17. SMRT VOJNIKA
   U svom snu Nikol je imala deset godina i igrala se u grmlju iza kuće u pariskom predgrađu Šili-Mazaren. Iznenada joj se javio osećaj da joj majka umire. Devojčica se uspaničila. Potrčala je kući da kaže ocu. Mala, siktava mačka prepreči joj put. Nikol stade. Začula je vrisak. Išla je stazom između drveća. Granje joj je grebalo kožu. Mačka ju je sledila. Nikol ču novi krik. Kada se probudila, prestrašeni Janoš Tabori je stajao nad njom. "U pitanju je general Borzov", reče Janoš. "Oseća užasan bol."
   Nikol hitro skoči iz ležaljke, baci ogrtač preko ramena, dohvati prenosni medicinski komplet i pođe za Janošem u hodnik. "Izgleda kao upala slepog creva", napomenu on dok su žurili u zajedničku prostoriju. "Ali nisam siguran."
   Irina Turgenjeva je klečala pored zapovednika i držala ga za ruku. Sam general bio je ispružen na kauču. Lice mu je bilo bledo, a čelo oznojeno. "Ah, doktor de Žardan je stigla." Uspeo je da se nasmeši. Borzov pokuša da ustane, lecnu se od bola i ponovo se spusti. "Nikol", reče on tiho, "u agoniji sam. Nikada u životu nisam iskusio ovako nešto, čak ni kada sam bio ranjen u vojsci."
   "Kada je počelo?" upita ona. Nikol izvadi skener i biometrijski monitor da proveri sve vitalne statistike. U međuvremenu, Franćeska i njena video kamera preselili su se na desnu stranu da bi snimali kako doktorica postavlja dijagnozu. Nikol joj nestrpljivo mahnu da se odmakne.
   "Pre možda dva ili tri minuta", reče general Borzov sa naporom. "Sedeo sam ovde u stolici, gledao film i slatko se smejao, koliko se sećam, kada me je iznenada prožeo jak, oštar bol, ovde pri dnu desne strane stomaka. Osetio sam kao da me nešto pali iznutra."
   Nikol programira skener da pretražuje poslednja tri minuta detaljnih podataka koje su snimale Hakamacuove sonde u telu Borzova. Odredila je početak bola, lako prepoznatljiv po brzini otkucaja srca i endokrinom lučenju. Onda je zatražila puni snimak sa svih kanala za kritično razdoblje. "Janoše", rekla je svom kolegi, "idi do ostave sa zalihama i donesi mi prenosnog dijagnostičara." Pružila je Taboriju kodnu karticu za vrata.
   "Imaš blagu groznicu, što nagoveštava da ti se telo bori protiv neke infekcije", rekla je Nikol generalu Borzovu. "Svi unutrašnji podaci potvrđuju da osećaš jak bol." Kosmonaut Tabori se vratio sa malim elektronskim uređajem u obliku kutije. Nikol izvadi memorijsku kocku iz skenera i ubaci je u dijagnostičara. Kroz tridesetak sekundi monitor zatrepta i pojaviše se reči: VEROVATNOĆA APENDICITISA 94%. Nikol pritisnu taster i ekran prikaza druge moguće reakcije. Prema dijagnostičaru, verovatnoća nijedne od njih nije prelazila dva odsto.
   Imam dve mogućnosti izbora u ovom trenutku", pomisli Nikol žustro kada se lice generala Borzova ponovo iskrivilo od bola. Mogu da pošaljem sve podatke dole na Zemlju radi kompletne dijagnoze, prema propisanoj proceduri... Bacila je pogled na sat i brzo proračunala dvostruko putovanje svetlosti plus minimalno trajanje dogovaranja lekara pošto se elektronska dijagnoza okonča. Do tog trenutka moglo bi biti prekasno.
   "Šta kaže, doktore?" upita je general. Njegove oči su je molile da prekine bol što je pre moguće.
   "Najverovatnija dijagnoza je upala slepog creva", odgovori Nikol.
   "Prokletstvo", odvrati general Borzov. Obazro se po ostalima. Svi su bili tu osim Vilsona i Takagišija, koji su odlučili da ne gledaju film. "Ali neću da projekat čeka zbog mene. Preduzećemo prvi i drugi izlaz dok se ja oporavljam." Novi nalet oštrog bola natera ga da se trgnr, a lice mu se iskrivilo.
   "Uh", reče Nikol. "Stvar još nije sigurna. Potrebno nam je još malo podataka." Ponovila je prethodno učitavanje podataka, koristeći sada i nova dva minuta informacija koje su snimljene otkako je stigla u zajedničku prostoriju. Ovoga puta dijagnoza je glasila VEROVATNOĆA APENDICITISA 92%. Nikol se upravo spremala da rutinski proveri ostale dijagnoze kada je osetila snažni stisak zapovednika na svojoj ruci.
   "Ukoliko to izvedemo brzo, pre nego što se skupi previše otrova u mom sistemu, onda je to jednostavna operacija za robota- hirurga, zar ne?"
   Nikol klimnu.
   "A ako utrošimo vreme za dobijanje dodatne dijagnoze sa Zemlje - jao - tada bi moje telo moglo biti podvrgnuto dubljoj traumi."
   Čita mi misli, pomisli Nikol u prvi mah, a onda shvati da general samo iskazuje pomno poznavanje postupaka na 'Njutnu'.
   "Da li to pacijent pokušava da da sugestiju doktoru?" upita Nikol i nasmeši se i pored Borzovljevog očiglednog bola.
   "Nikada ne bih bio toliko drzak", odgovori zapovednik, uz prisenak blistanja u oku.
   Nikol ponovo baci pogled prema monitoru. Na njemu je i dalje treptala poruka: VEROVATNOĆA APENDICITISA 92%. "Imaš li nešto da dodaš?" upita ona Janoša Taborija.
   "Samo da sam video apendicitis i ranije", odgovori mali Mađar, "jednom, dok sam bio student, u Budimpešti. Simptomi su bili potpuno isti kao i ovde."
   "U redu", reče Nikol. "Idi i pripremi RoHira za operaciju. Admirale Hajlmane, hoćete li, molim vas, sa kosmonautom Jamanakom pomoći generalu Borzovu da dođe do ambulante?" Okrenula se Franćeski. "Shvatam da je ovo velika novost. Dozvoliću ti ulazak u operacionu salu pod tri uslova. Opraćeš se kao i sve ostalo hirurško osoblje. Stajaćeš ćutke uza zid sa kamerom. I apsolutno ćeš slušati svako naređenje koje ti uputim."
   "Slažem se", klimnu Franćeska. "Hvala."
   Irina Turgenjev i general O'Tul su i dalje čekali u zajedničkoj prostoriji pošto je Borzov otišao sa Hajlmanom i Jamanakom. "Siguran sam da govorim za oboje", reče Amerikanac na svoj uobičajeni otvoren način. "Možemo li ti pomoći ma na koji način?"
   "Janoš će mi pomagati dok RoHir izvodi operaciju. Ali par dodatnih ruku mogao bi mi biti od pomoći, u slučaju da iskrsne nešto nepredviđeno."
   "Voleo bih da ja to budem", reče O'Tul. "Imam nešto bolničkog iskustva iz svog dobrotvornog rada."
   "Sjajno", odvrati Nikol. "Sada pođite sa mnom na pranje."
   RoHir, prenosni robot-hirurg koji je priključen misiji 'Njutn' baš zbog ovakvih situacija, nije spadao u klasu, govoreno pojmovima medicinske složenosti, potpuno autonomnih operacionih sala u naprednim bolnicama na Zemlji. Ali RoHir je bio tehnološko čudo svoje vrste. Mogao se spakovati u malu torbu i težio je samo četiri kilograma. Potrošnja energije bila mu je niska. I postojalo je više od stotinu različitih konfiguracija u kojima se mogao koristiti.
   Janoš Tabori je raspakovao RoHira. Električni hirurg nije bogzna kako delovao u zapakovanom stanju. Svi njegovi vretenasti zglobovi i dodaci bili su uredno složeni radi lakog skladištenja. Pošto je Janoš proverio uputstvo za korišćenje RoHira, podigao je središnju upravljačku kutiju robota hirurga i postavio je, kao što je savetovano, kraj uzglavlja ambulantnog kreveta na kome je Borzov već ležao. Njegov bol se tek malo smanjio. Nestrpljivi zapovednik je požurivao sve redom.
   Janoš ubaci kodnu reč koja je identifikovala operaciju. RoHir je automatski postavio svoje udove, uključujući i neobičnu četvoroprstu ruku-skalpel, u konfiguraciju neophodnu da se ukloni crvuljak slepog creva. Onda je Nikol ušla u sobu, ruku u rukavicama i tela prekrivenog belom hirurškom odećom.
   "Jesi li završio proveru softvera?" rekla je.
   Janoš zavrte glavom.
   "Ja ću izvesti sve preoperativne testove dok se ti pereš", reče mu ona. Pokazala je Franćeski i generalu O'Tulu, koji su stajali odmah sa druge strane vrata, da uđu u malu odaju. "Je li bolje?" upita ona zatim Borzova.
   "Ne mnogo", zagroktao on.
   "Dala sam ti laki sedativ. RoHir će ti dati punu anesteziju kao prvi korak operacije." Nikol je osvežila sećanje u svojoj kabini dok se oblačila. Poznavala je operaciju od početka do kraja; bila je to jedna od hirurških procedura koje su izvođene tokom probnih simulacija. Ubacila je fajl sa Borzovljevim ličnim podacima u RoHira, povezala elektronske veze koje će davati informacije o stanju pacijenta RoHiru tokom apendektomije i proverila da li je sav softver izvršio samotestiranje. Kao poslednju proveru, Nikol je pažljivo podesila par majušnih stereo kamera koje su radile skupa sa hirurškom rukom.
   Janoš se vrati u sobu. Nikol pritisnu dugme na upravljačkoj kutiji robota hirurga i dve kopije operacione procedure behu brzo odštampane. Nikol uze jednu, a drugu pruži Janošu. "Jesu li svi spremni?" upita ona, sa očima na generalu Borzovu. Zapovednik "Njutna" potvrdno klimnu. Nikol uključi RoHira.
   Jedna ruka robota hirurga ubrizga anestetik u pacijenta i samo minut kasnije Borzov je bio bez svesti. Dok je Franćeskina kamera snimala sve pojedinosti te istorijske operacije (tu i tamo je šaptala komentare u svoj ultraosetljivi mikrofon), ruka- skalpel RoHira, kojoj je pomagao par video očiju, napravi prve zareze neophodne da bi se izolovao sumnjivi organ. Nijedan ljudski hirurg ne bi mogao da bude tako brz i spretan. Naoružan baterijama senzora koji su svake sekunde proveravali stotine parametara, RoHir je razdvojio sve potrebno tkivo i ogolio crvuljak za samo dva minuta. Automatska procedura predviđala je potom kontrolni pregled u trajanju od trideset sekundni pre nego što robot hirurg preduzme uklanjanje organa.
   Nikol se naže nad pacijenta da osmotri izloženi crvuljak. "Pogledaj, brzo, Janoše", reče ona sa okom na digitalnom časovniku koji je merio vreme pregleda. "Deluje savršeno zdravo." Janoš se naže sa drugog kraja operacionog stola. Bože moj, pomisli Nikol, pa mi ćemo ukloniti... Digitalni časovnik je pokazivao 00:08. "Prekini", povikala je. "Prekini operaciju." I Nikol i Janoš posegnuše za upravljačkom kutijom robota hirurga u istom trenutku.
   U tom času čitav svemirski brod "Njutn" poskoči u stranu. Nikol je bila bačena unazad, o zid. Janoš polete napred i udari glavom u operacioni sto. Njegovi ispruženi prsti naleteše na upravljačku kutiju i onda se lagano opustiše kada se skljokao na pod. General O'Tul i Franćeska bili su odbačeni prema daljem zidu. Bip! bip! iz jedne od Hakamacuovih sondi pokazivalo je da je neko u odaji u ozbiljnoj fizičkoj nevolji. Nikol letimično proveri da li su O'Tul i Sabatinijeva u redu, a onda stade da se bori protiv sile zaokretanja koja je i dalje dejstvovala da bi zauzela pređašnji položaj kraj operacionog stola. Sa velikim naporom prevukla se preko sale po podu, koristeći ukotvljene noge stola. Kada se našla kraj stola, primirila se, i dalje se držeći za noge, i ustala.
   Krv zapljusnu Nikol kada joj se glava nađe iznad ravni operacionog stola. Ona se u neverici upilji u Borzovljevo telo. Čitav zasek bio je pun krvi, a RoHirova ruka-skalpel nalazila se zabijena unutra i očevidno i dalje sekla. To je komplet Borzovljevih sondi ispuštao bip! bip!, i pored činjenice da je Nikol naredbom ubacila znatno šire sigurnosne granice neposredno pre operacije.
   Talas straha i mučnine zapljusnu Nikol kada je shvatila da robot nije prekinuo svoje hirurške aktivnosti. Čvrsto se držeći pred moćnom silom koja je pokušavala da je ponovo odgura do zida, nekako je uspela da dosegne upravljačku kutiju i da isključi napajanje. Skalpel se povuče iz lokve krvi i vrati u držač. Nikol onda pokuša da zaustavi snažno krvoliptanje.
   Trideset sekundi kasnije neobjašnjiva sila prestade da dejstvuje isto onako naglo kao što se i pojavila. General O'Tul se uspentra na noge i stiže do sada očajne Nikol. Skalpel je naneo preveliku povredu. Zapovednik je na smrt krvario pred njenim očima. "Oh, ne. Oh, Bože", rekao je O'Tul dok je gledao osakaćeno telo prijatelja. Uporno pištanje se nastavljalo. Sada se oglasiše i alarmi životnog sistema oko stola. Franćeska se povratila na vreme da snimi poslednjih deset sekundi života Valerija Borzova.
   Bila je to vrlo duga noć za čitavu posadu Njutna. U sledeća dva sata posle operacije Rama je prošao kroz niz od još tri manevra, svaki poput prvog, u trajanju od jednog ili dva minuta. Zemlja je najzad potvrdila da su kombinovani manevri izmenili položaj, brzinu obrtanja i orbitu tuđinskog broda. Niko nije mogao da odredi tačnu svrhu manevrisanja; bile su to samo "promene orijentacije" koje su promenile nagib i krajnje tačke Ramine orbite. Ali, energija putanje nije bila bitno izmenjena - Rama je i dalje bio na hiperboličnoj trajektoriji udaljavanja od Sunca.
   Sve na palubi "Njutna" i na Zemlji šokirala je nagla smrt generala Borzova. Štampa svih nacija upućivala mu je hvalospeve, a njegovi drugovi i saradnici hvalili su njegova brojna postignuća. Objavljeno je da je njegova smrt posledica nesrećnog slučaja koji se pripisivao nezgodnom trenutku pokretanja ramanskog svemirskog broda usred rutinske apendektomije. Ali u roku od osam sati posle smrti ljudi koji su se razumeli u stvari počeli su da postavljaju nezgodna pitanja. Zbog čega se ramanski svemirski brod pokrenuo baš u to vreme? Zašto zaštitni sistem RoHira nije prekinuo operaciju? Zbog čega sanitetski oficiri koji su nadgledali proceduru nisu bili u stanju da isključe napajanje pre nego što je bilo prekasno?
   Nikol je Žardan je postavljala sebi ista pitanja. Već je prikupila dokumentaciju neophodnu u slučajevima kada se dogodi smrt u svemiru i zatvorila Borzovljevo telo u vakuumski kovčeg u zadnjem delu ogromnog depoa za zalihe vojnog svemirskog broda. Brzo je pripremila i zapisala svoj izveštaj o incidentu; O'Tul, Sabatinijeva i Tabori učinili su isto. Janoš nije pomenuo da je posegao za upravljačkom kutijom tokom ramanskog manevra. U to vreme Nikol nije smatrala da je taj propust bitan.
   Tražena telekonferencija sa zvaničnicima MSA bila je izuzetno bolna. Nikol je preuzela na sebe breme sveg šupljoglavog i neprekidno ponavljanog propitivanja. Nekoliko puta bila je prisiljena da posegne duboko u svoje dodatne rezerve da ne bi izgubila živce. Nikol je očekivala da će Franćeska u svom delu telekonferencije nagovestiti nestručnost dela medicinskog osoblja misije "Njutn", ali je italijanska novinarka bila poštena i objektivna u svojoj reportaži.
   Posle kratkog intervjua sa Franćeskom, u kome je Nikol pričala o tome koliko je bila zgrožena u trenutku kada je prvi put videla da je Borzovljev zasek pun krvi, sanitetski oficir se povukla u svoju odaju, navodno da se odmori i/ili odspava. Ali Nikol nije mogla da dozvoli sebi luksuz odmaranja. Ponavljala je i ponavljala u sebi kritične sekunde operacije. Da li je mogla da učini išta što bi promenilo ishod? Šta je moglo da objasni RoHirovu omašku da se automatski zaustavi?
   U Nikolinom umu bilo je malo ili nimalo mesta za mogućnost da su RoHirovi algoritmi za zaštitu sadržali neku grešku; ne bi prošli sve rigorozne pretpoletne probe da su imali grešaka. Dakle, negde je moralo doći ili do ljudske greške (da li je Janoš, u svojoj žurbi, zaboravio da inicijalizuje neki ključni parametar za zaštitu od kvarova?) ili do nesrećnog slučaja tokom onih haotičnih sekundi koje su usledile po neočekivanom zaokretu. Njeno besplodno traganje za objašnjenjem i gotovo potpuna iscrpljenost učinili su je izuzetno potištenom kada je konačno zaspala. Za nju, jedan deo jednačine je bio vrlo jasan. Jedan čovek je umro, a ona je bila odgovorna.
   

