Saga o..icima-a.- Septembar 1944 godine ( tacan datum nepoznat)-Odlazak u Loznicu

Stariji brat treba da se upise u gimnaziju, u Ljuboviji ima samo osnovna  skola, roditelji odlucise da mama sa nas troje dece ovu skolsku godinu provede u obliznjoj povecoj varosi Loznici gde postoji gimnazija.U Loznici zive Stanojevici bliski ocevi rodjaci, njihova kuca je tamo na iskraju varosi kod Rasadnika, tata je razgovarao sa njima, javise da su nam pronasli stan, bas dobro-blizu njihove kuce.

Deda upregnu konjska kola, podjosmo u cik zore sa najneophodnijim stvarima. Jos je mrak, zora rudi, nebo iznad bosanskih brda se polako crveni. Kroz skripu tockova kola se nesto nacu dole ka Drini, riknu kao govece. "To je rikoc, drinska ptica, javlja se samo nocu, ima glas ko govece".-rece deda jos sanjivim glasom u tihom svanucu..I ne opazismo kada svanu. Iza brda ogreja toplo skoro letnje sunce, konj vuce kola  nogu pred nogu, sve putem iznad  Drine koja se plavi sa uzvisice, kao ogromna zmija palaca belim bukovima, gamize besno po sprudovima, sisti vrtlozima. Naidjose splavovi, zariju se u penu i plavu vodu, skoro nestanu, onda se pojave okupani, splavari celo vreme drze ogromna vesla, ne ispustaju ih ni jednog trena, bljeste mokri braonkasti balvani na suncu, splavari stoje uspravno u bukovima kao da nije bilo nista.

Pred nas marsira ceta golobradih partizana, govore ijekavski, ali  malo drugacije nego li u Uzovnice, cak drugacije nego u Bratuncu, jedan iz glasa zavi :" Mala moja iz Bosanske  Krupe", ne potraja dugo, promenise,  zaori se drugacija melodija, kao prava ruska pesma:" Partizan sam s- tim se dicim, to ne moze biiti svak, umrijeti za slobodu moze samo div  junak". Okolna brda su odzvanjala. Ceta marsira kao jedan, ucutase, ne pevaju, samo se cuje bat koraka, onda se  opet zaori pesma jos jace :" Po sumama i gorama nase zemje ponosne, idu cete partizana, slavu borbe pronose".

Nasa kola polako pristize jedna limuzina, naglo uspori, neki covek u uniformi partrizanskog oficira proviri iz kabine, automobil stade tacno naspram konjskih kola. Deda se uspravi u kolima na noge, povuce sebi dizgine, viknu konju resko"O,O", konj stade. Iz automobila izadje povisok crnomanjast oficir, smeje se grohotom, sija od radosti , odmah ga svi prepoznasmo, to je  brat bake Save, ujko Drago Beatovic, deda zaustavi kola, sidje na zemlju, pozdravi se kratko i uljudno sa njim. Majka uzviknu radosno "Ujko Drago".On ponudi , ucini mi se vise reda radi, da nas poveze autom do Loznice, mama se uctivo zahvali. Cim ga videh odmah ga se setih   nasmejanog   sa njegovom cetom partizana u Uzovnicu kod dede Velizara, kada je ruski avion. bombardovao Krsmanovica cagelj-ostrvo u Drini. Jos mi u usima zvone detonacije bombi i njegov reski glas.Tako znacajan covek. Partizani su dobri ljudi, oni nas brane, nasa buducnost je u dobrim rukama. Sinu mi neodoljiva zelja da ucim, da u Loznici budem najbolji djak, ujko Drago zeli novi svet, da nasa zemlja bude jaka. Deda i ovoga puta kao i obicno kada god se priblize partizani, ili bilo ko od nove vlasti, postade rezervisan, pomalo uznemiren. Zazire od komunista, to vuce korene jos iz rata, i pre njega, u Kraljevini Jugoslaviji  Sovjetski savez je bio lose vidjen..

Na putu za Loznicu, zanocismo kod mamine  rodjake u susednoj Banji Koviljaci. U Banji Koviljaci je zabrinuto iscekivanje, lebdi neka nevidljiva neizvesnost pomesana sa strahom. Ova Bratuncanka zivi su muzom cutljivim i ozbiljnim covekom, nemaju dece, on  ih ostavlja same da piju kafe i izvrcu fildzane. Celu noc tamo negde u Bosni, preko Drine, odjekuje kanonada topova, haubica,  tisinu noci pocepase reski mitraljeski rafali, odjekne sa brda poneki usamljeni puscani pucanj, kroz prozor svetleca raketa.ode visoko nebu iznad Bosne, sve se zasija kao kad neka ogromna munja osvetli ceo nebeski svod. Muz mamine rodjake sapnu  :" Biju se tamo na Majevici sa cetnicima". Jadni cetnici, gde ce sada, nemaju gde da beze, opkoljeni su , pohvatace ih sve. Biju se braca. Ne mozemo celu noc da spavamo, sve odjekuje. Zamisljam Drinu da je tu  iza kuce, sjakte penusavi brzaci na sablaznoj mesecini. Toplina me preplavi, pa Drina je tu blizu,  ovo je jos uvek rodni kraj, Drina ide stalno za nama, ona nas prati. Jos uvek smo medju svojim ljudima..

Nase  novo  prebivaliste u Loznici  je dvorisna omanja kuca- prizemljusa, belih zidova, ali ima sve sto treba; vlasnica je vec postarija proseda udovica, ima dva sina, oba neozenjena, jedan je mladic od oko dvadesetak godina,  javlja se u prolazu uctivo. Stariji , nesto mladji od nase majke, snazan smedj muskarac, prolazi pored nas pomalo nadmeno, potseca na nekog siledziju  sa ulice. Ali  nas ne uznemirava.

Zagubismo magnet,  jednog dana se naoblaci, nastade uzbuna, mora se naci magnet, jer kazu da privlaci grom. Magneta nigde nema. Strah ipak prodje.Nije bilo grmljavine.Nabavili smo zecice, gajimo ih u kafezu u dvoristu. Rodjaci Stanojevici imaju dve cerke i sina Duska vrsnjaka, sa njima smo cesto zajedno.Rasadnik je veliki, ima mnogo drveca, sadnica, aleje bljeste u  jarkim bojama, prosto mame prolaznike da odahnu na novim drvenim klupama,  sve sija u  raznobojnom bujnom zasadu.

Loznica je posle Lubovije  veliki grad. Skola je na brdu, u centru , kod Crkve,  velika lepa zgrada, prostrane ucionice, red, disciplina. Pazim na casovima, ucim, zelim da budem odlican i  najbolji kao dosada,  vidim da to ovde ide mnogo teze.Donekle je tako bilo i posle Uzovnice,  dolaskom u Ljuboviju. Lakse je biti odlican u selu, ili maloj varosici, Loznica je poveca varos, ovde je  veca konkurencije, stroziji kriterijumi, ne znaju me, treba da se nametnem..Nema kao u Ljuboviji da me pohvali uciteljica ili ucitelj kad dignem ruku i govorim, umesto toga neka vrsta nezainteresovane hladnoce.Ucini mi se ponekad da je to neka odbojnost, sto me zaboli, iako znam da nema opravdanog razloga za moju bojazan, sto bi uciteljica imala nesto protiv mene? A kad neko drugi digne ruku  i  kaze, onda ga uciteljica  glasno hvali, radosno mu govori, oci joj sinu. Borim se protiv bolnog osecaja zapostavljenosti,  sa time se ne mirim, to me ne obeshrabruje, naprotiv, postajem jos borbenji i uporniji..Shvatam da me ovde ne poznaju, moram se nametnuti .Pazim na casovima, belezim, ucim kod kuce, dizem ruku, iz dana u dan nekako krece  koliko-toliko nabolje, ali priznajem sebi da je napredak vrlo spor.Moram se potruditi jos vise..

( Napomena: Kada je dosao kraj godine, odlicnim djacima daju knjige priznanje za rezultate u ucenju, ali samo onima ciji imucniji roditelji su za svoj novac kupili knjige za  skolu. Znaci knjige samo deci imucniih roditelja. Boli ta mala nepravda, neravnopravnost.).

Loznica ima veliku pijacu, petkom se slegnu seljaci iz okolnog Jadra, sidju brdjani iz Radjevine sa kajmakom, sirom, jajima, vocem, povrcem, slaninom, suvim mesom.

Bioskop se nalazi u centru Loznice, u velikoj povisokoj ali okrugloj zgradi belih zidova. Skola organizuje bioskopske predstave za djake, na ulazu stoji teco Milonja Kicovic, on je ucitelj, ozenjen je sestrom muza tetke Seke Miladina Racica svestenika iz Uzovnice.Bio je jedno vreme ucitelj u Uzovnici, pre toga u Bratuncu. .I on je takodje Crnogorac, iz Vasojevica, smeje mi se obradovan sto me vidi. Potapsa me po ramenu :" Nemoj sedati na pocetku reda, da ne smetas onima koji ulaze, sedi u sredinu". Tu su i njegova dva sina Dragan i Bozo, cerka Seka nije dosla. Daju se francuski i engleski filmovi, nema ruskih. A ocekivao sam ruske filmove, cuh da su ruski filmovi dinamicniji, puni akcije, predivnih pesama, filmovi iz zapadnih zemalja su nekako poslovni, suvoparni..

Cika Milonja je prilikom jedne posete objasnio zasto se selo Postenje izgovara na tri nacina:" Dolazi od dve reci -pod- i -stenje, znaci  naselje ispod stenja. Tog imena ima sirom Srbije, i van nje. Neki kazu ekavski-Postenje- drugi kazu-Postijenje-to je ijekavski, a opet neki kazu-Postinje-to je ikavski, u Podrinju ima naseljenika iz Dalmacije, rudara". .Setih se da u Uzovnici neki kazu"rijeka", ili pak"rika".,ili"reka"..Cika Milonja mi je jednom objasnio da je pola Uzovnice crnokoso, a pola plavo-ko Svabe, Sloveni se mesali sa drugima.

Obozavam crkve, krst na vrhu, skoro uvek crkva brdu. Setno daleko zvono tako potseca na mir i spokojstvo, na rodni kraj. Crkve su toplina koja raduje, idu nebu, sa belim zidovima, ogradom, prostranim dvoristima sa klupama,  vide se iz daljine , prvo se pojave kupola i krst, onda odjekne setni daleki ton zvona. Medju svojima smo.Koliko je ovde bilo vasara, kola, veselja i tuga. Kad dodjem crkvi pogledom pomilujem ogradu. Kada vidim svestenika to zraci  radost, ocinsku toplinu. Preci  majke su vekovima bili svestenici, otuda ljubav prema crkvama..Prekrstim se, roditelji su pobozni, ucili su nas decu da se molimo Bogu, da postujemo druge, da ne lazemo, da ne krademo, da nikome ne cinimo zlo.

Loznica je blizu rodnog kraja, rastezu kad govore, ima ijekavice, kazu kao i u Ljuboviji Jovo, ne Jova.,ali ih ima koji kazu  Jova, to su Macvani. Loznica je  ipak nesto malo drugacija. Prvo, to je poveca varos, posle Ljubovije izgleda kao neki veliki grad  iz filmova i knjiga. Velike zgrade, siroke ulice, rasirila se po dolini, ispela se ulicima na okolna brdasca, ulice prosto nacickane prodavnicama, knjizarama, otkud ovoliki automobili. Kroz grad ide blatnjava recica Stira. Malo dalje je nesto veca reka  Jadar koja dolazi iz planina, ide  Drini, ali je ovde  zapala u nekakav blatnjavi mulj, korito joj useceno u plodnu zemlju, njen tok je spor, prosto mili,  prava ravnicarsak reka; ne volim takve reke, volim brze bistre planinske vode sa ribicama koje suknu iz vira kao strelice. U Jadru ribe nagojene, mirne, sporo se krecu, kao u  akvarijumu.. Okolo prema Macvi je bericetna  ravnica, plodno, bogato, velike kuce, velike pomocne poljoprivredne zgrade, ogromna dvorista, velike obradjene njive, samo protandrcu konjska kola velika kao galije .Neki drugaciji ljudi , nisu  kao oni u Azbukovici, nego su ,barem mi se tako cini, hladniji, zatvoreniji. U Azbukovici je sve sto je covek stvorio nekako manje, ali su velika brda, planine, brze bistre recice, siroka brza valovita Drina, proziran ostar vazduh, ljudi srdacniji, iskreniji.Ali i ovde kao i u Azbukovici svugde vrednoca, svi rade od ranog jutra do mrkle noci.

Otac moga druga  je bogat zemljoradnik , cuvaju ovce i svinje tamo ka Lesnici, pored Drine, Drina je svugde Drina,  iako je ovde ravnica, brza je,  valovita, ama to su iste one strelovite ribice sto sevnu iz dubine, isti penusavi valovi, mada su  predeli  oko nje drugaciji,  velike guste, tamne sume u ravnici pored Drine. Negde sam video slike, citao o Sremu, Macva me tako posteca na Srem. Macva je ravna, bogata, kao Srem, a nije ni ravni Srem daleko. Cuo sam da su Loznicani poreklom podrinci, radjevci , azbukovacni, slicno poreklo je i  macvana.

Tugujem za planinama, za mene kuca sa cijeg praga se ne vidi vrlet ili obrisi surih vrhova, i nije kuca. .Sa jedne strane nase kuce rastuzuje beskrajna ravnica, ali sa druge neizmerna radost,  vide se blizu  oveci strmeni planine Gucevo, jos vise mame plavicasti obronci Majevice u Bosni., tamo preko Drine. Kad cujem rastegnutu radjevsku, azbukovacku ijekavicu, to me beskrajno obraduje.Ipak su ovi ovde nasi, nisu ovo tudjinci..Ali ne mogu da odagnam pomisao da je Macva  ipak drugacija, ovde se oseca je jak uticaj velikog grada Sapca i Srema.

Sretoh neke Macvane, kazu da su od Ljubovije, odselili se Macvi, pobegli od vrleti, penjanja po strminama, dosli u milinu, ravnicu. Postali bogati. Onda bezali od planine, sada ne mogu bez nje, kazu  da stalno ceznu, vracaju se da vide, sanjaju da se vrate, da se nagledaju stenjaka i sneznih vrhova, Drine sa visine, da se vrate medju urvine, vukove, orlove, u snegove, kise, magle. Da se nadisu vazduha, i da zimi uzivaju u pucketanju drveta u furuni, da dozive bozicnje cesnice, da cuju polozajnika kako po mraku zalupa na vrata, da vide decu u prostrtoj  slami ispod stolova, da opet odu na sijela i prela, stalno zamisljaju olistale sume pod stenjakom. Jedan sused spominje selo Veliku Reku na Drini ka Ljuboviji, kaze, njegovi stari pricali, kad su silazili  iz planine, najednom puce pogled na  neku veliku reku  kakvu nikad ranije nisu videli, navikli na potoke, recice, a ono velika Drina, i tako dadose selu ime Velika Reka, neki kazu Velika Rijeka. Jedni su iz Amajica.Kazu da ime njihovog sela dolazi od turskih reci:AMA, sto je uslo sa istim zacenjem i u nas jezik, i ICH..Ich na turskom znaci NISTA.Objasnise, dosli Turci u selo, traze plena, pretresli sve vajate, ambare,  nisu nista nasli, odlazeci razjareni na razigranim alatima podvikuju besno na izlazu iz sela AMA ICH. Nasi to posrbili-AMAJIC.

Saga o...icima-b- Petnaesti septembar 1944  g-Poseta  Valjevu

Idemo u posetu  rodjacima u Valjevo, jos vecem gradu od Loznice. Autobus se trese dzombastim putem oko sedamdeset  kilometara, kroz prozor autobusa promicu vec poveca brda, naidje poneka jaruga, samo promaknu veliki pravougaonici belih skola, sve su skole iste, takva je i skola u Uzovnici. Iza brda se pomole vitki zvonici  crkava, brojim krajputase, pokusavam da sto pre procitam dok ne prolete sta na njima pise, zabele se stada ovaca, cobanice drze preslice, cobani duvaju u dvojnice.Ono sto najvise razgaljuje je sto potseca na rodni kraj, pa to je isto. Udje poneki seljak  sa sajkacom, seljanka  sa maramom,  govore ama bas isto kao u Azbukovici.

