme, Nikol uze uzorak iz mora i izvrši analizu. U njemu je bilo veoma malo organskih otrova koje je našla prva ramanska ekspedicija. Možda su nabujali i izumrli dok sam ja još bila u jami, pomisli ona. Uglavnom, do sada su bukvalno nestali. Nikol primeti za svoj račun da bi u slučaju preke potrebe dobar plivač mogao da pređe na drugu stranu bez čamca. Međutim, sećanje na slike biota-ajkula i drugih žitelja mora o kojima su izveštavali Norton i njegova posada unekoliko joj izmeni procenu.
   Nikol je nekoliko sati hodala bedemom. Dok je sedela i ćutke jela ručak od mana dinje (i razmišljala o načinu na koji bi mogla da izvadi ostatak dinje, u slučaju da je ne spasu u sledeća sedamdeset dva sata) začu iz Njujorka nešto što joj je ličilo na krik. Smesta je pomislila na dr Takagišija.
   Još jednom je oprobala radio. Ništa. Nikol ponovo proveri nebo za nekim tragom helikoptera. I dalje je raspravljala sa sobom da li da napusti ovaj položaj na zidu ili ne, kada začu novi krik. Ovog puta je bolje obratila pažnju na mesto odakle je dopro. Pronašla je najbliže stepenište i pošla južno, u središte Njujorka.
   Nikol još nije obnovila mapu Njujorka uskladištenu u njenom kompjuteru. Kada je prešla prstenaste ulice u okolini središnjeg trga, zastala je u blizini oktaedra i unela sva svoja nova otkrića, uključujući ambar sa jamama i sve ostalo čega je mogla da se seti. Trenutak kasnije, dok se Nikol divila lepoti bizarne, osmostrane građevine, ona začu treći krik. Samo, ovog puta bio je više nalik na kreštanje. Ukoliko je to bio Takagiši, očigledno je ispuštao neobične zvuke.
   Pretrčala je otvoreni trg, pokušavajući da se približi izvoru zvuka dok joj je još bio svež u umu. Dok se Nikol primicala zgradama sa druge strane, kreštanje se ponovo zaori. Ovog puta čula je i odgovor. Prepoznala je zvuke. Zvučali su poput glasova dva avijana koja su je posetila dok je bila u jami. Nikol postade opreznija, ali nastavi u smeru zvuka. Činilo joj se da dopire iz oblasti u okolini mreže kojoj se Franćeska Sabatini toliko divila.
   Za manje od dva minuta Nikol je stajala između dva visoka oblakodera povezana pri zemlji gustom mrežom koja se dizala pedeset metara u vazduh. Na visini od nekih dvadeset metara, avijan plišanog tela otimao se iz klopke. Kandže i krila avijana bili su upleteni u niti mreže. On ponovo kriknu kada je ugledao Nikol. Njegov veći pratilac, koji je trenutno kružio oko vrha građevina, obruši se prema njoj.
   Nikol se pribi uz fasadu jedne zgrade dok se avijan primicao. On zakrešta na Nikol, kao da je grdi, ali je nije dotakao. Onda plišani avijan nešto reče i, posle kratke izmene poruka, krupna, linoleumska ptica povuče se do obližnje terase na rastojanju od dvadesetak metara.
   Kada se primirila (i držeći na oku većeg avijana na njegovoj osmatračnici), Nikol priđe mreži i pogleda je. Ona i Franćeska nisu imale vremena dok su tragale za Takagišijem, tako da je to bila prva Nikolina prilika za detaljni pregled. Mreža je bila napravljena od materijala nalik užetu, oko četiri centrimetra u prečniku, koji je bio elastičan u određenoj meri. Bilo je na hiljade mesta preseka u mreži, a na svakom od njih nalazilo se malo zadebljanje ili čvor. Čvorovi su bili donekle lepljivi, ali ne dovoljno da bi Nikol pomislila kako je čitava rešetka neka vrsta paukove mreže za hvatanje letećih stvorenja.
   Dok je proučavala donji deo mreže, slobodni avijan prelete Nikolinu glavu i spusti se blizu svog zarobljenog prijatelja. Pazeći da se ne upetlja i sam, igrao se kandžama sa pojedinačnim vlaknima. Isto je tako uz određene teškoće rastezao i savijao užad. Onda linoleumska ptica pažljivo kroči do mesta na kome joj se nalazio drug i nespretno pokuša da pokida ili razveže veze mreže koje su držale drugog avijana. Kada je to završila, ogromna ptica zakorači nazad i zagleda se u Nikol.
   Šta to radi? - reče Nikol sebi. Sigurna sam da pokušava da mi nešto kaže... Kada se Nikol nije pomerila, avijan uz napor ponovi čitavu predstavu. Ovog puta Nikol pomisli da je shvatila da tuđinsko stvorenje pokušava da joj kaže da ne može da oslobodi svog prijatelja. Nikol se nasmeši i mahnu. A onda, i dalje stojeći u dnu rešetke, vezala je nekoliko susednih užadi jedno za drugo. Kada ih je potom razvezala, dva avijana kreštanjem izraziše svoje odobravanje. Ona ponovo postupak dva puta i zatim pokaza rukom najpre sebe, a zatim plišano stvorenje zarobljeno nad njom.
   Dođe do naleta razgovora na njihovom glasnom, ponekad melodičnom jeziku, a onda se veći član para vrati na svoju terasu. Nikol je gledala naviše u plišano stvorenje. Ono se upetljalo na tri mesta; na svakom je njegovo otimanje za posledicu imalo još čvršće zaplitanje u elastičnu užad. Nikol je nagađala da avijana mora da su zahvatili siloviti uraganski vetrovi i da je bačen u mrežu tokom prethodne noći. Užad se verovatno deformisala pod naletom udara, a kada se vratila u svoj normalni oblik, velika ptica je ostala zarobljena u mreži.
   Uspon nije bio težak. Mreža je bila pažljivo pričvršćena za dve građevine, a uže je bilo dovoljno teško da se Nikol nije mnogo njihala. Ali dvadeset metara iznad tla prilično je visoko, više od normalne šestospratnice, i zato Nikol nije bilo svejedno kada je stigla do mesta na kome je bio zarobljen avijan.
   Bila je zadihana od napora uspona. Oprezno se nagla prema avijanu da bi se uverila da nije nešto pogrešno shvatila u njihovom neobičnom saobraćanju. Tuđinska ptica ju je napeto sledila svojim krupnim, plavim očima.
   Jedno krilo bilo je upetljano veoma blizu glave avijana. Nikol se upusti u pokušaj oslobađanja krila, najpre obmotavši mrežu oko svog članka da bi bila sigurna da neće pasti. Posao je polako napredovao. U jednom trenutku Nikol zapahnu moćni dah stvorenja. Prepoznajem taj miris, reče Nikol sebi. Za Nikol je bio potreban samo trenutak da poveže miris sa mana dinjom koju je prethodno jela. Znači, i ti jedeš istu stvar? - pomisli Nikol. Ali odakle nam to stiže? Nikol požele da može da razgovara sa tim čudnim i divnim stvorenjima.
   Borila se sa prvim čvorom. Bio je vrlo čvrsto stegnut. Plašila se da ne povredi krilo stvorenja ako jače povuče. Nikol posegnu u ranac i izvadi najjači skalpel.
   Drugi avijan se u trenutku okomi na nju; blebetao je, kreštao i gotovo na smrt prestrašio Nikol. Nije hteo da ode i da joj dozvoli da nastavi dok se Nikol nije udaljila od zarobljene ptice i pokazala njenom pratiocu kako skalpel može da preseče nit mreže.
   Uz skalpel, operacija oslobađanja bila je brzo okončana. Plišani avijan vinu se u vazduh, dok su mu melodični, radosni krici odzvanjali po čitavoj oblasti. Njegov sadrug pridruži mu se u slavlju sopstvenim kricima i njih dvoje zaplesaše, gotovo poput ljubavnika, u vazduhu nad mrežom. Trenutak kasnije nestade ih i Nikol se lagano spusti na tlo.
   Nikol je bila zadovoljna sobom. Sada je bila spremna da se vrati na zid i sačeka spas za koji je bila sigurna da će neumitno doći. Pošla je prema severu, pevajući narodnu pesmu sa Loare koju je upamtila iz mladosti.
   Posle nekoliko minuta, Nikol je ponovo dobila društvo. Tačnije, dobila je vodiča. Kad god bi skrenula na pogrešnu stranu, plišani avijan, koji joj je leteo nad glavom, počeo bi sa neverovatnom galamom. Buka bi prestala tek kada bi Nikol okrenula u pravom smeru. Baš me zanima kuda idemo? - upita se Nikol.
   U oblasti trga, na ne više od četrdeset metara od oktaedra, avijan se strmoglavi prema potpuno bezazlenom parčetu metalnog tla. On nekoliko puta udari kandžama i onda se nadnese nad tu tačku. Neka vrsta poklopca skliznu u stranu i stvorenje nestade sa trga. Zatim dva puta izlete, reče nešto prema Nikol i onda ponovo siđe.
   Nikol shvati poruku. Mislim da sam pozvana u kućnu posetu da se upoznam sa porodicom, reče ona sebi. Nadajmo se da ja nisam ta koju planiraju za večeru.
   

41. PRAVI PRIJATELJ
   Nikol nije imala pojma šta da očekuje. Nije se plašila dok je prilazila i gledala u rupu u tlu. Preovlađujuće osećanje u njoj bila je radoznalost. Na trenutak se uplašila mogućnosti da spasilačka ekipa naiđe dok se ona nalazi pod tlom, ali Nikol ubedi sebe da bi se oni zacelo vratili kasnije.
   Četvrtasti poklopac bio je veliki, dugačak otprilike deset metara i širok šest metara. Kada avijan vide da ga Nikol sledi, on ulete u rupu, pa je čekao na trećem ispustu. Nikol čučnu kraj otvora i zagleda se u dubinu. Videla je nekakva svetla u blizini, a još više ih je treptalo u dubini pod njom. Nije mogla da proceni tačno do koje dubine se tunel pruža, ali očigledno je išao na više od dvadeset ili trideset metara.
   Spuštanje nije bilo lako za vrstu koja ne leti. Vertikalni tunel je u suštini bio velika rupa sa nizom širokih ispusta sa strane. Svaki ispust bio je potpuno iste veličine, dug oko pet metara i širok jedan metar, a svi su bili razdvojeni jedan od drugog po dubini za oko dva metra. Nikol je morala da bude vrlo pažljiva.
   Ono malo svetla što ga je bilo u okomitom tunelu dopiralo je iz otvora prema trgu i iz nekih svetiljki obešenih o zidove na svaka četiri ispusta. Svetiljke su bile obavijene providnim omotačima koji su istovremeno bili gipki i nalik hartiji. U svakoj svetiljci nalazila se mala, plamteća vatra, zajedno sa nekom tečnom materijom za koju je Nikol pretpostavila da je gorivo.
   Prijatelj plišanog tela strpljivo je posmatrao Nikol tokom spuštanja i uvek je bio na tri ispusta ispod nje. Nikol je imala osećaj da bi je u slučaju klizanja avijan uhvatio u padu, ali nije želela da proveri tu hipotezu. Um joj je hitao ogromnom brzinom. Nikol je već zaključila da stvorenja ni u kom slučaju nisu bioti. To je značilo da su neka tuđinska vrsta. Ali nemoguće je da su Ramanci, razmišljala je Nikol. Nivo njihovog tehnološkog razvoja potpuno je neusaglašen sa ovim svemirskim brodom.
   Nikol se priseti časova istorije o bednim i zaostalim Majama koje su konkvistadori našli u Meksiku. Španci su zaključili da je nemoguće da su predaci tih neobrazovanih i siromašnih ljudi ikada mogli sagraditi tako upečatljiva poprišta verskih obreda. Da li je moguće da se to desilo i ovde? - upita se Nikol. Da li je moguće da su ti neobični avijani jedino što je preostalo od glavne vrste koja je konstruisala ovu letelicu?
   Dvadesetak metara ispod površine Nikol začu nešto što ju je podsetilo na žubor vode. Šum se pojačao kada se spustila na ispust koji je zapravo predstavljao produžetak vodoravnog tunela koji se prostirao pored nje. Sa druge strane okomitog hodnika Nikol ugleda sličan mračni prolaz koji je išao u suprotnom smeru, isto tako uporedo sa površinom.
   Njen pticoliki vodič bio je, kao i obično, tri ispusta pod njom. Nikol pokaza niz tunel iza sebe. Stvorenje dolete blizu nje i sistematski poče da leti čas nad jednim, čas nad drugim ispustom ispod Nikol, pokazujući savršeno jasno da očekuje da Nikol nastavi da se spušta.
   Nikol nije želela da se preda tako lako. Izvadila je bocu i napravila pokret kao da pije. Onda je pokazala iza sebe u mračni tunel. Avijan je lepetao oko nje, činilo se da odmerava odluku, a zatim je preleteo preko Nikoline glave u pomrčinu. Četrdeset sekundi kasnije Nikol ugleda svetlo u daljini koje je sve više raslo kako joj se primicalo. Avijan se vratio, noseći veliku baklju u jednoj kandži.
