Saga o..icima-j1-. Cetrnaesti januar.1942 g.-Smrt mladog komuniste

Ljubovijski zatvor je smesten u zgradi bivse ljubovijske opstine. Ova zgrada je u  obliku kvadrata, sastavljena je od vise manjih prizemnih gradjevina, koje ne idu   u visinu, izgledaju kao manje ljubovijske kuce. Ali su ipak drugacije od njih, jer su  masivno gradjene, debelih zidova, velikih prozora, deluju vrlo stabilno.To su administratrivne zgrade bivse Kraljevine Jugoslavije.U delu ovoga kvadrata od zgrada koji daje na glavnu ljubovijsku  ulicu, se nalaze kancelarije i spavace sobe nemackih vojnika i oficira. Ima ih sada svega  deset  u Ljuboviji. Zatvor se nalazi u podrumu jedne od ovih zgrada, koja se nalazi u ulici koja je paralelna sa glavnom, tamo malo nizbrdo blizu pijace. Iznad zatvora se nekad nalazilo knjigovodstvo opstine. Sada su u ovim prostorijama strazari zatvora dobrovoljci.

Prostruja Ljubovijom da su iz Sapca dosla dva islednika specijalne policije, sa zadatkom da ispitaju dva dobrovoljca koji su uhvaceni u momentu  kada su se pripremali da prebegnu partizanima, neko ih je cuo i odao. Islednici treba da odluce posle razgovora sa zaverenicima  da li ce ih prebaciti u Sabac, ili u Glavnjacu u Beograd.

" Ziveo Staljin, dole Hitler, ziveo Sovjetski savez, dole Nemacka, "-urla  prkosno i ponosno iz sveg glasa osamnaestogodisnji P... M...ovic iz obliznjeg sela G.   van sebe cepa  rukama kosulju na  isprsenim snaznim grudima.."Svezite ga i smirite"-naredise mirnim glasom uznemireni  islednici. Jedan od islednika je iz okoline Ljubovije, razuman  covek, koji  ima nameru da nekako izgladi  stvari, ako bilo kako moze. Ovakav postupak M..vica ga jako  uznemiri. Vrlo je zabrinut za sudbinu neiskusnog mladica, on dobro zna da  ga takvi postupci  mogu kostati golog zivota. Iskusni islednik vidi da je pobunjeni mladic skoro jos dete, da ga je neko zaveo. Cak mu je mladic na neki nacin drag, mozda su i dalji srodnici.. Islednik dobro zna da Nemci nemaju  razumevanja za mladost, da su nemilosrdni, da jadnog mladica mogu streljati , ili deportovati  u koncentracioni logor.

Islednik se poveri svome kolegi :" Ako ovako postupi pred Nemcima, gotovo je sa njim, a ja Nemcima necu pricati za ove njegove reci". Ovaj drugi mu prosaputa osvrcuci se bojazljivo :" P.M je mudar, ali je mlad,  naseo je na komunisticku propagandu, zao mi ga je,  kako da mu pomognemo "? .

Nazalost, kada dodje nemacki oficir u prisustvu dva  mlada i snazna dobrovoljca, P.. M..ovic se isprsi se jos prkosnije i pobednicki pred Nemcem, ponovi iste povike.Onaj drugi zatvorenik je bio smireniji,  nije ispoljavao svoja osecanja. P..M.. je sutradan  po naredbi nemackih oficira stavljen u kamion  i sa jakom strazom dobrovoljaca poveden u zloglasni zatvor u Sapcu.

P.M... je dobro znao gde ga vode.Kamion odmice iz Ljubovije ka Loznici i Sapcu, buduci da zna svaku stopu pored  Drine, on odluci da skoci i pobegne. Kada kamion dodje ispod Mikuljaka okomitog  stenovitog brda koje se ispred Usca spusta pravo u Drinu, gde je put  usecen u stene iznad reke, u P.M se probudi nadcovecanska snaga: ili uzasna smrt u nemackom logoru , ili da pokusa bekstvo, nema sta da izgubi, trgnu naglo i energicno ciradu, dok se dobrovoljci sabrase, on kroz otvor iskoci iz kamiona u brzoj voznji, baci se niz bedem puta ka Drini,  poce da se kotrlja kao kamen ka siprazju. i reci. Mladi seljak navikao od ranog detinjstva na prirodu i fizicke aktivnosti  je  vrlo spretan i snazan, brz, snalazljiv. Dobrovoljci zavikase preplaseni iz sveg glasa,  kamion se  zaustavi, skocise na tlo, obrnuse se, spazise ga kako kao vuk juri pored Drine ka sumarku, ka Lonjinu, dadose se putem u poteru za njim uzvikujuci, P.. bezi  skakuci kao pomahinitao,  to je za njega sansa za spas. Nisu hteli da pucaju, treba im  ziv, takvo je  naredjenje, sem u krajnjoj nuzdi, nadaju  se da ce ga brzo uhvatiti. Nekoliko dobrovoljaca jurnuse niz obalu  Drini da ga opkole i uhvate zivog. Videci da ce ga uhvatiti, P...  pojuri uz Drinu, a onda iza jednog mesta gde stenjak i drvece ukrivaju reku, ne videci drugu sansu spasa, skidajuci odecu i obucu u trku, baci  se u ledenu Drinu i brzo zapliva ka Bosni, tamo su pored ustasa i jedinice partizana. Dobrovoljci se sjurise reci i videci da se odvazni i snazni mladic uspesno bori sa ledenom maticom, da odmice i da ce im pobeci u Bosnu, naperise puske i mitraljeze , zaprastase u njegovom pravcu rafali. P... potonu, jednom, pa izadje, Drina je bistra, vide se da  se zacrveni od krvi. Potonu jos jednom, i vise se nikada ne pojavi  na povrsini reke.

Saga o..icima-k1- Petnaesti januar  1942 g..-Partizan- ubica oca svog borca

Bastav je planinsko selo.Tu se skriva u ilegali jedna grupa partizana.Pridobise jednog novog saborca, uspese da  ga ubede,  zaplase. Mladic povisok iz obliznjeg sela Tepavac, nema ni devetnaest  leta, plav i vitak, vec okrucao od tezackog rada, pametnog i skrusenog izraza lica,   kao neki krivac stoji  pred partizanom vec postarijim covekom, oborio oci zemlji, vide on  kako se drugi odnose prema mocnom i opakom komandantu. Ovaj partizan nosi sobom  neku tajnu i pretnju, iz njega izbija neka nevidljiva opasnost, u izrazu lica tragovi pocinjenih svakojakih  opasnih dela. Ali prema mladicu nije neprijateljski nastrojen, niti arogantan.Rece mu skoro svecano, tihim, cak prijateljskim glasom :" Sedi da popijemo kafu, ja sam ti ubio oca, ovo je rat, on je bio cetnik ja partizan, oprosti mi i zaboravi to". Mladic  skrsen tugom od toga sto cuje, beo kao zid od straha, savio se, mora spasavati zivu glavu. Ovaj partizan je ubio njegovog oca u jednoj borbi sa cetnicima, zarobio ga, i naredio da ga tuku dzakcicima peska po bubrezima, onda kada je poceo da mokri krv pucao mu je u glavu.

Mladic, novopeceni partizan, je morao proci vatreno krstenje. Dobio je prvi zadatak, da izvidi cetnicke postaje u blizini, da ode u Ljuboviju i referise sve potrebne podatke koje treba da prikupi. Njegov komandant mu se nagnu strogo:" Saznaj od izbeglica iz Bosne koji imaju kontakte  sa svojima tamo, da li i gde u Bosni u blizini ima nasih partizana."


l1- Sesnaesti januar 1942 godine.Naucio sam da citam i pisem.

Volim da strasno mirisem stranice beskrajno zanimljive knjizurine SVEZNANJE, mirisu na sveze boje, olovo, kozu. Narocito me uzbudjuju slike zastava, grbovi. Svaki cas pitam  radoznao oca , majku, starijeg brata, bilo koga ko se tu nadje, da mi kaze sta tu pise.Oni pocese da me uce po neko slovo, kako kad ko stigne  Javlja mi se neodoljva zelja da citam, poceh da sricem, pamtim slova, belezim, ponavljam. Pred tetkom Milenom uzimam Sveznanje, i sricem. Ona sva radosna uzvikuje:" Dodjite da vidite, on ume da cita". Svaki dan vezbam, napredujem, pocinjem da citam brzo. To je veliki dogadjaj u mome zivotu, veliki napredak, znacajan preokret.nabolje.

