ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА У ЈУГОСЛАВИЈИ                        26.9.1989. г
Комитет за заштиту људских права у Југославији
Поштанска фах 72, пошта 38, 11060 Београд   .


            ПРЕДСЕДНИКУ ПРЕДСЕДНИШТВА СФРЈ……………….   `                     НОВИ БЕОГРАД

С Л У Ч А Ј Е В И

У појединим случајевима грађана жртава политичког страдалништва се запажају побољшања што ми поздрављамо и пружамо подршку оној струји у југословенском руководству која то иницира. Али нажалост код већине нема побољшања, има и нових случајева грађана који су у последње време пали под удар. Овога пута нећемо понављати особе за које смо се раније залагали него Вам представити нове жалиоце. Молимо Вас да се лично заузмете за ове грађане да би њихова страдања престала:

-   Сава МАКСИМОВИЋ, бивши радник из Сремских Карловаца, рођен у истом месту 20. јуна 1924. године, разведен, садашња адреса: КП Дом болница, Неуропсихијатријско одејење, Бачванска 14 у Београду. У ову установу је смештен Решењем Вишег суда у Новом Саду бр. К80/85 због вербалног деликта из члана 157 КЗ СФРЈ-повреда угледа државног органа (вређао је Тита и Милку Планинц), раније је два пута прекршајно кажњаван. У истрази је био послат на психијатријску експертизу у Институт за психијатрију Клиничке болнице Нови Сад где је утврђено да је наводно дело учинио у стању душевне неурачунљивости па му је по члану 63 КЗ СФРЈ изречена мера безбедности. Захтевамо да се он одмах ослободи из ове установе где није могуће лечење. Тврди се јавно да се укида вербални деликт, утолико пре то треба да важи ако је у питању неурачунљив душевни болесник који не поседује довољну луцидност да почини један такав деликт.
-   Милосав МОЦОЊА, радник у пензији, рођен 26.1.1933. године у Голешима, Босна, садашња адреса: Психијатријска болница „СОКОЛАЦ“ код Сарајева, судско одељење (налази се већ извесно време на одсуству код куће у Бања Луци али његова мера безбедности није укинута и он може сваки моменат поново бити смештен у болницу ако понови вербални деликт). Он је Решењем Основног суда у Бања Луци бр. К-1568/88 од 28.2.1989. године смештен у психијатријску болницу по основу члана 63 КЗ СФРЈ јер је наводно починио вербално дело из чл. 157 КЗ СФРЈ повреда угледа државе и њених органа у стању душевне неурачунљивости. Захтевамо да мера безбедности буде укинута јер је он сада на провизорној слободи и сваки час може поново бити смештен у лудницу ако понови наведене ненасилне вербалне деликте. Он је у прошлости више пута био осуђиван на дуже временске казне због вербалних деликата, такође је боравио раније две године у истој болници због истога деликта. Његов син Зоран (1964) због неподобног оца не може нигде да нађе посао иако је професија техничара тражена, супруга Зорка је због истог разлога добила незаконит отказ 1987. године, син Јеленко (1956) службеник је због истих разлога провео годину дана у затвору, недавно му је било суђено за вербално дело. Обраћамо Вам се са захтевом да се предузму мере да страдања ове недужне породице престану.
-   Рајко ПЕЈОВИЋ, радник од око четрдесетак година, у истој соби са М. Моцоњом у Психијатријској болници „СОКОЛАЦ“ је маја месеца још био тамо већ три месеца због увреде Тита, и раније је боравио у више наврата у овој болници због истих разлога, пореклом је из Источне Босне. Починиоцу вербалног делитка није место у лудници него у затвору а како се прокламује да се вербални деликт укида затхевамо да ПЕЈОВИЋ буде ослобођен.
-   Синиша АМАНОВИЋ је провео годину дана у Психијатријској болници УГЉАН на истоименом острву у Јадранском мору због увреде судије, сада је на слободи.
-   Јуре БАРАЧ, Сутјеска 6, Сплит је провео годину дана у болници на Угљену због критика званичне политике и инфлације и министра………… Сада има озбиљне тешкоће на слободи па захтевамо да му се омогући да ужива своја грађанска права и интегрисање у живот на слободи и прекине са незаконитом праксом лишавања грађанских права бивших политичких затвореника када буду ослобођени.
-   БОШКО или БОЖО не знамо тачно име ове особе се налази већ вишње година у болници на Углејну зато што је казао „да се гроб Тита налази у Београду, а Артуковића у Загребу“. Према изјавама бивших заточеника ове болнице „у туристичком рају“ (али не тако далеко од Голог отока) БОШКО је господин поодмаклих година али врло култивисана и коректна особа која је тамо очигледно по казни. Захтевамо да се спроведу провере и БОЖО буде ослобођен.
-   др …….., лекарка (1945), садашња адреса Грчића Миленка број ….., Београд, због свога породичног и социјалног порекла не може нигде да нађе посао као лекарка нити било који други од како се вратила са рада из Шведске 1984. године. Остављена је без прихода и стана, на улици. Сада се уселила у један празан стан али је могу иселити сваки час и може се опет наћи на улици као што је то досада неколико пута био случај. др ……….је изванредан специјалиста и стручњак за плућне болести са врло похвалним референцама од њених бивших послодаваца у Шведској. Утолико пре би јој требало дати запослење јер постоји потреба а не може да нађе посао јер јој се праве сметње од особа које је на тај начин кажњавају због наведених разлога. Поврх свега …… је лојална и ничим није дала рационалан повод за оваква иживљавања и прогоне ње и ћерке старе тринаест година.
-   Сретен ТИМОТИЋ, пензионисани курир Општине у Ваљевској Каменици, је лишен права на своју пензију и не прима је од 16. јула 1982. године. Ова одлука је потпуно незаконита што се може закључити увидом у документацију коју поседујемо. Разлог зашто му надлежни органи не дају да остварује своје право на пензију је освета моћника јер се ради о поштеном човеку који се увек држао по страни од непоштених радњи и злоупотреба оних чији је био службеник, такође он је милитантан верник, ТИМОТИЋ је у међувремену озбиљно оболео од више органских болести, он је већ у годинама. Обраћамо Вам се са захтевом да се наше тврдње провере и према ТИМОТИЋУ поступи по закону и како доликује једном друштву које жели да елиминише злоупотребе и нетрпељивост према онима који другачије мисле и верницима.
-   др Јанез РУГЕЉ, познати словеначки и југословенски психијатар који живи и ради у Љубљани, познат по својим изузетним резултатима у лечењу алкохоличара сада има сметње у раду у Љубљани од стране спреге конзервативне струје у словеначкој психијатрији и бирократије у овој републици. др Јанез Ругељ је познат и по своме ангажману против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе. Молимо Вас да лично заузмете да се др Ругељу омогуће оптимални услови рада и живота.
-   Миша СРБАКОВСКИ, предузимач из Вевчана, стално настрањен у Сарајеву Ђуре Даничића 23, је осуђен од стране Општинског суда у Струзи на временску казну затвора од 4 месеца зато што је 7.8.1988. на скупу Вевчанаца рецитовао песму чија садржина је оцењена као верблани деликт од стране судских органа, жалио се, поступак је у току. Пошто је у питању вербални деликт који се осуђује захтевамо да буде пресуда поништена.
-   Милорад МАТКОВИЋ (Мића), Милорад МАТКОВИЋ (МИКА),  Драган РАЈКОВИЋ, Марко ИВАНИШЕВИЋ, Војислав ИВАНИШЕВИЋ, Чедомир КУНДАЧИНА, Љубо МАТКОВИЋ, Драго ИВАНИШЕВИЋ радници и службеници из села Богодола код Мостара, Херцеговина, су Решењем Општинског суда из Мостара од 17.11.1988. године осуђени на временске казне од педесет пет до шездесет дана затвора због ненасилног изражавања мишљења. Убрзо су настали прогони и фронтални напади. Цело село је дуго било предмет специјалног полицијског надзора и честих привођења. У истрази је било много злоупотреба и незаконитих поступака, тортуре. Иако другостепени прекршајни поступак није у Сарајеву потврдио првостепену пресуду без посла су остали од 24.11.1988. године Иванишевић Војислав и његова породица, Матковић Миодраг службеник аеродрома у Мостару, Матковићу Љубомиру је одузета ловачка пушка, Рајковић Драга конобар је премештен на мање плаћено радно местро био је више пута вођен на саслушавање са радног места), Матковић Милорад-Мика без запослења је већ 5 година и без икаквих изгледа да га добије. Иако је Републички суд за прекршаје у априлу 1989. године поништио све одлуке судије за прекршаје из Мостара овај последњи не обнавља поступак. Захтевамо да се пониште незаконите пресуде и прекине са сејањем националних завада које се препознају и овога пута, да би се скретала пажња са социјалних питања и људских права.
-   Ивица СТЕВАНОВИЋ, МИЛОЈЕВИЋ ЗОРАН, Миломир ЛАЗАРЕВИЋ, Зоран СИНЂЕЛИЋ, Зоран ЧУКИЋ, Горан ЛАЗАРЕВИЋ,  радници из Аранђеловца су кажњени зато што су у Купарима певали националистичке песме од стране Општинског судије за прекршаје из Дубровника број 1351/89 од 31.7.1989. г. на казне од двадесет пет  дана затвора, а Лазаревић Горану је наложен притвор. У истражном поступку је било према сведочењима њихових пријатеља и пуномоћника много некоректности и непоштовања закона, није им било дато право на адвоката, изнуђене изјаве. Жалба на решење је послата. Захтевамо да се пониште незаконите пресуде и прекине са потпиривањима националне нетрпељивости и манипулацијама националним питањем.
-   Вера САНАДЕР-МИХАЈЛОВИЋ (1940), лаборант у инвалидској пензији, је била запослена у војној медицинској академији у Београду од 1960 до 1982. године када је била преведена у инвалидску пензију. Имала је много проблема на радном месту због свога залагања за правду и своје принципијелности: врло честа ноћна дежурства, рад са хемикалијама, тешке радне обавезе и послови, шиканирања. У међувремену је оболела од тешког облика несанице и других соматских поремећаја. Упркос свега притисци и малтретирања у овој здравственој установи нису престала, ишла је и код психијатара па је тако преведена у инвалидску пензију. Муж је такође био жртва политичких прогона према њеној изјави. У таквим несређеним условима живота се развела али је остала без стана на улици. Жали се на проблем са децом, сина омаловажавају и малтретирају у школи где је најгори ђак, има проблема и са ћерком. Ова изузетно племенита и у сваком погледу узорна жена изнурена нервно и органски дугогодишњим притисцима моли за заштиту па Вам се обраћамо са захтевом да надлежне службе испитају њену жалбу и поступе у оквиру њихових законских овлашћења да се ова тешко оболела жена заштити од даљих садистичких иживлајвања безосећајних моћника-силеџија.