"Ovde se susrecu  Jadar, Podgorina, Radjevina i Azbukovica, PosavoTamnava"-okrete se uctivo mami sa sedista ispred nas  jedan koscat covek u urednom gradskom odelu. "Jos vise , nekako vise potsvesno osecam vibriranja Srbije i Bosne, ovde ima cak titraja Crne Gore, Hercegovine, Krajine,  Hrvatske, preko Macve u ovaj kraj se preliva Srem."-dodade ovaj nepoznati covek koji se predstavi da je Crnogorac ucitelj u susednom selu. Mama ga slusa bez reci ozbiljno i uctivo.U razgovor se otresitim glasom umesa jedan pogrbljen izradjen covek sa sajkacom na glavi  izmascenom znojem:" Ama moji sisli ozgo od Ljubovije niz Drinu, moj predak Miros, u stijenama iznad rijeke Trijesnjice nadje u pecini cele i sace, uspne se, izvadi sedam kablova cista  lijepa meda, kad je uzimo osmi , poco se puzati uz uze, primeti na njemu veliku zmiju kako se ka njemu ustremi, uzme noz isijece zmiju, uze se prekine, te i on i kabal padnu u provaliju,  razbiju se. Ovo nasi uzmu  kao predskazanje, da se tamo ne moze zivjeti, odsele se vamo Valjevu" .

Uvece u Valjevu odosmo u bioskop, daje se strani film "VECITI STUDENT". Posle predstave  mamina rodjaka potsmesljivo rece da u Valjevu ima podosta onih koji su zapoceli studije,  mnogi nece ni zavrsiti :"Lencuge Zoro".."Rat ih prekinuo"-odgovori joj sa uzdahom mama. .

Po povratku u Loznicu pricam roditeljima moga  druga o filmu "Veciti student". Njegova majka u pregaci odbrusi :"Nece da zagreju stolice, lencuge, kakav rat, kakvi bakraci, sve im drugi kriv " Sa njima je sused postariji bogat  seljak, on je sed, mudro lice samo po sebi sve govori, oborio glavu, ruke spustio niz stolicu, vise kao polomljene grane posle oluje, nesto ga pritislo, osvrce se stalno oko sebe plasljivo, skoro se obrecnu majci druga :" Nekima je zabranjeno da studiraju, reakcija, kako ce da zavrse studije kad im ne daju da se upisu. Moj sestric bi  najbolji student u Beogradu, sad ne moze, kazu voli  Drazu Mijajlovica, poslase  ga na Sremski front". Zastade, naslonio laktove na sto, drzi glavu u rukama, istinski se se razljuti:" Koga Drazu, nikad taj nije vidio ni cuo za cetnike, ja znam, sve sam gledo svojim ocima ovih ratnih  godina, traze izgovor da uzmu imovinu i zemlju  na pravdi Boga, kazu  drzavni neprijatelj,  a treba njima licno za njih. Svoje ne dam, tudje ocu, svi su oni isti, to su ti komunisti".

Saga o...icima-c-Dvadeseti septembar 1944 godine-Nervna kriza mladog partizana

Zeleznicka stanica Loznice je povelika, ima nekoliko koloseka, na jednom napustenom koloseku obraslom u gustu travu stoji stari zaboravljeni razvaljeni vagon. Pored zidova magacina naslagane pravogaone ploce od nekog svetlosivog metala, rece neko da je to antimon izvadjen iz  obliznjeg rudnika Zajaca. U skoli uciteljica kaze da je to za nasu vojsku koja isteruje okupatora i domace izdajnike iz zemlje, za izgradnju pruga i mostova nase porusene  domovine..

Na travnatoj utrini u hladu visokog granatog drveca nedaleko od Zelezncke stanice polegla ceta partizana; toplo, raskomotili se, skinuli  naoruzanje, ispruzili se po travi. Ustadose, prepoznah medju njima nekoliko mladih partizanki u lepo skrojenim  uniformama, visoke i vitke, kada koracaju njisu se u kukovima kao vite jele na vetru, nakrivile djavolasto titovke na bujnim kosama."Dje ih nadjose ovako stasite i lijepe"-iduci sa loznicke pijace smeje se glasno Radjevka dok spusta zemlji obramicu sa dva kabla sira i kajmaka.Pokazuje rukom mami gledajuci zadivljeno u partizanke:" Da su ih birali na vaserima odavle sve do Krupnja i Pecke, ne bi ih nasli ovako lijepe i mlade" .

Partizani i partizanke se priblizise jedno drugom, kao da su neki pevacki hor po komandi zapevase pesmu koju sam vec cuo u Uzovnici od partrizana koje je doveo ujko Drago Beatovic :" Konjuh stenje, rusi se kamenje, borovi i jele, jaseni i breze, svijaju se jedno uz drugoga". Slusamo zanemeli i uzbudjeni osecajnoscu pesme."To je ruska pesma"-rekoh dirnut mami."Ne" poce ona da mi objasnjava " Konjuh je planina kod Tuzle, nije daleko odavde, ka Romaniji, tamo su bile velike borbe". Kad god hor partizana i partizanki iz dubine dusa spomene Konjuh planinu, prikaze mi se pred ocima ogromna stenovita planina, dize se stenjacima nebu, oblacima, magle se svijaju po pecinama, u podnozju borovi i jele, kada Konjuh zastenje, kao da u njemu zagrmi mali zemljotres, ljutit obrusava nehajno niz strme padine stenje i kamenje. Hor opet zapeva:"Borovi i jele, jaseni i breze, svijaju se jedno uz drugoga". Da, hladno je, smrkava se, zamisljam partizane i partizanke koji se kao borovi  i jele  pribijaju se jedno uz drugo, da im bude toplije. Secam se da su dobrovoljci za vreme rata u Ljuboviji uvece pevali jednu takodje vrlo lepu pesmu "Sumi, susti  Ibar brzi". Mama je tada rekla da je to vrlo lepa pesma." Ko je partizanima u sumi komponovao ovako divnu pesmu, to ume samo onaj ko je muzicki vrlo obrazovan"-ne jenjava moja radoznalost. Mama me pogleda smeskaljuci se, ne odgovarajuci na moje pitanje.

Odjednom  jedan partrizan pade na zemlju kao prostac,  zategnu se kao opruga, udari mu pena na usta, oci se zakrvavise ,izbecise se ,hoce da ispadnu,  poce da se baca besno tamo-amo  kao podivljala zver.Svi skocise na njega, obuhvatise ga, stegose oko nogu, ruku, i tako ga drze dok se ne smiri, da se ne bi samopovredio. To sam video vise puta, kazu da je to reakcija na  uzase rata..

Neko rece da  je nedavno partizan u nervnoj krizi  ubio naseg  dalekog rodjaka Kljacica partizana iz Zvornika, posvadjali se zbog sitnice,  mladic izgubi olako zivot. zbog dzempera.

saga o...icima-d-Ddvadeset prvi septembar 1944 godina, - Nasao sam novcanik

Zeleno brdasce je zaraslo u zbunje, hajducka trava i jagorcevina izdzikljali do kolena, pa ovo tako mirise na  rodni kraj, trcim radostan kuci gledajuci panoramu Loznice sa uzvisice, hitam da braci ispricam o lepom brdascetu, i pravo nogom stadoh na novcanik. Iznenadjen ga digoh, zagledah pun novca, nabijena u njemu dokumenta. Jadni covek koji ga izgubi-pomislih. Odmah da mu ga dam, da ga obradujem. Kome? Vlastima.? Kretoh trceci ka centru grada  prvo majci,  sav uzbudjen i radostan drzim pobednicki novcanik visoko u ruci, posle nekoliko koraka u zbunu nabasah pravo na nasmejanog mladog partizana , visokog i plavog kao Nemac, kao da je virio iz obliznjeg sumarka i sve video.Smeje se siroko, toplo, ali on  ima u sebi nesto sto izaziva zebnju.Pruzam mu novcanik radosno, on  uzima novcanik kao da zna sta je po sredi, zagrli me ovlas, ali toplo. Nista ne kaze, ali vidim da mu sijaju oci, da je obradovan   mojim postenim gestom. Otkud on bas kada nadjoh novcanik? Neobicna podudarnost-zakljucih. Partizani su ipak simpaticni, cene postenje.

A ono sto cujem o oduzimanju imovine, o Sremskom frontu, to je svet odraslih, mali sam da to shvatim. To je obracun sa prosloscu, Revolucija podrazumeva i to, kasnije ce sve doci na svoje mesto. A u skoli sve bolje, sretan sam ..

Saga o..icima-e- Petnaesti  oktobar 1944 -Poludeo stric moga skolskog druga.

Dvoriste   N..... N...strica moga druga Djure,  vrlo bogatog  seljaka iz Loznickog polja na iskraju Loznice, odaje bogatstvo, sirinu, nacickano svakojakim pomocnim zgradama, samo ulaze i izlaze konjska kola,  ispod nastresnica poredjani svakojaki poljoprivredni alati,  vide se razne sprave, ambari i cardaci prepuni klipova kukuruza i psenice, u dugackim velikim stalama mucu goveda. Na uzvisenom delu dvorista kuca na sprat se beli kao dvorac.Bogatstvo na svakom koraku.Pa ovo je vec skoro bogata Macva. Kako sve ovo sagradise? Vredna celjad  samo vrvi, izlazi i ulazi, kao u mravinjaku, u kosnici, rade od jutra do maraka, svi slozni.kao jedan.Video sam slicno bericetno bogatstvo u Uzovnici jedino na imanju bogatog Mise Kojica, Kojica  kuce  su pod brdom u ravnici, njive, sume, vocke, stoka, brojna vredna celjad. ( Slican utisak sam stekao i u Lonjinu  i na Staroj Ljuboviji, kad god se prodje pored kuca gazda Zivka i Djordjije Savica samo se vidi bericet i bogatstvo.Takvi su  kuca i imanje dede Vase u Bratuncu)..

N... V postariji stamen covek, je prerano osedeo , beo kao ovca,  deluje  vrlo razumno,  kao neki profesor. Zbog necega je stalno zabrinut., skoro ocajan. Ponesto shvatam, njegov sin je poginuo  nedavno na Sremskom frontu. To je jednom poverio mami ." Odveli mi sinka skolarca, jos dijete, izgubi uludo glavu, na pravdi Boga ".Trgnuh se od straha  kad cuh sta kaze. Cuh da rece, da su ga samo pozvali u komandu grada,  kratko mu saopstili da je  njegov sin poginuo braneci otadzbinu od fasista. Partizani su bili ljuti na one koji se nisu borili, nazivali su ih "tatini sinovi", "lenjivci, kajisari, koji su se krili i plandovali dok su oni stradali boreci se i za njihovu slobodu.".Na neki nacin partizani su u pravu- pomislih, ali mnogi nisu isli u partizane iz opravdanih razloga, takva opsta osuda  bi cesto mogla biti pogresna. Vise puta sam cuo ovog neobicnog coveka da je spominjao  ozlojedjen  rec"rekvizicija" ( oduzimanje imovine za potrebe partizana).

Jednom uciteljica izgovori po prvi  put meni nepoznatu rec rec"kulak".Neki na loznickoj pijaci rekose za N V.da je kulak,  da su kulaci bogati ljudi, eksploatatori, koji su zemlju oteli od siromasnih, da je narodna vlast u Rusiji kulacima oduzela  zemlju, treba i mi da se obracunamo sa kulacima...

Iz prostranog dvorista ka putu  idu polako velika konjska kola,  na prednjem sedistu sedi  N.V.ov  mladji sin, posnazniji mladic razbarusene plave kose, drzi cvrsto dizgine u rukama, konj ide polako, poslusno. Pozadi  njega na cilimu N....V  ispruzio se kao prostac.Rekose da je oboleo zivcano, vode ga u bolnicu.Njegov vrlo neobican izraz lica   stvara neobjasnjiv strah, istinski uzas. Ta grimasa se ne da opisati,  izaziva neki vrlo neobican tragican osesaj,  radja prisustvo neke neobjasnjive  opasnosti. Kao da je to manifestacija  neke vrste  ludila toga coveka, kao da se iza njegovog lica krije demon, to samo slika moze docarati. Otkud to, do juce je bio sasvim  drugaciji? On je zacudo vrlo miran, nepokretan, kao da je  mrtvac. A  ziv je. Ali se vidi da se uzasno pati sam sa sobom. Nevidjeno zlo-ludilo ga iznenada pogodi-to je prvi utisak. A najtezi je susret sa licnim ludilom, nastaje sukob sa sobom, nekadasnja normalnost se bori sa nastalim ludilom, licnost se cepa.Kada boli zub, to je deo tela, licnost se bori protiv bola tela, ali kada je u pitanju licnost, boli licnost, sama sebi pravi bol..Nema odbrane same licnosti od same sebe. Izgleda mi  apsolutno porazen, potucen do nogu, ponizen, potpuno obespomocen. Kao da ga je neko iznenada udario kamenicom strahovito u glavu, surovo ga oborio, bespogovorno pobedio. To je najveci, najbolniji  poraz. Svugde okolo vlada apsolutna tisina, zgranutost, svi su uzasno  zaplaseni  njegovom licnom tragedijom.

O cemu se radi-sevnu misao. Bolest, iznenadna, otkud bas njemu ta zivcana bolest? Zasto bas on? Rat. Strah, brige. 

Kola izadjose na put, sirok, asfaltiran, vuku coveka koji je najednom izgubio razum.

Odlazeci nasoj kuci mama uzdahnu snuzdena :"E moj covece,  sta ti bi da uludo olako izgubis glavu.". Sta je on kriv sto se razboleo, niko ne odredjuje da li ce se neko razboliti? Da nije mozda nedovoljno vodio racuna o svome zdravlju, da se nije opijao?

Saga o...icima-f- Deseti  juni  1945 godine, -Poseta bake Save. ,Imam katar zeluca

Baka Sava kao obicno zavijene glave, muci je skoro neprestana glavobolja. Zacas  zaplace, ne moze da  preboli gubitak sina, brata, rodbine. Ujko Bozo  puca od bistrine i snage, zeleo je da se upise  u neku srednju skolu u Valjevu. On je zbog necega neraspolozen, nesto postoji, tuzan je,  ne znam zasto. Verovatno zbog neprilika oca, gubitaka brata, rodbine. Baka Sava sapuce mami, da ne cuje ujko Bozo, dedi Vasi zabranjuju  da radi, proglasavaju ga za reakciju u Bratuncu, hoce da mu oduzmu imovinu, narezuju prevelike  poreze:" Stalno je u krevetu, a bio  zdrav ko dren. Rekla sam mu, Vaso pazi gde pijes kafu i rakiju ".Mama ne voli da slusa ove politicke razgovore, ali to nikad ni najmanjim gestom ne pokazuje, da ne povredi baku Savu,  nas decu odmah upucuje da se igramo. Razmisljam, da li to isto baka Sava prica njenom bratu Dragi, partizanskom oficiru , kako on na to reaguje? Zasto on ne zastiti sestru i njenog muza? Hteo bi, ali ne sme, ne moze-pomislih.


g-14 juni 1945 godine-Imam katar zeludca

Boli me stomak, imam dijareju, to traje poduze, skoro desetak dana. Mama me odvede kod doktora u Ljuboviju. Ovaj doktor je otsutan. Rekose da ima dobar doktor u Srebrenici. Mama upita da li je to poznati  doktor Cemerilc , saznadosmo da on izgleda vise nije tamo, cusmo za neko drugo ime.Dodjosmo u Bratunac, odosmo po podne u posetu baki Stoji, sestri bake Save, njen muz deda Savo je vrlo zabavan, s'vremena na vreme me zagolica ispod brade kod grla, tiho zapevusi:" Ovde kisa ne pada" Imaju dve plave cerke odane mamine druge.

Deda Vaso upregnu konja u ceze, snazan konj se propinje, njisti, dlaka mu sija, bas ga ocesagija dedin seiz, deda Vaso povuce dizgine sebi, konj krete iz mesta, kaska  sve brze ka Srebrenici. Kako je lepo se voziti u cezama sa gumenim tockovima, idu kao sanke, kao camac, samo klize. Prolaznici nas gledaju sa postovanjem, klimaju glavama u znak pozdrava, neki skinu kapu i duboko se poklone. Navratismo deda Danetu, bratu deda Vase, on zivi sa suprugom u kuci u tamnom potoku pored neke recice u  Srebrenici, on je vrlo plav, nekako zbunjen, tuzan, nesto se desava sa njim. Izgleda da je pijan..Mama nam je ranije pricala kako je amidza Dane  bio lep kada je bio mlad:" Toliko je bio lep, da ljudi nisu mogli odvojiti oci od njega".Sada mi deluje kao star, smezuran, nekako se smanjio. Nesto ga muci, mori ga neka velika briga.

