Saga o..icima-d2-Cetvrti  mart 1944 g- Poseta ujke Drage Beatovica-partizanskog komandanta

Sokakom od puta i Drine  ka nasoj kuci ide polako kolona vojnika, iznenadjeni prepoznasmo kape titovke sa crvenim petokrakama. Deda gleda zacudjeno, shvatih da je nezadovoljan, mrmlja zabrinuto:"Otkud oni".Ceta izgleda  slikovito, visoki krsni momci, sa puskama, naoruzanjem, bombama za pojasima. Ispred njih ide sredovecan povisok, crnomanjast  covek, kada se priblizi  kuci, zacu se njegov glasan i grohotan smeh, sve je odjekivalo."Ujko Drago" uzviknu Mama radosno, i poljubi se sa njim.To je bio Drago Beatovic, brat njene majke. Posle srdacnog pozdrava sa  svima nama, ujko Drago sede za sto pod  lipom, baba iznese  posluzenje. Za to vreme se ceta partizana  ciji je on bio komandir , smesti u veliko dvoriste nase kuce, neki posedase, drugi  polegase po prosusenoj zemlji , koja jos nije otravnatila. Ima ih  tridesetak, odlozise puske, masinke, mitraljeze, izvadise iza  pojasa bombe, bajonete, skinuse redenike.

Prepoznajem kod babe i dede zadovoljstvo da ugoste ujaka nase majke, ali  snebivanje  pred partizanima, neku vrstu ledene uctive odbojnosti., nepoverenja, kao da su tudjinci, skoro kao da su Nemci, ali se ipak trude da to ukriju. Baba ode da ispece  dve velike proje, i  pripremi sira i kajmaka. Iznese  pred partizane  svakoma po malo, koliko ima. Posluzi ih mlekom u soljama, ponekim jajetom. Gladni vojnici gledaju netremice u nju., ne kazu ni hvala. Baba im rece kratko:"Na, jedite ljeba"..

Toga momenta  iz neba se  zacu zvuk aviona koji se munjevito priblizava,  na nase zaprepascenje i strah odjeknuse detonacije bombi, videsmo kako dva aviona pikiraju prema Drini, i izbacuju bombe, a  onda se zacu strahovita eksplozija. Partizani se u jednom sekundu razbezase i sakrise u obliznje drvece i zbunove, prostrse se po zemlji. Mi sa ujkom Dragom polegasmo u dvoriste izmedju zidova pusnice za suve sljive.

Bombardovanje prestade.  Saznasmo  da je to bio ruski avion. Ujko Drago rece:" Bombe je bacio u Drinu, da niko ne strada". "A sto nije gadajo Turke tamo u Bosni"-upita jedan golobradi decak.Ujko Drago mu odgovori:" A sto da njih gadja i oni su ljudi, nevini civili".

Partizani se tek sada razgalise. Jedan uze neku crnu prljavu plasticnu kutiju, otkopcava kopce, prepoznah da je to harmonika. Krupan delija velike glave i izbacenih jagodica zapita dedu:"Stari, koliko ima odavde do Zelengore, Sutjeske"? "Daleko" poce deda," ide se na Bajinu Bastu, pa na Kremna, Mokru Goru, Visegrad, Gorazde, kad dodjes Foci stigo si, daleko Boga mi, ima sto pedeset kilometara pjeve". "A mi smo dosli ovde naokolo, isli smo Bosnom na Sokolac , preko Romanije"-pokaza rukom u Bosnu "onda  na Ozren kod Tuzle." Partizanska ceta ujke Drage je sisla iz bosanskih planina Drini, te noci presla Drinu naspram zaseoka Krsmanovica, i dosla u Srbiju. Harmonkas uzima instrument u ruke, nekoliko puta razvuce, dvoristem odjeknuse melanholicni herojski tonovi, on zapeva dubokim glasom, svi mu se pridruzise :" Sto to huci Sutjeska, krv pliva po njoj, divizija Savina bije teski boj, hej haj, hej, haj, bije teski boj".To je bila melodija kao prava ruska pesma..Odahnuse, onda zapeva cela ceta kao jedan jos lepsu i osecajniju partizansku pesmu:" Konjuh stenje, rusi se kamenje. Borovi i jele, jaseni i breze, zbijaju se jedno uz drugoga".Obe pesme mi se jako svidese.

Odmah posle ovoga dogadjaja ceta ujke Drage krenu  ubrzano uz gaj iznad kuce, pravo ka srbijanskim  planinama. Tamo ih cekaju njihovi jataci ilegalci. Deda i baba odahnuse.Deda rece suvo i kratko:"Ovi su Krajisnici, Licani, iz Zapadne Bosne, prepoznajem ih po govoru i stasu, drzanju"

Saga o ..icima-e2-Petnaesti april 1944-Fos dubi na glavi na stolu u kafani

Setamo  kroz glavnu ljubovijsku ulicu, brat se radoznalo zagleda u izlog kafane u glavnoj ulici..Videsmo vrlo cudan prizor.:Fos  dubi  na glavi. na stolu. Onda  ustade, tetura se, ocigledno da je pijan, ipak je  koliko-toliko samouveren, kao da hoce da pokaze da njegova moc i dalje postoji, ali nije bas ubedljiv. Pored njega stoje dva plava  krupna dobrovoljca, oba za glavu visi  od njega, i jedan Rus belogardejac, svi troje mu se osmehuju  blagonaklono, pridrzavaju ga pomalo sazaljivo ispod pazuha da ne padne, ucini mi se da mu se jedan dobrovoljac potuljeno potsmehuje.Fos vise nije onaj raniji, sada deluje dobrodusno, izgleda kao neki pomalo smesan dobricina. Setih se Djevdjelije, za vreme svecanosti Prvog maja, neki tamo cirkuzan se valjao po podu, dubio na glavi. Zao mi je Fosa zbog necega.


f2-Dvadeseti april 1944 godine-Partizani vec u Bratuncu

Bratunac se vidi iz Ljubovije,  tamo preko Drine iza zelenih polja u daljini se crvene bratunacki  krovovi, iza kojih se naziru okolna visoka brda. Ljubovijani polujavno pricaju da se u Bratuncu  nalaze  partizani, pronosi se da su odrzali zbor. Skup je navodno vodio Musliman H....V.... iz Srebrenice, bivsi zanatski kalfa, sada oficir SKOJ-a. Kazu, skupilo se mnogo sveta iz okoline, i Pravoslavnih i Muslimana.

