saga o..icima-u-12 decembar 1945 godine.-UNRRA salje pakete

Otac dodje iz kancelarije, vuce mamu u stranu , nesto joj znacajno saopstava,  saznasmo da ce sve porodice dobiti pakete sa hranom iz Amerike, otac spomenu  neobicnu stranu rec UNRA. Odose on i mama tamo gde dele  pakete, kazu da je vrlo veliki red. Cekamo kod kuce nestrpljivi, da li ce u paketima biti hrane, kakve, koliko? Cujemo najzad da se penju uz stepenice, vidimo ih sa praga,  svako od njih nosi u rukama po jedan poveci zuti kartonski paket.Udjose u kucu, spustise pakete na pod.Na njima napisano latinicom velikim slovima UNRRA, vide se brojevi i  natpisi  na nerazumljivom engleskom jeziku..Jedva cekamo  da ih roditelji otvore. Nekako ne verujem da u tim zuckastim paketima moze biti nesto zaista vredno i ukusno. Roditelji uzese  noz i makaze, poce otvaranje, prvo zvucno skidose kartonske obloge, pocepase pazljivo unutrasnju finu  hartiju, iza nje se nazire providna masnjikava tanka obloga. Kako je to sve lepo spakovano. To su uradili neki vrlo ozbiljni i strucni ljudi. Tek sada pred nas zacudjene i obradovane se pojavi neobican sadrzaj paketa: videsmo konzerve, kese- saznadosmo da su  sa susenim vocem i nekim slatkisima, ispadose na sto kesice zvakace gume, neke kutije, otac otvori jednu kutiju, u njoj sir, u jednoj drugoj kutiji salama, zatim puter, otac zagleda i slaze po grupama, nadje riblje  konzerve , gotova jela  sa pasuljom, povrcem, sirom, u kesicama jaja u prahu, secer. Svako jelo siri svoj miris, juri voda na usta. Pred nama hrpa svakojakih jela i hrane. Mama i tata slozise hranu po grupama, odredise sta ce se i kada jesti.

Odusevljenju nigde kraja, pred nama je citavo bogatstvo.hrane,  mnogo vise od nasih ocekivanja.

U porodici nastade veliko olaksanje, problem povremenog nedostatka  hrane, ili gladi , je sada razresen, barem za izvesno vreme. Ocekujemo nestrpljivi da pocne gozba. Mama stavi pred nas tanjire, pred svakoga pomalo od svake djakonije. Upoznasmo vrlo neobican ukus i miris salame, mnogo drugacije od nase, prosto se topi u ustima , ribe, sardine, tunjevina, u hartiji zuti sir u povecim debljim kockama. Tata poce da cita objasnjenje o upotrebi. Narocito nas iznenadise konzerve sa zasladjenim gotovim jelima. Otac rece da se u Americi jedu pojedina jela zasecerena, takve su navike ishrane, mi samo solimo. Neobicni ukusi. Jedemo uzivajuci zasecereni pasulj, iako nismo navikli, hranljiv je, zdrav za decu. Gladni smo, jos su teska vremena posle  ratnih nestasica.. Zuti sir je vrlo ukusan. Mama poce da przi jaja u prahu, sasvim ista kao prirodna. Suseno voce je posebna poslastica, narocito mali  mirisljavi kolacici .Tata rece da su  najavili da ce biti jos Unrinih paketa. To nas jako obradova, ali se ne zna kada ce biti deoba sledecih paketa.

Ojacasmo od bolje ishrane, zivnuli smo u pravom smislu reci.

Ovo nam salju nasi ratni saveznici-pomislih.. Neki kazu salju nasi Srbi iz Amerike.Narod je vrlo zadovoljan. Neki hvale Ameriku. Ali cuh od nekih skojevaca i afezeovki da je to  imperijalisticki trik, truli Zapad zeli da zadobije simpatije gradjana. Mami se unese nervozno u lice jedna susetka koju cesto vidjam u prostorijama AFZ:"Sta oce ti truli kapitalisti Amerikanci, njihove "letece tvrdjave" su bombardovale Beograd 11 puta, Nis 14 puta, Kragujevac 6 puta, Zemun 4, Novi Sad 3 puta, nema veceg grada koji nisu zlocinci zasuli bombama, svugde rusevine, hiljade zrtava, a sada oni ispadose nasi najveci dobrotvori"


v-1 juni 1945 g-Premestaj u Krusevac

Tata dodje uzbudjen, desilo se nesto znacajno, drzi  vazno u ruci neku depesu , rece mami kratko :" Stigao je premestaj u Duvansku  stanicu Krusevac" Mama ga  gleda sa iscekivanjerm, on kao da pogadja njene misli dodade:" Na  isto mesto, sef Duvanske stanice". To je unapredjenje, Krusevac je veliki grad,  Zitkovac skoro  vece selo.  "Krusevac je tu blizu- rece tata., "tri sata voznje vozom. Selimo se odmah".

Saga o...icima-
a-Septembar 1945-.-Krusevac- Sovjetska republika Jugoslavija

Brojne velike zgrade Duvanske stanice se nalaze  kada se ide  od sela Bivolja sa leve strane na ulazu u grad, okruzene su velikim krugom koji je dobrim delom basta, u krugu ima mnogo drveca, svakojakih vocki, skoro kao rasadnik, kao neko manje poljoprivredno dobro. Iza njega sa jedne strane je put, a sa druge strane je veliko fudbalsko  igraliste "Miloje Zakic". Okolo kruga je postavljena visoka gvozdena ograda. Stanujemo u povecoj, takoreci novoj, betonskoj trospratnoj zgradi. Nas prostran i vrlo udoban stan je na drugom spratu. U prizemlju su kancelarije naseg oca,  sefa Duvanske stanice i  njegovih sluzbenika, na prvom spratu gostinske sobe i prostorije za arhivu, na trecem spratu su neke sobe natrpane svakojakim nabacanim nepotrebnim stvarima, vire polomljene nogare starih stolova i listovi starih hartija iz fijoka pokvarenog namestaja..

Uzivam da preskacem visoku zicanu ogradu, da se zavlacim u drvece i siblje. Imam obicaj da iz kruga besplatno posmatram kroz zicu fudbalske utakmice. Bas neki dan igrac Partizana Marko Valok topovskim sutem skoro sa centra pogodi mrezu krusevackog Miloja Zakica. Otac me je jednom prekorio, brao sam jabuke sa vocke u krugu koja pripada preduzecu. To je zabranjeno. Bilo me je stid. To necu vise nikada raditi.

Vrlo smo zadovoljni stanom, tata je  vrlo uspesan direktor, preduzece dobro posluje, svi  ga postuju i cene  kao strucnjaka.

Obnova i izgradnja-to su reci koje se cuju na svakom koraku, u novinama , na radiju, na ulici, u skolama, u preduzecima. Nasa zemlja postize velike rezultate u obnov i izgradnji porusene zemlje, opismenjavanju,  prosvecivanju, grade se nova preduzeca, sve vri na svakom koraku.

Roditelji me upisase u obliznju skolu u selu Bivolju, jer  je bliza nego li  krusevacka skola. Kada sam dosao prvi dan u skolu, udjoh  u razred  svi djaci stoje , svecano ozareni pevaju omiljenu  rusku pesmu crvenoarmejaca:" Poljusko polje".Onda  zapevase jos glasnije, ali setno:."Vihodila na bereg kacusa, vihodila na bereg krutoj, vihodila pesmo zavodila". Ruske pesme su vrlo lepe. Sedim u klupi sa decakom iz sela, donosi  na cas grozdje, za vreme odmora jede, ponekad mljackajuci gricka vodnjikava slatka zrnca za vreme casa..

Pocinjem vec uhodanu strategiju , pazim na casovima, dizem   ruku, radim kad dodjem kuci na domacim zadacima. To se i ovde brzo pokazuje kao vrlo uspesno. Postajem odlican, ubrzo opet najbolji  djak u razredu. Ali ima nekih manjih neprilika. Pre mene je bio najbolji djak sin lokalnog oficira OZNE. Nije se lako mirio sa mojom pojavom. Ume biti cutljiv, tajanstven, cak ponekad drzak. Jednom se sa mnom potuce.Nizi je od  mene, ali je fizicki snazniji. Jurnu  pesnicama, samo sam se branio uzmicuci se duz ucionice, koristeci se duzim rukama, tako da nisam dobio skoro ni jedan jaci udarac. Vise me nikad nije napadao.