Od tada sve postade drugacije u mome zivotu. Sledeci korak je  da naucim da pisem.Pocinjem od slova A, malo i veliko, vezbam , zahtevam  da me ispituju. Tako ucim ostala slova, slovo po slovo. Posle izvesnog vremena majka radosno konstatuje da sam naucio da pisem. Pokazuje prijateljicama nekoliko recenica koje sam napisao u svesci, koju mi je  tata kupio u knjizari u glavnoj ljubovijskoj ulici.

Neko mi rece:"Sto ne vodis dnevnik"?" Sta je to dnevnk "-upitah- "Pa belezi ono sto ti se desava svaki dan". To je dobra ideja. U svescici poceh da belezim skoro svakog dana pojedine za mene znacajne dogadjaje.

Iz daljine zvone parporci, konj trci i vuce sanke, prepoznah cika Stanka Jakovljevica, drzi uzde, konj ima oko usiju sareni kozni oblog. Stanko me povede u kratku setnju sankama. Konj juri, velike sanke klize kao avion po nebu.Setnja je vrlo uzbudljova, ali kratka,  cika Stanko zaustavi sanke ispred ograde Duvanske stanice, konja ispregnu, zaveza ga za direk u dvoristu, dade mu zob.

Stariji brat mi dade njegovu skolsku citanku, onda dobih knjigu basni, sve citam, prosto gutam. Miga Vuckovic,  Borin najbolji drug, mi pruzi knjigu, vidim naslov :Desanka Maksmovic-Pesme. Procitah ovu pesmaricu iz daha, prosto je progutah. Ide otac i smeje se radostan, evo jos jedne knjige: Milovan Glisic- Pripovetke..Odlazim u spavacu sobu, hladno je, zavlacim se u krevet, citam pripovetku o vampiru Savi Savanovicu, desava se u selu Zarozju, negde kod Valjeva. Pa valjda  nije daleko.Pogledah kroz prozor stoji tatin strazar, viknuh mu:" Gde je Zarozje, da li znate, da li je to daleko odavde". Strazar se grohotom nasmeja:" Ima dobra tri i po sata brza hoda, okrenes  odavle uz Drinu prema Drlacama, onda skrenes uz Gornju Trijesnjicu, sve pored nje kosom, ispnes se u Zarozje".

Dobrovoljci su takodje smesteni u magacinu za duvan.Uvece tiho pevaju pesmu"Susti, susti Ibar brzi". Mama jednom rece:"To je mnogo lepa pesma"..

Saga ...o icima-m1-87.Devetnaesti januar.1942 g.-Druga poseta Fosa

Fos  se pojavi ovoga  prohladnog, ali suncanog zimskog dana, ujaha polako  na konju, stoji  na istom mestu kao i prosli put, dosao po duvan. Otac mu je sve pripremio kako je zahtevao. Fos je vrlo zadovoljan. Vise puta  kaza:"Vrlo dobro, vrlo dobro". Sada je se malo opustio. Upilji u oca strogo, rece ozbiljnim i energicnim tihim glasom, odvajajuci slogove i svaku rec naglasavajuci:" Nase trupe napreduju u Sovjetskom savezu , nasa pobeda je neminovna, i bice brza. A nase jedinice nanose teske gubitke komunistickim banditima u Bosni".Zastade, tiho rece sireci ruke pobednicki:"Sada je ovde sve u  redu  i mirno"

Sada nas  gleda, vec skoro kao znanac. U njegovom nastupu prema nama nema neprijateljstva, ali ima jos uvek mnogo ledenog paternalizma, osecamo neku neugodnu  samouverenost i superiornost. Otac je kao i obicno vrlo uctiv ali  dostojanstven, ali se oseca se na neki nacin nemocan.

Toga trena zaskripa kapija i na njoj se pojavi deda Velizar koji  dodje  iz Uzovnice u posetu, krete ka nama sigurnim i samouverenim korakom. Deluje slikovito, jos uvek je vrlo  snazan iako je vec postariji covek, visok kao jablan , na glavi mu subara ispod koje se naziru  pramenovi vrlo plave kose prosarane sedim vlasima, na licu povece  snazne  glave  stoje veliki plavi brkovi, gledaju prodorno dva zelena ostra oka .iz kojih izbija bistrina i otresitost. Izraz lica odlucan  ali uctiv i uljudan. Na nogama suknene seljacke caksire , na snaznom stasu zategao seljacki koporan.

Na nas decu deluje ohrabrujuce, prosto se ozarismo kada ga videsmo..

"To je moj otac"rece kratko tata.-kao i ranije glasno izgovarajuci slovo"r". Deda stade uctivo sa strane  odakle nas sve posmatra vrlo pazljuivo. Deda izgleda kao hajduk.iz citanke. Nije  nimalo arogantan, ili neprijateljski  nastrojen prema Fosu, uctiv je, svaki gest mu je odmeren i na svome mestu, odnosi se sa duznim postovanjem prema nemackom komandantu mesta. Ali u isto vreme iza toga se skriva jedna prirodna i nenametljiva, uctiva nadmocnost. .

Zanimljivo je da je moj cetiri godine stariji brat kategorizovao Fosa  sasvim drugacije od naseg oca. On je izgovarao ime" Fosf"koje je cuo kako izgovaraju Nemci, sa potpuno ispravnim nemackim akcentom , sa jednom dozom uctive nadmocne naklonosti .

Fos  koji je prema nama dosada pokazivao ledenu superiornost i paternalizam, sada najednom poce da se nervozno meskolji na konju. Gleda u dedu radoznalo, ali mu preko lica predjose nelagodnost i neugodnost. Fos  je bio inteligentan i obrazovan covek, on je odmah prozreo u psihologiju dede.

Ipak Fos  sacuva prethodni stil  opstenja sa nama, ali ovoga puta ostade neuobicajeno kratko i uz jedno "Dovidejnja" pomalo nervozno osinu konja mamuzama,  i nestade iza kapije.

(Napomena: Kasnije, secajuci se naseg oca i dede, i njihovih postupaka i kontakata sa Nemcima za vreme II Svetskog rata , moja braca i ja smo cesto razgovarali i analizirali njih dvojicu.Zapazili smo dve potpuno razlicite koncepcije i predstave o Nemcima. Kod oca se nazirao strah, dostojanstvo koje se bori da ne podlegne osecanju obesposmocnosti, sto se izrazavalo kroz jednu vrstu pokornosti i poslusnog odnosa prema Nemcima. Dok je odnos dede prema Nemcima u svim susretima bez izuzetka bio drugaciji. U svakom susretu sa Nemcima, kao i sa Fosom , bio  je uctiv, nimalo neprijateljski nastrojen, ispunjavao je bez pogovora i u potpunosti svako njihovo naredjenje, nije im se suprotstavljao nikada i ni bilo cim. Ali se videlo iz svakog njegovog gesta i izraza lica, reci, bez da je to smetalo i Nemcima koji bi to obicno prepoznali, sa  vise potsvesnim mehanizmima, nego li na nivou svesti, da se on oseca superioran, i to na jedan vrlo jednostavan i prirodan nacin. To su Nemci osecali i iz njhihovih  postupaka i prema njemu je se naziralo  potsvesno postovanje. Mozda i strah od balkanskog gorstaka i njegovog nepredvidivog instinkta.