   Nikol je sledila avijana petnaestak metara. Stigli su do odaje, sa leve strane u tunelu, u kojoj se nalazila velika cisterna puna vode. Sveža voda slivala se u cisternu sa slavine ugrađene u zid. Nikol izvadi spektrometar mase i proveri tečnost. Bila je to bukvalno čista H2O; drugih čestica nije bilo u većoj koncentraciji od jednog dela u milion. Pazeći da se dostojanstveno ponaša, Nikol zaroni ruke i stade da pije sa mlaza. Bilo je neverovatno ukusno.
   Kada se napila, Nikol produži tunelom u istom smeru. Avijan pomahnita; leteo je gore-dole i neprekidno blebetao, sve dok Nikol nije okrenula smer i vratila se u glavni okomiti tunel. Kada je nastavila da se spušta, zapazila je da je osvetljenost okoline primetno opala. Nikol baci pogled iznad sebe. Otvor prema trgu Njujorka sada je bio zatvoren. Nadam se da to ne znači da ostajem ovde zauvek, pomisli ona.
   Dvadeset metara ispod površine, još jedan par mračnih, vodoravnih tunela pružao se pod pravim uglom na glavni hodnik. Na tom drugom nivou plišani avijan, i dalje noseći baklju, povede Nikol niz jedan od vodoravnih tunela na rastojanju od nekih dve stotine metara. Ušla je za pticom u prostranu, kružnu odaju visoke tavanice. Avijan upotrebi baklju da upali nekoliko svetiljki u zidu oko sobe. Onda je nestao. Nije ga bilo skoro jedan sat. Nikol je sedela strpljivo koliko god je to mogla, najpre se obazirući po crnoj odaji, koja ju je podsećala na pećinu ili kriptu. Nije bilo nikakvih ukrasa. Posle dužeg vremena Nikol se usredsredi na razmišljanje kako da obavesti avijane da je spremna da ode.
   Kada joj se plišani prijatelj konačno vratio, sa sobom je doveo četiri prijatelja. Nikol je čula kako lepeću krilima u hodniku i neprekidno brbljaju. Njen ptičji prijatelj (za koga je Nikol pretpostavila da je ženka) i još dva stvorenja linoleumske površine uleteše prvi. Sleteli su i zatim nespretno prišli Nikol da bi je dobro pogledali. Kada su seli na suprotni kraj odaje, još jedno stvorenje plišanog tela, smeđe, a ne crno, ulete posle svih. U kandžama je nosilo malu mana dinju.
   Dinja je spuštena pred Nikol. Svi avijani su gledali, puni iščekivanja. Nikol glatko odreza skalpelom jednu osminu dinje, podiže je da ispije mali gutljaj zelenkaste tečnosti iz sredine, a zatim odnese ostatak dinje domaćinima. Ovi odobravajuće zakreštaše, diveći se preciznosti zaseka dok su jedno drugom dodavali dinju.
   Nikol je gledala avijane kako jedu. Delili su dinju između sebe i ni jednog jedinog trenutka nijedan deo nije ispušten. Dva plišana avijana bila su iznenađujuće umešna i elegantna sa svojim kandžama, vrlo su malo brljali i nije im ostajalo nimalo otpadaka. Veći avijani bili su mnogo nespretniji; način na koji su se hranili podsećao je Nikol na zemaljske životinje. Poput Nikol, nijedan avijan nije jeo tvrdi, spoljašnji omotač mana dinje.
   Kada je obed bio gotov, avijani koji uopšte nisu razgovarali dok su jeli prikupiše se u krug tokom nekoliko sekundi. Gužva se prekinula kada je smeđi plišanko proćeretao nešto što se Nikoli učinilo nalik na pesmu. Jedno po jedno, oni doleteše do nje da je još jednom pobliže pogledaju.
   Nikol ćutke sede i upita se šta će se desiti sledeće. Avijani su ostavili svetla u trpezariji (ili dvorani za gozbe, ili šta je već bila), ali spoljašnji hodnik bio je ugljeno crn. Očigledno su želeli da ona ostane gde jeste, bar neko vreme. Već je dugo prošlo otkako je Nikol poslednji put spavala, a sada je bila prijatno otežala od hrane. Oh, dobro, reče ona sebi i sklupča se na podu posle kraće rasprave sa samom sobom, možda će me kratka dremka osvežiti.
   U snu je čula kako je neko zove po imenu, ali bilo je to iz velike daljine. Morala je da se napregne da mu čuje glas. Nikol se probudi sa trzajem i pokuša da se priseti gde je. Pažljivo je slušala, ali nije čula ništa. Kada je pogledala na sat, videla je da je spavala četiri časa. Bolje bi bilo da iziđem odavde, pomisli Nikol. Uskoro će biti mrak, a ja ne želim da propustim priliku da budem spasena.
   Izišla je u hodnik i upalila malu svetiljku. Nikol je stigla do okomitog tunela za manje od minut. Smesta je počela da je uspinje uz ispuste. Malo ispod mesta na kome je zastala tokom spuštanja da bi se napila vode, Nikol začu neobičan šum iznad sebe. Zastala je da bi došla do daha. Malo se nagla u razjapljenu rupu i obasjala svetiljkom prostor nad sobom, u smeru zvuka. Nešto veliko kretalo se napred-nazad po delu prvog nivoa isturenom u okomiti tunel.
   Nikol se oprezno uspuza uz ispust odmah ispod nove pojave i čučnu ispod njega. Šta god to bilo, pokrivalo je svaki kvadratni centimetar ispusta pred ulazom u tunel jednom u svakih pet sekundi. Nikol ga nikako nije mogla izbeći. Nikako nije mogla da se podigne gore i zatim pređe na sledeći ispust za manje od pet sekundi.
   Prišla je jednom kraju ispusta i napeto stala da sluša zvuk nad sobom. Kada se stvar okrenula i pošla u suprotnom smeru, Nikol isturi glavu preko ivice sledećeg nivoa. Predmet se brzo kretao ritmičnim koracima i otpozadi izgledao baš kao oklopljeni tenk. Bacila je pogled samo nakratko, jer se gornji kraj tenka hitro okrenuo oko sebe dok se ovaj pripremao da ponovo pređe svoje polje.
   Jedno je sigurno, reče Nikol sebi dok je stajala na nižem ispustu. Taj tenk je neka vrsta stražara. Nikol se pitala raspolaže li ikakvim senzorima - očigledno nije davao ni znaka da ju je čuo - ali je zaključila da ne sme dozvoliti sebi da pokuša to otkriti. Ne bi bio baš neki stražar ako ne bi mogao ni da vidi uljeza.
   Nikol polako siđe niz ispuste do nivoa trpezarije. Bila je teško razočarana, a sada i ljuta na sebe što je uopšte sišla u jazbinu avijana. Pa ipak, nije joj se činilo da ima smisla da je avijani drže kao zarobljenika. Na kraju krajeva, nije li stvorenje pozvalo Nikol da ga poseti kada mu je ona spasla život?
   Nikol je zbunio i stražar-tenk. Njegovo prisustvo bilo je zbunjujuće, u potpuno neskladu sa nivoom tehnološkog razvoja svega ostalog u jazbini. Šta mu je bila namena? Odakle je došao? Sve čudnije i čudnije, pomisli Nikol.
   Kada je ponovo bila na drugom nivou ispod tla, Nikol se obazre da vidi ima li drugog izlaza iz jazbine. Sa suprotne strane okomitog hodnika nalazila se istovetna skupina ispusta. Kada bi mogla da skoči na drugu stranu, onda bi možda...
   Pre nego što je ozbiljno razmotrila taj plan, Nikol je morala da proveri da li još jedan tenk, ili odgovarajući stražar, kojim slučajem ne čuva i naspramni vodoravni tunel na prvom nivou. Nije mogla da vidi sa mesta na kom je stajala, i zato, gunđajući na sebe zbog svoje gluposti, Nikol se ponovo pope na ispuste sa svoje strane da bolje pogleda hodnik. Imala je sreće. Ispust pred suprotnim tunelom bio je prazan.
   Do trenutka kada se ponovo vratila na drugi podzemni nivo, Nikol je bila iscrpljena od penjanja. Piljila je preko hodnika i ka svetlostima u ponoru pod sobom. Gotovo bi sigurno poginula kada bi pala. Nikol je prilično dobro procenjivala rastojanja i računala je da od ruba dugog ispusta pred njenim tunelom do ruba na drugoj strani ima oko četiri metra. Četiri metra, premišljala je, najviše četiri i po. Ako računamo malo razmaka na obe strane, treba mi skok od pet metara da bih ga prešla. U letačkom kombinezonu sa rancem.
   Nikol se priseti onog nedeljnog popodneva u Bovoau od pre četiri godine, kada je Ženevjev imala deset godina i kada su majka i kćerka gledale olimpijadu 2196. na televiziji. "Da li i sada možeš da skočiš daleko, mama?" pitala je devojčica, sa teškom mukom zamišljajući svoju majku kao olimpijskog šampiona.
   Pjer ju je nagovorio da povede Ženevjev na atletsko polje pored srednje škole u Lijnu. Bila je daleko najbolja u troskoku, ali posle trideset minuta zagrevanja i uvežbavanja, Nikol je uspela da skoči u dalj šest i po metara. Ženevjev nije bila bogzna kako impresionirana. "Mama", reče njena kćerka dok su se vraćale biciklom kući kroz zeleni predeo, "Danijelina starija sestra može da skoči gotovo toliko, a samo je student na fakultetu."
   Sećanje na Ženevjev probudi duboku tugu u Nikol. Žudela je da čuje kćerkin glas, da joj pomogne da sredi kosu, da pođe sa njom na veslanje na mali, privatni ribnjak pored Bremea. Nikada ne cenimo dovoljno vreme koje nam je na raspolaganju, pomisli ona, sve dok nam ga ne ponestane.
   Nikol se okrete da pođe niz tunel do mesta na kom su je ostavili avijani. Nije htela da pokuša sa skokom. Bilo je previše opasno. Ako bi se okliznula...
   "Nikol de Žardan, gde si, do đavola?" Nikol se sledi u trenutku kada je začula poziv, veoma slab, iz velike daljine. Da li joj se učinilo? "Nikol?" začu ona ponovo. Bio je to nepobitno glas Ričarda Vejkfilda. Otrčala je nazad do okomitog tunela i zaustila da viče. Ne, pomisli brzo, to bi ih probudilo. Neće mi biti potrebno više od pet minuta. Mogu da skočim...
   Adrenalin je priticao Nikol neverovatnom brzinom. Ona se zalete i vinu preko provalije sa velikom rezervom prostora. Uspela se ispustima vratolomnom brzinom. Pri vrhu ponovo začu Vejkfilda kako je zove.
   "Ovde sam, Ričarde. Ispod tebe", povika ona. "Ispod trga."
   Nikol stiže do najvišeg ispusta i poče da gura poklopac. Nije hteo da se pokrene. "Sranje", povika ona kada je zbunjeni Ričard prošao negde u blizini. "Ričarde, dođi ovamo. Gde mi čuješ glas. Udaraj po tlu."
   Ričard poče da mlati po poklopcu. Vikali su jedno na drugo. Galama je bila zaglušujuća. Daleko pod sobom Nikol začu lepet krila. Avijani, koji su se dizali u tunel, počeše da krešte i blebeću.
   "Pomozite mi", povika Nikol na njih kada se primakoše. Pokazala je na poklopac. "Prijatelj mi je napolju."
   Ričard je i dalje udarao. Samo dva avijana koja su prvobitno našla Nikol u jami stigoše do mesta gde se sada nalazila. Letela su oko nje, lepetala krilima i kreštala na pet drugih koji su bili na nižem nivou. Stvorenja su se očigledno raspravljala, jer avijan od crnog pliša dva puta izduži vrat prema svojim drugovima i ispusti zastrašujući krik.
   Poklopac se iznenada otvori. Ričard je morao da se zadrži da ne bi pao unutra. Kada je pogledao u rupu, on ugleda Nikol sa dva džinovska pticolika stvorenja, od kojih jedno prolete pokraj njega kada je Nikol ispuzala iz otvora. "Tako mi pakla", uskliknu on, dok su mu oči pratile let avijana.
   Nikol je bila preplavljena radošću. Potrčala je u Vejkfildovo naručje. "Ričarde, oh, Ričarde", reče ona, "tako mi je drago što te vidim."
   On joj se nasmeši i uzvrati zagrljaj. "Da sam znao da tako misliš", reče on, "došao bih ranije."
   

42. DVA ISTRAŽIVAČA
   "Da raščistimo. Kažeš mi da si sam? I da nemamo načina da pređemo Cilindrično more?"
   Ričard klimnu. Bilo je to previše za Nikol. Pre pet minuta bila je ushićena. Njene muke konačno su bile okončane. Zamišljala je kako se vraća na Zemlju i ponovo sreće sa ocem i kćerkom. A sada joj je on govorio...
   Brzo je otišla od njega i naslonila glavu na jednu od građevina koje su okruživale trg. Suze su joj se slivale niz obraze dok je davala oduška razočaranju. Ričard ju je sledio na rastojanju.
   "Žao mi je", reče Ričard.
