Saga o ..icima-v.-. Petnaesti  septembar 1941 g.- Partizanska bolnica

Polazeci putem od Drine koji se odvaja uz kanjon reke  Gracanice, prema planinama se krecu grupe vojnika,  partizana i cetnika, neki idu peske, u kolima ranjenici u zavojima, ili ukrcani u dzipove i male kamione. Govore u prolazu  radoznalim  mestanima:" Idemo gore na Jezera, u sanatorijum." Prema kazivanjima , tamo se nalazi bolnica, neki sanatorijum  za lecenje. Oni su  ranjenici, bolesnici, ili iznureni i iscrpljeni,  jednostavno oni koje tamo salju vojne vlasti da se okrepe i lece. Idu ozarenih lica, gledaju sa radosnim iscekivanjem u brda kojima se priblizavaju, u ocima sjakti nada u okrepljenje, ozdravljenje.

Kolona vijuga okukama kolnika, koji se postepeno penje uzbrdo,  polako se priblizavajuci  nekadasnjoj cuvenoj turskoj tvrdjavi gradu Soko. Jedna mladja plava zena zabradjena kao sneg belom maramom cuva ovce, peva glasno vrteci vreteno u rukama. Na ulasku u seoce u podnozju planinskog naselja, pokaza rukom nekolicini nestrpljivih vojnika :"Ene ondje, vidite li onu veliku kucu gore na vru stenjaka, oko nje nekoliko drveca.To ti  je bolnica. Jos malo, nema vise od sat brza hoda"- vrti vreteno rukama pogledavajuci na ovce..

Dok kola prolaze pored jedne povece kuce na sprat pored puta,  zapahnu  cudna i opojna muzika. Visoravan je odzvanjala. Stara zena izasla pred kucu, drzi bakrac u rukama, vidi da se vojnici u razlicitim uniformama  pitaju sta je sad, ko to svira u ovoj divljini, pogleda u njih kao majka :" Djeco, to je Mojca, Slovenka, bolnicarka dr. H..... Klavir  joj  donijeli iz Valjeva  na konjma". Istoga momenta muzika usahnu, iza zavesa se pojavi zanosna silueta divne leprsave mlade devojke kose boje razi , divnih pametnih i neznih ociju kao  zelene Drinine vode, zavesa pade, ona namah nestade.."To je melodija Cajkovskog iz Labudovog  jezera" rece jedan  postariji cetnik, koji pojasni da je profesor muzike.

Pored puta na visoravni tece  cudna reka., poveci potok. Ali dubok do ramena odraslom coveku. Vrucina je iako se jesen priblizava, bistra i prozirna voda  brzo tece ,vuce u koritu izdubljenom  vekovima u kamenu i crvenoj zemlji, juri, nosi  tela dva mladica koji se kupaju i plivaju podvriskujuci i pevajuci glasno.

Bozanstvena muzika opet nastavi tiho da ispunjava mali do, kao kad paperjasti oblaci naglo prekriju plavo nebo.Oronuo i bled mladic na sedistu u kolima poce da prica.Vidi se da je ranije bio robustan i zdrav, sada su mu oci usahle, ramena vise, obrazi bledi, modre se podocnjaci ,i usne ispucale od visoke temperature:" Ovo je moj rodni kraj, ove moje grlice, moji rodjeni divlji golubovi, to ce da me izleci." Zastade zapanjen od iznenadne radosti:" Cujte  grlice  kako poju, to nigde nisam cuo, sem u mome rodnom kraju, to je najlepsa muzika na svetu.". To je  komunisticki aktivista koji je bio na zadatku u Grckoj, gde se razboleo, vratili ga u zemlju na oporavak."Naglo poceh da patim od nesanice, dijareja, ne mogu  nista da jedem.. Dobih zapaljenje pluca.Onda me grcki drugovi prebace u Skoplje i odatle doovde. Moja kuca je tamo oko cetrest kilometara  vazdusnom linijom odavde, tamo u Uzickoj Crnoj Gori, kod Kosjerica, ispod Subjela" -upreo drhtavu ruku u pravcu juga ka Uzicu."Ovde je isti vazduh kao tamo, isti ljudi, isti obicaji, isto govore. Ovde cu ozdraviti."-uzviknu on sa novom nadom gledajuci u okolno stenje i pokusavajuci da dise  duboko. Pogledajuci na  dva mladica koje nosi brza recica dok oni  veselo pevaju,  nastavi:" Moje zdravlje majko moja, ovde cu ga dobiti, ovde ce mi se povratiti snaga, samo lekova, hrane i odmora, sna, povraticu se.majko. Samo da slusam nekoliko dana grlice i golubove, i ersku pesmu zemljaka"-zavapi mladic.

Stara zena ga pogleda sazaljivo, zabrinuta kao rodjena majka :"Cuvajte se djeco, to su bezboznici, pop nije uso u njiovu bolnicu, a one koji umru saranjuju tamo u onoj pecini bez opela "-pokaza jednu crnu veliku rupu u stenama," bacaju ih tamo u rijeku, u jezero ponornicu".

Visoravan  je odjekivala od neobicne muzike.Mojca je svirala Baha-kako prisutnima objasni tuzno profesor muzike, osvrcuci se zabrinuto oko sebe..

Kolona bolesnika i  iznurenih se priblizavala svome odredistu.

Saga o icima-w.-Drugi oktobar 1941 g.- Otac se vratio u Uzovnicu

Danas je sretan dan za sve nas, vratio se tata, dodje bled i umoran uz sokak, drzi u rukama neki pocepan kofer, sav  zadihan sede da se odmori na klupi ispod lipe. Svi se sjatise oko njega. Tata  nas prigrli. Tata se ljubi sa roditeljima u usta, takav je obicaj  Uzovnici..To mi je neobicno, mama se ljubi sa srodnicima u obraz. Nije se mnogo  promenio, mada deluje umorno  i zabrinutije, ali to je on, nas otac.

Svi ga zapitkuju: kako je zdravlje, kako mu je bilo u zarobljenistvu, kako je i kuda doputovao iz Nemacke, sta je radijo ovo vreme u Beogradu. Tata rece jednom potreseno da mu je ponekad u nemackom lageru dolazilo da lupa glavom o zid. Saznasmo da tata ocekuje posao u Duvanskoj stanici u Ljuboviji.-u nasoj kuci zavlada bolje raspolozenje

Noc je nemirna. Iznad i oko kuce  fijucu meci. Bore se cetnici i partizani, njihovo  prijateljstvo  je  klimavo,  puca. Cetnici su  pored Drine a gore u brdima  su  partizani. U pauzi prasaka pusaka kroz noc se prolomise uzvici :" Braco, ne pucajte u meso, pucajte u vazduh.".Ove uzvike su culi svi Krsmanovici  i susedi. "Ima tamo i mudrih, nisu sve same usijane glave"-gleda deda u svoje koscate ruke na stolu..

Sutradan kada se odmorio, tata nam isprica da je put od Beograda do Uzovnice oko dvestotine  kilometara putem preko Sapca bio naporan   i opasan. Od Beograda do Sapca koji se nalazi na granici sa Sremom  koji sada pripada Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj,  pre rata je se putovalo vozom cija je zavrsna destinacija bila Loznica. Ili ponekad autobusom.Radila je redovna recna linija, velika parna ladja je plovila od Beograda do  Sapca  i natrag.A od Sapca  je bilo lako ici dalje nekim prevozom ka Ljuboviji .Ponovo nas obradova da je dobio od okupacionih vlasti namestenje u Duvanskoj stanici u Ljuboviji,  dali su mu nove isprave i licnu kartu. Nastavi tuznu pricu o putovanju iz Beograda, od Beograda za Sabac se ne moze putovati ni  vozom ni autobusom,  komunisticki, ili cetnicki  gerilci, su na vise mesta minirali prugu, veza je bila prekinuta. "Partizani i cetnici zabrinjavaju  Nemce"- tiho govori skoro sapuce tata dedi Velizaru. Osvrcuci se oko sebe da neko ne slusa nastavi:" Opsedaju  ne samo Pecku, Ljuboviju i Krupanj, nego i  Loznicu pa cak i  Valjevo i Sabac".Otac nastavi da kazuje  pod jos velikim utiskom dogadjaja, koliko je bio tezak njegov dolazak iz Beograda do Uzovnice..Autobusi ne rade  jer se vozni park raspao za vreme pocetka rata, postoje privatne kamionske linije ,ili poneki taksista, ali je sve nesigurno, i vrlo skupo.Tata se odluci da dodje velikim parobrodom do Sapca, a onda ce dalje videti sta se desava. Ali i to nije  bezazleno, parobrod ide rekom Savom koja je sada granica izmedju Srbije i NDH, otuda ustase mogu zacas pripucati. Sretno doputova parobrodom u Sabac. Ali tek tu nastase nove nevolje. Kako doci kroz ravnu Macvu do Loznice? A onda dalje uz Drinu do Uzovnice. Macva i Srednje Podrinje su u u vrsti bezvlasca, ili dvovalsca ili visevlasca, nemackog, komunistickog, ljoticevskog, nedicevskog i cetnickog, krecu se razlicite vojske i frakcije.