Tragajuci za uzrocima ovakvih razlicitih stavova i  predstava o Nemcima, ustanovili smo vremenom da je kod oca ovakva vrsta bespomocnosti bila uzrokovana sa vise faktora. Jedan detalj iz njegove biografije za vreme I Svetskog rata je vrlo znacajan za ovu svrhu. U selu nije bilo  muskaraca sem staraca, a zene su sve bile same, bez muzeva. On je bio dete ( *rodjen 1908), pojavljivanja muskaraca u selu, a da nema njegovog oca, pogotovu stranaca, i okupatorske vojske ( *bez obzira sto su neki od njih bili Srbi, ili Hrvati, iz Austrougarske i znali su srpski) su na njega delovala vrlo obeshrabrujuce . Bio je zbog toga utucen, povremeno obeshrabren. Narocito je delovao u ovome smislu jedan nemio dogadjaj , kada mu se jednoga dana austrougarski vojnik obratio na  losem srpskom jeziku, pocepao njegovu staru srpsku kapu sajkacu, koja je bila prevelika za njegovu glavu, i stavio mu na glavu novu udobnu kapu austrougarskog vojnika. Otac dete,je posle ovoga dogadjaja osecao jos vecu obespomocenost prema Austrijancima i Nemcima, odraslim ljudima. Na takvu psihologiju oca je kasnije dodatno delovala i munjevita pobeda nemacke vojske, i narocito cinjenica da je njegova ceta bila zarobljena u dolini Toplice takoreci bez borbe, na krajnje ponizavajuci nacin, svi vojnici koji nisu bili Srbi su dezertirali. Nacin na koji je bio zarobljen, pucanj  nemackog oficira na njegovog ordonansa i njegovo ranjavanje, a povrh svega i narocito cepanje ocevih oficirskih epoleta od strane nemackog oficira, sto ga je podsetilo na cepanje kape,  su pojacali ovaj osecaj. Nacin transportovanja u Nemacku, odnos prema njemu i drugim zarobljenicima u logoru je bio krajnje ponizavajuci za njega. Otac je video sta je bilo sa nasom zemljom, upoznao je Nemacku, ondasnju razvijenu evropsku drzavu, i shvatio je koliko je ondasnja Jugoslavija bila nerazvijena i  zaostala. Video je organizovanu, motorizovanu.i uhranjenu  nemacku vojsku .Otac je bio obrazovan za ono vreme, prirodno  inteligentan covek, on je dobro shvatao o kakvoj se nemackoj superiornosti radi. Ali mu je hrabrost i sampouzdanje ipak  davala cinjenica da je znao da saveznici nece dozvoliti Nemackoj da zavlada svetom i da ce je pobediti. Nas otac je bio viseg srednjeg rasta, srednje snazne konstrukcije.Bio je smedj  i svetlih zelenkastih ociju.

A kada se radi o dedi, on se iz Prvog svetskog i balkanskih ratova vratio sa osecajem jedne izuzetne nadmocnosti  u odnosu na austrougarske vojnike. Nije ih kudio niti  govorio da su kukavice, ,ili  losi vojnici, jednostavno Srbi su bili superiorni u snazi, lukavstvu, motivu borbe,  jer su se borili za odbranu svoje zemlje, nisu nikog napadali, to deda  nije ni govorio, to je bio osecaj koji je svugde bio prisutan. On se sa njima nadmetao sest  godina i stekao je takav osecaj koji je ostao zauvek. . Deda je bio izuzetno snazan covek, jedan od najjacih u Azbukovici. Nije bio obrazovan kao otac, niti je putovao u Nemacku, nije znao kako je tamo, nije poznavao Nemacku i  njenu  vojsku. Za njega su Nemci bili"Svabe" i to je izgovarao isto kao i za vreme I Svetskog rata. Deda je takaodje bio ubedjen u brzu pobedu saveznika.

Saga o..icima-n1-20 januar 1941 godine-Jevrejke u Uzovnicii-

Dosao je iz Beograda cika Ljubo, sin dede Simeuna. On je  takoreci mladic, srednjeg rasta ali vrlo snazan, on je izuzetno crne kose, ociju i tena. Njegov polomljen nos, nagnjecene usne i  izbacene jagodice.odmah odaju boksera  Zivi u Beogradu gde je jako popularan medju omladinom kao "Jumba".Sa njegovom grupom je  strah i trepet  u beogradskim gangovima. On je zanatski kalfa, pristupio je komunistickom pokretu u Beogradu. Bio je vec pred rat jedan od najboljih boskera u zemlji u poluteskoj kategoriji, on je vrlo snazne fizicke konstrukcije, iako je srednjeg rasta  morao je mnogo da se trudi da ne predje iznad  80 kilograma telesne tezine.

Sa njim dodjose nedavno u Uzovnicu dve mladje  zene. Idu polagano , izgledaju umorne u vec iznosenoj izbledeloj gradskoj odeci. Prefinjeni maniri, ostre inteligentne crte suvonjavih zabrinutih lica odaju stanovnike velikih gradova, Beograda. Saznasmo da su Jevrejke.

Cika Ljubo je u gradskom novom odelu, sa drecavim kariranim sakoom, nosi kao sneg belu kosulju, bljesti medju reverima sakoa kao krv  crvena kravata. zavezana u ogroman cvor.

Ima obicaj leti da svako jutro ide na Drinu da se umije i okupa, upucivao bi se niz sokak reci u belim muskim gacama zategnutim na snaznom muskom telu. Za decu je bio istinska senzacija, zaronio bi na jednom mestu i nestao.Svi su pomalo pomisljali na najgore, nestao, udavio se. Ali se on zatim na nase zaprepascenje i odusevljenje, uz nase radosne povike pojavljivao na sasvim drugom kraju reke. Izlazeci iz vode  je  urlikao snazno kao neka zver, frktao je, duvao u vodu, vikao iz sveg grla, odzvanjala je u visoke obale usecena dolina Drine. 

Jevrejke  imaju obicaj da stoje  na stepenicama velike kuce dede Simeuna. Kao dve senke, vrlo su dostojanstvene, bledilo i cutljivost odaju zabrinutost. Nemci  nailaze vrlo retko, niti se raspituju, ne proveravaju, imaju za to seosku vlast.  A sama seoska vlast je  slaba i neogranizovana. A i boji se, zazire od svake vojske, danas dodju jedni, sutra drugi, zacas se izgubi glava. Svi cute mudro.

Ipak su nase gosce Jevrejke u relativnoj sigurnosti.

Kada je toplo, starac deda Simeun sedi na stepenicama, on ima obicaj da gundja, sto ponekad nervira njegovu suprugu babu Draginju. Ona stavi pred njega satlik rakije i casicu, on se malo smiri. Dve zene u gradskom odelu  stoje na stepenicama kao senke, neme, kao kipovi. Kad ih vidim u prolazu ,vrlo uctivo i ljubazno ih pozdravim "Dobar dan".Tako me je naucila mama. One bi samo nemo klimnule glavom, zapazao sam skoro nevidljiv osmeh.

Danas je 20 januar, Sveti Jovan.je slava Krsmanovica. Vrlo je hladno, mraz, duva vetar, pada sneg, pravi kijamet.

Pred vece sedimo u dvorisnoj kuhinji dede Simeuna u babe Draginje, nije se jos smrklo.Iz istinske mecave  navaljuju gosti na vrata, prekriveni snegom i mrazom na nozdrvama i na obrvama i brkovima, Dusanka im cisti metlom sneg sa odela. Odjekuje lupanje obuce o pod da stresu sneg. "Svetojovanski mraz , sad je najladnije doba godine"-razgovaraju sestre, cerke babe Jelisavke, tetka Vuja Trijic ( udata za domacina Radislava Trijica u Citluk kod Ljubovije) i  tetka Dika Vasic udata za Stojka Vasica zi Gornje Bukovice, grejuci ozeble ruke na velikoj furuni pored vrata.

Sa prozora koji gleda na dvoriste i stepeniste  videh kao da  nesto prolete, a onda se iz dvorista cu vrlo glasan zenski jauk.:" Pogibe Simeun". Deda Simeun  se okliznuo na prosutu  vodu koja se zaledila na vrhu stepenica i sa velike visine se strmoglavio i udario u kamenito tlo. Umro je za nekoliko minuta..Djojo njegov sin svima prica da se dedi Simeunu levi brk  trzao i igrao pre nego  sto je umro .

Sutradan je cika Ljubo nestao sa dve Jevrejke, videh ih kako grabe kroz smetove, uz takoreci vertikalnu  strminu baste, odose prema brdima, prema Sokolu i Medvedniku.

Video sam isti dan kako  izgleda srpska seljacka sahrana u  drinskoj Uzovnici.. Stare zene jaucu i naricu iz sveg glasa sve dok telo ne sahrane, celo vreme jaucima oglasavaju  sve dobre osobine pokojnika .

 
Saga o..icima-o1-Dvadeset prvi januar 1942 godine-Lepa Rajna, prevodilac nemackog komandanta mesta K....( *ime zene i naziv mesta su  izmenjeni)

Nemacka komanda K..... obliznje varosice, na celu sa  komadantom mesta Francom  Milerom, izdade dobrovoljcima naredbu da pronadju sto pre u mestu, ili okolini, kvalifikovanog prevodioca  za  nemacki jezik, za razgovore i pisanje. Ukoliko ne nadju u K..., zahtevaju da takvu osobu potraze u Loznici, Sapcu ili Beogradu. Dobrovoljci mestani se odmah setise Rajne Petrovic, tridesetogodisnje neudate  uciteljice iz jednog sela u okolini Sida u Sremu, koja se zatekla na pocetku rata u  K.....zaoposlena kao uciteljica. Znali su da "zna nemacki ko srpski", jer je iz sremskog sela gde su polovina stanovnika  nemacke nacionalnosti, sa njima se igrala od malena, i naucila nemacki. Pricalo se da ume da pise tako dobro kao sto  govori.