Lekar je sredovecan  miran covek sa naocarima, skide ih i obrisa pazljivo maramicom, savi maramicu i gurnu je u dzep, posmatra me ispitivacki, slusa sa uvazavanjem mamu koja mu opisuje moje tegobe. Mene nista ne pita. Posle kratkog razmisljanja  uze olovku, napisa nesto na hartiji, pruzi mami govoreci joj tihim glasom, naglasavajuci svaku rec: " Mali ima katar zeluca, mora drzati strogu dijetu, da jede prokuvan pirinac, supice, mlad sir, strugane jabuke, kuvajte mu gospodjo kompote.". Na posebnom receptu glasno skrabajuci penkalom prepisa jedan lek, naglasi da se taj lek  moze naci jedino u Loznici ili Beogradu.

Zabrinuti smo, dijagnoza nije naivna. Baka Sava uhvati mamu za ruku: "Ko da lekari uvek pogode sta je, i oni umeju da pogrese, on je dijete, malo nek pripazi na hranu ,ozdravice ".Hakijina zena sva sija :" Ama dijete ko jabuka, sta zna doktor, da dijete nije bolan uvatila strava, daj ba da ga odvedemo odzi, da mu zapise amajliju, ili popu da mu ocita molitvu ". Mama se smeska ljubazno, ovo shvata kao salu. Hakijina zena me uhvati snazno za  ruku smejuci se glasno, povuce me vratima odlucna da me povede: " Sta znaju doktori, hajmo bolan kod Hajre da mu izlije stravu ". Mama shvatajuci ovo kao gest ljubaznosti, ili jos vise kao salu koja mi ne moze naskoditi, da ne povredi dragu susetku  prihvati poziv. Kod Hajre opet  fildzani, izvrtanje solja, onda Hajra zagreja i rastopi  olovo, vruce rastopljeno olovo iznenadno sasu u povecu bakarnu dzezvu za kafu punu hladne vode, rastopljeno olovo zacvrca i  stvrdnu se u nekakve izduzene figurice. "Odza ce mu bolan napisati amajliju, ozdravice dijete ocas siguram ti Zoro "-predlozi Hajra..

Kod bratunackog hodze se mora najaviti, on je vrlo mudar, ima plemenito lice, gleda me dirnut kao svoje dete, i on rece isto: " Prestravilo se dijete necega, napisacu mu bolan amajliju ".Hodza uze guscije pero, umoci ga u  neku zamucenu tecnost, zaskripa pero po listu hartije, nesto pise nekim meni nepoznatim arapskim hijeroglifima .Zapis savi u neki trougao, uze iglu i konac, usi ga u neku krpicu.Onda mi poce da sapce na uvo, tri puta mi je ponavljao, secam se dobro svake reci : " Oh udarcu oh pogancu, hajd odatle udarcino, na najvisu planinu , na debelu Vlainju, gdje vo ne buce, gdje krava ne rice, gde ovca ne bleci, gde koza ne dreci ".Posle svakog ponavljanja mi dune u usta. Osetih ustajali miris, aromu duvana, neku budj, onda mi stavi brzo amajliju oko vrata.

Dodjosmo kod babe i dede.Baba Sava kaze mami da nabavi sto pre lek u apoteci, da ga redovno uzimam, da strogo drzim dijetu kako je kazao lekar. Deda Vaso povremeno udje u prostoriju, odmah svi ucute, on je vrlo strog, kada je on prisutan svi moraju da cute, ne voli duge price, voli apsolutnu poslusnost, red, rad, disciplinu. On je u pravu, najpametniji je.

Tetka Milena koja je od prvog do poslednjeg razreda uvek bila najbolj djak u skoli, poznaje vrlo dobro obicaje i navike i Pravoslavaca i Muslimana, zna kako se oni lece.Cusmo od nje vrlo zanimljive podatke."Ranije nije bilo ni bolnica ni lekara, niti apoteka u celom Srebrenickom srezu, narod se lecio kako je znao i mogao, najvise raznim travama, molitvama svestenika, ili hodza, bajanjima, vracare su bile najvise trazene ".

Stalno mi u mislima reci hodze, i narocito  " debela Vlahinja ", znam da je Vlahinja uvredljiv naziv za Pravoslavku, upitah mamu :" Zar  to nije uvredljivo za nas ". " To nije ozbiljno, to je bajanje, nije on mislio da uvredi bilo koga, tako cita svima ". "Zasto Srbe nazivaju  Vlasima"-radoznao se obratih tetki Mileni.."Zato sto su se Srbi mesali sa planinskim stocarima Vlasima, koji  su dosli iz Rumunije" rece ona poucno kao neki profesor."Pa zato zovu ovu planinu ovde blizu Romanija, a naselje na njenim padinama Vlasenica, " javljaju mi se misli." Moguce da su to Vlasi doseljenici koji su dali ime planini jer se Rumunija na rumunskom kaze Romanija, Vlasenica valjda zato sto su se tamo naselili Vlasi"-odvrati ona. "Otkud Vlasi" ovde, moja radoznalost nije jenjavala.

Tetka Milena voli da pokaze svoje znanje narodne medicine:" Protiv ujeda besnog psa hodza bi napisao na lepinji nesto na arapskom jeziku i nacrtao Solomonovo slovo, lepinju je bolesnik morao odmah da pojede i da devet gutljaja vode popije ".Baka Sava u crnini, rakijav zavoj oko cela, nista ne pomaze dok se sam bol ne istutnji, isla je doktorima u Tuzlu, Beograd, ne vredi. Baka iako je boli stalno  glava voli da prica o njenima, govori polako, tiho, stalno se priseca:"1898 se doselise u Bratunac iz Zanjevice iznad Gackog u Hercegovini moj otac Todor Beatovic sa majkom  Janjom, rodjenom Rudovic, i mojim sestrama Jelom i Stojom. Tad dodje i  moj stric Pavle  sa zenom Gospavom rodjenom Doder, i sa troje djece :Jovankom, Djordjinom, i Djordjom. Tad u Bratuncu bijase svega  pet kuca, sa oko tridesetak stanovnika. Ovdje gdje je ova  nasa kuca bio Begov cardak., u ovoj kuci je bila prva osnovna skola .Kad smo dosli iz Ercegovine  dade nam Avdibeg Rustanbegovic  neke supe da stanujemo u njima.U ovim supama je drzao stoku, kukuruz, psenicu, raz i svu drugu hranu koju je sabirao od svojih kmetova "..Zacudih se glasno da je u to vreme kada je Bratunac bio u Austro-Ugarskoj jos bilo kmetova koji su Muslimanima bili obavezni da placaju nametekao u vreme Turske. Baka Sava zna dobro istoriju : "Posle Beckog kongresa 1878  godine u Bosni koja je data pod upravu Austrougarskoj nisu bili ukinuti feudalni odnosi, Srbi zemljoradnici su ostali  kmetovi, sva zemlja koju su obradjivali je pripadala begovima, kmet je od svega morao dati trecinu begu, i desetinu caru. Tek po zavrsetku Prvog svetskog rata i nastankom Jugoslavije ukinuti su kmetovski odnosi, zemlja je data zemljoradnicima koji su je obradjivali, a begovi su obesteceni deonicama".

Tetka Milena posmatra tuzno  svoju od glavobolje zgrcenu majku, zna za svakojake narodne lekove, ali ne moze da joj zaustavi  glavobolju. Po glavi mi se vrzmaju razne misli : " Zasto Muslimane zovu balije ". "To se ne kaze, to ih uvredi, "-rece ona. " Zasto Srbi zovu Muslimane balijama, a oni njih Vlasima " -upitah.. " To se retko kaze, ovde se Srbi i Muslimani dobro slazu ".

Neko zakuca na vrata, bahnu posnazniji momcic lukavog izraza lica, to je komsija Velo, sin deda Vlajke Zarica, cuo sam vise puta u Bratuncu da je Velo narocito  naklonjen medicini. On sede i slusa bez reci teku Milenu, prosto je nestrpljiv da i on nesto kaze:"Znas Milena  nisador je bio ba jedan od glavnih lekova, istucao bi se u prah, pa bi se kroz neku cevcicu uduvao u grlo i nos, lecio je prehlade, kijavicu, bolove u grlu..Od bolova u nogama i reume lecilo se pijavicama, rane su previjane raznim melemima, namaze se list bokvice medom ili mascu i stavi na ranu ".Zapazio sam da Velo zbog necega prosto zeli da se takmici sa tetkom Milenom  u znanju navika lecenja u ovome kraju. Iako je pravoslavac on kaze rec "BA" kao sto govore Muslimani, valjda ima drugove Muslimane pa poprimio od njih. Tetka Milena slusa pazljivo, poce s-njim prosto da se utrkuje ko vise zna:" To je sve leceno na bazi  autosugestije, gledala sam kako mazu plavu hartiju sa peracim sapunom, preko toga se namaze zumancetom od jajeta, pa to previju na uboj. Mnogima je bilo bolje, to je auto-sugestija, nista drugo ".Velo je skoro prekide nestrpljivo  : "Od stucavice se lecilo tri puta po saku pepela u usta i sedam puta da se bolesnik napije vode, od padavice  tako sto se sa povrsine nekog starog kaisa nastruze prasina koja se pomesa sa vodom i  da bolesniku da je popije". Tetka Milena ga saceka da zavrsi, odmah mu uzvrati spreman odgovor:"Protiv zutice se lecilo ovako, metne se u vodu mirazli dukat, pa se tom vodom bolesnik sedam dana umiva i pije tu vodu , ili nadje se pevac sa zutim nogama , noge mu se operu  sa dosta vode, pa se bolesnik u toj vodi okupa, za muskarca oroz, za zenske kokos..Tuberkuloza je harala, verovalo se da je dobar lek gas-petroleum. Savremena medicina ima lekove, nekima je bilo bolje jer su sami sebi sugerisali, mislili su da su lekovi dobri,a to nije bilo nista, to je opisao francuski lekar Emil Kue, moc autosugestije je ogromna "..Tetka Milena i Velo utihnuse, izgleda da utolise zedj u natecanju ko bolje zna  narodnu medicinu. "Koliko je bilo sifilisa "rece snuzdeno baka Sava, " narocito kod Muslimana, verovalo se da je to zbog kalaja  u sudovima ". Opet zivnu, prosto se prenu potstaknuta tetka Milena:""Pogresno, posle Prvog svetskog rata je ova bolest suzbijena pravilnim lecenjem..Bilo je ovde mnogo gusavih, jer nema joda u  vodi, i sad ih ima mada mnogo manje." Baka Sava isprica kako su vadjeni zubi : "Najcuveniji zubar u celom kraju je bio Jovan Radic vodenicar iz Djorica, kad mu dodje bolesnik, naredi mu da legne na zemlju, jednom nogom mu klekne na grudi, levom rukom mu pritisne na celo, a desnom rukom nekim gvozdenim crnim kljestima izvadi zub.Pravilo je bilo da bolesnik ponese izvadjeni zub, da ne sme jaukati, da ga ne bi drugi zubi zaboleli. "
Razmisljam o  dedi Velizaru, i on je seoski zubar, setih se, verovatno potstaknut raspravom Osacanina i Ludmerca koju sam ranije cuo u Bratuncu,  dedine price o nekom ludmercu iz Krasanpolja pored Drine, on je, kako nam jednom raspolozeni deda isprica smejuci se grohotom, bio predsednik Drustva lazova,  izmislio je vrlo originalnu pricu zbog koje je bi primljen u to drustvo: da je imao tako velike bundeve da je u jednoj krmaca oprasila sedmoro prasica.

Saga. icimaI.Uvod

A. Preliminarna razmatranja. Ova knjiga je nastala s odredjenim  povodima, u prilikama kao sto su javne rasprave i reagovanja na prosle i aktuelne dogadjaje koji su nas doveli u danasnji ishod.

"Istorija je uciteljica zivota"-ova drevna latinska izreka dobija svoj pun znacaj i aktuelnost  kada se citaju  zapisi sabrani u ovoj knjizi, iz kojih se vide  postupci , uzroci, razlozi, ideje i ideologije, koji su u proslosti krojili nasu nacionalnu  sudbinu. Vrlo su poucne u ovom kontekstu  reci poznatog  engleskog  politicara Cercila,  da su narodi koji ne proucavaju svoju istoriju osudjeni na ponavljanje gresaka i na propast.

Saga o…icima, koja je knjizevno delo, ima i prevashodno eticki karakter, to jest, ukazuje na ono sto bi valjalo ciniti, i ono sto ne bi trebalo ciniti .

Smatram da je potrebno rasvetliti okolnosti u kojima je nastala,  sto omogucava njeno lakse  iscitavanje i razumevanje.

Sabrani zapisi u ovom prvom tomu knjige su ustvari istinite zivotne price, koje se odnose na vreme od 1940  do 1953 godine ( slede novi tomovi koji pokrivaju vremensko razdoblje  od 1953 do 2008 godine),  akteri su autenticne licnosti sa punim imenima i prezimenima, dogadaji su stvarni.

Kada sam imao pet i po godina u ratnim danima januara 1942  roditelji su me naucili da citam i pisem. “Zasto ti ne vodis dnevnik”-upita me u velikom travnatom dvoristu Duvanske stanice u Ljuboviji skoro prekorno plav belogardejac dobrocudnog i mudrog izraza lica ( pripadnik ruske belogardejske vojske koja je tada saradjivala sa nemackom okupatorskom vojskom). Posmatrajuci  zadovoljno sa visine nedoumicu na mome licu, zagonetno se ocinski  nasmesi,  zgrabi svesku iz moje ruke,  zaskraba glasno olovkom po njoj:” Pisi ovako svaki dan ono sto ti se desava, ama bas sve, vodi tvoj dnevnik”.Zaturi olovku u gornji dzep sakoa kao sto cini sused stolar, pomilova me po kosi i ode. Reci ovoga blagog, i zbog necega jako dragog mi coveka, iako izgovorene  sa za mene neobicnim naglaskom,  sam prihvatio sa odusevljenjem, tako su tada nastale ove moje  licne zabeleske, neka vrsta dnevnika. Zapisujem zivotne dogadjaje do danasnjih dana, dosta zapisa sam sacuvao, mnogo toga je pogubljeno. Sacuvane zabeleske nagrizene zubom vremena  sam  razradio, na neki nacin romansirao,  i napisao  ovu knjigu.

Zapisima deteta, kasnije decaka, sam kasnije dodavao neka svoja razmisljanja iz perspektive zrelog  coveka. Mozda ova tehnika duplog prezenta, ovaj spoj vidjenja, daje neki poseban sarm ovim spisima?  Ili obratno? To treba da se izjasne citaoci.

Nije mi narocita zelja da govorim o srodnicima, ili o sebi; dozivljaji i dogadjaji kroz koje prolaze junaci ove knjige ( srodnici, susedi, prijatelji, poznanici, slucajni zivotni saputnici) su uzeti kao povod, da tako pazljiv i ljubopitljiv  citaoc kroz njihove licne sudbine sazna sta se desavalo  pre vise godina, ili decenija, kada je bio mali, ili kada nije bio ni rodjen, da prepozna kako su onda ziveli   preci, da otkrije sta je bilo dobro, a sta lose, da se licno uveri kako je  jos onda podmuklo nastajalo ono sto se desavalo kasnije, sve do danasnjih. dana.

Sa tugom konstatujem uporedjujuci proslost sa danasnjim vremenom, da  dok svet brzo juri napred, ovde kao da je se kazaljka casovnika odavno zaustavila. Da li je nasa zemlja kao danasnja Beogradska zeleznicka stanica ,ona sura dotrajala i oronula zgrada na dnu Nemanjine ulice, koja stoji dan danas  ista onakva kakva je bila sagradjena u dalekom 19 veku,  a mi smo u 21 veku? Kao da su ovo neki avetinjski, ukleti prostori. “ Pre pola veka Srbi su bili siromasni, ali mladi i zdravi –danas su siromasni, ali nisu vise ni mladi ni zdravi. ”-rece mi tuzno pre nekoliko godina  onda 80-godisnji  Danilo Krstajic , jedan od heroja ove sage. Ove istinite reci  upravo treba da  nagnaju  citaoce na duboka razmisljanja.

Pokusavam, zajedno sa junacima ove sage  da otkrijem enigmu, da saznam  zasto je ovako?

U delu koji se odnosi na Drugi svetski rat opisujem ono sto sam tada video kao malo dete u  rodnom kraju u okolini Ljubovije na  Drini u Zapadnoj Srbiji , i u susednoj Istocnoj Bosni, zavicaju moje  majke, gde su se suceljavale razne  vojske. Nedaleko od mesta dogadjanja je  Bela Crkva, gde je 7 jula 1941 godine  poceo  komunisticki ustanak, sto opisane dozivljaje  stavlja u jedno vrlo uzburkano vreme, i deo  nase zemlje od velikog znacaja ne samo za nasu drzavu,  nego i za ceo svet. Drina je ne samo geografska vododelnica,  nego je  vec skoro hiljadu godina granica izmedju drzava, Istoka i  Zapada, gde se preplicu Katolicizam, Pravoslavlje i  Islam.