-   Љубомир БОГАВАЦ (1942), техничар, А. Пенезића бр 4/16 Аранђеловац, председник удружења „Солидарност“ у Аранђеловцу, запослен у једном аранђеловачком предузећу, је у прошлости због свога залагања за демократска начела, и због свога породичног порекла (његов отац је био осуђен као информбировац и био на Голом отоку) а која кривица се њему не може приписивати, имао доста проблема у животу и полицијских и судских малтретирања, оптужби за вербални деликт. У своме допису СДБ СР Србије у Београду последњих месеци он се жали на угрожавање грађанских слобода: испитивање од стране милиције и органа СУП-а на јавним местима, легитимисања, претње телефоном да ће бити ухапшен, праћења, прислушкивања телефонских разговора, захтеви предузећима где је он (и његови пријатељи) запослен да их прогоне, итд. У своме допису Љ. Богавац потеже питање корупције бирократије у Аранђеловцу, криминалне афере и убиство у Партизанима које је заташкао СУП, крађе и сл. Љ. Богавац се жали да је више његових пријатеља изложено сличним прогонима у Аранђеловцу од стране структуре власти које се опиру демократским променама.
-   Сузана ДАМЊАНОВИЋ, Гордана ФИЛИПОВИЋ, Милина НЕНАДОВИЋ, Светлана ЈОВАНОВИЋ, Милица ЂОРЂЕВИЋ, Гордана БЛАГОЈЕВИЋ, Ружица БОШКОВИЋ, Татјана МИРЈАНИЋ, Бисерка ЂУРИЋ, Драгана ТИМОТИЈЕВИЋ, Дубравка МИЛОСАВЉЕВИЋ, Живославка МАРКОВИЋ, Јасмина ЂУРОВИЋ, раднице индустрије електропорцелана „ЕЛЕКТРОПОРЦЕЛАН“ Аранђеловац су кажњене од стране дисциплинске комисије њиховог предузећа одлуком бр. 15201 од 31.7.1989. године због наводног неиспуњавања норме јавном опоменом и новчаним казнама. Ове податке нам је доставио Љ. Богавац који истиче да нови закони из области радног законодавства, отварају широко поље злоупотребама, са чиме се ми у потпуности слажемо. Терет преструктурирања привреде и растерећење од технолошких и економских вишкова радне снаге неће погодити оне који то јесу него ће се кола скршити над политички најслабијим и кроз обрачуне са бунџијама и незадовољницима, а у корист полтрона и нерадника улизица, на штету бројних категорија непоћудних и неподобних. Љ. Богавац предочава да се већ сада припремају обрачуни и откази, који прво почињу дисциплинским казнама да би на крају дошло до отказа, а што је случај и са наведеним радницама за чију судбину се залажемо и захтевамо да им се не дају откази. Овај проблем се једино може решити оснивањем удружења и независних група које ће се старати да до таквих злоупотреба не долази у нашим предузећима.
-   Ранко МИЛОВАНОВИЋ (1936) је без икаквог законског основа добио отказ у његовом предузећу „Мактранс“, он је инжењер, преводилац и писац више књига, члан Савета Покрета за заштиту људских права у Југославији познат по соме ангажману у корист људских права и за демократска начела и већ дуги низ година у конфликту са бирократским структурама. Јасно је и њему и нама да је у питању обрачун.
-   др Павле ОПАВСКИ (1934) професор Факултета физичке културе је доживео да му је приликом развода са супругом оспорено право да његова деца која би по закону требала да буду код њега  ,буду одузета и дата на расплолагање Центру за социјални рад. Том приликом професор ОПАВСКИ је морао да напусти стан, нашао се на незаконит начин на улици, сам и напуштен од свих, без деце. Др Опавски је био комуниста, али је напустио разочаран СКЈ. Каже да је то можда освета бирократије. Јасно је да је у питању непоштовање закона али није довољно видљиво ко и зашто иза тога стоји (Сада су деца са њим).
-   Љубица ПАНИЋ-РАДОВАНОВ (1934) пензионисана службеница из Новог Сада Антона Урбана број 6 живи  у кошмару од 1981. године; смењена је са места службенице у њеној установи на радно место курирке, смањена јој плата, изложена шиканирања, затим упади органа СУП-а у стан, ломљење кућанских апарата, прљања зидова, претварање стана у WC, лупање у зидове, пуштање смрада у стан, жали се на гас у стану, ометање сна, напади на улици, претње и уцене. То је њен живот све до садашњих дана. То јој се чини што потиче из породице имућног земљорадника (кулака) и што су њена два брата политички емигранти у Аустралији. Поред тога њен син је студент православне теологије који је и сам имао због тога политичких тешкоћа за време служења војног рока. Љ.Панић-Радованов је врло мирољубива и лепо васпитана особа, српска верница која се никоме није замерила и потпуно је аполитична. Па будући да није никакав непријатељ захтевамо да се одмах прекине са прогонима ове недужне жене.
-   Илија ИЛИЈЕВСКИ (1936) психолог из Струмице, Македонија, је у прошлости био у више наврата осуђиван због вербалних деликата и био скоро годину дана у затвору због тога. Он  се супротставио бирократији, врло је угледан човек и као такав од народа је био спонтано предлаган за народног посланика, био је такође врхунски југословенски спортиста. Од 1983. године је без запослења јер је као неподобан добио отказ. Због њега је трпела ћерка као ученица гимназије, супруга. Породица Илијевског је изложена притисцима и живи у оскудици. Захтевамо да се прекине са обесправљеношћу и прогонима ове поштене породице која није дала повод за такав однос.
-   Биљана ЧИКУМЕНЕ (1944) преводилац (енглески) је отишла из њеног предузећа „Институт за бакар“ из Бора у Иран у предузеће „Пројекат Иран“ на радно место преводиоца. Отуда је превремено враћена са образложењем која не стоје, на незаконит начин. Због тога је започела судски спор код Основног суда удруженог рада у Зајечару који траје и данас. Она тврди да је безакоње почињено према њој не само плод личне нетрпељивости њених руководилаца него да су у то уплетени и бирократија из Бора и Београда, РСУП, и врло вероватно и амбасада СФРЈ у Техерану и манифестације политичке нетрпељивости према онима који су другачији. Чикумене је презиме њеног покојног мужа који је био дипломата иначе син бившег високог функционера Судана.
-   Љиљана ЖИВКОВИЋ (1952) бивша службеница (инвалидски пензионер) иначе ћерка високог официра ЈНА у пензији је још док је била у служби се запазила својим принципијелним ставом и критикама неправилности и неправди у њеној здравственој установи. Није због тога могла добити стан када је на њу дошао ред, радила је ван струке, за малу плату, била шиканирана. У таквим околностима је тешко оболела и отишла у пензију (инвалидску). У међувремену је направила од једне вешернице у ул. Џона Кенедија број 51 на Новом Београду стан. Али сада административни органи желе да је лише тога стана, узнемиравања, лупања у зид,  и она води дуг и заморан судски спор. Она сматра да је у питању освета моћника.
-   Миладин НЕДИЋ (1937) инжењер рударства из Тузле, Фриде Лауфер 18 после издржане казне због вербалног деликта од три  године и шест месеци не може нигде да нађе посао и породица је изолована и етикетирана. М. Недић је одслужио казну за почињено дело а како му законом нису ускраћена грађанска права захтевамо да се прекине са описаним злоупотребама над њим и његовом породицом.
-   Љубе АНГЕЛОВСКИ (1926), радник предузећа ГТП „Бетон“ у Струмици у пензији се жали да га ометају у вршењу његовог поседа (куће) милиционер сусед ……….. Он води дугогодишњи судски спор да истера правду али је досада није нашао.
-   Мирослав КОСТИЋ (1940) новинар Радио Београда 2 и романсијер, песник и есејиста, због свога породичног порекла и демократских назора није могао дуго да добије посао. Свугде је био одбијан на конкурсима иако у време када је тражио запослење није било незапослености као данас. Зато се 1971. године обратио молбом Титу за помоћ. Био је изложен шиканирањима на радном месту до данашњих дана, чак и монтираним оптужбама и дисциплинским процесима. Онемогућен је у каријери и као стручњак.
-   Обрен ЈОВИЋ, пензионисани наставник из Дрињаче, Босна, је био осуђен у познатом зворничком процесу на пет и по  година робије, (срспки национализам)одлежао петнаест година. Одузет му је пасош, такође и супрузи Радмили, сели се у Аранђеловац из БиХ. НИКОЛИЋ Јован, зуботехничкар из Зворника осуђен на пет година, одлежао две године у Фочи, одселио се у Светозарево, одузет му је пасош. Супруга и син живе у Зворнику, не могу да замене стан. Др Богдан АНТИЋ, лекар, осуђен на четири  године, одлежао 65 дана затвора(српски национализам),  иселио се са породицом у Голубац, Србија. ЂАЛОВИЋ Радојица и Стана - сведоци на Зворничком процесу, иселили се после суђења 1986. године у Аранђеловац. БОШКОВИЋ Никола - сведок, после шиканирања иселио се са породицом у Београд, озбиљно оболео. УРОШЕВИЋ Живота, мед. лаборант, сведок, иселио се под притисцима у Шабац. ИВАНОВИЋ Драшко, дипл. екон. иселио се са породицом у Лозницу, био запослен у Медицинском центру у Зворнику, добио последњу опомену пред искључење из СКЈ „због националистичких иступа у колективу“. ЈОВАНОВИЋ Милан, новинар из Дрињаче, један од крунских сведока, имао такође проблема. Сличне тешкоће је имао и МИЛАДИНОВИЋ Станко, возач, крунски сведок. ШИПЧИЋ Жарко, сведок, др. СТОЈИЉКОВИЋ Драгиша-крунски сведок, живи у Бањи Ковиљачи. ОСТОЈИЋ Остоја, радник из Дрињаче, одузет пасош, одлежао педесет  дана јер је на јавном месту изразио сумњу у поступак. МИХИЋ Марко, сведок, одузет пасош. АНТИЋ Радојка, учитељица из Дрињаче одбила да буде сведок, одузет пасош. БОШКОВИЋ Ђоко, професор из Зворника, није хтео бити сведок, одузет пасош. Др МИТРОВИЋ Драгољуб, хирург, иселио се у Кладово, Др МИТРОВИЋ Зоран, хирург, иселио се у Петровац на Млави, др. РИСТИЋ Благоје интернист иселио се у Аранђеловац . Већина породица наведених особа је угрожена у многим својим правима и даље изложена различитим облицима притисака или истинским прогонима.
-   др Ђорђе ВАСИЋ (1947) лекар гинеколог из Београда који живи у Ваљеву је 1985. године био осуђен на временску казну затвора због вербалног деликта касније преиначену у условну казну. Уследила је суспензија са посла, затим је враћен на посао, одузет му пасош, изложен је подозрењима, онемогућен у струци (напредовање, специјализација), да добије стан, шиканиран на разне начине као и породица, био је изложен прогонима још као студент Медицинског факултета у Београду и за време служења војне обавезе. Жали се на невиђен терор, узнемиравање у стану, итд.Услед притисака којима је изложен размишља да напусти Југославију у којој нема никакву перспективу. Порекло оваквог става према њему треба тражити у политичкој неподобности његовог оца који се није свиђао властима. У јако тешкој ситуацији је његова сестра Светлана Васић.
