Majčin savet

Đun, učitelj šingona, beše poznat kao dobar poznavalac sanskrta u periodu Tokugava. Kao mlad, uobičavao je da drži predavanja svojoj braći učenicima.

Njegova majka ču za ovo i napisa mu pismo:

"Sine, ja mislim da nisi postao Budin poklonik iz želje da za druge postaneš hodajući rečnik. Nema kraja poučavanju i tumačenju, sjaju i slavi. Želela bih da prekineš sa tim predavanjima. Zatvori se u neki mali hram u udaljenom delu planine. Posveti svoje vreme meditiranju i na taj način dosegni pravu spoznaju."

Glas jedne ruke

Učitelj hrama Kenin bio je Mokurai, Tiha Grmljavina. Imao je malog štićenika po imenu Tojo kome je bilo samo dvanaest godina. Tojo je viđao starije učenike kako svako jutro posećuju učitelja u njegovoj sobi kako bi se podučili sanzenu⁷ ili ličnom vođenju, u okviru kojih su se obavljali koani⁸ da bi se zaustavila lutanja uma.

Tojo je takođe želeo da obavi sanzen.

"Sačekaj još malo", reče mu Mokurai. "Suviše si mlad."

Ali dečak je bio uporan, i učitelj na kraju pristade.

Uveče, u određeno vreme, mali tojo stade na prag Mokuraieve sobe za sanzen. Udari o gong da najavi svoje prisustvo, a u znak poštovanja pokloni se tri puta pred vratima, uđe i sede ispred učitelja u učtivoj tišini.

"Čuje se glas dve ruke kada njima pljesneš", reče Mokurai. "Ti mi pokaži glas jedne ruke."

Tojo se pokloni i otiđe u svoju sobu da razmotri ovaj problem. Sa svog prozora ču muziku gejši. "A, imam ga!", izjavi.

Sledeće veče, kada ga je učitelj zamolio da oslika glas jedne ruke, Tojo poče da svira muziku gejši.

"Ne, ne", reče Mokurai. "Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio."

Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo. "Šta može biti glas jedne ruke?" Slučajno začu neko kapanje vode. "Imam ga", pomisli Tojo.

Kada se sledeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.

"Šta je to?", zapita Mokurai. "To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo."

Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vetra. Ali zvuk je bio odbačen.

Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.

Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.

Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvucima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.

Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. "Nisam više mogao da nagomilavam", objasnio je docnije, "pa sam dosegao bezglasni glas."

Tojo je pojmio glas jedne ruke⁹.


______________________________ ________________________
7 Sanzen je razgovor "u četiri oka" između učitelja zena i učenika.

8 Koan je stručan naziv za vežbe uma koja obavljaju učenici zena pod nadzorom svojih učitelja. One imaju za cilj da prodru kroz intelektualne granice uma i dovedu do bljeska iznenadnog neposrednog saznanja, bez pojmovnog rasuđivanja.

Koan se sastoji od pitanja (problema) koje učitelj postavlja učeniku, posle čega se ovaj povlači u samoću meditiranja pokušavajući da nađe rešenje. Učenik je dužan da učitelju saopšti svoj odgovor, i ako on nije ispravan, procedura se nastavlja sve dok se do rešenja ne dođe. Uobičajeno, ova dugotrajna vežba uma dovodi do vrhunskog zahteva zena - do prosvetljenja (u japanskom jeziku svanog satori).

9 Pitanje glasa jedne ruke je jedno od tri osnovna problema u zenu koji se postavljaju učenicima, a poznata su kao "pitanja o prirodi Bude". Sva tri nose samo različita imena za jedno te isto, i sva tri na pitanje šta je to priroda Bude, odgovaraju isto - ništa.

Ešunin odlazak

Kada je zen sveštenici Ešun bilo šezdeset i nekoliko godina i vreme da napusti ovaj svet, zamolila je neke kaluđere da u dvorištu naprave gomilu od drva.

Sevši nepomično u sredinu lomače, Ešun potpali vatru po njenoj ivici.

"Sveštenice!", povika jedan kaluđer, "da li je unutra vruće?"

"Takva stvar može zanimati samo glupaka kao što si ti", odgovori Ešun.

Plamen se podiže, i ona nestade.

Tri dana više

Suibo, Hakuinov učenik, je bio dobar učitelj. U periodu letnje izdvojenosti¹⁰, dođe mu jedan učenik sa jednog južnog ostrva Japana.

Suibo mu zadade problem: "Počuj glas jedne ruke."

Učenik je ostao tri godine, ali nije uspeo da reši zadatak. Jedne noći dođe Suibou sav u suzama. "Moram da se vratim na jug postiđen i zbunjen", reče, "jer ne mogu da rešim svoj problem."

"Sačekaj nedelju dana i meditiraj bez prestanka", savetova ga Suibo. Ipak se učenik ne prosvetli. "Pokušaj još jednu nedelju", reče Suibo. Učenik posluša, ali uzalud.

"Još jednu nedelju." Ni ta nije bila od koristi. U očajanju, učenik preklinjaše da bude otpušten, ali Suibo zahtevaše meditaciju od još pet dana. Bili su bez rezultata. Onda reče: "Meditiraj još tri dana, i ako ne dostigneš prosvetljenje onda se bolje ubij."