Dva dobrovoljca dodjose na njena vrata, bez ikakvog uvodnog objasnjenja predjose odmah na stvar, saopstise joj da treba da radi kao tumac, da joj je obaveza da to prihvati. Rajna im odgovori tiho:" Kada se nesto mora, onda se mora, prihvatam". "Budite sutra tacno u osam sati u zgradi Mesne komandature"-rekose joj umesto dovidjenja. Ona klimnu potvrdno glavom.

Na vrata  uvedose jednu mladu , visoku plavusu, zelenih setnih i vatrenih ociju, vrlo zenstvenu, inteligentnog i pronicljivog izraza lica. Iako je  Miler rafiniran covek, koji nije lako pokazivao svoja osecanja, vide se da je vrlo prijatno iznenadjen. Cak i ganut..

Obrati joj se na nemackom:"Dobar dan, izvolite sesti. Mi smo saznali da vi znate dobro nemacki da govorite i pisete, pozvali smo vas da dodjete na ovaj razgovor da proverimo da li odgovarate nasim zahtevima." Odmah poce zvanicno sa pitanjima: Ime i prezime,  adresa, zanimanje, godina rodjenja, obrazovanje, bracno stanje. Rajna odgovara smireno. Miler je posmatra ljubazno, smeska se zadovoljno, ocigledno je  vrlo prijatno iznenadjen njenim znanjem njegovog maternjeg jezika."Jeste li vi Nemica, ili vas otac ili majka, odakle vam takvo prefektno znanje nemackog"?-gleda je sve ljubaznije."Ja sam iz sremskog sela gde polovinu stanovnika cine Nemci, u detinjstvu sam se igrala sa njihovom decom,  i naucila nemacki, cista sam Srpkinja, i po ocu i po majci"-rece Rajna veselo.Miler se osmehuje zadovoljno.:"Raduje me da imate ocigledno simpatije za Nemce".Nastavi da je ispituje o polozaju Nemaca u Kraljevini Jugoslaviji, vise da jos malo proceni i da upozna njenu licnost, a manje da sazna vise o polozaju nemacke manjine."Kada su Nemci dosli u to selo"-pogleda je pravo u lice MIler. Rajna odgovori spremno i smireno:" Pocetkom 17 veka, dosli su niz Dunav camcem, krenuli su od Svarcvalda  pocetkom juna, a  stigli su u Slankamen kod Novog Sada sredinom jula, odakle su konjskim kolima dosli kod Sida". Miler sija od zadovoljstva " Izvanredno, izvanredno"- ponovio je vise puta osmehujuci se, gledajuci je skoro zadivljeno, kao da ne veruje svojim ocima. "I jos jedno pitanje,  imate li decu" "Ne "odgovori Rajna" prirodno da nemam jer se nisam nikada udavala.".Miler je gleda pomalo zacudjeno, cak otvoreno insistira:" Da li zivite u vanbracnoj zajednici " "A ne' to ovde uopste nije obicaj, ovo je vrlo patrijarhalna i puritanska sredina, narod je visoko moralan"-nastavi skoro postidjeno Rajna. Miler je upita direktno:" Da li zivite sa nekim ili sami"?"Sama"-prosaputa  Rajna.,ovoga puta vec nonsalantno.Miler postaje sve raspolozeniji.:" Evo vam ovaj tekst, idite tamo za onaj sto, imate pola sata da ga prevedete sa srpskog na nemacki. Umete  li da kucate, tamo je pisaca masina" ?"Da"rece Rajna i poslusno sede za sto, pogleda tekst, i  otkuca sve to za samo desetak minuta. Vrati se dostojanstveno, pruzi prevod Mileru. On je gleda radoznalo, pomalo sa potcenjivanjem, procita vrlo pazljivo njen rad, onda odlozi list znacajno, Miler joj se osmehuje sav sijajuci:" Izvanredno, prevod je savrsen, vi perfektno govorite nemacki" "Ali i pisete . " -podize skoro iznenadjeno ton. Pogleda je pravo u oci :" Moram vam priznati da je nemacki koji govorite savrsen, ali je to ipak jedan pomalo arhaican nemacki" "Moguce"-odgovori Rajna "ali izmedju sela i Matice Nemacke je postojala znacajna veza, novine, knjige, ploce, posete, cak je jedan mestanin zavrsio studije u Kelnu, vratio se u selo, i tako unapredio lokalni nemacki jezik". "Otkuda Vama cistoj Srpkinji nemacko ime i prezime"-upilji ispitivacki kao islednik MIler u nju." Rajna je reka u Nemackoj, ali  je to ime koje nije neobicno kod Srba. A prezime Petrovic potice od imena Petar koje postoji i kod Srba i kod Nemaca" odgovori Rajna.."Vrlo interesantno"rece dva puta MIler. "Zanimljive koincidencije"-nasmesi se tajanstveno, gleda je skoro pobednicki..

Miler se opet uozbilji, kao da se trgnu iz neke nedozvoljene opustenosti, skoro da se namrsti, ponovo je to onaj pomalo osion i arogantan oficir, uspravi se, isprsi, rece zvanicno i otsecno Rajni:" Gospodjo Petrovic, posao koji budete obavljali zahtevace od vas veliku odgovornost  i lojalnost, to su vrlo znacajni podaci,  vojne tajne, o tome ne smete nikome reci ni rec, ni  najblizim vasim , ukoliko to uradite pascete odmah pod udar nasih vojnih zakona koji su vrlo strogi". "Shvatila sam" -odgovori Rajna. skromno gledajuci ispred sebe. "Vase radno vreme ce biti pet dana u nedelji od osam  ujutru do sesnaest casova, po potrebi u bilo koje vreme kada vas pozovemo, budite spremni i na kraca putovanja najdalje do Beograda".Onda kao da se doseti necega sto je bio zaboravio, zapita je:"Vi ste uciteljica u osnovnoj skoli, skola je ove godine jos uvek zatvorena, ali ce uskoro poceti sa radom, mi zelimo da se zivot potpuno normalizuje. Zasada trebate nama. Vase radno mesto u skoli ce biti zamrznuto do daljeg".

Rajna Petrovic  nema najbolju reputaciju u varosici. Ona vec ima trideset godina, a jos se nije udala, a  vrlo je zgodna,  muskarci luduju za njom. U selima Azbukovice devojka koja predje sesnaest  godina, a ne uda se, je takoreci prestarela udavaca, sramota je za roditelje i porodicu. Ako bi presla sedamnaest  godina, tesko se udavala, a ako se desi da predje i osamnaest , ostajala je celog zivot neudata. A Rajna je imala trideset  godina, jos se nije udala. Ipak je drugo varosica, a drugo su okolna sela, Rajna je uciteljica , iz Srema, drugog  dela zemlje, Srem je bio dugo u Austrougarskoj, pod jakim  uticajem Beca, Budim Peste, Zagreba i Evrope. Rajna je daleko vise emancipovana od lokalnih zena. U provincijskoj sredini neki je neosnovano ogovaraju kao "Sremicu na stiklama", skoro kao zenu lakog morala. Govorilo se da zene strahuju za muzeve, i da ih cuvaju dalje od Rajne..

K.... je malo mesto, sve se zna o svakome, nista se ne moze sakriti. Pogotovu, jer se mesna komandatura nalazi u strogom centru varosice, izlozena pogledima stanovnika i prozorima okolnih kuca, sa brdasaca koja nadvisuju centar varosice sve se vidi kao na dlanu. Sapuce se, ali samo u krugu najblizih srodnika i prijatelja, da je Rajna postala ljubavnica Milera.

Jednom pogodnom prilikom ona je Mileru priznala da joj je prva najveca ljubav bio mladi Rihard Cihaber Nemac iz njenog sela. Miler je  mlad i privlacan muskarac, medju njima se stvori strasna ljubav. Miler joj je jednom priznao da je ozenjen i da ima suprugu i dvoje male dece, koji sada zive u okolini Frankfurta na Majni. Zvao je iz miloste Rajni, obecavao joj je da ce se razvesti od zene, te da ce je posle pobede Nemacke odvesti sa sobom u Nemacku..

