ĆUTANJEM TE VOLIM
   

Ćutanjem te volim,
Sa željom da tišinu
U dodir pretvorim,
A svaki dodir
Da probudi strast,

I da sagorim
Dok me voliš
I dok po telu se
Razliva slast,

I da ni sećanje
Ne ostane posle,
Kad ljubav prođe,
Ni reč,
Ni zvuk.

Kad ljubav prođe,
Nek ništa ne ostane
Posle nas -
Ni trag,
Ni glas.
Samo muk.

DAN I NOĆ

Ti nisi mogao voleti mene
Jer ljubav se ne nudi, ne moli,
niti prosi.
Bejasmo ko dve uklete barke
Sudbina što ih, slomljene, nosi.

I nisi mogao želeti mene
Jer ljudi žele svoj san
O sreći.
I kad se odreknu strasti i želja,
Svojih se snova neće odreći.

Ti nisi ništa znao o meni…
Jer, šta zna dan o noći
I noć o danu,
Sem da se uvek iznova sretnu,
A svako ode na svoju stranu?

OSVETA



Kad me se setiš,

Kome se svetiš:

Da l' mojoj želji da te imam

Il' mome bolu što te nemam?



A kad pomisliš da negde tamo,

Daleko od svih tvojih želja,

Postoji neko ko tobom meri

Sve svoje nesreće i sva veselja,



Sjajem tvog oka bliznu zvezda,

Širinom osmeha prostranstva sreće,

Bojom tvog glasa najdublje tajne,

Radošću tvojom – želje najveće,



Da l' se tad svetiš i svom nemiru

Što ima samo privid slobode

Time što misliš da nismo jedno

I da ću moći od tebe da odem?



A moj bi odlazak tek privid bio,

Jer on se stvarno ne događa -

Jedina stvarnost su susreti s tobom.,

Susret, ko feniks, se iz pepela rađa.



Jer ja ću biti tamo gde nisi

Nijednom stvarno zavirio,

Da me ne osetiš, jer ne znaš, tužan,

Da si me od sebe - u sebe skrio.



Kad me se setiš,

kome se svetiš:

Da l' svojoj želji da te imam

Il' svome bolu što te nemam?

PONTE VECCHIO
(ili: Ljubav u Toscani)

Pod Ponte vecchiom teče Arno...
Zar reka sobom nosi stvarno
naše i tuđe senke rumene?
Kud to odlazi naša rumen?
U šta se pretaču naše sene?
U šta se pretvara taj čudni grumen
života našeg?

Pod Ponte vecchiom Arno teče...
Čime se sećanja na tugu leče
kada u nama ozelene?
Na Trgu čuda krivi se kula,
a tuga lagano stiže i mene,
plavi polako sva moja čula,
radosti željna...

Pod Ponte vecchiom teče Arno...
Zar se tu jednom sretosmo stvarno?
Na Polju čuda još travke snene
stidljivo sriču:"Ti voglio bene",
reci što nijedno od nas ne reče
tad, kad je padalo rumeno veče,
na našu ljubav i uspomene...

Pod Ponte vecchio-m Arno teče…
Firenca, april 2005.

BAR JEDNOM

Svetovi su preveliki
da se ne bismo
bar negde sreli.


Vremena su suviše duga
da se ne bismo
bar nekad hteli.


Razlozi su suviše slabi
da se ne bismo
bar jednom voleli.

IMATI I NEMATI

Kada me jednom ne bude bilo,
a tebe zabole stare rane,


pa nema svetla iz oka moga -
iz kojeg može jutro da svane,


pa nema dodira mojih blagih -
da iz njih nežnost tada poteče,


pa nema reči iz mojih usta -
koje bi mogle da rane leče,


shvati da nežnosti druge postoje,
samo što nisu moje i tvoje,


i znaj da ljubavi još postoje,
al nikad više - moje i tvoje.

У ОСВИТ ЗОРЕ

(На пут се спремам)



У освит зоре, док спава река,

Поље и мрак каменим сном,

Поћи ћу негде, негде далеко

За меком травом и погледом.



Желећу јутра твога зору,

Ону што свиће у твојој жељи,

И жарке птице блистава пера

Да живот буде сјајнији, бељи.



Желећу да стигнем на крај света,

Тамо где крајева нема више,

Где нема таме, где светлост живи

И где на љубав све мирише.



Теби ћу рећи, и ником другом,

Куда ћу поћи кад заспи мрак,

Када засветли и јаче заблиста

Живота мога трептави зрак.



Теби ћу рећи јер ти си моја

Тама, и освит, и светлост дневна...

Ка теби идем, ма куда ишла,

Љубави, жељо вечита, древна.



(1983-2005)

PREDAJ SE


Prećuti taj ponor,

Taj požar!

Prećuti vulkan,

Tu strast!



Uguši otpor,

Uguši očaj!

Progutaj uvredu,

Povrati slast!



Nemoj voleti

I nemoj hteti!

Ne sanjaj,

Ne leti

I ne sluti!



Sve će to već sutra
Biti prah…



Predaj sve zaboravu,

Toj tihoj smrti,

I jednom zauvek,

(Dok pada mrak),

Z a ću t i



Kad već ne umeš

Da kažeš:

VOLIM!

TREBA OSTAVITI STOPE NA PESKU



Treba ostaviti stope na pesku,

Pa makar trajale samo toliko

Koliko jedan treptaj oka

Il` jedno svitanje novog dana.



Treba ostaviti stope na pesku,

Pa nek ih izbriše prva plima,

Il` prvi dašak prolećnog vetra

Il` tuđa noga što tuda prođe.



Važno je proći tom obalom

Pa makar gledali samo zalazak sunca

Što nas je grejalo i obasjavalo

Puteve kojima smo bar jednom prošli.



Kročimo hrabro, kratkoveki,

U deo večnosti gde odgovor vreba!

Ispred nas Ljubav korača smelo,

A njeni tragovi vode put neba.

PUTEVI



Put planina i put reka

I podzemlja i nebesa

Svi su puti

Dodirnuti

Samo jedan nikad nije

Samo jedan nikad neće -

Put sto vodi od tvog srca

Do predela moje sreće.



Put gradova i put sela

Zar nijednog nema mosta

Gle!… Poslednja nit sad puca

Od tvog dlana do mog tela

Od mog tela do tvog srca

Svi su puti

Prekinuti

Samo jedna staza osta

Sva prašnjava izbledela

Na kojoj sam tebe srela -

Otvoreni put ka smrti…