18. POST MORTEM
   Kao što se i očekivalo, dan posle smrti generala Borzova bio je pun strke. Istraga MSA se proširila i većina kosmonauta je bila podvrgnuta novom unakrsnom saslušavanju. Nikol su čak upitali koliko je bila trezna u vreme operacije. Neka pitanja bila su gnusna i Nikol, koja je pokušavala da zadrži energiju za sopstvenu istragu o događajima vezanim za tragediju, dvaput je izgubila strpljenje sa istražiteljima.
   "Slušajte", uskliknula je u jednom trenutku, "do sada sam četiri puta objasnila da sam popila dve čaše vina i čašicu votke pre operacije. Priznala sam da nikada ne bih pila alkohol da sam znala da mi predstoji operacija. Iz ove perspektive čak uviđam da je možda jedan od dva sanitetska oficira trebalo da ostane potpuno trezan. Ali sve je to pametovanje posle svršenog čina. Ponavljam vam šta sam rekla ranije. Niti su moje prosuđivanje, niti moje fizičke sposobnosti pretrpeli ma kakav uticaj alkohola u vreme operacije."
   Vrativši se u kabinu, Nikol je usredsredila pažnju na to zbog čega je RoHir nastavio operaciju kada je njegova unutrašnja zaštita trebalo da prekine sve aktivnosti. Prema uputstvu RoHira, bilo je očevidno da je bar dva zasebna senzorska sistema trebalo da pošalju signale greške centralnom procesoru robota hirurga. Akcelerometarski komplet morao je da obavesti procesor da su spoljašnji uslovi prevazišli prihvatljive granice zbog dejstva snažne bočne sile. Takođe je trebalo da stereo kamere prenesu poruku koja je pokazivala da se opažene slike razlikuju od predviđenih. Ali iz nekog razloga nijedan senzor nije uspeo da prekine operaciju koja se upravo odvijala. Šta se dogodilo?
   Bilo je potrebno skoro pet sati da bi Nikol eliminisala mogućnost neke velike greške, bilo u softveru ili hardveru, u samom RoHiru. Proverila je da su učitani softver i baza podataka bili ispravni na taj način što je izvela poređenje koda sa standardnom uporednom verzijom softvera koji je opsežno testiran pre lansiranja. Isto tako je izolovala telemetrijske podatke sa stereo kamere i sa akcelerometra počev od nekoliko sekundi pošto se svemirski brod zaneo. Ti podaci su valjano preneti centralnom procesoru i trebalo je da dovedu do prekida postupka. Ali nisu. Zbog čega? Jedino moguće objašnjenje bilo je da je softver bio izmenjen ručnom komandom između trenutka učitavanja i izvođenja apendektomije.
   Nikol je sada našla van svog polja stručnosti. Njeno poznavanje softvera i sistem inženjeringa već su bili rastegnuti do krajnjih granica kako bi mogla da ustanovi da nije bilo greške u učitanom softveru. Određivanje da li su i kada komande mogle promeniti kod i parametre pošto je RoHira instaliran zahtevalo je nekoga ko je mogao da čita mašinski jezik i ko bi pažljivo proverio milijarde bita podataka snimljenih tokom čitave procedure. Nikolino istraživanje biće prekinuto sve dok ne bude našla nekoga ko bi joj mogao pomoći. Možda bi trebalo da odustanem? reče joj jedan unutarnji glas. Kako možeš? odvrati drugi glas, sve dok ne budeš sigurna u uzrok smrti generala Borzova. U korenu Nikoline želje da sazna odgovor počivala je očajnička želja da nepobitno dokaže da njegova smrt nije bila njena greška.
   Okrenula se od svog terminala i sručila na ležaj. Dok je tamo ležala, prisetila se svoga iznenađenja tokom trideset sekundnog razdoblja pregleda, kada je Borzovljev crvuljak bio jasno vidljiv. On sasvim sigurno nije imao apendicitis, pomislila je. Bez ikakvog očiglednog razloga Nikol se vrati terminalu i ubaci drugi komplet podataka koje je dobila od elektronskog dijagnostičara neposredno pre no što je donela odluku da preduzme operaciju. Samo je nakratko bacila pogled na poruku VEROVATNOĆA APENDICITISA 92% na prvom ekranu, da bi odmahprešla na rezervnu dijagnozu. Ovog puta je REAKCIJA NA MEDIKAMENTE bila druga na listi mogućih uzročnika, sa verovatnoćom od četiri procenta. Nikol je sada naložila da podaci budu prikazani na drugi način. Zatražila je od statističke rutine da proračuna verovatan uzročnik simptoma, ako je utvrđena činjenica da to ne može biti upala slepog creva.
   Rezultati blesnuše na ekranu u roku od nekoliko sekundi. Nikol se namrgodi. Prema podacima, ukoliko su se biometrijski podaci sa Borzovljeve sonde analizirali pod pretpostavkom da uzročnik abnormalnosti ne može biti apendicitis, onda je postojala verovatnopća od 62% da je posredi bila reakcija na medikamente. Pre nego što je Nikol mogla da izvrši dodatne analize, začulo se kucanje na vratima.
   "Napred", reče ona, nastavljajući da radi za terminalom. Nikol se okrete i vide Irinu Turgenjevu kako stoji na dovratku. Sovjetska žena pilot na trenutak nije ništa rekla.
   "Zatražili su da pođem po tebe", oglasi se najzad Irina snebivljivo. Bila je veoma stidljiva sa svima izuzev sa sunarodnicima iz istočne Evrope, Taborijem i Borzovim. "Imamo sastanak posade dole u zajedničkoj prostoriji."
   Nikol snimi privremeni fajl sa podacima i pridruži se Irini u hodniku. "O kakvom je sastanku reč?" upita ona.
   "Organizacioni sastanak", odgovori Irina. Nije rekla više ništa.
   Kada su dve žene stigle do prostorije, upravo je trajala vruća rasprava između Redžija Vilsona i Dejvida Brauna. "Da li onda treba da shvatim", govorio je dr Braun sarkastično, "da veruješ da je ramanski svemirski brod namerno odlučio da manevriše upravo u tom trenutku? Da li bi nam objasnio kako je taj asteroid od glupog metala saznao da general Borzov ima operaciju slepog creva baš u tom trenutku? I kad smo već tu, hoćeš li nam objasniti zašto nam je taj navodno neprijateljski svemirski brod dozvolio da se prikačimo na njega i nije učinio ništa da nas obeshrabri u nastavljanju naše misije?"
   Redži Vilson se obazre po sobi radi podrške. "Ponovo sasecaš svojom logikom", uzvrati on, dok mu je nemoćni bes bio očigledan. "Ono što govoriš uvek na površini izgleda logično. Ali ja nisam jedini član posade koji smatra da je ta podudarnost uznemirujuća. Evo, tu je i Irina Turgenjeva. Ona mi je prva ukazala na tu vezu."
   Dr Braun pokaza da je video dolazak dve žene. U načinu na koji je postavljao pitanja bilo je autoriteta koji je stavljao do znanja da on taj koji upravlja skupom. "Da li je to istina, Irina?" upita dr Braun. "Da li i ti smatraš, kao i Vilson, da je Rama pokušao da nam pošalje neku određenu poruku time što je obavio svoj manevar tokom generalove operacije?"
   Irina i Hiro Jamanaka bili su dvoje kosmonauta koji su najmanje govorili tokom sastanaka posade. Dok su sve oči stajale okrenute prema njoj, Irina vrlo slabašno promrmlja: "Ne."
   "Ali kada smo sinoć raspravljali..." obrati se Vilson sovjetskoj pilotkinji.
   "Dosta je bilo o toj temi", umeša se dr Braun oholo. "Mislim da smo se složili, a sa tim se slažu i oficiri misije na Zemlji, da je manevar Rame samo puka podudarnost, a ne urota." Pogledao je zapenušenog Redžija Vilsona. "Sada treba da raspravimo neke mnogo važnije stvari. Hteo bih da zamolim admirala Hajlmana da nam ispriča šta je saznao o problemu rukovođenja."
   Oto Hajlman ustade i stade da čita iz svojih zabeleški. "Prema procedurama misije 'Njutn', u slučaju smrti ili nesposobnosti oficira zapovednika, od posade se očekuje da izvrši sve zadatke koji su se trenutno izvodili u skladu sa prethodnim uputstvima. Međutim, čim se te aktivnosti 'koje su se trenutno izvodile' dovrše, kosmonauti treba da čekaju da Zemlja imenuje novog komandujućeg oficira."
   Dejvid Braun se ponovo umeša u razgovor. "Admiral Hajlman i ja poveli smo raspravu o našem položaju pre otprilike jedan sat i brzo smo shvatili da imamo bitne razloge za zabrinutost. MSA se zaglibila u svoju istragu oko smrti generala Borzova. Nisu ni počeli da razmišljaju o njegovoj zameni. Jednom kada počnu, biće im potrebne nedelje da se odluče. Setite se, to je ista ona birokratija koja nikako nije mogla da izabere zamenika za Borzova, tako da su na kraju zaključili da mu ovaj nije ni potreban." Zastao je na nekoliko sekundi da bi dao mogućnost ostalim članovima posade da razmisle o onome što govori.
   "Oto smatra da možda ne bi trebalo da čekamo da Zemlja odluči", nastavi dr Braun. "Njegova je zamisao da razvijemo sopstvenu upravljačku strukturu, koja bi bila prihvatljiva za sve nas ovde, a zatim da je pošaljemo u MSA kao preporuku. Admiral Hajlman misli da će je oni prihvatiti, jer će na taj način izbeći produžetak rasprave."
   "Admiral Hajlman i doktor Braun došli su da me upoznaju sa tom idejom", umeša se sada Janoš Tabori, "i naglasili koliko bi bilo važno za nas da počnemo svoju misiju u Rami. Čak su predložili dvojno voćstvo, što mi je zvučalo prilično razložno. Pošto nijedan od nas ne raspolaže širokim iskustvom generala Borzova, rekli su da bi možda bilo dobro da odaberemo dvojicu vođa, na primer admirala Hajlmana i dr Brauna lično. Oto bi pokrivao oblasti vojnih i astronautičkih nauka; dr Braun bi predvodio istraživanje Rame."
   "A šta biva ako se ne usaglase, ili im se oblasti odgovornosti poklope?" upita Ričard Vejkfild.
   "U tom slučaju", odvrati admiral Hajlman, "izneli bismo stvar koja je u pitanju na glasanje pred sve kosmonaute."
   "Nije li to zgodno?" upita Redži Vilson. Još je bio prilično ljut. Pravio je beleške na svojoj tastaturi, ali sada se digao da se obrati ostalim kosmonautima. "Baš se slučajno desilo da su Braun i Hajlman poveli računa o tom kritičnom problemu i tek tako su razvili novu rukovodnu strukturu u kojoj je sva moć i odgovornost podeljena između njih dvojice. Da li to samo meni tu nešto izgleda neobično?"
   "Ma, hajde, Redži", reče Franćeska usiljeno. Spustila je video kameru pokraj sebe. "Ima zdrave logike u tom predlogu za predstavnika. Dr Braun je naš najstariji naučnik. Admiral Hajlman je bio blizak saradnik Valerija Borzova tokom niza godina. Nijedan od njih nema čvrstu, sveukupnu kontrolu nad svim vidovima misije. Razdvajanje dužnosti bi bilo..."
   Redžiju Vilsonu bilo je, očevidno, teško da se raspravlja sa Franćeskom. Pa ipak, prekinuo ju je pre nego što je završila. "Ne slažem se sa tim planom", rekao je prigušenim glasom. "Mislim da bi trebalo da imamo jedinstvenog vođu. A na osnovu onoga što sam primetio tokom vremena koje sam proveo sa posadom, postoji samo jedan kosmonaut koga bismo svi lako sledili.. To je general O'Tul." Mahnuo je prema svom sunarodniku Amerikancu. "Ako je ovde reč o demokratiji, predlažem ga za našeg novog zapovednika."
   Došlo je do opšte zbrke čim je Redži seo. Dejvid Braun pokuša da uspostavi red. "Molim vas, molim vas", povika on, "dajte da idemo korak po korak. Hoćemo li da sami odlučimo o svom vođstvu, a zatim da ga saopštimo MSA kao svršenu činjenicu? Jednom kada svršimo sa tim pitanjem, možemo odrediti ko će nam biti vođa."
   "Nisam razmišljao o tome pre ovog sastanka", reče Ričard Vejkfild. "Ali slažem se sa isključenjem Zemlje. Oni nisu živeli sa nama na ovoj misiji. Što je još važnije, ne nalaze se na svemirskom brodu povezanom za tuđinsku tvorevinu negde unutar orbite Venere. Mi smo oni koji će trpeti ukoliko se donese rđava odluka; trebalo bi da sami odlučimo o sopstvenoj organizaciji."
   Bilo je jasno da se svima, sa mogućim izuzetkom Vilsona, više dopada ideja da sami odrede rukovodnu strukturu i da je zatim predstave MSA. "U redu", reče Oto Hajlman nekoliko minuta kasnije, "sada moramo izabrati svoje vođe. Jedan predlog za predstavnika je dat i on kaže da rukovodstvo treba podeliti između mene i dr Brauna. Redži Vilson je nominovao generala O'Tula kao novog zapovednika. Ima li drugih predloga ili rasprave povodom ovoga?"
   Prostorijom je vladala tišina tokom možda deset sekundi. "Izvinite", reče onda general O'Tul, "ali hteo bih da uputim nekoliko primedbi." Svi upraviše pažnju na američkog generala. Vilson je bio u pravu. I pored O'Tulove poznate obuzetosti religijom (na koju nije prisiljavao nikoga drugog), njega je poštovala čitava kosmonautska posada. "Mislim da na ovoj tački moramo biti pažljivi da ne izgubimo kolektivni duh koji smo tako naporno razvijali tokom prošle godine. Preglasavanje oko ove stvari bilo bi loše. Osim toga, nije toliko bitno niti neophodno. Bez obzira na to ko da postane naš nominalni vođa, ili vođe, svako od nas je uvežban da obavlja određenu grupu funkcija. To ćemo činiti pod svim okolnostima."
   Glave su klimale u znak saglasnosti po čitavoj prostoriji. "Što se mene tiče", nastavio je general O'Tul, "moram priznati da znam malo ili nimalo o onom vidu naše misije koji se odnosi na unutrašnjost Rame. Nikada nisam uvežbavao ništa drugo osim da upravljam sa dva svemirska broda koji sačinjavaju misiju 'Njutn', da se snađem u slučaju neke potencijalne vojne pretnje i da delam kao komunikacioni čvor na brodu. Nisam kvalifikovan za zapovednika." Redži Vilson zausti da se pobuni, ali O'Tul produži bez prekida. "Predlažem stoga da prihvatimo plan Hajlmana i Brauna i da nastavimo sa svojim osnovnim zadatkom - naime, istraživanjem tog tuđinskog levijatana koji nam je došao sa zvezda."
   U zaključku sastanka dvojica novih vođa obavestiše ostale kosmonaute da će gruba skica scenarija prvog izlaska biti spremna za pregled sledećeg jutra. Nikol pođe u svoju kabinu. Uz put je zastala i pokucala na vrata Janoša Taborija. Najpre nije bilo odgovora. Kada je kucnula drugi put, čula je kako je Janoš povikao: "Ko je?"
   "To sam ja. Nikol", odgovori ona.
   "Uđi", reče on.
   Ležao je na leđima na malom ležaju sa netipičnim mrgođenjem na licu.
   "U čemu je stvar?" upita Nikol.
   "Oh, ništa", odgovori Janoš. "Samo me boli glava."
   "Jesi li uzeo nešto?" zainteresova se Nikol.
   "Ne. Nije tako ozbiljno." I dalje se nije smešio. "Šta mogu da učinim za tebe?" upita je gotovo neprijateljskim tonom.
   Nikol je bila zbunjena. Prišla je temi oprezno. "Pa, pročitala sam tvoj izveštaj o Valerijevoj smrti..."
   "Zašto si to učinila?" oštro je prekide Janoš.
   "Da vidim da li je bilo nečega što smo mogli da učinimo na drugi način", odvrati Nikol. Bilo je očigledno da Janoš ne želi da razgovara o toj temi. Pošto je čekala nekoliko sekundi, Nikol ponovo progovori. "Izvini, Janoše. Namećem ti se. Vratiću se drugi put."
   "Ne. Ne", reče on. "Daj da svršimo odmah s tim."
   Baš neobičan način da se stvar predstavi, pomisli Nikol dok je uobličavala svoje pitanje. "Janoše", reče ona, "nigde u izveštaju nisi pomenuo da si posegao za upravljačkom kutijom RoHira neposredno pre manevra. A ja se mogu zakleti da sam videla tvoje prste na tastaturi kada sam bačena na zid."
   Nikol zastade. Nije bilo nikakvog izraza na Taborijevom licu. Gotovo kao da je mislio na nešto drugo. "Ne sećam se", reče on posle dužeg oklevanja, bez ikakvih osećanja. "Može biti da si u pravu. Možda mi je udarac u glavu obrisao taj deo sećanja."
   Sad stani, reče Nikol sebi dok je proučavala kolegu. Ovde više ništa ne možeš saznati.
   