Odrzana je velika priredba, pesme, igre, jedan skec, odredjeni su glumci. Ja nisam bio u grupi ucesnika, mada sam ocekivao da i mene ukljuce u glumce skeca..Osecam se neprijatno, kao da me izbegavaju, potcenjuju.Ali sam i dalje suvereno najbolji., uciteljica koja se preziva Stojiljkovic, sa cija dva sina cesto igram sah  ( njihov stariji brat je neki cudak, taj svaki dan trci nekoliko kilometara do Morave), ponosno cita  moje domace zadatke o  obnovi i izgradnji, o bratskoj Crvenoj Armiji, drugu Staljinu. Roditelji se ponose  sa mnom.

Majka, stariji brat. i ja prolazimo uvece ispred bioskopa "Evropa" u centru grada. Nastade neverovatno uzbudljiv dozivljaj. Vrata bioskopske sale su otvorena, vide se svetli snopovi sa projektora koji idu visoko kroz mracnu prostranu salu  pravo na veliko belo  platno, to je  predstava nekog ruskog filma, zapljusnuse nas talasi reci na ruskom, "davaj, davaj, vot","Njet", odjekuje glasna zanosna muzika, cuju se brujanje aviona i  rafali, zacuse se ovacije i  pljesci nevidljive odusevljene publike.Javi se neodoljiva zelja da udjemo u salu. Mama nas bez reci  povuce:" Drugi put".

Jedva cekam da dodjem u bioskop "Evropa". Udjoh u salu bioskopa, sesti  red  ka sredini,  sediste broj 6. Sala puna mladih, dece, djaka, svi nestrpljivi da pocne film. Ugasi se svetlo, daje se neki kratak  zurnal o radnoj akciji,  onda poce film, desava se negde u Africi, visok , vrlo snazan mlad Crnac , otresit, lepotan, bori se protiv imperijalista belaca u kolonijalnim odelima, on je snazan, brz, lukav borac, oni su spori imperijlisti ,nose na glavama nekakve sivkaste sesire., on je borac za prava crnaca, oni su bledi, ljigavi i mlitavi kolonijalisti. Jednog po jednog kapitalistu baca u jeku borbe preko glave. Decaci i devojcice aplaudiraju borcu protiv imperijalizma. Crnac pobira simpatije svih, on je tako  drag, hrabar, pobednik, imperijalisti su slabi, neka razmeksana gospoda lukavog izraza lica. A ovamo hoce da pokore i eksploatisu svet, lak su plen .Svi navijaju za crnca.

Sledeci put film ZOJA KOSMODENSKAJA, reklama na zidu bioskopa , slika mlade snazne svetlo smedje zene, uzdigla prkosno ruke u vis, ispod slike pise RODINA ZOVET ( Zove otadzbina). Zastrasujuce, velicanstveno. Ovaj plakat izaziva neko neobicno osecanje, stvara jezu, neku vrstu ekstaze. Nemci zabarikadirani u bunkeru na uzvisenju  kose crvenoarmejce mitraljeskom vatrom, borci  padaju kao snoplje, mlada crvenoarmejka Zoja Kosmodenskaja puzi sa snopom bombi oko vrata i tela, dolazi do samih usta bunkera, aktivira bombe, baca se sa bombama samoubilacki, sve leti u vazduh, bunker je razoren. Logor crvenoarmejaca  pokriven kao nekim satorom i zicom, na nebu se vide neke crne osice koje jure cik cak, to je borba sovjetskih i nemackih lovaca, prikazase nemackog pilota, izduzenog lica, uske isturene brade, cinican izraz na ruznom licu, na njega pikira muzevan ruski pilot  nadmocnog osmeha, uzvikuje prkosno pobednicki "Fric", vidi se iz neba pada zapaljen nemacki avion, ostavljajuci iza sebe dimljiv trag. Crvena armija jurisa na Nemce koji se povlace, fizicki jaci crvenoarmejac pristize  jednog anemicnog nemackog vojnika u borbi prsa u prsa bode ga bajonetom. Iza nemacke vojske u povlacenju jure poljem iza tenkova nekoliko Rusa civila sa  koferima, to su izdajnici, saradnici Nemaca, Nemci ih ostavljaju na cedilu. Padaju pokoseni rafalima. Spiker glasno komentarise :" Tako ce proci svaki izdajnik".

Ruski filmovi su nesto sto zavodi, sto opija tesko opisivim carima :ljudi, scene, akcija, muzika, predeli. ,reci, predmeti, sale, ljubav..Kroz salu se pronosi .pesma hora iz dubine dusa zena, kao da dolazi iz neba, budi nadu, optimizam, nizijama Rusije valja, grmi  nevidjena snaga, hitaju na vasar u Sorocin,  to je film SOROCINSKAJA JARMARKA. Izmedju nekih stolova, kao tezgi, kroz guzvu se probija gromada od ljudine, nacionalni junak Bogdan Hmeljnicki, ramenima odbacuje ljude, laktovima obara kola i konje , sve oko njega pada, rusi se kao kule od karata. Mama kaze za ruskog glumca u filmu KAMENI CVET:"Taj  glumac je vrlo lep".On juri kroz sumu na Uralu, sve se zaverilo protiv njega, cak i korenje drveca, sve ga saplice.Volga-Volga je putovanje turista sirokom rekom Volgom, to je stari film snimljen pre rata.Isto tako i PASTIR KOSTJA.Ali nas je zaista zadovoljio film PERVIM DELOM, PERVIM DELO SAMOLJOTI, PA DJEVUSKI, PA DJEVUSKI PA TOM. Ruski piloti su nepobedivi vitezovi nebeskih staza. Stalno dolaze novi filmovi: Sedmoro smelih U planinama Jugoslavije, Ilja Muromec....

Sve bruji o nerazrusivom vecitom bratstvu sa nepobedivim Sovjetskim savezom. Svugde ruski filmovi, pesme, radijo , novine,u skolama, preduzecima, kulturnim ustanovama, u vojsci, svugde se govori o bratskom Sovjetskom savezu.

Ovo je sovjetska republika Jugoslavija.

Razmisljam povremeno i dalje o duvanu. On je stetan, a tako velike zgrade i industirijiski pogoni,  tolika ulozena sredstva. Ogroman novac i trud da seljaci sade i gaje duvan, timovi strucnjaka ih uce kako to da cine, citava nauka, otkup, susenje, klasifikovanje duvana, secenje, obrada. To je bas  istinska industrija.koja  zaposljavala nekoliko stotina radnika. Ali ipak, duvan je stetan, opasan je po zdravlje. Zasto ljudi puse? Otac kaze da je poceo  da pusi od svoje sedme godine, pa zar neko nije imao tada da ga nauci da je to vrlo stetno? Puse deda Velizar i deda Vaso, u Uzovnici puse skoro svi muskarci, muskarac koji ne pusi je vidjen kao neka slaba zenetina.Otkud takvo samorazaranje. Zasto to neko ne spreci.. Nisam video nikad njednu zenu da pusi, sem Ciganke. Cak sam video jedno  malo Cigance sa cigaretom u ustima. Strasno mi ga je zao, zasto mu to roditelji dozvoljavaju, zakrzljace, unistava svoj mladi organizam koji tek treba da se razvija. Duvan je stetan, kao i alkohol, ali  je znacajna industrijska grana. Ali se ne moze poreci da je  ipak na stetu zdravja ljudi. Ipak, zasto to drzava cini, zasto takodje pravi rakiju i druga alkoholna pica? Da li je  vaznije zdravlje ljudi ili ekonomski  razvoj..Postoji neki samoublaicki nagon u ljudima.

Za utehu, uvidjam da pored velike Duvanske stanice u  Krusevcu postoje jos neke velike zgrade: Zeleznicka stanica, kasarna, skole, crkva, hotel,  bioskopi, neke administrativne zgrae u centru grada, biblioteka, prodavnice, divno je posmatrati nekoliko  velikih fabrika  sa velikim dimnjacima koji idu nebu, iz kojih izlazi polako veliki dim. Ipak, rade se ovde i dobre stvari.