Nekako stize do Loznice sa jednim seljakom koji je isao konjskim kolima do Lesnice nekoliko kilometara pre Loznice, tata mu je.sve posteno platio. Kroz Macvu nije bilo nekih teskoca, sem nekoliko neugodnih  legitimisanja, isprave su u redu,  iz ovoga je kraja. Cak ga neki prisutni ljudi  poznaju, sreo je cak  neke skolske drugove iz  Loznice i Valjeva.

Problemi nastadose tek kada dodje u Mali Zvornik u Srbiji naspram Zvornika u Bosni. Tu pocinju vece planine i  put se naglo priblizava Drini i tako ide skoro sve do Uzovnice cetrdesetak kilometara uzvodno. Tu pocinje zvornicka klisura, reka se naglo suzava stesnjena okomitim padinama planina, kada se prolazi putem u Srbiji sve se vidi kao na dlanu sa okolnih bosanskih brda prepunih ustasa. Mestani u Malom Zvorniku su upozoravali sve one koji idu ka Ljuboviji da budu oprezni jer ima pripucavanja iz Bosne.Drugog prolaza nije bilo, sem preko okolnih vrletnih i neprohodnih brda. Tata podje sa jednim seljakom i njegovim konjskim kolima prema Ljuboviji, najednom se iz Bosne zacuse pucnji, iskocise iz kola kao opareni i polegase po zemlji  bez ikakvog zaklona. Morali su cekati noc bez mesecine da nastave put. Odnosi izmedju Srba i Muslimana u Bosni su vec tesko poremeceni ,bilo je medjusobnih masovnih i krvavih obracuna. Stigao je u Uzovnicu  tek sledeci dan.

Saznali smo od oca zanimljive detalje kako se oslobodio iz zarobljenistva. Transport  zarobljenika jugoslovesnkih oficira se obavio vagonima za prevoz stoke i  isao  je preko Beograda i Zagreba za Nemacku. Priblizavanjem Zagrebu pronese se vest da se Hrvati oslobadjaju pod uslovom da prilikom ispitivanja dokazu i da imaju garante da su katolici, i da dokazu odakle su.  Posto je moj otac znao "Oce Nas" samo na staroslovenskom, nije imao akcent u govoru ni jedne od hrvatskih podgrupa, vrlo brzo je shvatio da nema nikakvih sansi da bude oslobodjen u Zagrebu.  Tako se  otac nasao posle dugog i teskog putovanja u Oflagu ( *logor zarobljenih oficira) u mestu Langwasser, nadomak Nirnberga. Pravio je mnogobrojne planove za bekstvo, ali u logoru je ta ideja smatrana kao nerealna, utoliko pre sto je ubrzo glad ugrozila zdravlje zarobljenika, koji su jako omrsavili. Otac  je pao na 42 kilograma tezine.(pre toga imao oko osamdeset kilograma). Jednog dana pojavilo se nekoliko ljudi u civilu koji su izdvajali zarobljenike iz Makedonije, odnosno tada nazivane Bugarske. Prilikom obilaska zarobljenika jedan od civila obrati se mom ocu pitajuci ga da li je on bio sef Duvanske stanice u Djevdjeliji, na sto je moj otac odgovorio potvrdno. Taj civil mu objasni  da ga je upoznao prilikom kupovine kancelarijskog namestaja za potrebe duvanske stanice.u njegovoj radnji u Skoplju Odmah je predlozio mom ocu da se prijavi kao Makedonac, odnosno Bugarin, buduci da je navodno iz Djevdjelije, koja je sada bila u Bugarskoj.Sto je nas otac prihvatio

Odlaskom iz Nemacke u prihvatni logor u Sofiji zarobljenici su se oporavljali, i mogli su brzo da se upute gde je ko zeleo. Tako se moj otac nasao ponovo u Djevdjeliji gde je odmah kontaktirao svog starog prijatelja advokata. Na njegovo iznenadjenje ovoga prijatelja je nasao u svojstvu predsednika Opstine Djevdjelija, sto je znacilo da je taj prijatelj igrom okolnosti  postao pristalica  Nemacke. Medjutim, moj otac mu se brzo poverio da zeli da se vrati u okupiranu Srbiju i pridruzi svojoj porodici. Mada iznenadjen, njegov prijatelj je pristao da mu obezbedi ilegalan prelaz preko tadasnje srpsko-bugarske granice. Ovde vidimo da je prijateljstvo bilo presudno za dalji zivot  oca, i to zahvaljujuci pomoci prijatelja koji je bio sada na strani druge drzave. Dolazeci ilegalno u Beograd bio je prihvacen od svojih kolega (*koji su vecinom bili levicari) u Upravi drzavnih monopola i postavljen po njegovoj zelji za sefa Duvanske stanici u Ljuboviji na Drini .
.

Saga o..icima-x.- Sesti oktobar.1941 g.- Price o vampirima i vesticama

U prostranoj kujni neravnog zemljanog poda, u nasoj kuci se veceras iskupilo vise ljudi i zena. Iznenada zahladi, dunu severac uz zelenkastu Drinu, zaledise se barice, pade prevremeni  prvi beli pokrivac. "Bice hladna zima, Boga mi mnogo rano zaladi"-baba  pogurena pored velike  peci lozi vatru,  ubacuje velike cepanice, vatra glasno zapucketa, na toploj ozidanoj nadgradnji iznad peci zadovoljno prede sretna macka. Baba Zorka , sestra dede Milutina brata dede Velizara, sela pored peci  ,drema naslonivsi svoja ledja na  ozidani deo da se greje. Njen sin 11godisnji  Dragoljub se stalno sali i glasno smeje, Djojo je vec odrastao covek,  kumovi Velizar i Bogdan  Kovacevic sede za stolom kuckaju se casicama dzane sa dedom,  baba Jelisavka, udovica brata naseg dede ( muz Drago joj poginuo na Kajmakcalanu), zivi u  susedstvu sama u kuci,  i naocita i neobicna izbeglica od Olova iz Bosne  koja se nastanila kod nje, sele na tronosce ispod ikone Svetoga Jovana, greju na vatri ozeble prste. Tu je  i deda Milorad Tomic, sa bratom Zivkom snagom od coveka, sinovima Sretenom i Mladenom, Sreten je poznat po tome sto svugde sa sobom nosi sviralu, cika Radislav Tomic je uvek nasmejan. Deda Milorad drzi u rukama  gusle i gudalo, taj drevni srpski  muzicki instrument simbol Srpstva i srpske kulture.On je uvek i jedino dolazio nasoj kuci sa guslama  samo pred nasu Krsnu Slavu Sveti Jovan, sada ih je izuzetno doneo jer je neobicnio vreme."Rat je mio brat, nek opjevaju moje gusle javorove". Naidje i cerka gracanickog vodenicara  Zarije., crnokosa mila devojcica. Zacu se jako kucanje u vrata, udje iz snezne mecave covek  koga zovu Uco, otresa na pragu sneg sa sebe, pritisnu u pod zapaljen komad luca koji mu je osvetljavao put u noci,  gurnu ga u vodu, ugarak zacvrca, on zagleda dobro da li se ugasio, onda ga stavi u dzep da  sacuva za povratak.Uco tek onda monotono izgovori :"Dobro vece svima". Nadje se mesto na klupi i za  njega.

Sedimo na dve klupe za dugackim stolom, u kuhinji je toplo, pored ulaznih vrata je ikona Svetog Jovana , ispod ikone upaljena mala sveca, gori lampa na gas ( petrolejka), na peci krcka jelo, siri se miris kiselog kupusa i kuvanog suvog mesa. Svi se oraspolozili, samo zamore.

Utom neko zalupa jako u pozno vece na vrata kuce.Ko je sad, niko ne kuca ovako jako ? Banuse sredovecni vec stariji muskarac i zena, to je  bracni par gluvonemih supruznika, u selu ih svi zovu Stana i Stanko, oni su seoski prosjaci, zive u u ubogoj polusrusenoj kuci u brdu u Kucevcima, kada im nestane hrane  i odece isli bi da prose od kuce do kuce. Baba metlom ocisti sneg sa njh, Stanku se sneg zaledio na gustim obrvama kao na nastresnicama  kuce, on ih nemocan ne skida. Mlada izbeglica kao da je kriva skoci i poce Stanku peskirom da skida male ledenjace sa gustih sedih obrva, on samo mumla. U selu ih svi lepo primaju, selo se brine o njima. Stana  ima obicaj da mumla rec:"Bacece". Dadose im hleba , sira i kajmaka,  nekoliko jaja, oni odose uz stranu kuci kroz sneznu mrklu noc.Uzovnicani ne vole prosjake, skloni su da ih vide kao neradnike.Ovde niko ne voli neradnike, nekome reci da je lenstina je najveca uvreda. Ipak, Stanu i Stanka pomazu, mada sa ponekad potisnutim blagim prezrenjem, ali ipak vecina shvata da ovaj gluvonemi bracni par nije krivac za svoju nemoc da se stara o sebi. Kriva je bolest, Bozji usud.