19. STICANJE ZRELOSTI
   Ženevjev iznenada briznu u plač. "Oh, majko", reče ona. "Toliko te volim, a ovo je apsolutno užasno."
   Tinejdžerka žurno ode iz vidokruga kamere, a zameni je Nikolin otac. Pjer je nekoliko sekundi gledao u desnu stranu, da bi se uverio da ga unuka ne može čuti, a onda se okrenuo monitoru. "Poslednja dvadeset četiri časa za nju bila naročito teška. Znaš da si za nju idol. U nekim stranim novinama optužena si da si upropastila hirurški zahvat. Čak je večeras jedan američki reporter nagovestio da si bila pijana tokom operacije."
   Zastao je. Napetost se pokazivala i na licu njenog oca. "I Ženevjev i ja znamo da nijedna od tih optužbi nije istinita. Volimo te neizmerno i šaljemo ti svu našu podršku."
   Ekran se zatamni. Videofonski poziv potekao je od Nikol i ona se najpre razveselila što vidi porodicu. Ali posle njenog drugog emitovanja, pošto su joj se otac i kćerka ponovo pojavili na ekranu dvadeset minuta kasnije, bilo je očevidno da su događaji na "Njutnu" poremetili i život u Bovoau. Ženevjev je bila naročito pogođena. Neprekidno je plakala dok je govorila o generalu Borzovu (srela ga je nekoliko puta i Rus joj je, sa svojim rođačkim ponašanjem, bio naročito drag) i jedva joj je pošlo za rukom da se sabere pre nego što je ponovo briznula u plač pred sam kraj razgovora.
   Dakle, i tebe sam osramotila, pomisli Nikol kada je sela na svoju ležaljku. Protrljala je oči. Bila je izuzetno umorna. Lagano, bez svesti o tome koliko je postala utučena, svukla se za počinak. Um su joj opsedale slike njene kćerke u školi u Lijnu. Nikol se lecnu kada je zamislila jednog od Ženevjevinih drugova kako je zapitkuje o operaciji i smrti generala Borzova. Draga kćeri, pomisli ona, moraš znati koliko te volim. Kada bih te samo mogla poštedeti ovog bola. Nikol je želela da posegne i primiri Ženevjev, da je zagrli, da podeli sa njom jedno od onih materinskih milovanja koja su odagnavala sve demone. Ali to se nije moglo izvesti. Ženevjev je bila stotinu miliona kilometara daleko.
   Nikol je bila opružena na leđima na ležaju. Sklopila je oči, ali nije spavala. Bila je svesna duboke i sveobuhvatne usamljenosti, osećaja izdvojenosti mnogo jačeg od svega što je do tada iskusila u životu. Znala je da žudi za nekakvim saosećanjem, za nekim ljudskim bićem koje će joj reći da je njen osećaj nedoraslosti situaciji preuveličan i da se ne slaže sa stvarnošću. Ali nije bilo nikoga. Otac i kćerka bili su joj na Zemlji. Od dvoje članova posade "Njutna" koje je najbolje poznavala, jedan je bio mrtav, a drugi se sumnjivo ponašao.
   Omanula sam, mislila je Nikol dok je ležala u krevetu. Omanula sam na svom najvažnijem zadatku. Prisetila se drugog osećaja promašenosti, kada je imala samo šesnaest godina. U to vreme Nikol se takmičila za ulogu Jovanke Orleanke na velikom nacionalnom takmičenju povodom sedamsto pedesete godišnjice smrti device. Da je pobedila, Nikol bi predstavljala Jovanku u seriji parada koja je trajala preko dve godine. Potpuno se posvetila takmičenju, čitala sve knjige koje je mogla naći o Jovanki Orleanki i gledala brojne video predstave. Nikol je izbila na vrh skoro svake kategorije testiranja izuzev "podobnosti". Trebalo je da pobedi, ali nije. Otac ju je tešio, objašnjavajući joj da Francuska ipak još nije spremna da joj heroina bude tamnoputa.
   Ali to nije bio baš pravi promašaj, pomisli sanitetski oficir misije "Njutn". A osim toga, tu je bio otac da me teši... Prizor majčinog pogreba pojavi se u Nikolinom um. U to vreme je imala deset godina. Majka joj je otišla sama na Obalu Slonovače da poseti svoje afričke rođake. Anavi je bila u Niduguu kada je zarazna epidemija Hoganove groznice zapljusnula naselje. Nikolina majka je umrla brzo.
   Pet dana kasnije Anavi je bila spaljena kao kraljica Senufoa. Nikol je plakala dok je Omeh pratio pesmom dušu njene majke na put kroz ničiji svet u zemlju priprema, gde su bića počivala dok su čekala da ih odaberu za novi život na Zemlji. Dok su plamenovi lomače rasli i kada je Anavina kraljevska odora počela da gori, Nikol obuze osećaj nenadoknadivog gubitka. I usamljenosti. Ali i taj put je otac bio uz mene, priseti se ona. Držao me je za ruku dok smo gledali majku kako nestaje. To je bilo lakše da se podnese dok smo zajedno. Bilo je mnogo samotnije dok je trajao Poro. I strašnije.
   Još je mogla da se priseti mešavine užasa i bespomoćnosti koja je ispunila njeno sedmogodišnje telo na pariskom aerodromu tog prolećnog jutra. Otac ju je nežno milovao. "Draga, draga Nikol", rekao je. "Mnogo ćeš mi nedostajati. Vrati mi se bezbedno."
   "Ali zašto moram da idem, papa?" odvratila je. "I zbog čega ti ne ideš sa nama?"
   Nagao se pored nje. "Ti ćeš postati deo naroda tvoje majke. Sva deca Senufoa prolaze Poro u sedmoj godini."
   Nikol poče da plače. "Ali, papa, ja ne želim da idem. Ja sam Francuskinja, ne Afrikanka. Ne dopadaju mi se ti čudni ljudi, ta vrućina i bube..."
   Otac joj je čvrsto stavio ruke na obraze. "Moraš da pođeš, Nikol. Tvoja majka i ja smo se složili." Anavi i Pjer su zaista mnogo puta raspravljali o tome. Nikol je čitav život provela u Francuskoj. O svom afričkom nasleđu znala je samo ono čemu ju je naučila majka i što je saznala iz svojih dvomesečnih poseta Obali Slonovače sa porodicom.
   Pjeru nije bilo lako da se saglasi da pošalje svoju voljenu kćerku na Poro. Znao je da je to primitivan obred. Isto tako je znao da je reč o kamenu temeljcu tradicionalne religije Senufoa i da je obećao Omehu, u vreme venčanja sa Anavi, da će se sva njihova deca vratiti u Nidogu za bar prvi ciklus Poroa.
   Najteže za Pjera bilo je to što je morao da ostane kod kuće. Ali Anavi je bila u pravu. Bio je stranac. Ne bi mogao da učestvuje u Porou. Ne bi ga shvatio. Njegovo prisustvo bi skretalo pažnju devojčice. Osećao je bol u srcu dok je ljubio ženu i kćerku i smeštao ih na avion za Abidžan.
   Anavi je takođe osećala bojazan pred obredom sticanja zrelosti svog jedinog deteta, svoje devojčice od jedva sedam godina. Dete je bilo nadareno za jezike i veoma je lako pohvatalo osnove jezika Senufoa. Ali nije bilo nikakve sumnje da druga deca imaju ozbiljne prednosti u odnosu na nju. Sva ostala su čitav život provela u domorodačkim naseljima i oko njih. Oblast im je bila poznata. Da malo olakšaju problem orijentacije, Anavi i Nikol su doputovale u Nidugu nedelju ranije.
   Osnovna ideja Poroa bila je da život predstavlja niz faza ili ciklusa i da svaki prelaz treba da bude pažljivo obeležen. Svaki ciklus trajao je sedam godina. Bilo je tri Poroa u svakom normalnom životu Senufoa, tri preobražaja koja su bila neophodna pre nego što dete može da se pretvori u odraslog pripadnika plemena. I pored činjenice da su mnogi plemenski običaji nestali sa dolaskom modernih telekomunikacionih naprava u Obalu Slonovače tokom dvadeset prvog stoleća, Poro je ostao neodvojivi deo društva Senufoa. U dvadeset drugom stoleću, plemenski obredi doživljavali su svojevrsnu renesansu, naročito pošto je veliki Haos pokazao većini afričkih lidera da je bilo opasno previše zavisiti od spoljašnjeg sveta.
   Anavi je držala na licu dobro odglumljen osmeh čitavog onog popodneva kada je trebalo da dođu plemenski vračevi i da odvedu Nikol na Poro. Nije želela da se njen strah ili bojazan prenesu na kćerku. Svejedno, Nikol je videla da joj je majka uznemirena. "Ruke su ti hladne i znojave, mama", prošaptala je na francuskom kada je zagrlila Anavi pre odlaska. "Nemoj da brineš. Sa mnom će biti sve u redu." U stvari, Nikol, jedino smeđe lice u tucetu crnih devojčica, delovala je gotovo veselo i nestrpljivo, kao da polazi u zabavni park ili zoološki vrt.
   Ukupno je bilo četvoro kola, dvoja što su prevozila devojčice, a dvoja pokrivena i neobjašnjena. Nikolina prijateljica od pre četiri godine, Lutuva, koja je zapravo bila jedna od njenih rođaka, objasnila je ostalim devojčicama da se u drugim kolima nalaze vračevi i "sprave za mučenje". Nastala je duga tišina pre nego što je jedna devojčica smogla hrabrosti da pita Lutuvu o čemu govori.
   "Sve sam to sanjala pre dve noći", rekla je Lutuva samouvereno. "Paliće nam bradavice na grudima i gurati oštre predmete u sve rupe. A sve dok ne plačemo, nećemo osećati bol. Ostalih pet devojčica u Nikolinim kolima, uključujući i Lutuvu, jedva da su progovorile koju reč tokom sledećeg sata.
   Do zalaska sunca prevalile su dugačak dug put prema istoku, pored napuštene mikrotalasne stanice, do posebne oblasti znane samo plemenskim religijskim vođama. Šest vračeva diglo je privremena skloništa i počelo da loži vatru. Kada se smračilo, hrana i piće su podeljeni iskušenicama koje su sedele prekrštenih nogu oko vatre. Posle večere počeo je kostimirani ples. Omeh je pripovedao uz četiri plesa, od kojih se u svakom pojavljivala po jedna životinja iz tih krajeva. Ples je išao uz muzičku pratnju doboša i grubih udaraljki, a ritam je pružalo jednolično udaranje tam-tama. S vremena na vreme poneku naročito bitnu tačku u priči naglasio bi olifant, lovački rog od slonovače.
   Neposredno pred spavanje Omeh, i dalje sa velikom maskom i perjanicom koja ga je označavala kao poglavicu, dade svakoj devojčici veliku torbu od antilopske kože i reče im da pažljivo pogledaju sadržinu. Unutra su bili boca vode, malo suvog voća i oraha, dve kriške domaćeg hleba, pribor za sečenje, nešto konopca, dve različite vrste nekakve masti i koren neke nepoznate biljke.
   "Sutra izjutra svako dete biće odvedeno iz ovog logora", reče Omeh, "i ostavljeno na položaju ne previše daleko odavde. Dete će imati samo ove darove u antilopinoj koži. Od deteta se očekuje da samo preživi i da se vrati na to isto mesto do trenutka kada sunce bude puno na nebu sledećeg dana.
   Koža sadrži sve što je neophodno osim mudrosti, hrabrosti i radoznalosti. Koren je nešto vrlo posebno. Jedenje mesnatog korena će preplašiti dete, ali mu može dati neuobičajenu snagu i vid."
   

20. BLAŽENI SAN
   Devojčica je bila sama skoro dva sata pre nego što je stvarno shvatila šta joj se dešava. Omeh i jedan od mlađih vračeva ostavili su Nikol pokraj male lokve sa slankastom vodom, okružene sa svih strana visokom travom savane. Podsetili su je na to da treba da se vrati do sredine idućeg dana. Onda su otišli.
   Nikol je najpre reagovala kao da je čitavo ovo iskustvo samo velika igra. Otvorila je torbu od antilopske kože i pažljivo pregledala sadržaj. Mentalno je razdelila hranu u tri dela, planirajući šta će da pojede za večeru, doručak i prepodnevnu užinu. Nije bilo previše hrane, ali mala Nikol je ocenila da će je biti dovoljno. S druge strane, kada je okom odmerila flašu da proveri zalihe vode, zaključila je da je zanemarljiva. Bilo bi dobro kada bi našla izvor čiste tekuće vode koju bi mogla da upotrebi u slučaju nevolje.
   Sledeće Nikolino delo bilo je da napravi u mislima kartu svog položaja, obraćajući naročitu pažnju na oznake koje bi joj mogle pomoći da prepozna slanu lokvu iz daljine. Bila je izuzetno organizovana devojčica i tamo u Šili-Mazarenu često se igrala sama u pošumljenom kraju blizu svoje kuće. U sobi je Nikol držala mape šume koje je pažljivo iscrtala rukom i na kojima su njena tajna skrivališta bila označena zvezdicama i kružićima.
   Tek kada je naišla na četiri prugaste antilope koje su mirno pasle pod ravnomernim popodnevnim suncem Nikol po prvi put shvati koliko je izdvojena od ostalih. Njena prva reakcija bila je da potraži majku, da pokaže Anavi divne životinje koje je otkrila. Ali majka nije ovde, pomislila je devojčica, dok su joj oči pretraživale obzorje. Sasvim sam sama. Poslednje reči odjeknuše joj kroz um i ona oseti nezadrživo očajanje. Borila se protiv očajanja i zagledala u daljinu ne bi li videla neki trag civilizacije. Bilo je ptica na sve strane, a na obzorju, na samoj granici njenog vidnog polja, pasle su neke životinje, ali nije bilo ni traga od ljudskih bića. Sasvim sam sama, reče Nikol sebi, a telom joj prostruja blaga drhtavica straha.
   Prisetila se da je želela da nađe novi izvor vode i pošla u smeru velike skupine drveća. Devojčica nije imala predstavu o rastojanjima u otvorenoj savani. Iako se pažljivo zaustavljala svakih tridesetak minuta da bi proverila da li još ume da nađe put nazad do lokve, zapanjilo ju je da udaljena skupina kao da se uopšte nije primicala. Koračala je i koračala. Kako se popodne primicalo kraju, umorila se i ožednela. Stala je da bi popila malo vode. Istog trena okružiše je ce-ce muve; zujale su joj u lice dok je pokušavala da pije. Nikol izvadi dve masti, omirisa obe i onom smrdljivijom namaza lice i ruke. Izbor joj je očigledno bio ispravan; i muvama je mast bila neprijatna i zato su se držale na odstojanju.
   Stigla je do drveća otprilike sat pre mraka. Razveselila se kada je otkrila da je srećno naišla na malu oazu usred širokog poteza savane. U skupini drveća nalazio se jak izvor; voda je kuljala iz tla i obrazovala kružnu baru od nekih deset stopa u prečniku. Višak vode se slivao preko jednog ruba lokve i pretvarao u potočić koji je tekao iz oaze nazad u savanu. Nikol je bila iscrpljena i znojava od dugog hoda. Voda lokve ju je mamila. Bez razmišljanja je svukla odeću izuzev gaćica i skočila da zapliva.
   Voda joj je osvežila i okrepila umorno telašce. Sa glavom pod vodom i zatvorenih očiju, plivala je i plivala i zamišljala da je na javnom bazenu u svom predgrađu Pariza. U mašti je otišla na piscine, kao što je obično činila jednom nedeljno, i igrala se u vodi sa drugovima. Sećanja su je smirivala. Posle dugo vremena Nikol se prevali na leđa i nekoliko puta zamahnu. Otvorila je oči i zagledala se u drveće nad sobom. Zraci sunca kasnog popodneva izvodili su čarolije dok su se probijali kroz granje i lišće.
   Sedmogodišnja Nikol prestade da pliva i stade da gaca po vodi nekoliko sekundi, obazirući se oko lokve za odećom. Nije mogla da je vidi. Zbunjena, pažljivije je pogledala granicu lokve. I dalje nije videla ništa. U umu je ponavljala prizor svoga dolaska u lug i nepobitno se prisetila mesta gde je ostavila odeću i komplet od antilopske kože. Izišla je iz vode i pažljivije pogledala tu tačku. Ovo je to mesto, sasvim sigurno, pomislila je. A moje odeće i torbe nema.
   Nije bilo načina da potisne paniku. Obuzela ju je u trenutku. Oči joj se ispuniše suzama, plač joj se ote iz grla. Zatvorila je oči i plakala, nadajući se da je sve to samo ružan san i da će se probuditi za nekoliko sekundi i videti majku i oca. Ali kada je ponovo otvorila oči, isti prizor i dalje je bio tu. Polunaga devojčica bila je sama u afričkoj divljini bez hrane, bez vode i bez nade da će je spasti sve do podneva sutrašnjeg dana. A bio je skoro mrak.
   Uz veliki napor Nikol najzad uspe da zagospodari i svojim strahom i suzama. Odlučila je da potraži odeću. Tamo gde se ranije nalazila, našla je nekakve sveže tragove. Nikol nije mogla znati koja je vrsta životinja mogla da ostavi te tragove i zato je pretpostavila da je reč o jednoj od blagih antilopa koje je videla tog popodneva u savani. To ima smisla, pomislila je devojčica logično. Ovo je verovatno najbolje pojilište u čitavoj oblasti. Zastale su ovde i bile su im zanimljive moje stvari. Moje pljuskanje mora da ih je poplašilo.
   Dok je svetlo nestajalo, sledila je tragove malom stazom između drveća. Posle kratkog hoda našla je torbu od antilopskeu kože, ili bar ono što je ostalo od nje, bačenu sa jedne strane staze. Bila je potpuno rastrgana. Sva hrana je nestala, boca sa vodom bila je gotovo potpuno prazna i sve je poispadalo osim masti i korena. Nikol dokrajči ono malo vode što je preostalo u boci i uze koren u desnu ruku. Bacila je izgnječene masti. Upravo se spremala da produži stazom kada je začula neki zvuk, na pola puta između kevtanja i krika. Zvuk je bio vrlo blizak. Staza se otvarala prema savani na nekih pedeset metara ispred nje. Nikol napregnu oči i učini joj se da je videla pokret, ali nije mogla da razazna ništa određeno. Onda je ponovo začula krik, ovoga puta glasniji. Spustila se na stomak i polako stala da puzi po stazi.
   Petnaest metara pre kraja luga bilo je malo uzvišenje. Sa te tačke mala Nikol vide izvor krika. Dva lavića su se igrala sa njenom zelenom haljinom. Njihova pažljiva majka bila je na suprotnoj strani, zagledana u sumrak savane. Nikol se užasnuto sledi kada je shvatila da nije u poseti zoološkom vrtu, da se nalazi u divljini i da je prava afrička lavica na samo dvadeset metara od nje. Tresući se od straha, stala je da se povlači, vrlo polako, vrlo tiho, da ne bi privukla pažnju na svoje prisustvo.
   Nazad u blizini bazena potisnula je želju da skoči i da kao muva bez glave odjuri u savanu. Onda bi me lavica sigurno videla, mislila je ona. Ali gde da provede noć? Naći ću neku rupu između drveća, razmišljala je, podalje od staze. I mirno ležati. Onda ću možda biti bezbedna. I dalje držeći bocu i koren, Nikol tiho ode do izvora. Napila se i napunila bocu. Zatim je otpuzala u lug i našla rupu. A onda, ubeđena da je bezbedna koliko to već može biti u takvoj prilici, iscrpljena devojčica je zaspala.
   Probudila se iznenada sa osećajem da bube mile svuda po njoj. Posegla je i protrljala goli stomak. Bio je prekriven mravima. Nikol vrisnu, a onda shvati šta je učinila. U magnovenju začu lavicu kako se lomata po žbunju, u potrazi za stvorenjem koje je ispustilo taj zvuk. Devojčica uzdrhta i poskida mrave štapom. Onda vide da je lavica gleda; divljačke oči probijale su tamu. Nikol samo što se nije onesvestila. U strahu se nekako prisetila šta je Omeh rekao o korenu. Stavila je zemljom prekrivenu biljku u usta i počela oštro da žvaće. Ukus je bio grozan. Prisilila je sebe da proguta.
   Trenutak kasnije Nikol je jurila između drveća, a lavica ju je gonila. Granje i lišće joj je grebalo lice i grudi. Jednom se okliznula i pala. Kada je stigla do bare nije stala. Nikol potrča po vodi, noge jedva da su joj dodirivale površinu. Zamahnula je rukama. Pretvorile su se u krila, bela krila. Više nije doticala vodu. Bila je velika, bela čaplja koja je letela visoko po noćnom nebu. Okrenula se i videla zbunjeno lice lavice duboko ispod sebe. Smejući se, Nikol jače zamaha krilima i vinu se iznad drveća. Velika savana se prostre ispod nje. Mogla je da vidi preko stotinu kilometara ukrug.
   Preletela je slanu lokvu, okrenula prema zapadu i opazila logorsku vatru. Obrušila se prema njoj, njeni ptičji krici probijali su mir noći. Omeh se prenu i probudi, ugleda usamljenu pticu kako se ocrtava na nebu i ispusti i sam ptičji zov. "Ronata?" kao da je pitao njegov glas. Ali Nikol nije odgovorila. Želela je da leti više, čak iznad oblaka.
   Na drugoj strani, oblaci, mesec i zvezde bili su jasni i blistavi. Mamili su je. Učini joj se da u daljini čuje muziku, odzvanjanje kristalnih zvona, dok se dizala sve više i više. Pokušala je da mahne krilima. Jedva da su htela da se pokrenu. Pretvorila su se u kontrolne površine, koje su se sada ispružale da bi povećale potisak u ultra retkom vazduhu. Njene repne rakete bljunuše plamen. Nikol je bila srebrni projektil, tanak i vitak, koji je ostavljao Zemlju za sobom.
   Muzika je bila glasnija u orbiti. Tu je predstavljala veličanstvenu simfoniju, u potpunoj harmoniji sa divnom Zemljom ispod nje. Čula je kako joj neko doziva ime. Odakle? Ko bi mogao da je zove na ovom mestu? Zvuk je dopirao iza Meseca. Promenila je smer, okrenula vrh prema praznini svemira i ponovo uključila rakete. Prošla je pored Meseca, odlazeći od Sunca. Brzina joj se i dalje eksponencijalno povećavala. Iza nje Sunce je bilo sve manje i manje. Pretvorilo se u majušno svetlo i najzad potpuno nestalo. Na sve strane vladala je tama. Zadržala je dah i izbila na površinu vode.
   Lavica je hodala tamo-amo po ivici bare. Nikol je jasno mogla da vidi sve mišiće na njenim moćnim ramenima i da očita izraz na njenom licu. Molim te, ostavi me na miru, reče Nikol. Neću povrediti ni tebe, ni tvoju decu.
   "Poznajem ti miris", odgovori lavica. "Moji lavići su se igrali tim mirisom."
   I ja sam lavić, produži Nikol, i želim da se vratim svojoj majci. Ali se bojim.
   "Iziđi iz vode", odvrati lavica. "Daj da te vidim. Ne verujem da si ono što kažeš."
   Sakupivši svu hrabrost, očiju prikovanih na lavicu, devojčica lagano iziđe iz vode. Lavica se nije pokrenula. Kada joj je voda dosegla do struka, Nikol skupi ruke u kolevku i poče da peva. Bila je to jednostavna, mirna melodija, koje se sećala sa početka života, kada bi je majka ili otac poljubili za laku noć, spustili u kolevku i ugasili svetlo. Male životinje obešene u vazduhu okretale su se i okretale, dok je blagi ženski glas pevao Bramsovu uspavanku.
   "Lezi sad u smiraj ran... neka ti je blažen san."
   Lavica se zanjiha, zguri i zapreti da će skočiti. Devojčica, i dalje blago pevajući, nastavi da hoda prema životinji. Kada je Nikol potpuno izišla iz vode i našla se na samo pet metara, lavica skoči u stranu i nestade u skupini drveća. Nikol nastavi da korača; smirujuća pesma davala joj je i utehu i snagu. Za samo nekoliko minuta bila je na rubu savane. Do izlaska sunca stigla je do lokve, gde je legla u travu i čvrsto zaspala. Omeh i vračevi Senufoa našli su je kako tu leži, polunaga i još usnula, kada se sunce našlo visoko na nebu.
   Svega se sećala kao da je bilo juče. Pre skoro trideset godina, setila se dok je ležala i dalje budna na svom malom ležaju na "Njutnu", a lekcija koju sam naučila nikada nije prestala da mi bude korisna. Nikol pomisli na sedmogodišnju devojčicu koja se izgubila u potpuno tuđinskom svetu i ipak uspela da preživi. Zbog čega onda sada sažaljevam sebe? - pomislila je. Ono je bila mnogo gora situacija.
   Povratak detinjeg iskustva dao joj je neočekivanu snagu. Nikol više nije bila utučena. Um joj je ponovo radio punom brzinom, pokušavajući da uobliči plan koji će joj dati kritične odgovore o tome šta se desilo tokom operacije na Borzovu. Odgurnula je usamljenost u stranu.
   Nikol shvati da će morati da ostane na "Njutnu" tokom prvog izlaska ukoliko želi da obavi detaljnu analizu svih vidova incidenta sa Borzovim. Odlučila je da o tome izjutra porazgovara sa Braunom i Hajlmanom.
   Posle dugo vremena, iscrpljena, žena usnu. Dok je lutala kroz svet sumraka koji razdvaja javu i san, Nikol je pevušila nekakvu melodiju. Bila je to Bramsova uspavanka.
   