Ljudi su povodljivi, ne razmisljaju, duvan i alkohol bi trebalo zabraniti. Steta bi nastala po privredu, ali bi umesto duvana trebalo razvijati zemljoradnju, vocarstvo, praviti sokove, marmeladu, prehranbene proizvode, preradjivati rude, graditi fabrike..Ipak mi se cini da je forsiranje razvoja duvana nesto sto je protiv zdravlja, otuda mi se javlja neki skriveni osecaj grize savesti, kao da svi mi u porodici cinimo nesto lose. ? Zasto? Kako? Zasto je otac poceo da pusi kao malo dete? Bas kada je bila austrouugarska okupacija, mozda je naucio da pusi od austrougarskih vojnika? Setih se kako mi je u Djevdejilji jedan strazar u Duvanskoj stanici tajno davao da pusim cigarete. To mi se nije svidelo, kasljao sam, hvatala me  nesvestica. Tada sam zamrznuo cigarete i odlucio da nikad u zivotu ne uzmem nijednu cigaretu u usta.


b- Januar 1946 g-Seoba u ulicu generala Miljajeva

Zbog potrebe da  se otvore nove kancelarije u zgradi Duvanske stanice u Krusevcu, odluceno je da nas stan postane kancelarijski prostor. Nama je dat drugi stan u susednoj ulici generala  Miljajeva,  koja vodi ka centru grada, sa leve strane, nesto pre Berze rada, pre jednog betonskog mostica. To je prizemna cvrsta zgrada sa povecim dvoristom pokrivenim zelenom travom, okruzena sa nekoliko visokih drveta jakih grana.Nama pripada jedna  polovina ove kuce, a u drugoj polovini zivi jedna neobicna zena sa muzom. Prvo sto pada u oci je da je neobicno plava, mada u Krusevcu ima mnogo plavih kao ona, ali ona ima i vrlo beo ten lica i koze, tu je i njen los srpski jezik. Sve to zajedno ukazuje da je ona ocigledno strankinja. Ona je posnaznije gradje, skoro podeblja, srednjeg rasta. Nju, Poljakinju, je njen muz Krusevljanin upoznao u nemackom logoru, kada su ih oslobodili  ona je sa njim dosla u Jugoslaviju..Zvali smo je "Poljkinja". Ona je vrlo razumna zena,  vrlo je odgovorna, savesna, lici na neke profesorke iz americkih filmova. Ona cesto razgovara sa mamom. Mama zapaza moju predstavu o njoj:" Ona je katolkinja, to je drugi svet, bila sam kao djak godinu dana u Muslimanskom internatu Gajretu u Sarajevu, druzila se sa ucenicama katolkinjama, njih sve uce, dobijaju drugacije vaspitanje, obrazovanje".Prvi put saznah da je mama ucila i u Sarajevu, i da je bila u muslimanskom djackom internatu.:"Kako u muslimanskom internatu"-zapitah pomalo zacudjen. Mama me gleda kao uciteljica u skoli :" Pored muslimanki bilo je i nas pravoslavki, katolkinja, imala sam muslimanki odlicnih drugarica, skoro nerazdvojna drugarica mi je bila Frida, Jevrejka.Svi smo se odlicno slagali, pazilo se na to, svaka vera je bila uvazavana".Opet razmisljam o Austrougarskoj, iako okupatorska drzava stvarala je dobre odnose medju razlicitim verama  i nacijama. Mama je bila  djak uzicke gimnazije, ucila je  francuski jezik, ima obicaj da glasno recituje na francuskom Lamartinovu pesmu Cele kula. I dan danas kao djacic pred profesorom francuskog jezika ,skruseno i poslusno deklamuje naucenu pesmicu na francuskom, "La toure aux cranes  humaines", izgovara slovo"r" kao Francuzi. Njen rukopis je vrlo karakteristican, nije levakinja, pise desnom rukom, ali ne slova nakrivljena na desnu stranu kao sto drugi pisu, nego jako ukosena u levo. Dok tata ima vrlo lep, citak i izgradjen rukopis.koji odaje stabilnog i smirenog coveka.

Sada je krusevacka gimnazija blize. Idem svaki dan  ka centru, pored Berze rada uvek mnogo sveta, valjda cekaju posao. Pao je sneg, neki se sankaju na padini ispod Berze rada, nekoliko njih jure niz padinu skijama. Sankanje je vrlo zdravo, daje snagu.  Djaci svaki cas ulaze u apoteku, kupuju higijenske gume, naduvavaju ih, onda mehurom udaraju u glavu drugove, ono pukne. Udare ponekad o glavu devojcica, one vriste. To je postala istinska zaraza.

Najbolji Borin drug je Slobodan Todorovic njegov vrsnjak, on je crnomanjast i vrlo drag, njegov otac je sudija.U jesen u krusevackom parku padaju mahunstai rokcici sa drveta, deca ih grickaju.

Rasina je mala reka, malo poveci potok, ali ima virova, negde se rasiri, leti se Krusevljani sliju na plazu.

Saga o...icima-c-1 mart 1946 g- Sjeme im se zatrlo

U skoli drzi govor krusevacki  partijski funkcioner, jos je vrlo mlad, plave kose i zelenih ociju, srednjeg rasta ali  sirokih ramena, razbesne se , kocoperi  se u koznoj bluzi :" Sa neprijateljima se moramo zestoko obracunati, sjeme im se zatrlo".Ne govori krusevacki, nego kao u rodnom kraju.

Jedan drugi, profesor latinskog mu se obrati:" Druze, moramo biti obazrivi, jer javna kazna nasih neprijatelja nam moze naskoditi, moze izazvati narod protiv nas"." Batina je iz raja izasla, narod ti je raja, marva rogata, kada drugi vide kako prolaze neposlusni, dobro ce se pripaziti"- prkosno poce  ovaj prvi raskopcavajuci vazno koznu jaknu." Ali umemo se mi obracunavati sa neprijateljima i ispod zita, da  ne zna staju im cinimo". Na bini stoji namrsten oficir , svi drhte pred njim, ovaj oficir stupi korak napred i rece kratko, ali vrlo strogo:" Mi smo od oktobra 1944 do kraja 1945 usmrtili vise od 6.000 klasnih neprijatelja.Kesera ( Keserovic-poznati cetnicki vodja Rasinskog odreda) smo ubili, masovne grobnice reakcionara se nalaze na Bagdali, Madzinom groblju, Garskom potoku, Borjaku".


d-15 maj 1946 g-Dragan Veljkovic

Kod  Suce, skolskog druga iz Bivolja sa kojim cesto igram sah, zapazih neobicnog coveka.koji povremeno dolazi kod njegovog oca. Ovaj suvonjavi covek je stalno  ozlojedjen. Vrlo sam radoznao, ne znam zasto je ljut, sta je po sredi? ..

Suca mi kaze smeskajuci se " Taj je iz sela Gari, prica svasta, kaze da su ga isterali sa posla, ne daju mu da se bilo gde zaposli, jer je se demobilisao iz vojske"." Pa sta ima tu lose"-upitah radoznalo."Pusti ga  bre, kaze da je pristupio u partizane 1941 g., zato sto su mu obecali da moze da studira za inzenjera, kad se zavrsi rat nema nista od obecanja, ljut napusti vojsku. A sad kaze ne daju mu da se zaposli ,da ga kaznjavaju sto je se demobilisao, cvrc Milojka"- cinicno ce Suca. Nista nisam razumeo.


e-1.6.1946g -Deciji restoran, kajzerice, jogurt.

U Krusevcu  je otvoren Decji restoran, samo za decu, gde se prodaju najvise kajzerice i jogurt  po osetno snizenoj ceni , i u ogranicenom broju. Hrana je  vrlo ukusna. Pioniri treba da rastu, da mogu da grade razorenu domovinu, da zidaju porusene pruge, puteve, hidrocentrale, da isusuju mocvare. Osecamo da neko vrlo mocan brine o nama deci. Ponosan sam.Treba da se oduzim ucenjem. Ali ne razumem, kako to, nema dovoljno hrane za decu, a ovamo se mnogo ulaze u duvan? Umesto da bude obratno.O cemu se ovde radi?.


f-12 juni 1946-Tata dobio priznanje- inovator

List Politika iz Beograda naseg glavnog grada, je objavo poduzi teskt o ocu sa njegovom slikom, on je inovator, pronalazac, izmislio je novu masinu za preradu duvana, koja ubrzava proces, smanjuje troskove, postize bolji kvalitet. U sredini teksta je slika poveceg postrojenja, sa nekim kajisevima, zupcanicima, cevima. Ponosni smo na naseg oca.