   "Nije to tvoja greška", odvrati Nikol kada je povratila držanje. "Naprosto mi nije palo na pamet da bih mogla videti nekog od članova posade, a da ipak ne budem spasena..." Ona se zaustavi. Nije bilo pošteno od nje da tera Ričarda da se oseća krivim. Prišla mu je i prisilila sebe da se nasmeši.
   "Obično nisam ovoliko osetljiva", reče Nikol. "I prekinula sam te usred priče." Ona zastade da obriše oči. "Pričao si mi kako su bioti-ajkule jurili za motornim čamcem. Prvi put si ih ugledao kada si bio na pola puta preko mora?"
   "Manje-više", odvrati Ričard. Njeno razočaranje ga je utišalo. On pokuša da se nervozno nasmeje. "Sećaš li se, posle jedne od simulacija, kada nas je komisija za nadzor kritikovala zbog toga što nismo najpre poslali u vodu bespilotnu verziju motornog čamca, čisto da bismo se uverili da u novom dizajnu nema nečeg posebnog što bi na neki način poremetilo 'ekološku ravnotežu'? Dakle, u to vreme sam mislio da su njihove primedbe smešne. Sada nisam toliko siguran. Ti bioti-ajkule jedva da su i primećivali plovila sa 'Njutna', ali moj motorni čamac velike brzine nepobitno ih je razljutio."
   Ričard i Nikol sedoše skupa na jednu od sivih metalnih kutija razbacanih oko oblasti trga. "Uspeo sam da ih izbegnem jednom", produži Ričard, "ali sam imao izuzetnu sreću. Kada više nisam imao izbora naprosto sam iskočio i zaplivao. Srećom po mene, uglavnom su se dale za čamcem. Nisam video nijednu dok sam plivao sve dok se nisam našao na samo sto metara od obale."
   "Koliko sada ima ukupno vremena otkako si u Rami?" upita Nikol.
   "Oko sedamnaest sati. Napustio sam 'Njutna' dva sata posle zore. Protraćio sam previše prokletog vremena pokušavajući da popravim komunikacionu stanicu na Beti. Ali bilo je to nemoguće."
   Nikol mu opipa letački kombinezon. "Osim tvoje kose, čak i ne vidim da si bio mokar."
   Ričard se nasmeja. "Oh, čuda tvoraca tkanine. Možeš li da poveruješ da je ovo odelo bilo gotovo suvo do trenutka kada sam presvukao izolacioni deo? Do tada sam imao problema da ubedim čak i samog sebe da sam proveo onih dvadeset minuta plivajući u hladnoj vodi." On pogleda prijateljicu. Vrlo lagano se opuštala. "Ali iznenađuje me, kosmonaute de Žardanova, što mi nisi postavila najvažnije pitanje. Kako sam znao gde se nalaziš?"
   Nikol je izvadila skaner i očitavala Ročardove biometrijske podatke. Sve je bilo unutar dozvoljenih granica, i pored njegovog nedavnog iscrpljujućeg plivanja. Malo je sporo shvatila njegovo pitanje. "Znao si gde sam?", reče ona najzad i namršti se. "Mislila sam da si tek tako lutao po okolini..."
   "Ma hajde, gospo. Njujork je mali, ali nije toliko mali. Unutar zidova ima dvadeset pet kvadratnih kilometara teritorije. A radio je potpuno nepouzdan u ovoj okolini." Nasmešio se. "Da vidimo, kada bih na svakom kvadratnom metru zastao i pozvao te po imenu, trebalo bi da te pozovem dvadeset pet miliona puta. Sa jednim pozivom svakih deset sekundi - što mi daje vremena da oslušnem ima li odgovora i da pređem na sledeći kvadratni metar - to bi bilo šest poziva na minut. Znači, bilo bi mi potrebno četiri miliona minuta, što je neznatno manje od šezdeset hiljada sati, ili dve i po hiljade zemaljskih dana..."
   "U redu, u redu", prekide ga Nikol. Najzad se smejala. "Reci mi, kako si znao gde sam."
   Ričard ustade. "Smem li?" reče on dramatično i posegnu prema džepu na grudima Nikolinog letačkog odela.
   "Pretpostavljam", odgovori ona. "Iako mi ne pada na pamet šta..."
   Ričard gurnu ruku u njen džep i izvadi princa Hala. "On me je doveo do tebe", reče Vejkfild. "Dobar si ti čovek, moj prinče, ali izvesno vreme mislio sam da si me izdao."
   Nikol nije imala pojma o čemu Ričard priča. "Princ Hal i Falstaf imaju usaglašene navigacione markere", objasni on. "Emituju petnaest jakih impulsa svake sekunde. Sa Falstafom učvršćenim u mojoj kućici u Beti i sa odgovarajućim primopredajnikom na logorištu Alfa, bio sam u stanju da te sledim uz pomoć triangulacije. I zato sam tačno znao gde si - bar u pogledu x/y koordinata. Moj jednostavni algoritam za praćenje ne predviđa i izlete u z."
   "Tako bi jedan inženjer nazvao moju posetu jazbini avijana?" reče Nikol sa novim osmehom. "Izlet u z?"
   "To je jedan od načina da se stvar opiše."
   Nikol zavrte glavom. "Stvarno te ne shvatam, Vejkfilde. Ako si zaista sve vreme znao gde sam, zbog čega si, do vraga, toliko čekao..."
   "Zbog toga što smo te izgubili, ili smo mislili da smo te izgubili, pre nego što smo te našli... kada sam se vratio da uzmem Falstafa."
   "Jesam li ja otupavela tokom poslednje nedelje, ili je ova vrteška objašnjavanja sve smušenija?"
   Sada je bio na Ričarda red da se nasmeje. "Možda bi trebalo da ti malo suvislije izložim stvari." On zastade da bi sredio misli. "Stvarno sam se naljutio", poče on, "tamo, tokom juna, kada je Inženjerska grupa za upravljanje odlučila da ne upotrebi navigacione snopove kao pomoćne lične lokatore. Upozoravao sam, bezuspešno, da bi moglo doći do vanrednih situacija, ili nepredviđenih okolnosti, u kojima bi odnos signal-šum na redovnim linijama veze pao ispod praga. Zato sam opremio tri sopstvena robota za svaki slučaj..."
   Nikol je proučavala Ričarda Vejkfilda dok je govorio. Zaboravila je da je istovremeno zapanjujući i zabavan. Bila je sigurna da bi mogao da priča na tu temu pun sat, samo kada bi mu postavljala prava pitanja.
   "...Onda je Falstaf izgubio signal", nastavio je on. "Lično nisam bio prisutan u to vreme, jer sam se pripremao da dođem sa Hiroom Jamanakom da pokupim tebe i Franćesku helikopterom. Ali Falstaf ima mali rekorder i vremenski beleži sve podatke. Kada se nisi pojavila, ponovo sam pustio podatke iz rekordera i otkrio da se signal naglo prekinuo.
   Vratio se samo nakratko, dok smo koji minuta potom razgovarali preko radija, ali nekoliko sekundi posle poslednjeg razgovora signal je zauvek nestao. Sve kao da je ukazivalo na hardverski kvar. Pomislio sam da je princ Hal otkazao. Kada je Franćeska rekla da si otišla sa njom sve do trga, onda sam postao doslovce siguran da je princ Hal..."
   Nikol je slušala samo jednim uhom, ali joj se pažnja vrati kada je Ričard pomenuo Franćesku. "Stoj", prekide ga Nikol i podiže ruku. "Šta kažeš da ti je rekla?"
   "Da ste ti i ona zajedno napustile ambar i da si nekoliko minuta kasnije pošla od nje da potražiš Takagišija..."
   "To je čisto sranje", reče Nikol.
   "Šta hoćeš time da kažeš?"
   "To je laž. Apsolutna i potpuna neistina. Upala sam u onu rupu o kojoj sam ti pričala još dok je Franćeska bila tamo, ili bar ne više od jednog minuta pošto je otišla. Nije me uopšte videla posle toga."
   Ričard razmisli na trenutak. "To objašnjava zbog čega te je Falstaf izgubio. Sve vreme si bila u ambaru i signal je bio blokiran." Sada je na njega bio red da bude zbunjen. "Ali zbog čega bi Franćeska izmislila takvu priču?"
   To bih i ja volela da znam, reče Nikol sebi. Mora da je namerno otrovala Borzova. Zbog čega bi inače hotimice...
   "Da li je bilo nečega između vas dve?" nastavi Ričard. "Oduvek mi se činilo da primećujem..."
   "Verovatno malo ljubomore", prekide ga Nikol, "i to u oba smera. Franćeska i ja smo udaljene svetlosnim godinama."
   "To slobodno možeš da ponoviš", zakikota se Ričard. "Proveo sam dobar deo godine u davanju znakova da te smatram inteligentnom, zanimljivom i privlačnom. Pa ipak, nikada nisam primio ništa izuzev uzdržanog i uglađenog profesionalnog odziva. Sa druge strane, Franćeska primeti i ukoliko je slučajno pogledaš postrance."
   "Postoje i druge, bitnije razlike", odvrati Nikol, ne baš nezadovoljna zbog toga što je Ričard konačno rečima izrazio svoje zanimanje za nju kao ženu.
   Na trenutak dođe do pauze u razgovoru. Nikol baci pogled na asovnik. "Ali ne želim više da traćim vreme na razgovore o Franćeski Sabatini", reče ona. "Za sat će ponovo biti mrak, a mi treba da isplaniramo bekstvo sa ostrva. Isto tako treba da razmotrimo određene, ovaj, logističke teme, kao što su hrana, voda i druge stvari o kojima ne bih pričala i zbog kojih je zarobljeništvo u maloj rupi bilo prilično odvratno."
   "Doneo sam prenosnu kućicu - ako nam zatreba."
   "Sjajno", odvrati Nikol, "prisetiću se toga kad bude padala kiša." Automatski je posegla u ranac za mana dinjom, ali nije izvadila kutiju sa hranom. "Uzgred", reče ona Ričardu, "jesi li doneo nešto ljudske hrane?"
   Kućica se pokazala korisnom kada su se spremali za spavanje. Odlučili su da je postave odmah pored središnjeg trga. Nikola je osećala da je bezbednija kada je u blizini avijana. U izvesnom smislu, bili su joj prijatelji i mogli bi joj pomoći ako bi se ukazala potreba. Isto tako, bili su jedini znani izvor hrane. Ričard i Nikol zajedno su imali jedna dovoljno hrane i vode da im potraje dva ramanska dana.
   Nikol se nije protivila Ričardovom predlogu da podele kućicu. On je u prvi mah galantno ponudio da spava napolju, "ukoliko će ti zbog toga biti udobnije", ali kućice su bile dovoljno prostrane za dve ležaljke sve dok nije bilo drugog pokućstva. Razgovor im je bio vrlo olakšan time što su ležali na pola metra rastojanja. Nikol podrobno opisa sate svog samovanja, izostavivši samo deo o bočici i viziji. To je za nju bilo previše lična stvar da bi je podelila sa nekim. Ričarda je opčinila čitava njena priča, a avijani su mu potpuno obuzeli pažnju.
   "Hoću da kažem", reče on i osloni glavu na lakat, "probaj da razmisliš kako su se, do đavola, stvorili ovde. Na osnovu onoga što si rekla, ako se izuzme tenk-stražar - a ja se potpuno slažem sa tobom da je tu reč o anomaliji - nisu napredniji od preistorijskih ljudi. Kakva bi to bila frka da saznamo njihovu tajnu.
   Ne možeš u potpunosti odbaciti mogućnost da su bioti", produži on, jedva susprežući oduševljenje. "Možda nisu upečatljivi u biološkom pogledu, ali, Isuse, kao veštačka inteligencija vrhunski su domet." On sede na svom ležaju. "Zamisli samo šta bi to značilo u oba slučaja. Moramo otkriti sve te odgovore. Ti si lingvista, možda možeš da naučiš da razgovaraš sa njima."
   Nikol je sve to zabavilo. "Da li ti je palo na pamet, Ričarde", pitala je ona, "da će sva ova rasprava postati akademska ako nas niko ne spase?"
   "Nekoliko puta." Ričard se nasmeja. Ponovo je legao. "Onaj prokleti Hajlman me je odveo na stranu, neposredno pre nego što ću se vratiti u Ramu, i rekao mi da svojim povratkom ovde 'kršim sve procedure'. Dao mi je reč da se neće vraćati po mene ni pod kojim uslovima."
   "Pa zašto si se onda vratio?"
   "Nisam u potpunosti siguran", reče on polako. "Znam da sam želeo da uzmem Falstafa i da vidim nije li nekim slučajem primio još signala sa tvog odašiljača. Ali mislim da je bilo i drugih razloga. Misija je sve više postajala politička nego naučna. Bilo mi je očigledno da će birokrate na Zemlji prekinuti pohod, 'iz bezbednosnih razloga' i da se posada neće vratiti na Ramu. Znao sam takođe da će se političke rasprave nastaviti još dan ili dva." Zastao je na sekundu. "A želeo sam da poslednji put pogledam najneverovatniji prizor svoga života."