Most na Drini  je avetinjski, sa srpske strane jos uvek povremeno stoji  postaja dobrovoljaca, ali cesto nema nikoga od straze, a sa bosanske  strane zjape prazni svodovi mosta i sive stene bosanskih brda. Nigde nikoga u Bosni..

U Srbiji je jos zvanicno nemacka vlast, u Bosni su  stvarno  partizani, mada je jos uvek zvanicno NDH-Nezavisna Drzava Hrvatska. Sve izgleda nekako  klimavo, nemacka vojska pocinje da deluje smalaksalo, autoritet nemackih vojnika u ocima gradjana  je opao.


g2-23 april 1944 godine- Karadarevici iz Ljubovije

Ucimo u skoli narodnu predivnu pesmu "Omer i  Merima", setih  se Omera Karadarevica i njegove porodice, oni su ljubovijski Cigani, stanuju  na ulazu u Ljubov iju, iznad puta, ispod  ljubovijskog groblja na Mekotama.Omer je visok crnomanjast, krupan i lep covek, deluje vrlo razumno i pitomo, on je zanatlija, uvek se javi ljubazno.Neki dobar covek. Zamisljam sa njim neku lepu statistu zenu, Merimu..,


h2-Dvadeset cetvrti  april 1944 godine- San-kosmicki brod

Nocas sam sanjao vrlo zanimljiv san: stojim u dvoristu Duvanske stanice, vedro je i suncano, gledam brda iznad Ljubovije, Bosnu, Nemic koji se okomito dize u nebo, onda se okrenem ka brdu Mekote gde je ljubovijsko groblje,  vidim leti nebom vrlo polako, mili, takoreci stoji u mestu, neka ogromna masina, kao lokomotiva, ili kao neki parni valjak koji sam video kako posipa asfalt  na put u Ljuboviji.

Setis se odmah slike u Sveznanju, tako je Zil Vern zamisljao put u vasionu. Shvatih da sam  sanjao vasionski brod.


i2-Peti  maj 1944 g.- Pao neciji avion

Jutros je pao avion, tamo negde uz Drinu  prema Bajinoj Basti , iznenada se ispod plavih oblaka otvorise kao sneg  bele kupole dva  padobrana, koje  pocese brzo da propadaju. Kao da neko cudo  dolazi iz neba, vidoh  konture dva coveka, rasirene noge i ruke kao crne linije  idu iz oblaka  brzo zemlji. Kako je covek svemocan, leti, spusta se kroz vazduh padobranom. A ovde volovska kola. To su neke mocne drzave, mi smo siromasni, neprosveceni- dok razmisljam padobranci  nestase iz vidika, upadose u zaklone nekih visokih drvece.

Ne znamo zasto je avion pao, niti ciji je. Neverovatno mi je i da pomislim da je  avion neke druge sile sem Nemacke, to mi vec izgleda kao price Zil Verna  o marsovcima koj se iskrcavaju u Francusku.

Nesto pre toga su iz neba padale male vrlo lepe zastavice,  sa zvezdicama u jednom uglu, to su bile americke ili engleske cini mi se, ali se ne secam tacno.Brat i ja ih drzimo u rukama, trcimo sa njima, one vijore, kada se istrcasmo zadenusmo ih ponosno za revere.Naidje otac, gleda nas ljutito, zabrinut rece nam strogo da ih odmah skinemo, uze nam sve ostale zastavice i odnese negde:" Vise nikad nista ne uzimajte bilo sta sto bacaju avioni,  ne dirajte, ima paklenih masina kao penkalo, kutijica".

Pre nego sto je otac uzeo zastavice, sretosmo jednog coveka, koji je kasnije kada su komunisti osvojili vlast u Ljuboviji, postao jedan od sefova mesta, on nas  gleda  znacajno, nesto kao nezadovoljan zagleda zastavice, ucini mi se kao da nam kaze:"Ah, bas tako, vi to nosite, znaci vi ste za njih". Mozda mi se samo tako ucinilo, mozda pogresno  procenih?. Ucini mi se da je u njegovim recima bilo nekoga velikog razocarenja u nas, cak necega preteceg? Kao da smo ucinili neki prekrsaj, kao da smo ga izdali. Taj osecaj je ostao neizbrisiv  i cesto se javljao i kasnije, kao da smo presli na neku drugu politicku suparnicku stranu, i da cemo za to snositi posledice. Stalno sam imao godinama nameru da mu saopstim, da mi nismo ni znali  kakve su to i cije zastavice, bilo mi je zao te lose procene.
Mi smo mala deca, mi smo se samo zabavljali , zastavice su  vrlo lepe.

Ali je ovaj dogadjaj ostao zauvek urezan u secanje i bremenit posledicama i secanjima na neku nasu pogresku, nije mi jasno u cemu smo pogresili. Mi smo deca, nismo ni znali cije su zastavice.

Saga o...icima-j2--Trinaesti   maj 1944 g.- Rasulo i strah okupatora

Nemci , dobrovoljci i belogardejci su  uznemireni, nemacka moc takoreci naocigled kopni. Nastaje istinsko rasulo.Cetnici gube moral pred nadolazecim partizanima, partizani nadiru  iz  Bosne, jacaju  sirom Srbije i cele zemlje. U Ljuboviji se uznemireni ljudi u prolazu zagledaju sa nepoverenjem, ne zna se ko je ko, ko je za koga, i protv koga, ko je za Nemce, cetnike, partizane, ne zna se vise sta se desava. Ovde svi sumnjaju u sve, niko nikome ne veruje, caruju lose procene. Zacas se izgubi glava. Stalno su mi u mislima mamine reci:" Zbog jezika su mnogi izgubili glave, ljudske reci su nesto najopasnije, treba dobro paziti sta se govori".

Danas smo svi vrlo uzrujani, zurimo se preplaseni. Reka Ljubovidja je naglo nadosla od otopljenih snegova i kisa, voda preti da poplavi Duvansku stanicu koja je u polju, mama pozuruje oca, gledamo kroz prozor dokle je stigla voda, ocekujemo kola, najzad dodjose putem dugo ocekivana konjska kola, radnici brzo utovarise neophodne stvari, voda skoro da se preliva preko same ivice puta.  Krenusmo konjskim kolima , nastade olaksanje, ali jos nije sve bezbedno, konj vuce kola putem koji  je  kao neki uzdignuti manji most, oko nas velika voda valja sa obe strane puta, huci  kao uzburkano more.Gledamo nadolazecu vodu, u mislima govorimo coveku koji vozi kola da pozuri, plasimo se da potop ne poplavi put, odnese nas sve Drini u bezdan.. 