Saga o..icima-g-15 juni 1946-Krusevac- Kasarna

Preko puta Duvanske stance, koju neki zovu  Monopol,  je  velika kasarna. Oko nje je ogroman krug dokle dopire pogled oka , u krugu se uzdize vise velikih  zgrada belih zidova, kasarna je ogradjena zicom, na ulazu i na coskovima strazarnice se seckaju vojnici sa puskama na koje su nabijeni bajoneti. Vide se oficiri kako vazno prolaze u uniformama, zurno kao cigre ulaze i izlaze, kao mravi iz mravinjaka, salutiraju, dizu ruke celu, glasno resko odzvanjaju pozdravi. Oni  ulivaju  postovanje, osecaj sigurnost i srece, zato sto je to nasa vojska  koja je pobedila okupatora, vojska nas cuva. Sveprisutna je vidljiva strogost, oficiri ulivaju strahopostovanje,  izazivaju neku vrstu straha. To je vojska, kao i policija, milicija, to je vlast.

Vojnici igraju fudbal na jednom igralistu u krugu. Vidjam ih subotom i nedeljom u gradu, idu u bisokop, poslaticarnice, vidjam ponegde dvojicu kako idu i drze se za ruke kao devojke. Ima ih iz cele zemlje, Slovence prepoznajem jer su i vrlo plavi, kao nemacki vojnici za vreme rata..

Gde god smo se selili, uvek u blizini duvanske stanice kasarne.Tako je bilo i za vreme rata u Ljuboviji. Uvek prati vojinicka  nostalgicna , rastgenuta pesma u toplim vecerima, dok pevaju vojnici su  u mislima  kod svojih kuca- tako ja zamisljam, jedva cekaju da prodje vojni rok. U Krusevcu sada slusam uvece otpevavanje  jednolicnih, melanholicnih, ali vrlo prijatnih tonova:" Druze Tito mi ti se kunemo, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo, puta ne skrenemo".Na kraju bi beskrajno rastezuci ponavljali" puta ne skrenemo". To je ustvari bila poznata narodna intonacija, kao sto pevaju seljaci u dinarskim krajevima, ali sa nekom  novom notom  koja potseca pomalo  na ruske narodne pesme. U tihim toplim letnjim nocima to je bili vrlo  prijatna uspavanka, ponekada pomesana sa kreketanjem zaba iz neke obliznje povece bare.Celo detinjstvo obelezavaju kasarne, i tuzne melanholicne pesme  u isto vreme  izuzetno prijatne, one su za mene obelezje jedne epohe, jednog vremena.


h-18.6.1946 g, Krusevac -Oj dodo, oj dodole

Vec danima nema kise, svi kazu da je susa. Zemljoradnici su  zabrinuti za useve. Kazu da se usevi suse, povrce vene. Cujem ove zabrinute reci na krusevackoj pijaci , na trosarini na ulazu u Krusevac, pricaju u cekaonici na zeleznickoj stanici.

Iz jedne susedne ulice se zacu neka neobicna graja, nesto kao pesma. Pojavi se grupica od nekoliko devojaka, koje zivo poskakuju,  pevaju neku vrlo neobicnu pesmu :"Oj dodo ,oj , oj dodole" , gledaju u nebo i rukama  pozivaju kisu da dodje iz oblaka. Pomislih u pocetku da su to Cigani, ali mi drug iz igre zutokosi Stojiljkovic  objasni da su to dodole,  da je to arhaican, paganski obicaj prizivanja kise. Njegov stariji brat pred nama otrca  na Moravu, kao neki bokser na treningu...

Saga o..icima-i-1 juli 1946 g -Odlazak na letovanje kod dede i babe na Drinu.

Zavrsena je skolska  godina, vrlo sam zadovoljan jer sam odlican, opet najbolji djak u  razredu i u celoj skoli. Dva brata Stojiljkovica stanuju u obliznjoj ulici, posecujemo se, njihova kuca je prizemna, ali ocuvana, lepo uredjena, nalazi se tamo ka Trosarini, iza fudbalskog igralista " Miloje Zakic" Igrali smo cesto sah, bilo je nategnuto, ipak sam cesce pobedjivao. Njihov stariji brat je neobicna i tajanstvena osoba, skoro nikad ga nema kod kuce, njegova braca uvek kazu smejuci se da on trci svaki dan osam kilometara do reke Morave, i natrag. On je neki istinski sportista -zakljucujem. Cuh da sanja da bude veliki glumac.

Tata je dobio dvadeset dana godisnjeg odmora, idemo u Uzovnicu, ali se desavalo da taman kada bi dosli u Uzovnicu , njemu bi stizala depesa  iz Duvanske stanice, javljali su mu da ne mogu bez njega da razrese neki  iskrsli problem, zovu ga da odmah dodje.Trebali smo da idemo vozom preko Stalaca do Uzica, a odatle autobusom do Ljubovije, kao sto obicno idemo, saznasmo da se nesto popravlja sa prugom  kod Kraljeva. Roditelji zato odlucise da idemo na Stalac pa za Beograd, a odatle da uzmemo voz do Loznice, a od Loznice autobusom za Uzovnicu.

Skoro ceo dan  putujemo vozom, to je mozda zamorno za starije, ali ne za decu, meni je putovanje vozom uvek bilo izuzetno zabavno, voz juri, uvija se kao azdaja, lokomotiva hukce, dimi, izbacuje gar, stanem na prozor slusajuci mamin savet  da zatvorim oci da ne uleti zar koji izbacuje lokomotiva. Onda  bih seo, brojio bandere, osluskivao kako vagon u pravilnim razmacima prelazi  preko pragova. Ili uzmem nesto citam. Stariji brat je uvek nesto nesto listao, mladji drema naslonjen na ocev kaput. Narocito su lepi predeli koji brzo prolecu kroz prozor,  tako me potsete na ranija slicna proputovanja. Kako je covek mocan, izmislio voz koji juri kao zmaj, zacas stigne gde god hoces. Kako je nasa zemlja velika i lepa, nema joj kraja.

Izadjosmo pred vece iz voza pred Zeleznicku stanicu u Beogradu, vrucina , prava omorina, banusmo pravo na neku ogromnu  siroku  ulicu ispred  zeleznicke stanice kakvu nikada nisam video dosada u zivotu, tamo negde kao na horiziontu vidim neki veliki kamion kako se brzo priblizava. Zakljucih-Beograd, nasa prestonica, ogroman grad, kao u stranim filmovima.

Imamo voz za Loznicu uvece, vremena na pretek. Tetka Mira i teco Ostoja  stanuju daleko, u ulici Kralja Vladimira na Vozdovcu , nemamo vremena da odemo do njih. A nemaju ni telefon da im se javimo. Ostavismo kofere u garderobi. Tata uze od garderobera brojeve i stavi ih u gornji dzep sakoa.

Hocemo da prosetamo, idemo na neki ogroman most  preko neke velike  reke, jos podosta vece od Drine,  zelenkasto zuckasta velika matica mirno tece. Tata rece da je to Sava. Sta to vredi, Drina je mnogo lepsa. Drina se uliva  u Savu, ucili smo to u skoli, obradovah se, pa dobar deo savske vode je iz Drine, Sava je nasa reka, donosi zavicaj. Zar je moguce? Pa rodni kraj je tu, blizu. A Krusevac je daleko. Spusta  se sumrak, idemo preko mosta,  videsmo dole duboko u ponoru na ravnoj povrsini reke na ledjima pliva mlada zena, sija kao raznobojni dragulj, vrlo je lepa, preplanula, njena dugacka vitka figura je u sarenkastom kostimu, ona povremeno protegne  lepe dugacke noge, isturi  grudi koketno izvan vode. Moj otac rece da je plivacica  lepa. Majka cuti. Kako se ne plasi da pliva sredinom tako velike reke? Opet pomisao-ovo je velegrad, takve stvari su normalne u velegradu, kako je Beograd veliki  moderan grad. Jednog dana cemo doci ovde da zivimo.