   Nikol je ćutala jedan trenutak. "Očigledno se nisi plašio", reče ona blago, "jer ni sada ne pokazuješ nikakvog znaka straha. Zar te misao da bi mogao biti ostavljen da umreš na Rami nimalo ne uznemirava?"
   "Malo", odgovori Ričard. "Ali umiranje u uzbudljivoj situaciji bolje je od življenja u dosadnoj." Ponovo se digao na lakat. "Tri godine sam čekao ovu misiju. Od početka sam smatrao da imam dobrih izgleda da budem odabran. Izuzev mojih robota i Šekspira, u mom životu nema ničega osim rada. Nemam ni porodicu, niti prijatelje o kojima treba da mislim..."
   Glas mu se izgubi. "A povratka se bojim isto toliko koliko i smrti. Ričard Vejkfild, kosmonaut 'Njutna', ima bar jasno određen cilj." Želeo je da kaže još nešto, ali se zaustavio. Ričard ponovo leže i sklopi oči.
   
   

43. EGZOBIOLOŠKA PSIHOLOGIJA
   "Postoji još jedan razlog zbog koga se ne treba odreći nade", reče Ričard veselo čim je Nikol otvorila oči, "a zaboravio sam da ga pomenem sinoć."
   Nikol se uvek vrlo sporo budila. Čak i kao dete. Volela je da uživa u poslednjem delu sna pre nego što će se suočiti sa oporom stvarnošću. Kod kuće, i Ženevjev i Pjer znali su da ne treba da joj govore ništa važno dok ne popije jutarnju kafu. Ona zatrepta prema Ričardu, koji je upalio malu svetiljku u prostoru između njih.
   "Ova svemirska letelica sada ide prema Zemlji", reče on. "Čak i ako 'Njutn' ode, pre ili kasnije ovamo bi mogao doći novi ljudski svemirski brod."
   "O čemu to pričaš?" upita Nikol, dižući se i trljajući oči.
   "U sinoćnjem uzbuđenju", odvrati Ričard, "ispustio sam jednu od bitnih stvari. Manevar - pretpostavljam da si ga propustila jer si bila onesvešćena na dnu one jame - stavio je Ramu na kurs sudara sa Zemljom. Zbog toga je naša evakuacija postala imperativ."
   Ričard primeti da Nikol pilji u njega kao da je sišao sa uma. "Svemirski brod je i dalje na hiperboli u odnosu na Sunce", pojasni on, "ali juri punom brzinom prema Zemlji. Sudarićemo se za dvadeset tri dana."
   "Ričarde", reče Nikol, žudeći svim srcem za šoljicom sveže kafe, "ne dopadaju mi se vicevi rano s jutra. Ako traćiš energiju izmišljajući..."
   "Ne, ne", prekide je on. "Ozbiljan sam. Istina je. Veruj mi."
   Nikol izvadi džepni termometar u proveri ga. "Onda mi reci, moj inženjerski geniju, zbog čega temperatura ovde unutra i dalje raste? Ukoliko se sada udaljavamo od Sunca, zar ne bi trebalo da opada?"
   "Hajde, mućni malo glavom, Nikol", zavrte Ričard glavom. "Termalni doprinos Sunca na spoljašnjosti Rame vrlo se lagano širi difuzijom kroz omotač, a zatim prema unutrašnjosti. Toplotna provodnost očigledno je vrlo niska. Ne verujem da će temperatura doseći vrhunac još najmanje dve nedelje."
   Nikol se priseti osnova termodinamike, shvativši da je ono što je govorio imalo smisla. Bilo je još rano jutro za toplotnu difuziju. Idejom da se Rama sada kreće prema Zemlji stade da joj odzvanja u glavi. Zamolila je Ričarda za gutljaj vode. Šta se to ovde dešava? - pomisli ona. Zbog čega Rama sada ide prema našoj planeti?
   Ričard mora da joj je čitao misli. "Trebalo je da čuješ šašave rasprave o tome zašto je Rama izmenio putanju i šta će najverovatnije učiniti. Održana je sedmočasovna konferencija na tu temu."
   Glasno se nasmejao. "MSA ima nekog službenika, mislim da je Kanađanin, koji je specijalizovao egzobiološku psihologiju. Možeš li da poveruješ u to? Taj idiot je stvarno učestvovao na konferenciji i nudio uvid u motive iza manevra Ramanaca." Ričard oštro zavrte glavom. "Sve birokratije su iste. Iscede sav život iz stvarno kreativnih ljudi i umesto njih uvedu papirdžije bez mozga."
   "I šta je bio zaključak skupa?" upita Nikol posle kraćeg ćutanja.
   "Većina normalnih ljudi pretpostavlja da će Rama ući na orbitu oko Zemlje i početi da provodi pasivno osmatranje iz daljine. Ali oni su ostali u manjini. Normalnost i logika otišli su na odmor, po mom mišljenju. Čak je i Dejvid Braun - koji se, kako mi se čini, ponašao vrlo čudno kada smo se vratili na 'Njutna' - obznanio da postoji visoka verovatnoća da će Rama učiniti nešto neprijateljsko. On je razjasnio svoj stav izjavivši da to zapravo neće biti neprijateljski čin; međutim, njegovi pokušaji da sazna više o Zemlji mogli bi za posledicu imati akcije koje bismo mi primili kao neprijateljske."
   Uzbuđeni Ričard sada je ustao. "Jesi li ikada u životu čula takve baljezgarije? A dr Braun je bio jedan od suvislijih govornika. Čitavo savetodavno telo MSA pitano je za mišljenje u pogledu toga koji projektovani scenario smatra najverovatnijim. Misliš li da je ta hrpa nikogovića mogla da odgovori prosto sa: 'Ja verujem u mogućnost A, direktni sudar sa uništenjem i promenom klime kao posledicom', ili 'ja sam pre za mogućnost C, Zemljina orbita sa ratobornim namerama'? Ne, do đavola! Svako od njih morao je da održi nekakvu lekciju. Onaj uvrnuti dr Aleksandar, koji ti je postavlajo sva ona pitanja na tvom otvorenom sastanku u novembru vezanom za biometrijska merenja, protraćio je čak petnaest minuta objašnjavajući kako je Ramino postojanje ukazalo na grešku u organizacionom planu MSA. Kao da ikoga za to u ovom času boli dupe!" Ričard ponovo sede i osloni lice o ruke. "Čitava stvar postala je neverovatna."
   Nikol je sada bila u potpunosti budna. "Zaključujem", reče ona i sede na svoj ležaj, "sudeći na osnovu tvoje očigledne iznerviranosti, da se nisi složio sa preovlađujućim mišljenjem."
   Ričard klimnu. "Gotovo tri četvrtine velike grupe koja je učestvovala na skupu - što je uključivalo sve kosmonaute 'Njutna', kao i većinu starijih naučnika i službenika MSA - bilo je ubeđeno da će ramanski manevar biti štetan za Zemlju na neki bitan način. Gotovo svi su se usredsredili na istu temu. Pošto prvi Rama izgleda uopšte nije obraćao pažnju na naše postojanje, raspravljali su oni, činjenica da je Rama II izmenio putanju da bi došao na sastanak sa Zemljom pokazuje da ova svemirska letelica funkcioniše na drugačijim načelima. Sa tim zaključkom se svakako slažem. Ali ne mogu da razumem zbog čega svi obavezno zaključuju da je Ramina akcija neprijateljska. Meni se čini isto tako verovatno da su tuđinci mogli biti motivisani radoznalošću, ili čak željom da na neki način budu naši dobročinitelji."
   Britanski inženjer na trenutak zastade da bi razmislio. "Franćeska kaže da ispitivanja javnog mnjenja na Zemlji pokazuju da je velika većina običnih ljudi, prema njoj gotovo devedeset posto, prestravljena Raminim prilaskom. Digli su graju na političare da učine nešto."
   Ričard otvori kućicu i iziđe na mračni trg. Lagano je obasjao oktaedar svetiljkom. "Na drugom sastanku, osamnaest časova kasnije, doneta je odluka da tim sa 'Njutna' više ne odlazi u Ramu. Tehnički, ja nisam prekršio to naređenje, jer sam napustio 'Njutna' pre službenog proglašenja. Ali bilo je očigledno da naređenje dolazi."
   "Dok vođe planete Zemlje raspravljaju o tome šta da učine sa svemirskim brodom veličine asteroida koji ide pravo na njih", reče Nikol izlazeći na trg iza njega, "ti i ja imamo opipljiviji problem. Moramo preći Cilindrično more." Uspela je da se bledo nasmeši. "Hoćemo li malo istraživati dok razgovaramo?"
   Ričard usmeri svetiljku prema dnu jame. Mana dinja bila je jasno prepoznatljiva, ali pojedinačne komade u hrpi nabacanog metala bilo je izuzetno teško razaznati. "Znači, to su rezervni delovi biota-stonoge?"
   Nikol klimnu. Klečali su jedno pored drugog na ivici. "Čak i po danu, krajevi jame su u senci. Želela sam da budem sigurna da ne gledam u Takagišijevo telo."
   "Voleo bih da pogledam kako stonogi biot popravlja sebe." Ričard ustade i priđe zidu ambara. Kucnuo je. "A stručnjacima za materijale dopala bi se ova stvar. Normalni radio talasi su blokirani u oba smera, a spolja ne možeš da vidiš unutrašnjost. Pa ipak, zid je na neki način providan ako se nalaziš u ambaru i gledaš napolje." On se okrete prema Nikol. "Donesi skalpel ovamo. Da vidimo možemo li da odsečemo parče."
   Nikol je pokušavala da odluči treba li jedno od njih da siđe u jamu i da donese dinju. To ne bi moralo da bude preteško, pod pretpostavkom da hirurški konac izdrži. Posle dužeg vremena, ona izvadi skalpel i priđe Ričardu.
   "Nisam sigurna da bi trebalo da to učinimo", reče ona. Oklevala je pre nego što je prislonila skalpel na zid ambara. "Najpre, skalpel bi se mogao oštetiti. Možda će nam biti potreban kasnije. Drugo, ovaj, to bi se moglo smatrati vandalizmom."
   "Vandalizmom?" uzvrati on retorički. Ričard uputi Nikol čudan pogled. "Kako neobično homocentrična predstava." On sleže ramenima i pođe prema kraju ambara. "Nije bitno", reče potom, "verovatno si u pravu u pogledu skalpela."
   Ričard unese nekoliko podataka u džepni kompjuter i poče da proučava mali monitor kada mu Nikol priđe. "Ti i Franćeska ste stajale upravo ovde, je li tako?" Nikol mu potvrdno odgovori. "Onda si ti otišla u ambar da pogledaš u jednu jamu?"
   "Već smo jednom prošli sve ovo", odvrati Nikol, "Zašto opet pitaš?"
   "Mislim da je Franćeska videla kada si upala u jamu i namerno nas navela na pogrešan trag sa pričom kako si odlutala u potragu za našim japanskim profesorom. Nije želela da te iko nađe."
   Nikol je piljila u Ričarda u tami. "Slažem se", lagano je odvratila, "ali zašto ti to misliš?"
   "To je jedino objašnjenje koje ima ikakvog smisla. Imao sam bizaran susret sa njom neposredno pre nego što sam pošao napolje. Ušla je u moju sobu pretvarajući se da želi intervju, navodno da bi otkrila zašto se vraćam na Ramu. Kada sam pomenuo Falstafa i tvoj navigacioni signal, isključila je kameru. Onda se vrlo uzbudila i postavila mi mnogo iscrpnih tehničkih pitanja. Pre nego što je pošla, rekla mi je da je ubeđena da niko od nas nije ni trebalo da uđe u Ramu. Učinilo mi se da će me preklinjati da se ne vratim.
   Mogu da shvatim da nije želela da otkrijem da je pokušala da te ostavi u toj jami", produži Ričard posle kratke stanke. "Ono što ne mogu da shvatim jeste razlog zbog koga te je uopšte ostavila tamo."
   "Sećaš li se one noći kada si mi objasnio zbog čega je otkazala zaštita RoHira?" reče Nikol posle trenutka razmišljanja. "Iste noći sam pitala tebe i Janoša da li je neko od vas dvojice video generala Borzova..."
   Dok su se vraćali u smeru središnjeg trga i kućice, Nikol provede petnaest minuta objašnjavajući Ričardu čitavu svoju hipotezu o uroti. Rekla mu je za medijski projekat, za droge koje je Franćeska dala i Dejvidu Braunu i Redžiju Vilsonu, kao i za svoje lične odnose sa svima njima. Nije mu rekla za memorijsku kocku. Ričard se složi s njom da dokazi deluju vrlo ubedljivo.
   "Znači, ti misliš da te je ostavila u jami da ne bi bila raskrinkana kao urotnik?"
   Nikol klimnu.
   Ričard zviznu. "Onda se sve uklapa. Bilo mi je očigledno da Franćeska vodi predstavu kada smo se vratili na 'Njutna'. I Braun i Hajlman su primali naredbe od nje." On obgrli Nikol jednom rukom. "Ne bih voleo da mi ta žena bude neprijatelj. Očigledno nema nimalo obzira."