-   Светлана ВАСИЋ (1950) филолог из Београда, запослена у Институту „Михајло ПУПИН“ на радном месту „стручни сарадник“ трпи од детињства због описаних разлога. Одкако се запослила у овој установи 1974 трпи шиканирања и истинске прогоне; што се тиче плате, напредовања, стана, подстицање против ње асоцијалних службеника са циљем да је нервирају и замарају, пребацујући јој да „симпатише Запад“, „српски национализам“ итд. У међувремену је Васић Светлана озбиљно оболела и преведена у инвалида рада прве категорије. Против ње су инсценирани судски и дисциплински поступци и запраћено јој је да уколико се буде жалила да све може бити далеко горе.
-   Милосав ИЛИЋ (1952) радник из Јанковца, Лазаревац, је био осуђен од стране Окружног суда у Београду 1985. године на временску казну затвора због вербалног деликта „непријатељска пропаганда“ на једну  годину и шест  месеци. Том приликом му је изречена на основу  чл.65 КЗ СФРЈ мера обавезног лечења и чувања у затвореној психијатријској установи за алкохоличаре и наркомане са образложењем да је дело починио у стању хроничне зависности од алкохола. По томе основу је боравио у Психијатријској болници Централног затвора у Београду од 16.2.1987. до 8.6.1988. Није излишно да се прокламује да је деликт „непријатељска пропаганда укинут“, то би утолико пре требало да важи за наводне хроничне алкохоличаре, између осталога они нису у стању ни да почине такво дело, ко обраћа пажњу на булажњења пијанаца. М. Илић потиче из политичке прогањане породице „кулака“ па и зато захтевамо да прогони престану јер он нема никакве везе са наводном кривицом његовог деде и оца.
-   Томислав ГОСПАВИЋ (1949) из Аранђеловца је на истом процесу са М. Илићем осуђен за исти деликт на казну затвора од једне  године. Пошто је вербални деликт укинут захтевамо да се ове казне анулирају.
-   станари самачког хотела „КАРАБУРМА“  у Београду С. Дукића бр. 2 се обраћају јавности и траже заштиту од директора ове установе ……….. који од како је дошао на тај положај августа 1987. године вршља и ради по својој вољи, повећава кирије које су достигле астрономске износе, квалитет услуга је врло лош, створени су врло натегнути и лоши међуљудски односи, даје отказе онима који не плаћају кирију иако у хотелу станују претежно они са ниским примањима.
-   Славица ИВАНОВИЋ (1961) политиколог из Бора ради посао ван струке у библиотеци на радном месту које не ангажује њено знање и креативност. Спречена је да заврши пост-дипломске студије јер то наводно није у интересу њене радне организације. Каже да се тако према њој односе што је правична и није „тесто које може да се меси“.
-   Драгомир ОСТОЈИЋ (1935) професор Педагошке академије у Неготину је био осуђен па затим ослобођен оптужбе да је био починио дело непријатељске пропаганде и повреде угледа државе. Али му је зато 10. априла 1986. године изречена дисциплинска мера престанка радног односа. Провео је у затвору месец дана, одузет му је пасош. Поред ослобађајуће пресуде и решења Суда удруженог рада којим се враћа на посао он не ради свој посао него ван струке, као библиотекар и остала његова права му нису враћена. Изолован је у малом месту, претили су његовој супрузи да ће деца имати компликације и имала су на факултету колегама и ученицима забрањују да са њим разговарају. Његова ћерка новинар (завршила студије) нигде није могла наћи посао па сада ради у Шпанији. Предлажемо зато да у оквиру ваших уставних овлашћења предузмете све мере да права професора Остојића и његове породице буду заштићена.
-   око четрдесетак грађана су подвгнути судским прогонима међу њима и ОПАЧИЋ због њиховог учествовања на прослави Косовске битке у Книну. Између осталог општински судија за прекршаје Книн је казнио казном затвора од четрдесет  дана: РАДУЈКО Јована, КНЕЖЕВИЋ Николу, БЈЕЛИНИЋ Николу, БОЈАНИЋ Драгу, на 60 дана ЏЕПИНУ ИЛИЈУ, ПАШИЋ Обрада, на тридесет пет  дана МАЛБАШУ Зорана, МАЛБАШУ Марка. Југословенска јавност је врло добро упозната са суђењем Јовану Опачићу и да су у питању монтирани процеси и прогони ненасилног изражавања мишљења и националних и верских убеђења.
-   Станислава БРЕЗИЋ (1936) службеница предузећа „РАПИД“ из Београда води дугогодишњи оставински спор са бившим мужем њене покојне сестре која је изгубила живот у саобраћајној несрећи возећи заједно са својим мужем аутомобил 25. јуна 1984. године на магистралном путу Бар-Петровац код места Буљарице. Њен зет је ……….угледни пуковник ЈНА у пензији који онемогућава С. Брезић да дође до наслеђа које јој по закону припада од њене покојне сестре. Станислава се жали да је без политичких веза, да није члан СКЈ; поврх свега да потиче из породице предратних буржуја (били су нпр. власници познате кафане „МАЛИ ПАРИЗ“ у Београду) и да је и то разлог зашто правда не може да буде задовољена. Судови су врло спори и неефикасни, правда недостижна.
-   Симо ДУБАЈИЋ (1923) легендарни партизански командат који је због своје правичности и принципијелности и посебних схватања био пао одавно у политичку немилост, познат и по борби за права српског народа у Хрватској је предмет судске истраге „због оправдане сумње да је радио на разбијању братства и јединства и неистинито приказивао прилике у земљи“. Избегао је из родног Кистања у Далмацији у Београд.
-   Хифзија МУРАТОВИЋ (1938) бивши шеф представништва Текстилног комбината „Дунав“ из Челарева у Приштини, Албанац, се обратио захтевом за заштиту Југословенском форуму за људска права и Покрету за заштиту људских права истичући да је на монтираном судском процесу пред Окружним судом у Приштини још 1977. године осуђен за непочињено дело на двадесет  година затвора и да је у питању освета моћника и прогон уверења. У међувремену је Х. Муратовић Решењем Врховног суда Косова од 29.6.1989. године помилован.
-   Агим МУРАТОВИЋ (1964) син Хифзије се такође налази у затвору и обратио се молбом за помоћ. У међувремену је писала и његова супруга Леонора Муратовић. Она моли да њен муж буде ослобођен из затвора ИСТОК истичући тврдњу да њен муж страда због кривице оца као и да је у питању породична трагедија (растурена прогонима породица) што га је навело на погрешан пут и недолична дела јер је био млад и незрео, она апелује на надлежне да схвате да млади често крену странпутицом али да то није њихова кривица него неког другога или друштва у целини. Пошто је Хифзији оцу ублажена казна предлажемо да се испита и случај његовог сина и донесе правично решење узимајући у обзир све околности у којима је дошло до инкриминисаног дела, закон треба подједнако да важи за све без обзира на политичко мишљење, нацију или пар вероисповест, филозофска и морална убеђења.
-   Шабан АХМЕТИ младић са Косова се обратио Форуму и Покрету за заштиту људских права у Југославији из затвора ИСТОК где издржава казну од десет  година затвора због дела које он тврди да није починио и да је жртва монтираног судског процеса. Предлажемо да у оквиру ваших законских овлашћења дате налог да његов случај буде преиспитан и одлучено у духу закона и правичности.
-   Ненад МИЛИСАВЉЕВИЋ (1940) бивши „виши организатор спортске рекреације, Валтурска Кбр.79/VIII Пула коме је дана 2.29.1988. године одлуком Вијећа заједничке дисциплинске комисије РО „Аренатурист“ у Пули престао радни однос у ООУР-у Верудела на радном месту „водитељ спорта“ где је провео осамнаест  година. Н. Милисављевић тврди да за овакву одлуку не постоји законски основ и оправдање него да му је то учињено зато што је иступио у јавности критички, на састанцима ООСК, Збору радних људи и на другим местима. Судски спор се одлаже у недоглед. Н. Милисављевић је активан у СИЗ-у друштвене бриге о деци општине Пула, у републичком Савезу заједница друштвене бриге о деци СР Хрватске и још увек у Председништву Савеза. Убеђени у исправност и поштење Н. Милисављевића предлажемо вам да у оквиру ваших уставних овлашћења предузмете све потребне кораке да и овога пута тријумфује правда и истина.
-   Никола ПОПОВИЋ, инжењер организације рада запослен у Фабрици вагона у Краљеву и члан Председништва синдиката ове фабрике је још пре скоро три године смењен са вишег на ниже место и осетно му смањена плата, изложен сталним шиканирањима. Повео је радни спор код Основног суда удруженог рада у Краљеву под бројем Ро.549/89, жалбу је предао 30.3.1989. године. Јула ове године је добио неповољну одлуку суда удруженог рада Србије. Регион Краљева уздрмава тешка економска криза, у Фабрици вагона је било штрајкова, неправилности које су уздрмале овај колектив. Као члан Председништва синдиката и поштен човек Н. Поповић је указивао на негативне појаве у своме предузећу због чега се замерио бирократији и као резултат тога дошло је до описаних дискриминаторских поступака и шиканирања. Против њега се већ скоро 3 године води истинска хајка. Н. Поповић је прогањан само зато што је изразио своје неслагање са негативним појавама у друштву, то је прогон мишљења и савести. Поред тога његова супруга је тешко оболела и имала деликатну хируршку интервенцију. Због свега трпе и две ћерке. Незадовољан стањем у предузећу и незаконитим радњама пријавио је редовном суду неке руководиоце због њиховог кршења самоуправљања. Уместо подршке и похвале притисци су се појачали, ствар је доспела и до Окружног суда у Краљеву. Обраћао се и Слободану Милошевићу али засада нема никаквим промена на боље. Н. Поповић је у међувремену оболео од тешког облика депресије и за годину дана је био због тога шест месеци на боловању. Обраћамо Вам се са захтевом да у оквиру Ваших овлашћења наложите да престану погони овог поштеног човека и примерног синдикалног функционера. Камо среће да су сви као он, сигурно да би нам било боље него што је сада?
-   Јован МАРКОВИЋ (1934), референт у једном предузећу у Ивањици је по његовим речима био суспендован, смањена му плата, изложен шиканирањима он и син и читава породица стављена на стуб срама у малом месту. Он сматра да му је то учињено, то је све почело још 1981. када је у верској штампи прочитао да Пећка патријаршија тражи помоћ у новцу. Као верник је упутио упутницу, СУП и СДБ су то сазнали и он је био предмет саслушавања и полицијских малтретирања због тога. Поред тога се дружио са Радованом Секулићем који је био прогањан због вербалног деликта па је тиме на себе привукао додатно подозрење и пао у немилост моћника. Ови потоњи су искористили неке његове ситне пропусте у раду да против њега исконструишу тешке оптужбе и да га баце у очај и безнађе, болест. Он сада очекује суђење. Обраћамо Вам се са захтевом да се према Ј. Марковићу поступа на хуман начин, јер је јасно да је он завера бирократске омразе и самовоље.