Tata izvadi iz dzepa veliki sat,  rece da je vreme da se spremamo za voz za Loznicu. Uzesmo kofere iz garderobe, mama pita gde je taj voz, taj i taj kolosek. Jedan zeleznicar pokaza rukom kolosek. Uputismo se tamo, kao po naredjenju. Obuze nas neki neobican strah, kao da nas je neko zbog necega kaznio. Sedamo u kupe, namestamo kofere. Cutimo. Voz krete. Nestade tragican osecaj neke kazne od nekih nevidljivih mocnika. Kroz prozor promice ravnica, poneka kuca, projuri naselje, sa desne strane izroni iz ravnice  dugacak venac povecih brda, tata tiho rece:" To je Fruska Gora, ide od Cortanovacva sve do Vukovara u Hrvatskoj". Voz zaokrete ulevo, nestadose venci Fruske Gore, najednom tamo negde podalje se videse venci malo povecih planina. Tata rece:" To je Cer, a kada dodjemo u Loznicu videcete skoro pravu planinu Gucevo".Tata stade i nasmeja se gledajuci nas veselo:" Prave planine nastaju kada prodjemo Zvornik".

Saga o..icima-j-2 juli 1946 g-Obracun sa kulacima Kojicima

Kojici su najbogatiji domacini u Uzovnici, njihove kuce su iznad skole , pod brdom. Imaju mnogo plodne zemlje, citava brda obrasla  sumom, stale pune stoke, svugde vocnjaci, celjad samo sukti kao pcele iz kosnice, svi vredni kao mravi, tutnje konji, tandrcu kola, obadaju se volovi, velike kuce, prostrane zgrade, samo vri. Oni danas prave sok od jabuke, u dvoristu je bla postavljena  velika masina od drveta opkovana gvodzjem, cedi sagnjecene jabuke, tece bistra vodica. Mile Kojic, skolski drug, crnokos i jak, cedi sok sa starijim bratom Milanom, dade mi u casi soka da probam. Toliko je ukusan, mirise na zdravlje, popih, dobih snagu.

Pokojni Toma Kojic je jos uvek cuven u Azbukovici, iako je umro poodavno.Vazio je za najucenijegi coveka. Imao je 14 dece, bio narodni poslanik, nadaleko poznat uspesan poljoprivrednik, jednom ugostio licno Kralja Aleksandra i njegovu svitu. Pored puta u Polica groblju stoji njegov spomenik, na njemu  natpis"Toma Kojic",u kamenu spomenika uramljena vec izbledela slika nagrizena kisama i mrazevima. Okrunjen kamen spomenika i izbledeli likovi od sunca i kisa tako potsecaju na neka daleka prohujala vremena.

Dodje cika Miso Ero nasoj kuci sav zadihan:" Velo, ( tako on zove dedu Velizara), doneli Uredbu o otkupu zitarica u ekonomskoj 1946 -1947 godini, Miso Kojic reko -ako mi uzmete svinje, ne dam, odoh u zatvor". Deda ga gleda upitno, Miso Ero upiljio u dedu, plavi mu se kosa, uhvati dedu za onu  saku sto mu je osakatio dinamit :" Ne da im Velo Miso Kojic za rekviziciju nista vise, eve im ga na, uzese seno, uzese kuruz, sve sto je za klanje sve pokupili, uzese mu cetiri  ektra ni krivom  ni duznom, neka dodje OZNA nek nas vodi-ne da on" -prkosi Miso Ero

Deda samo rece:"Sto ne uzmu svojima, svoje ne dam tudje ocu, sve sto skupimo, oni za njih pokupise."


k-3 Juli 1946 g, Drina, Uzovnica-.

Drina se cuje izdaleka, nesto huci, valja se dole ispod kuce, na suncu se otsijajavaju brzaci, penusavi bukovi matice  udaraju u  podvodne kamene hridi. Vec se neki kupaju. Mama kaze da je voda jos hladna. Mi se ipak krisom okupamo, ali ne onako kao kad je prava letnja vrucina,  voda je jos nadosla, cesto mutna, cagelj ( ostrvo) daleko kao neko ostrvo u moru, dubina pocne okomito odmah cim se zagazi. A leti cagelj od obale odvaja samo mala recica, koja ponekad kad je susa presusi. Deda je jednom pricao da su se nekada sve tamo do velike Drine, preko sadasnjeg Cagelja,  prostirale Krsmanovica njive, ali posle velikog povodnja 1892 godine nastade lom, Drina izmeni tok, ote njihova polja, poplavi ih, napravi ostrvo na njima.  .

Podrinci se dive Drini, oni je vole, obozavaju, od nastanka Drine kod Scepan Polja, pa sve do usca u Savu, ona je oduvek bila istinska svetinja. Kad su u zavicaju, nisu ni svesni koliko im Drina znaci. Ali kad napuste rodni kraj, gde god da odu na nju stalno misle, uvidjaju  sta su imali,  sanjaju njene bele penovite bukove, pricinjavaju im se stenovite hridi koje uz huk ispiraju talasi i pena. Ivo Andric je veliki poznavalac Drine, u svakoj recenici njegovih knjiga se prepoznaje ogromna ljubav prema ovoj neobicnoj reci, on je njome vrlo ponosan. Citajuci Andricev roman "Na Drini cuprija", saznah da ovi gore kod Visegrada jedno stotinak kilometara uz Drinu  isto govore kao Azbukovcani , imaju iste legende, slicnog su duha, otkrih cak da postoji kod Visegrada selo Uzavnica. Dakle evo odakle potice ime rodnog sela oca, sisli niz Drinu.

Deda  danas ode u podrum sa nategom, gurnu je u  bure, poce da izvlaci rakiju, cuje se kako uvlaci zvucno tecnu mirisljavu rakiju, tako cini skoro svaki dan. On pije pomalo, retko kada je pijan, ali se i to desava ponekad. Onda se izmeni, obicno je vrlo snazan, ponosan, kada je pijan snemoca, od samouverenog coveka svesnog svoje ranije retke fizicke snage, oseti se iskopnio, alokohol ga izmori, obespomoca, deda se stidljivo smejulji, skoro ponizen, on nikad ne peva, jednom pijan zapeva jednu pesmu iz rata, o saveznicima Francuzima. Kao da to nije vise onaj nas deda, jak, siguran u sebe. Deda uziva u rakiji, voli da je mirise, usmrkava. Obicno pomalo gucne, kao da popije snagu i zivot, najednom se strese, uspravi se i ojaca, postane pun neke nove snage. "Pa deda misli da mu rakija daje snagu, a on se ustvari truje, dobija lazne signale"-povremeno razmisljam.

Najednom se zacu glasan goropadan dedin uzvik iz podruma""Guja". Deda zgrabi motku snaznim rucurdama, onako visok i  tvrd kao stena, otpoce njome da udara besno po coskovima ispod kaca, korita, ubi zmiju. Izbaci je ljutito i zapovednicki na vilama, zmija je dugacka i zelena,  presavila se mrtva i nepokretna preko vila. Deda ode pobednicki niz sokak, drzi zmiju na vilama, zavitla je mrtvuvisoko u trnje pored puta. Za svaki sluca sto dalje od kuce, mozda moze oziveti, nikad se ne zna.

Nesto kasnije neki prolaznik vice sa puta:"Velizare, to nije zmija otrovnica, ubio si belousku".

Ovde svi piju rakiju. Niko ne pije vino. Ima i opijanja, ali retko, u specijalnim prilikama, ponekad su pomalo pripiti, ali ni to nije tako cesto. Gde god dodju u posetu nude rakijom i kafom. Zene nose u suknjama kocke secera, daju na poklon kad  dodju u posetu svojti. Stare zene stalno ponavljaju:" Joj ostarilo se, snemocalo, samo da mi Bog da laku smrt".

Neka zena uzviknu na putu Desi Eri :"Znas li ti Deso da je uvacen Cica Drazo Mihajlovic". Deso Ero Mitrovic gleda u nju ljutito:" Cuti tu, to je komunisticka propaganda, ko moze uvatiti Gorskog cara". Zena stade prkosno pred njega:" Javio radijo da su ga streljali". Deso Ero jurnu zabrinuto, ode da se raspita sta se stvarno desilo.

Saga o...icima-l-4 juli 1946 g-Kum Ilija Polic

Ilija Polic je kum dede Vase i babe Save, njegova velika kuca se nalazi ispod puta na Staroj Ljuboviji, malo pre Vasine cesme, ka ulazu u Ljuboviju. Njegova cerka Vida je udata za popa Batu Blazica u Bratuncu. Kuca je velika na sprat, belih zidova, sa velikim dvoristem koje  ide tamo negde ka Drini, zamisljam kako se priblizava  vrtlozima brze zelene  reke,  na koju samo slete sa okolnih planina grlice i golubovi. Kako je se lepo tamo kupati leti? 