Dok prelazimo  most na Ljubovidji , videsmo vrlo neobican  prizor. Usred vodene stihije na domaku varosice ostalo u koritu reke  jedno malo ostrvce od nekoliko desetina kvadratnih metara, po ostrvcetu trci besno tamo ovamo neka zena srednjih godina, prepoznasmo odmah da je to jedna gluvonema Ljubovijanka,  nju zna cela Ljubovija.Voda  naocigled raste i smanjuje povrsinu ostrvceta. Ona je vrlo dobro svesna opasnosti  koja se munjevito priblizava, trci vrlo  brzo cas napred,  zatim natrag, pa levo, pa desno, trazeci spas  sve  brze trci i sve glasnije mumla praveci vrlo neobicne grimase, svaki minut joj  ostaje sve manje prostora pred nadolazecom vodenom stihijom. Kako je postala mudra, kako opasnost budi razum  cak i kod nje-pomislih. Da li je dosada bila stvarno  nerazumna, ili se nije trudila da razmislja, ili se dusevno opustila, sta je da je, mozda ce se posle ovoga osvestiti i urazumiti-razmisljam o ovoj neobicnoj osobi. U ljudima se nalaze ogromne skrivene mogucnosti koje treba umeti pokrenuti, treba naci puta kako i cime ih naglo razbuditi. Opasnost joj to ucini.Mozda se na ovaj nacin stvarajuci vestacki opasnost mogu leciti pojedini dusevni bolesnici?.

Nedaleko stoji camac, jedan mladic, saznasmo da je njen dalji rodjak, u brzom trku uskoci u camac, snazno zavesla prema njoj, matica ga zanese, on otplovi  malo nize, pa trazeci sporiju struju zavesla snazno uz vodu,  prikrajci uz ostrvce takoreci u poslednjem  momentu, ona uskoci u camac kao tane, on snazno zavesla i  izadje sa njom  daleko nize, gde ga odnese matica. Ona iskoci brzo iz camca na mokru klizavu obalu, gestikulirajuci na sve strane rukama i mumlajuci nerazumljive reci odmah  odjuri glavom bez obzira.

Duvanska stanica je zbog poplave  prestala da radi.

Iz Bosne odjekuju sve snaznije detonacije, po prvi put se zacu stetktanje bliskih mitraljeza, puce puska u Bosni, odmah tu pored Drine nadomak Ljubovije. Znaci prisli su blizu. Putem od Uzica ka Zvorniku, ka severu, prema Nemackoj, prosto odnekuda  izviru beskrajne motorizovane nemacke jedinice, kao sto reka ponornica izvire neprekidno iz zemlje.

Evo nas opet  kod dede i babe u Uzovnici. Roditelji kazu da moze biti borbi, Nemci se u povlacenju bore za zivot i smrt, moramo opet u bezaniju, u Postinje, kod rodjaka Simica.Gore nemacki vojnici nisu dosli nijedanput za celo vrema trajanja rata. Krenusmo konjskim kolima, deda drzi dizgine, kod gracanicke crkve u dvoristu  bradati cetnici. Gledaju  nas ispitivacki i sa nepoverenjem, pridjose, traze isprave.

Saga o..icima-k2-Prvi  juni 1944 godine-Fos, prvo stomak pa onda otadzbina

U Uzovnici u nasoj kuci  su ostale baba Bojka, i mala rodjaka Ruza cerka dede Milutina i babe Zorke, baba Bojka iznenada zanemocala, ne moze da pesaci, Ruzu ostavili da joj pravi drustvo. Ruza je drazesna vrlo plavokosa devojcica nebesko plavih ociju, ima vec devet  godina. U kuci su samo njih dve, baba Bojka  ispekla pile sa krompirima, i stavila ga u orman da se ohladi..

Tog momenta se polako otvorise vrata, i na njima se pojavi pokunjeni nemacki oficir. Baba ga odmah  prepoznade, to je  bio Fos, ali mu nista ne rece.Ustadose obe uctivo, baba se trudi da shvati otkud takve promene u njegovom ponasanju, obicno je bio nadmen. Sada ni traga ni glasa od bilo kakve nadmenosti, nemacki oficir se osmehuje uljudno, cim udje dize nos u vis, poce da mirise, ocigledno je da je nesto osetio.Shvatise o cemu se radi kada  krenu odlucno  ka izvoru mirisa, ka ormanu u kome se nalazilo peceno pile. Fos se osmehuje blagonaklono svojim slucajnim zivotnim saputnicama sve vise se priblizavajuci piletu, za to vreme saljivdzijski pokazuje na svoj stomak. Shvatise najzad o cemu se radi, pa on je vrlo gladan.

Nemacki komandant Ljubovije, bivsi ili sadasnji, one jos ne znaju, nastavi svoju predigru, osecajuci da ce utoliti glad, da odobrovolji babu i Ruzu , poce da se oblizuje nestasno kao neki klovn. Ruza se zasmeja poluglasno, baba ima nameru da mu ponudu da ruca pile, to nije  sporno. To  Fos  znalacki odmah primeti, ali on  nastavi zabavu priblizavanja  piletu  unapred uzivajuci u gozbi koju je predosecao. Nemacka vojska je u rasulu, povlaci se, spasavaj se ko moze, cinovi vise ne vaze mnogo, najvaznija je licna snalazljivost. Fos je vrlo gladan, nigde nema bilo cega za jelo, sve je odneto, nestalo, nema ljudi, stoke, zita, hrane. Fos  se saze da otvori vrata ormana, ali se mala Ruza ispreci, klece ispred njega, uhvati  ga za ruku govoreci jetko, ali ipak donekle uctivo, i detinje:"Ne, ne moze". Fos  se poce osmehivati gledajuci je sa simpatijama, kao svoju cerku."Kako  lepa devojcica,"-okrete se on babi vrlo losim srpskim. "Kakva divna plava kosica, divne plave oci, ti si prava  nibelunkinja"-pomilova malu Ruzu po kosi."Kako se zoves"-upita je na mesavini nemackog i srpskog. Nisu ga  razumele.  Onda on rece":Ime" "Ruza'"odgovori mala. "Ah ruza, roze, da ,da, nasi jezici imaju za vecinu reci isti koren, mi smo dva slicna naroda". Ruza i Fos na kolenima nastavise  njihovo  preganjanje za piletinu..

Baba ih  posmatra osmehujuci se, odluci da prekine uctivo njihovu raspravu, uze Ruzu za ruku, i odvede je sa strane govoreci joj da ima za sve dovoljno,  pozva Fosa za sto, stavi pred njega pile, krompire, sir i kajmak. Stekla je  utisak da je ipak dobrocudan.  .