21. PANDORINA KOCKA
   Nikol je videla da Dejvid Braun sedi za stolom. Franćeska se nagla iznad njega i pokazivala nešto na velikoj karti raširenoj ispred njih. Nikol kucnu na vrata zapovednikove kancelarije.
   "Zdravo, Nikol", reče Franćeska kada ova otvori vrata. "Šta možemo da učinimo za tebe?"
   "Došla sam da vidim dr Brauna", odvrati Nikol. "U vezi sa mojim dužnostima."
   "Uđi", reče Franćeska.
   Nikol lagano uđe i sede na jednu od dve stolice nasuprot radnom stolu. Franćeska sede na drugu. Nikol pogleda zidove kancelarije. Oni su se definitivno promenili. Fotografije žene i dece generala Borzova, skupa sa njegovom omiljenom umetničkom slikom, prikazom usamljene ptice raširenih krila nad rekom Nevom u Lenjingradu, zamenile su ogromne karte predstojećih operacija. Karte, sve označene drugačijim naslovima (Prvi izlaz, Drugi izlaz i tako dalje) pokrivale su bočne table za objave s jednog kraja na drugi.
   Kancelarija generala Borzova bila je topla i lična. Ova prostorija izgledala jae beznadežno sterilna i odbojna. Dr Braun je okačio laminirane kopije dve svoje najslavnije međunarodne nagrade na zid iza radnog stola. Takođe je povećao visinu stolice, tako da je gledao nadole na svakog drugog u kabini ko je sedeo.
   "Došla sam da porazgovaram o jednoj ličnoj stvari", reče Nikol. Zastala je nekoliko sekundi, očekujući da dr Braun zamoli Franćesku da napusti kabinu. Ovaj nije rekao ništa. Konačno, Nikol baci pogled prema Franćeski da bi očigledno pokazala šta joj smeta.
   "Ona mi je pomaže u administrativnim poslovima", objasni dr Braun. "Otkrio sam da njen ženski instinkt često primećuje znakove koje bih ja potpuno propustio."
   Nikol je ćutke sedela još nekih petnaest sekundi. Bila je spremna da razgovara sa Dejvidom Braunom. Nije očekivala da će biti neophodno da sve objašnjava i pred Franćeskom. Možda bi naprosto trebalo da odem, pomisli Nikol na trenutak, pomalo iznenađena što je Franćeskino prisustvo toliko nervira.
   "Čitala sam zadatke za prvi izlaz", reče Nikol najzad, formalnim glasom, "pa bih želela da nešto zatražim. Moje dužnosti, onako kako su prikazane u redosledu zadataka, sasvim su minimalne. I Irina Turgenjev, čini mi se, ima malo zadataka za trodnevni izlaz. Predlažem da date moje nemedicinske zadatke Irini, a ja ću ostati na 'Njutnu' sa admiralom Hajlmanom i generalom O'Tulom. Pažljivo ću pratiti odvijanje misije i biću trenutno na raspoloženju ukoliko iskrsne bilo kakav bitan medicinski problem. Inače, Janoš može preuzeti medicinske dužnosti."
   U kabini je ponovo zavladala tišina. Dr Braun pogledao Nikol, a zatim Franćesku. "Zašto želiš da ostaneš na 'Njutnu'?" javi se Franćeska posle dužeg vremena. "Mislila sam da jedva čekaš da vidiš unutrašnjost Rame."
   "Kao što rekoh, stvar je uglavnom lične prirode", odgovori Nikol neodređeno. "I dalje sam izuzetno umorna od krize sa Borzovim, a imam i da završim puno administrativnih poslova. Prvi izlaz trebalo bi da bude samo provizoran. Volela bih da budem u potpunosti odmorna i spremna za drugi."
   "Posredi je izuzetno nepropisan zahtev", reče dr Braun, "ali pod datim okolnostima, mislim da mu možemo udovoljiti." Ponovo je bacio pogled na Franćesku. "Ali voleli bismo da te zamolimo za jednu uslugu. Ukoliko ne ideš u Ramu, onda bi možda bila spremna da s vremena na vreme zameniš O'Tula kao oficira za komunikacije? U tom slučaju bi admiral Hajlman mogao da pođe unutra..."
   "Svakako", odgovori Nikol pre nego što je Braun završio.
   "Dobro. Onda pretpostavljam da smo se dogovorili. Promenićemo raspored za prvi izlazak. Ti ćeš ostati na 'Njutnu'." Kada je Braun završio, Nikol se i dalje nije micala sa stolice. "Ima li još nešto?" upita on nestrpljivo.
   "U skladu sa našim procedurama, sanitetski oficir priprema dokumente o stanju kosmonauta pre svakog izlaska. Treba li da dam jedan primerak admiralu..."
   "Daj sve te memorandume meni", prekide je dr Braun. "Admirala Hajlmana ne zanimaju lične stvari." Američki naučnik se zagleda pravo u Nikol. "Ali nema potrebe da pripremaš nove izveštaje za prvi izlazak. Pročitao sam sve dokumente koje si napisala za generala Borzova. Sasvim odgovaraju svrsi."
   Nikol ne dopusti sebi da se povuče pred Braunovim prodornim pogledom. Dakle, znaš šta sam napisala o tebi i Vilsonu, pomislila je. I misliš da bi zbog toga trebalo da mi je neprijatno. E pa, vidiš, nije. Mišljenje mi se nije promenilo zbog toga što si sada nominalno ti zapovednik.
   Te noći Nikol produži svoju istragu. Njena detaljna analiza biometrijskih podataka generala Borzova ukazala je na neobično visoke nivoe dve čudne hemikalije u njegovom sistemu neposredno pre smrti. Nikol nije mogla da utvrdi odakle su he,ikalije dospele. Da li je uzimao neke lekove bez njenog znanja? Jesu li te hemikalije, za koje je bilo poznato da pojačavaju bol (korišćene su, prema njenoj medicinskoj enciklopediji, za testiranje osetljivosti na bol kod neurološki poremećenih pacijenata) nekako proizvedene u telu u nekoj vrsti alergijske reakcije?
   A šta je sa Janošem? Zbog čega nije mogao da se seti da je posegao za upravljačkom kutijom? Zbog čega je bio ćutljiv i povučen posle Borzovljeve smrti? Neposredno posle ponoći zagledala se u tavanicu male spavaće kabine. Danas posada odlazi u Ramu i ja ću biti sama. Trebalo bi da čekam do tada sa nastavkom svoje analize. Ali nije mogla da čeka. Nije bila u stanju da potisne sva pitanja koja su joj preplavljala um. Da li možda postoji neka veza između Janoša i medikamenata u Borzovu? Da li je moguće da njegova smrt nije u potpunosti slučajna?
   Nikol izvadi svoju ličnu torbu iz malenog plakara. Žurno ju je otvorila i njen sadržaj se rasu po vazduhu. Dohvatila je skupinu poznatih fotografija koje su joj lebdele nad krevetom. Onda je prikupila najveći deo preostalih predmeta i vratila ih u tašnu. Nikol je zadržala u ruci memorijsku kocku koju joj je kralj Henri dao u Davosu.
   Oklevala je pre nego što je ubacila kocku. Konačno, duboko udahnu i gurnu je u čitač. Na monitoru je smesta bilo prikazano osamnaest stavki menija. Mogla je da odabere svaki od dvanaest individualnih dosjea o kosmonautima ili šest različitih skupina statistike o posadi. Nikol pozva dosje Janoša Taborija. Postojala su tri podmenija njegove biografije: lični podaci, hronološki spisak i psihološka procena. Prema veličini fajlova na spisku videla je da hronološki sažetak sadrži najviše pojedinosti. Nikol najpre pozva lične podatke da bi se upoznala sa oblikom dosjea.
   Kratka karta joj nije rekla mnogo toga što nije već znala. Janoš je imao četrdeset jednu godinu i nije bio oženjen. Kada nije bio na dužnosti za MSA, živeo je sam u svom stanu u Budimpešti, samo četiri bloka daleko od mesta na kome je živela njegova dvaput razvedena majka. Doktorirao je na tehnici na mađarskom univerzitetu 2183. Kao dodatak telesnim podacima kao što su visina i težina, odnosno broju braće i sestara, u karti su se nalazila još dva broja: PI (procena inteligencije) i KS (koeficijent socijalizacije). Taborijevi brojevi su bili +3.37 za PI i 64 za KS.
   Nikol se vrati u glavni meni i pozva registar pojmova da osveži sećanje u pogledu definicija PI i KS. Broj PI trebalo je da pokazuje ukupnu meru opšte inteligencije, zasnovanu na upoređenju sa sličnom učeničkom populacijom širom sveta. Svi studenti su radili grupu učeničkih testova u određenim razdobljima između dvanaeste i dvadesete godine. Indeks je zapravo predstavljao eksponent u decimalnom mernom sistemu. Broj PI jednak nuli označavao je prosek. Indeks PI od +1.00 je značio da je individua iznad 90% populacije; +2.00 je bio iznad 99% populacije; +3.00 iznad 99.9% itd. Negativni indeks PI je označavao inteligenciju ispod prosečne. Janoša je zbir od +3.37 smeštao po inteligenciji u sredinu gornje desetine jednog postotka stanovništva.
   Brojevi KS imali su direktnije objašnjenje. I oni su bili zasnovani na skupini standardizovanih testova koje su radili svi učenici starosti između dvanaest i dvadeset godina, ali je ovde tumačenje bilo razumljivije. Najviši zbir je bio 100. Osobu koja je sakupila blizu 100 voleli su i poštovali doslovce svi, ona se mogla uklopiti u gotovo svaku grupu, bezmalo nikada nije bila svađalački ili turobno raspoložena i bila je vrlo pouzdana. Napomena u objašnjenju KS zbira tumačila je da pisani testovi nisu mogli precizno izmeriti osobine ličnosti u svim slučajevima, tako da je dobijene vrednosti trebalo koristiti sa rezervom.
   Nikol se podseti da jednom uporedi PI i KS zbirove svih kosmonauta. Onda je otvorila fajl hronološkog sažetka Janoša Taborija. Sledećih šest minuta predstavljali su iskustvo koje je otvorilo oči Nikoli. Kao sanitetski oficir proučavala je, razume se, službene lične fajlove svih članova posade, koje je priredila MSA. Ali ukoliko su informacije o Janošu Taboriju na memorijskoj kocki koju joj je dao kralj Henri bile tačne, onda su fajlovi MSA bili bolno nepotpuni.
   Nikol je prethodno znala da je Janoš dvaput proglašen za najboljeg studenta tehnike na Mađarskom univerzitetu; nije znala da je dve godine bio predsednik Udruženja studenata homoseksualaca Budimpešte. Znala je da je pošao na Svemirsku akademiju 2192. i diplomirao za samo tri godine (zbog svoga prethodnog iskustva na velikim sovjetskim tehničkim projektima); nikada joj nije bilo rečeno da se prethodno dva puta prijavio za Akademiju i oba puta bio odbijen. I pored senzacionalnih rezultata na prijemnom ispitu, dva puta je doživeo neuspeh na ličnom razgovoru. Oba puta je odborom za razgovor predsedavao general Valerij Borzov. Janoš je bio aktivan u različitim organizacijama homoseksualaca do 2190. Potom se povukao iz svih i više nikada nije stupio niti je učestvovao u ma kojoj organizovanoj aktivnosti homoseksualaca. Nijedna od tih informacija se nije nalazila u fajlu MSA.
   Nikol je zapanjilo ono što je saznala. Nije bila uznemirena time što je Janoš bio (ili je i dalje) homoseksualac; nije imala predrasuda u pogledu seksualne orijentacije. Ono što ju je najviše uznemirilo bila je verovatnoća da je službeni fajl namerno cenzurisan da bi se uklonilo svako pominjanje bilo njegove homoseksualnosti, bilo raniji dodiri sa generalom Borzovim.
   Poslednji podaci u Taborijevom hronološkom sažetku takođe su predstavljali iznenađenje za Nikol. Prema dosjeu, šuškalo se da je Janoš potpisao ugovorom sa Šmitom i Hagenestom, nemačkim izdavačkim konglomeratom, u poslednjoj nedelji decembra, neposredno pre lansiranja. Zadatak mu je bilo da pruža neodređene "konsultacije" u okviru širokog spiska postnjutnovskih medijskih aktivnosti zarad podrške nečega što je bilo označeno kao projekat Braun-Sabatini. Kosmonautu Taboriju je za potpisivanje uplaćen početni honorar od tri stotine hiljada maraka. Tri dana kasnije njegova majka, koja je skoro godinu dana čekala jedan od novih veštačkih implanta za mozak što su smanjivali oštećenja izazvana Alzhajmerovom bolešću, stigla je na Bavarsku bolnicu u Minhenu radi izvođenja neurohirurške intervencije.
   Očiju umornih i užagrenih, Nikol dovrši čitanje obimnog dosjea dr Dejvida Brauna. Tokom časova dok je proučavala njegov hronološki sažetak, stvorila je svoj poseban podfajl za one stavke koje su je naročito zanimale. Pre nego što je ponovo pokušala da zaspi, Nikol još jednom prelista taj posebni podfajl.
   
   Leto 2161: Jedanaestogodišnjeg Brauna otac je prijavio u logor Longhorn i pored oštrog protivljenja majke. Tipičan letnji logor za dečake iz više klase u planinskom kraju u Teksasu, sa mnoštvom atletskih aktivnosti, streljaštvom, veslaštvom i pešačenjem po divljini. Dečaci su živeli po desetorica po barakama. Braun je smesta postao izuzetno neomiljen. Petog dana cimeri su ga uhvatili kada je dolazio sa tuširanja i obojili mu genitalije u crno. Braun je odbijao da izađe iz kreveta sve dok majka nije preputovala gotovo dve stotine milja da ga uzme i odvede kući. Otac je, izgleda, posle tog incidenta potpuno ignorisao sina.
   
   Septembar 2166. Pošto se završio privatnu srednju školu, Braun se upisao kao student fizike u Prinstonu. Ostao je u Nju Džersiju samo osam nedelja. Diplomirao na SMU, živeći kod kuće.
   
   Jun 2173: Doktorirao fiziku i astronomiju na Harvardu. Vilson Braunvel, mentor za disertaciju, nazvao je Brauna "ambicioznim, marljivim studentom."
   
   Jun 2175: Braun je dovršio postdoktorsko istraživanje o evoluciji zvezda sa Brajanom Marčisonom u Kembridžu.
   
   April 2180: Oženio se Žanetom Hadson iz Pasadene u Kaliforniji. Gospođa Hadson bila je postdiplomski student na Stenfordu. Jedino dete, kćerka Anđela, rođeno decembra 2184.
   
   Novembar 2181: Odbijeno mu je doživotno mesto na odseku za astronomiju na Stenfordu zbog toga što su dva člana odbora za ocenu smatrala da je Braun falsifikovao naučne podatke u nekoliko od svojih brojnih stručnih publikacija. Odluka nije nikada povučena.
   
   Januar 2184: Prijavljen za prvi savetodavni odbor 2184. Pripremio opsežne planove za seriju novih astronomskih teleskopa na nevidljivoj strani Meseca.
   
   Maj 2187: Braun proglašen predsednikom odseka za fiziku i astronomiju na SMU u Dalasu, Teksas.
   
   Februar 2188: Pesničenje sa Vendelom Tomasom, prinstonskim profesorom, za vreme održavanja skupa AAAS u Čikagu. Tomas je tvrdio da je Braun ukrao i publikovao ideje o kojima su zajedno raspravljali.
   
   April 2190: Naelektrisao naučni svet time što je ne samo publikovao revolucionarne modele procesa u supernovama, već i predvideo da će se jedna obližnja supernova pojaviti sredinom marta 2191. Istraživanje je obavljao u saradnji sa doktorantom na SMU, Elen Bernstin iz Njujorka. Postdiplomski saradnici gospođice Bernštajn nagoveštavaju da su nove ideje zapravo bile njene. Braun postao slavan zahvaljujući svom odvažnom i ispravnom predviđanju.
   
   Jun 2190: Braun se razveo sa ženom, od koje je bio razdvojen osamnaest meseci. Odvojili su se tri meseca pošto je gospođica Elen Bernstin počela svoj postdiplomski rad.
   
   Decembar 2190: Venčao se sa gospođicom Bernstin u Dalasu.
   
   Mart 2191: Supernova 2191a ispunila je noćno nebo svetlošću, kao što su to predvideli Braun i saradnici.
   
   Jun 2191: Braun je potpisao dvogodišnji ugovor sa CBS-om kao naučni izveštač. Prešao na UBC 2194, a zatim, na preporuku agenta, 2197. na INN.
   
   Decembar 2193. Braun je primio najviše odlikovanje MSA za istaknuta naučna dostignuća.
   
   Novembar 2199: Potpisao ekskluzivni, višegodišnji, multimilionski ugovor u markama sa Šmitom i Hagenestom da "eksploatiše" sve moguće komercijalne vidove misije 'Njutn', uključujući tu knjige, video i obrazovni materijal. U grupi sa Franćeskom Sabatini kao drugim glavnim učesnikom, dok su kosmonauti Hajlman i Tabori savetnici. Bonus za potpisivanje u iznosu od dva miliona maraka uplaćen na tajni račun u Italiji.
   
   Alarm na satu ju je probudio pošto je spavala samo dva sata. Nikol se izvukla iz postelje i osvežila u pomičnom lavabou. Lagano je izašla na hodnik i krenula do zajedničke prostorije. Ostalih četvoro svemirskih kadeta okupili su se oko Dejvida Brauna u kontrolnom centru i uzbuđeno prelazili pojedinosti početnog izlaska.
   "U redu", govorio je Ričard Vejkfild, "Prvi prioritet imaju laki individualni prenosnici na desnom i levom stepeništu i jedan lift za teške terete od glavčine do Središnje nizije. Onda ćemo postaviti privremeni kontrolni centar na ivici nizije, pa ćemo sastaviti i testirati tri rovera. Provizorno logorište večeras, osnovni logor sutra na položaju Beta blizu obale Cilindričnog mora. Ostavićemo sastavljanje i puštanje u pogon dva helikoptera za sutra, ledomobile i motorne čamce za dan tri."
   "Odlično izložen sažetak", odvrati dr Braun. "Franćeska će poći sa vas četvoro dok ovog jutra budete podizali infrastrukturu. Kada laki prenosnici budu postavljeni i funkcionalni, admiral Hajlman i ja ćemo vam se pridružiti skupa sa dr Takagišijem i gospodinom Vilsonom. Noćas ćemo svi spavati u Rami."
   "Koliko imaš baklji za dugo osvetljavanje?" upita Janoš Tabori Irinu Turgenjev.
   "Dvanaest", odgovori ona. "To bi trebalo da bude i previše za danas."
   "A noćas, kada budemo pošli tamo da spavamo, biće to najmračnija noć koju je iko od nas video", reče dr Takagiši. "Neće biti meseca i zvezda, nikakvih odraza sa tla, ničega osim crnila na sve strane."
   "Kolika će biti temperatura?" upita Vejkfild.
   "Nismo sigurni", odgovorio je japanski naučnik. "Prve kapsula su nosile samo kamere. Ali temperatura u oblasti oko kraja tunela bila je ista kao na Rami I. Ukoliko to išta znači, onda bi trebalo da na logorištu bude oko deset ispod nule." Takagiši zastade na trenutak. "I da otopljava", produžio je. "Sada smo unutar orbite Venere. Očekujemo da se svetla upale u sledećih osam ili devet dana, kao i da se Cilindrično more otopi od dna prema površini ubrzo potom."
   "Hej", našali se Dejvid Braun. "To zvuči kao da si se preobratio. Više ne uslovljavaš sve svoje izjave, samo neke od njih."
   "Sa svakim podatkom koji kazuje da ovaj svemirski brod odgovara njegovom prethodniku od pre sedamdeset godina, raste verovatnoća da su istovetni. Do sada, ako izuzmemo tačan trenutak korekcionog manevra, dve letelice su bile iste."
   Nikol priđe grupi. "Gle, ko je ovde", reče Janoš sa svojim uobičajenim osmehom. "Naš peti i poslednji svemirski kadet." On primeti njene naduvene oči. "A naš novi zapovednik je bio u pravu. Stvarno izgledaš kao da će ti odmor prijati."
   "Što se mene tiče", umeša se Ričard Vejkfild, "ja sam razočaran što će sada moj asistent prilikom sastavljanja rovera biti Jamanaka umesto madam de Žardan. Naš sanitetski oficir bar govori." Moraću da recitujem sebi Šekspira da ostanem budan." Munuo je Jamanaku u rebra. Japanski pilot zamalo da se nasmeši.
   "Želela sam da vam svima poželim sreću", reče Nikol. "Kao što vam je dr Braun sigurno kazao, činilo mi se da sam previše umorna da bih bila od mnogo pomoći. Trebalo bi da budem sveža i sprenmna do druge operacije."
   "Pa", primeti Franćeska Sabatini nestrpljivo pošto se njena kamera okrenula po sobi i uhvatila završni krupni plan svakog lica. "Jesmo li najzad spremni?"
   "Krenimo", reče Vejkfild. I oni pođoše prema vazdušnoj komori u prednjem delu svemirskog broda "Njutn".
   