Prvo se povedose vrlo ozbljni razgovori o teskoj situaciji u kojoj  se nalazi nasa zemlja. Zakljucise da je u Uzovnici  i u ovome delu Podrinja vrsta bezvlasca, u dolini su cetnici ,a gore u brdima vec kod gracanicke crkve partizani.. Izmedju dve vojske nema vecih okrsaja, ali je zategnuto. " Ne ubij Nemca , poslace kaznenu eskpediciju, ocerace nas u logore, poubijace nas ko zeceve"-kaze Radislav  Tomic.."Strpimo se ,budimo mudri , pobedice saveznici Svabe "-okrete se Zivko Tomic rodjaku Radislavu..

Uz sljivovicu, kafu, ili caj, kako se postepeno prostorija zagrevala i dok vatra veselo pucketa stvarajuci vrlo prijatnu i opustenu  atmosferu, deda Milorad  uze gusle u ruke, stavi ih na kolena, izvadi iz dzepa loj , namaza strune lojom, prevuce nekoliko puta gudalom, svi se trgnuse, Srbi kada cuju gusle osokole se, najeze se, u njima sve zaigra .Deda Milorad opeva bitku izmedju Srba i Turaka u Prvom  Srpskom ustanku pocetkom Devetnaestog  veka,  tu nekoliko kilometara od Uzovnice : srpska vojska se usancila na Bauricu, visokom brdu iznad Ljubovije, a turska u Bosni ispod planine Caus (*caus  znaci  vesnik, donosilac vesti), nedaleko od Bratunca. Srpski junak Stojan Cupic posla djaka Grujicu koji  zna dobro  turski, da se preveze  camcom preko Drine nocu  preobucen u tursku odecu, i da izvidi koliko ima turskih vojnika, kako su naoruzani, i  kakvog su morala. Djak Grujica se vratio posle obavljenog zadatka, rece da je turska vojska ogromna, da kada bi se srpska vojska  u so pretvorila, ne bi im mogla rucak osoliti. Uprkos  toga srpska  vojska je pobedila tursku.

Vrati se lepo raspolozenje i optimizam. Dragoljub uhvati babi Jelisavku za lakat, moli je , prosto preklinje:" Ajde strina pricaj  de malo o prividjanjima i vampirima". To je  prava i vrlo ceste tema okupljanja azbukovcana. Takve price narocito vole deca.

Treba znati da je Balkan postojbina svakojakih prica o vampirima , zlim duhovima  i vesticama. Rec vampir je sa Balkana usla u razne svetske jezike. Famozni Drakula je sa Balkana iz  susedne Rumunije. Dvadesetak kilometara od Ljubovije u bespucu planine Povljen  se nalazi selo Zarozje koje je ovekovecio Milovan Glisic srpski klasik  poreklom iz toga sela, u njegovoj poznatoj prici "Devedeset  godina posle smrti" , u kojoj je opisao cuvenog srpskog vampira  Savu Savanovica.

Prvo poce glasno o vampirima koscati Djojo, nagnu se snazno unapred  nad dugacku sofru (sto) :" Jednom  tako Drina nadosla, pozna jesen, ja ti pridjem Drini, imam sta vidjeti, tamo daleko nasred rijeke pliva dijete na ledjima, samo zabacuje ruke unatrag, to je bila prikaza, kad vidjoh, pobjegoh koliko me noge nose. Drugi put, bilo je to u ljeto kada je Drina  bistra i topla, ja sam ti odlican plivac, predvece znas  zagazim ti ja, zadignem caksire do koljena, tamo kod Krsmanovica groblja ,dje odmah pocinje  dubijan, pogledam u vodu pred sebe , vidim nesto u vodi ko lancic, sagnem se da ga uzmem, taman da ga uzmem , on se pomace malo dublje, opet se malo priblizim, lancic se pomace u dubinu, poce da me hvata vrtoglavica, u poslednjem momentu se trgoh unatrag, htio je da me namami u dubinu".

Baba Jelisavka sva seda, ali jos uvek vrlo zilava, umela je da se zacas popne na drvo kao veverica,  znacajno preuze rec od Djoje:"Boze daj mi laku smrt, ostarilo se. Onoga rata (* tako stariji ljudi u Uzovnici  zovu  Prvi svetski rat), pobjegli mi jedne noci pred Svabama i iskopali  zemunice tu gore u brdu u Tomica groblju.Mili Bogo,cusmo nocu plac male djece u groblju, izadjemo nigdje nikoga. Pozvasmo popa, on zapjeva i plac prestade".

Lepa izbeglica  iz podnozja Romanije u Bosni u kratkoj pauzi stidljivo uze rec i isprica nesigurnim glasom:" Vratila sam se kuci po podne, u dvoristu, basti, i u kuci sam nasla prerezanih grla i raskomadani nozevima  u lokvama krvi muza, dvoje djece i moje stare roditelje". Nije mogla dugo da govori, grcala je od placa, ali nije nikoga optuzivala, niti trazila osvetu.

Svi zacutase potreseni. Opet krenu baba Zorka:" Poteram ja ovce kad sam bila djevojka ka Mackovu  kamenu , tamo gdje je bila velika bitka izmedju srpske i austrijske vojske  u onome ratu, po poljima se jos vide topovske caure, kad malo dalje vidim Bog da prosti, kostur srpskog  vojnika  sjedi i jede, drzi tanjir u rukama i kasikom srce".

Baba Bojka pomalo pogurena pred sporetom jos jednom isprica dogadjaj koji je toliko puta ispricala:" U Planini iznad Velike Rijeke , kada sam bila sesnaestogodisnja djevojka i cuvala ovce, bila velika zega, ovce se zavukle u ladovinu i planduju. .Ja pridjoh korenovima velike bukve,  pogledam u debelo ko ruka korenje zavuklo se u zemlju , skamenih se, imam  sta da vidim: sklupkala se ogromna bijela zmija, cudoviste ko zmaj samo palacnu jezikom.Tada mi se desi neka strava, trebalo mi je godina da dodjem sebi".

Nasmejana devojcica,  pomalo stidljiva cerka vodenicara Zarije Nikolica, vidi im se sa gracanickog puta vodenica  na reci Gracanici nedaleko od Usca,  uze uzbudjena rec:" Tu noc smo mleli  senicu i kuruz, imadase nekoliko dzakova, tri vitla i  tri kamena samo tutnje i melju, prigusuju huk rijeke i jaza koji pusta vodu na vitlove. U vedenici zmirka lampa na naftu, tetka  zasu kuruz i malo priljegosmo u sobicak, bilo je ljeti, toplo, kroz prozor vidjeh mjesecinu, ko usrijed dana vidim ko na dlanu okomite kose iznad Gracanice, sa Drine se cuju krici nocnih ptica, gore u Mikuljaku zahuja sovuljaga, i cu zavijanje lijaca."

Na rec lijac najednom svi zagrajase, vise njih zavitla rukama, zatalasase se :"To je los znak, kada se cuje lijac, neko ce umrijeti".

Vodenicareva cerka uzbudjeno nastavi:" Lijacev glas je jeziv, sva se najezih. Utom zadremah i sklopih oci. Ponovo me probudu vrlo blizu opet  glas lijaca. Prenuh se i sedoh. Istoga trena zacuh neko skripanje u vedenici, ko kad neko ide drvenim stepenicama koje skripe. Otvorim ti ja vrata vedenice, kada imam sta vidjeti. Otvorio se kapak tavana, i ozgo se promoli neka ogromna muska noga, sva naduvena, skripe stepenice , bubnjaju  kamenja dok melju, a onda se promoli trbu, ogroman i naduven, lice vampira crveno, ogromno ko tepsija, strasno. Vrisnem i iskocim na vrata i izbudim ukucane, braca sa vilama i sikirama svi jurnemo u vodenicu sa zapaljenim lucevima, krstom i tamjanom. U vodenici isto zvuce kamenovi okrecu se, ali merdevine pale na zemlju, kapak otvoren i polomljen, vaga srusena, razbacani dzakovi i prosuto zito, od  prikaze ni traga ni glasa. Sutradan dodje pop da osveti vodenicu".

Slusajuci ove price najezi mi se kosa od straha. Soba je blizu,  spremam se da odem da spavam, vec sam  zadremao, oci mi se zatvaraju, ali ne smem da udjem sam u sobu. Pozvah starijeg brata, nece, radoznao je da cuje sta ce jos pricati.

Uca se umesa tihim i nesigurnim glasom, on nije iz ovoga kraja, uvek se oseca nekako kao stranac:" To je sujeverje, ljudska uobrazilja. Idem tako jedno vece pored groblja, kad tamo usred groblja iz  daljine vidim neko stoji, kao ljudska glava, priblizim se a vidim da je to bilo neko ogoljeno drvo, a masta to pretvori u vampira koga nema. Jednom sam tako video da u groblju gori sveca, a znam da niko nije palio svecu .Krenem u groblje da vidim sta je, uhvatim rukom i povucem, to je bio stari drveni stap u kome ima fosfora."

Ljudi se malo opustise i nasmejase. Djojo isprica kako je jednom kao decak sa drugovima od bundeve napravio strasilo, izvadio semenje iznutra, isekao u bundevi ljudske prazne oci i vilice, a onda je nocu odneli u groblje i u njoj zapalili dva jaka poveca  parceta  od luca, naidju ljudi i prestraseni vide ljudsku zazarenu lobanju u groblju.

