ZLATO



Pobrkala sam godine, dane,

Vekove, eone, minute, vremena,

Tražeći tačno vreme u kome

Najbolje bilo bi da budem žena.



Ulice, gradove, planine, sela,

Zemlje, nebesa, kosmos, sva mesta

Pobrkala sam, tražeći kutak

U kom bi sretanja bila nam česta.



Strasno il nežno, iskreno, lažno,

Grešno il sveto, pametno, ludo…

Pobrkala sam sve načine na koje

život bi mogao da bude čudo.



I zbrka sve je: ljudi i mesta,

Vremena, načini i želje naše.

Zbrka je život kad nismo jedno

I kad se srca ljubavi plaše.



Ostasmo sami samo nas dvoje

Na ovom svetu, izvan jata,

Tražeći mesto, vreme i način

Da pozlatimo grumenje zlata.

(25.1.2005)

POSLE TEBE



Posle tebe,

Postojaće samo neki drugačiji oblik

U kome niko neće moći da me prepozna,

Neko stvorenje čije je srce

Izobličeno od tuge

I nadanja u tvoj povratak,

Neko biće koje će se odazivati

Na moje ime,

Imati obrise moga tela,

Boju mojih očiju

I linije usana.



A tamo gde si ti

Neko će se smejati mojim osmehom,

Sličan meni,

I neko će izgovarati reči

Koje neće ličiti na moje,

Sve reči koje sam želela,

A nisam se usudila da izgovorim…

I neko će te voleti…



Hoćeš li ikada uvideti

da sam to ipak – ja?

KA ČEMU IDEM



Ne sanjaj

da ću te ljubiti

Jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj

moje usne

Sa ukusom najslađe želje

Dok sumrak pada lagano

Na tvoje zene usnule.



Ne pitaj

Da li ću poželeti

Nečiji tuđi dodir

Uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,

Jer sve na svetu

Ka čemu idem snena

I što dotaknem, tužna,

Samo je deo tebe.

SERENADA ZA M. CRNJANSKOG



Jednom, kad budeš otišao

Tamo gde sve ćeš imati

I gde imaće te svako,

Neću te kleti,

Ni želeti.



Ostaće za tobom samo

Gomila nerečenih reči

Što ljubiše ti usne,

Ali ne dodirnuše srce.



Ostaće za tobom

Neke nemirne čežnje

I prazni putevi moga tela.



Ko zna,

Možda će koračati s tobom

I jedno sećanje mutno

I tuga bela…

…zbog mene…

NIKAD I UVEK



Nedostaješ mi,

A nećes doći.

(Oblaci večito putuju istim putem

I ogledaju se u rekama.

Jablanovi uvek gledaju u visine,

Priljubljeni korenjem uz stene).



Ne vidim ti više lice,

Niti čujem tvoj glas.

Zatvaram vrata za sobom

I znam - nikad mi nećes doći.

(Oblaci će uvek tražiti

svoj odraz u vodi.

Svejedno što se planine ruše,

Jablanovi će uvek gledati u visine).

BLATO I ZVEZDE



O, znam:

Ljubav se sakriti ne da.

I trave, i vode, i zemlja

Pričaće da smo tuda prošli.

O, znam

I verujem,

A ne bih htela,

Da smo do kraja nas dvoje došli.



O, znaj

I veruj,

hteo - ne hteo,

Da blato smo, ljubavi, dosegli samo,

Jer nismo znali da bićemo celi

Tek ako sebe drugome damo.



O, znaj

I veruj:

I blato i zvezde

Strpljivo čekaju uporne, smele,

Što su se odvazili da krenu u susret

Onom što duše im najviše žele

Po cenu da utonu u živo blato

Prividne ljubavi koja ih opi,

Il` u dolinu u kojoj se zlato

Svih naših želja

U zvezde stopi.

Marcia funebre

Сву ноћ су играле под мојим прозором
прозрачне, лаке балерине...
По небу беху разастрле
своје беле мекане пелерине.

И сву ноћ су блистале, снежне и лаке,
а онда, у трену, заувек стале.
У магновењу љубљене беху
у ком су, снене, и умирале.

На жељи својој разапете,
пале су у ватру своје пути.
Тај први корак ка пламену страсти
последњи беше им корак ка смрти.

Виолета М.

Моја рука на твом рамену

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док,
тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам  да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује
на твом рамену,
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека…

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица
и газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.

Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним…

И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

26.5.2005.

Све и да…

Све и да ме никад не погледаш,
заслепљујућа светлост твојих очију
једина биће коју видим.

Радост коју у мени будиш,
све и да ти нисам драга,
једина остаће за којом чезнем.

Ђердан твог осмеха,
све и да се у парампарчад разбије,
једини је који бих баснословно платила
и којим бих овенчала све своје дане.

Амбис у  који незаустављиво тонем,
све и да могу,
једини је који не бих  никад напустила.

На крају крајева,
све и да се помирим с тим да те немам,
зар је то важно?

Кажу: имамо само оно што смо другима дали.
Ја сам теби дала – себе,
све и да ме никад не погледаш.
 

Моје чудо

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо рат  -
ти да си краљ, а ја земља :
ти да ме освајаш
стопу по стопу,
део по део,
а мене има изнова много
неосвојене.
И кад се умориш,
да своје тело предаш
мени на власт,
па да земља влада краљем.

Ако изгубиш,
да не изгубиш ме.

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо мир -
ти да си Бог, а ја небо :
ти да си дозиван, а недозван,
порицан, а непоречен,
свуда присутан.
И кад се нађосмо,
овако освајани, а неосвојени,
завођени, а незаведени,
љубљени, а недољубљени,
на овој земљи,
да се овако вољени, а недовољени
предамо једно другом.
 

Ако изгубим,
да не изгубим те.

Доста је било кривудања!

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо - љубав!
Ти да си Човек, а ја Жена.