Naći dijamant na blatnjavom putu


Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak². Jednom kada je bio na putu za Edo³, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar. Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.

Žena koja mu je ponudila sandale, videvši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu. Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred porodičnim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj deci. Videvši da je cela porodica utučena, Kudo upita šta je posredi.

"Moj muž je kockar i pijanica", reče mu domaćica. "Kada se dogodi da pobedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopšte kući. ne znam šta da uradim?"

"Ja ću mu pomoći", reče Kudo. "Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara."

Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: "Hej ženo, kod kuće sam. Ima li štogod za jelo?"

"Imam ja nešto za tebe" reče Kudo. "Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovde preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš."

Čovek se obradova. Odmah ispi vino i leže na pod. Kudo sede kraj njega, meditirajući.

Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče. "Ko si ti? Odakle si došao?", zapita Kuda koji je još uvek meditirao.

"Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo", odgovori učitelj zena.

Čovek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.

Kudo se nasmeši. "Sve u ovom životu je nestalno", objasni. "Život je veoma kratak. Ako nastaviš sa kockom i pijenjem, neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovaćeš svojoj porodici patnje."

Svest mu se probudi iz sna. "U pravu si", izjavi. "Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje! Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari."

"Ako želiš", složi se Kudo.

Krenuše oboje. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati. "Samo još deset kilometara", molio je Kuda. Nastaviše.

"Možeš sada da se vratiš", predloži Kudo.

"Posle sledećih petnaest kilometara", čovek odgovori.

"Vrati se sada", reče Kudo kada su prešli petnaest kilometara.

"Pratiću te do kraja svog života", izjavi čovek.

Savremeni učitelji zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenog učitelja koji je bio sledbenik Kuda. Njegovo ime je bilo Mu-nan, Čovek koji se nikada nije vratio.


______________________________ ______________________

2 Mnogi učitelji zena su upravo na ovaj način proveli ceo svoj život, ili barem jedan njegov deo.
3 Edo - današnji Tokio, politički, privredni i kulturni centar šogunata za vreme vladavine klana Tokugava. Šogunat je specifičan vid vojne uprave koji karakteriše istoriju japanske države. Šogunat podrazumeva totalnu koncentraciju vlasti u rukama vojnog diktatora - šoguna, koji je pak, uprkos tome, nominalno potčinjen caru koga priznaje i u čije ime, navodno, upravlja zemljom.

Tako dakle?

Učitelja Zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.

Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.

U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče.

Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.

Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.

Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.

Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Poslušnost

Besede učitelja Benkeia pohađali su ne samo učenici zena, već i ljudi iz svih redova i sekti. On nikada nije citirao sutre. umesto toga, izgovarao je reči pravo iz svog srca u srca svojih slušalaca.

Prisustvo mnogobrojnih slušalaca naljutilo je jednog sveštenika ničiren sekte⁴ koga su njegove pristalice napustile da bi slušale o zenu. Sebični ničiren sveštenik dođe u hram⁵ odlučivši da raspravlja sa Benkeiem.

"Hej, zen učitelju", uzviknu. "Čekaj malo. Ko god te poštuje, poslušaće ono što kažeš, ali čovek kao što sam ja te ne poštuje. Možeš li mene naterati da ti se pokorim?"

"Dođi gore do mene i pokazaću ti", reče Benkei.

Sveštenik se ponosno progura kroz gomilu do učitelja.

Benkei se nasmeši. "Pređi na moju levu stranu."

Sveštenik posluša.

"Ne", reče Benkei, "bolje ćemo razgovarati ako si na desnoj strani. Pređi ovde."

Sveštenik ponosno prekorači na desno.

"Vidiš", primeti Benkei, "ti mi se pokoravaš i ja mislim da si ti plemenita osoba. Sada sedi i slušaj."

______________________________ ______________________
4 Budistička sekta Nićiren (ili Hokke), ponikla u 13. veku iz Tendai škole Mahajana budizma, svoja učenja bazira uglavnom na sutri Mjoho - renge - kjo, u kojoj su zapisane Budine poslednje reči. Osnivač ove sekte je sveštenik Nićiren (1222-1322).
5 Reč hram možda i nije sasvim adekvatna, jer je to u Japanu veoma skromna građevina.

Ako voliš, voli javno

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.

Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

Oglašavanje

Tanzan je napisao šezdeset dopisnica poslednjeg dana svog života, i zamolio jednog učenika da ih pošalje. Zatim je preminuo.

Na kartama je pisalo:

Mjesec se ne može ukrasti

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.

Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."

Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.

Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Hošinova poslednja pesma

Učitelj zena Hošin je živeo mnogo godina u Kini. Zatim se vratio u severoistočni deo Japana gde je podučavao svoje učenike. Kada je već sasvim ostario, ispričao im je priču koju je čuo u Kini.

Priča je glasila:

Jedne godine dvadeset petog decembra Tokufu, koji je bio veoma star, reče svojim učenicima: "Iduće godine neću biti živ, pa bi vi ove godine trebalo dobro da pazite."

Đaci pomisliše da se šali, ali s obzirom da to beše plemenit učitelj, svi ga zauzvrat uveseljavaše sledećih dana odlazeće godine.

Uoči Nove godine, Tokufu zaključi: "Bili ste mi dobri. Napustiću vas sutra posle podne kada sneg bude stao."

Učenici su se smejali, misleći da opet govori besmislice, jer je noć bila vedra i bez snega. Ali u ponoć sneg poče da pada, a oni sledećeg dana ne nađoše svog učitelja. Odoše u salu za meditaciju. Tamo je bio preminuo.

Hošin, koji je ispričao ovu priču, reče svojim učenicima: "Nije neophodno da učitelj zena predvidi svoj odlazak, ali ako to zaista zaželi, on to može."

"Možeš li ti?", neko ga zapita.

"Da", odgovori Hošin. "Pokazaću vam šta mogu kroz sedam dana."

Nijedan od učenika mu ne poverova, i većina je čak zaboravila ovaj razgovor kada ih sledeći put Hošin sakupi.

"Pre sedam dana", primeti, "rekao sam da ću vas napustiti. Uobičajeno je da se napiše oproštajna pesma, ali ja nisam ni pesnik ni kaligraf. Neka neko od vas zapiše moje poslednje reči."

Njegovi sledbenici pomisliše da se šali, ali jedan od njih se spremi da piše.

"Jesi li spreman?", Hošin zapita.

"Da", odgovori ovaj.

Hošin izdiktira:



Pesmi je nedostajao jedan stih, od uobičajena četiri, pa mu učenik reče: "Učitelju, nedostaje nam jedan stih."

Hošin, uz riku lava koji pobeđuje, povika: "Kaa!" i preminu.

Buda

U Tokiju su u periodu Meiđi živela dva čuvena učitelja, ali suprotnih osobina. Prvi, Unšo, učitelj šingona ⁶ držao se Budinih pouka veoma savesno. Nikada nije pio opojna sredstva, niti je jeo posle jedanaest sati ujutru. Drugi učitelj, Tanzan, profesor filozofije na Carskom univerzitetu, nikada se nije držao pouka. Kada mu se jelo jeo je, i kada mu se u toku dana spavalo spavao je.

Jednog dana Unšo poseti Tanzana, koji je upravo pio vino, a što jedan budista ne bi trebalo ni da okusi.

"Zdravo, brate", Tanzan ga pozdravi. "Hoćeš li nešto da popiješ?"

"Nikada ne pijem!", uzviknu Unšo svečano.

"Onaj koji ne pije i nije baš čovek", reče Tanzan.

"Zar misliš da me nazoveš nečovečnim, samo zato što se ne odajem piću!", uzviknu Unšo ljutito. "Ako nisam čovek, šta sam onda?"

"Buda", odgovori Tanzan.

6 Šingon je budistička sekta koju je, po povratku iz Kine, 806. godine osnovao sveštenik Kukai (Kobo Daiši). Osnovu učenja ove sekte čine dve sutre Dainići i Kongoćo, koje čoveka upućuju na put koji vodi ka poimanju ishodišta spostvene duše i tela, što će mu omogućiti da, kako duhovno, tako i telesno čist, doživi prosvetljenje.

Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, devojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam devojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvek nosiš?"

Poređenje

Buda je izrekao ovakvo poređenje u jednoj sutri:

Putujući, jedan čovek u polju naiđe na tigra. Čovek poče da beži, a tigar za njim. Naletevši na jednu liticu, zadrža se za koren divlje puzavice i zanjiha nad ivicom. Tigar ga je njuškao odozgo. Drhteći, čovek pogleda dole, gde je, daleko ispod, drugi tigar čekao da ga pojede. Samo ga je puzavica držala.

Dva miša, jedan beli i jedan crni, počeše malo po malo da glođu puzavicu. Čovek vide pokraj sebe sočnu jagodu. Stisnuvši jednom rukom puzavicu, drugom ubra jagodu. Kako je bila slatka!