(Napomena: * Kada je zavrsen rat, zbog rasirenog uverenja da je Rajna Petrovic bila ljubavnica nemackog komandanta mesta, i da je saradjivala sa nemackim vlastima,  bila je optuzena od vise osoba i odrzano joj je sudjenje u Okruznom sudu u obliznjoj L...... Na optuznicu ona je odgovorila kratko:" Ona"- podize svo kaziprst misleci na svoju zenskost- "nema nacionalnost, niti se bavi politikom, ona nije ni patriota, ni izdajnik, ona zna samo za  ljubav, volela sam ga, i nista drugo tu nema".Mnogi su se u prepunoj sudnici  smejali iz sveg glasa, neki su zvizdali i  pljuvali  na nju gnevno uzvikujuci:" Kurvo, izdajico, prodala si se". Predsednik sudske porote mlada partizanka u cizmama sa visokom petom,  koketno stavivsi nogu sa cizmom na stolicu odrza zavrsnu rec:" Zene i muskarci imaju ista prava, zasto da nesto mogu samo muskarci, to mogu da cine i zene, Rajna je volela nemackog oficira kao muskarca, a ne kao Nemca ". Koketna sudinica ustade, uspravi se,  pogleda u prepunu salu trijumfalno, zacuta, hoce nesto vazno da kaze. Svi zacutase. Najzad prozbori glasno i svecano, sudnica je odjekivala:"Rajna Petrovic je od 1941 godine partizanski obavestajac, to je bio njen zadatak, sve sto je saznavala na tome poverljivom mestu je  prosledjivano preko nase veze iz Ljubovije nasoj ilegalnoj filijali u Sokolu. Zahvaljujci Rajni  smo sve znali sta se desava sa Nemcima u tom delu zemlje.Rajna je zato unapredjena u cin majora KOS-a(*Kontraobavestajne sluzbe.)." Napomena: Rajna je dobila zaposlenje u Sapcu, gde se udala za lekara  Slovenca partizanskog oficira i otisla sa njim u Sloveniju.

Saga o ..icima-q1-Dvadeseti februar.1942 g.-Pismo Jezdimira Dangica vlastima NDH- Zlocini nad civilima i srodnicima

U azbukovacka sela ( Azbukovica je deo Srbije oko Ljubovije), dolaze sve vise  izbeglice iz bosanskih podromanijskih sela. Donose potresne povesti o  zaklanim srodnicima, o masovnim pokoljima i grobnicama. Jedna rumena mlada crnokosa zena u bosanskoj narodnoj nosnji sa kao sneg belom bluzom i suknjom, grudi zaklanio crn koporan, na glavi mlecno bela marama, puca od zdravlja i zenstvenosti, isprica kako je videla u okolini Olova jedan podrum sa vise vrlo velikih buradi, kaca, prepunih crvene srpske  krvi. Druga  usplahirena nadoveza da se u jednom jezeru na Romaniji pojavila azdaja.

Baba Zorka bleda i proseda, drhteci  isprica kako je u vreme Prvog svetskog rata bila bolesna od tifusa, doktor kazao nema joj spasa:" Samo nesto puce , staklo prozora ode u paramparcad, ja tog casa dodjoh  sebi, poceh polako da prezdravljam"- kao da se prenu iz pospanosti  ispovesti se baba Zorka. Kao da otkriva neku tajnu, pokaza rukom na staklo prozora :" Pogledajdete ove plave sare, to je Bozije upozorenje". Svi su gledali prozor uzbudjeni, bez reci.

U grupi izbeglica stoji zamisljen mladic, povisok i snazan, vrlo plava  obilata  razbarusena  kosa mu pala na vrat, skoro pokrila djerdan nanizan ljudskim ocima razlicite boje, crnim, plavim, najvise je  zelenih. Poce da  vice iz sveg glasa:"Sve su mi poklali, picu im krv, dijete u kolevci cu im zaklatii",

Jedan drugi pridje majci, unese joj se znacajno u lice:"Znam ko je na prevaru sproveo tvoga  brata Velju u Jasenovac dje su ga ubili maljem na  Svetog Savu 42 , prije nepun mesec dana,  pre toga ga naterali da razbije led na Savi i da se okupa. Sve znam, moj brat Jovo je pobjego, i sve vidijo ". Majka cuti nemocno. Onda on uzviknu:"Nasa nada je Jezdimir Dangic". "Evo ko je Jezdimir Dangic, on je nas ponos"- pruzi mami neko  pismo kaze da ga je napisao licno vojvoda Jezdimir Dangic.

Uzeh od mame ovaj dokument stavih  ga u Sveznanju izmedju dve strane u kome pise:"

Pismo majora Jezdimira S. Dangica :

   Gorski štab Bosansko cetnickih odreda, 30. oktobar 1941. Operaciona zona,

KOMADANTU HRVATSKE VOJSKE  Zvornik

   Prilikom dolaska na Zvornicki sektor obavešten sam o detaljima razgovora koji su vodili sa Vama i Vašim oficirima moji oficiri, starešine srpskih cetnika. Uveren da Vas pojedinci i javnost pogrešno obaveštavaju o našem ustanickom pokretu da se što više iznese razne neistine o nama, smatram za dužnost da Vas o pojedinim stvarima obavestim.

Ustaška država stavila je van zakona oko 3,000.000 Srba i požurila da nas što pre obezglavi a onda i uništi. To je zlocin necuven u istoriji covecanstva. Na našu ljubav odgovoriste nam mržnjom, za naše bratsko poštovanje odgovoriste nam zlocinima kakvim nema ravna ni u mracnim vremenima starog i srednjeg veka.

U prošlom ratu proveo sam tri i po godine na robiji kao jugoslovenski nacionalista. U mojim knjigama u kojima sam o tome pisao, velicao sam našu bratsku ljubav i slogu cesto precutavši sve ono što je moglo da izazove nova trvenja medu nama. Ali nadanje da ce sve biti bolje bilo je uzaludno. Vi, koje smo voleli kao rodenu bracu, koje smo mazili i protežirali, odlikovali i unapredjivali u svakom pogledu postadoste nam nebraca iz prvih dana prošloga rata. Istina je gorka nama i pregorka i posledice toga razocarenja bice neminovne.

Napali ste na obezoružan i preplašen srpski narod, na našu nevinu decicu, majke i sestre, popalili ste domove naše i porušili svetinje naše. Opisacu Vam samo ono što sam svojim ocima video i što su zabeležili ili fotografisali moji cetnici i njihove vode:.


Ubijali ste nam bespomocni narod na najokrutniji nacin. Naišli smo na nepokopana tela mucenika. Noge i ruke su im prebijene, oci nožem iskopane, jezik, uši, usne i nos otseceni, kroz glavu im probijene gvozdene šipke, potkivani konjskim potkovicama i testerisani živi, ili im je živima srce izvadeno. Polivali su kljucalom vodom da im lakše kožu ogule, brade, brkovi pocupani, prsti na rukama otseceni da bi ove mucenike naterali da sami piju iz rana svoju krv. Mnogima je meso seceno na kocke, a da ne govorim o bezbroj silovanih žena i devojaka koje su posle rasporili po celom telu,  presecali im dojke i ispod njih provlacili ruke sa otsecenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srpskih žena stavljene u posudu i ispecene u peci. Izložene su da ih svet vidi i bice sacuvane kao bezbroj fotografija svih ovih zlocina da služe kao dokaz svega što je do sada srpski narod preživeo. A da i ne govorim o bezbroj naših domova, zapaljenih sa ukucanima unutra.

Mi smo imali gorkih iskustava sa hrvatskom vojskom. I kod mene žive stotine zarobljenih vojnika kao kod svoje kuce. Bog mi je svedok da se isto osecaju slobodni kao ljudi koji su bili slepi i progledali. Ako želite poslacu Vam i njihova imena i pisma koja možete poslati njihovim porodicama. Da se jednom vec svuda znade, da mi ne koljemo zatvorenike, kao što je radjeno sa našim plemenitim narodom i civilnim stanovništvom i kako vi ustaše radite sa našim poginulim i ranjenim drugovima.   