22. ZORA
   Ričard Vejkfild radio je brzo u gotovo potpunoj tami. Nalazio se na pola puta na stepeništu Alfa, gde je gravitacija usled centrifugalne sile koju je stvaralo Ramino obrtanje narasla na više od jedne četvrtine g. Svetla sa njegovog šlema obasjavala su neposrednu okolinu. Gotovo da je završio novi stub nosač.
   Proverio je zalihu vazduha. Već se smanjila na ispod polovine. Do sada je trebalo da se nađu dublje u Rami, bliže mestu gde bi mogli da udišu okolni vazduh. Ali potcenili su vreme koje će im biti potrebno da postave lake prenosnike. Zamisao je bila izuzetnio jednostavna i nekoliko puta su je uvežbavali tokom simulacija. Gornji deo posla, dok su bili u blizini lestvi i bukvalno bez težine, bio je relativno lak. Ali na ovom nivou postavljanje svakog nosača bivalo je sve složenije, zbog sile teže koja se povećavala i menjala.
   Tačno hiljadu stepenika iznad Vejkfilda Janoš Tabori je dovršavao vezivanje sidrišnih kablova oko metalnih prečki nanizanih po stepeništu. Posle skoro četiri časa zamornog, jednoličnog posla osećao se iscrpljeno. Sećao se argumenta koji je direktor gradnje potegao kada su on i Ričard predložili upotrebu specijalizovane mašine za postavljanje lifta. "Ne isplati se praviti robota za poslove koji se ne ponavljaju", rekao je čovek. "Roboti su dobri samo za poslove koji se ponavljaju."
   Janoš baci pogled ispod sebe, ali je mogao da vidi samo do sledećeg nosača, dve stotine pedeset stepenika niz stepenište. "Da li je vreme za ručak?" upita Vejkfilda preko kompaka.
   "Može biti", glasio je odgovor. "Ali kasnimo. Tek smo u 10,30 poslali Jamanaku i Turgenjevu na stepenište Gama. Sa trenutnom brzinom, imaćemo sreće ako danas završimo ove lake prenosnike i provizorno logorište. Moraćemo da odložimo lift za teške terete i rovere za sutra."
   "Hiro i ja već jedemo", oboje začuše Irinu sa druge strane osnove cilindra. "Bili smo gladni. Završili smo nosač stolice i gornji motor za pola sata. Sada smo sišli do stuba broj 12."
   "Dobar posao", reče Vejkfild. "Ali upozoravam vas da ste na lakom delu, oko lestvi i gornjeg sektoru stepeništa. Rad u bestežinskom stanju je igračka. Čekajte dok gravitacija postane merljivo drugačija na svakom novom položaju."
   "Prema laserskom daljinomeru, kosmonaut Vejkfild se nalazi na tačno 8,13 kilometara od mene", čuše svi kada se umešao dr Takagiši.
   "To mi ništa ne kazuje, profesore, ukoliko ne znam gde se nalaziš."
   "Stojim na ispustu odmah pokraj naše relejne stanice, blizu dna stepeništa Alfa."
   "Hajde, Šig, zar se vi istočnjaci nikada nećete složiti sa ostalim svetom? 'Njutn' je parkiran na vrhu Rame, a ti si na vrhu stepeništa. Ukoliko ne možemo da se složimo oko toga šta je gore, a šta dole, kako možemo da se nadamo da ćemo ikada izmenjivati tanana osećanja? A kamoli da igramo šah."
   "Hvala, Janoše. Ja sam na vrhu stepeništa Alfa. Uzgred, šta to radite? rastojanje vam se brzo povećava."
   "Ja klizim niz ogradu da se sastanem sa Ričardom za ručak. Ne dopada mi se da sam jedem ribice i čips."
   "I ja silazim za ručak", reče Franćeska. "Upravo sam snimila izvanrednu demonstraciju Koriolisove sile sa Hirom i Irinom. Biće sjajna za časove osnova fizike. Biću tamo za pet minuta."
   "Reci, sinjora..." Bio je to ponovo Vejkfild, "...misliš li da te možemo nagovoriti na neki pošten posao. Prekidamo svoj rad da bismo se prilagodili tvom filmovanju - možda bi i ti mogla da uradiš nešto za nas."
   "Ja sam voljna", odgovori Franćeska. "Pomoći ću posle ručka. Ali sada bi mi dobro došlo malo svetla. Možeš li da upotrebiš jednu baklju i da me pustiš da snimim tebe i Janoša kako piknikujete nasred Stepeništa bogova?"
   Vejkfild je programirao baklju za odloženo paljenje i popeo se osamdesetak stepenica do najbližeg ispusta. Kosmonaut Tabori dospeo je na isto mesto pola minuta pre nego što ih je svetlost preplavila. Nalazeći se dva kilometra iznad njih, Franćeska je prešla kamerom preko tri stepeništa i onda zumirala dve figure koje su prekrštenih nogu sedele na ispustu. Iz te perspektive, Janoš i Ričard izgledali su kao dva orla ugneždena na strmini visoke planine.
   Do kasnog popodneva prenosnik Alfa bio je dovršen i spreman za testiranje. "Pustićemo te da budeš prva mušterija", reče Ričard Vejkfild Franćeski, "pošto si bila dobra da nam pomogneš." Stajali su u punoj gravitaciji u podnožju neverovatnog stepeništa. Trideset hiljada stepenika protezalo se u tminu veštačkih nebesa nad njima. Pored njih, na Središnjoj niziji, već su bili u pogonu ultralaki motor i samostalna energetska centrala prenosnika. Kosmonauti su preneli električne i mehaničke sisteme na leđima u nerasklopljenom stanju, a za sklapanje im je bilo potrebno manje od jednog sata.
   "Male stolice nisu nerazdvojivo povezane sa kablovima", objasnio je Vejkfild Franćeski. "Na svakom kraju postoji mehanizam koji vezuje ili odvaja stolicu. Na taj način nije neophodno da imamo gotovo beskonačan broj sedišta.
   Franćeska uz oklevanje sede na plastičnu strukturu odvojenu iz grupe sličnih korpi obešenih o bočni kabl. "Jesi li siguran da je bezbedno?" upita ona, zagledana u tamu iznad sebe.
   "Razume se", nasmeja se Ričard. "Potpuno je isto kao na simulaciji. A ja ću biti u sledećoj stolici iza tebe, samo minut, odnosno četiri stotine metara niže. Ukupno za vožnju od dna do vrha treba četrdeset minuta. Prosečna brzina je dvadeset četiri kilometra na čas."
   "A ja ne treba ništa ne radim", setila se Franćeska, "osim što ću čvrsto sedeti, držati se i da aktivirati svoj sistem za disanje jedno dvadeset minuta pre vrha."
   "Ne zaboravi da staviš sigurnosni pojas", podseti je Vejkfild sa osmehom. "Ako bi kabl usporio ili stao blizu vrha, gde nemaš težinu, momenat bi te mogao gurnuti da zaploviš u ramansku prazninu." Iscerio se. "Ali s obzirom na to da čitav prenosnik ide pored stepeništa, u slučaju ma kakve nevolje mogla bi da iziđeš iz korpe i da se vratiš do glavčine stepenicama."
   Ričard klimnu i Janoš Tabori uključi motor. Franćeska se odiže sa tla i ubrzo nestade nad njima. "Ja idem pravo do Game, čim budem siguran da si krenuo", reče Ričard Janošu. "Trebalo bi da drugi sistem bude lakši. Pošto ćemo raditi svi skupa, morali bismo da ga završimo najkasnije do 19,00."
   "Pripremiću logor dok vi dođete do vrha", primeti Janoš. "Misliš li da ćemo noćas ipak ostati ovde?"
   "To nema mnogo smisla", reče Dejvid Braun odozgo. On ili Takagiši čitavog dana su pratili sve komunikacije kosmonauta. "Roveri još nisu spremni. Nadali smo se da ćemo sutra malo da istražujemo."
   "Ukoliko svako od nas spusti par podsistema", odvrati Vejkfild, "Janoš i ja bismo mogli da sastavimo jedan rover noćas pre spavanja. Drugi rover će verovatno biti funkcionalan sutra pre podneva, ukoliko se ne jave neke poteškoće."
   "To je izvodljiv scenario", oglasi se Braun. "Da vidimo koliko smo napredovali i koliko ćemo svi biti umorni za tri sata."
   Ričard se pope u svoju malu stolicu i sačeka da algoritam za automatski utovar u procesoru poveže njegovo sedište za kabl. "Uzgred", rekao je kada je počeo uspon, "mnogo ti hvala na današnjem dobrom raspoloženju. Možda ne bih izdržao bez svih onih viceva."
   Janoš se nasmeši i mahnu prijatelju. Pogleda dignutog naviše iz svoje pokretne stolice, Ričard Vejkfild jedva da je mogao da razazna svetla sa Franćeskinog šlema. Na više je od sto spratova iznad mene, pomislio je. Ali na samo dva i po odsto rastojanja odavde do glavčine. Ovo mesto je ogromno.
   Posegao je u džep i izvadio prenosnu meteorološku stanicu za koju ga je Takagiši zamolio da je ponese. Profesor je želeo precizan profil svih atmosferskih parametara u severnoj polarnoj udubini Rame. Od naročitog značaja za njegove modele cirkulacije bili su gustina i temperatura vazduha u zavisnosti od rastojanja od vazdušne komore.
   Vejkfild je gledao kako očitavanje pritiska, koje je počelo na 1,05 bara, pada ispod zemaljskog pritiska i nastavlja svoje ravnomerno, jednolično spuštanje. Temperatura se držala na hladnoći od -8 stepeni Celzijusove lestvice. Zavalio se u naslon i zatvorio oči. Bio je to neobičan osećaj, voziti se u korpi naviše i samo naviše u tami. Ričard utiša jačinu zvuka na jednom kanalu kompaka; jedini razgovor vodili su Jamanaka i Turgenjeva, a nijedno od njih dvoje nije imalo mnogo šta da kaže. Pojačao je jačinu Betovenove Šeste simfonije koja je svirala u pozadini na drugom kanalu.
   Dok je slušao muziku, Ričard se iznenadio kako je njegov unutrašnji pogled na potočiće, cveće i zelena polja Zemlje prizivao moćan osećaj nostalgije. Za njega je bilo gotovo nemoguće da odmeri čudotvorni sled događaja koji ga je doveo od dečačkog doma u Stratfordu najpre do Kembridža, pa do Svemirske akademije u Koloradu i najzad ovde, na Ramu, gde se vozio na prenosniku u tami duž Stepeništa bogova.
   Ne, Prospero, reče sebi, nijedan čarobnjak nije mogao izmisliti takvo mesto. Sećao se kada je kao dečak prvi put gledao Buru i prestrašio se prikaza sveta čije su tajne mogle biti izvan našeg poimanja. Nema čarolija, rekao je u to vreme. Postoje samo prirodne pojave koje ne možemo da objasnimo. Ričard se nasmeši. Prospero nije bio čarobnjak; bio je samo osujećeni naučnik.
   Trenutak kasnije Ričarda Vejkfilda ostavi bez daha najšokantniji prizor koji je ikada video. Dok mu je stolica jedrila naviše uporedo sa stepeništem, zora svanu na Rami. Tri kilometra ispod njega, usečene u Središnju niziju, dugačke prave doline koje su se pružale od ruba udubine do Cilindričnog mora iznenada eksplodiraše svetlošću. Šest linearnih sunaca Rame, po tri u svakom polucilindru, bili su pažljivo projektovani da donesu ravnomerno osvetljenje tuđinskom svetu. Prvo što je Vejkfild osetio bili su vrtoglavica i mučnina. Visio je u vazduhu okačen o tanki kabl hiljadama metara iznad tla. Zatvorio je oči i pokušavao da se povrati. Nećeš pasti, rekao je sebi.
   "Aieee", začu on urlik Hiroa Jamanake.
   Iz potonjeg razgovora mogao je da zaključi da je Hiro, koga je prepala navala svetla, izgubio oslonac u blizini sredine stepeništa Gama. Čini se da je padao dvadeset ili trideset metara pre nego što je vešto (i uz puno sreće) uspeo da se uhvati za deo ograde.
   "Jesi li dobro?" upita Dejvid Braun.
   "Čini mi se", odgovori Jamanaka bez daha.
   Kada je ta kratka kriza prošla, svi su počeli da govore uglas. "To je fantastično!" vikao je dr Takagiši. "Nivo osvetljenja je izvanredan. I sve to se dešava pre topljenja leda. Drugačije je. U potpunosti je drugačije."
   "Pripremite mi drugi modul čim stignem na vrh", reče Franćeska. "Gotovo mi je nestalo filma."
   "Kakva lepota. Kakva neopisiva lepota", dodade general O'Tul. On i Nikol de Žardan gledali su monitor na "Njutnu". Slika sa Franćeskine kamere direktno im je prenošena preko relejne stanice na glavčini.
   Ričard Vejkfild nije rekao ništa. Jednostavno je piljio, opčinjen svetom ispod sebe. Jedva da je mogao da razazna Janoša Taborija, mašineriju prenosnika i poludovršeno logorište u podnožju stepeništa. Pa ipak mu je već i samo rastojanje do njih ukazivalo na razmere tog tuđinskog sveta. Dok je gledao preko stotina kvadratnih kilometara Središnje nizije, u svim pravcima je video opčinjavajuće prizore. Ali postojale su dve stvari koje su mu preplavile maštu i vidno polje: Cilindrično more i masivne, šiljate strukture u južnoj udubini nasuprot njemu, na rastojanju od pedeset kilometara.
   Dok su mu se oči privikavale na svetlost, džinovski središnji vrh u južnoj udubini kao da je postajao sve veći i veći. Prvi istraživači su ga nazvali Veliki Rog. Da li je moguće da je stvarno visok osam kilometara? upita se Vejkfild. Šest manjih šiljaka koji su okruživali Veliki Rog u vidu šestougla i stajali povezani za njega i za zid Rame ogromnim lučnim nosačima, bili su veći od ičega što je čovek stvorio na Zemlji. Pa ipak su delovali patuljasto u poređenju sa obližnjim središnjim šiljkom koji je izbijao iz samog središta udubine i pružao se duž same obrtne ose cilindra.
   U prednjem planu, na pola puta između Vejkfildovog položaja blizu severnog pola i mamutske konstrukcije na jugu, cilindrični svet bio je opasan plavkasto belim prstenom. Smrznuto more delovalo je nelogično i na pogrešnom mestu. Nikada se nije moglo otopiti, želeo je um da kaže, ili bi sva ta voda pala prema središnjoj osi. Ali Cilindrično more je u okviru obala držala centrifugalna sila Rame. Niko nije znao bolje od posade "Njutna" da bi na njegovoj obali ljudsko biće imalo istu težinu kao da stoji pokraj zemaljskog okeana.
   Grad-ostrvo u sredini Cilindričnog mora je bio Ramin Njujork. Ričardu se njegovi oblakoderi nisu činili previše upečatljivi usred prizora koji je ponudila svetlost baklji. Ali pod rasvetom ramanskih sunaca bilo je jasno da tom gradu pripada središnja pozornica. Njujork je privlačio pogled sa svake tačke u unutrašnjosti Rame - krcato, ovalno ostrvo zgrada koje je predstavljalo jedini prekid u urednom prstenu Cilindričnog mora.
   "Pogledajte samo Njujork!" povika dr Takagiši uzbuđeno u svoj kompak. "Mora biti da ima gotovo hiljadu zgrada visokih preko dvesta metara." Zastao je samo na sekundu. "Oni tamo žive. Znam to. Njujork nam mora biti cilj."
   Posle početne provale došlo je do dugog ćutanja dok je svaki kosmonaut posebno upijao u svest suncem obasjani svet Rame. Ričard je sada jasno mogao da vidi Franćesku, na četiri stotine metara iznad njega, dok mu je stolica prelazila spoj stepeništa i lestvi i počinjala da se približava glavčini.
   "Admiral Hajlman i ja smo upravo na brzinu izmenjali misli", prekide Dejvid Braun tišinu, "uz nekoliko saveta dr Takagišija. Čini nam se da nema očiglednih razloga da promenimo planove za ovaj izlaz, bar ne za njegov uvodni deo. Ukoliko se ne dogodi još nešto neočekivano, produžićemo izvođenje onoga što je Vejkfild predložio. Dovršićemo dva prenosnika, spustiti rover da ga sklopimo kasnije večeras, pa ćemo svi spavati u logoru u podnožju stepeništa kao što je planirano."
   "Ne zaboravite mene", povika Janoš u svoj kompak. "Ja sam jedini koji nema bog zna kakav pogled."
   Ričard Vejkfild otkopča svoj sigurnosni pojas i zakorači na lestve. Pogledao je naniže tamo gde je stepenište nestajalo u daljini. "Primam te, kosmonaute Tabori. Stigli smo u stanicu Alfa. Kad god budeš dao signal, dići ćemo te da nam se pridružiš."
   

23. NOĆ
   "...Uzevši u obzir neprekidno zlostavljanje od strane neurotičnog oca i emocionalne ožiljke koji mora da su mu ostali posle ranog venčanja sa britanskom glumicom Sarom Tajdings, kosmonaut Vejkfild je izuzetno dobro prilagođen. Imao je dve godine profesionalne terapije posle svog slavnog razvoda, okončane godinu dana pre nego što je stupio na Svemirsku akademiju 2192. Njegovi školski rezultati na Akademiji do današnjeg dana su neprevaziđeni; njegovi profesori elektrotehnike i računarstva tvrde da je, u trenutka kada je diplomirao, Vejkfild znao više od ijednog pripadika fakulteta...
   ...Izuzev opreznosti tamo gde je uključena prisnost (naročito sa ženama - on očigledno nije stupao u emocionalne veze posle raspada braka), Vejkfild ne iskazuje ništa od asocijalnog ponašanja uobičajenog kod zlostavljane dece. Iako mu je KS u mladosti bio nizak, postajao je manje nabusit kako je sazrevao i sada je mnogo manje rad da nameće svoju blistavost drugima. Poštenje i karakter su mu bez ijedne mrlje. Čini se da mu je cilj znanje, a ne moć ili novac..."
   Nikol dovrši čitanje psihološkog profila Ričarda Vejkfilda i protrlja oči. Bilo je vrlo kasno. Proučavala je dosjee od kako je posada u Rami polegala. Probudiće se za svoj drugi dan u tom čudnom svetu za manje od dva sata. Njena šestočasovna smena kao oficira za komunikacije započeće za trideset minuta. Dakle, od čitave rulje, pomisli Nikol, postoje samo trojica koji su van svake sumnje. Ono četvoro sa svojim tajnim medijskim ugovorima već su se kompromitovali. Jamanaka i Turgenjeva su nepoznate. Vilson je marginalno stabilan i ima sopstvene planove u svakom slučaju. Preostaju, dakle, O'Tul, Takagiši i Vejkfild.
   Nikol opra ruke i umi se, pa ponovo sede za terminal. Izišla je iz Vejkfildovog dosjea i vratila se u glavni meni memorijske kocke. Prelazila je pogledom uporedne statističke podatke i odabrala dva displeja za uporedni prikaz na ekranu. S leve strane stajao je uređen niz zbirova PI za svakog člana posade; nasuprot njemu, sa desne strane, Nikol je - poređenja radi - prikazala indekse KS za dvanaestorku sa "Njutna".
   