Kad naidjemo tuda obicno navratimo do kuma Ilije, kada vide mamu, svi ustanu razdragano je pozdravljajuci:"Vidi nase kume Zore". Onda mene pocnu da grle uzvikujuci:" Kumasine". Jedan u njihovom susedstvu me nije zvao imenom nego"Tomasine", kad god me vidi iz daljine ide mi u susret i steze saku snazno, boli me, on je vec poveci decak. Taj nadimak me raduje.Ova njegova kuca je drugacija od ljubovijskih kuca, sazidana je kao kuce u Bratuncu, penje se na verandu drvenim stepenicama koje skripe, kao u kuci deda Vase i bake Save, ili kod deda Valjka Zarica. Kum Ilija i njegovi mi izgledaju kao da su Bratuncani, a zive u Srbiji. Mamini preci po ocu i majci su vekovima bili svestenici, vole svestenike.Mama ovu porodicu stvarno ceni, kaze znacajno :" Vida, cerka kuma Ilije je udata za popa Batu".


m-5 juli, Ljubovija, Todor Obucina

Cesto cujem ime "Todor Obucina." Jeli on obucar"-upitah jednom mamu."Ne"reca mama, on nije obucar, to mu je ime.  Cesto mislim na njega, ne znam zasto, valjda zbog imena, i sto ga cesto spomjinju. Ko je on?


n-8 novembar 1946-Krusevac, Dobilii smo sestru  Nadu

Mama je kazala da ide u bolnicu, treba da se porodi. Posle  nekoliko dana je dosla kuci. Dobili smo sestru. Dali su joj ime Nadezda, od reci NADA, nada da ce doci bolja vremena. Ona je plava beba, ima zelene oci. Svi je volimo.



o-1 januar 1947 godine-Krusevac, Danilo Krstajic: Drug Staljin i veliki Sovjetski Savez nas vode u svetlu buducnost.

Kasarna u Krusevcu preko puta Duvanske stanice je ogromna. Tamo se desavaju vrlo vazne stvari. Oficiri su visoki, snazni, tako lepi, sjajni kao sunce, lice na ujku Bozu, ali izgledaju  strogo, na kosatim glavama  titovke sa kojih blejste crvene petokrake. Iako su dragi, u isto vreme izazivaju neki neodredjen strah koji ide iz dubine bica.To je vojska koja je pobednicki  ratovala cetiri godine protiv okupatora. Oslobodila nas.

Kada su topli dani vojska bi razapela satore u ogromnom dvoristu ispod korenja visokih razgranatih kupola jablanova, vojnici bi u toplim vecerima polegali po travi, ili ispred satora,  i pevali. U toplim nocima  odjeci  ovih setnih vojnickih pesama izmesani sa uspavljujucim struganjem cvrcaka bi smirivali, osecajni tonovi samo zatrepere i potsete na njihova daleka sela, na neke zaseoke, tamo negde u Bosni, Makedoniji, Sloveniji, gde ih cekaju  njihovi bliski, braca, sestre, roditelji, devojke, supruge, ili deca.

Vojska je nasa sudbina. Gde god se doselimo, svugde kasarne. Od vojske ne mozemo pobeci.

Vidjam kod gospodje Borke, koja je iz Ljubovije, nekom slucajnoscu se nasla u Krusevcu, jednog  visokog stasitog  pukovnika iz obliznje kasarne, uvek bi me pomilovao po kosi hvaleci me :" Ti si Titov pionir". Zbog toga tako dobrog pukovnika se malo oslobodih, oni strogi oficiri  iz kasarne mi sada izgledaju odobrovoljeniji.

Danas je pao veliki sneg,  tatin strazar mi napravio skije od  dve poduze daske, istesa ih, izglaca, ukuca dva kajiscica, dosao sam da se skijam po uzvisicama iznad jarka, bas tamo pored ograde kasarne. Padina je mala, ali je zabavno. Skijanje mi daje snagu, ozivim, prosto se preporodim. Mama mi kaze da se ne priblizavam suvise zicanoj ogradi kasarne, spomenu strazara. Ali odmahnu pomalo bezbrizno glavom, kao da hoce da kaze da sam ja mali, videce strazar, ne moze posumnjati u malo dete.

Odjednom me neko pozva imenom, zajapuren  u zaru skijanja se okretoh, pred mene banu tatin prijatelj pukovnk sa jos jednim nepoznatim oficirom, svi se glasno smeju. Ovaj nepoznati oficir mi odmah postade vrlo drag, nesto ima u njemu dobro, on je visok,  uniforma mu zategla na ledjima i ramenima, neodoljivo potseca  na ujku Bozu, samo sto je  svetlije kose. Sa njima su  majka i otac. Majka gleda  moje pokvasene carape i pantalone :" Idi kuci da to osusis". Ovaj nepoznati oficir mi se  osmehnu milo :" Ti si Titov  pionir, uci i radi, "UCITI I SAMO UCITI je rekao drug Lenjin, samo uci i uci,  igraj se, i nista ne brini". Nasmejah se radostan, stadoh sa skijanjem, oni odose iznenada kao sto su i dosli.

Kod kuce me otac posavetova da mogu da se skijam, ali tek kada zavrsim sve domace zadatke, da pazim da ne padnem. Rece majci za onog nepoznatog oficira da je  oficir OZNE Danilo Krstajic, da zivi u Bitolju,  dosao poslom u kasarnu u Krusevcu. "On govori ijekavski , rasteze kao u nasem kraju" -gledam radoznalo u oca. Ocu je milo da ja to prepoznajem  iako sam jos dete :" Danilo je Crnogorac sa Durmitora, to je severna Crna Gora, oni  govore isto kao i kod nas, to je isti narod". Setih se supruge blagajnika iz Krusevca, ona  je Slavonka, i oni rastezu, govore ijekavski, zapazih slicno i sa nekim Kordunasima, Banijcima, Licanima. Ali ja sada govorim skoro niski, mada se ovde u Krusevcu ne gadjaju "sos padezi".

U Decijem restoranu deca imaju pravo na jeftine kajzerice i jogurt, kazem mami da su kajzerice kao med, svaki gutljaj jogurta ojaca, prosto zivnem. Zamisljam kako cu da se sankam, skijam, jurim sa drugovima. Iz daljine ide oficir Crnogorac koga sam upoznao kada sam se skijao pored kasarne,  spazi nas sav nasmejan,  sjakte epolete, crveni se petokraka na titovci. Puca od zdravlja i snage,  mnogo je mladji od oca, otprilike vrsnjak ujke Boze. Nasmeja mi se glasno :"Evo ga skijas, mali covece, ti si Titov pionir, uci, to je tvoj doprinos" Mama rece uctivo ali radosno :" On je najbolji djak". Oficir se nasmesi  milujuci me po kosi:" Majka Rusija  i nas ucitelj Staljin nam stvaraju srecnu buducnost. Nedavno sam vidjeo u Bitolju, mojoj sreci nije bilo kraja, sta su nam sve dali bratski Sovjetski Savez i Crvena Armija, sve same topove, haubice, tenkove, municiju, mi cemo pod vodjstvom druga  Staljina i Tita da  povedemo  nas narod u svijetlu  buducnost". Majka ga  slusa pazljivo i sa uvazavanjem, ali  nista ne govori. On nastavi rastezuci :" Na vama djeci je buducnost, vi cete nastaviti ovo sto smo mi zapoceli, bices inzenjer, da pravis puteve, mostove, da isusujes mocvare, da gradis hidrocentrale. Covjek je nase najvece bogatstvo". Ushiti se, rece skoro pesnicki:"Covjek, kako to gordo zvuci".
.
Majka pokaza na stolove i stolice:" Ovi decji restorani su blagodet za decu u vreme siromastva, da rastu". On na to brze bolje odvrati vazno :" Drugarice, pa mi smo i napravili decije restorane za nasu djecu da rastu, da jacaju nas komunisticki  pokret,  neka samo uci,  nek se igra, bavi sportom, to je najvaznije". Obradovan njegovim naglaskom rekoh mu veselo da tako isto govore kod nas na Drini. Danilo se grohotom  nasmeja, ovo ga tek razveseli :" Pa  to je isti narod, sve do Loznice, Valjeva, Gornjeg Milanovca, Uzica i Cacka, cela Drina je nas svijet". Tako lici na tecu Miladina Racica.