Jedini je nacin da i sami ustanete u svetu borbu protiv zlocinaca koji se u Vašoj sredini nalaze i koji Vam izdaju naredenja da to cinite u cilju istrebljenja srpskoga naroda. Vi dojucerašnji ugladeni, vaspitani i kulturni oficiri i prvaci hrvatskog naroda, preko noci se udružiste sa lepim društvom sa  ustašama tom novom arijevskom rasom. U svojim novinama me nazivate vodjom komunisticke i razbojnicke bande. Da nisam nikad bio komunista bio, to mi moja prošlost dokazuje, a da nisam vodja razbojnicke bande najbolji je dokaz što se borim sa mojim hrabrim cetnicima protiv razbojnika, zlocinaca i krvoloka. Vreme ce kazati svoj sud o svakome od nas, a uveren sam da se nikada necu zastideti što se borim, dok mnogo od vas nece smeti izaci na svetlo dana ukoliko još preživite svoju covecansku i nacionalnu sramotu. Od Vas samih, vojnickih starešina i vojnika zavisi, da li cete u poslednjem casu poceti da perete sramotu sa hrvatskog naroda ukoliko se to još može uciniti. Sasvim je oprati nikada necete ni Vi ni hiljade buducih pokolenja, kao i jezuitska i od Hrvata otpadnicka klasa. U pokolju srpskog naroda ucestvovalo je najšarenije društvo u sveštenickim ornatima, ustaškoj uniformi, fesovima  i dronjavim odelima. Udružiše se krst i din, poklonici Hrista i Muhameda, i bezvernici da nas satru i unište. Na našoj su strani Bog, pravda i istina. Borimo se za najsvetlije ideale covecanstva pa cemo i pobediti.

30. oktobar 1941.                                                                              Major Jezdimir S. Dangic
______________________________ ______

Saga o..icima-r1-Prvi mart 1942 godine-Porodicne zrtve

Baka Sava je stalno u crnini, najcesce jeca, ali nikad nije glasno zaridala:" Moj sin Veljo, moj brat Ranko".Nesnosne glavobolje je na po nekoliko dana obaraju u krevet. Stigose nedavno nove tragicne vesti iz Bratunca i Srebrenice. Ustase su u Srebrenici, u necuvenoj najzedi, za samo nekoliko dana ubile oko dvadesetak majkinih srodnika. Jedna mamina rodjaka je nadjena isecena na komade u koritu za pranje vesa. Bila se tu sakrila, ustase je nasle i izmasakrirale.

Brat bake Save Vlado Beatovic je direktor  Doma za izbeglice u obliznjoj Banji Koviljaci, javise baki jos  jednu losu vest, Vladu uhapsili i poslali  u logor sa laznom optuzbom da je cuvao u Domu komunisticke ilegalce. Drugi brat   Mirko Beatovic je u zarobljenistvu u Nemackoj, dok je najstariji brat Drago, koji je u Kraljevini Jugoslaviji bio simpatizer komunista, ratovao  u obliznjoj Bosni na celu svoga partizanskog odreda; jedan od bakine brace Bozo je takodje  negde u nekom logoru.

Baka Sava se zali mami da joj je tetka Mira ( mamina sestra) javila  iz Beograda. da  je Djordjo Beatovic pokusao zajedno sa dr.Veselinom Savicem i profesorom Boskom Tomicem  da miri  partizane i cetnike, svu trojicu zbog toga oterase u  logore..

Iz daljine, tamo iz sivih plavicastih beskraja  visokih bosanskih vrleti i gudura  sve cesce  dopire potmula kanonada  zestokih detonacija, cuju se topovi, haubice, granate, bombe, neciji osvetnicki gnev grmi  kao gromovi iz oblaka. Tamo negde daleko neko ratuje, nama izgleda kao da se na nekoj drugoj planeti. tuku  nama potpuno nepoznate vojske.To je ipak ohrabrujuce, niko nije svemocan pa ni Nemci i ustase, neko se bori protiv njih, i ne mogu da ga ucutkaju, stalno odjekuje. Ko je to? Niko  ne govori ko bi to mogao biti. Rat je, svi su  uzasno preplaseni. Uplasena majka, ne znajuci sta da odgovori na nasa pitanja ko tamo daleko ratuje, samo kratko rece:" Minobacaci , bombe".



s1-Datum nepoznat-Nemci oterali u Ljuboviju sudiju Miodraga Mihajlovica supruga tetke Jelene, zbog otpora okupatorima.

Pronese se kroz Uzovnicu vest koja sve rastuzi, ali jos vise i uznemiri: Ocerase Njemci Miodraga Jeleninog. Cika Miodrag je pravnik, postovan u Uzovnici. Zivi sa suprugom Jelenom ,otresitom crnomanjastom zenom , i bucmastim sinom Micom, stanuju u velikoj beloj kuci kod crkve.


t1- Petnaesti maj 1942 g.--Ratni strah u Ljuboviji

Kroz Ljuboviju se pronose  svakojake  zastrasujuce vesti. Nestao je saradnik naseg oca, sluzbenik Duvanske stanice, isli smo ponekad u posetu kod njegove porodice, u secanje mi se urezala njegova kao gar crna kosa, on je tatinih godina,  iz obliznjeg sela O.....Imao je obicaj da prica o Bobiji,  stalno govori-da kada  Bobiju obavije magla kao calmu, bice promena vremena. Njegova zena i dvoje male dece cute prestraseni. On nikada nije nadjen, neki seljaci iz Lonjina ispricase da su videli jedan trag muskih cipela koji ispod Krsa vodi Drini, tamo gde je vrlo duboko odmah kada se zakoraci, tu je obala blatnjava , kazu  trag ide do Drine, a nema tragova povratka. Otac rece skoro zlokobno :" Mozda ga je nekoo gurnuo u Drinu". Pitamo se, ko bi to mogao biti, zasto?

Prostruja jos jedna vrlo zastrasujuca vest, Nemci uhapsili ucitelja Spiru, poreklom negde iz Hrvatske, i jos dvojicu Ljubovijana, prebaceni svi u zatvor u Sabac. Kolaju svakojaka nagadjanja, tata rece mami sapatom :" Provaljena  je ilegalna komunisticka celija, nastradase nepromisljeno".

U Ljuboviji  zavladase ledeni strah i nesigurnost..

Otac dodje kuci vrlo zabrinut i utucen. Predosecamo da se desilo nesto lose. Saznasmo da  je dobio poziv da se javi danas u deset casova u Komandaturu Ljubovije, licno komandantu Fosu. Svi cutimo, strah i neizvesnost ispunise nas stan kao kada se u njega uvuce tama, ne igramo se, mama radi i  cuti zabrinuta. Otac  se brzo vrati sa razgovora sa Fosom. Sa vrata se jedva dovuce do stolice, uhvati  glavu obema rukama, samo smognu snage da mami isprekidanim glasom saopsti da je Fos  bio leden, nije hteo da kaze zasto. Nesto je izgleda sumnjao u oca. Fos je samo ljutito i kratko naredio ocu da ceo veliki dvorisni krug Duvanske stanice mora biti u roku od dva dana i dve noci apsolutno cist, da se ne sme naci nikakva hartijica, otpadak, opusak, ugarak, za najmanju sitnicu i nedostatak  koji budu pronadjeni, tata ce biti sproveden u koncentracioni logor.

Otac  dobro zna, da nije u pitanju cistoca  kruga, koji je  redovno plevljen i odrzavan, nego da je  nesto drugo, mozda Fos sumnja u njegovu lojalnost, da mozda otac kao covek od velikog ugleda u Azbukovici  saradjuje sa cetnicima, ili partizanima. Plasio se da Nemci  nisu saznali, da on obavestava narod o vestima zapadnih radio stanica, da ga neko nije opanjkao, ovo su vrlo opasna  vremena , zacas se izgubi  glava. Svi smo ova  dana radili u dvoristu  sa radnicima, i sluzbenicima i njihovim porodicama  plevili  travu i korov, skupljali otpatke, cistili, zakucavali tarabe, bojili ih, popravljali zgrade, menjali brave, sve cinimo da Nemci ne mogu da pronadju ama i najmanju zamerku.

Otac je u neizvesnosti, opasnost da bude deportovan je realna. Razmislja sta da radi? Da bezi u sumu, partizanima, cetnicima? A sta sa troje male dece i suprugom? Kakva bi bila reakcija Nemaca prema njegovim roditeljima u Uzovnici? Takvu mogucnost je ipak odbacio i ostao je da ceka postavljeni rok.