Fos  je halapljivo jeo, kada se najeo blago podrignu, rece tiho:"Oh izvinite", poce opet da razgovara :" Ja sam  gladan, stomak nema domovinu, ne zna za politiku, on je gladan".

Saga o..icima-l2-15 juni  1944 godine-Zarobljen nemacki oficir

Ujko Bozo je na strazi, njegova partizanska jedinica se nalazi u brdima iznad Ljubovije, partizani vec uveliko prelaze iz Bosne u Srbiju.

Dok se Nemci i cetnici povlace u rasulu putem u dolini pored Drine, dva natmurena mlada partizana mu predase na cuvanje razoruzanog i preplasenog nemackog oficira pocepanih epoleta. Ujko Bozo koji  sprovodi zarobljenog nemackog oficira njegovim pretpostavljenim, ima  samo osamanaest  godina, visok je i snazan, vrlo zgodan, mudrost vrca iz njegovih ociju, on je zapazen od svojih nadredjenih kao prirodno predodredjen za sjajnu oficirsku karijeru.

Nemacki oficir ga pogleda oprezno,  ispitivacki , iskusni ratnik vide da je on vrlo mlad,  zapita ga uctivo i tiho da li govori nemacki. Ujko Bozo  ima skolsko znanje nemackog. Oficir preplasen za svoju sudbinu mu rece molecivo na nemackom, vadeci iz novcanika sliku mlade lepe zene, istinske dame, sa dvoje male dece u narucju:"  Moja supruga, i moje dvoje dece, oni su u Frankfurtu".

Ujak Bozo bi se prema njemu  odnosio korektno i bez toga, saopsti mu da mu sada niko nece uciniti bilo kakvo zlo, da ce biti sproveden u zatvor za nemacke oficire i vojnike, da ce tamo biti proveren, i da ce se prema njemu postupati u duhu ratnih konvencija.. I tako je i bilo.

(Piscu ovih redova nije moguce da sazna kakvo je bilo ponasanje Fosa  za vreme rata, da li je nepotrebno progonio ili ostetio nekoga u Ljuboviji i Jugoslaviji, samo navodi ono sto zna.)

Saga o..icima-m2-20 juni 1944 godine-Srpska seoska skola.

Osnovna skola u Uzovnici je u polju pored puta, nalazi se u staroj prostranoj prizemnoj zgradi, okruzena velikim dvoristem punim vocki u kojima stalno cvrkucu vrapci .Preko puta skole je kuca kuma Ilije Polica, kum Ilija ima velike brkove. Kada se krene brdu pocinju imanje i kuce cuvenih bogatasa  Kojica.

Sve se iz korena promenilo.Ucitelji i uciteljice nose titovke sa sjaktavim crvenim petokrakama, na zidovima parole i crvene zastave, bukvari i knjige se crvene prepuni  likova partizana i druga Tita .Pionirske novine krcate pricama  Branka Copica i malih junaka pionira, kurira pete cete. Nama kazu da smo mi Titovi pioniri, stavljaju nam crvene marame oko vrata, svugde hvale Crvenu Armiju i druga Staljina, novu Titovu vlast. Svugde crvena boja, sve se crveni.

Dolazim do zakljucka da djaci iz zemljoradnickih porodica ne uce tako dobro kao oni iz Ljubovije, verovatno jer ih roditelji ne usmeravaju knjizi, nego da obavljaju  zemljoradnicke poslove.Dok oni u obliznjoj varosici Ljuboviji mnogo vise citaju i uce. A moju ogromnu ljubav prema citanju knjiga  shvatih pre svega kao zaslugu roditelja, koji su mi kada sam bio mali dali da gledam slike u Sveznanju i poceli da mi ga citaju. Uzovnickoj deci sam pokazivao Sveznanje, ama nece ni da pogledaju, kamoli da citaju, samo odgurnu rukom. Radije idu u sumu da beru jagode i kupine, da love ribice u reci, ili da beru voce i razne plodove.

U Sveznanju procitah da je mozgu potreban kiseonik, koji dobija kada se fizicki radi na cistom vazduhu, onda radi mnogo bolje, misao je brza i bogatija.Tacno, to se vidi sa uzovnickom decom, cini mi se da  im je bolja koncentracija, da je njihova misao ostrija, sevne kao munja.Moga odlicnog druga iz uzovnicke skole Mirka, on je iz Tepavca,  zovu  Mirko lisica, zato jer ima lukave oci, mudar izraz lica, refleksi mu rade vrlo brzo, oci sevaju kao munje,  mozak nabijen energijom. Cuo sam vise puta :"Planinci su bistri". Da-zakljucih, cist vazduh, veranje po strminama.

Treperi bujno zeleno lisce na granama drveca, prosto drema izduzena niska bela zgrada skole na iskrajku velikog dvorista, cuje se glasan cvrkut ptica u krosnjama drveca. Ucimo na glas pesmicu nekog srpskog pesnika koji je  zbog necega kinjen, vlasti ga poslase u neko zabaceno selo da bude ucitelj. Ojadjen  pise stih:" Ciju ci, ciju ci, moji sirotani, pa se mesto srca uhvatio led"- razgovara sa pticama da razbije tugu. Recitujem glasno ovu tuznu pesmicu Djure Jaksica.

U nasoj skoli je ucitelj koji je stalno sam, neozenjen je, nema zenu ni decu. On vazi za cudaka, ali nikad nisam cuo da je neko kazao nesta lose o njemu, naprotiv svi kazu da dobro uci decu, i da svima gde moze pomogne. Postavljen je u uzovnicku skolu pred  rat, rodom je izgleda negde od  Jagodine, ovde ga zatece rat, delio je ovih ratnih godina tegobe svih Uzovnicana. Iako zivi godinama u ovome kraju, zadrzao je moravski govor, brza kada govori, kao oni u juznoj Srbiji. U Uzovnici pricaju da su ga u Kraljevini Jugoslaviji seljakali po kazni po zabacenim selendrama sirom zemlje " Voli da ispravlja krive Drine"-kazu neki. Ovaj ucitelj me pogleda apaticno :"Tu pesmu je napisao Djura Jaksic, zove se "Na liparu".Bio Djura na studijama u Becu, vrati se oboleo od jektike, veliki rodoljub, umesto da ga vlasti podrze one ga progone.".Ne razumem kako nase vlasti.progone rodoljube. On me gleda pronicljivo, kao da mi cita misli:" Ej, ej, ove nase vlasti nisu dorasle, nasi zlotvori umeju da ih nahuskaju na prave rodoljube, umesto da ih oni dotuku to uradi nasa vlast. Djura Jaksic je veliki pesnik, ali se ne razume u politiku, on je boem, voli da popije, onda mu se odveze jezik, oni koji su prodali dusu djavolu ga povuku za jezik za kafanskim stolom, nastrada zbog jezika, zamerio se mocnim ljudima u Beogradu"."Ja sam se skolovao u Budimu., kad se vratih ko i Djura Jaksic odoh grlom u jagode, kritikovah politicare, zamerih im se olako, kao da me je neko nagovorio kao malo dete da to uradim". Za stan ovoga ucitelja se govorilo u Uzovnici  da je "Ko u stali"."Mi Srbi smo naivan seljacki narod, pogledaj nase najnadarenije pesnike i pisce, koji god ode van zemlje na skole, vrati se otuda iskopnio, savladaju ga nekojake bolestine. Evo tio Branka Radicevica, tolike druge,pa i Njegosa". Zastade, gleda u zemlju, kao da se poverava svesteniku:" Ne zelim ni najcrnjem nepijatelju da mu se desi ono sto se meni desavalo dok sam bio na velikim stranim skolama"-rece ovaj ucitelj, ustade i ode sporim hodom u svoj stan, nosi neku svoju tajnu, neku tugu,  patnju..Sta mu se desavalo? Pa on je ziv. Ne razumem.