   

44. JOŠ JEDNA JAZBINA
   Ričard i Nikol imali su i većih briga od Franćeske. Kada su se vratili na središnji trg, otkrili su da je njihova kućica nestala. Ponovljeno kucanje na poklopac avijana nije proizvelo nikakav odziv. Neizvesnost njihovog položaja postade jasna oboma.
   Ričard postade neraspoložen i nepristupačan. Izvinio se Nikol, rekavši da je to karakteristika njegove ličnosti da se povlači od ljudi kada se oseća nesigurno. Nekoliko sati se igrao sa svojim kompjuterom, tek tu i tamo zastajući da postavi Nikol pitanja o geografiji Njujorka.
   Nikol se opružila na ležaljki i počela da razmišlja o preplivavanju Cilindričnog mora. Nije bila naročito dobar plivač. Tokom treninga bilo joj je potrebno oko petnaest minuta da prepliva jedan kilometar. To je bilo u mirnom plivačkom bazenu. Za prelazak mora bila bi prisiljena da pliva pet kilometara po hladnoj, uzburkanoj vodi. A mogla bi je pratiti dražesna stvorenja kao što su bioti-ajkule.
   Veseli debeljko visok dvadeset centimetara prekide njeno premišljanje. "Da li biste izvolela piće, lepa gospo?" upita je Falstaf. Nikol se okrete i poče da proučava robota izbliza. On diže veliki vrč neke tečnosti i ispi ga, prolivši malo sebi na bradu. Obrisao se rukavom i onda podrignuo. "A ako nećeš da piješ", reče on teškim britanskim naglaskom i gurnu ruku u nakitnjak, "onda bi te možda ser Džon mogao naučiti kojoj stvari ispod pokrivača." Majušno lice se nepobitno opsceno kliberilo. Bilo je grubo, ali vrlo smešno.
   Nikol se nasmeja. Isto učini i Falstaf. "Promućuran nisam za sebe", reče robot, "razlog te promućurnosti u drugim je ljudima."
   "Znaš", reče Nikol Ričardu, koji je posmatrao sa rastojanja od nekoliko metara, "ako se ikada umoriš od posla astronauta, mogao bi da zaradiš milione na dečjim igračkama."
   Ričard priđe i podiže Falstafa. Zahvalio se Nikoli na pohvali. "Kako ja vidim stvari, imamo tri mogućnosti", reče on potom vrlo ozbiljno. "Možemo da preplivamo more, možemo da istražimo Njujork u potrazi za materijalom od koga bismo načinili nekakav čamac, ili možemo da čekamo ovde dok neko ne dođe. Nisam preveliki optimista u pogledu naših izgleda ni u jednom od tih slučaja."
   "Šta onda predlažeš?"
   "Predlažem kompromis. Dok bude svetla, hajde da pažljivo istražimo glavne oblasti grada, naročito oko tri trga, i da vidimo možemo li naći išta što bi nam moglo biti od koristi u gradnju čamca. Odvojićemo jedan ramanski dan, možda dva, za istraživanje. Ukoliko ništa ne iskrsne, plivaćemo. Ne verujem da ćemo ikada videti spasilačku grupu."
   "Slažem se. Ali volela bih da najpre učinimo jednu stvar. Najblaže rečeno, nemamo mnogo hrane. Osćala bih se bolje kada bismo najpre izvadili mana dinju, pre nego što nastavimo istraživanje. Na taj način bismo mogli da budemo zaštićeni od iznenađenja."
   Ričard se složi da bi obezbeđivanje zalihe hrane verovatno bilo razborit početni korak. Ali nije mu se dopala zamisao ponovnog korišćenja hirurškog vlakna. "Imala si sreće u mnogo pogleda", reče on Nikoli. "Ne samo što se nit nije otkinula, nego ti čak nije ni skliznula sa pojasa koji si napravila. Međutim, potpuno ti je prosekla rukavice na dva mesta i gotovo presekla pojas."
   "Imaš drugu ideju?" upita Nikol.
   "Materijal mreže je očigledan izbor", odvrati Ričard. "Trebalo bi da bude savršen, pod uslovom da ne bude problema da ga uzmemo. Onda bih mogao da siđem u jamu i da te poštedim nevolja..."
   "Greška", prekide ga Nikol. Nasmešila se. "Sa svim dužnim poštovanjem, Ričarde, sada nije trenutak za mačo-razmetanje. Korišćenje mreže je sjajna ideja. Ali previše si težak. Ako se nešto desi, nikada ne bih bila u stanju da te izvučem." Potapšala ga je po ramenu. "Nadam se da ti ovo ne vređa osećanja, ali od nas dvoje ja imam atletskije predispozicije."
   Ričard odglumi povređeni ponos. "Ali šta bi sa tradicijom? Muškarci uvek iskazuju fizičku snagu i spretnost. Zar se ne sećaš crtaća iz našeg detinjstva?"
   Nikol se nasmeja svim srcem. "Da, dragi moj", reče ona lako. "Ali ti nisi Popaj. A ja svakako nisam Oliva."
   "Nisam siguran da ću to moći da podnesem", reče on i oštro zavrte glavom. "Da u trideset četvrtoj godini otkrijem da nisam Popaj... Kakav udarac mom samopoštovanju." On blago obgrli Nikol. "Šta kažeš?" produži on, "da probamo da još malo spavamo pre nego što dođe svetlo?"
   Nijedno od njih nije moglo da spava. Ležali su jedno pored drugog na ležaljkama nasred otvorenog trga, svako obuzeto sopstvenih mislima. Nikol začu kako se Ričardovo telo miče. "I ti si budan?" reče ona šapatom.
   "Aha", odvrati on. "Čak sam brojao i Šekspirove likove bez uspeha. Stigao sam do preko sto."
   Nikol se diže na lakat i pogleda prijatelja. "Reci mi, Ričarde", reče ona, "odakle potiče ta tvoja obuzetost Šekspirom? Znam da si odrastao u Stratfordu, ali mi je teško da zamislim kako je jedan inženjer poput tebe, zaljubljen u kompjutere, proračune i raznorazne spravice, mogao da postane toliko opčinjen dramom."
   "Moj terapeut rekao mi je da je to bio 'eskapistički poriv'", odvrati Ričard nekoliko sekundi kasnije. "Pošto mi se nije dopadao stvarni svet i njegovi ljudi, rekao je on, ja sam izmislio drugi. Osim što nisam morao da ga stvaram ni iz čega. Samo sam proširio divnu vaseljenu koju je već izradio jedan genije.
   Šekspir je bio moj bog", produži Ričard trenutak kasnije. "Kada sam imao devet ili deset godina, zastao bih u onom parku pokraj Ejvona - onaj pored svih pozorišta, sa kipovima Hamleta, Falstafa, ledi Makbet i princa Hala - i provodio popodnevne časove izmišljajući nove priče o svojim omiljenim likovima. Na taj način sam odlagao odlazak kući do poslednjeg mogućeg trenutka. Užasavao sam se boravka sa ocem... Nikada nisam znao šta će učiniti...
   Ali to te sigurno ne zanima..." prekide Ričard iznenada priču, "...svi imaju sećanja na traume iz detinjstva. Trebalo bi da pričamo o nečem drugom."
   "Treba da pričamo o svemu što osećamo", odvrati Nikol, iznenadivši čak i samu sebe. "To je nešto što ja gotovo nikada ne radim", dodala je blago.
   Ričard se okrenu i pogleda prema njoj. Lagano je ispružio ruku. Blago je obavila prste oko njegovih. "Otac mi je radio za Britansku železnicu", reče on. "Bio je vrlo bistar čovek, ali nespretan u društvenom pogledu, pa je imao teškoća da nađe odgovarajući posao za sebe kada je završio fakultet u Saseksu. Vremena su tada još bila teška. Ekonomija je tek počinjala da se oporavlja od Velikog haosa...
   Kada mu je moja majka rekla da je trudna, osetio se obuzet odgovornošću za sve to. Počeo je da traži bezbedno, sigurno mesto. Uvek je imao dobre rezultate na testovima, a vlada je naterala sve nacionalne transportne monopoliste, uključujući i železnicu, da upošljava ljude na osnovu objektivnih rezultata testova. I tako je moj otac postao otpravnik poslova u Stratfordu.
   Mrzeo je taj posao. Bio je dosadan i ponavljajući, nije predstavljao nikakav izazov za čoveka sa diplomom. Majka mi je pričala da se, kada sam ja bio vrlo mali, prijavljivao za druge položaje, ali izgleda da je svaki put uprskao na razgovoru. Kasnije, kada sam bio stariji, nije više ni pokušavao. Sedeo je kod kuće i vajkao se. I pio. A onda je kinjio sve oko sebe."
   Nastala je duga tišina. Ričard je imao teškoća u borbi protiv demona svog detinjstva. Nikol mu steže ruku. "Žao mi je", reče ona.
   "I meni je bilo", odvrati Ričard sa blagim prekidom u glasu. "Bio sam tek dečkić sa neverovatnom naklonošću prema čudesnom i ljubavlju prema životu. Došao bih kući oduševljen nečim novim što sam naučio ili nečim što mi se desilo u školi, a otac bi mi samo režao.
   Jednom, kada sam imao samo osam godina, došao sam iz škole rano popodne i počeo da se svađam sa njim. Imao je slobodan dan i pio je, kao i obično. Majka je bila u trgovini. Ne sećam se oko čega je počelo, ali pamtim da sam mu rekao da greši u pogledu neke trivijalne činjenice. Kada sam nastavio da se raspravljam sa njim, iznenada me je udario po nosu svom snagom. Odleteo sam prema zidu dok mi je iz slomljenog nosa kuljala krv. Od tog vremena, sve dok nisam napunio četrnaestu i osetio da mogu da se sam odbranim, nikada nisam ušao u tu kuću kada je on tamo, ako nisam bio siguran da mi je i majka kod kuće."
   Nikol je pokušala da zamisli odraslog čoveka koji pesnicom udara osmogodišnje dete. Kakav je to čovek u stanju da slomi nos sopstvenom sinu? - upita se ona.
   "Uvek sam bio vrlo stidljiv", nastavio je Ričard, "i ubedio sam sebe da sam nasledio očevu društvenu neprilagodljivost, pa zbog toga nisam imao mnogo prijatelja svog uzrasta. Ali ipak sam žudeo za ljudskim odnosima." Digaio je pogled prema Nikol i zastao, prisećajući se. "Napravio sam sebi prijatelje od Šekspirovih likova. Čitao sam njegove drame svakog popodneva u parku i zaranjao u njegov svet mašte. Čak sam pamtio čitave scene. Onda bih pričao sa Romeom, Arijelom ili Žakom dok sam se vraćao kući."
   Nikol nije imala teškoća da predstavi sebi ostatak priče. Zamišljam te kao adolescenta, pomisli ona. Usamljenog, nespretnog, emocionalno potisnutog. Tvoja opsednutost Šekspirom omogućila ti je bekstvo od bola. Sva pozorišta su ti bila blizu kuće. Video si kako svi tvoji prijatelji oživljavaju na pozornici.
   Gonjena naglim porivom Nikol se naže i poljubi Ričarda lako u obraz. "Hvala ti što si mi sve ovo ispričao", reče ona.
   Čim se razdanilo, otišli su do mreže. Nikol se iznenadila kada je videla da su svi rezovi koje je napravila dok je oslobađala avijana popravljeni. Mreža je bila kao nova. "Očigledno je biot za popravke već bio ovde", primeti Ričard, koji više nije bio naročito impresioniran posle svih čuda koja su već iskusili.
   Odrezali su nekoliko dugačkih komada mreže i pošli prema ambaru. Uz put, Ričard je proveravao elastičnost materijala. Otkrio je da se istezao za oko petnaest odsto, kao i da se uvek vraćao u prvobitni položaj, iako ponekad vrlo sporo. Vreme povratka bitno se menjalo u zavisnosti od toga koliko je dugo komad bio potpuno istegnut. Ričard je već počinjao da analizira unutrašnju strukturu užeta kada su stigli u ambar.
   Nikol nije traćila vreme. Vezala je jedan kraj materijala mreže oko objekta nalik panju neposredno izvan ambara i spustila se niz zid. Ričardova uloga bila je da obezbedi da ništa ne pođe naopačke i da bude pri ruci ukoliko iskrsne nešto nepredviđeno. Na dnu jame, Nikol uzdrhta kada se prisetila koliko se bespomoćno osećala pre samo dva dana. Ali brzo je upravila pažnju na svoj zadatak, zabivši improvizovanu dršku napravljenu od njenih medicinskih sondi duboko u mana dinju, a zatim vezavši drugi kraj drške za ranac. Uspon joj je bio žustar i bez ikakvih nepredviđenih događaja.
   "Pa", nasmešila se Ričardu i dala mu dinju da je nosi. "Hoćemo li produžiti sa planom A?"
   "U redu", odvrati on. "Sada znamo odakle nam stiže sledećih deset obroka."
   "Devet", ispravi ga Nikol uz osmeh. "Neznatno sam promenila prvobitnu procenu, pošto sam te dva puta gledala kako jedeš."