Po zavrsetku Drugog svetskog rata otac porodice biva po potrebi sluzbe premestan u juznu Srbiju, Zitkovac, Krusevac, Nis, da bi se porodica 1951 godine trajno nastanila prvo u Zemunu, a onda 1952 u Beogradu. Sluzio sam vojsku u Kraljevu ( 1963-1964 g) , boravio sam u egzilu u Brislu Belgija u dva navrata:od 1965 do 1971 i od 1973 do 1974 godine; upoznao sam Dalmaciju gde sam bio vise godina u letnjim mesecima zaposlen u studentskim kampovima ondasnjeg Medjunarodnog  biroa za razmenu sudenata Jugoslavije. Dosta sam putovao po zemlji i svetu,  pre Drugog svetskog rata moj otac duvanski strucnjak je bio na sluzbi u Presevu na jugu Srbiji, u Velesu i Djevdjeliji u Makedoniji.

Navedena mesta boravaka, razlicite vremenske epohe, kljucni ili sporedni politicki i drustveni dogadjaji, sve to snazno predodredjuje sudbine junaka ove knjige. A iz njihovih licnih sudbina se ocitavaju  lomovi, uzleti i padovi nase nacije i drzave, od kojih i dan danas ovde podrhtava tle

U ovome prvom tomu, pored partizana opisujem i druge vojske koje sam video za vreme II Svetskog rata: cetnike, dobrovoljce, nedicevce, ljoticevce, Ruse belogardejce,  nemacke vojnike, domobrane, ustase. Ocrtavam dogadjaje onako kako sam ih  video i doziveo. Trudim se da budem objektivan, da zaobidjem uobicajene  stereotipe.Zelim da razbijam neke sablone i predrasude o cetnicima kod nesrpskih nacija, kao i ustasa kod Srba. Hocu da kazem da svako ima neku svoju subjektivnu  istinu. Ali postoji naucna objektivna istina koja se moze ustanoviti proverama cinjenica. U ovim zapisima nema mrznje, nema osvetoljubivosti, nikoga poimence ne optuzujem, moto ovih dnevnickih zapisa je :NE PRESUDJUJ- NEGO PROSUDJUJ. NE SUDI DA TI NE BUDE SUDJENO.

Na stranicama ovih zapisa ce se iscitati svedocenja mudrih ljudi koji su se jos onda pitali: zasto se cetnici i partizani tuku krvnicki jedni protiv drugih, zasto se ne izmire, zasto se Srbi, Muslimani Bosnjaci, Hrvati ubijaju medjusobno kada su toliko slicni. Secam se da je jedan majkin rodjak Srebrenicanin u vreme krvavih sukoba Pravoslavaca i Muslimana u Drugom svetskom ratu  ocajan uzviknuo:” Oni su u stanju da se pokolju samo zbog toga sto razlicito izgovaraju slovo”h” . Neki su se cudili kako to da Tita podrzavaju svi, i Zapad i SSSR?

Iako se od pocetka rata razvijao rivalitet izmedju dve politicke struje, one su u pocetku saradjivale, tada su bile jake, uspele su zajedno da oslobode jos sredinom 1941 godine velike teritorije u Zapadnoj Srbiji. Na kraju se pokazalo da  su razlike bile fundamentalne, sukob izmedju partizana i cetnika je bio neminovan, vremenom se pretvorio u  krvave obracune i veliku politicku ostrascenost koja traje do danasnjih dana. 

U delu koji se odnosi na vreme posle Drugog svetskog rata sve do 1953 godine, su prikazana secanja na zavodjenje komunistickog drustvenog sistema. Komunisti su najzad ostvarili svoj san, stvorili su svoju drzavu. Nastalo je neobicno vreme  sukoba snova i stvarnosti,  sukoba ideala postenih komunista  koji su sanjali  o pravednom drustvu i za to su se borili i ginuli  sa jedne strane, i bezocnog egoizma jeftinih profitera sa druge strane. Ovaj proces  je bio bolan i traumatican, to se tako lepo vidi na stranicama ove sage.. Kao sto to biva obicno u zivotu,  nije retko da je  bilo podosta i onih surovih  bezocnih karijerista koji su gradili svoju moc i bogatstvo na patnjama i suzama svojih sunarodnika. Oni nisu odolevali privilegijama vlasti, visine  su ih sve svise opijale, neki su postajali istinski mali carevi u  njihovim sredinama. Komunisticki vlastodrsci su se u pocetku trudili da ostvare nacela  Revolucije, bilo je i tada neminovnih lomova,  surovih i nepotrebnih obracuna, ali su uprkos toga postizali vrlo znacajne rezultate. Iz godine u godinu ova izvorna cista ideja je pocela da se izvitoperuje u nesto drugo. Nisu bili retki komunisti  idealisti koji su imali hrabrosti da se suprotstave, posledicno su nastajala sve cesca sumnjicenja i istinske cistke neistomisljenika. Neki od njih  nisu bili u dovoljnoj meri  ni svesni devijacija jer je istina bila lukavo ukrivana i od njih samih. Kasnije kada su shvatili, nisu imali drugi izbor da prezive.

Ova anomalija se postepeno sirila sve vise, samovlasce i uzurpacije tudjih prava su uzimali maha.
Ovaj autodestruktivni proces nije bio blagovremeno sagledan niti su bile preduzete mere da se njegovo razorno dejstvo zaustavi. Stoga je nesputan, kao rak rana  bujao i iznutra sve vise razjedao, i na kraju, kao sto smo videli, potpuno urusio prethodnu Jugoslaviju

Rezolucija Informbiroa i 1948 godina su dodatno ubrzali kurs birokratizacije i hajki  na sumnjive. Prema vidjenjima pojedinih naucnika, ovi dogadjaji ni dan danas jos nisu dovoljno razjasnjeni.

Nas odnos prema SSSR-u , Rusiji i Rusima, koji je jedna od kljucnih i nezaoblaznih tema ovih zapisa,  se ponekad iznenadno i vrlo drasticno menjao sve do danasnjih dana.  Sa Rusijom ili sa Zapadom? Upravo, to je nasa vecita dilema. Nasi danasnji odnosi sa Rusijom i Medjunarodnom zajednicom pokazuju da je ova vekovna nedoumica upravo sada vrlo aktuelna. Nase vidjenje velike slovenske pravoslavne Rusije je vekovna potraga za potporom koju ni odakle nismo imali, niti danas imamo, to je vise potsvesna pulsija, kako je ljudima svojstveno da sanjare, tako je i narodima. Bratska Rusija je kroz istoriju htela da nam pomogne,  ali je bila daleko, iako velika i ona je bila stesnjena mocima drugih drzava. Danas je Rusija u isto vreme ojacala ekonomski, ali je ostala ocer upana , bez ranijih teritorija SSSR-a, skoro sve okolne drzave bivse saveznice SSSR-a  su presle u protivnicki tabor. Rusiju i Srbiju pokusavaju da cerupaju  iste sile, te ih tako zblizavaju.

Vredi saopstiti da je 1948 godina iskoriscena da velika metla pomete ne samo pristalice Staljina i Sovjetskog saveza, nego i mnoge druge  koji su bili smetnja ondasnjem poretku, razume se lazno im stavljajuci na teret da su informbirovci.

B. Balkanizacija. Balkanizacija je pezorativan pojam stvoren mnogo ranije na Zapadu koji  oznacava nacin i sistem koji navodno vlada u javnom zivotu balkanskih naroda i drzava :beznacelnost, borba nedopustenim sredstvima, podvala, politicka ubistva, podmicivanje, strast za bogacenjem, puzavost prema visim a grubost prema nizim od sebe. Dok danasnja tumacenja balkanizaciju vide kao jedan geopoliticki termin koji opisuje podele ili  ratove sastavnih entiteta u jednom regionu ili drzavi. Ne samo Srbija, nego i ceo Balkan na dodiru Evrope sa Azijom, su  nacickani brojnim nacionalnim i verskim entitetima na niskom stupnju kulturnog i ekonomskog razvoja, naelektrisanim nepoverenjima i razlicitim aspiracijama. Ovakva etnicka konfiguracija Balkana je otvarala mogucnosti pojedinim mocnijim drzavama da podesavaju te medjunacionalne odnose onako kako to njima odgovara.
Savremene interpretacije prosiruju pojam balkanizacije na neke druge konfliktne situacije, ne samo one medju etnickim grupama. Tako se ova knjiga ne bavi samo sukobima razlicitih etnickih i verskih  entiteta, nego upire prstom na balkanizaciju kao suceljavanje politickih struja , onu koju je zagovarala KPJ ( Komunisticka partija Jugoslavije), i one druge na cijem celu je bio Cetnicki pokret koji je predvodio Draza Mihajlovic. Ali i u prvom i u drugom slucaju se kroz dnevnicke pricice mogu pronaci razbacani delici slagalice- presudno prisustvo velikih sila na Balkanu.
Balkanizaciju ne poimam jedino kao vruci rat u Drugom svetskom ratu.  Prepoznajem je i u novonastaloj Jugoslaviji.  Zavodjenje komunizma u Jugoslaviji 1945 godine nije otklonilo rivalitete velikih sila,  naprotiv, stvoreno je novo pogodno tlo da se sada u promenjenim okolnostima, svaka od njih bori da u novim mirnodopskim uslovima  prosiri zone uticaja na Balkanu. Pronicljiv citalac ce prozreti  da su sada nadmetanja velikih sila na Balkanu osetno drugacija nego li u vreme ratnih dana. Makoliko ove borbe sada bile manje otvorene nego li u vreme rata, nisu nista manje intenzivne, samo su mnogo lukavije i teze prepoznatljive.

Nazalost,  odgovor koji daje ova knjiga je da su nasi politicari, nase elite, bili u proslosti cesto zateceni, neslozni, bez dovoljno jasnih uvida u zakulisane igre mocnijih drzava. Otuda nemocni da im se odupiru kako treba.

V. Lose procene. Pogodna je prilika da ukazem na nesto sto ovu regiju vekovima unazadjuje, sto je deo naseg lokalnog mentaliteta, naseg stanja duha, a to su vrlo rasirene sklonosti prema subjektivostima,  olakim zakljucivanjima “od oka”, LOSIM PROCENAMA. Kroz celu istoriju balkanski narodi su  se cesto medjusobno nepotrebno  i bezrazlozno sumnjicili ili obracunavali, upravo zato sto su se lose procenjivali.  Vrlo je tuzna cinjenica da Srbija i balkanske drzave ulaze u 21 vek opterecene teskim bremenom iracionalne mrznje. Lose procene i zavade ne vidim samo medju drzavama, nacijama i verama, nego i medju politickim strankama, pa sve do medjuljudskih odnosa. Zar od 1945 do danas bezbroj nevinih ljudi nije stradalo zbog  neosnovanih sumnjicenja?.

S ovim u vezi je zapostavljanje naucnog proucavanja drustva,  sa svim tragicnim posledicama koje iz toga proisticu. Kapitalne drzavne odluke treba da se donose na osnovu cinjenicnih podataka, a ne od oka. Ovo nacelo racionalnosti odluka treba da se  prosiri na sve sfere,  kada se radi o preduzecima, ustanovama, medijima, itd. Sta reci o odlukama danasnjih sudija koje su neretko nepravicne? Ili o divljanjima mafijasa koji su duboko ubedjeni da postupaju mudro? 

Imamo danas demokratsku vlast koju cine eksperti, iskreni patrioti. Oni  zele dobro narodu, ostvarili su podosta znacajnih pomaka, ali nisu u stanju da posle decenija mraka sve brzo dovedu na svoje mesto, jer je to objektivno nemoguce uciniti tako brzo. Pored toga, imaju naspram sebe kriminogene segmente koji ih u tome opstruiraju. Nazalost, narod to ne razume dovoljno, znaci pogresno ih vidi. Ali ni oni nazalost nisu uvek imuni na medjusobna neosnovana nepoverenja, na prebrze, impulsivne i netacna medjusobna vidjenja. Naucni metod podrazumeva da se procene neke pojave obavljaju objektivno, sveobuhvatno i kontinuelno, da svaki naucnik koji tako postupa  dodje do istog rezultata, ISTINA JE JEDNA. Da navedem primer Kosova, naseg odnosa prema Evropi, Rusiji,  ili  sa medjunarodnom zajednicom, koliko medju nasim politicarima ima razlicitih vidjenja, i ne samo medju njima, nego i kada se radi o nasim istaknutim naucnicima? 

Ziveli smo vise od pola veka u drustvu gde je carevala "lakirovka" (ulepsavanje), nije se smelo na objektivan  nacin  govoriti o stvarnosti i propustima. Onda greske nisu bile otklonjene, uzimale su maha. Kriza je bila neizbezna.  Nazalost, ni dan danas ovaj sustinski propust nije otklonjen u dovoljnoj meri. Sta reci o konformizmu pojedinih nasih danasnjih intelektualaca, o zatvorenosti pojedinih medija? POJEDINE ISTINE SE NI DAN DANAS NE SMEJU RECI. Izgleda da jos uvek postoje tabu licnosti i tabu teme?

G.Da komsiji crkne krava.  Cesto se cuje: DA KOMSIJI CRKNE KRAVA.  U uzavreloj klimi politicke nestabilnosti, ratova, raspada zemlje, gde je vecina na neki nacin od nekoga ostecena, opljackana, potlacena, zar nase ulice nisu prepune onih u crnom, nastaje sveopsta ostrascenost, bujaju Lose procene,  sa velikim slovom L, svi sumnjaju u sve. Nastaje vrsta kolektivne paranoje, ovi unesreceni, neretko otrovno ostrasceni,  su skloni da najcesce pogresno vide krivca za njihove tragedije u drugoj naciji,  u tudjoj politickoj stranci, ili jednostavno u bilo kom neistomisljeniku ,  ili cak u slucajnom prolazniku ili prolaznom zivotnom saputniku, svugde vide nekoga ko  navodno kuje zavere protiv njih, ili im  kako oni umisljaju  radi o glavi. Kada se nekome drugome nesto lose desi,  mnogi u sebi  likuju pobednicki, nije retko da se cuju  zluradi graktavi povici sa raznih strana:"Kaznise ga nasi”. Nije retko da neki od njih  idu korak dalje, uzimaju pravdu u svoje ruke, ustremljuju se na nevine, umisljajuci da su oni vinovnici njihovih stradanja.

D. Negativna kadrovska selekcija.  Srbi ostrasceno razgovaraju o politici. Omiljene teme su kritike nesposobnih politicara,  spominju Domanoviceveg Dangu, Tita, Milosevica ( istini za volju drugi se sa njima ne slazu),  zale se da nam stalno drugi namecu pogresne  vodje, da su favorizovali Titu internacionalistu na stetu nacionaliste Draze Mihajlovica,  ili da nevidljiva ruka uklanja najbolje jos od vremena Vuka Karadzica, Karadjordja, spominju odliv mozgova kao smisljenu kradju najnadarenijih, kritikuju danasnje navodno nesposobne politicare( sa njima se ne mora sloziti).  Dobro je poznato da je Klauzula MPP ( MORALNO POLITICKE PODOBNOSTI) decenijama oznacavala diskriminaciju politicki nepripadne vecine. Zar dokaz ovoj tvrdnji nisu danasnje ucaurene zatvorenosti u svoje stranacke i medijske krugove.

DJ. Medjunarodna zajednica i mi. S ovim u vezi je glavno saznanje ovih sabranih dnevnickih zapisa :GLAVNI UZROCI NASIH PROMASAJA SU U SFERI NASIH POGRESNIH KONCEPATA ODNOSA SA DRUGIM DRZAVAMA, SA GEO-OKRUZENJEM, kako se to kaze sa MEDJUNARODNOM ZAJEDNICOM.

Sustina nasih teskoca u odnosima sa medjunarodnom zajednicom je sto ova oblast nije naucno istrazena, ne poznajemo dovoljno zavijutke danasnje vrlo slozene medjunarodne politicke situacije. Otuda nase odluke prema medjunarodnoj zajednici nisu uvek bile optimalno racionalne. A naspram nas imamo mocne drzave, na vrlo visokom nivou tehnoloskog razvoja,  sa timovima vrhunskih naucnika vrsnih poznavaoca ove sfere, njihove odluke su  plod interdisciplinarnih istrazivanja, najbolja moguca resenja. Zbog toga  im nije tesko da nam osiromasenim i podeljenim, neorganizovanim,  namecu njihove izbore. 