   PI KS
   
   Vejkfild +5.58 O'Tul 86
   Sabatini +4.22 Borzov 84
   Braun +4.17 Takagiši 82
   Takagiši +4.02 Vilson 78
   Tabori +3.37 de Žardan 71
   Borzov +3.28 Hajlman 68
   de Žardan +3.04 Tabori 64
   O'Tul +2.92 Jamanaka 62
   Turgenjev +2.87 Turgenjev 60
   Jamanaka +2.66 Vejkfild 58
   Vilson +2.48 Sabatini 56
   Hajlman +2.24 Braun 49
   
   Iako je Nikol ranije na brzinu prešla većinu informacija u dosjeima, nije pročitala sve tabele svih članova posade. Neke indekse je sada videla prvi put. Naročito ju je iznenadio visoki koeficijent inteligencije Franćeske Sabatini. Kakvo traćenje, pomislila je Nikol smesta. Sav taj potencijal proćerdan na tako prizemne ciljeve.
   Prosečan nivo inteligencije posade bio je prilično upečatljiv. Svaki kosmonaut nalazio se u vršnom postotku populacije. Nikol je bila "jedna u hiljadu", a nalazila se u sredini dvanaestorke. Vejkfildov skor inteligencije bio je stvarno izuzetan i smeštao ga je u kategoriju "supergenija"; Nikol nikada ranije nije upoznala nekoga sa tako visokim rezultatom na standardizovanom testu.
   Iako ju je psihijatrijsko obrazovanje naučilo da ne veruje pokušajima kvantifikacije ličnih osobina, Nikol zainteresovaše i indeksi KS. Ona sama bi intuitivno stavila O'Tula, Borzova i Takagišija na vrh liste. Sva trojica su bili ljudi od poverenja, uravnoteženi i saosećajni. Ali zapanjio ju je Vilsonov visoki koeficijent socijalizacije. Mora da je bio druga osoba pre nego što se spanđao sa Franćeskom. Nikol se nakratko upita zbog čega njen indeks KS nije viši od 71; onda se setila da je kao mlada žena bila više povučena i okrenuta sebi.
   Dakle, kako stoji sa Vejkfildom? - upita se ona, shvativši da je on jedini valjan kandidat da joj pomogne da shvati šta se desilo sa RoHirovim softverom tokom Borzovljeve operacije. Da li je mogla da mu veruje? I da li je mogla da dobije Ričardovu pomoć, a da ne razotkrije neke od svojih neverovatnih sumnji. Nikol, reče ona sebi. Ako se ispostavi da je tvoja sumnja u urotu samo traćenje vremena...
   Ali Nikol je bila ubeđena da ima dovoljno nerazjašnjenih pitanja da joj posluže kao garancija za nastavak istrage. Odlučila je da porazgovara sa Vejkfildom. Pošto je zaključila da bi mogla da doda i sopstvene fajlove u kraljevu memorijsku kocku, stvorila je novi fajl, devetnaesti, koji se naprosto zvao NIKOL. Pozvala je svoj program za obradu teksta i napisala kratak podsetnik:
   
   3-3-00 Odredila sa sigurnošću da je RoHirov kvar tokom procedure sa Borzovim posledica spoljašnje ručne komande posle prvobitnog učitavanja i verifikacije. Vejkfild stavljen na listu za pomoć.
   
   Nikol izvadi praznu memorijsku kocku iz fijoke pored kompjutera. Iskopirala je na nju i podsetnik i sve informacije uskladištene na kocki koju joj je dao kralj Henri. Kada se obukla za radnu smenu u letački kombinezon, rezervni kocku je stavila u džep.
   General O'Tul je dremao u komandnom i kontrolnom kompleksu vojnog svemirskog broda kada je Nikol stigla da ga smeni. Iako vizuelni prikazi u manjoj letelici nisu bili tako zapanjujući kao oni u naučnom brodu, raspored vojnog "KKK" u komunikacionom centru bio je daleko nadmoćniji, naročito sa inženjerskog stanovišta. Svim komandama je lako mogao da upravlja jedan kosmonaut.
   O'Tul se izvinio što nije bio budan. Pokazao je tri monitora koji su prikazivali isti prizor iz tri različita ugla - ostatak posade kako čvrsto spava u provizornom logorištu u podnožju stepeništa Alfa. "Ovih poslednjih pet sati nisu bili ono što bi mogla da nazoveš uzbudljivim", reče on.
   Nikol se nasmeši. "Generale, ne moraš da mi se izvinjavaš. Znam da si na dužnosti skoro dvadeset četiri časa."
   General O'Tul ustade. "Pošto si otišla", napravi on kratak pregled, proverivši svoj elektronski dnevnik na jednom od šest monitora ispred sebe, "završili su večeru i zatim počeli sklapanje prvog rovera. Automatski program za navigaciju nije prošao samotestiranje, ali je Vejkfild našao u čemu je problem - bubica u softveru u jednom od potprograma izmenjenih prilikom poslednje isporuke - i otklonio ga. Tabori je odvezao rover na probnu vožnju pre nego što se posada pripremila za spavanje. Na kraju dana Franćeska je poslala na Zemlju dirljivu emisiju." Zastao je na trenutak. "Da li bi volela da je vidiš?"
   Nikol klimnu. O'Tul aktivira najdalji televizijski monitor sa desne strane i Franćeska se pojavi u gro planu izvan obuhvaćenog logorišta. Scena je prikazivala deo dna stepeništa i opremu za prenosnik. "Vreme za spavanje na Rami", počela je. Digla je pogled i obazrela se. "Svetla na ovom neverovatnom svetu neočekivano su se upalila pre oko devet sati i pokazala nam sa više pojedinosti složeno delo naših inteligentnih srodnika sa druge strane zvezda." Montaža fotografija i kratkih video snimaka, od kojih su neke napravile sonde, a neke lično Franćeska tokom tog dana, prekinuše njeno pričanje o veštačkom "svetiću" koji se posada "upravo spremala da istražuje". Na kraju kratkog segmenta kamera se ponovo usredsredi na Franćesku.
   "Niko ne zna zbog čega je ovaj drugi svemirski brod za manje od jednog stoleća zašao u naše malo područje na rubu galaksije. Možda ta veličanstvena kreacija nema objašnjenje koje bi makar i izdaleka bilo pojmljivo za nas, ljudska bića. Ali možda negde u ovom prostranom i preciznom svetu metala možemo naći ključ koji će odbraviti misterije što obavijaju stvorenja koja su sagradila ovu letelicu." Nasmešila se, a nozdrve joj dramatično uzdrhtaše. "A ako to učinimo, onda ćemo možda napraviti korak bliže upoznavanju samih sebe... a možda i svojih bogova."
   Nikol je videla da je generala O'Tula dirnuo Franćeskin govor. I pored lične odbojnosti prema toj ženi, Nikol je morala mrgodno da prizna da je Franćeska nadarena. "Tako dobro hvata moja osećanja u pogledu ovog poduhvata", reče O'Tul. "Kako bih voleo da ja mogu da se izražavam tako jasno."
   Nikola sede za konzolu i unese kod za preuzimanje. Sledila je proceduru navedenu na monitoru i proverila svu opremu. "U redu, generale", reče ona kada se okrenula u stolici, "verujem da odavde mogu da preuzmem."
   O'Tul je i dalje oklevao iza nje. Bilo je očigledno da želi da razgovara. "Imao sam dugu raspravu sa sinjorom Sabatini pre tri noći", reče on. "O religiji. Rekla mi je da je postala agnostik pre nego što se konačno vratila crkvi. Rekla mi je da misli da ju je Rama ponovo obratio u katolikinju."
   Nastala je duga tišina. Iz nekog razloga u Nikolin um dođe crkva iz petnaestog stoleća u starom naselju Sent Etjen d'Šinji, osamsto metara niz put od Bovoa. Setila se kako je stajala u crkvi sa ocem jednog divnog prolećnog dana i kako ju je opčinilo svetlo koje se rasipalo kroz raznobojne vitraže.
   "Da li je Bog stvorio boje?" upita Nikol oca.
   "Neki kažu da jeste", odgovori on lakonski.
   "A šta ti misliš, papa?" upita ona tada.
   "Moram priznati", reče general O'Tul i Nikol prisili sebe da se vrati u sadašnjost, "da me je čitavo ovo putovanje uzdiglo u spiritualnom pogledu. Sada osećam da sam bliže Bogu nego ikada ranije. Ima nešto u razmišljanju o prostranstvu Vaseljene što čoveka čini poniznim i tera ga na..." Zastao je. "Žao mi je", poče on da se izvinjava. "Nametnuo sam..."
   "Ne", odgovori Nikol. "Ne, nisi. Tvoja me religijska sigurnost veoma bodri."
   "Svejedno, nadam se da te nisam uvredio ni na koji način. Religija je vrlo lična stvar." Nasmešio se. "Ali ponekad je teško ne deliti svoja osećanja, naročito zbog toga što ste ti i sinjora Sabatini takođe katolikinje."
   Kada je O'Tul napustio kontrolni kompleks, Nikol mu požele okrepljujući san. Pošto je otišao, izvadila je duplikat memorijske kocke iz džepa i smestila ga u čitač kocki u KKK. Na ovaj način sam bar, reče ona sebi, napravila rezervni primerak svojih izvora informacija. U um joj dođe slika Franćeske Sabatini kako napeto sluša filosofsko pomazanje O'Tula o religijskom značaju Rame. Ti si neverovatna žena, pomisli Nikol. Činiš štagod misliš da treba. Čak su ti prihvatljivi besmrtnost i licemerje.
   Dr Šigeru Takagiši zurio je u opčinjenoj tišini prema tornjevima i sferama Njujorka na četiri kilometra udaljenosti. S vremena na vreme prišao bi teleskopu koji je privremeno postavio na strminu iznad Cilindričnog mora i proučavao tu pojedinost tuđinskog pejsaža.
   "Znaš", reče on posle dužeg vremena kosmonautima Vejkfildu i Sabatinijevoj, "ne verujem da su izveštaji prve ekspedicije o Njujorku bili u potpunosti tačni. Ili je ovo drugačiji svemirski brod." Ni Ričard ni Franćeskaništa nisu odgovorili. Vejkfild je bio zauzet poslednjim pojedinostima sastavljanja ledomobila, a Franćeska je, kao i obično, snimala Vejkfildove napore.
   "Izgleda da postoje tri dela grada koji su sigurno istovetna", nastavi dr Takagiši, obraćajući se pre svega sebi, "i tri podsklopa unutar svakog dela. Ali svih devet odeljaka nisu u potpunosti isti. Izgleda da ima malih razlika."
   "Eto", reče Ričard Vejkfild i ustade sa zadovoljnim osmehom. "To bi trebalo da bude to. Pun dan pre nego što je planirano. Brzo ću proveriti sve važne funkcije."
   Franćeska baci pogled na sat. "Već skoro sat kasnimo o odnosu na revidiranu satnicu. Hoćemo li ipak otići da bacimo pogled na brzinu na Njujork pre večere?"
   Vejkfild sleže ramenima i pogleda Takagišija. Franćeska priđe japanskom naučniku. "Šta ti kažeš, Šigaru? Hoćemo li na brzinu preko leda da pružimo ljudima na Zemlji pogled izbliza na Raminu verziju Njujorka?"
   "U svakom slučaju", odgovori Takagiši. "Jedva čekam da..."
   "Samo ako budete ponovo u logoru najkasnije do 19,30", prekide je Dejvid Braun. Bio je u helikopteru sa admiralom Hajlmanom i Redžijem Vilsonom. "Večeras treba da se pozabavimo ozbiljnim planiranjem. Možda će biti potrebno da revidiramo raspored za sutra."
   "U redu", reče Vejkfild. "Ukoliko za sada zaboravimo na sistem čekrka i ako ne bude problema u nošenju ledomobila niz stepenice, trebalo bi da pređemo more za deset minuta u dva smera. To bi nam ostavilo još mnogo vremena pošto se vratimo u logor."
   "Nadleteli smo pretežan deo severne hemisfere", reče Braun. "Biota nema nigde. Gradovi izgledaju kao međusobni duplikati. Nije bilo iznenađenja nigde u Središnjoj niziji. Lično mislim da bi sutra trebalo da napadnemo tajanstveni sever."
   "Njujork", povika Takagiši. "Naš cilj za sutra bi trebalo da bude detaljni pregled Njujorka." Braun nije odgovorio. Takagiši priđe rubu strmine i zagleda se u led pedeset metara ispod. Sa njegove leve strane neupečatljivo usko stepenište urezano u strminu spuštalo se stepenicama sa malim razmacima. "Koliko je težak ledomobil?" upita Takagiši.
   "Ne mnogo", odgovori Vejkfild. "Ali je kabast. Jesi li siguran da ne želiš da čekaš da montiram čekrke? Uvek možemo da pređemo na drugu stranu sutra."
   "Ja bih mogla da pomognem u nošenju", umešala se Franćeska. "Ukoliko ne budemo bar videli Njujork, nećemo moći da stavljamo učene primedbe na večerašnjem sastanku povodom planiranja."
   "U redu", odvrati Ričard, vrteći glavom prema Franćeski, zabavljen njenom izjavom. "Sve za medije. Ja ću ići prvi, tako da najveći deo tereta padne na moja leđa. Franćeska, pođi u sredinu. Dr Takagiši, na vrh. Čuvajte se šina. Oštre su po rubovima."
   Tokom silaska na površinu kraj Cilindričnog mora nije bilo nikakvih nepredviđenih događaja. "Bože", reče Franćeska Sabatini dok su se pripremali da pređu led, "baš je bilo lako. Zašto nam je sistem čekrka uopšte potreban?"
   "Zbog toga što bi nam ponekad moglo zatrebati da nosimo i nešto drugo ili, daleko bilo, da se odbranimo tokom uspona ili spusta."
   Vejkfild i Takagiši su seli u prednji deo ledomobila. Franćeska je bila u zadnjem delu sa svojom video kamerom. Takagiši se sve više vrpoljio kako su se primicali Njujorku. "Pogledajte samo to mesto", reče on kada se ledomobil našao na petstotinak metara od suprotne obale. "Može li biti ikakve sumnje da je ovo glavni deo Rame?"
   Dok je trojka prilazila obali, zapanjujući prizor neobičnog grada prostro se pred njihovim očima i prekinuo svaki razgovor. Sve u njegovoj složenoj strukturi govorilo je o redu i svesnom delanju inteligentnih bića; pa ipak, prva grupa kosmonauta, pre sedamdeset godina, otkrila je da je isto toliko beživotan kao i ostatak Rame. Da li je taj prostrani kompleks, podeljen u devet delova, zaista bio izuzetnmo složena mašina, kao što su nagovestili prvi posetioci, ili je to izduženo i tanko ostrvo (deset kilometara sa tri) zaista predstavljalo grad čiji su stanovnici davno nestali?
   Zaustavili su ledomobil na rubu smrznutog mora i peške pošli okolo sve dok nisu našli stepenište koje je vodilo do zida-nasipa koji je okruživao grad. Uzbuđeni Takagiši otkaska dvadeset metara ispred Vejkfilda i Sabatinijeve. Dok su se peli, otkrivalo se sve više pojedinosti grada.
   Ričarda smesta zainteresovaše geometrijski oblici građevina. Kao dodatak normalnim, tankim oblakoderima, tu su bile rasute sfere, četvorougaoni objekti, čak i pokoji poliedar. I nepobitno su bili složeni u nekakvo ustrojstvo. Da, pomislio je dok su mu oči prelazile zapanjujući kompleks struktura, eno tamo dodekaedra, pa pentaedra...
   Njegova matematička premišljanja naglo se prekidoše kada se sva svetla iznenada pogasiše i kada čitava unutrašnjost Rame uroni u tamu.
   
   