Price o vampirima zavrsi deda Velizar:" Ne vjerujem u prikaze i vampire. Kada se ono vratismo  kuci posle sest  godina onoga rata , navikli na kockanje, ja skoro svako vece u jesen kada prodju radovi  iso na kockanje u Rakice, uz gracanicku rijeku. Jednu noc u pozno doba se vracam kuci , tu pre naseg groblja, gore strmina, dole Drina , nigde nikoga, toga sam se jako plasio kada sam bio malo dijete, al- posle sest  godina  rata sam ogivglo.Najednom gore ka groblju, nedaleko od male Mikine kolibice, cujem  neko lupkanje, ko da neko klepa kosu. Sta moze da bude? Idem da vidim sta je.? Skrenem sa puta u  siprazje i polako ka zvuku, korak po korak zvuk sve prepoznatljiviji i blizi. I tako dodjoh vrlo blizu  mesta odakle dolazi zvuk, bilo je na po metra ispred mojih nogu. Pruzim ruku ka zvuku, sagnem se pravo tamo gde lupka, upalim upaljac. Imame  sta viditi, sa krova Mikine kolibice padaju kapi zadrzane kisnice  na jedan crep, i tako nastaje zvuk. Pomakoh crep, istoga momenta zvuk utihnu.A da nisam proverio, bili bi prikaze i vampiri".

Posetioci poustajase i uz laku noc i uzdravlje se udaljise kucama. Ipak, nisam bas ubedjen da su  razuvereni pricom dede Velizara, vidim odose brzo i plasljivo  kucama u susedstvu .Strah od vampira je duboko usadjen u dusama azbukovcana.

Saga o ..icima-y--Dvanaesti  oktobar. 1941 g.- Narodni zbor u Ljuboviji

Danas se u Ljuboviji odrzava narodni zbor zajednicki organizovan od strane cetnika i partizana. Ispred kafane "Azbukovica" u glavnoj ulici je  napravljena improvizovana bina sa nekoliko stepenika za penjanje govornika. Danas je neradni dan, iskupilo se prilicno sveta. Svi zure  u binu, nestrpljivi da pocne program.

Prvo  grupa mladih partizana i partizanki otpeva dve pesme: najavise za prvu da se zove "Psenica je klasala,  gorica je stasala", druga je jos lepsa, osecajna, ali nikako  da cujem njeno  ime .Uvodnu rec odrza mlada  prkosna partizanka, sa cizmama na visokim stiklama, bujne grudi joj se presipaju ispod  partizanske uniforme, na glavi  koketno nakrivljena titovka. Zaista je vrlo lepa, svi su odusevljeni.

Jedna Ljubovijanka, sredovecna  zena zuljevitih ruku od teskog rada u kuci i na polji , zboranog lica,  gledajuci lepu partizanku  zadivljeno progovori:" Kako ona moze da bude doterana, a mi ne mozemo, nama samo prakljaca, pregaca, metla, gde je tu pravda za zene, nego samo za muskarce". Mlada partizanka saopsti glasno  da sve zene treba da se ukljuce u AFZ (*Anti fasisticki front zena), da se opismenjuju i emancipuju, da uce da siju, da se brinu o deci.

Na binu izadje ogroman crnomanjast partizan, drsko klima velikom  glavom prepunom crne guste cekinjaste kose, seva ljutito ocima na sve strane. Poruci glasno svima da Nemce treba napadati  gde god se moze, da se tako sto pre slomi  kicma Hitleru, Nemci prodiru u Sovjetski savez, treba da pomognemo nasu bracu Ruse, cela Evropa ,sem Engleske i Sovjetskog saveza je pokorena, mi smo ovde jedini delic slobodne teritorije. Okomi se kao osica na cetnike ,oni su oportunisti,   blokiraju ustanak protiv Nemaca. "Svima  postenim  patriotima je mesto sa nama, komunistima."- podize pesnicu preteci u vis.

Prisutni listom zapljeskase.odusevljeni. Ovacije partizanskom delu vlasti u Ljuboviji  zabrinuse cetnike, za govornicu izadje prkosno visok krupan svestenik iz susednog sela, inace jedan od clanova zajednicke partizansko-cetnicke komande mesta ." Za Kralja i otazdbinu braco"- uzviknu on pobednicki, trudeci se da bude siguran u sebe, ali nekako nije ubedljiv,  nastavi pomalo nervozno:"Vi komunisti ste na prevaru usli u Ljuboviju dvadesetog  septembra, vase jedinice su dosle u prijateljsku posetu, mi smo vas tako pustili ko bracu, ostadoste ovde bez naseg pristanka, sada zelite da nam komandujete, vi ste ko trojanski konj. Braco Srbi, tesko li se onome narodu gde zavladaju anti-hristi boljsevici, oni su uzeli za taoca  nasu Rusiju, bratski ruski narod raspopili , gurnuli u nemoral i alkohloizam, ako to nama urade svi cemo propasti".

Iz okupljene gomile se izdra  jedan snazan mlad seljak  sa sajkacom na glavi i sa redenicima,:" Kosta Pecanac, (*cetnicki vojvoda) je izdao nasu stvar, saradjuje sa Nemcima." .

Svestenika  zbuni ova kriticka upadica na racun vojvode Pecanca , poce da zamuckuje, sto  razljuti pojedine cetnike, koji su smatrali da je Pecanac na svome mestu i da svestenik treba da ga sada javno podrzi. Svesteniku za govornicom bolno strecnu brada kad cu da upravo  neki  njegovi saborci cetnici. zagalamise glasno izrazavajuci neslaganje sa ovim njegovim recima. Dobrocudni svestenik sa velikim iskustvom pojanja i vodjenja crkvenih obreda, ali nenavikao na politicka preganjanja i demagogiju, se zbuni i poce da muca jos nesigurnije.

Svestenik zadrhta, pogleda dole sa nekim bolnim predosecajem, vide da se nesto neobicno desava, kao  da neka nevidljiva ruka povuce, gomila se rastavi , napravi se prolaz, kroz prazan prostor pravo  svesteniku ide brzo, skoro  istrca, mlada lepa rasna devojka, skoro jos devojcica, nema ni sesnaest godina, zbog necega je vrlo ljuta,  titovka joj koketno namestena na bujnoj svetlo smedjoj kosi, pored nje koraca mlad naocit partizan koji joj drsko drzi  ruku oko struka. Svestenik upiljio zgranut, potresen, predoseca veliku nesrecu. Ona stade ispred bine na nekoliko metara od svestenika, priblizi mu se i pljunu mu iznenada pred svima ogorcena  pravo u lice.:" Ti mi vise nisi otac, ti si izdajnik, stidim te se, sram te bilo"  .

Svestenik sav beo u licu kao zid , slomljen, prestrasen i postidjen gestom cerke pade na stolicu. "Dajte casu vode i kocku secera"-zavikase ",popi je pozlilo".

Onda se na binu trijumfalno pope jedna mlada partizanka u uniformi, srednjeg rasta i plava , snazna i sa sirokim licem i isturenim jagodicama, prvo  odrecitova pesmu Koste Abrasevica, poznatog  srpskog socijaliste iz 19 veka. Prkosno slaze usne, kolutaju se beonjace, gnevno uzvikuje da je sve sto vredi crvene boje, na kraju dize pesnicu preteci u vazduh , vrlo glasno odrecitova sevajuci zelenim ocima na prisutne:" Crvena je nasa mrznja, crvena je krv, i nasa osveta ce crvena  biti".

Na binu se pope mirno mladji cetnik, lici na nekog profesora, deluje  sigurno, ali bez preterane i cinicne samouverenosti .Ocigledno da  zeli da povrati za cetnike izgubljen poen sa svestenikom i njegovom cerkom, :" Mi treba da stitimo Srbe od ustaske kame tu preko Drine u Bosni, da podrzimo nase cetnike i Jezdimira Dangica. Treba se boriti protiv Nemaca, ali mudro, nemoj ih nepotrebno ljutiti, koga je mititi, nije ga ljutiti,  posle krenu kaznene ekspedicije i strada nevin narod. A mi svugde ,od Bajine Baste pa sve do Zvornika imamo nase straze koje motre na Bosnu i povezuju se sa cetnicima Jezdimira Dangica, nocu gore vatre iznad  Drine i na okolnim brdima, da ustase znaju sta ih ceka"

Nekoliko istovremenih glasova iz prisutne gomile ga ljutito prekide:"Dosta, to nije tema dnevnog reda, vi cetnici ste oportunisti i saradnici Nemaca, sa njima tajno pregovarate nama iza ledja. A to sto vasi cetnici cuvaju Srbe u Bosni, okaci macku o rep, to je laz, vi ste lopovi, cetnici nocu prelaze u Bosnu i kradu muslimanima iz koliba volove i krave, ovce, sram vas bilo, kakva ste vi vojska.". Drugi sa titovkom na glavi dodade:"Srbija je proglasena za ratno podrucje od Nemaca, a ne za okupiranu drzavu, uzimaju taoce, prete za jednog njihovog nasijeh sto, vec streljaju, zatvor u Sapcu je mucionica, a vi cetnici gnjavite".