Americka spisateljica Ayn Rand je u njenom spisu"Globalna  Balkanizacija"napisanom daleke 1977, predvidela nedavne ratove na Balkanu i dogadjaje u Istocnoj Evropi, ona istice da su balkanski tribalizmi  u suprotnosti sa razumom, da imaju svoje duboke vekovne  korene i da su u svojoj biti atavisticki, da su nacionalni profiteri zloupotrebljavali nacionalna osecanja bespomocnih ljudi da vode ratove ili dobijaju glasove na izborima. Ona tvrdi da je komunizam samo jos vise pogorsao ovo tesko vekovno breme nepoverenja i losih procena. Prema Ayn Rand, grupa intelectualaca je posle Prvog svetskog rata u nameri da navodno zaustavi proces balkanizacije stvorila Kraljevinu Jugoslaviju i Cehoslovacku.Ove drzave su tada bile potrebne.

Svedoci smo nedavnih rasturanja ovih drzava, zato jer vise nisu potrebne.

Balkanske narode treba podrzati da uspostave dijalog i mir. Pregovori srpske i kosovske delegacije u Becu su bili dobar put  da se dodje do istine, nazalost prevagu je na kraju odnelo ono sto svi znamo da se desilo. Naspram Srpskog pregovarackog tima u Becu  sastavljenog od vrhunskih eskperata, je trebao da sedi tim  kosovskih naucnika, istoricara, antropologa, psihologa, sociologa. Umesto toga, Albanski pregovaracki tim je bio sastavljen od ostrascenih lokalnih politicara kojima nije bio cilj da pregovaraju,  nego da nametnu samo jedno-nezavisnost Kosova.

PREGOVORI  O  KOSOVU  U  BECU  SU OSETNO PODIGLI  REITING  SRBIJE, JER JE SRBIJA POKAZALA  SVETU DA IMA VRHUNSKE EKSPERTE  RAVNE NAJBOLJIM SVETSKIM NAUCNICIMA.  A to Evropa i svet najvise cene.  Argumentovana i snazna odbrana Kosova , odlucnost vlasti i naroda da ne daju svoju teritoriju,  su takodje snazno ojacali pozicije Srbje,  kao i podrska Rusije. Evropa uvazava i one stavove koji se mogu kositi sa njihovim, pod uslovom da su plod racionalnih promisljanja i da su odraz plemenitih patriotskih teznji.

Sklon sam da vidim prethodne i aktuelne medjudrzavne etnicke i politicke sukobe u Srbiji i na Balkanu kao perverznu transformaciju ovih atavistickih korena koje istice Ayn Rand. Svrsishodno je istaci  da bi se sprecili  sukobi  i ratovi na Balkanu, potrebno je razumevanje ove oblasti, treba dati rec psiho-analiticarima.To jest, kao sto ljudi imaju svoje licnosti, tako isto kolektivna nacionalna secanja, mitovi, traume, pobede, porazi, frustracije, stvaraju neki nacionalni duhovni kolektivitet, sto je blisko pojmu nacionalnih licnosti. Kao jedno od resenja koje se preporucuje je prosvecivanje, jos bolje, osvescivanje. Nepristrasni psiho-analiticari politikolozi  bi trebali da odgovarajucim pristupom lociraju ove vekovne ostrascenosti usadjene duboko u potsvestima  balkanskih naroda, te da ih otuda izvuku na povrsinu , da se balkanski narodi jednom zauvek shvate i izmire. Nazalost, aktuelni dogadjaji u Srbiji, sa Kosovom pre svega, umesto da vode osvescivanju i pomirenju,  sve vise truju potsvesti balkanskih naroda, mogu stvarati nove nepredvidljive sukobe i ratove. Podrska opciji NEZAVISNO KOSOVO se moze videti i kao svojevrstan psihoanaliticki geo-politicki cin,  izvuceni su na povrsinu nacionalni mitovi nabijeni inferiornostima poraza, ili sujetama pobeda, cime su  ohrabreni vekovni revansizmi,  tako ponovo pale fitilj balkanskog bureta baruta. Cime se ne samo u Srbiji, nego na celom Balkanu , podsticu nove pogresne procene, ojacavaju ekstremne snage, ne samo kada se radi  o medjunacionalnim odnosima Srba i Albanaca, tako cineci u Srbiji  jacaju one politicke struje koje  guraju Srbiju u izolaciju, odbijaju je od Evrope. Destabilizacija Balkana neminovno jaca u Srbiji  mafijaska okupljanja-to posmatramo jos od pocetka 1990-ih . A mafije dubinski slabe Srbiju. 

Dakle, danasnje stanje u nasoj zemlj i na Balkanu nije nas izbor, nego bi se moglo reci da  nam je nametnuto.

Izgleda da i dalje zivimo u svetu nasledjenih etnickih predrasuda prema “Balkancima”, izgleda da zbog toga balkanskim narodima izmice priblizavanje Evropi. Cuju se teze: Balkanskim narodima smo postavili medjunarodne staraoce, jer su nesposobni da se sami staraju o sebi,  kao i oni u Burundi i Ruandi . Pozivaju se da je slicno bilo prilikom davanja na upravu Bosne i Hercegovini  Austrougarskoj na Beckom kongresu 1878 godine.

Upravo postupci nase Vlade, nasih drzavnika , svih nasih gradjana, treba da dokazu da smo mi civilizovan narod, kadar da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, umesto da se o nama  navodno stara  medjunarodna zajednica.

Za nas mogu biti vrlo poucni  primeri  Nemacke i Japana, koji su posle II Svetskog rata bili gubitnici, sto smo mi sada na neki nacin. A sada su ove dve nacije u grupi najrazvijenijih i najbogatijih zemalja. Kada je Nemacka kapitulirala  1945 godine, nemacki general se obratio naciji recima da je Nemacka izgubila rat, ali da ce nemacki narod biti pobednik ako svi zasucu rukave i ako svi obavljaju svoje zadatke kako treba. Sledeci ovaj savet Nemci su opet postali pobednici. Ove dve zemlje su od gubitnika postale mocne drzave,  sireci kult rada, sloge i ispravnih procena, uvodjenjenjem  nauke, postovanjem zakona, reda, kulture.

Zakljucujem da bi iskrena podrska medjunarodne zajednice u ovome procesu izbavljenja bi mogla biti takoreci  presudna. “Ali to medjunarodna zajednica ne radi. Zasto”?

Rusi su nasa braca po krvi, veri,  jeziku, ali i njih i nas je unesretio komunizam. Rusi takodje ulaze u Evropu. Putin je mudar politicar, iskreno voli Ruse, i Srbe. Danasnja podrska Rusije nam je dragocena, ali mogucnosti Rusije da nam pomogne nisu tolike koliko se mnogi egzaltirano nadaju. Zato  razvijajmo maksimalno saradnju sa Rusijom na svim nivoima. Uporedo, znajmo da nase ulazenje  u evropske  strukture nije izdaja Slovenstva i Rusa.

Nasi ljudi u Dijaspori mogu dati presudan doprinos poboljsanju stanja u  zemlji. Udruzeni sa vlascu,  narodom, njegovim bazicnim  institucijama kao sto su Crkva, Dinastija Karadjordjevic, SANU, Univerzitet,  svim umnim i dobronamernim ljudima, svi zajedno mozemo   dati presudnu sinergiju da krenemo preporodu.

Budimo vrlo oprezni, izvucimo pouke iz proslosti, u suprotnom mozemo biti vrlo neprijatno iznenadjeni .Ko je sanjao da ce pocetkom 1990-ih nastati ratovi u bivsoj SFRJ? Niko ne moze pouzdano predvideti  sta nam se moze sada desiti?  Ovakvim spoljnim postupcima se kroji na neki nacin javno mnenje u Srbiji, to reci znaci da se tako snazno utice na opredeljenja glasaca. Niko ne moze predvideti kakvi ce biti izborni rezultati maja 2008 godine?  Znajmo dobro da su dubinski izborni  arhitekti upravo oni koji ovako frustriraju nacionalna osecanja gradjana Srbije. A oni nisu nimalo naivni, oni dobro znaju sta i zasto rade. Unutrasnje ekstremne politicke struje ne zele Srbiju u Evropi, nazalost to ne zele ni oni koji spolja ugrozavaju teritorijalnu celovitost Srbije ( Mada javno trube na sav glas obratno). Ovima drugima,  u sveopstem haosu i magli mogu biti korisni upravo ovi prvi.

Opisujem kakvo je bilo nase selo .Mi smo bili vrlo vredan i pobozan, vro zdrav mlad  narod, selo je vuklo vekovima napred. Kada je selo pocelo da se urusava, pocelo je slabljenje nase drzave, njenih gradjana.

E. Istorija. Istorija balkanskih naroda , ukljucujuci i Srbe, je citanka  surove stesnjenosti malih seljackih naroda, koji pokusavaju  da prezive. Srbi su mali narod, ali su na Balkanu znacajan i veliki nacionalni entitet, povrh svega na strateski  vrlo znacajnom prostoru. Kao takav su kroz  istoriju  bili  izlozeni pohlepama i invazijama svakojakih osvajaca. Osvajaci  su neretko bili na visem stepenu razvoja kulture, tehnologije i civilizacije. Srbi su cesto bili bez stvarnih, iskrenih i snaznih saveznika, ostavljeni sami sebi, svojim razjedinjenostima i losim procenama, u surovoj i nemilosrdnoj borbi za puko prezivljavanje.

Reci proslost, to nije samo skorije vreme, znajmo da su isti ti uzroci, ili akteri, koji su manje ili vise predodredjivali nase istorijske sudbine u 20  veku, i danas, bili na neki nacin prisutni i u 19 veku, pa i ranije. Nije tesko prepoznati da istorija nije haoticna smena razlicitih, slucajnih epohalnih dogadjanja, nego je pre vekovna serija dobro osmisljenih  programa, nametanih slabijim od strane mocnih vladajucih drzava. Istorija je ustvari citanka vekovnih borbi pojedinih mocnih sila i drzava, da vladaju drugim slabijim drzavama.Ujedno krcata je svedocanstvima slabijih koji su pokusavali da se se odupiru mocnijim, ne prepoznajuci dovoljno pipke lukavih poduhvata onih velikih sila koje su sa daljine programirale ratove, pobede ili poraze, onako kako to njima odgovara.

Danas se nalazimo na  krovu istorije, zivi smo svedoci finala istorijskih poraza pojedinih naroda, i pobeda onih drzava koje sada vladaju svetom, jos cujemo odjeke proslih ratova, zveket oklopa i kopalja, njistanje posrnulih konja, urlike probodenih i ranjenih. A u 20 i danas u 21 veku zavijaju zlokobne sirene, siste rakete, padaju bombe, cuje se hujanje aviona, treperi elektronski nadzor, citave kontinente paralizuju pranje mozga i medijska manipulacija, iz dubine mraka istorije dopiru vapaji i stradanja pozavadjanih naroda koji su se u mraku neznanja i iracionalne mrznje samoistrebljivali boreci se medjusobno, ili sa drugim narodima..

Mnogi danas prepoznaju da se istorija  ponavlja, jer ono sto se pokazalo kao korisno za mocne drzave ranije, sto je provereno kao uspesno, se ponovo primenjuje. U vekovnim borbama jaci  pobedjuju slabije, danasnje vladajuce drzave sveta su se naprimer bile svojevremeno ujedinile da razore Austrougarsku kada je to bilo u njihovom interesu. Pogledajmo sta se danas desava u Bosni i Hercegovini, zar to nije nista drugo nego li ponavljanje  eksperimenta Austrougarske posle Beckog kongresa 1878 godine. Onda je to bila mocna Austrougarska, sada njena iskustva proucavaju zapadni naucnici  primenjujuci ih u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine. Zar raspad Jugoslavije, ratovi na ovim prostorima pocetkom 90-ih godina proslog veka, nisu u ponecemu slicni Drugom ili i Prvom svetkom ratu?

Nasa drzava je razorena  ranijim greskama, razorni uragan je od pocetka 90-ih godina proslog veka prohujao ostavljajuci za sobom razvaline drzava, ratove, milione  izbeglica, bedu i sitomastvo, milione unesrecenih i promasenih ili unistenih zivota, zemlju zavio u crno.

Ivucimo pouke proslosti!

ZJ. Nemoc ispravljanja gresaka.

Danas se cuje na sve strane: STALNO PONAVLJAMO GRESKE, ZAR MI NISMO U STANJU DA SE UCIMO NA GRESKAMA,  ZASTO IMAMO KRATKO PAMCENJE? Poznato je da pojedinac u dubokoj psiholoskoj krizi nema snage , moc koncentracije,  da izvuce pouke iz ranijih gresaka, nije kadar da napravi rezime, da se ispravi. Ovo isto vazi i za nacije. Nas narod je umoran, i ne samo on, nego i ostali balkanski narodi , obespomocen je, nalazi se u dubokoj krizi identiteta. 

Srbima, i ne samo njima, nego i svim narodima Balkana, su potrebni duhovni i dusevni  preporod, izbavljenje iz posrnuca u koje su gurnuti. Zato ih ne treba kriviti za aktuelnu  iracionalnost. Treba ih podrzati da usprave kicmu, da ojacaju , da  se izbave. 

Z.O Beogradu. Posebno sam opsednut razmisljanjima o Beogradu,  pocevsi sa ranim secanjima na Beograd jos od sredine 1940-ih , malo kasnije od pocetka  50-ih godina 20 veka. Beograd je kao prestonica Jugoslavije na neki nacin prozor Evrope, preko njega su u nasu zemlju prodirali strani uticaji, takozvana evropeizacija. Iz sveta je dolazio tehnoloski napredak, kapital, ali i kultura, filmovi, pisci, pesme, moda, svakojake nove navike. Mondijalizacija nije danasnja pojava, ona  je pocela sve vise vec od 1948 godine, i mnogo ranije, najvise je isla preko Beograda. Imao sam 15 godina kada je se porodica doselila u Zemun, odnosno Beograd. Poceo sam jos tada da shvatam vise potsvesno, a vremenom je taj spoznajni proces sve vise izlazio na nivo svesti, da je Beograd nesto mnogo drugacije od unutrasnjosti Srbije, jos vise od Bosne, i Hercegovine, ili Crne Gore. Uvidjao sam postepeno da u Beogradu vlada drugacije raspolozenje, da se Beogradjani  ne ponasaju kao oni u unutrasnjosti Srbije, ovo je narocito prepoznatljivo u svakodnevnim postupcima mladih. Bio sam sklon da to objasnim cinjenicom da je u Beogradu prestonici povece drzave koja se prostire od Austrije i Italije do Grcke i Bugarske, snazna koncentracija nesrpskih nacija, dok je srbijansko zaledje nastanjeno skoro cistim srpskim zivljem. Ponekad mi se cinilo, mozda suvise emotivno, da je Beograd pomalo kao neki tudji organ koji je prikacen na telo koje ga dovoljno ne prihvata. Imao sam povremeno utisak da je Beograd isao jednim, a ostatak Srbije drugim kolosekom. Nazalost, vremenom sam sve vise shvatao da se kod nas Zapad, evropeizacija , shvataju na pogresan nacin, da postoji sklonost uzimanja loseg, a odbacuju se neke dobre stvari. Kao vec odrastao covek, posle zavrsenih studija i odsluzene vojne obaveze svestan ovakvog odnosa Beograda i  unutrasnjosti, sam se pitao da li su moja vidjenja ispravna, da li ja licno nisam dobro integrisan u Beograd, ili obratno, da li se Beograd zaista ne integrise kako treba u Srbiju.?

I.Stanje duha nacije. Provlaci se kao nit  stalno prisutno razmisljanje junaka ove povesti,  nekima od njih je istinska opsesija "stanje duha" nacije, mentalitet, psihologija Srba, stalno razmisljaju o nasem duhovnom zaostajanju za razvijenim  zapadnim drzavama, i  kako se to odrazava na postupke vodja nacije i svih onih koji cine naciju.To su u osnovi razmisljanja o  zrelosti i nezrelosti, o sazrevanju. Kao sto se ljudi razlikuju u stepenu zrelosti tako se zapazaju te razlike i kada se radi o regijama i drzavama. Kao sto ljudi vremenom sazrevaju, ali ih ima koji ne mogu da sazru. Naprimer pojedincu u dubokoj dusevnoj krizi treba pomoci da ozdravi, tek kada je ozdravio moze uzeti svoju sudbinu u ruke, pribrati se, preispitati, krenuti putanjom osvescivanja, sagledavanja svoje sudbine, sazrevanja. Ova konstatacija tako na neki nacin vazi i za pojedine narode.Tako se i narodi  menjaju, sazrevaju. Neki brze, a neki sporije. Neki narodi se jednostavno  zalede na jednom nivou,  drugi ponekad uzdrmani teskim istorijskim prezivljenim nacionalnim kataklizmama regresiraju u mrak proslosti.