Setih se zbog necega onoga partizana u Loznici, izadje mi pred oci njegova oficirska  uniforma, koji me je pohvalio kada sam mu dao nadjeni novcanik. Ujko Bozo je takodje oficir, nasmejan, sjajnih blistavih belih pravilnih zuba, lep, mlad, visok i snazan, sa sjajnim epoletama na ramenima. Oficiri su dobri ljudi. Ali u magnovenju razmisljajuci o naglasku setih se da ovde govore vise juznjacki. Ali  da Krusevljani ne shvate ove nase razgovore kao potcenjivanje ovdasnjeg govora?

Ovaj susret sa ovim znacajnim oficirom nase vojske je za mene vrlo znacajan, unosi nadu, to je jasan znak da sam na dobrom putu. Nastavih da ucim sa jos vecim zarom i upornoscu. Tito nas vodi u svetlu buducnost.

Saga o...icima-p-Januar 1947 god-Misa Tomic pretucen

Saznadosmo tragicnu vest da je Miso Tomic sin kuma Boska Tomica, kazao u dvoristu Osnovne skole "Sveti Sava" u Beogradu "da je Bog stvorio Tita i Staljina", Zbog toga ga skojevci pretukli, povredili mu kicmu, nepokretan.je, ostace veciti  invalid.


q-1 mart 1947 godine-Krusevac-Skola-ucenje, disciplina

Kada ucitelj ili uciteljica udju u razred svi ustanu i uctivo ih pozdrave. Na casovima vlada potpuna disciplina. Ucitelji i uciteljice su vrlo ozbiljni i priljezni. Deca pazljivo prate nastavu. Kada se zavrsi izlaganje ucitelja, djaci dizu ruku da ponove, ili uciteljica postavlja pitanja.

Moj najbolji drug je vrsnjak Bora Milanovic, njegov otac je blagajnik Duvanske stanice. Stanuje u centru grada  Ima sestru stidljivu, ali sarmantnu devojcicu,  koja kad god dodjem  pocne da se sali i prica veselo. Jos cesce sam  sa zutokosom bracom Stojiljkovic, njihova  majka je uciteljica u nasoj skoli  u Bivolju, nastavljamo u beskraj  partije saha, vazim za odlicnog sahistu, ali nije lako, i oni su vrsni sahisti..

Isao bih sa Borom Milanovicem redovno u Gradsku biblioteku, bilo je neizmerno  zadovoljstvo dobijati u biblioteci svakojake knjige, krusevacka biblioteka je ogromna, u beskraj se nizu prepuni rafovi svakojakih knjiga, ranije sam kuburio sa nedostatkom knjiga, sada ih imam na dohvatu ruke, sta god pozelim. Zbog toga sam istinski sretan. Sa svakom novom knjigom bi nastajalo neko novo nezaboravno putovanje i druzenje sa piscem. Bibliotekarke  me znaju,  osmehuju mi se.


r-14 mart 1947 -Krusevac, umro rodjak Radmilo Racic

Stiglo je pismo od tece MIladina i tetke Seke iz Uzovnice, koje  nas je sve duboko potreslo, u nasoj porodici zavlada  tuga. Otac sa suzama u ocima  cita poluglasno pismo  tece Miladina, svi potreseni i ozalosceni cutke slusamo:" Dok pisem ovo pismo ruka mi drhti, suze naviru na oci, nas jedini  neprezaljeni sin Radmilo je preminuo  6 marta, sve smo ucinili, nismo mu mogli pomoci".



s-1 april 1947 godine-Krusevac lepi grad

Kafana Evropa je u centru Krusevca, velikog modernog grada, ovo mesto okupljanja Krusevljana je velika prostorija, uzdignuta kao galija iznad ulice, kada je vidim u prolazu sa ulice uvek je polumracna, tamo kao senke promicu neki odrasli znacajni ljudi koji vode vazne razgovore.

Stariji brat dojuri zadihan, saznasmo da je njegov skolski drug uhvacen kada je pokusao da iz neke kancelarije ukrade pisacu masinu. To je  strasno. Kako se smeo? Tako nesto se ovde nikad dosada nije desilo.Upropastio je svoj zivot, i svojih roditelja. Pa oni ce svi od stida propasti u  zemlju, ne vredi im vise zivot. Bice godinama u zatvoru. Ceo Krusevac bruji, svi o tome pricaju. Jedan drugi tragican dogadjaj je potresao jos vise ceo grad. Jedan radnik se u nekoj hemijskoj  fabrici okliznuo, pao  u bazen sa kipucom hemikalijom. Izgoreo, ugusio se.

Mladji brat Milic otisao negde, nema ga ceo dan, zabrinuti roditelji ga traze na sve strane, na Rasini gde je bio sa pecarosima, po gradu, oko  Zeleznicke stanice, raspituju se kod njegovih drugova. Nigde ga nema. Svi smo zabrinuti, roditelji bledi od brige. Odjednom se Milic pojavi. Tata uze jednu tanku poduzu drvenu kutlacu, udari Milica po zadnjici, Milic zaplaka.


t-6 juli 1947 god- Uzovnica , Zetva kod Mise Kojica

Cuvene su zetve na njivama  bogatasa Mise Kojica. On je omanji, poguren, ali kipti od energije, oci vrcaju mudroscu. Zeteoci samo strizu psenicu na njivi, uzmicu brzo uzbrdo ka kraju polja, snopovi padaju, cuje se zveket srpova kada udare o  kamen. Dok zanju cuh od visokog crnomanjastog Micuna Misinog sina da je njegovom bratu Gavrilu zabranjeno da se upise na studije.Zasto? Ko mu je zabranio? Kako?.

Mama bila sa Nadom jednogodisbnjom  bebom u poseti kod sestre tetke Seke u centru sela. Zaboravila flasicu sa cuclom, ne moze da joj da mleko. Treba otici odmah i  doneti flasicu. Mrak, ne smem sam, plasim se da prodjem pored Kojica groblja. Zovnuse rodjaku Ruzu, vrsnjakinju, da mi pravi drustvo, odosmo zurno. Uzesmo flasicu i brze bolje kuci. Pade mrak,  jurimo sto brze mozemo kroz Kojica groblje, plasimo se,  iznad puta sjakti na slaboj mesecini spomenik Tomi Kojicu. Bas kad smo bili naspram njegovog spomenika,  nesto se iza spomenika pomaknu, zacu se vrlo jak zvuk,  grunu pisak. Strah daje ogromnu snagu,  potrcasmo koliko nas noge nose, sto brze i dalje od groblja, trcimo po mraku, skoro da ne gledamo pred sebe, a ne stajemo u jendek, noge ne upadaju u rupe, ne udaramo prstima nogu o kamenje, jurimo, tj vise lebdimo iznad puta, pitam se kako se ne spotaknemo,  stopala tacno gaze gde treba, pa to je intuicija. Kad smo bili naspram kuca kuma Vukica, usporismo trcanje, pocesmo da koracamo normalno. Kazemo kumu Vukicu sta je bilo, on se lukavo smeje:" Deckovi zbijaju sale". Naspram kuca kuma Nenada Vasica sretosmo njegovog sina Mileta Vasica, krupan, visok crnokos, smeje se glasno:" To su  Cigani, stali iza spomenika i dunuli u trubu da vas uplase".

Saga o...icima-u-15 juli 1947 g-Politicki razgovori

U Uzovnici se kad se okupe muskarci vode beskrajni politicki razgovori. Neko opet rece po ko zna koji put :"Koliko ljudi  izgubi uludo glavu zbog preostra jezika. Ubi ga jaka rec".