Drugoga dana učenik je bio prosvetljen.

______________________________ ____________________
10 Učitelji zena (i ne samo učitelji) su se, s vremena na vreme, potpuno izdvajali iz sveta i provodili izvesne periode meditirajući u samoći nekog udaljenog mesta.

Razmena mišljenja za prenoćište

U slučaju da pokrene i dobije raspravu o budizmu sa onima kod kojih je, svaki lutajući sveštenik može da ostane u zen hramu. Ako je poražen, mora da ode.

U jednom hramu u severnom delu Japana živela su zajedno dva brata sveštenika. Stariji je bio učen, a mlađi priglup i bez jednog oka.

Jedan lutajući sveštenik naiđe i zamoli ih za prenoćište, propisno ih pozvavši na diskusiju o uzvišenom učenju. Stariji brat, umoran od napornog rada tog dana, reče mlađem da ga zameni. "Idi i zahtevaj razgovor u tišini", upozori ga.

Tako mladi sveštenik i stranac odoše do oltara i sedoše.

Ubrzo posle toga putnik ustade, otiđe do starijeg brata i reče mu: Tvoj brat je divan mladić. Porazio me je."

"Prepričaj mi razgovor", reče stariji brat.

"Pa", objasni putnik, "prvo sam ja podigao jedan prst, predstavljajući Budu, prosvetljenog. Onda on podiže dva prsta, označavajući Budu i njegovo učenje. Ja podigoh tri prsta, predstavljajući Budu, njegovo učenje i njegove sledbenike o harmoničnom životu. Zatim on prodrma svojom stisnutom pesnicom pred mojim licem, pokazujući da svi pomenuti potiču iz jedne suštine. Tako on pobedi, i ja nemam prava da ostanem ovde." Ovo rekavši, putnik otiđe.

"Gde je taj čovek?", zapita mlađi, dotrčavši do svog starijeg brata.

"Čuh da si dobio diskusiju."

"Ništa ja nisam dobio. Isprebijaću ga."

"Reci mi temu diskusije" zapita stariji.

"Zašto li je, čim me je ugledao, podigao jedan prst, vređajući me da imam samo jedno oko. Pošto je stranac, pomislih da treba da budem učtiv prema njemu, pa podigoh dva prsta, čestitajući mu što on ima oba oka. Onda taj neučtivi bednik podiže tri prsta, sugerišući da nas dvojica imamo samo tri oka. Ja se naljutih i pođoh da ga udarim, ali on pobeže napolje i to okonča stvar!"

Glas sreće

Posle Benkeieve smrti, jedan slepi čovek, koji je živeo u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: "Pošto sam slep, ne mogu da vidim čovekovo lice, pa moram da mu ocenjujem karakter po zvuku njegovog glasa. Obično, kada čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost zadovoljstvo, kao da je onom što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svetu.

Sudeći po onome koliko ja znam, Benkeiev glas je uvek bio iskren. Kad god je iskazivao sreću, nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo."

Otvori svoju sopstvenu riznicu

Daiđu u Kini poseti učitelja Basoa. Basa ga upita: "Šta tražiš?"

"Prosvetljenje", odgovori Daiđu.

"Imaš svoju sopstvenu riznicu. Zašto tražiš van nje?", zapita Baso.

Daiđu upita: "Gde je moja riznica?"

Baso odgovori: "To što tražiš je tvoja riznica".

Daiđu je bio prosvetljen! Posle toga uvek je požurivao svoje prijatelje: "Otvorite svoje sopstvene riznice i upotrebite to blago."

Nema vode, nema meseca

Kada je sveštenica Čijono učila zen kod Bukoa iz Engakua, nije dugo uspevala da dosegne plodove meditacije.

Jedne mesečinom osvetljene noći, nosila je vodu u jednom starom vedru vezanom bambusom. Iznenada, bambus se pokida i dno otpadne. U tom trenu se Čijono oslobodi!

U znak sećanja na ovaj momenat, napisa pesmu:

¹¹

______________________________ ___________________________
11 Zen tj. č'an učitelji za opisivanje Naglog prosvetljenja često koriste metaforu "buretu je otpalo dno". Kada se to dogodi, sva sadržina odjednom nestaje. U primeni kod doživljavanja Naglog prosvetljenja, to znači da su svi čovekovi problemi odjednom rešeni; ne u smislu nekog određenog (pozitivnog) rešenja, već u tom smislu što su problemi prestali da budu problemi.

Posetnica

Keiču, veliki učitelj zena u periodu Meiđu, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put.

Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota.

"Nemam ja posla sa takvim čovekom", reče Keiču svom pratiocu. "Reci mu da ode odavde."

Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. "Moja je greška", reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. "Zamoli ponovno svog učitelja."

"O, je li to Kitagaki?", uzviknu učitelj kada vide posetnicu. "Hoću da vidim tog čoveka."

Sve je najbolje

Kada je jednom šetao pijacom, Banzan začu razgovor između kasapina i njegove mušterije.

"Daj mi najbolji komad mesa koji imaš", reče mušterija.

"Sve je u mojoj radnji najbolje", odgovori kasapin. "Ne može se ovde naći nijedan komad mesa koji nije najbolji."

Uz ove reči Banzan se prosvetli.