Uciteljica iz Sapca ridjokosa i otresita, veselo gledajuci devojcice i decake kako se igraju zivo, rece svojoj koleginici:" Svako od njih poseduje svoj zivot, sve njih vuce buducnost, zele da budu sretni i uspesni, da ostvare svoju ulogu i svoje mogucnosti ". "Da" rece joj ova druga  "mnogi od njih ce doziveti 21 vek, to su deca 21 veka. A mi smo rodjene pocetkom ovog veka". "Ili u 19 veku"-nadoveza jedan ucitelj, kao zift crne kose i brkova,  lukavog lica ,stalno kao navijen ponavlja stihove:" A ti gde si svijo krilo, izdajico sram te bilo". Ridjokosa uciteljica sapnu na uho koleginici:" Svako se cese gde ga svrbi. On je sumnjiv, pa naso da se nama pravda".

Onda jedna uciteljica rece:"Gledaj uzovnicane, pola selo plavo ko Svabe a pola crno, ko Cigani"."Niije ni  cudo sta se sve ovde mesalo, Sloveni  su bili plavi, ali ovde je bilo mesanja".-umesa se u razgovor crnomanjasti ucitelj..

Doputova iz Sapca brat uciteljice Jurisic,  on je golman"Macve", visok, zutokos, krupan kao medved.Lukav osmeh,  prefinjeni maniri, inteligentan izraz lica, odmah odaju stanovnika grada, Sabac je veliki grad, tamo se oseca uticaj Evrope. Lici mi  na  nekog  glumca iz americkih ili francuskih filmova. Kao najbolji djak njegove sestre ocekujem da mi posveti duznu paznju, za njim oko skole idu buljuci djaka.

Dodje ubrzo do moga bolnog razocarenja. On je strasno zaljubljen u pecanje, Drina je prepuna mladica i drugih riba, rece da mu treba veliki i snazan vitak stap za pecanje od leskove grane, povede nas posle skole u okomito brdo iznad Kojica. Svi djaci se dadose u posao da pronadju stap. Ne znam kako izgleda leska, ne smem da zakoracim u sumu, ne smem da idem niz okomito brdo puno zmija, pascu niz neku stenu. Mirko lisica seosko dete spazi zbun leske u okomitoj provaliji,  kao vidra se vinu sa sikiricom, probi se niz stene kroz siprag,  zacas osece drvo leske koje se toliko svide nasmejanom Jurisicu. Njih dvojica odose sami, nas ostavise, idu da kopaju gliste i hvataju skakavce, i pravo na Drinu. Tuzan.sam.Seoska deca su vicnija u prirodi.

Saga o...icima-n2-1 juli 1944 godine-Milic se igra sa decom u Ljuboviji

Mama i ja smo dva dana u Uzovnici, tata i braca ostali u Ljuboviji. Stanko Jakovljevic samo malo prikoci bicikl na putu naspram babe Bojke,  stavi nogu na prasnjav put :" Strina Bojka, fala Bogu nista nije bilo dijetetu, Milica vo rogom malo zakacijo za pantalonice, samo ga prebacijo,".Dok idemo kroz Ljuboviju konjskim kolima, videh radostan Milicevu plavu skoro belu kosu, projuri sav razdragan u igri sa drugovima. Nista mu nije bilo.-prosto odahnuh..


-o2-Dvadeseti  juli 1944 g- Slikanje pred crkvom u Ljuboviji

Nove komunisticke vlasti  pozvase oca da dodje u Ljuboviju, da vodi Duvansku stanicu. Odaju mu priznanje  da je  covek od ugleda, izvanredan strucnjak, isticu   da je se ponasao patriotski. za vreme nemacke okupacije, da je slusao strane radio stanice i sirio istinu o borbi saveznika. Tata je  odmah naimenovan za zaduzenog za propagandu. To je  znacajno politicko zaduzenje. Tata im je uctivo stavio do znanja da ih postuje, da je lojalan, da ce saradjivati kao strucnjak za duvan, ali da ne zeli da postane clan Partije, nece da se bavi politikom, nije se bavio politikom ni u Kraljevini Jugoslaviji.

Ovakav stav oca nije bio bas najbolje vidjen od pojedinih ljubovijskih komunistickih mocnika..

Umesto stana u Duvanskoj stanici, dat nam je na koriscenje jedan prilicno lep stan u centru Ljubovije, na prvom spratu jedne stare zgrade, koja  gleda pozadi na veliko dvoriste.iznad koga pocinje okomito brdo. Uzivam u strmini, zamisljam iza ovoga brda proplanke, kose, livade, stenjake iznad kojih kruzi polako orao, isturio vrat , rasirio krila, ocima zuri sa visine u dolinu, u zapenusanu Drinu.

Ljubovijska crkva je smestena u centru varosice, ima lepe velike bele  zidove sa isaranom kupolom i velikim visokim zvonikom.Na unutrasnjem belom zidu uklesana mermerna ploca sa imenima dobrotvora ljubovijske crkve, videh ime deda Vase Popovica. Crkveno dvoriste je privlacno mesto za drugovanje sa vrsnjacima. Naidje jedan partizan, odmah ga prepoznah, to je onaj koga  smo  videli na konju u kanjonu iznad Uzovnice, kada smo se vracali iz zbega. Visok i koscat, zuckaste kose, smeska se prijateljski , u rukama drzi vazno lep nov fotografski aparat. Pozva nas strogo ali ocinski, pred ulaz u crkvu, zeli da nas slika.Stadoh i ja razdragan. Partizan  mi neocekivano pridje, uze me  za ruku i izdvoji iz grupe koju je slikao, pokaza mi strogo da stanem sa strane, foto aparat skljocnu, slika moje drugove bez mene.