   Ričard i Nikol otpešačili su brzo od ambara do zapadnog trga. Prešli su otvorenu oblast uzduž i popreko i pročešljali obližnje ulice, ali nisu našli ništa što bi im pomoglo da sagrade čamac. Međutim, Ričard se susreo sa stonogim biotom; ovaj je zašao na trg usred njihove potrage i zatim pošao dijagonalno preko njega. Ričard je učinio sve moguće da bi naterao biota da se zaustavi, čak je legao ispred njega i tukao ga po glavi svojim rancem. Nije imao uspeha. Nikol se smejala kada se Ričard vratio do nje, malo iznerviran.
   "Ta stonoga je apsolutno beskorisna", požali se on. "Šta, kog đavola, radi? Ništa ne nosi. Nisam uspeo da otkrijem da ima ikakvih senzora. Samo veselo putuje po okolini."
   "Tehnologija naprednih vanzemaljskih vrsta..." podseti ona Ričarda na jedan od njegovih najomiljenijih citata, "...neće moći da se razlikuje od magije."
   "Ali ta prokleta stonoga nije magična", odvrati on, malo iznerviran Nikolinim smehom, "tupava je, do đavola!"
   "A šta bi učinio da je stala?" upita ga Nikol.
   "Pa ispitao bih je, razume se. Šta si mislila?"
   "Mislim da bi bilo bolje da usredsredimo energiju na druge oblasti", odvrati ona. "Ne mogu da zamislim kako bi nam biot- stonoga mogao pomoći da odemo sa ovog ostrva."
   "Pa", reče Ričard malo oštro, "meni je već očigledno da smo celu stvar počeli naopačke. Ništa nećemo naći na površini. Bioti je verovatno stalno čiste. Trebalo bi da potražimo novu rupu pod zemljom, poput jazbine avijana. Mogli bismo da upotrebimo multispektralni radar da nađemo mesta na kojima tlo nije čvrsto."
   Bilo im je potrebno mnogo vremena da otkriju položaj druge rupe, iako se nije nalazila na više od dve stotine metara od zapadnog trga. Najpre su Ričard i Nikol suviše ograničili sebe u potrazi. Ali posle jednog sata najzad su se uverili da je tlo pod trgom svuda čvrsto. Proširili su potom potragu, uključivši male ulice i prolaze po okolini, dalje od koncentričnih avenija. U jednoj ulici-ćorsokaku sa visokim zgradama na tri strane otkrili su novi poklopac na središtu puta. Nije bio skriven ni na koji način. Ovaj drugi poklopac bio je iste veličine kao i onaj u jazbini avijana, pravougaonik dug deset metara i širok šest metara.
   
   

45. NIKI
   "Misliš li da se poklopac avijana otvara na isti način?" upita Nikol, kada je Ričard vrlo pažljivo pretražio okolinu i otkrio ravnu ploču na jednoj zgradi koja je, činilo se, nepobitno bila smeštena na pogrešno mesto. Oštar pritisak na ploču izazvao je otvaranje poklopca."
   "Verovatno", odgovori on. "Poći ćemo kasnije nazad da proverimo."
   "Onda ova mesta nisu naročito bezbedna", reče Nikol. Njih dvoje uputi se nazad do ulice i kleknu da pogleda u rupu. Široka, strma rampa spuštala se nadole i nestajala u tami pod njima. Mogli su da vide samo desetak metara unutar rupe.
   "Izgleda kao jedan od onih drevnih parkinga za automobile", primeti Ričard. "Iz vremena kada su svi imali automobile." Kročio je na kosinu. "Čak i deluje kao beton."
   Nikol je gledala kako joj se prijatelj lagano kreće po kosini. Kada se Ričardova glava našla ispod nivoa tla, on se okrete i reče joj. "Zar nećeš i ti ovamo?" Upalio je svetiljku i osvetlio mali, vodoravni prostor još nekoliko metara niže.
   "Ričarde", reče Nikol odozgo, "mislim da bi trebalo da porazgovaramo o ovome. Ne bih volela da ostanemo zaglavljeni..."
   "Aha!" uskliknu Ričard. Čim mu je noga dotakla prvo odmorište, neke svetiljke oko njega automatski obasjaše sledeću fazu spusta. "Kosina skreće u suprotnom smeru", povika on, "i nastavlja naniže. Izgleda isto." Okrenuo se i nestao iz Nikolinog vidnog polja.
   "Ričarde", Nikol sada dreknu, pomalo očajno, "hoćeš li, molim te, stati na trenutak? Moramo popričati o onome što radimo."
   Nekoliko sekundi kasnije Ričardovo nasmejano lice ponovo se pojavi. Dvoje kosmonauta poče da rapravlja o mogućnostima koje su im stajale na raspolaganju. Nikol je navaljivala da ona treba da ostane napolju, u Njujorku, čak i ako Ričard bude nastavio istraživanje. Na taj način će bar, smatrala je ona, biti sigurno da neće ostati zarobljeni u rupi.
   Dok je pričala, Ričard je stajao na prvom odmorištu i osvrtao se po oblasti oko sebe. Zidovi su bili napravljeni od istog materijala koji je Nikol zatekla u jazbini avijana. Male, izdužene svetiljke, ne bez sličnosti sa normalnim fluorescentnim svetiljkama na Zemlji, protezale su se duž zida i osvetljavale prolaz.
   "Pomeri se malo na trenutak, molim te?" doviknu Ričard usred njihovog razgovora.
   Najpre zbunjena, Nikol se pomeri od ulaza u pravougaonu rupu. "Dalje", začu ona kako Ričard viče. Nikol pođe i stade uza zid jedne od okolnih zgrada.
   "Da li je ovo dovoljno daleko?" uzviknu ona u času kada poklopac rupe poče da se zatvara. Nikol potrča ka otvoru i pokuša da zaustavi kretanje poklopca, ali je ovaj bio pretežak. "Ričarde", kriknula je ona kada je rupa nestala ispod nje.
   Nikol stade da tuče po poklopcu i priseti se sopstvenog osećanja osujećenosti kada je bila zarobljena u jazbini avijana. Brzo je otrčala do zgrade i pritisnula ugrađenu ploču. Ništa se nije dogodilo. Prođe gotovo pun minut. Nikol se uznemiri. Otrčala je nazad na ulicu i počela da doziva kolegu.
   "Tu sam, odmah ispod poklopca", odgovori on, što donese Nikoli prilično olakšanje. "Našao sam još jednu ploču u blizini prvog odmorišta i pritisnuo je. Mislim da otvara ili zatvara poklopac, ali možda ima konstantu vremenskog kašnjenja. Sačekaj neki minut. Nemoj pokušavati da otvoriš poklopac. I nemoj stajati preblizu njega."
   Nikol se povuče i stade da čeka. Ričard je bio u pravu. Nekoliko minuta kasnije poklopac se otvori i on se pojavi iz rupe sa velikim osmehom na licu. "Vidiš", reče on, "rekao sam ti da se ne brineš... A sada, šta ima za ručak?"
   Dok su silazili niz nagib, Nikol začu poznati zvuk tekuće vode. U maloj odaji, dvadesetak metara iza odmorišta, našli su slavinu i cisternu istovetne onima iz jazbine avijana. Ričard i Nikol napuniše boce svežom, ukusnom vodom.
   Izvan te odaje nije bilo vodoravnih tunela koji su vodili u oba smera, već samo još jedan spust koji je silazio novih pet metara niže. Zrak Ričardove lampe lagano je prelazio tamnim zidovima u blizini odaje sa vodom. "Pogledaj, Nikol", reče on i pokaza nešto što je predstavljalo jedva primetnu promenu u materijalu koji je korišćen za gradnju. "Vidiš, pruža se i na drugu stranu."
   Sledila je njegov snop dok je ovaj opisivao dugi kružni luk po zidu. "Izgleda kao da je bilo bar dve faze u gradnji."
   "Tačno", odvrati on. "Možda je i ovde bilo vodoravnih tunela, bar na početku, pa su kasnije zazidani." Nijedno od njih nije više ništa reklo dok su nastavljali silazak. Istovetne kosine išle su napred-nazad. Kad god bi Ričard i Nikol dotakli novo odmorište, osvetlila bi se sledeća kosina za spuštanje.
   Bili su pedeset metara ispod površine kada se tavanica nad njima otvorila i kada su se kosi prilazi okončali ogromnom pećinom. Kružni pod pećine imao je nekih dvadeset pet metara u prečniku. Četiri mračna tunela, visoka po pet metara i na jednakom rastojanju od po devedeset stepeni oko kruga, vodila su iz pećine.
   "Eci, meci, peci, pec", reče Ričard.
   "Uzeću pec", reče Nikol. Pošla je prema jednom tunelu. Kada se našla na dva metra od ulaza, svetla u najbližem delu tunela se upališe.
   Ovog puta je na Ričarda došao red da okleva. Pažljivo se zagledao u tunel i napravio nekoliko brzih zapisa u kompjuter. "Zar ti se ne čini da tunel blago skreće nadesno? Vidiš, tamo gde se svetla završavaju?"
   Nikol klimnu. Pogledala je preko Ričardovog ramena da vidi šta ovaj radi. "Pravim mapu", reče on kao odgovor na njeno pitanje. "Tezej je imao konac, a Ivica i Marica mrvice hleba. Mi smo ih sve nadmašili. Nisu li kompjuteri divna stvar?"
   Nasmešila se. "Pa, šta pretpostavljaš?" upita Nikol kada su krenuli kroz tunel. "Hoće li da bude Minotaur, ili kućica od kolačića sa opakom vešticom?"
   Baš bi nam bilo potrebno malo sreće, pomisli Nikol. Strah joj je rastao kako su prodirali sve dublje u tunel. Prisetila se onog jezivog trenutka užasa u jami kada je prvi put ugledala avijana kako se nadnose odozgo, kljuna i kandži pruženih prema njoj. Ledeni trnci prođoše joj kičmom. Eto ga opet, reče ona sebi, taj osećaj da će se desiti nešto strašno.
   Zastala je. "Ričarde", reče ona, "ne dopada mi se ovo. Trebalo bi da se krenemo nazad..."
   Oboje su istovremeno čuli šum. Bio je nepobitno iza njih, nazad u blizini kružne pećine koju su upravo napustili. Zvučao je poput oštrih četki koje se vuku uz metal.
   Ričard i Nikol se zagrliše. "To je isti zvuk", prošapta on, "koji sam čuo prve noći na Rami, kada smo bili na zidinama Njujorka."
   Tunel iza njih blago je skretao na levo. Kada pogledaše nazad u tom smeru, na granici njihovg vidnog polja svetla su bila pogašena. Ali kada su čuli zvuk po drugi put, skoro istovremeno se u daljini upališe svetla, nagovestivši da se nešto nalazi u blizini tunela.
   Nikol poskoči. Mora da je prešla sledećih dvesta metara za trideset sekundi, i pored letačkog kombinezona i ranca. Zastala je i sačekala Ričarda. Nijedno od njih nije ponovo začulo zvuk, niti su se nova svetla upalila na udaljenom kraju tunela.
   "Izvini", reče Nikol kada je Ričard najzad stigao. "Uspaničila sam se. Mislim da sam provela previše vremena u ovoj tuđinskoj zemlji čuda."
   "Isuse", odvrati Ričard uz neodobravajuće mrštenje. "Nikada nisam video da neko trči tako brzo." Mrgođenje mu se pretvori u osmeh. "Nemoj da si mi neraspoložena, Niki", reče on. "I ja sam se uprpio. Ali, za razliku od tebe, sledio sam se na mestu."
   Nikol je i dalje duboko udisala vazduh, zagledana u Ričarda. "Kako si me to nazvao?" upita ona pomalo ratoborno.
   "Niki", odvrati on. "Pomislio sam da je došao trenutak da izmislim svoje posebno ime za tebe. Zar ti se ne dopada?"
   Nikol je ostala bez reči punih deset sekundi. Um joj je bio milionima kilometara i petnaest godina daleko, u hotelskoj sobi u Los Anđelosu, dok joj je telo zapljuskivao talas za talasom zadovoljstva. "To je bilo izuzetno, Niki, stvarno divno", rekao je princ nekoliko minuta potom. Te noći, pre petnaest godina, kazala je Henriju da je ne zove Niki, da to zvuči kao ime neke sisate igračice ili kurvice.
   Ričard joj zapucketa prstima ispred lica. "Hej, hej? Ima li koga kod kuće?"
   Nikol se nasmeši. "Naravno, Ričarde", odvrati ona. "Slažem se sa Niki - sve dok ne počneš stalno da ga koristiš."
   Nastavili su da koračaju lagano tunelom. "Dakle, gde si se onomad vratila?" upita Ričard.
   Na mesto o kome ti nikada neću pričati, pomisli Nikol. Zbog toga što je svako od nas zbir svega onoga što je ikada iskusio. Samo vrlo mladi imaju čistu tablu. Svi mi ostali moramo živeti zauvek sa svime što smo ikada bili. Provukla je ruku ispod Ričardove. I imati sluha da znamo kada to treba da zadržimo za sebe.