Kako sazreti i ne ponavljati pocinjene greske proslosti? Kako uci u kruzok modernih drzava?

Mozda vec vekovima zivimo u mucnom vestacki nametnutom stanju,  koje je drugacije od onoga koje bi stvarno bilo da nije bilo  svakojakih spoljnih uticaja. Covek , citavi narodi imaju  nevidjene mogucnosti prilagodjavanja, na sve se privikne. I mrak postane svetlost. Kada se ne zna za bolje.  Zivimo, zivotarimo.

Pridruzimo se narodima koji nesmetano uzivaju blagodeti savremene civlilizacije! Otarasimo se prokletog balkanskog nasledja ! Kako pronaci i sloziti razbacane delove velike slagalice.?

J. Uspon i pad Jugoslavije. Sudbina komunisticke ideje, zelje da svi Juzni Sloveni zive u jednoj drzavi Jugoslaviji , i kako su se se te divne zamisli izjalovile od 1945 do danas,  su glavne teme ovoga dnevnika. Iz epizode u epizodu se opisuju fine procedure urusavanja ovog vekovnog sna.

Jugoslavija je ostvarila na delu u pocetku vrlo znacajne napretke u razlicitim oblastima. Narod je poceo da prihvata novi drustveni poredak.

Posle obnove i izgradnje, elektrifikacije, izgradnje stanova i otvaranja novih radnih mesta, socijalnih programa, masovnog obrazovanja, vec pocetkom 1960-ih godina se nazirala jaka kriza. Analiticari toga perioda zapazaju  da je se ondasnja Jugoslavija usmerila u suvise ambiciozne reforme koje ne bi mogle ostvariti, ni mnogo bogatije i razvijenije zemlje Pocetkom 1950-ih je zavedeno Samoupravljanje, navodno fabrike su bile date radnicima na upravljanje. Uvidelo se na kraju da je to vro skupa demagogija koja je mnogo kostala a prigusila je vrlo snazno ekonomske zakonitosti i motivaciju zaposlenih i trzisnu utakmicu, privreda je i dalje ostajala u velikoj meri planska. Onda je se zemlja pocetkom 1960-ih orijentisala ka Nesvrstanoj politici, pokazalo se da je i to bilo jos jedno zamajavanje i pogresan korak.

Doslo je do masovne i vrlo intenzivne politizacije u svim oblastima, ukljucujuci i ekonomiju, obrazovanje, informaciju, kulturu, pravosudje, itd.

Ipak i tada vecina gradjana je bila koliko toliko  zadovoljna. Ali je mrak despotske samovolje sve vise pritiskao iz dana u dan.

Krajem 80-ih godina proslog veka zuta stampa ( ona je vec tada bivala sve prisutnija) je obznanila da je svaki sesti stanovnik Jugoslavije bio saradnik SDB ( Sluzbe drzavne bezbednosti). Mnogi su to pretpostavljali, drugi su bili sokirani kada su to saznali. Zasigurno da oni koji su bili dosunici su za to bili obilato nagradjivani novcem u kesu, ali ponajvise neformalnim beneficijama i  privilegijama, a one su bile neizmerne.

Poznato je da na ovim prostorima postoji vekovna sklonost ka  konspiratovnosti, Balkan je bio takoreci oduvek steciste  svakojakih belosvetskigh spijuna. Komunizam je u pravom smislu reci promovisao istinsku armiju svakojakih  agenata, onih koji nekoga stalno nadzoravaju, prate,  prislukuju, vremenom su ispoljavali sve vecu zelju da sve podvrgnu svom uvidu, pa skoro do  intimnih sfera postojanja gradjana.  Nazalost, vecina njih, nedoraslih, umesto da nadzorava neprijatelje, je ostrascena kratkovido jurisala na nevine, kao sto se Don Kihot macem besno obrusavao po vetrenjacama, tako sve vise potpaljujuci pozar neosnovanih sumnjicenja.

Politicka sumnjicenja su sve vise uzimala maha, nastajao je sve vise istinski pozar paranoje, sve je vise segmenata gradjana padalo pod udar represije.

Ondasnja Jugoslavija se i dalje hvalila da je svetski sampion u medjunarodnoj saradnji, detantu, most izmedju Istoka i Zapada, model za imitaciju, da je zavela samoupravljanje najhumaniji sistem u istoriji covecanstva, da su ljudska prava postovana, da je standard visok, i produktivnost fabrika na visokom nivou..

Tako je samo spolja izgledalo. Tome laznom bljesku su doprinosili  medjunarodna podrska i krediti, sto je sprecavalo da se sagleda stvarno stanje. A za to vreme svemoguce krize su podmuklo tinjale i uzimale maha. Rasle su tenzije na relacijama izmedju etnickih grupa, bujali su dezintegrativni procesi, na Kosovu , u Bosni i Hercegov ini,  drugim republikama , ekonomska kriza je bila sve prisutnija, umesto proklamovanog samouporavljanja nedorasli  SKJ je bio  glavni upravljac.On je sve uzeo  pod svoju kontrolu i  nadzor, imao je monopol, doslo je do birokratizacije i samovolje, nepotizma i korupcije, beneficija i privilegija.Republike su pocele da optuzuju jedna drugu za privilegovan polozaj. Hrvati su sumnjicili Srbe da su cizmasi, a Srbi njih i  za zaveru Tita, Kardelja i Bakarica.

U ovoj knjizi se narocito stavlja akcenat na  tajnovitost vlasti, na fine procedure ukrivanja masovnh progona gradjana, cime je se SFRJ trudila da osigura efikasan obracun , a da ga u isto vreme ukr ije od prepoznavanja ( npr.:neko dobije otkaz kao politicki nepodoban, to obrazloze da je navodno neradnik; ne moze da dobije posao jer nije uticajan, kazu da vlada nezaposlenost; ovde spadaju osude na kaznu zatvora za nepocinjeno krivicno delo, smestaji dusevno normalnih ljudi u ludnice, diskriminacije u obrazovnim ustanovama, za vreme sluzenja vojne obaveze, pred sudovima, itd.). Jugoslaviji je narocito bilo jako stalo do demokratskog imidza u Svetu nesvrstanih.

Pocetkom 1970-ih se javljaju sve brojniji disidenti, da bi pocetkom 1980-ih ovaj trend dobio u snazi. Zahtevi disidenata iz cele SFR Jugoslavije, i duboka kriza i slabljenje zemlje, su doveli, ujedinjeni sa medjunarodnom podrskom, do zavodjenja visestranackog sistema u Jugoslaviji 1990 godine.

Narocito od 1980-ih, a sve vise od  pocetka 1990-ih godina, nastaje proces masovnog osvescivanja,  raslojavanja, osipanja redova komunista, mada je ovaj proces nastao jos posle 1948 i postepeno dobijao u snazi jos od pocetka 1950-ih godina. Uporedo sa ovim procesom nastajali su energicni obracuni sa postenim komunistima, idealistima

Pocetkom 1990-ih je zaveden visestranacki sistem, nastale su stranacke borbe, sankcije, ratovi, raspad zemlje, kriminal, beda, inflacija. U 1991 godini je nestala SFRJ i stvorene su nove drzave iz njenog sastava. Komunisticki rezim  se samounistio i urusio zavrsavajuci se u ratovima, ljudskim zrtvama, materijalnim razaranjima, i milionima izbeglica. Zemlja je stavljena pod sankcije medjunarodne zajednice, gurnuta u izolaciju,  ali rezim Slobodana Milosevica izigravajuci volju naroda i lazirajuci izbore, produzava svoju vlast sve do oktobra 2000 kada je pobedio DOS. U 1999 godini je zemlja bila izlozena visemesecnom bombardovanju NATO, iznurena decenijskom tiranijom, sankcijama, privreda je paralisana, imali smo apsolutni svetski rekord u  stopi inflacije, nastali su masovna beda i krah pravnog sistema,  doslo je do jos drasticnijih i masovnijih krsenja ljudskih prava. Kosovo je potpalo pod jurisdikciju medjunarodne zajednice.

Pobeda DOS-a oktobra 2000 godine i nominacija dr.Vojislava Kostunice  su  znacajni datumi  i tek su se ocekivali  pomaci nabolje.Ali do danasnjih dana nema znacajnih promena u oblasti postovanja ljudskih prava i standarda zivota vecine. Zar ubistvo Zorana Djindjica nije jasan dokaz da nema stvarnih pomaka?

Feburara 2008 godine kosovski Albanci pokusavaju da Kosovo proglase nezavisnim. Nasa drzava i narod su ovaj jednostran cin odbacili kao protivan medjunarodnom pravu. Proglasavanje nezavisnosti Kosova od strane kosovskih Albanaca i podrska medjunarodne zajednice nezakonitom komadanju drzavne teritorije Srbije , su drasticno destabilizovali Srbiju, sto je izazvalo velika anti-zapadna osecanja, podelilo politicke stranke na one koje su za priblizavanje Zapadu i one koje su za Rusiju, i stvorilo veliku politicki krizu,  sto je dovelo do pada Vlade i raspisivanja novih parlamentarnih izbora.

Cini mi se da je ovo lazna dilema, ulazak u Evropu nema nikakve veze sa nasim odnosima sa Rusijom. Ako nam uzimaju Kosovo, onda nas sm isljeno odguruju od Evrope, Srbiju guraju u izolaciju, u Srbiji svesno jacaju esktremne politicke struje i mafijaska okupljanja.

Kako to da Jugoslavija pocetkom 1990-ih godina koja je bila vidjene u prethodnom periodu kao najliberalnija drzava Istocne Evrope najbliza Zapadu, najednom bude ocenjena kao poslednji bastion komunizma? A pojedine bivse ortodoksne istocno-evropske komunisticke drzave pre nas se ukljucuju u kapitialisticki  svet.? Evo sta mi je o tome kazao nedavno jedan zemljoradnik iz jednog sela u okolini Ljubovije :” Kada treba oteti  nesto od nekoga, mora se to necim opravdati,  najlakse ga je okriviti za nesto, izmisliti neki izgovor, proglasiti ga za neprijatelja”. Malo je zastao pa dodade:” Ja kad ocu da oceram vrane sa njive, postavim tamo strasilo, tako su i nas pretvorili u strasilo , plase nasim primerom druge, ne samo ovde na Balkanu nego i u svetu”.

K. Zapitajmo se ? Ova knjiga sadrzi razmisljanja o politici i politickim dogadjanjima ,o prirodi poilitike kao naucne discipline. Politika se izmenila, postala poslednjih  decenija mnogo slozenija, u politiku su snazno prodrle nauka i tehnologija, danas je politika mnogo udaljenija od  razumevanja obicnih ljudi .Posledica je nerazumevanje, sto stvara sirok prostor za manipulacije i indoktrinacije .

Zasto smo mi narod koji se svrstava danas  u gubitnike? Ko, kako i zbog cega nas je preveo u tabor gubitnika, kada smo posle Prvog i Drugog svetskog rata bili formalno svrstavani u pobednicki tabor. Kako i zasto smo to dozvolili? Zasto taj proces nismo na vreme prepoznali i sprecili? Kako iz tabora gubitnika preci u pobednike?  Ko su nasi prijatelji, a ko  neprijatelji? Tragajmo za formulom spasa, kako da nase neprijatelje pretvorimo u nase prijatelje

Ovde se razmatra jos jedna znacajna dilema iz nase vrlo davne, nedavne proslosti. Srbi su  junacka nacija koja se nije htela pokoriti ni najjacima, od juna 1389 godine, preko 1914, 1941 pa sve do danas 2008 godine. Srbi su junacka nacija, i junastvo, moralnost su izvanredne osobine jedne nacije. Ali nam je potrebno jos nesto :smisao za diplomaticnost i potragu ne za resenjima o kojima mi sanjamo, nego koja su objektivno moguca.

Tezim jos jednom cilju, da objasnim evoluciju jedne nacije, koja junacka i moralna, biva podvrgavana poluvekovnoj demagogiji komunizma, pokusavam da opisem posledice toga po nasu nacionalnu psihu i identitet. Kako je nasa nacija koja je vekovima bila junacka i moralna, postala u poslednjim ratovima plen perfidnog pokusaja da bude pretvorena i prikazana kao suprotnost tome" razbojnici, siledzije, lopovi, oni koj siluju zene i ubijaju nemocne." Lukaviji zele da nas lise vekovnih moralnih preimucstava, ukljucujuci i napore da nas izazovu protiv pojedinih vladajucih naroda planete.  Budimo oprezni i promisljeni!

Uzimajuci u obzir ove istorijske i druge cinjenice, mozemo se  zapitati:
-da li je raskid Pakta sa Nemackom marta 1941 bio mudra odluka, da li su njegove posledice bile stetne ili ne za nase nacionalne interese?
-da li su sukobi izmedju cetnika i partizana mogli biti izbegnuti?
-da li su sukobi izmedju etnickih grupa mogli biti izbegnuti takodje?
-otkud kod nas komunizam?
-otkud pojava komunizma   i fasizma? Da li su se ove ideologije pojavile spontano, ili na neki drugi nacin, pojave komunizma i fasizma  su snazno uticale na sudbine celog covecanstva i milijardi  ljudskih bica.
-da li su se ratovi u poslednjoj deceniji mogli izbeci?
-zasto smo se tako za vreme komunizma sumnjicili, zasto smo se svadjali i ratovali?
-zasto mi stalno bivamo hrabri momci i  heroji?
-zasto kod nas veciti dualitet-Rusija-Zapad?
-zasto sada nema dovoljno osvescenja i ima  cak i dalje pokusaja da se se  nastavi isto ono sto sto je cinjeno i ranije i ponavljaju se teske greske proslosti?

Listajuci stranice ove knjige se nailazi  na brojna druga pitanja na koja se pokusavaju dati odgovori:'
- zasto smo krenuli stazom ekscentricnih strateskih koncepata, kao sto su  Samoupravljanje, Nesvrstanost, razne cudne reforme, otkud to bas kod nas?
- -zasto je se pocetkom 1990 ih godina ponovila 1941 godina? Zasto se istorija ponavlja?
- -zasto su se raspali  SFRJ, SKJ, JNA?
- -zasto su nam zavedene sankcije, zasto smo bili bombardovani?
- -zasto smo bas mi bili zemlja gde je komunizam bio sve do 2000 godine  na vlasti
- -zasto smo prihvatali, zasto su nam nametali pogresne vodje, od J.B.Tita sve do S.Milosevica?
Ko to cini?
-Zasto medjunarodna zajednica nezasluzeno postupa ovako prema nama ?
-Otkud romantizam pobune malih prema velikih koji tako potseca an 27 mart 1941 godine, ili na 1999 godinu?
-otkud ovakva sveopsta korupcija, kriminalizacija, mafijastvo, globalna ponovna balkanizacija Srbije?

L.Kriminalci, mafijasi..Ko su te snage koje nastavljaju da stete i blokiraju ? To su snage mraka koje zele da zaustave promene,  da pribegavaju bezakonju i kriminalu, samovlascu i da tako pokusavaju da sacuvaju svoje pozicije i privilegije. Zar  ima neke znacajnije razlike izmedju ubica i koljaca iz Drugog Svetskog rata, bilo da se radi o Srbima ili drugim nacijama, ili pak bez obzira na politicku opciju, i danasnjih nasilnika? Moralni i psiholoski  lik svakojakih ratnih koljasa raznih nacija, nakon toga komunistickih  progonitelja, je tako slican danasnjim  kriminalcima obrijanih glava. Umesto da se  osveste i shvate teskoce vecine, da uspostave sa njima razumevanje da svi zajedno tragaju za procesom nacionalne sloge, ovde ima mesta za sve, svi smo u istom camcu, sada neki od njih bivaju jos  ostrasceniji u  potrazi za zrtvama koje ce pljackati i kinjiti. Oni pak koji su naivno nasedali stetnim reformama, ekscentricnim konceptima, verovali u neku snagu koja navodno vodi drzavu u svetlu buducnost, iako su uvideli da su te snage dovele drzavu na danasnje stratiste, i dalje su skloni ponekad da veruju naivno nekim novim sarenima lazama.Ostrascenost i lose procene opstaju.