Nastade galama i upadi cetnicki raspolozenih gradjana:" Ostavite vi vasu komunisticku anarhisticku propagandu, vi ste bezboznici i radite protiv Srba, vi ste internacionalisti, nemate ni naciju, ni veru, ne postujete svojtu"

"Cuti izdajnice" zagalami jedan mladi partizan cinicnog i drskog  izraza lica, izbeglicka vlada u Londonu mozda sad hoce da se osloni na Drazu Mihajlovica i cetnike, vi ste rulja i nedisciplinovani, na kraju ce nas podrzati i Zapad i Sovjetski, savez, iza nas je Kominterna"

Jedan drugi partizan zavika iz sveg glasa:", Amerika i Engleska bice zemlja proleterska "

Zatim istupi pred skup mlad partizan , toliko je drsko otresit, pa on je pravi mudrac, samouvereno saopsti da je zbor zavrsen.

Narod poce da se razilazi.. Svi su potreseni ispadom cerke svestenika koju su u medjuvremenu  zavrbovali partizani, bez znanja i slaganja njenog oca, izazvali je protiv njenog oca, lazno ga predstavljajuci  mladoj i nezreloj osobi. Partizani su se likujuci pobednicki razilazili, dok su  cetnici nezadovoljni i skruseni cutke isli svako na svoju stranu.

Uca posmatrajuci sa strane sve ovo  rece jednom mestaninu:" Ovo sa ocem svestenikom je uterivanje straha narodu, boljsevici prvo rasturaju porodicu, autoritet roditelja, ruse moral, ukidaju Boga, sire mrznju, da bi tako zavladali i srusili sve nase sto vredi,  nasu drzavu, naciju zasplasili..Tesko li se ruskom narodu u cije kandze je pao, oni ce ga na kraju  unistiti i rasturiti Rusiju"

"A kako to dozvoljava ruski narod, njegove patriote, inteligencija"-upita jedan seljak pronicljivog izraza lica sa obesenjacki naherenom sajkacom na plavoj kosi "nisu valjda budale da unistavjuu svoj narod bespotrebno"

" E moj brajko, boljsevci su vrlo lukavi, oni agituju, vode propagandu, lazu, obmanjuju mnoge postene ljude koje su zavrbovali.  A onda kada im jednom pridjes nema ti vise povratka"-zavrsi Uca.

Saga o ...icima-z-. Trinaesti  oktobar. 1941 g.-Snalazljivi bobijski cobani.

Dva mladica cuvaju ovce u podnozju sela Savkovica, ovo pre podne teraju stado uzbrdo na padine zelene lepotice planine  Bobije. Svestenik kao sneg bele kose i smirenog izraza lica sedi pred kucom, u odgovor na njihovo "Pomoz Bog", pokaza prstom na Bobiju:" Evo, odavde kad vidim oko vrha Bobije bijelu calmu magle ,znam da ce biti promene vremena."

Cobani uz "Zbogom " zamakose sa stadom uz kosu. Udjose u sumu , cuju bat koraka i krsenje suvog granja. Rat je, ima svakojakih vojski, oprez je potreban vise nego li ikad. Iz gustisa banu pred njih ceta mladih partizana sa titovkama i crvenim petokrakama, ukrstenim redenicma i bombama zadevenim za pojas.Preplaseni, ali dovitljivi mladici planinci da bi pokazali prijateljska osecanja prema partizanima, zapevase  stidljivo :" Nakrivi  se oskoruse grana, ide ceta mladih partizana".Partizani ih pogledase ovlas, ali prijateljski,  jedan izadje iz stroja i pruzi im dve petokrake da stave na sajkace. On im je naklonjen, ali vrlo strog, mladici ga gledaju  snishodljivo i sa uvazavanjem. Pozva ih na omladinski sastanak uvece u zgradi skole u selu Savkovicima. Oni zavikase kao jedan:"Ocemo vala, doci cemo sigurno"

Po podne se sa stadom opet uputise na proplanak, ovoga puta kretose malo blize vrhu zelene planine. Utom cuju opet neki bat koraka. Ko je sad? Iskrsnu iz tame sume ceta veselih mladica sa subarama i kokardama na njima, puske i puskomitraljezi u rukama, bombe zadevene za pojasima , ukrsteni redenici preko grudi, nose velike brade i brkove.To su cetnici, deluju nekao bezazleno u odnosu na partizane koji imaju nesto ledeno u sebi..Dovitljivi cobani se raskravise, sada da pridobiju naklonost cetnika zapevase iz petnih zila:" Skripi, skripi sasa, evo nasih subarasa".Kolona se zaustavi, cetnici spustise naoruzanje na zemlju, mladici skoro nadmocno progovorise uglas:"Bog vam pomogo junaci ".Cetnici  pocese da ih tapsu  prijateljski, uzvikujuci:"Za Kralja i Otadzbinu". Jedan dobrocudni grmalj  uzviknu:"Za Krst casni i Slobodu zlatnu".Svi cetnici  kao jedan zapevase uglas  veselo, planina se ori:" Klice vila sa Nemica, i priziva  Obilica, Obilicu srpski ticu, Obilicu srpski sine, vini  nam se  sa visine".

Zastadose, iz cete se izdvojise  dva cetnika, jedan drzi satlik  rakije u rukama, drugi flasu sljivovice,  vidi se da su pomalo pijani,  pocese da natezu flasu i da pevaju ne bas tako glasno. Prvo jedan zapeva:" Oce cica" a drugi nastavi:"Oce vise" i onda obojica zapevase iz sve snage:" Ala cica kalajise od kolena pa navise".

Cetnicka ceta pokupi oruzje, stade u stroj i krete svojim putem glasno pevajuci:" Rogatica u kamenu, izgorela u plamenu".Onda promenise melodiju i zacu se:" Ovce tera  Julijana, po sumama i gorama".

Saga o..icima-a1- Cetrnaesti oktobar 1941 g- Ubistvo cetnickog strazara u groblju Mekote.

Cetnickog strazara koji je bio na strazi na brdu Mekota na ulazu u Ljuboviju od Uzovnice  i Zvornika, tamo  gde se nalazi ljubovijsko groblje, je udarila mina  pravo u glavu , minu su navodno ispalile ustase iz pravca Causa iz Bosne. Ova vest se munjevito pronese  kroz Ljuboviju i obliznja sela .Pronose se svakojake price, od toga da je nemoguce da se sa razdaljine od nekoliko  kilometara  nanisani  tacno u glavu, mozda se sam ubio? Ili ga je neko ubio iz blizine? Ko bi to mogao biti? Neki rekose u prolazu da  je ovaj cetnik Jaramaz bio u svadji sa nekim partizanima. Cetnicki clanovi komande Ljubovije traze da balisticki eksperti ustanove kako je poginuo ovaj strazar?.

Istoga dana se pronese vest da je J.B.Tito prenocio u kafani u Ljuboviji i produzio  ujutro  sa svojom pratnjom prema Uzicu.


b1-Petnaesti oktobar 1941 g.-Eksplodiralo cetnicko skladiste u Ljuboviji.

U kasnu noc se zacu strahovita eksplozija, tamo negde na kraju Ljubovije, kod groblja Mekote. Cela varosica ustade na noge, eksplozija  odjeknu kao grmljavina dolinom Drine i okolnim brdima. Nastade istinska uzbuna. U vedroj prohladnoj noci se vidi  tamo na iskraju Ljubovije ogroman oblak dima koji se dize pravo u nebo.

Saznadosmo da je eksplodiralo  cetnicko skladiste oruzja, da su poginula dva cetnika koji su cuvali skladiste. Niko ne spominje uzrok. Mnogi prestraseni nisu smeli ni pomisliti, akamoli reci, da bi to mogla biti sabotaza, mada negde u potsvesti kao zubobolja kljucka moguca zastrasujuca opomena.

Devetnaesti  oktobar.1941 g.- Nemci bombarduju Ljuboviju.

Danas su cetiri  nemacka aviona u vise navrata bombardovala Ljuboviju, gadjali su administrativne zgrade, vojna skladista, i deo Duvanske stanice gde su se nalazile  spavaonice vojnika. Mi smo u Uzovnici, kakva sretna slucajnost, otac nas  juce dovede kod dede i babe. Duvanska stanica je nasrecu samo malo ostecena. Ali je na drugim mestima bilo  zrtava i ranjenih, i razrusenih zgrada. Avioni doletese u rano jutro iz pravca Zvornika i Sapca, lete vro nisko iznad Uzovnice i nase kuce, kao i neki dan. Pomislih neki dan, da ih mogu oboriti na zemlju  nekom dugackom motkom. O tome stalno razmisljam,  sanjam nocu kako avion leti nisko iznad kuce, a ja sa motkom masem da ga oborim..Znam da je to nemoguce, ali mi ta sala  prija, daje osecaj vaznosti..Zarekoh se sam sebi,  kada sledeci put avioni naidju da pripremim jednu dugacku motku . Vidim avioni danas lete nisko, poceh da trazim neku dugacku motku, rodjak Dragoljub uvek sklon salama, vec momcic, povika glasno smejuci se  pruzajuci mi dugacku motku za tresenje dzanarika:" Drzi, drzi, trci, udri, obori ga ".


c1-Dvadeset prvi oktobar 1941 godine-Cetnicki vojvoda Racic poziva oca na razgovor na planinu Bobiju.