   Činilo se da tunel nema kraja. Ričard i Nikol su gotovo odlučili da se vrate kada su naišli na jedan mračni ulaz sa desne strane. Bez oklevanja, oboje uđoše unutra. Svetla se smesta upališe. Unutar odaje, na velikom zidu sa leve strane, nalazilo se dvadeset pet pljosnatih, pravougaonih objekata, poređanih u pet urednih redova sa po pet kolona u svakom. Suprotni zid bio je prazan. Nekoliko sekundi posle ulaska, dvoje kosmonauta začuše visokofrekventni, piskavi zvuk sa tavanice. Nakratko se napeše, ali se opustiše kada se pištanje nastavilo, a nije bilo novih iznenađenja.
   Držali su se za ruke i prišli kraju dugačke, uske odaje. Objekti na zidovima bile su fotografije, od kojih je većina, kako su ubrzo razabrali, snimljena negde u unutrašnjosti Rame. Veliki oktaedar iz blizine središnjeg trga bio je prikazan na nekoliko fotografija. Preostale slike bile su ravnomerno raspodeljene između prizora zgrada Njujorka i širokougaonih snimaka panorame unutrašnjosti Rame.
   Ričarda su naročito opčinile tri fotografije. Prikazivale su vitke čamce aerodinamičkih krivina koji su sekli Cilindrično more; na jednoj fotografiji, ogromni talas se upravo obrušavao preko velikog broda. "Eto šta nam je potrebno", reče Ričard uzbuđeno Nikoli. "Kada bismo našli jedan takav, našim nevoljama došao bi kraj."
   Pištanje nad njima nastavljalo se sa vrlo malo modulacije. Snop svetlosti kretao se sa slike na sliku u trenucima kada bi pištanje zastalo. Nikol i Ričard lako su zaključili da se nalaze u obilasku nekakvog muzeja, ali više ni u šta drugo nisu mogli biti sigurni. Nikol sede uza zid. "Imam mnogo nevolja sa svim ovim", reče ona. "Osećam da sam potpuno izgubila svaku kontrolu."
   Ričard sede pokraj nje. "I ja", klimnu on. "A ja sam tek stigao u Njujork. Mogu da zamislim kako na tebe sve ovo deluje."
   Jedan trenutak su ćutali. "Znaš li šta me najviše uznemiruje?" upita Nikol, pokušavajući da izrazi na nekakav način bespomoćnost koju je osećala. "Reč je o tome koliko sam malo shvatala i cenila sopstveno neznanje. Pre nego što sam pošla na ovo putovanje, mislila sam da poznajem opšte dimenzije odnosa između sopstvenog znanja i znanja čovečanstva. Ali ono što me obara na ovoj misiji jeste to koliko sićušno čitavo ljudsko znanje deluje u poređenju sa onim što bi se moglo doznati. Zamisli samo, zbir svega što ljudska bića znaju ili će ikad znati možda nije ništa više od beskonačno malog delića Enciklopedije galaktike..."
   "To jeste zastrašujuće", prekide je Ričard oduševljeno. "I uzbudljivo u isti mah... Ponekad, kada se nađem u knjižari ili biblioteci, sveg me obuzmu stvari koje ne znam. Onda me zahvati snažna želja da pročitam sve knjige, jednu po jednu. Zamisli kako bi to bilo naći se u pravoj biblioteci, onoj koja sadrži znanje svih vrsta širom Vaseljene... Vrti mi se u glavi i od same pomisli na to."
   Nikol mu se okrete i pljesnu sebe po nozi. "U redu, Ričarde", reče ona šaljivo, promenivši raspoloženje, "sada pošto smo ponovo utvrdili koliko smo glupi, šta dalje planiramo? Računam da smo već prešli dobar kilometar ovog tunela. Kuda ćemo poći odavde?"
   "Predlažem da produžimo još petnaest minuta u istom smeru. Prema mom iskustvu, tuneli uvek nekud vode. Ukoliko ništa ne nađemo, okrenućemo se nazad."
   Pomogao je Nikol da ustane i blago je zagrlio. "U redu, Niki", reče on i namignu. "Još pola milje napred."
   Nikol se namršti i zavrte glavom. "Dvaput je dovoljno za jedan dan", reče ona i pruži ruku Ričardu.
   
   

46. BOLJA POLOVINA HRABROSTI
   Ogromna, kružna rupa ispod njih protezala se u pomrčinu. Samo je gornjih pet metara bilo obasjano. Metalni šiljci, dugi oko metar, virili su iz zidova, svi razdvojeni od svojih suseda istim rastojanjem.
   "Ovo je nepobitno krajnje odredište tunela", promrmlja Ričard za sebe. Imao je teškoća da ugradi ovu ogromnu, cilindričnu rupu sa šiljcima po zidovima u opštu predstavu o Rami. On i Nikol dvaput su obišli perimetar. Čak su se vratili nekoliko stotina metara niz drugi, susedni tunel, zaključivši prema njegovoj blagoj zakrivljenosti nadesno da verovatno polazi iz iste pećine kao i tunel kojim su došli dovde.
   "Pa", reče najzad Ričard i sleže ramenima, "krećemo." Stavio je nogu na jedan šiljak da proveri može li da mu izdrži težinu. Bio je čvrst. Stavio je levu nogu na novi šiljak i spustio se još jedan nivo desnom nogom. "Razmak je gotovo savršen", reče on i baci pogled nazad na Nikol, "ne bi trebalo da bude teško da se siđe."
   "Ričarde Vejkfilde", reče Nikol sa ruba jame, "pokušavaš li ti to da mi kažeš da nameravaš da se spustiš u taj bezdan? I da očekuješ da te sledim?"
   "Ništa ja ne očekujem od tebe", odvrati on. "Ali ne vidim svrhu u tome da se sada okrenemo nazad. Kakva nam je alternativa? Da se vratimo tunelom do kosine i izlaza? Zašto? Da ustanovimo da li nas je neko našao? Videla si fotografije čamaca. Možda su pravo ispod nas na dnu. Možda tu čak postoji skrivena reka koja ispod tla teče do Cilindričnog mora."
   "Možda nas", reče Nikol i poče lagano da se spušta pošto je Ričardovo napredovanje upalilo novi niz svetiljki ispod njih, "jedna od onih stvari što prave neobičan šum čeka dole na dnu."
   "Ustanoviću to odmah", reče Ričard. "Hej vi, tamo dole. Nas dva ljudska stvorenja upravo silazimo." Mahnuo je i na trenutak izgubio ravnotežu.
   "Nemoj toliko da se razmećeš", reče Nikol, silazeći do njega. Zastala je da dođe do daha i da se obazre. Oba stopala su joj počivala na šiljcima, a druga dva čvrsto je držala rukama. Mora da sam poludela, reče ona sebi. Pogledaj samo to mesto. Lako je zamisliti stotinu gnusnih smrti. Ričard se spusti niz još jedan par šiljaka. A pogledaj njega. Zar je potpuno imun na strah? Ili je samo nehajan? Stvarno deluje kao da uživa u svemu ovome."
   Treći niz svetiljki obasjao je mrežu na suprotnom zidu ispod njih. Visila je između šiljaka i sa rastojanja pri slaboj svetlosti delovala je poput smanjene verzije objekta zakačenog između dva oblakodera u Njujorku. Ričard požuri oko jednog cilindra da pogleda mrežu. "Dođi ovamo", doviknu od Nikol. "Mislim da je posredi isti prokleti materijal."
   Mreža je za zid bila učvršćena malim klinovima. Na Ričardovo navaljivanje, Nikol odseče parče i pruži mu ga. On ga rastegli, pa je gledao kako vraća svoj prethodni oblik. Stao je da mu proučava unutrašnju strukturu. "I jeste ista stvar", reče on. Obrve mu se namrštiše. "Ali šta to, do đavola, znači?"
   Nikol je stajala pokraj njega i nemarno obasjavala svetiljkom dubine ispod njih. Upravo je htela da predloži da se popnu i potraže poznatiji teren, kada joj se učini da je opazila odraz sa poda dvadesetak metara ispod njih. "Imam jedan predlog", reče Nikol Ričardu. "Dok ti proučavaš uže te mreže, ja ću sići još nekoliko metara. Možda smo blizu dna ovog šašavog bunara šiljaka, ili šta je već. Ako nismo, onda ćemo otići sa ovog mesta."
   "U redu", reče Ričard odsutno. Već je počeo sa ispitivanjem užeta mreže, koristeći mikroskop koji je izvadio iz ranca.
   Nikol se okretno spusti na dno. "Mislim da bi bilo bolje da siđeš", doviknu ona Ričardu. "Ima još dva tunela, jedan veliki i jedan mali. Plus još jedna rupa u središtu..." Smesta se našao kraj nje, krenuvši čim je video da je donja platforma obasjana svetlošću.
   Ričard i Nikol sada su stajali na tri metra širokoj terasi na dnu cilindra sa šiljcima. Terasa je obrazovala prsten oko jedne manje rupe iz čijih zidova su takođe virili šiljci. Sa njihove leve i desne strane, mračni, zasvođeni tuneli bili su urezani u stenu ili metal koji je bio osnovni konstrukcioni materijal prostranog podzemnog sveta. Tunel sa njihove leve strane bio je visok pet do šest metara; majušni tunel sa suprotne strane, sto osamdeset stepeni oko prstena, bio je visok samo pola metra.
   Protegnute kroz oba tunela i prodirući do pola širine terase u prsten pružale su se dve male, paralelne trake od nepoznatog materijala pričvršćene za pod. Trake su bile veoma blizu jedna drugoj u malom tunelu, a više razmaknute u drugom. Ričard je klekao i stao da razgleda trake pred većim tunelom kada je začuo udaljenu tutnjavu. "Čuj", reče on Nikoli i njih dvoje nagonski ustuknu.
   Tutnjava se pojača i pretvori u fijuk, kao da se nešto hitro kreće kroz vazduh. Daleko u tunelu, koji se pružao prav kao strela, Ričard i Nikol videše kako se pale svetla. Oni se napregoše. Nije bilo potrebn da dugo čekaju na razjašnjenje. Vozilo koje je podsećalo na vagon podzemne železnice na vazdušnom jastuku pojavi se na vidiku i stade da juri prema njima, iznenada se zaustavivši sa prednjom ivicom malo preko ruba traka na podu.
   Ričard i Nikol su ustuknuli kada je vozilo pojurilo prema njima. Oboje su bili opasno blizu ivice prstena. Nekoliko sekundi ćutke su stajali i gledali u aerodimanično obličje koje se uzdizalo pred njima. Onda pogledaše jedno u drugo i istovremeno prsnuše u smeh. "U redu", reče Nikol nervozno, "shvatam. Prešli smo u novu dimenziju. U ovoj je tek donekle teško naći stanicu podzemne železnice... Sve ovo je potuno apsurdno. Silazimo niz cev sa šiljcima i završimo na stanici metroa... Ne znam kako je sa tobom, Ričarde, ali meni je dosta. Sve bih dala za dva normalna avijana i mana dinju..."
   Ričard ode iza vozila. Bočna vrata se otvoriše i obojeu ugledaše osvetljenu unutrašnjost. Nije bilo sedišta, samo tanke, cilindrične šipke, postavljene bez neke očigledne pravilnosti, koje su se pružale na rastojanju od tri metra od tavanice do poda. "Sigurno ne ide daleko", reče Ričard, proturivši glavu kroz vrata, ali ostavljajući noge napolju na terasi. "Nigde nema sedišta."
   Nikol priđe da i sama pogleda. "Možda nemaju staraca niti bogalja - a sve prodavnice su u blizini kuće." Ponovo se nasmejala kada se Ričard nagao dublje ukola da bi jasnije osmotrio tavanicu i zidove. "Nemoj da ti na um padaju šašave ideje", reče ona. "Bilo bi to zajemčeno ludilo kada bismo se popeli u ta kola. Ukoliko ne ostanemo bez hrane, pa nam je to poslednja nada."
   "Pretpostavljam da si u pravu", odvrati Ričard. Bio je nepobitno razočaran kada se povukao iz kola. "Ali kakva neverovatna..." Zastao je usred rečenice, zureći prema platformi na suprotnoj strani terase. Tamo, nasred sada osvetljenog ulaza u mali tunel, istovetno vozilo, deset puta manje od onoga pokraj njega, lebdelo je iznad poda. Nikol je sledila Ričardov pogled.
   "To mora da je put za Liliput", reče Nikol. "Džinovi silaze na nekom drugom spratu, a stvorenja normalne veličine idu ovim metroom. Sve je sasvim jednostavno."
   Ričard brzo obiđe prsten. "Pa to je savršeno", reče on glasno, skide ranac i stavi ga na terasu pokraj sebe. Počeo je da pretura po jednom od većih odeljaka.
   "Šta to radiš?" upita Nikol radoznalo.
   Ričard izvadi dve male figure iz ranca i pokaza joj ih. "Savršeno", ponovio je, sa nepogrešivim uzbuđenjem. "Možemo da pošaljemo princa Hala i Falstafa. Biće mi potrebna samo dva minuta da im podesim softver."
   Ričard je već prostro džepni kompjuter na terasu pokraj robota i dao se na posao. Nikol sede leđima uza zid između dva šiljka. Bacila je pogled prema Ričardu. Stvarno je retka zverka, pomisli ona sa divljenjem, razmišljajući o satima koje su proveli zajedno. Genije, to je očigledno. Gotovo bez prepredenosti i zlobe. A nekako je zadržao radoznalost deteta.