24. ZVUCI U TAMI
   U prvi mah Takagiši nije mogao da vidi apsolutno ništa. Bilo je to kao da je iznenada oslepeo. Dvaput je zatreptao i stajao bez ikakvog pokreta u potpunoj tami. Trenutna tišina na komunikacionim vezama eruptira u beznadežnu galamu kada su svi kosmonauti istovremeno počeli da pričaju. Smireno, boreći se protiv sve većeg straha, Takagiši pokuša da se priseti prizora koji mu je počivao pred očima u trenutku kada su se svetla pogasila.
   Stajao je na zidu koji je gledao na Njujork, otprilike metar od opasne ivice. U poslednjoj sekundi je pogledao na levu stranu i upravo nazro stepenište koje se spuštalo prema gradu na udaljenosti od možda dve stotine metara. Onda je scena iščezla...
   "Takagiši", čuo je kako ga Vejkfild zove po imenu, "jesi li dobro?"
   Okrenuo se da odgovori na pitanje i primetio da su mu kolena postala klecava. U potpunoj tami izgubio je orijentaciju. Koliko se stepeni okrenuo? Da li je bio okrenut pravo prema gradu? Ponovo se prisetio poslednje slike. Vrh uzdignutog zida nalazio se na dvadeset ili trideset metara iznad nivoa grada. Pad bi bio smrtonosan.
   "Ovde sam", oprezno uzvrati. "Ali previše sam blizu ivice." Spustio se na sve četiri. Metal je bio hladan pod njegovim šakama.
   "Stižemo", reče Franćeska. "Pokušavam da nađem svetlo na video kameri."
   Takagiši utiša ton na kompaku i oslušnu glasove svojih kolega. Nekoliko sekundi kasnije video je svetlo u daljini. Jedva da je mogao da razazna obrise dvoje saputnika.
   "Gde si, Šigeru?" upita Franćeska. Svetlo njene kamere obasjavalo je samo prostor neposredno oko nje.
   "Ovde gore. Ovde gore." Mahnuo je pre nego što je shvatio da ga ne mogu videti.
   "Hoću potpunu tišinu", povika Dejvid Braun preko komunikacionog sistema, "sve dok svako ne bude izvestio o svom položaju."
   Razgovor prestade posle nekoliko sekundi. "A sada", produži, "Franćeska, šta se dešava tamo dole?"
   "Penjemo se stepeništem uza zid, na strani Njujorka, Dejvide, otprilike sto metara od mesta na kome smo parkirali ledomobil. Dr Takagiši je bio ispred nas, već na vrhu. Imamo svetlo sa moje kamere. Idemo po njega."
   "Janoše", reče zatim dr Braun, "gde si ti sa roverom broj 2?"
   "Otprilike tri kilometra daleko od logora. Farovi odlično rade. Možemo se vratiti za desetak minuta."
   "Vrati se i preuzmi upravljačku konzolu. Mi ćemo ostati u vazduhu pre nego što proveriš da je sistem za navođenje funkcionalan na tvojoj strani... Franćeska, pazi se i vrati se u logor što pre možeš. I izveštavaj nas otprilike svaka dva minuta."
   "U redu, Dejvide", reče ona. Franćeska isključi kompak i ponovo pozva Takagišija. I pored činjenice da je bio udaljen samo trideset metara, Franćeski i Ričardu bio je potreban čitav minut da ga nađu u tami.
   Takagiši oseti olakšanje kada je najzad došao u priliku da dodirne svoje kolege. Seli su pored njega na zid i stali da slušaju obnovljeni razgovor na kompaku. O'Tul i de Žardanova potvrdili su da nije bilo drugih primetnih promena na Rami u vreme kada su se svetla pogasila. Šest prenosnih naučnih stanica, već montiranih u tuđinskom brodu, nisu pokazivale nikakva bitna odstupanja. Temperatura, brzina i pravac vetra, seizmička očitavanja i spektroskopska očitavanja u spektru bliskom vidljivom bili su nepromenjeni.
   "Dakle, svetla su se pogasila", reče Vejkfild. "Priznajem da je bilo strašno, ali nije baš Bog zna šta. Verovatno..."
   "Pst", reče Takagiši iznenada. Posegao je nadole i isključio i svoj i Vejkfildov kompak. "Čuješ li taj šum?"
   Vejkfildu se iznenadna tišina učinila isto onako uznemirujuća kao i potpuna tama pre nekoliko minuta. "Ne", reče on šapatom, pošto je slušao nekoliko sekundi, "ali moje uši nisu baš..."
   "Pst." Sada je bio red na Franćesku. "Pričaš li o onom visokom, grebuckavom zvuku?" prošapta ona.
   "Da", reče Takagiši tiho, ali uzbuđeno. "Kao da nešto struže o metalnu površinu. Nagoveštava kretanje."
   Vejkfild ponovo oslušnu. Možda je nešto i čuo. Možda mu se samo pričinjavalo. "Hajde", reče on ostalima, "da se vratimo do ledomobila."
   "Čekaj", reče Takagiši kada se Ričard podigao. "Izgleda da je prestalo baš kada si progovorio." Nagao se prema Franćeski. "Ugasi svetlo", reče on blago. "Hajde da sedimo ovde u tami i da vidimo da li možemo ponovo da ga čujemo."
   Vejkfild ponovo sede pored kolega. Sa ugašenim svetlima na kameri, oko njega je vladala potpuna tama. Jedini zvuk poticao je od njihovog disanja. Čekali su pun minut. Nisu čuli ništa. Upravo kada je Vejkfild hteo da zatraži da pođu, začuše zvuk iz smera Njujorka. Podsećao je na tvrde četke koje se vuku preko metala, ali postojao je i jedan visokofrekventni šum, kao da tanušni glas veoma brzo peva, koji je probijao gotovo neprekidno grebanje. Zvuk je nepobitno bio viši. I sablastan. Vejkfild oseti kako mu kičmom prolaze trnci.
   "Imaš li kasetofon?" prošapta Takagiši Franćeski. Grebanje se prekide na zvuk Takagišijevog glasa. Trojka je čekala još petnaest sekundi.
   "Hej, vi tamo, hej, vi tamo", začuše bučni glas Dejvida Brauna na kanalu za slučaj opasnosti. "Jeste li svi u redu? Već jako kasnite sa javljanjem."
   "Da, Dejvide", odvrati Franćeska. "I dalje smo tu. Čuli smo neobičan zvuk iz Njujorka."
   "Nije sada vreme za te stvari. Imamo pred sobom veliku krizu. Svi naši novi planovi počivali su na pretpostavci da će Rama biti neprekidno osvetljen. Treba da ih sada prekrojimo."
   "Dobro", javi se Vejkfild. "Smesta krećemo sa zida. Ukoliko sve bude išlo kako treba, bićemo kod logora za manje od jednog sata."
   Dr Šigeru Takagiši je oklevao da napusti Njujork sa nerešenom tajnom neobičnog zvuka. Ali savršeno je razumeo da sada nije vreme za naučno istraživanje grada. Dok je ledomobil hitao preko smrznutog Cilindričnog mora, japanski naučnik se smešio. Bio je srećan. Znao je da je čuo novi zvuk, nešto nepobitno drugačije od ma kog zvuka koji je katalogizirala prva ramanska ekipa. Bio je to dobar početak.
   Kosmonauti Tabori i Vejkfild poslednji su se popeli prenosnikom pored stepeništa Alfa. "Takagiši je stvarno bio ljut na Brauna, zar ne?" reče Ričard Janošu dok je pomagao malom Mađaru da siđe sa stolice. Odlebdeli su uz nagib prema transporteru.
   "Nikada ga nisam video tako besnog", odvrati Janoš. "Šig je predani profesionalac i izuzetno se ponosi svojim poznavanjem Rame. To što je Braun tako olako odbacio šum koji ste vi momci tamo čuli znači nedostatak poštovanja prema Takagišiju. Ne krivim Šiga što se iznervirao."
   Popeli su se na transporter i aktivirali prenosni modul. Prostrana tmina Rame povlačila se iza njih dok su se kretali osvetljenim hodnikom prema "Njutnu".
   "Bio je to baš neobičan zvuk", reče Ričard. "Stvarno me je naježio. Nisam imao pojma da li je to novi zvuk, ili su ga Norton i njegova grupa čuli pre sedamdeset godina. Ali znam da me je tamo na zidu uhvatila dobra drhtavica."
   "Čak je i Franćeska na početku bila besna na Brauna. Želela je da napravi intervju sa Šigom za svoj noćni izveštaj. Braun ju je nagovorio da to ne čini, ali nisam siguran da ju je potpuno ubedio da ti čudni šumovi nisu novost. Srećom, dovoljna vest bilo je i samo gašenje svetla."
   Dva muškarca siđoše sa transportera i primakoše se vazdušnoj komori. "Auf", reče Janoš, "Sav sam kao prebijen. Bila su to dva duga, napet dana."
   "Aha", složio se Ričard. "Mislili smo da ćemo provesti sledeće dve noći u logoru. Umesto toga, vratili smo se ovamo. Pitam se kakva li nas iznenađenja čekaju sutra."
   Janoš se nasmeši svome prijatelju. "Znaš li šta je smešno u svemu ovome?" reče on. Nije čekao da Vejkfild odgovori. "Braun stvarno veruje da je on zapovednik ove misije. Jesi li video kako je reagovao kada je Takagiši kazao da bismo mogli da istražujemo Njujork u mraku? Braun verovatno misli da je njegova odluka da se vratimo na 'Njutna' i prekinemo prvi izlaz."
   Ričard pogleda Janoša sa zbunjenim osmehom. "Nije, razume se", nastavi Janoš. "Rama je doneo odluku da odemo. I Rama će odlučiti šta ćemo učiniti sledeće."
   

25. PRIJATELJ U NEVOLJI
   U snu je ležao na futonu u riokanu iz sedamnaestog stoleća. Odaja je bila veoma velika, sve u svemu devet tatami ležaja. Sa njegove leve strane, u dvorištu sa druge strane uklonjene pregrade, nalazio se savršeni minijaturizovani vrt sa majušnim drvećem i veštačkim potokom. Čekao je neku mladu ženu.
   "Takagiši-san, jesi li budan?"
   Promeškoljio se i posegao za komunikatorom. "Halo", rekao je, a glas mu je odavao ošamućenost. "Ko je?"
   "Nikol de Žardan", uzvrati glas. "Izvinjavam se što zovem ovako rano, ali moram da te vidim. Hitno je."
   "Daj mi tri minuta", reče Takagiši.
   Tačno tri minuta kasnije na njegovim vratima začulo se kucanje. Nikol ga pozdravi i uđe u kabinu. Nosila je memorijsku kocku. "Imaš li šta protiv?" reče ona i pokazala prema kompjuterskoj konzoli. Takagiši zavrte glavom.
   "Juče je bilo šest zasebnih incidenata", reče Nikol ozbiljno, pokazujući nekakve odraze na monitoru, "među koje spadaju i dve najveće aberacije koje sam ikada videla u podacima o tvom srcu." Pogledala ga je. "Jesi li siguran da ste mi ti i tvoj doktor dali kompletne ranije zapise?"
   Takagiši klimnu.
   "Onda imam razloga za brigu", nastavi ona. "Jučerašnje nepravilnosti ukazuju na to da se tvoja hronična dijastolna abnormalnost pogoršala. Možda je zalistak počeo da propušta više nego do sada. Možda je dugo razdoblje bestežinskog stanja..."
   "Ili sam možda", prekide je Takagiši sa blagim osmehom, "bio previše uzbuđen, a višak adrenalina je pogoršao problem."
   Nikol se zagleda u japanskog naučnika. "To je moguće, dr Takagiši. Jedna od većih nepravilnosti se pojavila nedugo pošto su se svetla pogasila. Pretpostavljam da je to bilo kada si slušao svoj 'čudni zvuk'."
   "A da drugi, kojim slučajem, nije bio tokom moje rasprave sa dr Braunom na logorištu? Ukoliko je tako, to bi potvrđivalo moju hipotezu."
   Kosmonaut de Žardanova dodirnu nekoliko tastera na konzoli i njen softver zađe u novi potprogram. "Da", reče ona, "izgleda da je tako. Drugi incident se odigrao dvadeset minuta pre početka našeg napuštanja Rame. To bi bilo pred kraj našeg sastanka." Pomerila se od monitora. "Ali ne mogu otpisati neobično ponašanje tvoga srca samo zbog toga što si bio uzbuđen."
   Gledali su jedno u drugo nekoliko dugih sekundi. "Šta pokušavaš da mi kažeš, doktore?" reče Takagiši blago. "Hoćeš li mi odrediti da moram da se držim svoje kabine na 'Njutnu'? Sada, u najznačajnijem trenutku moje profesionalne karijere?"
   "Razmišljam da to učinim", odgovori Nikol iskreno. "Tvoje zdravlje mi je važnije nego tvoja karijera. Već sam izgubila jednog člana posade. Nisam sigurna da li bih mogla da oprostim sebi ako izgubim i drugog."
   Videla je preklinjući izraz na licu svog kolege. "Znam koliko su ti izlazi u Ramu kritični za tebe. Pokušavam da nađem neku vrstu opravdanja koje bi mi pomoglo da zaboravim jučerašnje podatke." Nikol sede na dalji kraj kreveta i skrenu pogled. "Ali kao doktor, a ne kosmonaut 'Njutna', nalazim da je to vrlo teško."
   Čula je kako joj Takagiši prilazi i osetila njegovu blagu ruku na svom ramenu. "Znam koliko su za tebe poslednja dva dana bila teška", reče on. "Ali nije bila tvoja greška. Svima nam je jasno da je smrt generala Borzova bila neizbežna."
   Nikol prepozna poštovanje i prijateljstvo u Takagišijevom pogledu. Zahvalila mu je svojim očima. "Izuzetno cenim ono što si učinila za mene pre lansiranja", nastavi on. "Ukoliko se sada osećaš dužnom da ograničiš moje aktivnosti, neću se protiviti."
   "Prokletstvo", reče Nikol i brzo ustade, "nije to tako jednostavno. Skoro pun sat sam proučavala tvoje podatke od noćas. Pogledaj ovo. Zapisi iz proteklih deset sati savršeno su normalni. Nema ni traga od ma kakve anomalije. A nisi imao nijednog incidenta nedeljama. Do juče. Šta je sa tobom, Šig? Da li ti je srce bolesno? Ili samo uvrnuto?"
   Takagiši se nasmeši. "Žena mi je jednom rekla da imam čudno srce. Ali pretpostavljam da je mislila na nešto sasvim drugo."
   Nikol uključi skener i prikaza trenutne podatke na monitoru. "Eto nas opet." Zavrtela je glavom. "Znaci savršeno zdravog srca. Nijedan kardiolog na svetu ne bi se raspravljao o tom mom zaključku." Pošla je prema vratima.
   "Dakle, kako glasi presuda, doktore?" upita Takagiši.
   "Nisam još odlučila", odgovori ona. "Ti bi mogao da mi pomogneš. Postaraj se da se javi još jedna nepravilnost u sledećih par sati i olakšaj mi stvar." Mahnula mu je za pozdrav. "Vidimo se za doručak."
   Ričard Vejkfild je izlazio iz svoje kabine kada je Nikol pošla niz hodnik posle susreta sa Takagišijem. Ona donese spontanu odluku da porazgovara sa njime o RoHirovom softveru.
   "Dobro jutro, princezo", reče on kada joj je prišao. "Šta radiš budna u ovo doba? Nešto uzbudljivo, nadam se."
   "U stvari", odvrati Nikol istim šaljivim tonom, "baš sam krenula da popričam sa tobom." Stao je da bi poslušao. "Imaš li jedan minut?"
   "Za tebe, madam doktore", odgovori on sa preteranim osmehom, "imam dva minuta. Ali ne više. Da te podsetim, gladan sam. A ako se ne nahranim brzo kada sam gladan, pretvaram se u groznog džina-ljudoždera." Nikol se nasmeja. "Šta ti je na umu?" lako je dodao.
   "Možemo li u tvoju kabinu?" upita ona.
   "Znao sam. Znao sam", reče on, okrenuo se i brzo skliznuo prema vratima. "Najzad se desilo, baš kao u mojim snovima. Inteligentna, divna žena namerava da izrazi neugasivu ljubav..."
   Nikol nije mogla da priguši kikot. "Vejkfilde", prekinula ga je, i dalje se smešeći, "stvarno si beznadežan. Zar nikada nisi ozbiljan? Treba da porazgovaram s tobom o poslu."
   "Auh, Boga mu", reče Ričard dramatično. "Posao. U tom slučaju ću te ograničiti na dva minuta koje sam ti dodelio ranije. I od posla postajem gladan... i nezgodan."
   Ričard Vejkfild otvori vrata svoje kabine i sačeka da Nikol uđe. Ponudio joj je stolicu pred kompjuterskim monitorom i seo iza nje na ležaj. Okrenula se da bi ga pogledala. Na polici iznad ležaja nalazilo se tuce majušnih figura sličnih onima koje je videla ranije u Taborijevoj kabini i na Borzovljevom banketu.
   "Dopusti mi da te upoznam sa delom svoje menažerije", reče Ričard, primetivši njenu radoznalost. "Srela si lorda i ledi Makbet, Puka i Vratila. Ovaj par su Tibalt i Merkucio iz Romea i Julije. Pored njih su Jago i Otelo, koje slede princ Hal, Falstaf i divna gospođa Žurka. Poslednji sa desne strane je moj najbliži prijatelj, Taj Bard, ili skraćeno TB."
   Dok je Nikol gledala, Ričard okrenu prekidač u blizini uzglavlja ležaja i TB siđe niz male stepenice sa police do kreveta. Dvadeset centimetara visoki robot pažljivo je obišao pregibe krevetskog pokrivača i prišao da pozdravi Nikol.
   "A kako će biti tvoje ime, lepa gospo?" reče TB.
   "Ja sam Nikol de Žardan", odgovori ona.
   "Zvuči francuski", reče robot smesta. "Ali ja ne volim francuske stvari. Bar ne Valoa." Robot kao da ju je pažljivo zagledao. "Više ličiš na dete Otela i Dezdemone."
   Nikol je bila zapanjena. "Kako si to izveo?" upita ona.
   "Objasniću ti kasnije", reče Ričard i mahnu rukom.
   "Imaš li omiljeni Šekspirov sonet?" upita robot sada. "Ako imaš, izrecituj neki stih, ili daj TB-u broj."
   "Videh gde laska..." priseti se Nikol.
   "...jutro sunca puno", dodade robot.
   
   Planinskom vrhu suverenim okom,
   I ljubi polja u zeleno runo,
   Zlatom svog lica - i sja nad potokom...
   
   Mali robot je recitovao sonet uz tečne pokrete glave i ruke i sa širokim opsegom izraza lica. Kreativnost Ričarda Vejkfilda ponovo ostavi dubok utisak na Nikol. Setila se glavna četiri stiha soneta iz svojih fakultetskih dana i stala da ih mrmlja naporedio sa TB-om:
   
   I moje sunce blistavoga sjaja
   Jednog jutra sjaše mi sred čela;
   Ali, vaj, samo jedan sat to traja,
   A sad ga oblak skriva od mog tela...
   
   Kada je robot završio strofu, Nikol, dirnuta gotovo zaboravljenim rečima, zateče sebe kako pljeska. "Zna li on sve sonete?" pitala je.
   Ričard klimnu. "Plus još mnogo, mnogo poetskijih dramskih govora. Ali to nije njegova najistaknutija sposobnost. TB je isto tako i vrlo inteligentan robot. Može da vodi razgovor bolje nego..."
   Ričard se zaustavi usred rečenice. "Izvini, Nikol. Monopolišem vreme. Rekla si da si došla da razgovaraš poslom."
   "Ali već sam iskoristila svoja dva minuta", reče ona sa iskrom u oku. "Jesi li siguran da nećeš umreti od gladi ako ti budem oduzela još pet minuta?"
   Nikol ukratko izloži rezultate svoje istrage u vezi sa neispravnošću softvera RoHira, skupa sa njenim zaključkom da algoritme za zaštitu mora da je onemogućila ručna komanda. Nagovestila je da ne ume da produži preduzetu analizu i da bi volela da joj Ričard malo pomogne. Nije raspravljala o svojim sumnjama.
   "Trebalo bi da bude mačji kašalj", reče on sa osmehom. "Samo treba da nađem mesto u memoriji gde su uskladištene komande. To bi moglo da oduzme nešto vremena, s obzirom na veličinu memorijskog prostora, ali uopšte uzev, te memorije se prave sa logičnim arhitekturama. Ipak, ne shvatam zbog čega se baviš svim tim detektivskim poslom. Zbog čega naprosto ne upitaš Janoša i ostale da li su oni ubacili komande?"
   "U tome je problem", odvratila je Nikol. "Niko se ne seća da je zadao naredbu RoHiru u bilo kom trenutku posle konačnog učitavanja i verifikacije. Kada je Janoš udario glavom tokom manevra, učinilo mi se da su mu prsti na upravljačkoj kutiji. On se ne seća, a ja nisam sigurna."
   Ričardove obrve se namrgodiše. "Malo je verovatno da se tek tako desilo da Janoš isključi zaštitu nasumičnom komandom. To bi značilo da je sveukupni dizajn glup." Razmišljao je jedan trenutak. "Ah, dobro", nastavio je, "nema potrebe za nagađanjem. Sada si mi probudila radoznalost. Baciću oko na problem čim budem mogao da napravim mali..."
   "Prekid-prekid. Prekid-prekid." Oboje začuše glas Ota Hajlmana sa komunikatora. "Molim sve da smesta dođu u naučni kontrolni centar na sastanak. Iskrsle su nove stvari. Svetla unutar Rame su se upravo vratila."
   Ričard otvori vrata i pođe za Nikol na hodnik. "Hvala ti na pomoći", reče Nikol. "To mi veoma znači."
   "Zahvaljuj mi se tek kad budem nešto učinio", reče Ričard sa osmehom. "ja sam na zlom glasu zbog obećanja... a sada, šta misliš da znače sve te igre sa svetlom?"