Nas otac u Kraljevini Jugoslaviji nije bio clan nijedne politicke stranke,  jednostavno, nije hteo da se bavi politikom. Dobro poznaje moc Nemacke, realistican je u procenama.Ne zeli da pristupa ni cetnickom ni partizanskom pokretu, zbog principijelnog stava da se ne bavi politikom, vlast.ga nikada nije privlacila.Ima  troje male dece, suprugu, razmislja kako da prezivi teska ratna vremena. Ipak kaze da se i jedni i drugi bore protiv okupatora, svako na svoj nacin .Otac redovno slusa strane radio stanice na srpskom jeziku, slusa o dogadjajima  u zemlji, u pokorenoj Evropi, u Sovjetskom savezu , o borbama saveznika protiv Nemacke i njenih saveznika.Cim bi saznao neku vaznu novost, o tome je odmah obavestavao poznanike u Ljuboviji i Uzovnici. Deda Velizar je narocito nestrpljiv, cim dodjemo u Uzovnicu, odmah bi se okrenuo tati da cuje sta kazu Kralj Pero, Cercil , Ruzvelt. A onda je celo selo sve brzo saznalo Tata je ugledan covek u Azbukovici, omiljen od mnogih, ali ima i neprijatelja .Plasi se da ga neko ne prijavi okupacionim vlastima.

Otac je nekoliko puta u razgovorima sa mamom  i dedom osvrcuci se oko sebe da vidi da ga neko ne slusa saputao, da je velika greska sto se partizani i cetnici ne sloze, umesto sto se svadjaju."E Milane"-rece mu jednom deda snuzdeno " i jedni i drugi oce vlast, nece niko da popusti".Tata se nije bas slagao sa dedom, zategnute odnose partizana i cetnika je bio sklon da vidi vise kao proizvod medjunarodnih uticaja, nego li kao njihovu neumesnost da se sloze.

Jednog dana udje na kapiju dvorista Duvanske stanice bradat snazan covek, njegov hod i izraz lica  nose nesto pretece, zapita nas smireno gde je nas otac, pravo ode uz stepenike u njegovu kancelariju, kratko i strogo mu saopsti da  se javi u stab cuvenog cetnickog vojvode Racica, na planini Bobiji ,u tacno odredjeno vreme.

Vojvoda Racic je razgovarao sa ocem uljudno i odmereno, zateva od njega  kao od vidjenog coveka u Podrinju, da se pridruzi cetnickom pokretu. Otac je vrlo uctivo izneo svoj stav po tom pitanju, Vojvoda Racic ga je shvatio, uvazio je njegove argumente, otac zbog toga nije imao teskoca sa cetnicima.

Teco Miladin Racic, uzovnicki svestenik ,uopste se nije ni odazvao na poziv imenjaka ( nisu ni  u kakvom srodstvu) vojvode Racica. Vojvoda Racic ide selom u drustvu sa cetnickim vojskovodjom Jezdimirom Dangicem, koji je blizak srodnik majkine porodice, znaci i supruge tece Miladina, tetke Seke. Iz daljine ide veselo teco Miladin,  grohotom se smeje radostan susretu sa Jezdimirom Dangicem, ne zna ko je onaj drugi.bradati.  Teco Miladin im pridje, pozdravi se sa njima, preki i nepredvidljivi vojvoda Racic  izvadi revolver kao da zeli da puca  u imenjaka svestenika Racica, J.Dangic mu  blago gurnu cev, pistolj puce, dim oprlji dugu ko zift crnu bradu  tece Miladina..Iako je shvatio da je cetnik samo  hteo da ga zaplasi, teco Miladin je drhtao kao prut, nije mogao da izusti ni rec, osecao je miris sagorele brade, pomislja da je malom greskom vojvode Racica mogao ni kriv ni duzan na pravdi Boga  izgubiti glavu.


d1-16 novembar .1941 g. -Fizicki napad na oca

Otac ide oko  podne glavnom ljubovijskom ulicom, iz daljine mu trci u susret kocoperan posnazniji  mladic, otac ga zna, on je komunisticki aktivista, skoro decak, nema  ni 16 godina, pun obesti  i osionosti, u prolazu se naglo ustremi na oca, grunu ga u stranu snazno i izazivacki, skoro ga obori govoreci mu uvredljivo:" Ti si izdajnik ,saradjujes sa cetnicima i Nemcima".

Partizani su ovakvim postupcima vise odbili oca, nego sto su ga zastrasili, tata je imao izvesnih simpatija.za njih. Zbog ove provokacije je se sve vise distancitrao  od partizana. Ali nikada nije prisao cetnicima. A u Nemcima je video okupatore. Uzdao se u saveznike i njihovu pobedu , ali je kazao jednom, da se ne zna da li ce pobeda saveznika  biti brza.


e1-1 decembar 1941 g. -Otac ponovo u Duvanskoj stanici u Ljuboviji

Posle ponovnog zauzimanja Ljubovije od Nemaca,  vratismo se u Uzovnicu. R.. sef Mesne kancelarije u Uzovnici pod nadleznoscu Beograda dodje nasoj  kuci,   saopsti ocu da treba odmah da se javi na duznost u Ljuboviju, da je sada situacija mirna, da vise nece biti borbi, niti opasnosti ,da svi  treba da se preselimo u Ljuboviju. To je bila vrsta naredjenja. Otac je imao da bira: da prihvati, ili da bude obelezen kao neposlusnik, buntovnik, da se tako opasno zameri okupacionim vlastima.

Uselili smo se u nas isti stan u Ljuboviji u krugu Duvanske stanice, stan nam je dobro poznat, lep i prostran, dve   spavace sobe, lepa i prostrana kuhinja, ostava, i kupatilo. Sve duvanske stanice sirom Kraljevine Jugoslavije je gradio drzavni monopol duvana cije je sediste u Beogradu, sve su  tipske gradjevine

Saga o...icima-f1-Dvanaesti decembar.1941 g.-.Poseta Fosa, komandanta Ljubovije

Naglo ojuzi. Sija sunce, sneg se topi i sliva uz ritmicne udare kapi po olucima , u malim potocicima otice  niz asfalt pored zgrada Duvanske stanice. Naglo otopli kao u prolece. Put pored Duvanske stanice je sada prohodan, prepun je sarenkaste  kase, lapavica i voda  se izmesale sa snegom. Povremeno promaknu  velike zaprezne sanke, upregnuti volovi vuku polako, dok konj kaska vukuci sanke koje necujno klize, zvone glasno praporci, kada sanke naidju na otopljeno tlo  najednom zaskripi, zakoce se, stanu u mestu. Pred stanom smo u zgradi Duvanske stanice u Ljuboviji,  majka sa dvogodisnjim bratom u narucju , otac,  stariji brat i ja., pored nas strazar Mirko Tesic, snazan mladic iz obliznjeg zaseoka..

Iza brda iznad Ljubovije iz magle i niskog zimskog oblaka izranja kao vatra ogromno zuto nisko sunce, baca svoje svetle snopove zrakova na  sve strane. Greje nas kao neka uzarena nebeska pec.

Silazeci sa malo uzvisenog  puta ka dvoristu Duvanske stanice, jase na vrlo mirnom ,velikom, lepo osedlanom , sijajuce koze konju, poveci covek u zelenoj uniformi nemackog oficira sa kapom sa velikim  zastitnim kapkom koji ide daleko iznad cela, kao neki dugacki sirok kljun. Zaogrnut je dugackim zimskim vojnim zelenkastim sinjelom, na nogama izglancane cizme sa mamuzama, u ruci bic, koji  kada nam se priblizi diskretno zadenu za sedlo. Strazar pristupi kapiji dvorista, otvori je.To je  Fos, nemacki komandant Ljubovije, znamo ga iz vidjenja, uvek ide kroz Ljuboviju na konju sa pratnjom, ali ponekad ga vidim samog kako jase preko mostica na Ljubovidji. Konj  zakoraca propinjuci se, njisnu,  zaustavi se mirno na nekoliko metara od nas. Vidimo ga sada izbliza. Izgleda kao  neko cudno bice  iz nekog drugog, dalekog, nama nepoznatog sveta, sa neke druge planete,  iako nije ni  preterano krupan, ni veliki, bas kao odrastao zreo covek, potseca na naseg oca. Ali on je Nemac.Izraz njegovog lica je  inteligentan, tajanstven, i vrlo strog. Ali nje zao.