Ostrasceni mafije i kriminalci zaneti svojim novcem, su lak plen onih snaga mraka izvan zemlje koje zele da opstruiraju Srbiju , koje ih se lacaju, jacaju ih, kao toliko puta kroz nasu istoriju, i usmeravaju ih da sire haos i kriminal, da iznutra slabe Srbiju.

Istroseni saboterski komunizam zele da zamene novom ujdurmom, novim autodestruktivnim jarmom-mafijastvom.

Lj.Sta ciniti? Evo nas na krovu istorije, iza nas su hiljade godina , vekovi borbi, vekovne zablude. Nema vise mitova i zanosa, pred nama su ogoljene surove cinjenice, koje su  bolne, ali se njih moramo drzati.

Sta ciniti? Kako izaci iz kruga ratova i losih procena, beskrajnih svadja i medjusobnih sterilnih rasprava,  kako uci u kruzok razvijenih i bogatih zemalja Evrope, tamo gde nam je mesto, kako se osloboditi prokletog balkanskog nasledja?

Ucimo se na greskama!

Da li su  nase sudbine i nasa istorija nesto izvan nasih dometa i doprinosa, ili suprotno od toga, da li mi kao pojedinci mozemo nasim licnim odgovornostima i akcijama uticati na tok istorije i uzeti nasu sudbinu u nase ruke?

Ayn Rand kaze da ne postoje neki istorijski i drugi determinizmi , nego pojedinci koji treba da uzmu sudbinu u  svoje ruke. Americka naucnica dr.Mary Ruwart pak zastupa nesto nijansiranije stanoviste: ako zelimo da menjamo svet, moramo promeniti prvo sebe same.

Ovaj princip LICNE ODGOVORNOSTI je u nasim uslovima  postavljen u vrlo specificnom lokalnom konceptu, zato sto je prethodni komunisticki poredak nama nametnut  silom, nije bio nas izbor. Prethodni poredak je obespravio i opljackao vecinu gradjana, pretvorio ih u bespomocna ljudska bica lisena slobode i nemocna da naprave racionalan izbor.

Americki sociolog Nathan Glazer pak je ustvrdio jos pre skoro pola veka da su pogodnosti odnosno  nepogodnosti  date ljudima rodjenjem u datoj naciji. Moglo bi se onda zakljuciti da mi nismo krivi sto smo odavde, sa ovih prostora. U svetlu ovog vidjenja bi se moglo postaviti pitanje:” Gde je onda ovde nasa odgovornost za nas licni izbor”?

Ipak mi se cini da je dr.Mary Ruwart u pravu kada kaze:" Nacelo LICNE ODGOVORNOSTI dela u oba pravca, i na politickom i licnom nivou, istrazivanja ovih preplitanja bi ustvari trebala da stvore novi model ljudskog bica".
Mi smo nacija koja je u vrlo delikatnoj  teskoj fazi tranzicije, kucamo na vrata Evrope, nama treba razumevanje, i podrska Evrope i sveta da se uspravimo.  Spoljna podrska nezavisnom Kosovu je dokaz da umesto ocekivane podrske, nas guraju da jos vise potonemo.
Narod je najmudriji, on kaze: Uzdajmo se u  se i u svoje kljuse. Na ovoj balkanskoj vetrometini se pokazalo da je najmudrije bilo uzdati se u svoje snage. Onda kada smo bili slozni i puni vere i morala smo pobedjivali, a kada to nije bio slucaj mi smo gubili. 
Zelim upravo da saopstim kljucnu poruku: Svako od nas bez obzira na drasticna ogranicenja, moze dati presudan doprinos. Ako ucini sto moze, svima ce nam biti bolje, i bicemo pobednici. Okrenimo se sebi. Prihvatimo poruku velikana Vuka Karadzica izrecenu pre skoro dva veka: neka svako uradi koliko moze,  bicemo spaseni. Neka svako obavlja svoje zadatke kako treba, sudija, policajac, drzavnik, na svome radnom mestu, u obrazovnoj ustanovi,  porodicu, susedstvu, zajednici. Ako tako postupimo nastace brz i siguran procvat i boljitak.

To je sigurno moguce, to od  nas zavisi, ko nam to brani? Ali to nije lako. Pobedimo sebe. Da bi bili kadri da uzmemo nasu sudbinu u svoje ruke moramo da ojacamo. Poruka ovih redova koja svugde proverava je : da bi se spasli neophodan nam je duhovni preporod, dusevno, duhovno , moralno ozdravljenje, kroz  slogu i pomirenje svih, bez obzira na etnicku i versku pripadnost, politicko ubedjenje. Postujmo svoje sunarodnike,  uvazavajmo se medjusobno “kao malo vode na dlanu”. SLOZIMO SE!

Nama je mesto u Evropi. Tamo gde i jesmo. Ujedno saradjujmo maksimalno sa Rusijom. Sto se tice saradnje sa NATO paktom, to treba da odluce nasa Vlada i nas narod.

Vratimo se  nasim duhovnim i moralnim nacionalnim korenima, ali ne iracionalnoj nacionalnoj euforiji, nego sjedinjavanju nacionalnih osobenosti sa modernim vrednostima .Kao sto su to uspeli pojedini  narodi izvan tabora Zapadne Evrope: Grci, Japanci, i Kinezi.

Saga o..icima-h-Juli 1945 godine- Uzovnica, narodni obicaji-Zetva.                                                         

Zuti se psenica, obilato rodila, vise zemlji savijene vlati pune modrog  zrnevlja.Svi se zagledaju radosno, prekosutra je zetva, dogovaraju se sta sve treba pripremiti, radilo se cele godine, sada se ubiraju plodovi rada. "Samo da Bog da da bude lijepo vreme"-krste  se zene gledajuci bogobojazljivo u nebo.Deda Velizar  kao i svi drugi u selu radi  svaki dan od ujutru do mrkle noci, rano leze  cim se smrkne, rano ustaje  u cik zore.Ima  obicaj da pre podne malo prilegne, navika mu je da svako jutro nagne povecu drvenu karlicu punu mleka, prvo skine kajmak koji se uhvatio, onda dobro otpije mleka. Svaki dan popije pomalo rakije, najcesce dzane, ponekad  sljivovice. Sisao bi u tamni prohladni podrum ispod vajata, iznad  kacare,  gurnuo bi nategu u bure, mirisuci  strasno bi ustima izvlacio rakiju u posudu. Retko kada  je bio pijan. Deda svako vece jede beli luk i slaninu.

Dedi zatego koporan na snaznom pravom telu, radostan je zbog zetve:" Dobro rodila senica".Priblizi mi se.Osetih kao i uvek zdrav miris tezackog znoja, pomesan sa mirisom rakije i krdze:"Sutra rano izjutra idi da pozivas zeteoce".Izdiktira mi imena mestana koje treba pozvati, uzeh hartiju i zabelezih Kazi bas ovako :" Dodjite sutra na zetvu kod Velizara Krsmanovica, u duganjama".Ja to malo izmenih, odem do kapije kuma Nenada Vasica, oprezno dozivam imenom gazdu , izadje baba Cuja, nudi mi suvih sljiva, gledajuci na opasne seoske pse kako trgaju besno lance, rekoh veselo DOBAR DAN, a onda ih pozvah uctivo  i glasno da dodju sutra na zetvu. Deda mi je takodje kazao da obavezno pozovem i kod Stojana Polica." Bojsen, Ilinka Velizarova sestra je udata u Police, za Svetislava "-rece baba Bojka. Utom se jastreb stusti iz neba pravo nasoj avliji, baba Bojka  ga spazi i u njegovom pravcu poce da vice besno:", Haj, haj, haj, haj"- da ga tako otera da ne ugrabi pile ili Boga mi i kokosku.:Svi dolaze jedni drugima, to je moba, pozajmica, kada bude njihova zetva, ili neki drugi poljski rad, doci ce neko od nasih.

Danas je  zetva, deda pogleda u visoko zazareno nebo:"Upekla zvijezda".Njiva se zove DUGANJE jer je dugacka, pruza se nedaleko od obliznje Radenkove kovacnice, sve pored kuce kuma Vukica, pogled se gubi sve do pod brdo, do kuca Svetozara Ere-Mitrovica.i Pucarevica. U rano jutro pocese da se okupljaju zeteoci, niko ne zakasni, svi dosli, velika je sramota okasniti. Sunce zapece, oni sa srpovima orni, mladi, a ima i sredovecnih, poneki stariji, svi zdravi, poletni, okomise se na uspravnu psenicu kao vuci na ovce. Samo prsti, padaju vlatovi, zeteoci grabe napred, iza njih ostaje ostra strnjika, polegli vlatovi po tlu  kao da je prosao neki kijamet .Iza njih idu oni koji vezuju vlatove u snopove. Neki pocese da uzvikuju "Haj, haj", uzdizu srpove.iznad glava.Devojke i zene zapevase vrlo arhaicnu izvornu grlenu pesmu, zamisljam da su tako pevali stari Sloveni, pogotovu jer su bile u maramama, vecina plave i zelenooke. Ali ih je bilo i crnih kao Ciganke, a ono ciste Srpkinje.Sve prionu jos vrednije radu. Tu je Ciganin sa cemanetom, kada one malo zastanu, on zastruze veselo po strumama,  svi poskoce jos zesce, on mrsav kaska za njima pognut po violini, zasipaju ga  vlati psenice, popevne, vise deklamuje, :" Puna ti je kecelja, belih kocki secera".Onda poce kao dirigent da udara ritmicki  gudalom u drvo cemaneta, zeteoci poletese jos zesce u ritmu  nanovo uzvikujuci jos glasnije"Haj, haj".

Nema odmora, pojaci mladic ode sa vucijom po vodu na izvor, vucija je drvena poveca  posuda, kao malo burence napravljeno od  tamno crvenih  braonkastih savijenih izlizanih dasaka nabubrelih od vode, drvena stega vucija mi lici na  vodom nabubrelu cev od stare daske na Vasinoj vodi ( izvoru) na Staroj Ljuboviji,  opkovana je gvozdenim posivelim obrucima. Vucija je teska , snazni zetelac je nosi na ramenu. Onda je snaznim znojavim rukama spusti u hlad velikog  drveta pored medje, da se ne zagreje na suncu..Zedni zeteoci prilaze jedan po jedan kada vide da je slobodno, podignu vuciju visoko iznad glave, ima otvor kroz koji voda tece, nagnu ga u usta. Svi zdravi, niko se ne plasi zaraze, nikome se ne gadi sto svi piju iz istog suda. Ne znam da li  vucija dolazi od reci "vuci",povuci? Ili je to turska rec?

Sunce gori, znoj lije, pobesneli zeteoci samo grabe srpovima, padaju snopovi. Sto vise poznjeti, da nista ne ostane za drugi put, da se otme od ne daj Boze neke kise, nevremena, sto pre to sigurnije. Zene  maramama  brisu znoj sa lica i iz ociju, neki zeteoci po ceo dan po najvecoj zezi u sajkacama-kako im nije vrucina, neki pak gologlavi,  ne smeta im sunce. .Mama mi rece da se cuvam suncanice, da stavim kacket..Jedan vec sredovecan covek zastade, pogleda u nebo suncu:" Joj jare, sve gori". Zaljubjeni mladici i devojke bacaju skrivene tople poglede. A veceras ce biti kolo, pa ce se moci pribliziti, uhvatiti za ruke..Joj radosti,  prionuse srpovima jos poletnije.

Kada prodje podne, svi gledaju na put, ogladneli cekaju redare, eno ih, idu sirokim putom od nasih kuca, naziru se iz daljine njih dve nose na obramicama sudove sa hranom,  donose kupus, pasulj, pite, juke, bungur, sir, kajmak, proju. Pridjose im dva momka da im pomognu da spuste obramice, one prostrse zastore po zemlji u hladovini, zeteoci stadose, odahnuse. Posedase po zemlji i izgladneli navalise na hranu. Svi jedu iz jedne drvene case, jede se proja, neki imaju drvene kasike i viljuske, drugi pak gvozdene. Posle rucka odahnuse jedno pola sata. Onda opet jurnuse u napad na psenicu. Tako sve do sumraka.

Ako nekoga natera organska potreba, on to cini skoro nevidljivo, iznenadno smugne u gustis kada ga niko ne vidi, kao da se stide, ali sta se tu moze, sto se mora je prirodno, nikad nisam nikoga video da ode, niti pogotovu da ga vidim, njega ili nju, kako se negde saginje, ukriva. Nikad traga na zemlji. Setih se francuske knjige, kaze pisac:" To je mesto gde i kralj ide"..

Psenica poznjevena, u snopovima, onda ce biti nosena na gumno, gde ce biti  podjevena u stogove, da ceka vrsidbu. Ranije su vrli konjima koji su gazili po psenici, neki siromasniji su gazili nogama, ili tukli motkama, sada dolazi velika motorna vrsalica Moskovljevica  iz plodne Macve,  zacas izvuce i najmanje zrnce iz svakog vlata.

Kad se smrknu, svi zajedno kretose sa srpovima na ramenima nasoj kuci, glasno pevaju, odvojeno idu zagrljene devojke, odvojeno mladici.Sevaju pogledi, poneki mladic nesto  dobaci, one se zasmeju tiho, stidljivo.Neki odose Drini da se iskupaju, osveze.

Kada dodjose kuci, pre vecere devojke stavile vence cveca na glave, okitile se po telu grancicama, uspese se malo vise na malu uzbrdicu u dvoristu, uhvatise se za ruke, pocese da pevaju, ukrstise ruke i ispod njih se veselo provlace Odjeknu opet neka vrlo neobicna, arhaicna pesma, lici na neke ruske pesme.

Kao po komandi svi  posedase po zemlji oko postavljene hrane na cilimcicima, poce vecera.

Posle vecere  frulas zasvira na svirali Uzicko kolo, uhvatise se u kolo, samo drma, jos zivlje, snaznije nego kada su zeli, kao da su se ceo dan odmarali. Momci se stide da pridju svojim simpatijama, bacaju im stidljive ali znacajne poglede.One oborile mazno oci zemlji, samo pilje. Utom naidje crnomanjast  visok snazan covek, bela seljacka  kosulja i gace ukrivaju masu kostiju i misica koji se valjaju ispod, vide se rucurde Zivka Tomica  nabreklih  vena, on viknu kratko:" Zasviraj i za  pojas zadjeni". Skoro istog momenat frulas prekide, kolo se kao po komandi obori na zemlju kao pokosena trava, posedase, spustise ruke na tlo, zacutase. Ne cuje se ni rec. Rec starijeg se slusa bez pogovora..

Devojke stidljivo uz kliktaje "UZDRAVLJE" odose kucama. Svi sanjaju o sledecoj zetvi, gde ce moci da ostvare svoje ljubavne snove.

Saga o..icimai-Trideseti juli 1945 -Raspre izmedju dva rodjaka  Milica Krsmanovica Jovinog

Kocoperni cetrnaestogodisnji Dragoljub i njegov vrsnjak Milic su ne samo bliski rodjaci, nego i vrsnjaci, povrh svega susedi., kuca do kuce u zaseoku Krsmanovici. Kada se sve ovo zna o njima, prirodno je da se oni druze i dobro slazu..Ali je povremeno medju njima bilo i nesporazuma, koji su umeli da se zatruju, ili cak ponekad pretvore u neku vrstu sukoba. Njihove zivotne sudbine su razlicite, Dragoljub je odlucio da ostane u selu, na imanju oca, a Milic da ide na skole. Milic je u medjuvremenu postao partijski aktivista. Dragoljub je drugacijih politickih ubedjenja..Milicevi stricevi cika Ljubo i Vaso su politicki uticajni, narocito cika Ljubo, to je presudno da se sam Milic opredelio  za novu politicku ulogu. Pak, kada se radi o Dragoljubu, on  u njegovoj najblizoj porodici nije imao nikoga politicki uticajnoga.kao sto to ima Milic.

Cika Ljubo je oficir, povrh svega jedan od najboljih boksera poluteske kategorije u zemlji, a cika Vaso uticajan profesor..Cika Vaso se u Kraljevini Jugoslaviji ozenio tetka Ankom  takodje profesorkom, ona je iz Botosa u Banatu, potice iz vrlo imucne zemljoradnicke porodice, njenim roditeljima su komunisti odmah posle rata oduzeli oko 80 hektara plodne zemlje. Ona je zbog toga ogorcena na novi poredak. Kada se cika Vaso vratio kad se rat zavrsi , dosao u Botos,  tetka Anka mu rece s-vrata ljutito:" Sto si se vratio, tamo su ostali nasi, njihovi  se vratili". Stekla neki prebrz utisak  da je cika Vaso komunista. Ova razlicita politicka opredelenja su se na neki nacin odrazavala i na odnose u porodici cika Vase. Cika Vaso i tetka Anka su dolazili leti u Uzovnicu, sa malom cerkicom Mirom, mladjom nekoliko godina od mene. Tetka Anka je dovede na cagelj, Mira se plasi da zagazi u brzu i hladnu Drinu

Jednom Dragoljub u sali dobaci Milicu smejuci se glasno:" Milic Ancic( mislio je na tetka Anku), Jovin vrancic( Jovo je Milicev otac). Skoro da se potukose  u njivi dok su cuvali stoku.