-   Жарко БРАНКОВИЋ (1949) ИЗ Ваљева је пао у политичку немилост због свога оца који је игром случаја био умешан у борбу за власт између појединих група у овоме региону. Када је отишла гарнитура која је подржавала његовог оца нови који су дошли су почели да се са њим обрачунавају. На монтираном судском процесу његов отац је био осуђен на 5 година затвора од ваљевског суда где се и сада налази. Ж. Бранковић је доживео да су комуналне службе општине Ваљево и други надлежни органи пронашли да је бесправно градио и наређено је рушење зграде у коју је уложио сву своју имовину и уштеђевину. Сада је Ж. Бранковић изложен честим шиканирањима ових служби и живи у свакодневном страху и незвесности као и његова породица. Захтевамо да се поступи по закону и у духу правде и људскости.
-   Радован СЕКУЛИЋ из Ивањице је био осуђен од стране локалног суда на пет  година затвора због вербалног деликта, Окружни суд је то потврдио. Приликом одласка на издржавање казне Секулић је штрајковао тридесет  дана глађу па је по његовој жалби Врховни суд СРС укинуо пресуде Општинског и Окружног суда, коначна одлука је била ослобађајућа. И даље трпи последице иако је на слободи.
-   Бранислав СРБУЛОВИЋ (1920) из Панчева је због својих слободоумних схватања био изложен прогонима још од 1945. године: на радном месту што се тиче каријере, плате, стана, кредита, био је хапшен због вербалне критике, отишао је 1977. године у инвалидску пензију, оболео према својој личној изјави од прогона, породица растурена прогонима.
-   ИЛКИЋ Мирослав,  инвалидски пензионер из Ветерника код Новог Сада је избачен на незаконит начин из његовог стана као и његове ствари и намештај. Жалили су се надлежним судовима и општинским органима али правда остаје упркос свега незадовљена. Илкић Мирослав је већ годинама у сукобу са бирократијом па се и ово недело са станом може уписати на рачун освете моћника. Он је у међувремену тешко оболео. Обраћамо Вам се са захтевом да у оквиру Ваших овлашћења дате налог да се поступи по закону и у духу правичности и хуманости и реши стамбени проблем породице Илкић.
-   Војислав БОГОЈЕВИЋ и Драгиша ЈЕРЕМИЋ, земљорадници из села Шапина код Пожаревца су изгубили синове 16. јула 1987. године. Званична верзија је да су изгубили своје животе у саобраћајној несрећи којом приликом је на аутомобил којим су они управљали налетео брзи воз. Родитељи Богојевић и Јеремић тврде супротно, кажу да су њихови синови убијени јер су разоткрили крађу и корупцију … моћника да би се на тај начин укриле њихове злоупотребе. Они су основали Комитете за откривање узрока смрти Новице Богојевића и Зорана Јеремића (њихових синова). Предлажемо да се надлежни заузму да се расветле узроци смрти ова два млада човека.

***

                Овакви случајеви који су врло бројни у савременом југословенском друштву , и захватају све већи број грађана, шире се на већину,  упркос промена и лепих обећања опстају и даље и нема никаквих знакова да овде долази до значајнијих помака и корака напред.   
              Већ дуги низ година ми смо се залагали за више стотина сличних случајева.,који су се нама обратили за помоћ и заштиту од прогона.Код огромне већине нема озбиљнијих побољшања, остаје исто. Нажалост, региструју се са растом кризе  нови случајеви прогона.У појединим случајевима којих има ипак све више се региструју нека отопљавања а што ми поздрављамо као знак који обећава и буди наде, пружамо пуну подршку прогресивној струји у југословенском руководству које иницира тако изузетно значајне демократске трендове. Не смемо дозволити да бирократска затрованост која тријумфује на југословенским просторима а укрива се јагњећим кожама националних доброта и душебрижништва обмане све нас и домаћу и страну јавност. Наводно се све чини за своју нацију а уствари се води рачуна о својим фотељама и личним интересима. Друштвена сцена се претворила у позориште у коме дефилују национални спаситељи марионете, глумци и статисти а цела ова представа има за циљ да збуни народ, завади га по националној и политичкој линији и скрене пажњу са оваквих тешких злоупотреба и социјалних проблема. Уместо да виде кривца у бирократији народи су склони да за своја зала оптужују погрешно другу нацију. Завади па владај! Повика на вука а лисице месо једу!
                Уколико се настави са оваквим злоупотребама и сатирањима људи и читавих породица који се шире на већину грађана, ће значити да ће се криза продубљавати и да наше друштво и сви ми заједно срљамо у пропаст и све могуће тензије које већ сада прете грађанским ратом јер наши људи неће седети скрштених руку гледајући мирно како их издајничка бирократија, и њихове породице и сроднике уништава. Они који спроводе овакве злочине морају знати да ће сносити не само историјску него и личну одговорност када у нашој домовини буде успостављена правна држава и политичка демократија за шта се и ми боримо као и толики други.

                  У име Pokretaомитета за заштиту
                  људских права у Југославији

                  Томислав Крсмановић, секретар

СЛУЧАЈЕВИ        Јануар 1989 године


Политички прогони су све масовнији, иако се укривају бивају препознати. Појединци из апарата се са тим не слажу. Њима тајне структуре које такве прогоне инсценирају и методично програмирају, суфлирају да се ради о појединцима кој су опасни по друштво, наводно свашта пишу и говоре, те зато их треба изнурити, ослабити, оболити, итд. Има подоста органа власти који учествују у прогонима из незнања, те се поставља питање како незналице могу  бити на тако значајним позицијама.

-   Танасије ТЕОФИЛОВИЋ, бивши радник (1923-1974) из Београда, био запослен прво у предузећу „Јанко Лисјак“ у Београду а затим „Прецизна механика“ од 1967. до смрти. Као поштен радник и грађанин је критиковао неправде и злоупотребе које је препознавао у својој радној средини па је дошао у сукоб са директорима и званичном политиком, био је етикетиран као „непријатељ“, уместо да буде саслушан и његове жалбе испитане. настале су бројне репресалије и шиканирања, између осталога скинут је у предузећу „Прецизна механика“ са ранг листе за стан када је на њега дошао ред упркос критеријума Правилника о стамбеним питањима овога предузећа и није добио стан до смрти, отворено му је речено да је у питању казна што се дрзнуо да критикује званичне ставове. Водио је судски спор са предузећем у вези стана десет  година али без икаквог резултата спор је наставио његов син (видети следећи случај). Случај Т. Теофиловића наводимо као илустративан о клими у друштву јер његов син Младен Теофиловић сада толике године после смрти свога оца само зато што је син политички етикетираног оца као што ће се видети даље сноси тешке последице.
-   Младен ТЕОФИЛОВИЋ, социјални радник из Београда, Кошанчева 17, рођен 19.4.1953. г. у Добручи код Ариља, завршио Факултет политичких наука у Београду радећи као чувар. По завршетку заната у Београду 1974. г. и после одслужења  војне обавезе (1974-1975) више година није могао нигде наћи посао у Београду, за цело то време је био без сталних прихода, стана, водио је од смрти оца до 1983. г. судски спор у вези очевог права на стан и тада је добио неки нужан смештај где сада живи. Од 1979. г. се био запослио у предузећу „Срболек“ у Београду на месту ватрогасца чувара, упоредо је студирао. Жали се да је на своме радном месту без да је за то дао исправан и оправдан повод био изложен омаловажавањима, што се тиче радних задатака, плате, услова рада, иако је био дошао на њега ред да добије стан није га добио. Каже да је као поштен човек указивао на неправилности руководилаца и негативне појаве приватизација и око запошљавања мимо критеријума дајући приоритет везама и политичким критеријумима селекције, против политичке дискриминације. Он је из идеалистичких побуда постао члан СКЈ али када је увидео раскораке, између онога што је мислио и што је стварност он је почео да критикује па је најурен из Партије као неподобан (ушао у Партију 1970. а напустио 1982). Дошао је у сукоб са друштвено-политичким структурама и руководиоцима у његовом предузећу и решењем ДМ 314/85 из 1985. г. добио је незаконит отказ. Од тада је без посла, прихода, супруга и деца су отишли у једно село у Мачви да преживе, породица се распала. Води отада судски спор, жалио се на разне адресе државним органима и судовима. Један спор је решен у његову корист али није враћен на посао. Спрема се да се жали међународним организајама на професионалну политичку дискриминацију. Жали се на онемогућавање од администрације да води спор и добије потребна документа. Исцрпљен је и у безнађу.
-   Ђорђе СТОЈАНОВИЋ, радник из Београда рођен 19.2.1937. г. у Београду се налазио на привременом раду у Француској (ожењен Францускињом и отац троје  деце) од 1964. до 1973 када је прешао у Брисел, Белгија. Још пре тога се зближио са познатим дисидентом Владом Дапчевићем а у Бриселу се још више са њим зближио и постао његов истомишљеник и политички активан. На дан 1.8.1975. г. је отпутовао заједно са В. Дапчевићем у Букурешт, Румунија. задњи пут се јавио супрузи у Француску телефоном 6.8.1975. г, требало  је да се врати у Брисел 9.8.1975. г. Од тада се губи сваки његов траг. Према обавештењу Ивана Стојановића (видети следећи случај) његов брат Ђ. Стојановић је нестао 9.8.1975. г. у Букурешту када је био у друштву са В. Дапчевићем који је тога дана по сопственој тврдњи киднапован од органа СДБ СФРЈ и доведен у Југославију. Истину о Ђ. Стојановићу је знао В. Дапчевић коме је суђено јула 1976. г. у Окружном суду у Београду без присуства јавности. Породица Ђ. Стојановића  се у више наврата обраћала Влади СФРЈ са захтевом да јој се дозволи да обави разговор са В. Дапчевићем али су власти то одбијале са образложењем да то не дозвољава закон (нису сродници). На упорне и бројне захтеве супруге и родитеља Ђ. Стојановића да им се каже шта је са Ђ. Стојановићем југословенске власти су упорно одговарале да им није познато и да против њега није вођен никакав процес. Недавно је В. Дапчевић помилован и одмах је укрцан у авион за Брисел тако да сродници Ђ. Стојановића нису могли обавити са њим разговор. Иван Стојановић је почетком новембра ове године разговарао са В. Дапчевићем телефоном који му је преко телефона описао чин киднаповања и да је био очевидац када је његов брат био убијен пред њима као и извесни Опојевић, бивши пуковник из Шида који је 1948. емигрирао у Румунију као информбировац.