Nemacki komandant mesta se odmah obrati ocu na nemackom jer je bio unapred obavesten da on zna taj jezik. Otac je imao srednjeskolsko  znanje nemackog jezika usavrseno sestomesecenim boravkom u nemackom zarobljenistvu u Nirnbergu..Progovorio je polako, ne glasno, ali dovoljno jasno, otsecno, bio je vrlo kratak :" Dobar dan. Nadam se da ste procitali uopustva o duvanu, i da ste ispunili zahteve ".Otac mu pruzi paketic, koji  Nemac raspakova, sve pogleda, stipka prstima, pregleda, mirisao je iseceni duvan strasno i diskretno udisuci, ocigledno zadovoljan se obrati ocu zvanicno ali uljudno:" Vrlo dobro. Kada potrosim doci cu opet, to ce biti otprilike za nekoliko dana, bicete obavesteni". Otac mu odgovori losim  nemackim jezikom sa jakim srpskim naglaskom  naglasavajuci"r", da ga  ja razumeo, i da ce mu obezbediti duvan kada  to zatreba. Fos  krete, zastade kao da se doseti necega. Izgleda da je strastan pusac. Kratko zapita oca:" Da li mi mozete pripremiti duvan za usmrkivanje"? Otac obeca i to kada bude zatrebalo.

Fos  se okrete nama, posmatra nas kao neke nepoznate i vrlo cudne predmete iz nekog njemu dalekog neobicnog sveta.Njegov pogled je  mudar i prodoran. To je pravi gospodin, tako pomislih. Prvo odmeri oca, pogleda letimice nas decu, majku koja je drzala u narucju  dvogodisnjeg sina Milica , vrlo plavokosog  i zelenookog. Fos je hladan, ali  uctiv. Deluje impozantno i neobicno, strogo, ali nimalo  neprijateljski. Ipak  ledeno. Vrlo je dostojanstven. Ocigledno,  zeli da bude autoritet, da pokaze da je vlast , da trazi apsolutnu poslusnost , ali da nije zao bez potrebe.Cak se malo nasmesi gledajuci nas sve zajedno. Verovatno se seti svoje porodice.

Onda se prenu iz razmisljanja, otoplilo je, malo raskopca sinjel, nazre se opasac na kome pise ( na nemackom)"Bog sa nama" ,dize glavu visoko progovarajuci razgovetno, ali bez da podize ton glasa:" Svima onima  koji budu postovali nasu vlast bice garantovana sva prava. Partizani su banditi, mi cemo se sa njima ubrzo  obracunati. A cetnici" kao da se sam pita, odmahnu nehajno rukom , "valjda ce i sa njima biti isto".Odahnu , gleda nas ostro:"U ovom delu Srbije su lanci planina do 1.500 metara visine, " pokaza rukom na obliznje srbijanske planine.  Udari iznenada konja blago mamuzom,konj njisnu ,okrete se Bosni pokazujuci rukom:"A tamo su vece planine, preko 2.000 metara, tamo jos dalje u Crnoj Gori ima sedamnaest  visova visih od 2.500 metara , a na Kosovu cak dvadeset dva  vrha visa od 2.500 metara" Ponovo zastade, gladi kozu konja rukavicom. Svi cutimo uctivo.Fos  se prosto prenu :"Vase planine nisu vrlo visoke ali su neprohodne, nepristupacne, bez puteva, divlje. To je za bandite dobro. Ali nase jedinice ce ih i  tamo naci. Neka ih zasada, ali kada bude sve ovde gotovo, doci cemo  gore u planine". Osvrce se oko sebe, pokaza rukom kao da je sve njegovo:" Ceo Balkan je jedan planinski masiv, Balkan je  turska rec i znaci planina."

Okrete naglo konja  prema kapiji bez reci, sada mu je izlazece sunce udaralo pravo u lice, isceze iz naseg pogleda u zracima sunca  zalazeci za grane drveca i drveni okvir kapije. Dizuci ruku visoko ka suncu, kao Mesija na slici u ljubovijskoj crkvi, pokaza ka niskom zimskom suncu:" Istok".Udari iznenada konja petama sa mamuzom, konj se malo prope, jako njisnu, ustrca uz uzbrdicu na put, onda nastavi  lagano i poslusno da .kaska ka centru varosice.

Fos izlazeci na put nam se okrete nehajno, kao da se necega prisetio, dobaci kratko:"Dovidjenja".Izgubi se u izlazecem suncu koje nam zaslepi oci, iza njega  mi ostade u secanju urezana izduzena senka konja i jahaca. Istog trena poce jedna istinska opsesija u mojoj decijoj potsvesti: odakle mi je poznata ova senka, gde sam je  video? Namah se setih, takvu skoro istu sliku sam video u Sveznanju. Jurnuh u sobu , zgrabih moju omiljenu ogromnu debelu knjigu, poceh da je listam sto sam brze mogao. Sveznanje je za mene nesto najdraze. To je  knjiga prevedena mislim sa francuskog, vrlo debela, jakih kartonskih korica, sa lepim masnin debelim  stranicama , izgleda  kao koza, luksuzna, sa mnogo slika u boji, mirise na olovo, na boju i slova. Doneli smo je iz Djevdjelije, kupio je otac jos u Velesu u Makedoniji 1938 godine. Uzivao sam listajuci i mirisuci, gledajuci zastave svih mogucih drzava.,avione, u njoj ima ama bas svih  mogucih stvari. Svaki cas zapitkujem starijeg brata koji je vec ucenik, sta tu pise, pitam oca majku, poznanike da mi citaju. Odlucise da me uce da citam , tako ubrzo poceh da sricem slova, da citam.

Naidjoh najzad na trazeni list knjizurine, pun radosti prepoznah lik koji sam trazio.Preko donje polovine strane u crno-beloj tehnici stoji slika nekoga jahaca, kao senka koja  potseca na Fosa konjanika, iznad ove slike u gornjoj polovini druga slika u jarkim bojama, na njoj spanski hidalgo, plemic, sa bradom, i neobicnim sesirom. Ispod slike hidalga stoji tekst: Servantes, spanski pisac koji je napisao cuvenu knjigu Don Kihot. A ispod senke jahaca pise: Don Kihot sa kopljem i konjem.

Ovaj dogadjaj me jos vise podstice  da uranjam u Sveznanje.To za mene postade najdraze zanimanje. Udjem u sobu kada sam najcesce sam, stavim knjigu na sto, i  listam.je. Narocito se vracam na sliku jedne cudne i preplasene porodice, ispod slike potpis-mislim Sprudnikov , majka i troje dece u nekoj sobici neke izbe, scucureni oko svece, prozori okovani snegom i ledom, nigde oca, svugde oko njih se oseca strah, beznadje, nedostatak oca. Kao da je nestao, kao da ga je neko odveo nekuda mucki, na silu. Procitah bez daha da je to ruska porodica izgnana u Sibir, izlozena teroru boljsevika. Iz slike izbija neobicna, cudna snaga, strah, osetih sta su boljsevici, sta je to Sibir.I to mi se ureza zauvek u secanje.Te slike se vrlo cesto secam..

Saga o..icima-g1-Decembar 1941- Djever  Stanku  Jakovljevicu

Majka Stanka Jakovljevica je rodjena sestra naseg dede Velizara, ridja i  koscata, kao i njen brat.. Porodica Krsmanovic je ugledna, sestre dede Velizara su se poudavale za najbolje podrinske domacine .Otac Stankov, Vidoje Jakovljevic je na daleko poznat domacin.Stamen, plav, ne znam zasto, ali njegovo lice mi izgleda jako mudro i lukavo, tako me  potseca na Cercila, ciju sliku sam video u nekim novinama.

Stanko je visok, koscat,  takodje vrlo ridj. Navraca kod nas, uvek nasmejan, sretan, mi smo najbliza svojta. Gledam ga ispred kuce koja je vec malo uzbrdo na bregu, vozi putem bicikl, samo ga na sokaku zavije, baci u travu koja ga prekrije, i pravo brzo uz sokak kuci.

Svi pricaju da se Stanko zeni, njegova mlada je iz kuce domacina Panovica, kazu lepa uzorna devojka..Panovici su dobro poznati domacini. Ovi gornji u brdu odakle je Stankova mlada, su dalji rodjaci tece Dobre Panovica, cija kuca je u polju kod uzovnicke crkve, teco Dobro je ozenjen tetkom Rosom iz Krsmanovica, bliskom rodjakom naseg oca. Nezaboravne su igre sa njhovom decom, nasim malim rodjacima Maksimom, Dragom i Milanom, i njihovim sestrama. Baba i deda mi rekose neki dan smejuci se:" Bices nakonjce Stanku na svadbi ".Baba me prigrli " Nas djeverko". To me mnogo raduje, ali ne znam o cemu se radi. Objasnise mi da ce me obuci u narodnu deciju nosnju, zavezati mi preko ledja i vrata veliki peskir, rekose mi sta treba da radim.

Dodje dan svadbe, Jakovljevici treba da idu po mladu u Panovice, kuca Stanka Jakovljevica je u polju , pored puta, pod brdom, a mladini  Panovici su gore u brdu, u planini, bogami treba dva tri sata hoda. Danas  napada veliki sneg, hladno je, mraz, mecava. Krete povorka svatova od Stankove kuce, neki idu peske, neki na konjima, mecava stade, otvori se vidik. Neki zapevase, vicu iz sveg glasa. Zene ne pevaju, samo muskarci.Vidi se dole mutna Drina, preko puta Bosna, svugde  snezna brda, tamo u daljini gromade, beskrajni visoki snezni planinski venci  se dizu nebu. Najmanji sam od svih, stavise me na konja ispred Stanka.Neki Panovic isprica zanimljivu pricu:" Znas 1914 godine Austrijanci uvatise Maksima Panovica i jednog Polica, ne sjecam mu se imena, zatvore ih u meanu, zapale ,oba izgorise"..Jedan drugi prica kako su se Podrinci iseljavali:"Otisli dole u Sumadiju"..Kad kazu Sumadija misle na Sabac, Valjevo, Posavinu.