Taj dogadjaj mi izgleda ipak cudan, razmisljam o cemu se radi? Nikako to ne mogu da zaboravim, kad god na to pomislim,  tu pomisao neka nevidljiva bojazan od gurne kao neka nevidljiva ruka, gurne u zaborav. Odlucih da to kazem roditeljima..Oni  mi postavise nekoliko pitanja, mama mi rece osmehujuci se smireno:"To ti  se samo ucinilo, nema on nista protiv tebe". Ipak ja sam i dalje o tome ponekad razmisljao.Pred ocima mi povremeno slika krupnog  partizana kako me uzima za ruku  i izdvaja iz grupe za slikanje, nikako ne mogu da se oslobodim neugodnog osecaja odbacivanja.

Kada bi roditelji  ponekad.bili neraspolozeni, mama bi kazala tati:" Hajmo u setnju na Staru Ljuboviju".Mama nas  svecano obuce, obozavam kratke pantalone i mornarsku sarenu majicu sa kratkim rukavima, prosetamo svi petoro kroz celu Ljuboviju, sve do Vasine vode na Staroj Ljuboviji. Odlasci u setnju su za nas svecan dogadjaj, javljaju nam se u prolazu srdacno srodnici i poznanici, roditelji bi sa njima porazgovarali, vratilo bi im se lepo raspolozenje.Nadaleko su se sirile price o zdravlju Vasine vode, betonske cesme iz koje izlazi debela drvena cev gnjila nabubrela od vode , namernici i prolaznici  se saginju i piju ustima vodu koja  curi. Ova voda krepi, mirise na gvozdje.Neki bi napunili sake vodom i pili vodu iz njih. Vidjao sam ponekad znojavog prolaznika ,sastavio sake, puni ih hladnom vodom i pljuska se po licu. Mama bi uvek kazala da je opasno po zdravlje  piti vodu zagrejan, prvo se treba odmoriti i rashladiti, cesto spominje kako je se jedan putnik namernik posle pesacenja po zegi,  sav vruc napio hladne vode, i umro na licu mesta. Ponekad bi u Staroj Ljuboviji posetili kuma Iliju Polica i rodbinu Gligorice. Kuca Gligorica je ispod brda, tako potseca na nasu kucu u Uzovnici..

U osnovnoj skoli je odrzan skup pionira, dodjosmo stariji brat i ja radosni da se druzimo. Neki momcici sa crvenim trakama oko misica nas gledaju nezadovoljno.Sa ovim momcicima jedan covek, skoro godina naseg oca, pilji hladno u nas, meni se ucini da samo sto nas ne pita zasto smo dosli? .Odmah smo otisli.nezadovoljni. Tih dana iznad crkve na zaravni brdasceta kod skole, lezi na travi ceta mladih partizana. Sedam sa njima, kazem im uctivo dobar dan.Jedan krupan svetlo smedj mlad partizan grdi one koji nisu ratovali :"Tatini sinovi, hoce da im drugi donesu slobodu na tacni". Imam osecaj kao da grdi mene.

Otac je zabrinut, spominje bled mami sapatom neke ljubovijske mocnike.U nasu porodicu se nastanjuje postepeno cudan osecaj straha.Tata kaze da je ipak bilo bolje u juznoj Srbiji .

Saga o..icima-p2-Dvadeset prvi  juli  1944 g-Ljubav prema knjigama

Citanje knjiga je postalo nesto skoro najuzbudljivije i najlepse u mome zivotu.Trazim knjige po coskovima, ormanima, kod srodnika, prijatelja, suseda, a onda kada ih nadjem, odem u sobu. Nestajem sa knjigom u rukama  satima, danima,  selim se u drugi svet, zivim na drugom mestu, sa drugim ljudima, druzim se sa licnostima knjiga, udubljujem se u njih i njihove dozivljaje  i sudbine, poistovecujem se sa njima. Putovao sam tako u razne zemlje, saznao vrlo uzbudjive stvari, upoznao predele, istoriju, navike.

Pade  mi u ruke knjiga sa koznim koricama, na kojim  su  arabeske, neki sultan sedi na kamili ispred neke dzamije. Tako sam citao pricu o Seherezadi i Hiljadu i jednoj noci. Zatim sam u poslednje vreme procitao nekoliko knjiga u izdanju Kadok i Plava ptica.

Jedna prica mi se jako svidja. Dogadja se u Normandiji, porodica iz Pariza je dosla da tamo provede nekoliko dana raspusta, deca otisla da se igraju  pored mora sa decom mestana. Sa njima je jedan mladic iz mesta , nem, vrlo snazan i visok, deca  se popela na neku visoku stenu, naisla je bura i blokirala ih, zivot dece je  u pitanju. Kroz talase se  do njih  pope nemi mladic dzin i spase ih, mislim da se zvao Baija, u selu  nastade radost.

Zatim je na mene ostavio  znazan  utisak roman  jednog francuskog pisca, bilo je vrlo uzbudljivo, Tartaren Taraskon bi se pojavljivao sa maragcom, magarac je smesna zivotinja, ali me  pomisao na njega sve vise nervira. Onda uzeh knjigu jednog ruskog  pisca koji  opisuje dozivljaje Nasradin Hodze u Buhari, opet sa magarcem. Magarac je smesna, zabavna  zivotinja. Citam negde u nekoj knjizi da je u americkim skolskim bukvarima pricica o Dzoe  Magarcu,  vrlo jakom coveku, on je poreklom Crnogorac koji je radio u americkim rudnicima, toliko je bio jak da je u ustima preturajuci jezikom po nepcima izradjivao od usinjanog celika razne male korisne predmete.

A onda sam citao sa velikim  uzbudjenjem  rat Zemljana sa Marsovcima, cela Francuska se digla na noge, Marosvci se iskrcavaju u Le Havru.

Roman Andre Zida u kome se spominje mladi Lafkadijo i njegova porodica koji su dosli jos u 19 veku da provedu odmor od tri nedelje u Dalmaciji,  mi je posebno zanimljiv, jer se dogadja u nasoj zemlji. Kazu da nigde nisu videli tako zdravu klimu, tronedeljni odmor ih je preporodio, vratili su se u njihovo mesto u Francuskoj  odmorni i puni snage i novoga optimizma. Lafkadio  izadje da se proseta, u glavnoj ulici je izbio pozar, zgrada gori, unutra je  lepa devojka. Lafkadio skoci u plamen i spase mladu lepu devojku, napolju ga docekuju sa nevidjenim ovacijama.