-   Иван СТОЈАНОВИЋ (1952), економиста из Београда, Радоја Дакића бр. 11, Нови Београд је почео од смрти свога брата да се интересује за његову судбину и од тада почињу његове невоље са властима које сада достижу свој врхунац. Он се 1975. г. запослио при предузећу „Централ“ (хотел) у Земуну на радном месту економисте. Због овог залагања за истину о смрти брата, он је такође врло милитантан верник, био је једно време председник Црквеног одбора при Цркви Светог Архангела Гаврила у Земуну, повереник је манастира Хилендар, као и због критика крађа у своме предузећу у које су били уплетени и неки земунски функционери, био је шиканиран и на крају крајем 1975. године смењен са места портира уз минималну плату, од тада ради ван струке, зарађује 28,000.000 старих милиона месечно. У његовој карактеристици датој од руководиоца предузећа стоји да је „антисамоуправно опредељен“ дакле неподобан а што му онемогућава каријеру у предузећу и да се запосли на другом месту. После разговора са В. Дапчевићем телефоном почетком новембра 1988. г. изложен је појачаном полицијском надзору и притисцима у вези чега се обратио представком државним органима и амбасадама Белгије и Француске у Београду захтевајући да буде заштићен, његова лична сигурност и живот. Он тврди да га желе заплашити да даље не истражује о своме брату и да се не залаже за људска права.
-   Рајка РАДИВОЈАЦ (1943) новинар листа ТФ Новости из Београда, адреса: Бошка Вребалова 2, чланица Удружења новинара СР Србије, аутор две запажене збирке песама, чланица Удружења књижевника СР Србије, позната по својим дружењима са критички настројеним интелектуалцима и посетама трибини Удружења књижевника, потписница петиција и блиска одборима за заштиту људских права Удружења књижевника, њен муж( Драган Антић)је био угледни новинар из тзв. „дисидентских кругова“ под присмотром власти. Жали се да је због тога била годинама изложена репресалијама: онемогућавање годинама да ради у својој струци, уз минималну плату, онемогућена да добије стан, досада је била изложена полицијским малтретирањима, претресима стана, испитивањима, претњама., истиче сумњу да јој пуштају гас у стан. Нарочито се њена ситуација погоршала последњих година , сада се налази у крајње тешкој ситуацији због прогона њене ћерке (1975) у школи коју похађа од стране наставника који по директивама политичких и полицијских инстанци желе на тај начин да казне непокорне родитеље. Р. Радивојац се последњих месеци када је ситуација постала крајње критична обратила Председништву СФРЈ као и Центру за људска права ОУН у Женеви са молбом за помоћ жалећи се да су  она и њена ћерка изложене прогонима само зашто што је изражавала своја мишљења о стању у домовини  са најбољим намерама. Она у овим поднесцима износи тврдње да је њена ћерка доведена на ивицу самоубиства  од стране аморалних професора који је грде пред другима, дају лоше оцене када то није заслужила, понижавају, избацују са часова, обрачунавају се физички са њом,  забрањују другој деци да се са њом друже, говоре пред свима да је „луда. Р.. Радивојац је и преко београдског адвоката В. Цвијетића поднела кривичну пријаву против ових непоштених професора али им не може ништа учинити јер их штите њихови моћни наредбодавци. Ови професори укривају своја недела правдајући се да је у питању трауматизирано дете из трауматизиране породице, разведене, у пубертету, и да је у питању асоцијално понашање које из тога резултира. Р. Радивојац се спрема да се обрати Светској асоцијацији психијатрије са оптужбом за злоупотребу психијатрије у политичке сврхе. Тако је дете отерано из школе и сада је код куће у дубокој депресији. Р. Радивојац се свугде обраћа за помоћ. Случај Р. Радивојац и њене ћерке указују на природу репресије у друштву, не само да се од ње најчешће не може одбранити него се не може ни доказати. А оно што је најтрагичније то је што сама околина често не може да је препозна (из окружења Р. Радивојац има особа које не препознају о чему се ради, оних мање образованих и политички зрелих, и склони су да верују у тврдње професора прогонитеља. ).Тако се репресија спроводи и укрива. Рајка каже да је то горе од затвора, да је и она доведена у беезнађе и крајње психички и физички исцрпљена, не може да ради.
-   Марко ЖИВКОВИЋ (1923) радник без запослења по казни од 1960. г. Војводе Бране бр. 31, Београд. Према његовој изјави он је 1960 године избачен из предузећа „Куглични лежаји“ у Београду где је радио као техничар због прекршаја политичке природе који нема везе са законима који регулишу радне односе. Од тада он води маратонски судски спор који још траје за своје право на рад и приходе али безуспешно. Он је судским решењем окружног суда у Београду бр. 35/1 од 14.1.1969. г. због дела “непријатељска пропаганда“ из чл. 118 КЗ СФРЈ зато што је на дан 4.9.1968. г. на једној јавној трибини критиковао државу и наводно позивао на отпор властима и приказивао нетачно и злонамерно прилике у земљи, био послат у затвор где је повео шест  месеци у истрази. Он сам потиче из породице која је доста страдала после рата. Он се и данас бори за своја права, у међувремену је озбиљно оболео, умрла му је супруга.
-   Оскар КЛАЈН (1933) инжењер запослен у Развоју Галенике (увођење нових производа) у Земуну-Београду, жали се да је био изложен дискриминаторским поступцима на радном месту, што се тиче каријере и добијања стана, да је био изложен притисцима, зато што није члан СКЈ и што је поштен интелектуалац.
-   Слободан МИЛОШЕВИЋ (1943) машински инжењер запослен у предузећу „Прва искра“ у Баричу, Мике Аласа број 38, Београд, се жалио пре извесног времена члану Комитета у стану професора Божидара Тодоровића (који је пре дванаест година . добио отказ као политички неподобан) на шиканирања на радном месту и злоупотребу психијатрије у политичке сврхе, испољио жељу да сарађује са нама, касније одустао.
-   Жарко РУВИДИЋ (1942) драматург без сталног запослења, 7. јула 69, Београд због политичког неконформизма по повратку из Француске где је живео дуже време имао политичких проблема и окапања са психијатрима.
-   Иван ГАЂАНСКИ, 1936) класични филолог из Београд, Милоја Богићевића 6 угледни интелектуалац и члан Одбора за заштиту уметничких слобода при Удружењу књижевника Србије има великих проблема на радном месту, шиканиран, смањена плата.
-   Небојша МЕСТРОВИЋ (1953) шеф магацина у предузећу „Буковичка бања“ у Београду је 15.3.1986. г. из свога предузећа у ул. Кумодрашка број 285 у Београду насилно смештен у психијатријску болницу у 13 часова без да су за то постојали било какви оправдани разлози медицинске природе што се успротивио самовољи политички подобних директора и осталих организација. Остао месец дана.
-   Горан БЈЕДОВ (1952) професор из Београда, Солунска 3А, професор без запослења у својој струци, ради као физички радник, оболео, потписник петиција, посетилац јавних трибина, дела у оквиру покрета за људска права а због чега је имао тешкоће са властима.
-   Радмила МАЈСТОРОВИЋ (1942) инвалидски пензионер из Београда, Јеврема Грујића број 10. Њен отац поштански службеник рођен 1910 погинуо у саобраћајној несрећи у Београду 1960 г. је због вербалних прекршаја био прогањан. Радмила је касније радила у амбасади једне велике светске силе (западне) органи СДБ су од ње захтевали да сарађује са њима а што је она одбила после чега је била изложена притисцима и застрашивањима. Тражила заштиту од психијатара Завода за ментално здравље из Београда који када су чули о чему се ради једино што су могли да је сместе на негу у њихову болницу и одвоје од тих утицај (али против њене воље). Изашла етикетирана тешком психијатријском дијагнозом. Притисци су се наставили и даље, у таквим околностима је оболела и пре неколико година отишла у инвалидску пензију.
-   Радиша ТЕРЗИЋ, бивши радник, рођен 8.5.1931. г. у околини Љига, умро. Последњих година у Београду, познат на јавним трибинама под надимком „Че Гевара“ и по својим врло оштрим критикама званичне политике, залагао се за савез радника и интелигенције. Због залагања за радничка и синдикална права је 1955. најурен са посла и од тада је стално без посла и прихода, у конфликту са властима, често хапшен, суђен и осуђиван, боравио често по затворима злостављан и тучен. После теже саобраћајне несреће 1978. г. постао сто  посто инвалид на штакама. Био је запажен учесник у демонстрацијама 1968. због чега је био хапшен јер се залагао за сарадњу радника и студената. Пред смрт, тешко оболео и на штакама, примао је крајње малу помоћ која није била довољна ни за хлеб, иако инвалид са штакама дали су му једну малу просторију на тавану зграде у ул. Балканској број 26, без грејања, воде и WC-а, Члан Комитета је присуствовао једном од његових суђења 3.4.1984. г. у II Општинском суду, соба 17А. Тврдио је да болује од рака на плућима.
-   Милош БОГДАНОВИЋ (1962) студент из Београда, господар Јованова 20, је био један од учесника сеанси „Слободног универзитета“ од пре неколико година на којима су се окупљали београдски интелектуалци и говорио и М. Ђилас после чега је уследило фамозно суђење шесторици. Он је одбио да сведочи против својих сабораца. ускоро је био позван на служење војног рока у јединици у Сарајеву где су према сопственој тврдњи уследиле тешке репресалије и сурова одмазда што је одбио да терети своје другове. Због тога је у војсци у знак протеста више пута штрајковао глађу да би привукао пажњу на своја страдања. Изашао је из војске крајње изнурен и ојађен заувек оним што је претрпео. Посветио се вери и врло је активан верник. Дана 9.10.1988. г. око 24 часа испред зграде Ликовне академије у Београду у Рајићевој улици је био претучен од два младића без да им је било шта урадио или казао, једноставно су му без икаквог повода пришли, ударили га два пута снажно у лице од чега има подливе испод ока, отели и исцепали сву верску литературу коју је поседовао а која је била дозвољена законом. Он каже да као верник им опрашта верску и политичку нетолеранцију и да их не мрзи, разуме их. Изнурен напустио је студије. Тако један поштен млади човек који одбија да буде денунцијант оних који се залажу за демократска начела завршава на друштвеном сметлишту.
-   Илија МОЉКОВИЋ (1933) филозоф и књижевник из Новог Београда, Похорска 8, члан Удружења књижевника Србије и Удружења филозофа Србије, писац више књига због којих је имао проблема са властима. Потиче из угледне породице из Кремана код Ужица која је у прошлости дала значајан допринос прогресивним стремљењима у његовом крају. Због својих слободарских схватања и понашања, свога породичног и социјалног порекла био је изложен притисцима још у гимназији. Још 1960. г. је у присуству Т. Крсмановића нашег члана био хапшен у Партизанским водама и привођен зато што је читао роман „Доктор Живаго“ од Б. Пастернака на француском. У међувремену И. Мољковић је постао познати и угледни борац за људска права у Београду. Он анимира један одбор за људска права „Кооператива“ и издаје независан лист због чега као и због својих књига је био оптуживан, суђен и осуђиван, књиге су му забрањиване и спаљиване, био је полицијски малтретиран, већ годинама под полицијском присмотром и надзором, недавно имао судски процес.