   Nikol se iznenada oseti vrlo umorno. Nasmešila se dok je posmatrala Ričarda. Bio je sav zaokupljen poslom. Nikol na trenutak zatvori oči.
   "Izvini što mi je bilo potrebno toliko dugo", reče joj Ričard. "Stalno su mi na um padale nove stvari koje bi trebalo dodati, a morao sam i da preuredim vezu..."
   Nikol se vrlo sporo budila iz sna. "Koliko smo dugo ovde?" reče ona kada je zevnula.
   "Malo više od jednog sata", odgovori Ričard pogruženo. "Ali sve je spremno. Spreman sam da pošaljem momke u podzemnu."
   Nikol se obazre oko sebe. "Kola su i dalje tu", primeti ona.
   "Mislim da rade kao svetla. Kladim se da će ostati na stanici sve dok budemo na platformi."
   Nikol ustade i protegli se. "Dakle, evo plana", reče Ričard. "Imam upravljački primopredajnik u ruci. Hal i ser Džon imaju audio, video i IC senzore koji će neprekidno skupljati podatke. Možemo odabrati koji ćemo kanal nadzirati na kompjuterima i slati nove naredbe kada to bude potrebno."
   "Ali hoće li signali prodirati kroz zidove?" upita Nikol, prisetivši se iskustva sa ambarom.
   "Sve dok ne budu morali da putuju kroz previše mnogo materijala. Sistem je konstruisan tako da mu je ostavljena poprilična rezerva u pogledu odnosa signal-šum da bi izdržao određeno slabljenje.... Osim toga, veća kola podzemne došla su nam pravom linijom. Nadam se da će slično biti i sa ovima."
   Ričard oprezno položi dva robota na terasu i zapovedi im da odu prema kolima metroa. Vrata se otvoriše na obe strane kada su se primakli. "Spomenite me gospođi Žurki", reče Falstaf dok se penjao u kola. "Bila je glupo čeljade, ali dobrog srca."
   Nikol uputi Ričardu zbunjen pogled. "Nisam im obrisao sve ranije programe", nasmeja se on. "S vremena na vreme verovatno će nasumično izgovoriti po koju besmislenu primedbu."
   Dva robota stajala su u kolima podzemne minut ili dva. Ričard im žurno proveri senzore i izvrši još jednu grupu kalibracija na monitoru. Duže vremena potom vrata kola podzemne najzad se zatvoriše; vozilo je sačekalo još deset sekundi, a zatim je odjurilo u tunel.
   Ričard zapovedi Falstafu da se okrene napred, ali kroz prozor se nije moglo videti mnogo toga. Bila je to iznenađujuće duga vožnja velikom brzinom. Ričard oceni da su mala kola metroa prešla nekoliko kilometara pre nego što su najzad usporila i stala.
   Ričard je sačekao izvesno vreme pre nego što je naredio dvojici robota da iziđu iz kola. Želeo je da bude siguran da nisu izišli na međustanici. Međutim, nije bilo potrebe za brigu; prva puna skupina snimaka sa princa Hala i Falstafa pokazivala je da je podzemna stvarno stigla do kraja linije.
   Dva robota iziđoše na platformu kraj vozila i napraviše još fotografija okoline. Stanica podzemne imala je stubove i lukove, ali u suštini bila je jedna jedina dugačka, povezana odaja. Ričard je na osnovu snimaka procenio da se tavanica nalazi na visini od dva metra. Naredio je Halu i Falstafu da pođu dugačkim hodnikom koji je vodio nalevo, pod pravim uglom na šine podzemne.
   Hodnik se završavao pred novim tunelom, ovog puta visokim jedva pet centimetara. Dok su roboti pregledali pod, otkrivši dve majušne trake koje su im se pružale gotovo do nogu, kola podzemne železnice minijaturnih razmera dođoše na stanicu. Sa otvorenim vratima i osvetljenom unutrašnjošću, Ričard i Nikol ustanoviše da su nova kola podzemne železnice istovetna, izuzev po veličini, sa ono dvoje koja su videli ranije.
   Kosmonauti se sedeli zajedno sa kolenima na terasi i sa zanimanjem posmatrali mali kompjuterski monitor. Ričard naredi Falstafu da snimi princa Hala kako stoji pored sićušne stanice podzemne železnice. "Sama kola", reče Ričard Nikol, pošto je proučio sliku, "visoka su manje od dva centimetra. Šta će se voziti u njima? Mravi?"
   Nikol zavrte glavom i ne reče ništa. Ponovo je osećala zbunjenost. U tom trenutku razmišljala je o svojoj prvobitnoj reakciji na Ramu, kada je doputovala transporterom od glavčine do komunikacione stanice na vrhu stepeništa Alfa. Nikada, čak ni u svojoj najnesputanijoj mašti, pomisli ona, prisetivši se strahopoštovanja pred tim prvim panoramskim prizorom, nisam predviđala da će biti toliko novih tajni. Prvi istraživači jedva da su zagrebali po površini...
   "Ričarde", reče Nikol, poremetivši sopstvene misli.
   On zapovedi robotima da pođu nazad hodnikom, a zatim diže pogled sa monitora. "Da?" reče on.
   "Koliko je debeo trup Rame?"
   "Ukupno oko četiri stotine metara, čini mi se", uzvrati on sa malo zbunjenim izrazom. "Ali to je na jednom kraju. Nemamo pouzdanog načina da saznamo koliko je trup debeo na nekom drugom mestu. Norton i posada javili su da se dubima Cilindričnog mora veoma menjala - od svega četrdeset metara na jednoj tački do sto pedeset drugde. To bi mi nagovestilo debljinu trupa od najmanje nekoliko stotina metara."
   Ričard brzo proveri monitor. Princ Hal i Falstaf su gotovo stigli do stanice na kojoj su sišli sa podzemne železnice. On im odasla naredbu za zaustavljanje i okrete se Nikol. "Zašto pitaš? Ne liči na tebe da postavljaš beskorisna pitanja."
   "Ovde dole očigledno postoji čitav neistraženi svet", odvrati Nikol. "Bio bi potreban čitav život..."
   "Nemamo toliko na raspolaganju", prekide je Ričard uz osmeh. "Bar ne normalan život... Ali da se vratimo tvom pitanju o debljini; seti se da je nivo tla čitavog južnog polucilindra četiri stotine pedeset metara iznad nivoa severnog. Znači, ukoliko ne postoje neke bitne strukturalne nepravilnosti - a mi ih spolja u svakom slučaju nismo videli - debljina na jugu trebalo bi da bude bitno veća."
   Ričard je čekao da Nikol nešto doda. Kada je ona nastavila da ćuti i posle nekoliko sekundi, on se okrenu monitoru i nastavi sa svojim posrednim istraživanjem uz pomoć robota.
   Postojao je dobar razlog za Nikolino pitanje o debljini trupa. U umu je imala jednu sliku koje nikako nije mogla da se otrese. Nikol je zamišljala kako stiže do kraja jednog od tih dugačkih, podzemnih tunela, otvara vrata, a tamo je zaslepljuje svetlost Sunca. Ne bi li to bilo neverovatno, pomisli ona, biti inteligentno stvorenje koje živi u ovom lavirintu prigušene svetlosti i tunela i onda, slučajnošću, nabasati na nešto što bi neopozivo izmenilo čitavu tvoju predstavu o Vaseljeni? Kako bi mogao da se vratiš...
   "Šta je sad to, za ime sveta?" upita Ričard. Nikol zastade u mentalnom lutanju i usredsredi se na monitor. Princ Hal i Falstaf su ušli u neku veliku odaju na suprotnom kraju stanice podzemne železnice i sada su stajali pred masom neke mlitave, sunđeraste mreže nalik paukovoj. Infracrveni snimak čitavog prizora pokazivao je ugneždenu loptu unutar paučinaste mreže koja je zračila toplinu. Na Nikolin predlog, Ričard zapovedi robotima da obiđu objekat i istraže ostatak te nove oblasti.
   Odaja je bila ogromna. Pružala se u veću daljinu nego što je bila rezolucija video uređaja koje su nosili roboti. Tavanica je bila visoka dvadesetak metara, a dva bočna zida bila su razdvojena više od pedeset metara. Nekoliko drugih sličnih loptastih objekata, zatvorenih u sunđerastu masu, videlo se rasuto po odaji u daljini. Mreža koja se pružala gotovo čitavim putem preko odaje, ali se prekidala pet metara iznad tla, visila je sa visoke tavanice u prednjem planu. Druga mreža jedva se razaznavala nekih stotinak metara iza prve.
   Ričard i Nikol počeše da raspravljaju šta roboti treba da učine sledeće. Nije bilo drugih izlaza niti iz stanice podzemne železnice, ni iz ogromne odaje. Panoramski snimak odaje nije otkrivao ništa zanimljivo osim lopti okruženih sunđerastom spoljašnjošću. Nikol je želela da vrate robote i da napuste jazbinu. Ričardova radoznalost zahtevala je makar nasumično ispitivanje jednog od loptastih objekata.
   Dva robota bila su u stanju da se uz određene poteškoće uzveru po mrežastom materijalu i da prodru kroz njega da bi stigla do lopte u središtu. Jedna od namena spoljašnjeg materijala bila je očigledno da upija toplotu. Kada su roboti stigli do ugneždene lopte, njihovi unutrašnji monitori sevnuše upozorenjem da spoljašnja temperatura prelazi bezbedne granice funkcionisanja.
   Ričard se hitro pokrenu. Gotovo neprekidno zadajući naredbe robotima, utvrdio je da je lopta doslovce neprobojna i da je verovatno načinjena od teške metalne legure vrlo čvrste površine. Falstaf nekoliko puta udari rukom po lopti; zvuk koji je nastajao bio je brzo prigušen, što je nagoveštavalo da je lopta puna nečega, verovatno tečnosti. Dva robota upravo su stala da se probijaju iz sunđeraste mreže kada su im audio sistemi uhvatili zvuk četki koje se taru o metal.
   Ričard pokuša da ubrza njihovo bekstvo. Hal je bio u stanju da ubrza korak, ali je Falstafa, kod koga se temperatura podsistema previše podigla tokom prilaska sferi, unutrašnja procesorska logika sprečila da ubrza delanje. Zvuk četki bivao je sve glasniji.
   Kompjuterski monitor na terasi između dvoje kosmonauta bio je podeljen na dva dela. Princ Hal stigao je do ruba sunđera, dotakao tlo i pošao prema podzemnoj železnici ne čekajući pratioca. Falstaf nastavi da se lagano spušta kroz mrežu. "Previše posla za čoveka koji pije", promumla on dok je puzao preko nove prepreke.
   Zvuk povlačenja preko metala naglo se prekide i Falstafova kamera napravi sliku izguženog, kožastog objekta sa crnim i zlatnim prugama. Nekoliko trenutaka kasnije slika sa kamere pocrne i oglasi se alarm malog robota "Sledi potpuno zakazivanje". Ričard i Nikol su nazreli još jedan prizor sa Falstafa; ovaj je pokazivao nešto što je podsećalo na džinovsko oko gledano izbliza, crnu, želatonoznu masu prošaranu plavim. Onda se sve emisije sa robota, uključujući i telemetrijske signale za slučaj opasnosti, naglo prekidoše.
   Ne više od sekunde potom audio sistem princa Hala uhvati zvuk nalik razbijanju stakla. Ričard naredi robotu da se okrene u smeru zvuka i Halova kamera snimi usamljeni crno-žuti pipak u vazduhu. Pipak je razbio prozor i primicao se robotu. I Ričard i Nikol u istom trenutku shvatiše šta se događa. Stvar je bila na vrhu podzemne železnice! Stizala je prema njima!
   Nikol munjevito poče da se penje uz šiljke. Ričard je protraćio nekoliko dragocenih sekundi na podizanje svog kompjuterskog monitora i odlaganje sve svoje opreme u ranac. Začuo je alarm princa Hala "Sledi potpuno zakazivanje", kada se nalazio na pola puta uz šiljke. Ričard se okrete da pogleda upravo kada su se kola podzemne železnice zaustavila u tunelu ispod njega.
   Od onoga što je ugledao krv mu se sledila. Na vrhu kola bilo je krupno, tamno stvorenje čije se središnje telo, ako je zaista to bilo posredi, spljoštilo uz krov. Prugasti pipci pružali su se u svim pravcima. Njih četiri probilo je prozor voza i dograbilo robota. Stvor brzo siđe sa kola podzemne i omota jedan od osam pipaka oko najnižih šiljaka. Ričard više nije gledao. Uspentrao se uz ostatak cilindra i potrčao kroz tunel na vrhu, sledeći korake Nikol koji su se čuli daleko ispred njega.
   Dok je trčao, Ričard primeti da tunel blago skreće na desno. Prisetio se da, iako to nije tunel koji su koristili ranije, ovaj ipak treba da ih odvede do kosog prilaza. Posle nekoliko stotina metara Ričard zastade da oslušne zvuke svog progonitelja. Nije čuo ništa. Upravo je dva puta duboko udahnuo i ponovo potrčao kada mu uši uhvatiše užasan vrisak ispred njega. Bila je to Nikol. Oh, sranje, pomisli on dok je hitao da je nađe.