Za ta dva dana otac je malo osedeo. Prosao je rok, niko nije dosao da vidi cistocu dvorista. Ocu se ipak nista nije desilo. Ali je to sve stvorilo jos veci strah i neizvesnost  u nasoj porodici i u celoj varosici.


u1-1942 godina- Nemci odveli Alicu, cerku popa Bore Nenadovica iz Gracanice.

Svakodnevno pristizu uznemiravajuce vesti. Uzovnicom se zatalasa strah, kao  kada povetarac iznenada povije visoku gorsku travu: Nemci odveli u logor Alicu cerku gracanickog popa Bore Nenadovica, koji je iz Brankovine. Pricaju da je svestenik Nenadovic cetnik, da je Alica  zestoko patriotsko celjade, iako je  zensko  jase besna razigrana konja. Kazu, odveli je u zloglasni zatvor u Sapcu, i ubili.


v1- -1943-Engleski avioni lete na Ruski front, Vujica Nikolic.

Onespokojeni Uzovnicani gledaju u nebo, nebom samo bruje mocni motori aviona, neki kazu zabrinuto da su to nemacki bombarderi, idu negde da bombarduju.  "More jok" rece Radenko kovac, "to su engleski vazduhoplovi koji lete na ruski front.".

Vujica Nikolic je cetnicki komandant, on je iz Osoja u Gracanici. Prolazi u cezama kroz Ljuboviju, vrlo je crn, vitak, duge crne kose i brade. Kroz Uzovnicu prodje odred cetnickog vojvode Ljelje, sve neki prsati plecati momci, razdrljili grudi , napred ide jedan plav delija, drzi ponosito u ruci visoko srpsku zastavu -trobojku. Cuh za jos jednog cetnickog komandanta, ime mu je Pero Djukanovic.

-
w1-1943-Datum nepoznat. Ubijen Zdravko Djordjic.

Zdravko je razborit i ponosan mladic, sin je uglednog domacina Radojka Djordjica iz Uzovnice, bio sticajem okolnosti dobrovoljac. Zdravko je smatrao da mu je mesto u partizanima, video u komunistima borce za slobodu, napravi plan da im prebegne. Provale ga, zbog toga izgubi mladi zivot..


x1-1944-Radivoje Nikolic, Jovo Vasic-cetnicki komandant

U sveopstoj zbrci se pronose svakojake price o Radivoju Nikolicu iz Uzovnice. Kum Velizar Kovacevic kaze dedi Velizaru:"Da je on  nemacki covek, ne bi ga Nemci ocerali u logor u Nemackoj, kume to ti je sve rekla kazala, sto bi Nemci naudili svojemu. On je Nemcima nesto smeto, on je posten i dobar covek". Deda cuti, nista ne govori. Kum Bogdan Kovacevic pijan, dere se na gluvonemu suprugu Persu, umesa se zamuckujuci u razgovor:" Bio Radivoje  u Madjarskoj u zarobljenistvu, tamo se ozeni Madjaricom, Madjarica ga odala Nemcima, opanjkala ga, proguta ga nevina i neduzna mrak".Neki Crncanin u prolazu navratio, otpi casicu dzane:" Pricaju ljudi da je njegova zena u Mikinoj kavani na Uscu bila pijana sa nemackim vojnicima, mecala kapu nemackog vojnika na glavu". Kum Velizar se nikako ne slaze :""Cuti molim te, jesi vidijo, ko je vidijo, daj svedoka, ne vjerujem  to ti je rekla kazala, da je on bio nemaci poverenik sto poneki neobavesteni pricaju, ne bi ga Nemci odveli u logor, posten covek izgubi nevin glavu, gadna vremena".

Nova tragicna vest unese dodatni nemir u Uzovnici: Jovu Vasica  streljali Nemci. Za njega neki kazu da je bio cetnik? Da li je to tacno? Tama i neizvesnost sve vise kao mora pritiskaju Azbukovicu. U sve prisutnijoj pometnji  koju  stvaraju svakojake vojske  vladaju lose procene, ogromna vecina Azbukovacana su iskreni i posteni, ali se kao i svugde nadje poneki zavidljiv i pohlepan covek koji se ne libi da opanjka nevinog sugradjanina da bi se dodvorio okupatorskoj vlasti, ili nekoj drugoj frakciji, da se u metezu nekome osvete zbog necega.

Saga o..icimay1-. Dvanaesti januar 1944 godine- Vampir Sava Savanovic

Uranjam u Sveznanje ovog nedeljnog prepodneva zavucen u krevet u spavacoj sobi. Nigde nikoga, sam sam u sobi.Nestajem, putujem raznim  svetovima, zemljama, vracam se u proslost, u podmornici sam, letim avionom, vijore zastave, sviraju drzavne himne. Odlozih debelu knjizurinu, uzeh knjigu zlatnih jakih kartonskih korica, to su pripovetke Milovana Glisica, citam pricu "Devedeset godina posle smrti" koja se upravo odigrava u selu Zarozje nedaleko od Ljubovije u bespucu planine Povljen.To je cuvena prica o srpskom vampiru Savi Savanovicu  i glogovom kocu. Ustah da pogledam mapu okoline prikacenu za zid, trazim selo Zarozje.Nadjoh ga.Pa to nije daleko.U predgovoru saznah da  su preci Milovana Glisica  poreklom upravo iz toga sela, ali da je on odrastao u Valjevu. Tako vazan pisac a iz naseg kraja? Bas u ovoj sobi , mozda u ovom krevetu, mama je izgubila bebu, doktor je pregledao, dete je bilo mrtvo u stomaku, bila je potrebna hitna operacija, dodje jedan lekar sa tatom,  lekar otvara kofer, vadi instrumente, kuvaju ih, mama je dobro podnela hirursku intervenciju. Iseceno telo nerodjene bebe je sahranjeno u cosku Duvanske stanice. Nasa mala sestrica Olivera rodjena 1934 godne u Presevu  je umrla u Presevu 1935 godine.

Kuca kuma Ilije je u centru varosice, u velikom dvoristu u glavnoj ulici. Kuma nas pozva da dodjemo u posetu. Primise nas u sobi na spratu, vidi se celo dvoriste. Mama ustade da donese nesto,  najednom stade u mestu kao ukopana,  uzrujana  gleda kroz prozor dole u veliko dvoriste kuce. Mama se smiri, pokaza  rukom  na coveka koji dole  ispred supe cepa sekirom drva.:"To je N... N......".-rece kratko mama. Svi ustadosmo na  to ime, to je covek za koga se govorilo da je namamio ujku Velju u Sakar  da predje u Zvornik gde ga je predao ustasama, odatle ga odveli u Jasenovac. Postojali su i svedoci u Bosni koji su to tvrdili, ali to nije bilo sve pouzdano, nije provereno sudski. Izgleda  da su se dobrovoljci bili privukli Bratuncu i N..N.. zarobili negde na nekoj njivi dok je kosio, i doveli ga u Ljuboviju. Prvi utisak, to je covek neobicne fizicke snage, cepanica se raspada pod snaznim udarom sekire, iver leti visoko u vazduh,  tamno smedja kosa se leluja na  krupnoj glavi usadjenoj u  sirok vrat koji se zavlaci u snazna ramena. Podize pogled nama, ispod sirokog cela oci ukrivene u guste obrve, kao da nekoga izaziva isturi siroku bradu i izrazene vilice, strce snazne  izbacene jagodice. N.N je mlad covek, nije visok, srednjeg je rasta. Dok radi  iz njega izbija neka drska samouverenost, sigurnost u sebe, u svoju licnu bezbednost, ima u sebi nesto tajanstveno, pretece, zraci neku opasnost. Kao da kaze:"Ko mi sta moze, imam zastitu". Otkud mu samopouzdanje? Ponasa se skoro izazivackui, kao da ga stiti neka mracna svemocna sila od koje svi zaziru? Ali ko njega stiti?

Svi  ga gledamo cuteci kako cepa drva. Niko nista nije kazao, nije bilo radovanja, niti  pretnji, ni optuzivanja. Obradovase me mamino dostojanstvo, plemenitost, za tog coveka govore da joj je ubio brata, a ona ne ispoljava bilo kakvu osvetoljubivost prema zatvoreniku. Cak nije nista ni kazala dobrovoljcima koji su ga zarobili., ne iz straha od bilo koga, nego iz vere u objektivne nalaze nadleznih.