Mlada je slicna Stanku, vrlo plava, zelenih ociju, samo malo punija. Najednom dojurise u sobicu gde sam bio dva crnokosa deckica mojih godina,  tutnuse mi  u ruku  novcanik pun sitnine, otvorise vrata, izvedose me u neku veliku prostoriju punu razveseljenih gostiju zavucenih glava u case,  neko mi dosapnu:" Otvori novcanik, prospi  pare na pod, i vikni.KUME IZGORE TI KESA". To ucinih, svi se pocese da smeju glasno, novcici zatrestase po podu prostorije, deca se bacise po podu da ih kupe".

Saga o...icima1-Trideseti decembar 1941 g.-Ruska, slovenska  siroka dusa

Rusi belogardejci imaju  svoje spavaonice  u velikom magacinu, u pojedinim magacinskim prostorijama  su  naredjani kreveti na sprat, kada je hladno furune usred spavaonica samo bubnjaju.Ispred spavaonica  su naslagane puske u soskama i lakse i teze naoruzanje.

Najcesce su vrlo cutljivi, vidi se da paze  na svaku rec, znaju da na svakom koraku, a mozda i medju njima ima dousnika, ko zna cijih. Kada je toplo vreme  leze na travi ispred magacina, dodju i na travnjak ispred naseg stana, uvek su vrlo uctivi sa roditeljima. Nekako su utuceni, preplaseni.Kako i ne bi, u tudjoj su zemlji zahvacenoj ratom. Povremeno su umeli da se opuste.Kada nisu na vojnim vezbama, cesto igraju  tombolu. Moja dva brata i ja smo se igrali cesto u duvanskom magacinu , zanima nas tombola.Obicno bi jedan od belogardejaca uzimao  plavokosog dvogodisnjeg brata Milica u krilo, milujuci ga po licu i ljubeci po kosi, trazio od njega da izvlaci brojeve.tombole.

Oni malo razgovaraju, mere svaku rec. Valjda ih je rat  naucio da treba sto manje govoriti. Ponekad pevaju, ali vrlo tiho, uvek se  osvrcuci skoro perplaseno da neko ne naidje, mada  Nemci ovde nisu u takoreci ni navracali.

Jedan od njih jos mlad, plav, srednjeg rasta i dezmekast, sa izbacenim jagodicama i kosim ocima , bi seo i uzimao gitaru u ruke i poceo da peva. Tada sam prvi put cuo ruske pesme i, zavoleo ih  zauvek .Nasao sam u njima zauvek ljubav, iskrenost i vrlo duboka osecanja..Pevao je cesto jednu pesmu, tiho, i vrlo osecajno:" Vizu nivi, vizu polja, vizu reki i morja, eta ruskaja priroda eta ruskaja zemlja"(*Vidim njive, vidim polja, vidim reke i mora, to je ruska priroda, to je ruska zemlja"). Zatim je otpevao jednu drugu pesmu o rastanku sa dragom na nekoj dalekoj zeleznickoj stanici zagubljenoj u beskraju Rusije:" Dvadcat pervoga julija, tacno v dvatcat casa, ja na perone, ti v vagone, zadnje prascaj ja kazu tebja". (*Dvadesetoga jula, tacno u dvadeset casova, ja sam na peronu, ti si  u vagonu,  dosao sam da ti kazem poslednje dovidjenja")..

Zatim jedan drugi, jos  mladic, zgrabi od njega gitaru i udari u zice, zacu se ostar zvuk  prepun penusavih obecanja, iz njih se izli reka gvozdenog optimizma i uzbudjenje, vidi se da je maestro, zamahnu  glavom unazad, duga plava kosa mu  pala na ramena, deluje kao neki glumac na bini:"Cupcik, cupcik, cupcik zolotije, pojti na katorgu v  Sibir, Sibir toze ruskaja zemlja".( *Cuperak, cuperak zlatne kose, poci u progonstvo u Sibir,  Sibir je takodje ruska zemlja").

Jedan postariji belogardejac, izgleda kao pesnik, tuznog lica se obrati pevacu pesme o zeleznickoj stanici:" Rastanak, to je ne samo najtuznija nego i najgluplja stvar na svetu.Volis neku dragu zenu, ona ti je sve u zivotu, i onda ona sedne na voz i ode negde u beskrajnu matusku Rusiju, tamo putuje vozom deset dana, onda sankama kroz beskrajnu tajgu jos toliko, i vise. Nestane zauvek kao da nije ni postojala.I nista ti ne vredi, nikad vise je neces videti. Zivot je smesna stvar. Sad jesmo sutra nismo". Zapeva na kraju  tuznu i vrlo upecatljivu pesmu tihim i promuklim glasom, ali vrlo osecajno, pevac je bio ganut: "Sonja, Sonja, tvoi krasivie glaza , ja tak mnoga ljubju tebja Sonja, skolka raz ja ljubil tebja"(*Sonja, Sonja, tvoje divne oci, ja te tako mnogo ljubim, koliko puta sam te ljubio").

Zgrabi flasu sljivovice, poce da pije halapljivo , da zaboravi tugu.

Cela ceta ustade, zapeva tiho :" Pod zvizdam Balkana"(* Pod zvezdama Balkana).

Saznao sam da su Rusi vrlo osecajan narod, i da lepo pevaju. I da vole decu.

Saga o ..icima-i1- Cetvrti januar 1942 godine-Italijani( Napomena: prema nekima u Ljuboviji nije bilo Italijana, ovo je verovatno bila neka njihova zalutala ceta ).

Danas je vedar i topao dan, iako je januar i prava zima. U ovom planinskom kraju je klima surova, zimi ume biti  vrlo hladno. Ali posto je ovo  vec jug Evrope, ponekad ojuzi usred zime, tako danas naglo otopli,  sunce zasija, ptice  veselo zacrvrkutase, kao da priroda poce iznenada da se budi  usred zime.

Ovog jutra putem pored Duvanske stanice prolaze konjske i volovske zaprege.Razveseljena tetka Milena rece Mami da ce me povesti  u kupovinu, ide u knjizaru u glavnoj ulici u Ljuboviji, da kupi svesku. Vodi me za ruku, sidjosmo iz stana niz stepenice, idemo putanjom ka kapiji koja daje na siroki put ka centru varosice.Cim izadjosmo pred kucu, do nas dopre  neka neobicna graja koju nikad  nisam cuo ranije. Ne mogu nikako da se dosetim sta je to?. Pomislih neki vasar, skupili se ljudi zbog necega, i onda galame iz sveg glasa, valjda se cenjkaju oko stoke, ili jednostavno nesto se sporeckali. Cim izadjosmo iza zgrade odakle se otvara vidik prema prostoru odakle dolazi ova neobicna  graja, koja je sve glasnija sto joj se vise priblizavamo, videsmo  citavo jedno polje veliko kao malo fudbalsko igraliste  prepuno nekih nepoznatih ljudi, skoro pored svakoga stoje mazge sa bisagama iz kojih strce zadenuti mitraljezi i puske.Pored mazgi stoje  neki nepoznati ljudi, shvatih da su i oni vojnici. Nasmejani su, gledaju vrlo prijateljski, iznad njihovih rumeno crnomanjstih  lica izviru cekinje kao gar crne guste kose. Odaju dobro uhranjene i odrzavane ljude,  nesto razgovaraju  nekim tudjim jezikom vrlo glasno, mlataraju rukama, kao da se prepiru strasno oko necega. Shvatih da su to vojnici. Ali ne izgledaju  kao druge vojske strogo i preteci. "Cudna neka vojska"pomislih .

Kada nas spazise,  vise njih se kao po komandi uputi  brzim koracima  ka gvozdenoj ogradi koja je delila Duvansku stanicu od poljane  na kojoj su  se nalazili, skoro u trku  pocese  da dizu ruke  u vis  prema tetki Mileni, da joj upucuju odusevljene uzvike.

Tetka Milena se uozbilji, ali se ne namrsti, sacuva prisebnost, nije ucinila nijedan prebrz ili neodmeren gest, vodi me za ruku sve brze ka putu, dostojanstvena je bez da je arogantna, uctivo se pravi  kao da ne vidi nepoznate vojnike koji joj uzvikuju, nastavi smireno i polako kao da  se nista ne desava, a onda skrenusmo  ka centru Ljubovije jednim puteljkom iza kapije pored  ograde.Vise ne vidimo ove cudne i nasmejane vojnike veseljake. Iza nas se sve slabije cuje njihova galama, koju potiskuje huk reke Ljubovidje, sve glasniji kako smo joj se priblizavali. Topi  se sneg, reka nadolazi..