-   др Бора САВИЋ (1921) бивши професор Природно-математичког факултета из Београда (статистика), са станом у Ђуре Ђаковића 23, Београд, је 1984. г. удаљен са свога професорског места као морално-политички неподобан (није изабран приликом реизборности због наводног „либерализма“ „симпатија за Запад“ ), водио дугогодишњи радни спор али безуспешно. Жалио се на злоупотребе са здрављем, гас у стану. Радио пре тога више година у Африци и Азији као експерт Уједињених нација, једно време био дописник Међународног бироа за рад у Београду. Сада је у пензији. Члан је Одбора за геноцид САНУ.
-   др Вања МАРИНОВИЋ (1941) лекар без запослења већ годинама, познат по својим активностима у Српској православној цркви, залагању за Косово, наступима на трибинама, потписивањима петиција, из покрета за људска права, завршио студије медицине у Москви. Приликом недавне посете Горбачова Југославији био депортован у Централни затвор, изложен малтретирањима и онемогућен професионално.Жалио се на нападе на здравље.
-   инг. Коста ГРИЈАКОВ, (1928), пензионисани директор „Галенике“, Нишка 15, Земун. По повратку из Варшаве, Пољска где је неколико година био представник „Галенике“ због својих залагања за увођење модерних метода и демократизацију кадровске политике у „Галеници“, због личног и политичког сазревања дошао је у сукоб са званичним ставовима и био подвргнут шиканирањима и тако најурен у инвалидску пензију.
-   Витомир ДУЊИЋ (1890-1977) предратни имућан трговац из Бајине Баште (пореклом са Златибора) је почео у предратној Југославији од ничега да би мудрошћу и напорним радом стекао богатство, бавио се трговином, имао је бојаџијску мануфактуру у Бајиној Башти, више запослених, неколико кућа, једну велику у Београду, Ј. Рајића 12 где сада живи његова супруга (видети следећи случај). Он је 1945. г. као предратни богаташ био ухапшен и лажно оптужен да је „ратни богаташ“. Од стране Окружног суда у Ужицу је исте године био осуђен на смрт, а казна одмах била преиначена на десет  година, издржао шест година робије. Затим је био лишен десет  година грађанских права, нигде није могао добити стално запослење, обављао је тешке физичке послове, радио ноћу, био дрвосеча, преносио угаљ. Према Закону о конфискацији оставља се један стан на коришћење, њему је одузета кућа са више станова у Београду а није му био дат ниједан стан на коришћење и све до 1971. г., пре смрт, био је подстанар, заједно са његовом супругом када му је дат један стан у приземљу. Тек 1966. г. му је дата дозвола за рад, отворио је малу радњу за хемијско чишћење у Панчеву. Био је до смрти изложен прогонима као и његова супруга и данас.
-   Ђука ДУЊИЋ (1904) домаћица, удова покојног В. Ђукића, Ј. Рајића 12, Београд, трпела је упоредо са својим мужем сва страдања и прогоне. Потиче из угледне патриотске породице из Источне Босне (Сребреница) Беатовић. Једна њена ћерка је била удата за предратног дипломату  (Сарапу), који је после рата емигрирао у САД где сада живи њихов син универзитетски образован са својом породицом, угледан пословни човек. Ђ. Дунић се жали на притиске сина једног милиционера (осамнаест  година) који је  узнемиравао, лупао на врата, вређао њено социјално порекло, убацивао са својим вршњацима кроз отворен прозор прљавштину и фекалије на зидове, па и физички је злостављао, била је повређена. Жалила се на гас у стану. Жалбе на разне стране нису ништа помагале. Она је крајње огорчена због тога друштвеном ситуацијом и врло оштро критикује. Власти уместо да разумеју и односе се толерантније смишљају  лукаве одмазде надајући се да се то не може доказати. Њен брат и његова породица су изложени притисцима као и већина особа о којима се овде говори.

Slucajevi-Nastavak--   Владимир БЕАТОВИЋ (1900-1955) предратни књиговођа фабрике обуће „БАТА“ из Борова, за време II светског рата био изложен сталним прогонима од стране окупаторских власти. Одмах после рата је био лажно оптужен и држан шест  месеци у истражном затвору, прво у Лозници, а онда у Тузли, одакле је изашао болестан од туберкулозе, све до краја живота је био изложен подозрењима и полицијском надзору, као и деца и породица. Његов син Миша рођен 1935. г. је умро од туберкулозе фебруара 1955. г., отац октобра исте године, други син је емигрирао на Запад где и сада живи, у Београду је сада супруга Радојка, стара и болесна.
-   Милан КОКОТОВИЋ, (1890-1953) предратни реномирани правник из угледне херцеговачке породице, за време II светског рата је из идеалистичких побуда сарађивао са КПЈ и 1945. наименован за истражног судију. Ухапшен је 1947. г. јер је одбио да ради са политичким кривцима изговарајући се да то није његова специјалност, уствари избегавајући да учествује у прогонима често недужних људи. Био је смештен у злогласни затвор „Главњача“ у Београду где је боравио све до 1953. г, без икакве оптужнице, без права на адвоката и суђење. Преко родбине је упорно захтевао да му се обезбеди формална правна процедура и поступак пред редовним судом али безуспешно. Власти су породици саопштили 1953. г. да је извршио самоубиство вешањем. Његови сродници, који су бројни и интелектуалци категорички тврде да је он убијен од власти и да се он не би никада убио. Због њега је цела његова породица пала у политичку немилост и страдала и страда до данашњих дана (видети следећи случај).
-   Јованка КОКОТОВИЋ (1936) инвалидски пензионер, ћерка Милана Кокотовића, бивша службеница „Галенике“, станује у полусутерену у Београду, Маријане Грегоран 13. услед репресалија у вези њеног оца није могла завршити студије дефектологије на Вишој педагошкој школи у Београду па се касније запослила у Галеници. за њом је била стигла карактеристика о њеном оцу па је због оца и она била маркирана политички са свим последицама које то повлаче. Била је одређена на рад у производњи на местима без довољно хигијенско-техничке заштите, изложена шиканирањима. Временом је у таквом околностима тешко оболела,  1982. г. је имала тежак инфаркт једва је остала жива, затим шлог, одмах је отишла у инвалидску пензију. Жали се на злоупотребе са здрављем. Исте године јој је умрла мајка и једна сестра погинула у саобраћајној несрећи. Јованка живи од врло мале пензије инвалида, тешко оболела, у безнађу, религиозна, каже да јој је породица „политички уништена“.
-   Драган ТОМИЋ (1897-1962) лекар хирург, био имућан у старој Југославији, као таквом била му је после рата конфискована имовина, избачен на улицу из своје куће у Симиној број 5 где сада живе његове ћерке Јелена и Загорка. био је хапшен и прогањан од власти, на инсценираном процесу је био оптужен „да је за време рата оперисао немачког официра“,  а на шта је био приморан. Због њега су као што се види даље трпеле и његове ћерке.
-   Загорка ТОМИЋ (1936) службеница у амбасади једне велике Западне силе у Београду, живи у заједници са сестром Јеленом (1934) сличне судбине и запослена у истој амбасади. После рата су били избацивани на улицу, затим су им у стан били усељавани пијанци и силеџије који су их малтретирали, живеле су као и родитељи у условима беде и притисака. Загорка по завршетку гимназије 1955. г. уписује Фармацеутски факултет у Београду и упоредо ради да заради за живот и студије. Као незавршени студент фармације одлази на рад на Косово где је остала до 1967, имала је и тамо доста тешкоћа као наводни”српски националиста”и на крају је била најурена са посла. Од 1967. до 1970. г. нигде у Београду није могла наћи посао, са сестром је гладовала, одбијали су јој и радна места чистачице. 1970. г. је имала тежак инфаркт једва је остала жива, 1972. г. се запослила на радном месту где се сада налази. Сличну прошлост има и Јелена.
-   Милан БОГДАНОВИЋ (1908) прота, православни свештеник СПЦ, , члан редакције листа Православне цркве „ПРАВОСЛАВЉЕ“у Патријаршији СПЦ,  из Београда, Боже Јанковића 11, Београд, станује са супругом у подрумским просторијама у којима се обично чува угаљ. Он је од 1945. до 1953. г. био на служењу казне у затвору у Сремској Митровици као политички затвореник каже да је био лажно оптужен за четништво, српски национализам, уствари зато што је свештеник одани верник који се није слагао са „бољшевичком безбожијом“ (његове речи), што се залагао за Правослаље ,.СПЦ,  Као што то обично бива и данас поготову у оно време са политичким затвореницима, после издржане казне био је лишен грађанских права. Његова супруга је добила посао у државном предузећу (испод њених квалификација) и била често шиканирана када је био дошао на њу ред да добије стан нису јој га дали, отворено јој је речено да јој је муж поп СПЦ непријатељ, бивши робијаш. Мислимо да јој је сада одузет пасош. Њихов син др Радован Богдановић (1936-1981) је 1960. напустио Југославију са супругом због тога, прво за Лондон, онда у Канаду, затим је радио до 1980. г. у Лагосу, Нигерија као предавач на универзитету, вратио се родитељима 1980.г. када је и преминуо од рака у подрумској просторији где сада живе родитељи. Његова супруга се вратила у Канаду са децом, ради као хемичар у лабораторији Медицинског факултета (мислимо у Торонту). Прота Богдановић нам често показује слику његове унуке како љуби руку православног свештеника у Канади приказану у листу „Saturday Evening“ из Канаде.
-   Витомир ЋУК (1911-1983) бивши службеник у Институту за урбанизам у Београду и бивши функционер задужен за стамбену политику у једном делу Београда је за време рата сарађивао са КПЈ и придружио јој се, потиче из патриотске српске породице из Херцеговине (више десетина сродника убијено за време II светског рата). био је врло поштен и принципијелан комуниста идеалиста па је временом неминован био сукоб са друштвеним структурама у којима је све више узимала маха корупција и малверзације, па и са становима. Он се томе успротивио у Заводу за урбанизам. Био је одмах смењен и оптужен као што то обично бива за непостојеће грехе, и српски национализам, у међувремену је имао два инфаркта и преведен је у инвалидску пензију. Умро је 29.11.1983. у возу на железничкој станици у Београду. Његов син Светозар Ћук је због оца и данас изложен истинским страдањима (Видети следећи случај).
-   Светозар Ћук (1936) техничар запослен ван струке у предузећу „Стандард“ у Београду, ради као домар са минималном платом, жали се на вишегодишње притиске и малтреирања руководилаца свога предузећа. Он тврди да је то због оца, оптужен је да је”српски националиста”, да му је било због оца онемогућено да заврши студије да се ради о политичкој дискриминацији у образовању за шта има доказе. Према њему у овоме предузећу су јако присутне махинације и корупција а против чега се он бори као и његов отац. Нема стан, станује са мајком удовицом. Био је испитиван у предузећу од стране милиције и од стране органа СУП-а, одузети су му револвер и ваздушна пушка без да су за то постојали законски основи и има уредну дозволу.Жали се на нападе на здравље, (“можда ми и гас пуштају у стан”9.