(Napomena:* Nema zvanicnih ni proverenih sudskih dokaza i podataka da je on stvarno poslao ujaka Velju u smrt. Koliko su glasine, a koliko cinjenice,  treba proveriti. Nije bio ni optuzen ni osudjen, ni pod istragom, ziveo je do duboke starosti  sa svojom porodicom i srodnicima, niko ga nikad i nista nije dirao,  ziveo je lepo i udobno. Njegovoj porodici se gubi trag posle dogadjaja u Bosni nastalih raspadom SFRJ pocetkom 1990-ih godina i posle krvavih obracuna Pravoslavnih i Mulslimana u Srebrenici i Bratuncu.).


z1-14 januar 1944 godine-Sudija Raso Protic, prijatelj naseg oca.

Tata cesto spominje sudiju Rasu Protica. Oni su odlicni prijatelji, vidjam ih leti skoro svaki dan sede na terasi kafane u Glavnoj ulici.Cika Raso je  covek od velikog ugleda u Ljuboviji. Ima dva sina..Bili smo danas kod babe Andrijane na Staroj Ljuboviji, ide se od puta dugim sokakom dok se ne dodje kuci pod brdom. Cerka Bula je devojka, vitka, svetlokosa, sva sija od blagosti i mudrosti.Tu su i Sin Simo, unuka Dusanka vrsnjakinja.

Saga o..icimaa2-Prvi  februar 1944 godine-Komandant Fos -obican covek

Danas komandant Fos dodje u Duvansku stanicu polako na konju, prate ga  peske dva dobrovoljca. U poslednje vreme je sve redje  na konju, nije vise  kao ranije arogantan i leden.Postepeno se zbog necega kravi..

Prica se po Ljuboviji da se upravo vratio sa otsustva od desetak dana u Frankfurtu u Nemackoj, gde je isao da vidi svoju porodicu, suprugu i dvoje dece.Dobrovoljci ga pridrzase da sjase sa konja, zavezase konja za kapiju. Fos zakoraca polako u krug Duvanske stanice, pravo ka ocu, stade pored oca, prijateljski  nasmesen pruzi  mu nonsalantno ruku kao da su znanci koji se znaju odavno. Deluje  nekako setno, na nase prijatno iznenadjenje on se smesi. Skoro da smo zacudjeni, valjda se seca svojih u Nemackoj?  Fos i otac stoje jedan pored drugoga, to nije vise  onaj Fos, to nije  cudoviste, to je obican covek, iste visine kao nas otac, iste  gradje, nesto malo svetlijih ociju i kose, cak i oblik glave imaju slican. Naidje neki talas olaksanja, nema vise one  ledene okupatorske uobrazenosti, sada  Fos gleda  u oca sa uvazavanjem, kao da je tek sada u njemu prepoznao nesto vredno, sto ranije nije uvidjao.

Pokaza nehajno rukom dobrovoljcima koji su ga dopratili da mogu da odu, kada se oni udaljise, na nase veliko prijatno iznenadjenje Fos se priblizi raspolozen ocu, obrati mu se  poimence, ovoga puta sa vidljivim  uvazavanjem :"Gospodine Krsmanovicu, Frankfurt kaput, saveznicki bombarderi su ga razorili". Osvrcuci se da ga neko ne cuje, nastavi  skoro sapatom:" Znate, ja sam socijalista, levicar, trudio sam se koliko sam mogao da narodu olaksam  za ovih nekoliko godina ovde, da ne trpe od rata i okupacije'".

Otac ga gleda osmehuhujuci se, bez ikakvog komentara, sa vrlo uctivim otstojanjem. Fos krete ljubazno se pozdravljajuci sa ocem i govoreci nam  svima veselo i glasno "Dovidjenja". Pope se na konja, nigde nema mamuza, to je potpuno drugi covek. Dok se konj penje polako na put, Fos nam svima veselo mahnu rukom,  jos jednom uzviknu ljubazno : "Dovidjenja".


b2-1944 godina-Rajko Milovanovic, Zika Panovic, Zikica Jakovljevic

Uzovnicani cene  Rajka.Milovanovica kao zasluznog predsednika Opstine u Uzovnici  1937-1940 godine. Za vreme okupacije se nasao u makazama , tukli ga dobrovoljci, optuze ga da je slao ljude u cetnike.Svi ga sumnjicili.nevinoga.On je tragicna licnost, nadaleko je poznat..

Ljoticevci bili  u uzovnickoj skoli i Mikinoj kafani, oteli ljoticevci cetnicima konje, ovi  traze da im vrate konje, nastane zestoka borba., bilo ranjenih.

Procu  se za Ziku Panovica da je skojevac, borac za slobodu i socijalnu pravdu, on je  iz Selanca, skojevce pohapse, Ziku puste, ili je pobegao, bio u Bosni,  kazu  stalno se krio.Za Zikicu Jakovljevica cuh da je izucavao zanat kod Obrada  Neskovica sa Usca, da je skojevac koji zeli da se bori za prava naroda, za jednakost, protiv eksploatacije.

Saga o..icima-c2-Prvi  mart 1944 g.Varanje nemacke straze

Na velikoj poljani pored Duvanske stanice stoji stotinak seljaka i seljanki iz okolnih mesta i izbeglica iz Bosne, dosli da posete  svoje bliske  zatocene  u mesnom zatvoru u Ljuboviji., da im donesu hrane, odece, lekova..

Suncan je, ali prohladan dan. Sa jedne strane poljane stoje oni koji su  pritvoreni, dakle zatvorenici. A sa druge strane njihova rodbina. Izmedju ove dve grupe je  prazan prostor od nekoliko metara, kojim seta  mlad visok i krupan nemacki vojnik, koraca nehajno, skoro bezvoljno.Sa strane dokono caska nekoliko dobrovoljaca njegovih pomagaca.

Ove dve grupe ljudi su tu da se vide, da porazgovaraju. Onda one koji su pritvoreni ponove vrate u magacine. Nema bilo kakvog znaka u odeci koji bi mogao ukazivati na neku spoljnu razliku izmedju ove dve grupe.Ovi zatvorenici came  vec izvesno vreme u magacinima Duvanske stanice, cekaju  da budu oslobodjeni, ili sudjeni, ili transportovani dalje,neki su zatvoreni kao simpatizeri cetnika, partizana, ili kao sverceri,  neki su optuzeni da su prekrsili  ratna pravila i zakonske propise, ili jednostavno neko ih je bio potkazao.Samo do pre nekoliko meseci, ovakve zatvorenike su tretirali sasvim drugacije, oni su bili vrsta zlocinaca sa kojima se obracunavalo bez milosti, slali su ih u zatvore, u rudnike, na prinudni rad, u logore u Norvesku,  ili ih streljali. Sada je odnos prema njima bio potpuno drugaciji. Nemacka je otstupala, moral nemackih vojnika opada. To se videlo i ovoga puta.

Dok  visoki krupni nemacki vojnik nezainteresovanog i tvrdoglavog, pomalo detinjastog izraza lica kao po komandi  mehanicki ide sa jednog  na drugi kraj prostora koji razdvaja ove dve grupe, tj oko desetak metara razdaljine, dve grupe se jos vise priblizise. Nemacki vojnik nehajno i bezvoljno, tek reda radi mahnu rukom da se udalje jedni od drugih,  gomila se samo malo pomace. On  nezainteresovano, kao robot nastavi  istim ritmom da prelazi isto rastojanje tamo i ovamo, kao da broji korake, zanet nekim licnim mislima, ne osvrcuci se suvise, i ne gledajuci sta se desava dok je okrenut ledjima.

A i dobrovoljci su se olenjili, ne trude se narocito da prate sta rade ovi okupjleni ljudi.

Dok se nemacki vojnik grmalj okretao na drugu stranu, videh da  jedan zatvorenik brzo pretrca nekoliko metara i predje  iz grupe zatvorenika, stade sada na stranu gde je rodbina. Toga momenta Nemac se okrete  prema njemu gledajuci ga  zacudjeno, kao da se pita otkud on tako blizu, takoreci izmedju dve grupe. Ovaj prebegli je vrlo  lukav, okrete  ledja grupi posetilaca, kao da je i on posetilac, poce da mase rukama zatvorenicima i da im se pomalo priblizava, kao da zeli da nesto  kaze nekome tamo od zatvorenika, njegovih rodjaka, kao da je on iz grupe posetilaca, a ne iz grupe zatvorenika.

Nemac mu pridje i  gurnu ga snazno i ljutito u slobodnjake, u posetioce, umesto da ga vrati u grupu zatvorenika. Pitam se, da li je Nemac pogresno  procenio, ili je hteo da  pomogne zatoceniku da bude oslobodjen?.