Saga o ..icima-q2-1944 godine-Koviljka se udala za mladog partizana Vuleta

Cesto setam iznad kuce dede Milutina, putanja ide od nase kuce iznad kuce dede Milutina i babe Jelisavke pravo ka kuci cika Jove i Djodje. Cesto idem  po vodu , izvor je u dvoristu cika Jove, veliki bazen natkriven betonom, pun bistre vode koja mirise na gvozdje. Izmedju kuce babe Jelisavke i cika Jove je potok koji se okomito penje ka gaju i  kucama Tomica, pricala mi Dusanka da se u ovome potoku nocu prikazuje neki vitez. Zato cim se smraci plasim se  tuda da prolazim. Kuca dede Milutina i babe Zorke je na sprat. Deda Velizar kaze da je to stara kuca u kojoj su ziveli u zadruzi , a onda kada je deda Velizar sazidao novu sadasnju kucu, odvojili  se.U kuci dede Milutina u sali ( velika soba-hodnik, na spratu kuce) smesteni neki vojnici  u sivim uniformama, sa crvenim sjaktavim petokrakama na sapkama, okolo  oruzje, puske, mitraljezi na nozicama kao da gledaju u nas. Plecati partizani se vazno setaju. Medju njima je jedan visok naocit mladic, na snaznim ramenima i ledjima pucaju savovi uniforme, ima crveno strogo lice, gleda prodorno i zapovednicki, zovu ga sa postovanjem Vule, svi oko njega prosto oblecu. Vule je, kaze on znacajno, od  Han  Pijeska, pokaza rukom preko Drine, tamo sa Romanije.

Ovi vojnici mi ne ulivaju strah. Cim su u kuci dede Milutina, tamo ih lepo primaju, pa oni su nasi. Govore nas jezik, kao i drugi nasi ljudi. Ali nece uvece da se mole Bogu, nece da idu u crkvu, ne slave Uskrs. "Oni su komunisti, ne veruju u Boga, samo veruju u Titu i Staljina"-slegnu Krsman pomirljivo ramenima .Nesto ipak sa ovom vojskom nije u redu. Samo prodjem pored njih, javim im se uctivo. I to je sve.

Neosetno je sevnula iskra ljubavi izmedju Vuleta i Koviljke, cerke dede Milutina, vec stasale plavokose devojke. Kada se rat zavrsi, vojnici odose svojim kucama. Vule odvedu Koviljku.na Romaniju. Ali  u kuci dede Milutina gundjaju, nije im nikako po volji, nemaju zbog necega poverenje u Vuleta .( Napomena: ispostavilo se da su bili  pravu). Koviljka se vrati kuci.

Baba Zorka cesto suzi, seca se poumirale dece: Milica, Milorada, Vinke, Milke. Deca su masovno umirala, mnogo  se radjalo, ali ih je kosila smrt, nije bilo lekarske nege.

Saga o..icima-r2--1944 (datum zaboravljen) godine-Osveta zmijskog spara-

Zaticem sebe cesto da moje misli lutaju Drinom,  njenim pritokama, virovima, ribama i rakovima. Sada je Drina nadosla od proletnjih kisa, od otopljenog snega sa visokih planina, ogromna je, samo valja, huci. Recica Uzovnica,  kao malo poveci potok,  prolazi par stotina metara od skole na svome putu ka uscu u Drinu, u uzovnickom polju nekoliko stotina metara nize. Za vreme odmora imam obicaj da otrcim da tih nekoliko minuta  posmatram recicu, ribe i rakove u virovima.

Otrcah danas na odmoru do recice, sedoh na travnatu uzdignutu obalu u zelenom gustisu,  gledam u zelenu brzu plitku vodu, uska recica se moze takoreci prekoraciti, bistra voda brza i preliva se preko kamenja i sljunka, pravi  virove,  gledam pticice i jata divljih golubova koji zaleprsaju krlima, zagucu, slete da se napiju. Ali recica Uzovnica ume narasti od kisa i snegova, sjuri se kao grmljavina iz planina, napuni citavo polje, kao malo more, nastane pravi potop. Nekoliko metara od mene niz recicu je cuprija na putu Ljubovija-Zvornik koja  spaja  dve obale recice.Ovu cupriju  poneko zove, kao i jos neke druge cuprije u ovome kraju"Latinska cuprija", na dnu kamenog stuba se vide neki rimski brojevi izlizani  rekom i vekovima. I neka groblja su zvali"Latinska groblja", u Krsmanovica groblju sam video patrljke od nekih nekadasnjih spomenika sa rimskim brojevima. Objasnili su mi da su to ostaci vladavine Latina u ovim krajevima, ovde je bila njihova regionalna administracija, ovo je bio rudarski kraj.U ovom podrucju su se vodile bitke izmedju Latina i Grka, Latina i nekih drugih plemena, ilirskih, tracanskih, ili staroslovenskih, ne znam pouzdano, istorija jos to nije razjasnila  dovoljno.

Drina je oduvek  vecita granica, Drina nije jedna reka, nego citav okean koji  nevidljivo deli, ili spaja  nase zemlje i ljude.

Podigoh letimice pogled ka drugoj obali nekoliko metara od mene s'one strane recice, ukocih se od uzasnog prizora koji videh  pred sobom. Na malom zaravnjenom sljunkovitom uzvisenju obraslom zelenom socnom travicom, lezi na stotine klupaka zmija, mozda na hiljade zmijskih tela,  i to zmija najotrovnijih, to odmah prepoznah, sve su bile upletene u pletenice, nepomicne.Setih se, pa to je parenje zmija. One su tada mirne ako se ne diraju, ali ako se ugroze tada su  najopasnije i najotrovnije.

Tog momenta se zacu brektanje kamiona, naglo bucno zaskripase  kocnice, grdosija od vozila predje most i naglo stade. Nastade tisina.Zacu se otvaranje vrata, govor muskaraca,  iz kabine skocise niz stepenika dva mlada plava povisoka plecata  vojnika,  kretose odmah ka reci pored mosta kroz gustis. Videse me sa druge strane i pomerise se malo iza grana, videh dva jaka mlaza zute mokrace kako padaju pravo ka recici, uz glasno udaranje po tlu. Odmah prepoznah da je jedan od njih partizan, a drugi crvenoarmejac, isti kao u bukvaru i citanki, sa istom kapom i crvenom zvezdom, sto me zacudi, otkud crvenoarmejac ovde,  jer oni uopste nisu dolazili u ovaj kraj nijednom. "Jednostavno zalutao, zblizio se sa partizanom  tamo negde severno kod Sapca,  pa dosli u njegov rodni kraj zajedno da vide Drinu."-Zakljucih.