-   Бранко ПОПОВИЋ (1939) правник из Београда преведен у инвалидску пензију Ђуре Салаја 1, Београд, станује у стану са мајком удовицом. Његов отац стари комуниста (1915-1977) факултетски образован је разочаран напустио СКЈ и посветио се производњи пластичних производа. Многи који напусте СКЈ су изложени репресалијама, што се десило и његовом оцу. Као и обично страдају и деца. Б. Поповић се по завршетку студија запослио у предузећу „Соко Штарк“ у Београду као правник али је напустио под притисцима. После тога је променио велики број предузећа нигде није мога наћи мира, као нпр. „Дирекција пошта“ у Београду, „Планум“ у Земуну где је на скупу запослених био оптужен од стране руководиоца предузећа „да симпатише Запад и да је сарадник ЦИА“. У периоду 1983-1984. је радио у предузећу „Комграп“ у Београду у сличним околностима. Истичемо да је из већине предузећа одлазио сам али је у неколико био најурен. Последњих година је радио извесно време у Краљеву надајући се да га тамо не знају али је то предузеће било информисано и слично је било и тамо. У међувремену, изнурен и оболео, ојађен, са три пропала брака у тако несређеним условима живота се повукао у инвалидску пензију, има врло мале приходе, живи у беди.
-   Доброслав БЉАЈИЋ (1896-1965) бивши порески инспектор у старој Југославији из Шибеника, Далмација, био Хрват, прешао у православну веру, његова супруга је била Председница Кола српских сестара у Шибенику, такође изложена као и њени родитељи прогонима, (српски национализам), је 1945. г. био осуђен на временску казну затвора због вербалног деликта а после тога је био лишен грађанских права пет  година, а то значи без посла, прихода и егзистенције као и супруга, и троје деце (један син убијен као четник а други убијен у Јасеновцу). Жалио се 1950. г Председнику Титу и био амнестиран али је био одмах преведен у инвалидску пензију (минималну) притисци нису престали како над њим тако и над супругом и децом. Једном је покушао самоубиство али су га спасли од смрти. Његово двоје деце, унуци и данас страдају што нам је познато.
-   Борко ТОДОРОВИЋ  (1904-1975) бивши професор из Чачка који је у старој Југославији био опозиција и имао проблема због тога (сељен као учитељ) је 1945. пао под ударе прогона нових власти. Био је хапшен, подизане оптужнице, суђен и осуђиван на дуже временске казне затвора због вербалних деликата. Био је избациван са посла, забрањено му да ради, сељакан, на крају је био преведен у инвалидску пензију. Погинуо је 1975. г. на пешачком пролазу у Чачку, прегазио га је камион који је истоваривао хлеб, нагло је кренуо уназад, крив је шофер који је био осуђен врло благо на кратку казну затвора па је и помилован. Његов син Б. Тодоровић, професор из Београда (изложен прогонима, избачен 1976. из професуре као политички неподобан, прогањани и сестра и брат и други сродници) каже да нема доказе да се ради о намерном гажењу али да је све чудно
-   Снежана ЛУКИЋ (1968)  ученица из Сарајева, ћерка Јована Лукића борца за људска права из Сарајева који зато што је оптужио утицајне за корупцију је 1960 г. добио отказ, што се жалио био хапшен и тортурисан електрошоковима  „да не тужи функционере“. Од Снежане је захтевано од стране власти да денунцира оца. Ј. Лукић се жали да је она сада изложена шиканирањима на студијама у Сарајеву, хајки, да је то врло узнемиравајуће (слично поменутој новинарки Р. Радивојац и њеној ћерки) и да је то политичка освета функционера што се још увек тужи са њима.
-   Зорка ЛУКИЋ (1936) инвалидски пензионер из Сарајева, мајка Снежане и бивша супруга Јована Лукића, живи са ћерком Снежаном у Сарајеву. У својој пријави суду од 14.4.1967. г. она оптужује поједине политичаре (међу њима сада врло угледне функционере: Бору Крајину, …….. и ………..) за прогоне њеног мужа. У овој кривичној пријави стоји да су неки од њих вршили упорне и опасне притиске на њу да се разведе од Ј. Лукића, да га не подржава, она је тада била у другом стању, она тврди да су још ови дични функционери самоуправни хуманисти и представници југословенског народа рекли да не сме имати деце Ј. Лукића, да мора да абортира а ако то не уради да ће они то наредити присилно, да би тако казнили њеног мужа. У својој Изјави пред Општинским судом у Сарајеву од 22.11.1982. г. она оптужује поједине од ових функционера (и неке друге) да су систематски вршили притисак на њу да се разведе од Ј. Лукића. Она тврди да када је њен муж био 1974. г. ухапшен под оптужбом да је члан тајних политичких организација, био подвргнут испитивањима под серумом истине од стране иследника ……..и тортурисан електро-шоковима да би престао да се жали на функционере, да је била контактирана од стране Председника синдиката Босне и Херцеговине који јој је казао да јој је муж смештен у болницу јер је анемичан да се мало опорави да би стекао снаге да спор успешно приведе крају и да је у болници да се одмори. Она му разуме се није поверовала тврдећи да он није анемичан него да је здрав одбијајући 50.000 динара што јој је нудио тада овај функционер да не тражи отпуштање мужа из болнице, и да се не жали ни у Сарајеву ни у Београду ни било где јер може бити и горе. Зорка је борац у партизанском покрету од 1942, има војни официрски чин. Оболела је и руинирана, јако узнемирена са оним што се дешава са ћерком Снежаном.
-   Аспазија ЛЕГА (1914-1985) бивша учитељица из Скопља прерано преведена у инвалидску пензију, бивша супруга Милисава ЖИВАНОВИЋА, „затвореника савести“ AI  који је провео 10 година у Централном затвору у Београду што је био оптужио савезног јавног тужиоца из …….……за малверзације са кућама у Скопљу, као и друге утицајне функционере из Скопља и Београда за сличне грехе. М. Живановић се жалио да је од њих на незаконит начин било одузета кућа Аспазији Лега и дата на коришћење њиховим сродницима. Сама А. Лега потиче из имућне грађанске предратне породице којој је после рата била конфискована имовина. М. Живановић је раскринкао и незаконитости и присвајања. Она сама је такође била изложена као „буржоазија“ прогонима после рата. А. Лега је редовно посећивала М. Живановића у београдском затвору све до 1983. г. када јој је речено да ако буде наставила да га посећује, доноси пакете, шаље новац, пише му, подржава га, да ће бити убијена. Преплашена престала је да има било какве везе са њим. У таквим околностима је нађена мртва у своме стану у Скопљу 15.4.1983. г. у насељу Жданес, Давол 8б. Сродници и М. Живановић изражавају сумњу да је у питању природна смрт јер је пре тога била здрава а и власти су јој претиле смрћу, испитивала је околности у вези незаконитог одузимања куће и прљавих работа локалних функционера. Она се жалила на гас у стану.Ми то не тврдимо. Али свака сумња, поготову она коју нико не жели да отклони да је у питању насилна смрт како тврде сродници А. Лега заслужује да буде проверена и јавност и сродници обавештени о известигацијама. У противном се изазива несигурност грађана и њихово узнемирење.
-   Огњен НИКОЛИЋ, инвалидски пензионер из Сарајева, Крањчићева 38, рођен 12.11.1923. г. потиче из породице имућног трговца и фабриканта из Сарајева покојног Методија (1899-1956) који је био после рата после конфискације злостављан као „капиталиста“. Огњен је и сам трпео као и сестра Вера и мајка па је пред инсценираним судским процесима и прогонима на Архитектонском факултету побегао на Запад, прво у Западну Немачку 1954. а онда у Француску где је живео и радио као технички цртач, као политички избеглица, оженио се Францускињом (Joseans née Pilipon) са којом је имао сина Jean Jacques. Пошто је у Југославији у међувремену била проглашена амнестија за политичке избеглице који нису непријатељски наступали према СФРЈ он је 1968. г. дошао у Сарајево да посети сестру и родбину. Одмах је био ухапшен као „непријатељ“ и био је оптужен и за друге грехе (сарадња са емиграцијом ,српски национализам, итд), одузете му путне исправе (не знамо да ли је имао француски пасош или не) и подвргнут тортурама да то призна. Затим је смештен по казни у Психијатријску болницу у Сарајеву где је био више месеци мучен електро и инсулинским шоковима (Клиничка болница Сарајево). Касније је у више наврата био смештан у психијатријске болнице у Босни, у међувремену је руиниран и крајње оштећен, онемоћао и оболео нервно од злоупотреба шоковима и фармацеутиком која није била индицирана. Био је такође полицијски прогањан, што се тиче професије, егзистенције, једно време је радио као техничар у предузећу „Стандард“ у Сарајеву где је преведен у инвалидску пензију. На такав начин он је неутралисан и онемогућен као наводни политички непријатељ (сестра Вера тврди да је његова једина грешка била његово породично и социјално порекло а да није ништа радио против власти), онемогућен да се брани и докаже своју невиност и да се врати својој породици у Француској. Он је толико оштећен да није био у стању да успостави везу са својом бившом супругом, сестра Вера каже да му је пошта била заплењивана систематски од полиције. Тако онемоћалом и инвалидизираном власти су му наметнули за стараоца једну аморалну жену која је заузврат добила право на коришћење његове велике родитељске куће у Сарајеву. Ова женска особа га већ годинама злоставља, често држи у подруму, у хладном, без довољно хране и одеће, изолованог, онемогућава његову сестру Веру да га виђа када жели, извршава директиве Центра за социјални рад из Сарајева. Огњен стално помиње супругу Joseans и сина у Француској. Обратили смо се Црвеном крсту Француске 29.11.1988. са молбом да ако могу пронађу његову бившу супругу или сина.
-   Вера НИКОЛИЋ,  сестра Огњена Николића, медицинска сестра у инвалидској пензији из Сарајева, рођена 21.3.1922, Краља Твртка 7, Сарајево, због свога породичног и социјалног порекла ,наводног српског национализма, изложена страдањима до данашњег дана. Упркос таквог социјалног порекла она је из идеалистичких побуда за време II светског рата била у партизанима, члан СКОЈ-а, полиглота, била је курирка и преводилац, бавила се и обавештајним радом. Није се могла солидарисати против својих родитеља и због своје принципијелности је и она пала у политичку немилост. Године 1965. је добила отказ у Дому жељезничара у Сарајеву решењем број 1/03-4956/67. Касније је социјално осигурање Сарајева дана 24.11.1967. г. лишило социјалног осигурања. Живи сама, без посла и сталних прихода, води судске спорове јер јој је доста имовине одузето на незаконит начин. Како је руинирана и без средстава није довољно умешна и ефикасна и ништа не постиже.
-   Јован АНЂЕЛКОВИЋ  (1937)  социолог, запослен у ПКБ Падинска скела код Београда, члан Удружења социолога СР Србије због својих критичких иступа у фабричком листу и као предавач у школи ПКБ и због тога је био више пута привођен и испитиван, држан у психијатријској клиници, а то повлачи и незгоде на радном месту и шире у друштву што траје и данас.