26. DRUGI IZLAZ
   Dejvid Braun raširio je ogromni list hartije po stolu nasred kontrolnog centra. Franćeska ga je podelila u odeljke koji su predstavljali sate i sada je bila zauzeta zapisivanjem onoga što joj je on govorio. "Prokleti softver za planiranje misije previše je neprilagodljiv da bismo ga upotrebili u ovakvoj situaciji", reče dr Braun Janošu Taboriju i Ričardu Vejkfildu. "Dobar je samo kada se redosled trenutno planiranih aktivnosti podudara sa nekom od pretpoletnih strategija."
   Janoš priđe jednom od monitora. "Možda je tebi lakši za upotrebu nego meni", nastavi dr Braun, "ali ja sam otkrio da mi je odjutros mnogo lakše da se oslonim na olovku i papir." Janoš pozva program za planiranje misije i poče da unosi neke podatke.
   "Sačekaj trenutak", umeša se Ričard Vejkfild. Janoš prestade da kuca po tastaturi i okrenu se da posluša kolegu. "Svi ćemo se naraditi ni zbog čega. Trenutno ne moramo da planiramo čitav sledeći izlaz. U svakom slučaju znamo da nam pri veći posao mora biti uspostavljanje baze. Na to će otići sledećih deset ili dvanaest časova. Ostatak planiranja izlaza može se obavljati paralelno sa time."
   "Ričard je u pravu", dodade Franćeska. "Pokušavamo da uradimo sve previše brzo. Hajde da pošaljemo svemirske kadete u Ramu da završe podizanje. Dok ne budu tu, možemo da razradimo detalje izlaza."
   "To nije praktično", odvrati dr Braun. "Diplomci sa Akademije su jedini koji znaju koliko bi trebalo da traje koja inženjerska aktivnost. Ne možemo doneti pouzdan plan bez njih."
   "Onda će jedno od nas ostati ovde sa vama", reče Janoš Tabori. Nasmešio se. "A možemo da pošaljemo Hajlmana ili O'Tula unutra, kao dodatnog radnika. To ne bi trebalo mnogo da nas uspori."
   Zajednička odluka je doneta posle pola sata. Nikol će ponovo ostati na "Njutnu", bar dok se ne dovrši infrastruktura, i predstavljaće kadete tokom planiranja misije. Admiral Hajlman će ići u Ramu sa četvoro drugih profesionalnih kosmonauta. Završiće tri preostala posla na podizanju infrastrukture: sastavljanje ostalih vozila, montiranje novih dvanaest prenosnih osmatračkih stanica na Severnoj hemisferi i konstrukciju logorišta/komunikacionog kompleksa Beta na severnoj strani Cilindričnog mora.
   Ričard Vejkfild je upravo ponavljao sve pojedinosti podzadataka sa svojom malom grupom, kada Redži Vilson, koji je bukvalno ćutao tokom čitavog jutra, iznenada skoči sa stolice. "Sve je to sranje", povika on. "Ne mogu da poverujem u sve te besmislice koje čujem."
   Ričard prekide pregled. Doktori Braun i Takagiši, koji su već počeli da raspravljaju o rasporedu pri izlazu, iznenada ućutaše. Sve oči se okrenuše prema Redžiju Vilsonu.
   "Jedan čovek je nastradao pre četiri dana", reče on, "ubio ga je, po svemu sudeći, onaj ili ono što upravlja ovim džinovskim svemirskim brodom. Ali mi smo svejedno otišli unutra da istražujemo. Zatim svetla počinju neočekivano da se pale i gase." Vilson se obazre po kabini i po ostatku posade. Oči su mu bile divlje. Čelo mu se znojilo. "I šta svi radimo? Ha? Kako odgovaramo na upozorenje koje su nam uputila stvorenja daleko naprednija od nas? Mirno sedimo i planiramo ostatak istraživanja njihove letelice. Zar niko od vas ne shvata? Oni ne žele da budemo ovde. Žele da odemo, da se vratimo na Zemlju."
   Posle Vilsonovog izliva usledila je duža, neprijatna tišina. Konačno, general O'Tul priđe Redžiju Vilsonu. "Redži", reče on tiho, "sve nas je uznemirila smrt generala Borzova. Ali niko od nas ostalih ne vidi nikakve veze..."
   "Onda ste slepi, čoveče, svi ste slepi. Ja sam bio gore u onom prokletom helikopteru kada su se svetla pogasila. Jednog trenutka je bilo blistavo kao letnju dan, a sledećeg, puf, crno kao u grobu. Bilo je to uvrnuto, shvataš, čoveče. Neko je pogasio sva svetla. U ovoj raspravi nisam ni jedan jedini put čuo nekog da se upita zašto su se svetla pogasila. Šta je s vama, ljudi? Jeste li previše pametni da biste se plašili?"
   Vilson je galamio nekoliko minuta. Stalno se vraćao istoj temi. Ramanci su planirali smrt generala Borzova, slali su upozorenje sa svetlima koja se pale i gase, biće još nesreća ako posada bude uporna sa istraživanjima.
   General O'Tul je stajao pored Redžija tokom čitave epizode. Dr Braun, Franćeska i Nikol žučno su raspravljali postrance, a onda Nikol priđe Vilsonu. "Redži", reče ona mirnim glasom, prekinuvši njegov govor, "zbog čega ti i general O'Tul ne pođete sa mnom? Možemo da nastavimo ovaj razgovor, a da ne oduzimamo vreme ostatku posade."
   Sumnjičavo ju je pogledao. "S tobom, doktorko? Zbog čega bih pošao sa tobom? Ti uopšte nisi bila tamo. Nisi videla dovoljno da bi išta znala." Vilson stade ispred Vejkfilda. "Ti si bio tamo, Ričarde", reče on. "Ti si video to mesto. Znaš kakve su inteligencija i moć bile potrebne da se napravi tako veliki svemirski brod i da se zatim lansira na put između zvezda. Hej, čoveče, mi nismo ništa za njih. Manji smo od mrava. Nemamo nikakvih izgleda."
   "Slažem se sa tobom, Redži", reče Ričard Vejkfild mirno posle trenutka oklevanja. "Bar u pogledu poređenja naših mogućnosti. Ali nemamo nikakvih dokaza da su neprijateljski raspoloženi. Ili da uopšte mare da li istražujemo njihov brod ili ne. Naprotiv, već sama činjenica da smo živi..."
   "Pogledajte", povika Irina Turgenjev iznenada. "Pogledajte monitor."
   Samotna slika zaledila se na džinovskom ekranu kontrolnog centra. Stvorenje nalik na raka ispunjavalo je čitav kadar. Imalo je nisko, pljosnato telo, otprilike dva puta duže nego šire. Težina mu je bila oslonjena na šest nogu sa po tri zglavka. Dve kandže nalik makazama pružale su se ispred tela, a čitav niz manipulatora, koji su na prvi pogled neprijatno podsećali na majušne ljudske ruke, gnezdio se u blizini jednog otvore u njegovom oklopu. Podrobniji pogled je otkrivao da su manipulatori prava gvožđarska radnja raznih mogućnosti - bila su tu klešta, sonde, turpije, čak i nešto što je podsećalo na burgiju.
   Njegove oči, ukoliko su to bile, stajale su duboko uvučene u zaštitne kapke i podignute poput periskopa iznad vrha ljuske. Same očne jabučice bile su kristalne ili pihtijaste, oštro plave boje, i bez ikakvog izraza.
   Prema ispisu sa strane slike bilo je jasno da je snimak načinjen pre svega nekoliko trenutaka sa neke od dalekometnih sondi, na mestu približno pet kilometara južno od Cilindričnog mora. Kadar, snimljen teleskopskim sočivom, pokrivao je površinu od približno šest kvadratnih metara.
   "Dakle, imamo društvo na Rami", reče Janoš Tabori. Ostali kosmonauti su zapanjeno gledali monitor.
   Čitava posada se kasnije složila da slika biota u obliku raka na džinovskom ekranu ne bi bila toliko strašna da se nije pojavila baš u tom trenutku. Iako je Redžijevo ponašanje očigledno bilo poremećeno, u onome što je govorio bilo je dovoljno razuma da podseti svakoga od njih na opasnosti ekspedicije. Nijedan član posade nije bio potpuno lišen straha. Svi su se oni, tokom nekog ličnog trenutka, suočili sa neprijatnom činjenicom da superrazvijeni Ramanci možda nisu prijateljski nastrojeni.
   Ali svi su uglavnom potiskivali svoj strah. Bio je to deo njihovog posla. Poput ranih astronauta na spejs-šatlu u Americi, koji su znali da im se vozilo svakog časa može raspasti ili eksplodirati, kosmonauti sa "Njutna" prihvatali su okolnost da im je misija skopčana sa rizicima koje nije moguće kontrolisati. Zdravo potiskivanje te činjenice uslovljavalo je da grupa izbegava da raspravlja o uznemirujućim temama, najvećim delom vremena, i da se usredsređuje na obaveznije stvari (i time lakše za kontrolisanje), kao što je redosled događaja sledećeg dana.
   Redžijev ispad i istovremeno pojavljivanje rakolikog biota na monitoru izazvali su jednu od retkih ozbiljnih rasprava grupe tokom čitavog projekta. O'Tul je rano istakao svoje stanovište. Iako su ga Ramanci fascinirali, nije ih se plašio. Bog je smatrao da treba da ga pošalje na ovu misiju i, ukoliko On tako odabere, mogao je da odluči da ova neobična pustolovina bude poslednja u O'Tulovom životu. U svakom slučaju, šta god se desi biće volja Božja.
   Ričard Vejkfild je izrazio stanovište koje je izgleda delilo još nekoliko članova posade. Za njega, čitav projekat je bio izazovno putovanje otkrića i proba lične hrabrosti. Nesigurnosti su u svakom slučaju bile prisutne, ali one su izazivale i uzbuđenja, pored opasnosti. Izuzetno uživanje u sticanju novih saznanja, skupa sa mogućom monumentalnom važnošću susreta sa vanzemaljskim artefaktom, predstavljali su više nego dovoljnu nadoknadu za rizik. Ričard ništa nije zahtevao od misije. Bio je siguran da je to vrhunac njegovog života; čak i kada ne bi doživeo kraj projekta, ipak bi vredelo. Učinio bi nešto važno tokom svog kratkog postojanja na Zemlji.
   Nikol je pažljivo slušala raspravu. Sama nije mnogo govorila, ali je otkrila da se njeno sopstveno mišljenje kristališe dok je slušala razgovor. Uživala je u praćenju reakcija drugih kosmonauta, i verbalnih i neverbalnih. Šigeru Takagiši je očigledno bio na Vejkfildovoj strani. Oštro je klimao glavom sve vreme dok je Ričard govorio o uzbuđenju zbog učestvovanja u takvom projektu. Redži Vilson, sada povučen i verovatno postiđen zbog svoje ranije tirade, nije mnogo govorio. Admiralu Hajlmanu je bilo neprijatno od početka do kraja. Čitav njegov doprinos se sveo da podseća druge na to koliko je vremena prošlo.
   Neobično, ali dr Dejvid Braun nije dodao mnogo filosofskoj raspravi. Uputio je nekoliko kratkih komentara i jednom ili dva puta se činilo da je na samoj ivici upuštanja u opširna objašnjavanja. Ali to nije učinio. Njegovo pravo verovanje u pogledu Rame nije se razotkrilo.
   Franćeska Sabatini je na početku delovala kao neka vrsta posrednika ili prenosnika, postavljala je pitanja zarad razjašnjenja i održavala ravnomerni tok razgovora. Ali pred kraj rasprave ponudila je nekoliko ličnih, iskrenih komentara. Njen filosofski pogled na misiju "Njutn" u potpunosti se razlikovao od onih koje su izrazili O'Tul i Vejkfild.
   "Mislim da čitavu stvar prikazujete previše složenom i intelektualnom", reče ona pošto je Ričard izložio dugi panegirik o radostima saznanja. "Nije mi bilo potrebno da stupim u neka duboka ispitivanja duše pre nego što sam se prijavila da budem kosmonaut na 'Njutnu'. Prišla sam toj temi na isti način kao što činim kod većine svojih važnijih odluka. Proračunala sam odnos rizik/dobit. Procenila sam da korist - uzevši u obzir sve činioce, uključujući tu slavu, prestiž, novac, čak i pustolovinu - više nego opravdava rizik. A apsolutno se ne slažem sa Ričardom u jednom pogledu. Ukoliko poginem na ovoj misiji, neću biti nimalo srećna. Za mene, većina koristi od ovog projekta je odložena; ne mogu da ih upotrebim dok se ne vratim na Zemlju."
   Franćeskini komentari pobudiše Nikolinu radoznalost. Želela je da postavi italijanskoj novinarki još neka pitanja, ali je zaključila da ovo nije ni pravo vreme ni pravo mesto za to. Po okončanju sastanka, i dalje ju je zanimalo ono što je Franćeska rekla. Da li je moguće da je život za nju zaista toliko jednostavan? upita se Nikol. Može li se sve procenjivati preko rizika i koristi? Prisetila se odsustva osećajnosti kod Franćeske kada je ispila tečnost za pobačaje. Ali šta je sa osnovnim načelima i vrednostima? Ili čak osećanjima? Kada se sastanak prekinuo, Nikol priznade sebi da joj je Franćeska i dalje u velikoj meri zagonetka.
   Nikol je pažljivo posmatrala dr Takagišija. Danas je bio mnogo pribraniji. "Doneo sam odštampanu strategiju izlazaka, dr Braune", reče on i mahnu gomilom papira debelom četiri palca, "da podsetim sve nas na njihove osnovne ciljeve koji su predstavljaju ishod više od godinu dana pažljivog planiranja misije. Mogu li da pročitam delove kratkog pregleda?"
   "Ne mislim da je potrebno da to učiniš", odvrati Dejvid Braun. "Svi smo upoznati sa..."
   "Ja nisam", prekide ga general O'Tul. "Voleo bih da to čujem. Admiral Hajlman me je zamolio da obratim pažnju i da ga ukratko obavestim o glavnim crtama."
   Dr Braun mahnu Takagišiju da nastavi. Mali japanski naučnik pozajmi stranu iz Braunovog portofolija. Iako je znao da se Dejvidu Braunu više dopadalo da pođu za rakolikim biotima tokom drugog izlaza, Takagiši je i dalje pokušavao da ubedi ostale kosmonaute da aktivnost sa vrhunskim prioritetom treba da bude odlazak do grada Njujorka.
   Redži Vilson se izvinio sat ranije i otišao u svoju kabinu da odspava. Preostalih pet članova posade na "Njutnu" proveli su najveći deo popodneva u nastojanjima, bez ikakvog uspeha, da se usaglase oko aktivnosti za drugi izlaz. Pošto su dvojica naučnika, Braun i Takagiši, imali bitno različita mišljenja o tome šta bi trebalo učiniti, jednoglasni dogovor nije bio moguć. U međuvremenu, iza njih na velikom monitoru povremeno su se pojavljivali snimci svemirskih kadeta i admirala Hajlmana na poslu u Rami. Trenutna slika je pokazivala Taborija i Turgenjevu u logorištu pored Cilindričnog mora. Upravo su završili sastavljanje drugog motornog čamca i proveravali njegove električne podsisteme.
   "...Redosled izlaza je pažljivo isplaniran", čitao je Takagiši, "da bi bio u skladu sa Smernicama misije i Dokumentom o prioritetima, MSA-NT-0014. Osnovni ciljevi prvog izlaza su uspostavljanje inženjerske infrastrukture i bar površno pretraživanje unutrašnjosti. Od naročite važnosti će biti identifikacija onih karakteristika drugog ramanskog svemirskog broda koje su na bilo koji način različite od prvog.
   Izlaz broj dva je tako planiran da dovrši kartografisanje unutrašnjosti Rame, pri čemu se pre svega valja usredsrediti na oblasti neistražene pre sedamdeset godina, kao i na različitosti u unutrašnjosti opažene tokom prvog izlaza. Susreti sa biotima izbegavaće se tokom drugog izlaza, iako će prisustvo i lociranje raznih vrsta biota biti deo postupka kartografisanja.
   Interakcija sa biotima biće odložena do trećeg izlaza. Tek posle pažljivog i dugotrajnog posmatranja biće preduzeti pokušaji da..."
   "To je dovoljno, dr Takagiši", prekide ga Dejvid Braun. "Svi smo shvatili suštinu. Na nesreću, taj sterilni dokument je pripremljen mesecima pre lansiranja. O situaciji sa kojom smo sada suočeni nije se uopšte razmišljalo. Svetla nam se pale i gase. A locirali smo i pratimo krdo od šest rakolikih biota odmah iza južnog ruba Cilindričnog mora."
   "Ne slažem se", reče japanski naučnik uz sve dužno poštovanje. "Sam si rekao da nepredviđeni redosled osvetljenja ne predstavlja fundamentalnu razliku između dva svemirska broda. Nismo suočeni sa nepoznatim Ramom. Predlažem da planiramo izlaz u saglasnosti sa prvobitnim planom misije."
   "Znači, ti daješ prednost posvećivanju čitavog ovog izlaza kartografisanju, uključujući tu ili možda čak i obuhvatajući detaljno istraživanje Njujorka?"
   "Tačno tako, generale O'Tule. Čak i ukoliko se zauzme stav da 'neobični zvuci' koje smo čuli ja i kosmonauti Vejkfild i Sabatinijeva ne predstavljaju zvaničnu 'razliku', pažljivo kartografisanje Njujorka je očevidno jedna od aktivnosti sa najvećim prioritetom. A od vitalnog je značaja da to ostvarimo tokom ovog izlaza. Temperatura Središnje nizije već je narasla do -5 stepeni. Rama nas nosi sve bliže i bliže Suncu. Svemirski brod se greje od spolja prema unutra. Predviđam da će Cilindrično more početi da se topi počev od dna za tri ili četiri dana..."
   "Nikada nisam rekao da Njujork nije legitiman cilj naših istraživanja", prekide ga ponovo Dejvid Braun, "ali od samog početka držim da bioti predstavljaju pravo naučno blago ovog putovanja. Pogledajte te neverovatne tvorevine", reče on i ispuni središnji ekran prizorom šest rakolikih biota koji su se lagano kretali jednim praznim sektorom na Južnoj hemisferi. "Možda više nikada nećemo imati priliku da uhvatimo jednog od njih. Kapsule su gotovo završile sa osmatranjem čitavog polucilindra i nijedan drugi biot nije primećen."
   Ostali članovi posade, uključujući i Takagišija, pogledaše u monitor sa napetom pažnjom. Bizarna skupina vanzemaljaca, poređanih u trouglastoj formaciji sa nešto većim primerkom na čelu, primicala se rasutoj hrpi metalne parčadi. Vodeći rak je prišao pravo do prepreke, zastao nekoliko sekundi, a zatim upotrebio klešta da raskomada elemente gomile u manje delove. Dva raka u drugom redu prenosila su metalne komade na leđa preostala tri člana grupe. Taj novi materijal je povećao veličinu malih hrpa koje su se već nalazile na vrhovima ljuski rakolikih biota u poslednjem redu.
   "Mora da su to ramanski đubretari", reče Franćeska. Svi su se nasmejali.
   "Ali možete da vidite zbog čega želim da brzo delamo", nastavi je Dejvid Braun. "Upravo u ovom trenutku kratki snimak koji ste videli ide do svih televizijskih mreža na Zemlji. Preko milijardu naših bližnjih ljudi i žena gledaće ga sa istom mešavinom straha i opčinjenosti koju ste svi upravo osetili. Zamislite kakve ćemo laboratorije moći da napravimo da bismo proučavali ova stvorenja. Zamislite šta ćemo naučiti..."
   "Zbog čega misliš da možeš da uhvatiš nekog od njih?" upita general O'Tul. "Deluju mi prilično opasno."
   "Sigurni smo da su ta stvorenja, iako izgledaju kao biološka, zapravo roboti. Otud naziv 'biot' koji je postao popularan tokom prve ekspedicije na Ramu i posle nje. Prema svim izveštajima Nortona i drugih kosmonauta sa Rame I, svaki takav biot je konstruisan da obavlja tačno određenu funkciju. Nemaju inteligenciju kakvu mi poznajemo. Trebalo bi da smo u stanju da ih nadmudrimo... i da ih ulovimo."
   Krupni plan hvataljki nalik makazama pojavi se na ekranu. "Ne znam", reče general O'Tul. "Bio bih skloniji da sledim predlog dr Takagišija i da ih poprilično dugo posmatram pre nego što pokušam da ulovim nekog."
   "Ne slažem se", reče Franćeska. "Govoreći kao novinar, nema krupnije teme od pokušaja da uhvatimo jednu od tih stvari. Svi na Zemlji će gledati. Nikada nećemo imati drugu priliku poput ove." Zastala je na trenutak. "MSA nas pritiska za neku gromoglasnu vest. Incident sa Borzovim nije baš ubedio poreske obveznike sveta da se njihov novac za istraživanje svemira pametno troši."
   "Zbog čega ne možemo da obavimo oba zadatka tokom istog izlaza?" upita general O'Tul. "Jedna grupa bi mogla da istražuje Njujork, a druga bi pošla za rakom."
   "Nikako", odvratila je Nikol. "Ukoliko je cilj izlaza hvatanje biota, onda sve naše snage treba da budu usmerene u tom pravcu. Upamtite, ograničeni smo i u ljudstvu i u vremenu."
   "Na žalost", reče Dejvid Braun, sada sa bledim osmehom, "ovu odluku ne možemo doneti kao odbor. Pošto ne možemo da se saglasimo u potpunosti, ja moram doneti odluku... Dakle, cilj sledećeg izlaza biće hvatanje rakolikog biota. Pretpostavljam da će se admiral Hajlman složiti sa mnom. Ukoliko ne, stavićemo predlog na glasanje posade."
   Sastanak se polako prekide. Dr Takagiši je želeo da iznese još jedan argument, da istakne da se većina vrsta biota koje su videli prvi istraživači Rame nije pojavila sve do topljenja Cilindričnog mora. Ali niko više nije želeo da sluša. Svi su bili umorni.
   Nikol priđe Takagišiju i neprimetno aktivira svoj biometrijski skaner. Fajl upozorenja je bio prazan. "Čisto kao suza", reče ona sa osmehom.
   Takagiši je pogleda vrlo ozbiljno. "Odluka nam je pogrešna", reče on mrgodno. "Trebalo je da pođemo u Njujork."