Na moje zaprepascenje videh  da dva mlaza mokrace uz praskavo sustanje padaju pravo na klupka zmija.  Zmije pocese da se meskolje, neke podigose glave palacajuci ljutito jezicima i pisteci tiho. Onda zapistase jos jace.

O zmijama cesto razmisljam, setih se kako je u obliznjoj recici prosle godine jedna zabica na moje oci skocila velikoj zmiji u usta, zmija  je pogledom jednostavno hipnotisala. Setih se opet toliko puta cute babe Bojkine price kako je dok je cuvala ovce leti videla u korenju ogromnog hrasta veliku belu zmiju , kao zmaj, to je za nju bio stres, jak sok, posle toga je baka godinama se ogledajuci u plavetnilu planinskog jezera videla svoj lik u paramparcad razbijen. Pa cika Drago Zvrcak ume da razgovara sa zmijama, da ih pripitomi, to je onaj sto nosi sa sobom po tabakerama za cigarete po nekoliko najotrovnijih zmija, pocne da sapce pored sevara,  one se najednom pojave i dodju mu i obaviju se oko ruke.Molio sam Dragu da me nauci tom zmijskom zanatu. On me nije udostojio ni odgovorom.

U isto vreme i vojnici zapazise o cemu se radi, partizan skoci kao oparen, jurnu ka putu kamionu,  vrati se sa dve velike kante pune benzina, jurnu bedemu iznad klupka zmija, i poce snazno i besno da zmije posipa benzinom, obe kante isprazni,  masi se rukom za dzep, izvuce sibicu i nekoliki listova novina, poce da ih pali i da ih baca na klupka zmija posuta benzinom. Crvenoarmejac odlucno poce da mu govori: "Njet, njet, pusk"-pokusavajuci da ga uhvati za ruku, da ga odvrati. Ne vredi, partizan baci zapaljene listove novina na zmije.

Nastalo je nesto sto nikada u zivotu nisam ni sanjao da cu videti., i to nikada necu zaboraviti.  Klupka zmija su se pretvorila u pravi mali pozar, sve su gorele. Piska, sistanje, vriska, jauci, zapomaganja, lelek, krici, kao ljudska bica, kao zene, kao deca,  zapaljena zmijsa tela se grcevito uvijaju, gore,  nestaju takoreci na ocigled, neke su bile manje zahvacene .Zmije su zatecene u najvecem blazenstvu, a vatra ih je upravo iz  stanja najveceg blazenstva odjednom gurnula u najveci i najuzasniji bol i stradanje.Nisu shvatale sta se desilo, otkud to, ko je to uradio, kako, zasto, osecale su se nevine  zrtve, bez razloga, ali desilo se. Bacale su svoje kletve i bol, prokletstvo, sve je odjekivalo naokolo. Ali je tu bila jedna doza i ljutine i osvetoljubivosti. Sto je umanjivalo velicinu njihove patnje.

Pobegao sam potresen ovom tragedijom zmija. Iznenadio me je ovakav postupak mladog partizana, to je za mene bilo nepotrebno. Zmije su opasne, ako se diraju, ako im se ne prilazi, nece da ujedu. Cim postoje, znaci potrebne su za funkcionisanje prirode.Cemu to? Zasto? Svideo mi se postupak crvenoarmejca.Ali sam imao i neko opravdanje za  partizana, bio je u ratu, ogrubeo, postao zao, prebrz , osvetoljubiv, podivljao, secao sam se ratnih dana i raznih vojski koje dolaze iz borbi, i video vojnike koji posle borbi postaju agresivni i prebrzi.Mozda ga je nekada ujela zmija, ili nekoga od njegovih.

Zatim se zacu paljenje kamiona, kamion krete i nestade iza okuke puta ka Zvorniku.

Pricalo se zatim da su se zmije osvetile mladom partizanu. Evo otprilike detalja te price.:

Bio je topao suncan dan, partizan je doveo svoga prijatelja crvenoarmejca u Culine da prenoce  u njegovoj  napustenoj praznoj kuci u uzarenom kamenjaru od letnjeg sunca u brdu iznad sela.Otac i majka umrli, braca i sestre se raselili, kuca ispod brda skoro usadjena u suncem ugrejano  stenje koje okomito  pada polju, vidi se da dugo nikoga u njoj nema, sva zarasla u korov i travu. Sve se usijalo, jara, iako polako pada noc. Jedva su se probili kroz avliju, trava skoro do prepona.

Bili su umorni, u prizemlju je bio jedan krevet, cvrcali su cvrci, u napusteni krevet je legao partizan, a crvenoarmejca  je odveo uz stepenice na sprat u sobu gde je bio drugi krevet.

Zaspase. Napolju je bila mesecina, partizan poce da se budi, sa uzvisenog lezaja je zaprepascen video da se bezbroj uzdignutih dugackih opruga na mesecini leluja kroz sobu, sa uzdignutim glavama, sisteci, pomisli da mu se to  pricinjava. Ali oseti  uzasnut da se nesto krece u krevetu, bezbroj nekih ledenih zivih opruga se mice ispod cebeta, obavijaju mu se  oko nogu, butina, puze mu uz noge, preko stomaka, grudi, ka glavi, ustima, usima. Najednom mu se nekoliko zmija obavi oko ruku, zatim oko vrata.

Skoci iz kreveta, poce  da urlice. Sve zmije koje su bile u prostoriji se bacise  kao jedna po komandi na njega , besno sisteci pocese da ga ujedaju gde stignu, jedna mu se uvuce u uho, druga kada je urliknuo mu udje u usta i u stomak.

Crvenoramejac se probudi ujutru, sidje radostan po svoga drugara. Otvori vrata sobe i viknu vrlo glasno i veselo :"Vladimir, davaj". Pogleda na njegov krevet, na pod , svugde su bile zmije, i po njegovom drugaru koji je bio mrtav izbecenih ociju,  naduven, zut kao vosak.

Crvenormejac uzasnut zatvori vrata, sjuri se ka putu, sede u kamion i dade gas razlokanim putem na kome nije bilo nikoga.."Osveta zmijskog spara".-to je bila njegova pomisao dok je jurio na sever ka ravnici koja se od Loznice prostirala do Ukrajine, Rusije.