Rec vodi Svetozar Ero,  kao i obicno, on je vrsta legende u Uzovnici, vise lici na profesora nego li na seljaka:"Nema rata u Srbiji, koji srpski vojnici nisu dobili, ni mira koji politicari nece izgubiti". Deda Velizar gleda sa poverenjem u rodjaka ocekujuci potvrdu svojih reci :"Juzni Sloveni su oduvek tezili da zive zajedno, Kraljevina Jugoslavija je zato i stvorena 1918 godine!"-" Jes Velo, ali ko ce pomiriti  rogove u vreci, nisu bili dovoljno vicni da se sloze, ili jos bolje receno,  nisu bili dovoljno vicni da prevazidju zavade, medju njih su ubacili placene razbijace"-nadoveza se dedin rodjak. "Pa zar nisu velike sile pobednice I svetskog rata mislile da ce Jugoslavja biti faktor stabilnosti na Balkanu, brana Nemackoj"-deda  produbljuje svoju tezu. "Kralja Aleksandra ubise  u Marselju  hrvatski zaverenici  sto je hteo da ujedini juzne Slovene, preko milion  ko zna koliko stotina hiljada  Srba je stradalo ovoga rata. Da li je dobro praviti novu Jugoslaviju. Milioni  juznih Slovena zele da zive zajedno, ali to nekome smeta"-kaze Svetozar Ero. On se primace dedi sapcuci ": Na celu KPJ su Hrvati, Slovenci, okruzeni smo sa mnogo vise neprijatelja nego li prijatelja, Rusija je daleko, znaj Velo  Sovjetska  Rusija nije volela Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, zbog  izrazenog anti-komunizma, Francuska, Engleska  gledaju samo svoje interese, Jugoslovenstvo je grob za Srpstvo, najbolje bi bilo Jugoslavija, ali velike sile ne daju, onda bolje svakom svoja drzava , nama Srbija, da svi Srbi zajedno, tako  mogu teze da nas zavadjaju, mirna Backa ". Deda podize glas , kao da se ljuti :"Ubise kralja Aleksandra u Marselju jer je zabranio Komunisticku partiju, sprecio da nam ovde ubace iz inostranstva anti-hriste da nas iznutra uniste. A, Prvi svetski rat je potpuno razorio i opustosio Srbiju i Crnu Goru, skoro 60%  od celokupnog muskog stanovnistva izgibe, u ovome ratu su ogromne zrtve  Srba, kako smo mi uopste opstali dosada"-.".

Svetozar Ero stavi pomirljivo dedi ruku na rame:" E moj Velo, Srbi su ti vrlo zilav narod, ko zmiji kad otkines rep on izraste"."Al sve ima svoje granice"- rece sumorno i pesimisticki deda. Svetozar Ero  je pesimista :"Komunisti svojom uobrazenoscu ce samo pogorsati odnose, to ce stvoriti pogodno tle novih rusenja Jugoslavije. Oni su nas zavadjali sa drugim nacijama, sada ce medjusobno"."Jes Svetozare" slozi se deda" nas  sada ovde zavadjaju po politickoj liniji, treba paziti sta se govori, ove ovde nase skojevske i afezeovske jajare sta god cuju, odu pa prijave".


v-18 juli 1947-Bratunac-Reakcija

Dodje komsinica roditelja nase majke u Bratuncu Vuka, skuvase kafe, caskaju, onda iskrenuse dzezve, neko treba da gleda u solju, da pogadja sudbinu. Pocese da razgovaraju o nekim susedima iz Bratunca. Vuka se naze mami i poluljutito joj dosapnu : " Joj , oni su ljuta, zatrovana reakcija". Ne znam na koga je mislila, ali je to tako kazala, kao da su ti ljudi bolesni od neke vrlo opasne zarazne bolesti, od gube, i da treba bezati od njih.


w-Juli 1947 god-Baba Jelisavka bere tresnje

Kuca babe Jelisavke je opkoljena stablima krusaka, jabuka, sljiva. Kruske zvane psenicarke kada sazru su vrlo ukusne i socne. Ilinjace su malo brasnjavije. Najuskusnije su lubenicarke, imaju crvenu vodnjikastu masu, mirisu na ranu zoru.

Baba Jelisavka je jos uvek vrlo vitalna. Nedavno smo brali tresnje u  basti, najednom se uspuza uz stablo kao veverica. Brze bolje obra tresnju, pruzi punu korpu, skoci na zemlju kao da je devojka.

Baba Jelisavka prica cesto o prividjanjima i vampirima. Jednom kada je kao djevojka cuvala ovce u Uzovnickom polju, spremalo se neko veliko nevreme, ona pojuri sa ovcama kuci pod brdom, iza nje nesto samo tutnji, vice li i lomi grane, samo prasti. Baba Jelisavka se dan danas plasi da sama spava u svojoj kucici, sa njom je Savka, koja radi kod dede i babe. Pricaju kako ih nocu nesto gnjavi u krevetu : "Pokrismo se preko glava guberom, kada ono mili Bogo tutanj, tutanj, valja se po guberu po nama celu noc".

Jedno vreme je kod nas radila izbeglica iz Bosne, svi su je voleli, sto je bila vredna, dovitljiva, brza, iz miloste  je zvali "nasa Erka". Ode Erka uvece gore u Brizane da zatvori ovce u tor, odjeknu kroz ranu noc u brdu neki jauk, cu se zapomaganje. Erka dojuri drhti, kuka glasno, u mraku  stala na zmiju, ona joj se kao led obavila oko noge. Ali na srecu nije je ujela.

"Sve se okomilo na jadne izbeglice, neki usud".-uzdanu  baba Bojka.

Saga o ..icima-x-Septembar 1947 godine-Jela Micic, sestricina babe Bojke se udala za kovaca Radenka Pucarevica.

Baba Bojka je iz Culina, sela niz Drinu ka Zvorniku, iz Trifunovica. Trifunovicu su dosli u Culine iz Osata. Baba Bojka prica sva radosna kako je se Jela cerka njene sestre Vasilije, udate za Jeftu Micica u Velikoj Reci, udala za uzornog uzovnickog domacina Radenka Pucarevica. "Radenko Pucarevic je domacin, najbolji kovac, imace moja Jela srece sa njim, da se okuci, da rodi djecu"-sretna je baba Bjoka.  Ide Jela uz sokak, povisoka, svetlo kosa, baba Bojka izadje  pred nju, rasiri ruke presretna, Jela je poljubi van sebe od radosti, nas decu  pomilova, vadi iz suknje kocke secera, nudi nas. Baba Bojka voli svojtu..

Radenko  ima dva brata Dragoljuba i Rajka, i nekoliko sestara. Njegov zivot je neobican i uzbudljiv, kao u nekom istinskom romanu. Ucio je kovacki zanat u  Ljuboviji 1939 godine, onda u Fabrici naoruzanja u Valjevu, bio je mlad za rat, te je u selu od 1941 do 1944 godine obavljao svoj zanat. Partizani ga moblisase 1944 godine. Prodje kroz  uzase Sremskog fronta, vide  klanicu moblisanih golobradih  mladica iz Srbije, na koje su neobucene i nedovoljno naoruzane nasrtali organizovani Nemci, ustase i domobrani,  mobilisani mladici krenu pravo na bunkere, oni ih pokosise rafalima kao zecevu, samo padaju kao pleva.

Kao partizan je sa njegovom jedinicom  prosao Slavoniju, usao u Moslavinu prema Zagrebu sve do Popovace. Ranise ga gelerom u nogu, video je kako brigade domobrana i balista sa Kosova odmah bez provere primaju u patizane. Njegova jedinica je stigla do Dalmacije, onda Krajinom sve do Sarajeva. Iz Sarajeva, kazu, pokret za Srbiju, sve preko Romanije, Vlasenice, sidju preko Drinjace u Zvornik. Maja 1945 naredba da se gazi preko Drine, Drina velika i hladna, brza matica zanese  nekoliko konja, Boga mi i vojnika, podavise se.  (Napomena: Radenko je posle rata dobio medalje za hrabrost i vojne zasluge.).

Kad god prodjemo pored kuce Jele i Radenka uvek Jela izadje na ogradu ka putu pred nas sva sretna i nasmejana.

Deda Velizar cesto spominje Jeftu Micica iz Velike Reke. Video sam ga u par navrata. Stamen, smiren i odan, potseca me na tecu Dobru Panovica, sijaju mu mudre oci.

Milic ( mladji brat) se druzi sa vrsnjakom Milosem Pucarevicem, oni su i slicni, plavi su obojica.

Ovde su rodbinske veze guste i izukrstane. Iz culinskih Trifunovica je  majka Djordjija Savica, poznatog bogatasa sa Stare Ljubovije. Baba Vida Nikolic, supruga Mike Nikolica je sestra Djordjija Savica. Andrijana Gligoric sa stare Ljubovije je sestra babe Bojke, njena unuka Dusanka je vrsnjakinja. Druga sestra babe Bojke je udata u Planini. Baba Bojka je povezana srodstvom sa Darinkom Polic, sa zenom Mise Kojica, sa Stanojevicima u Donjoj Bukovici. Krsmanovici pak, su u srodstvu sa velikim brojem porodica. Ovde su takoreci svi rodjaci.