SLOVENSKA



Sve neki daleki

Vo vjekov vjeki

Na koje zdu.



Ne, nije slučaj,

Već sudba to je

Da oni što ljublju ih

Nisu tu.



Nit včera behu,

Nit sivodnja jesu,

Nit zavtra budut.



Slovensku dušu

Jedino tuga u stopu prati.



Pred nama samo

Otvoren put

zdjot

Verno ko smrt.

TI SI MI...



Ti si mi jutro: svićeš u meni,

sa novom zorom svakoga dana.

Kad zora svane, njen mi je dodir

Nežan ko dodir tvojih usana.



A kad u podne upeče zvezda,

I vatru prospe na sve vrhunce,

Taj zar u mom se srcu rasplamsa

I jedno shvatim: ti moje si sunce.



I već se ponoć polako bliži,

Tama se uvlači u moje pore…

Ja sklapam oči i svitanje slutim

Još jedne nove, prekrasne zore.



I ti tad sanjivo otvaraš oči,

a nisi svestan da svim svojim bicem

Čeznem da i ja jednoga dana

U tebi spavam, budim se, svićem.



I moje srce - kaleidoskop

Iznova stvara svu tu lepotu:

Ti jutro si, podne, veče i ponoć,

Jedina izvesnost u mom životu.



I ceo svet, ta šarena laža,

samo je odsjaj lepote tvoje.

Znam: ti si mi jutro, podne i veče,

Ljubavi moja, i sve moje…

20. 01. 2005.

ŽAL ZA MLADOS'

Ko mi je ukrao moju mladost?
Gde su svi gresi koji je prate,
U oku sjaj, u srcu radost,
Lascivne priče u sitne sate?

Gde se sad dela? Ko ju je skrio
Od moga vida i moga tela?
Ta` ja sam dete, devojčica,
Devojka što te je danas srela

Sred gradske buke il selske čame,
Sred polja cveća il guste tame,
Usred proleća, zanosnog, blagog,
Tebe, dečaka, mladića dragog.

Oh, već si čovek, a ja žena
Ljudi greh iskonski ponavljaju,
Dok gore u vatri svojih tela
Dok ciklus trajanja obnavljaju!

Avaj! Sve želje su duše moje
Puste su i žedne mladosti trajne!
Jedino s tobom ja sam mlada,
I s tobom samo su oči mi sjajne.

Nit' sjaj se vraca, nit reči leče,
Nit' mi u susret ide radost.
Ostaću ranjava, ostaću željna...
Ko mi je samo ukrao mladost?

January 15, 2005.

A ONDA ZACUTIŠ

A onda zaćutiš…
Šta li to slutiš
Kad ti se obrva podigne
Leva?
Koga li sneva?
Kome li stremi
Kada odjednom usna zanemi,
A pogled prica neprekidno
O slatkoj tajni osvajanja?
Koga li voli,
Koga li sanja
To drugo oko zasvodeno
Obrvom krotkom, nepomicnom,
Dok ga ja gledam i ocima ljubim
Oko nijednom drugom slicno?

To oko pita umesto usta
Koliko još ce proci dana
Dok poznaš onu koja ti peva
O želji jednoj što osta pusta…
Odgovor ne zna obrva leva,
Iako istina uvek je prosta:
Istina ono je što duša sneva.
Zaspale reci na usnama…
I ja cu, slutim,
Da zacutim…

TEBI U ČAST



Svu moju ljubav baci

U vatru svoje ravnodušnosti,

I videćeš:

Ptice neće više nikada

Tebi u čast

Osvajati nebeska prostranstva ,

I videćeš:

Ribe neće više nikada

Tebi u čast

Pevati svoju nemu pesmu,

I videćeš:

Trave se nece više nikada

Zanjihati

Tebi u čast.



Odbaci moju ljubav

I videćeš:

Nikada više nećeš postojati.

REKLA SAM



Rekla sam ti:

Vetar proslošti je opustošio

Moju dušu

I više ne znam ko sam.



Rekla sam ti:

Čovek se ne rađa samo jednom,

kao što i ne umire samo jedanput.

Život je nešto iskonsko,

Neka neprekinuta nit.



Rekla sam ti:

Čovek stvarno živi

Samo ako ume da voli

dok vetrovi dolaze i odlaze…



Rekla sam

Toliko toga

Što sam mirno mogla da prećutim.

Prećutala sam

Toliko toga

Što sam iskreno mogla da kažem,

Čak i to da te volim.

VOJSKOVOĐA



Zar ti zaista ne shvataš

Da će drugi večito

i dobrovoljno

voditi ratove za tebe,

goloruki i otvorenog srca?



A ti

Nećeš ni znati

Da si bio

Njihov privatni Aleksandar Veliki

Ili bar Napoleon,

Jer si,

vođen zaslepljujućom svetlošću svoje žudnje

da osvojiš svet,

Osuđen da budeš samo

Hanibal ante portas…

AKO



Ako me samo pogledaš,

Razbiće se u komade

Jedno stakleno zvono

Što čuva moje srce.



Komadi rasutog straha

I narušenog ponosa

Umiraće oko nas

U svom počasnom plesu.



Jer, ne umiru svi snovi

Onda kad postanu stvarnost.

U njima ima snage

Da prevaziđu sebe.

POSLE SVEGA



I posle svega – otići treba…

Al` kuda krenuti? Put koje luke?

U ime čega trajati opet

I kome pružiti dve tople ruke?



I posle svega - voleti treba…

Al kako voleti? Pesmom? Tišinom?

Prastaju se ljubavi nezaboravom

A putevi – bolom i prašinom.

UZALUD



Zalud sam krala buktinje strasti

Od največih ljubavi ovoga sveta

Da ti ih dam.

U iskricu nežnosti

Sad bi sve stalo,

Kao da nikad ne beše plam.



Izgubilo mi se duše pola…

Od želje da sačuvam ljubav najveću,

Osta tek kam.

Sad mogu ti dati

Što dati može

Čovek što uvek voli sam.