Prodje putem dzip, sofer u koznoj bluzi, pored njega sedio neki covek vaznog izraza lica. Rekose da je to Zika Panovic, da je on velika zverka, predsednik sreza.


j -Juli 1945-Bratunac- Deda Vaso-lisen prava  glasa, rekvizicija

Ozdravio sam, vise nema problema sa stomakom. Hakija sav radostan kaze:" Kome odja napise amajliju bolan, ne mere omanuti, taj ozdravi". Nije kazao "odza", nego "odja".

Baka Savu stalno boli glava ali kad mi dodjemo ona kao i toliko puta ranije sve zaboravi od radosti sto nas vidi. Deda Vaso je lisen prava glasa, javno ga napadaju na skupovima u Bratuncu -jednom to baka Sava rece pred  bratom Dragom Beatovicem, partizanskim oficirom.On nista ne kaze, cuti smrknut.Ujko Bozo  uvek kada to baka Sava prica, takodje cuti  kao zaliven.

Deda Vaso  ustade iz kreveta u njegovoj sobi, udje bled na nesigurnim nogama, sede pored nas, deluje bolesno, vise lezi  nego sto je na nogama, a do nedavno je bio kao cigra.Onda opet ode u  sobu, leze u krevet. Kada se udalji, baka Sava dosapne mami:" Zoro, opet mu okrunili  sibicu u kafu, ima zavidljivih sto je bogat, ja mu stalno govorim-Vaso pazi gdje jedes i pijes, stalno cim popije negdje ili jede,odmah ga zaboli stomak, dobije  proliv".

Cuh u Bratuncu u prolazu razgovor, dve zene sapucu :" Vasi Dzambasu ( tako zovu  deda Vasu) oduzeli jer je kapitalista , obogatio se eksploatisuci radnike i seljake". Nije mi  jasno kako je deda Vaso i koga eksploatisao. On je  bogat trgovac, imetak stekao trgovinom stoke. Kako  to eksploatisao? Opet  saznah odgovor, i ovoga puta slucajno, neki mladici, bratunacki politicki akivisti u koznim kaputima, nadmeni oni  Jovo i Hasan, razgovaraju , verovatno me nisu spazili, prisluskujem ih radoznao:" Vaso Dzambas kupi jeftino stoku, proda skupo, vara naivne seljake,  prevarant". Zapitah se , ko njima brani da trguju ?Pa ako je tako onda bi sve trgovce trebalo kazniti. A u Bratuncu ima toliko radnji i trgovina.

Deda Vlajko Zaric mi isprica jednom da su za vreme Asutrougarske begovi imali za prikupljanje nameta svoje ljude subase, kmetovi su narocitu paznju poklanjali ovim subasama, mitili ih, ugadjali im na razne nacine, subase nisu bile stidljive, nego su i same trazile razne djakonije.Deda Vlajko zivnu, nasmesi se lukavo, :""Ima jedna uzrecica kako je subasa postupo kad dodje kmetu u kucu-Vlahinjo skidaj tavu, da objesim pusku".

Znao sam da su ovako Turci ponizavali Srbe i Srpkinje i za vreme vladavine sultana, rekoh deda Vlajku da sam jako zacudjen  da se to desavalo i za vreme Austrougarske, pa zar Austrougarska nije razvlastila Turke?  Deda Vlajko  priblizi njegovo lice uz moje, osvrce se oko sebe u strahu, kao da se i dan danas plasi austrougarskog cesara :" Austrougari su samo nastavili vekovnu stategiju ZAVADI PA VLADAJ, dali su razvlascenim Turcma privilegije da mogu tlaciti Srbe, Srbi su im ovde bili najveca smetnja da vladaju".Pogleda me ispitivacki pravo u oci:" Znas momcino, Austrougari su dobili odlukom Beckog kongresa 1878 godine Bosnu i Hercegovinu na upravu za period od 30 godina, ali su nakon 30 godina 1908 proglasili aneksiju, nece Svabo da ode, sto izazva  Srbe, ali ni Muslimani nisu bili zadovoljni, kao ni London, Pariz , Petrograd, sve poce da vri, tada je posejan Prvi svetski rat. Mi osnovasmo Srpsku odbranu.". "Mladi treba da znaju istoriju, sta je bilo, u kuci Beatovica u Bratuncu je jedno vreme stanovao Atanasije Sola za vreme predizborne agitacije na prvim izborima 1911 godine, Sola je bio izabran u Kuriju inteligencije.( Napomena:Atanasije Sola je bio prvi predsednik Bosansko-hercegovacke vlade u Sarajevu 1918 godine.)".-zavrsi deda Vlajko.Onda se prenu :" Srbi su vekovima bili pod Turskom tucani u glavu,  zaglupljivana raja, onda dosla Austrougarska 1878 godine, skoro pola vijeka, slicno Turcima, opet Srbi  kmetovi, ne daju im  bolan da dodju sebi,  pa bjese ovaj rat. Srbi u Bosni imadase dobar period u Kraljevini Jugoslaviji, malo se oporavise, ali jos nijesu dovoljno".Izadjose mi pred oci seljaci Srbi iz okoline Bratunca, dan danas tako lice svojom poniznoscu na kmetovsku raju, tucani u glavu vekovima, nikako da se otrgnu, osveste. Porodice dede i babe za vreme Austrougarske nisu bili kmetovi nego svestenici i trgovci, otuda njihovo samopouzdanje i dostojanstvo. Zar za vreme decenija demokratije u Kraljevini Jugoslaviji ovi bivsi bosanski  kmetovi nisu uspeli da se otrgnu kompleksa turske raje? Oni su takvom svojom nasledjenom poniznoscu koju nisu uspevali da nadvladaju, automastki izazivali pokroviteljski stav okoline, koji su kao takav odmah slugeranjski pihvatali. Njima treba pomoc, treba ih prosvetiti, da se isprave.Ali nisu ovi ponizeni seljaci nista gori, znam koliko su vitalni, prirodno mudri, nadareni, samo ih treba malo podrzati, prosvetiti ih da se usprave.

O ovome sam razgovarao sa deda Vlajkom.On mi objasni nesto sto mi jos vise otvori oci:" Austrougari su lukavi ko zmije, vidjeli oni da je nasa raja savijena, neprosvecena, povodljiva, ko za vreme sultana, ja sve gledo, na vaserima sidju nasi Pravoslavci iz brda crkvi, oni visoki, plecati, oko njih se okupile djevojke, uvate se u kolo, samo djipaju, pridju ti njima ona uglancana zagrebacka, pestanska, becka gospoda i kazu im, da ih jos vise zaglupe:":Vidjesmo u Indiji arijevce, svi nose duge zulufe do grla,  dugacke brade i brkove".Hvali becka gospoda  pred svima nekog dugajliju iz Zelinja kome izrasle cekinje iz usiju i nosa :"Taj je pravi delija, muskarcina".Dan danas bolan nasi pojedini Bosanci nose takve zulufe, isprse se calovi bolan,  cekinje vire iz  usiju i nosa, sastave glave ko ovce u toru, i samo bleje, zapjevaju I OJOJ, I OJOJ, to kad jednom Svabe zaglupise, to ti ostade, siri se ko kvasac u nacvama".

Deda Vlajko mi jednom objasni da su Turci za vreme vladavine Turske bili vrlo osioni, da su surovo eksploatisali i tiranisali srpski zivalj."Nazalost, Austrijanci Turcima dase prava da Srbe drze u kmetstvu, nisu vise Turci pod Austrijom bili surovi kao ranje, ali su oni bili i dalje kao spahije a Srbi raja."."Koliko vidim sada nema te uobrazenosti kod bratunackih Muslimana"-upitah radoznao deda Vlajka. "E, znas"-skoro odahnu deda Vlajko, "promenila se vremena, uvidese da su odavno izgubili vlast sultana, da Srbi vise nisu raja.".Nesto se premislja, pa nastavi:" Sto bi gori sad je doli, sto bi doli, sad je gori. Ruku na srce, nisu ovi danasnji Muslimani isti kao ondasnji Turci, vecinom su ti ovo poturcenjaci, ali i onda su mahom bili poturcenjaci malo je bilo pravijeh Turaka, ali se bili osilili oprema svojoj braci Pravoslavcima.Sve dodje na svoje mesto"

Andrija Markovic je bratunacki partizanski mocnik, on je kum deda Vase i bake Save, njegova cerka Milena je visoka i plava lepa devojka.Ona stanuje zbog necega u kuci dede Vase.Videh je sinoc doteranu, ocesljanu, sva ustreptala izadje iz njene sobe, skripe stepenice dok silazi sa visokim stiklama, uputi se u varos.

Ekert Akleksandar je Nemac, ili Madjar, dosao u rudnik Sase, spominju ga baba i deda, ima cerku Elzu, veselu devojcicu.

Ovde nesto nije jasno, ne razumem,  ali se i ne trudim mnogo da razumem, potiskujem u zaborav.  Mali sam, sta ja tu mogu, odnos vlasti je prema meni i roditeljima dobar. Ali nisu zadovoljni ni mamini ni ocevi  roditelji.To je sada tako dok se nova narodna vlast ne ucvrsti, onda ce svima postati bolje, cim je tako ima neki opravdan razlog..

Dodje ujko Bozo na otsustvo, on je sada oficir.Vrlo mu lepo stoji oficirska uniforma. Nesto nije raspolozen kao obicno. Cin mi se da ga muci.Pozva me uvece u bioskop, nije kazao kino, kako kazu u Bratuncu, nego bioskop, kako kazu u Srbiji. Bioskop je u velikoj zgradi,  ima malo sveta u sali. Daje se  ruski film. Kada smo se vracali  kuci  mrkla noc, kuca daleko od glavne ulice, idemo kroz pustaru, rat je bio do juce, jos je prisutan strah od ustasa, vidim za pojasom ujaka veliki revolver.

Dobismo depesu od oca, radosna vest, dobio je naimenovanje  za Sefa Duvanske stanice u Zitkovcu, kod Aleksinca, juzna Srbija.Svi zivnusmo , radujemo se.  Skolska godina pocinje 1 septembra, imacu  vremena da se pripremim, da se uselimo u novi stan, da se upisem  u skolu. Roditelji su ipak radosni sto se vracaju u juznu  Srbiju, za nju ih vezu najlepse uspomene. Ali je se toliko stvari ipak promenilo-rece stojicki mama..

Saga o.icima-k-1 avgust 1945-teco Radislav Trijic, povratnik iz zarobljenistva u Nemackoj.

Teco Radislav Trijic  je proveo nekoliko godina u zarobljenisvu u Nemackoj. Setih se maminih reci, kako su se svi oni koji su bili u zarobljenistvu u Nemackoj, otuda vracali  izmenjeni. "Nisu to vise oni isti ljudi"-imala je mama obicaj da kaze zabrinuto. Teco Radislav i tata razgovaraju za stolom postavljenim u travnatoj avliji ispred onizih kuca Trijica, , u Citluku. ,u brdu iznad Ljubovije. Sa njima je i brat tece Radislava, sa sinom Zivkom Trijicem. Gledam radoznalo tatu, onda tecu Radislava. Mamine tvrdnje o losem dejstvu zarobljenistva u Nemackoj ocigledno ne vaze kada je u pitanju teco Radislav. On je zdrav, kako se kaze kao dren, puca od zdravlja, sav nabrekao."Nisam ni bio u pravom zarobljenistvu, radio sam u selu, raznosio pivo, nikad nisam popio toliko piva  ko u zarobljenistvu u Nemackoj, zovu me sada ko svog najblizeg ,da dodjem u posetu"..Mamine reci zvuce zloslutno, kao da je Nemacka jos uvek neka opasna velika sila, a ona je sada porazena. Sta su cinili nasim zarobljenicima da ih izmene?


3.1945 godina-ZITKOVAC

a-14 juli 1945 Uzovnica, Luda Joka.

Zeteoci jurisaju srpovima u Kojica njivi sto ide od skole ka kucama Kojica, padaju vlati kao pokosene, iza njih brzo povezuju snopove , pred vece stigose pod brdo, bas ispod kuca.Mladi i zdravi, nisu se ni zamorili. Pod plotom mali izvor  pun zabokrecine i punoglavaca, iako su zeteoci zedni , niko ne pije vodu sa ovog izvora. Vrlo crnomanjsta devojka, zovu je u Uzovnici Luda Joka, se nagnu zedna da pije vodu sa ovoga izvora. Milic Jovin zadenuo srp za pojas, vuce je snazno da ustane, ne da joj da pije prljavu vodu. Luda Joka drzi u ruci jednu travku, to je ona cudna travka, koju kada  po kozi guras  u jednom pravcu, ide u suprotnom, vrlo je opasna ako se metne u usta, sto je jezikom i nepcom vise guras napolje, ona sve brze ide unutra, u grkljan, jednjak, pluca. Milic joj ote brze bolje travcicu, baci je daleko. Preti joj da vise ne uzima.

Uzovnica je selo, sve se zna, uveliko se prica da je Milic Jovin  zavrsio malu maturu u Loznici,  da ide na skole u Beograd, u Tehnikum , u Srednju brodarsku skolu..


b.- 15 juli 1945 g. Uzovnica- Vitomir Djukic osudjen na smrt                                             

Baka Sava  sva u crnini kaze mami  kroz suze:" Jadna moja Djuka (  cerka strica bake Save), Vitu ( muz Djukin) u Uzicu osudili na smrt, kazu  ratni bogatas, onda -preinacili na 10 godina robije, sve im oduzeli, a radili posteno ko mravi godinama od jutra do mraka, sada ispade ratni bogatas". "Nuto "izusti  zacudjeno uzbudjena tetka Milena.

Baka Sava kada joj uminu bolovi, voli da prica o proslosti:" Kad smo dosli iz Hercegovine  bilo ovde samo nekoliko kuca, ovo je bilo selo Suha, Bratunac nije ni postojo.".Izgovara na neobican nacin slovo "h" ,skoro da ga proguta.Tako slovo"h"izgovaraju muslimani, ocigledno uticaj brojnog muslimanskog stanovinstva. "Nekad je ovo davno bilo neko naselje po imenu Arnovlje, ili se to samo pripoveda"-nastavi baka. Cuo sam od nekoga da je u Srednjem veku Srebrenica nazivana latinskim imenom Argentarija, da je  tu blizu bilo velikio katolicko naselje sa crkvom i fratrima, zvali ih BRATOVSTINA, pa tako nastade naziv mesta Bratunac. "Pricali  stari, kada je bio  veliki povodanj 1896,  Bratunac je bio poplavljen, dosla voda do pod cesmu ispod dzamije, udavila dva cobanina iz Andrica"-priseti se baka.

Dodje dedi u Uzovnicu u posetu neki ucen covek iz Ljubovije. Prica o vidjenim ljudima iz Podrinja, stalno spominje  na daleko poznatog Milovana Protica.Onda nekoga Vlajka Tadica iz Valjeva, ciji je otac iz Gornjih Kosalja iznad Ljubovije :" Tadici su veliko pleme, razasuli se od Crne Gore i Ercegovine sve niz Drinu, Sumadiji, Srbiji i na druge strane"."Knez Simo Kovacevic iz Postijenja je imao veliku zadrugu, 1.000 ovaca, 12 rala, 12 pari volova, 72 celjada, samo vri , jedna snaja se iznenada razboli i umre, bila nesto zanemogla. Ajoj, neko rece, ama ne jede vec nekoliko dana. Knez Simo ljutit prozbori:"Ako se ovde od gladi umire, ovde nema ljeba, selimo se svi.".Kretose u seobu, Simo rece: Tamo gde zastanemo, ako se djeca pocnu  igrati pravljenja koliba, tu cemo nove kuce praviti, tek djeca pocnu praviti kolibe kod Brankovine. Tu zastanu,  nastane se". Uceni covek sve zna:" Mlovan Glisic nas cuveni knjizevnik, je poreklom iz  Zarozja, njegov predak je bio cuveni ajduk Glisa. Vojvoda Petar Vasic je iznad Ljubovije".