-   Анђелко ЧУНКОВИЋ (1898),  предратни порески инспектор у пензији, Драже Павловића 10/III, Београд, је од нових власти 1945. г. био оцењен као представник владајућег слоја у старој Југославији па је био онемогућен на радном месту, што се тиче каријере, није могао решити стамбено питање. Одмах после рата на незаконит начин је избачен са породицом из виле на Дедињу. Његова супруга Анастазија (1904) предратни савесни службеник поште, образована и способна жена после рата нигде није могла добити било какав посао иако је то хтела и није било незапослених, отворено јој је речено да не дозвољавају. Рођена сестра Анастазије рођена 1914 г (приближно) је стрељана 1946. године као „непријатељ“ зато што је хтела да оде на Запад код њеног вереника официра старе Југославије. Више сродника ове породице се жали на политичке прогоне.
-   Мирјана ЧУНКОВИЋ, ћерка Анђелка и Анастазије Чунковић, наставница енглеског језика без запослења већ двадесет пет година, Драже Павловића 10/III, Београд, рођена у Оџацима 18.12.1929. г, сада живи у скромном стану са родитељима у Београду, од врло скромне пензије оца. Због родитеља је била полицијски шиканирана као ђак гимназије, зато није могла на време да заврши студије. Запослила се 1948. г. до 1949. г. у предузећу „Партизански пут“ у Београду али се разболила од туберкулозе и била десет  година по разним санаторијумима, једно време је била и потпуно ослепела. У 1955. г. се запослила у предузећу „Никола Тесла“ у Београду где је успела да оформи библиотеку и показала се као врло вредна и способна али је одатле била најурена и после тога била више година без запослења. У потрази за егзистенцијом боравила је од 1967. до 1970. г. на раду у Енглеској где је научила језик и 1968. г. успела да дипломира на Вишој педагошкој школи, енглески језик, у Београду. По повратку у Београду 1970. г. нигде није могла наћи било какав стални посао. У то време је нашла преко својих страних веза посао у Западном Берлину али перфидни моћници су сазнали за то и лишили је докумената и тако онемогућили да оде у Берлин. Од тада је конкурисала годинама за запослење али јој је увек одговарано да је примљен други кандидат, показивани су јој огласи, друштвени договори, закони, статути и правилници школа где је конкурисала где се захтевају политички квалитети, где је избор кандидата у рукама група и појединаца ван школе. Сматрајући да се ради о политичкој дискриминацији она је почела да се жали од 1970. г. и то од нивоа општине па до Председника Тита, преко Градоначелника Београда. Ниодакле одговора (касније је добила неке одговоре али без резултата). Ишла је лично да тражи одговор примали су је нељубазно. Жалила се Уставном суду Србије 3.11.1975 г, ЦК СКС 12.10.1978 итд. Тврдила је у својим жалбама да до посла долазе лакше чланови СКЈ, да је она политички онемогућена од моћника да нађе посао, оптуживала је за корупцију, друштвене неједнакости, политичке прогоне више њених сродника, многих грађана. Тако је 1981. ишла у зграду Уставног суда у Београду, да тражи одговор на жалбу, иако се представила портирима врло млади људи су је по наредби зграбили за рамена и бацили из све снаге на улицу којом приликом се повредила и сломила наочаре. Без егзистенције, стана, онемогућена у свим областима, сањала је да се уда у младости и да има децу, породицу, видела је да је и то онемогућена, доживљава то као лични геноцид, истиче у својим жалбама да више њених сродника су социјални случајеви јер су политички онемогућени или прогањани. Каже да се после боравка у Енглеској освестила када је упоређивала две земље и да је одлучила да се бори за своја права. Свесна тешке опресије, немоћна да се избори за своја права, очајна и у безнађу, у депресији, у импулсу, лаћа се петрола и полази према згради Самоуправне заједнице запошљавања њене општине дана 13.3.1984. г. у 12 часова уместо да се самоспали ипак је боље да направи малу ватрицу у лифту и да тако изрази свој протест и привуче пажњу на своје стање, комуницира јавности своја страдања. Строго је пазила да се ватра не рашири у пожар, да се нико не повреди, одмах је затим угасила ватрицу и пријавила се властима и рекла зашто је то урадила. Пресудом I Општинског суда у Београду од 26.11.1985. г. је осуђена на временску казну затвора и у исто време јој је изречена сигурносна психијатријска мера смештаја на неодређено време у психијатријску болницу као особа са смањеном урачунљивошћу где је боравила у крајње тешким условима, понижавана, тучена, добила ињекције, све до септембра 1988. г. Она је хтела да њена жалба и протест доведу до јавног суђења на коме би изнела своја страдања, уместо тога ствар је пребачена на терет психијатрије и без увида јавности, лажно је представљена неупућеним функицонерима од стране манипуланата као „параноичар“, онемогућено је да се сазна истина о њој. Изашла је оронула, оболела. Сада је без прихода, посла, пензије, жалила се Центру за људска права ОУН у Женеви и Светској асоцијацији психијатрије.
-   Мика САВИЋ, (1931-1987) правник из Београда, становао у Бориса Кидрича 43/V спрат у Београду, био запослен у „Галеници“, син познатог генерала старе Југославије који се после рата вратио у Југославију, био је до краја живота изложен политичким подозрењима, био је и полицијски малтретиран повремено, онемогућен на радном месту до краја живота.
-   Јелена БЕАТОВИЋ (1924) инвалидски пензионер из Београда, Вукасовићева 56, III спрат потиче из угледне трговачке породице из Призрена, њен отац рођен 1890 (приближно) је био прогањан после рата све до своје трагичне смрти 1960. када га је згазио трамвај. За време рата је радила у Дирекцији железница у Београду где је добила политички отказ 1945 г, затим је налазила запослења али је била отпуштена са образложењима да је у питању политички разлог. У међувремену је оболела. Септембра 1947. г. се запослила у предузећу „Ферум“ у Београду где је била кажњена писменом опоменом, каже да је у питању политичка казна, под притисцима напустила и 1948. г. се запослила у Савезној дирекцији коже и гуме а одатле је премештена у Републички одбор синдиката где је радила све до 1975. када је исцрпљена и оболела преведена у инвалидску пензију, она и њен муж су решили стамбено питање тек када су били стари људи. Њен муж Мирко (1909-1985) предратни трговачки путник фирме „Бата“ који је добро зарађивао је такође изложен сличним поступцима као и његова супруга по доласку из немачког заробљеништва 1945. г. Јелена се жали да су више њених блиских сродника због сличних разлога изложени шиканирањима и притисцима. Такође трпе и њени синови. Дејан (1952) инжењер је због немогућности да нађе посао у Београду од 1982 до 1985. г. радио у Смедеревској Паланци у комбинату ПКБ, примљен је као инжењер али му је дат посао радника, смањена плата, шиканиран, вршени притисци на његову супругу која је радила у истом предузећу, повео је више судских спорова са руководиоцима предузећа и онима који су их подржали али је све погубио и поражен се вратио у Београд, сада ради ван струке на Природно-математичком факултету у Београду, уз минимална плату, без стана и без икакве перспективе у друштву. Његов брат Александар (1950) запослен у Југословенском речном бродарству се налази у сличној професионалној ситуацији и конфронтира са сличним проблемима. Јелена је очајна због својих синова, у депресији и безнађу, каже да је то освета.
-   др. Јуре ЈУРАС, лекар из Загреба из окружења познатог дисидента Д. Параге који пишући Т. Крсмановићу 4.8.1985. каже: „овај угледни лијечник је био 1970- их година у редакцији часописа Enciclopedica moderna, угледног часописа за културу и знаност у Загребу. Након познатих догађаја 1970-их је био ухићен и саслушаван. Тако је 1979. г. организован у хотелу „Интерконтинентал“ у Загребу рецитал „Кап ресе“ од његове стране а што је сметало властима, али је био дан раније прије тога отет на своме радном месту и под јаком дозом наркотика одведен у Психијатријску болницу „Врапче“ у којој је био два тједна. Када је био пуштен касније је био ван себе од страха.
-   Бедри АЈЕТИ (1965) ученик из Подујева, Народног фронта 13 је 19.10.1982. ухапшен у Подујеву због исписивања непријатељских парола и осуђен је од стране Окружног суда у Приштини на две године малолетничког затвора коју је издржао од 19.10.1982. до 19.10.1984. г. у Приштини, Гњилане, Ђурековцу где је био злостављан систематски. Био је због тога избачен из школе „8. новембар“, и даље изложен прогонима. Бедри Ајети је брат Бајрама Ајетија, обојицу знамо, кажу да су се залагали против политичких неједнакости, за социјализам хуманог лика а то је пребачено на други терен. Гаје пријатељска осећања према српском народу.
-   Александар ПЕШИЋ (1909-1969) инжењер (електро и машинство) из Београда, пред смрт живео на адреси: Змаја Огњеног Вука 4, Београд, и у то време био запослен у Институту за испитивање материјала у Београду. Потиче из предратне функционерске породице, његова супруга Милица, биолог (1909-1979) потиче из сличне породице такође. Он је 1941. г. био шеф техничких служби на Војном аеродрому у Београду, цело време је провео у немачком заробљеништву у Оснабрику (Иако је пореклом чист немачки Јеврејин). Када се вратио у земљу 1945. за њим је стигла карактеристика КПЈ у Оснабрику да је за краља и парламентарну демократију, али да је изванредан стручњак и да га треба као таквог користити али под строгом контролом. Изузетно способан и поштен, подизао је највећа југословенска предузећа као „Гоша“, „Фамос“ и друге, једно време је био помоћник генерала Крауса, министра тешке индустрије Југославије, затим је радио у Војном институту у Београду и конструисао први југословенски тенк амфибију. Овде је био изложен подозрењима због свога националног и социјалног порекла и својих политичких убеђења, и изложен притисцима и малтретирањима, био је испитиван и од генерала ………. из државне војне безбедности који му је претио затвором ако не престане да износи своја схватања и идеје о развојним смерницама. Неколицини генерала је урадио дипломске радове. Али је био нападан на зборовима. Прешао је у Институт за испитивање материјала у Београду, умро је 14. јула 1969. изненада од инфаркта.
-   Душан ПОКОРНИ (1933) службеник без запослења из Београда, Светозара Марковића 68. Његов отац је био у старој Југославији имућан апотекар и 1945. је као и други сличног положаја у предратној Југославији био оптужен да је „буржуј“, „ратни богаташ“ и сл. Био је хапшен, убрзо је преминуо, као млад човек. Цела породица, мајка, сестра и он су били изложени прогонима. Да би се спасао побегао је 1954. преко границе и живео је до 1973.г. у САД где је радио као цртач, био је политички избеглица, његова мајка (1912-1983) је била изложена цело време прогонима у земљи, као и сестра која је доста трпела. Када се вратио у земљу 1973. нигде није могао наћи годинама посао, добијао је малу помоћ из САД која се претворила у пензију. Има наслеђен стан од мајке због кога има много проблема, вештим махинацијама власти му загорчавају живот желећи да га иселе из његовог већег стана у мањи да би његов стан дали своме човеку. Он се суди и врло је преплашен због тога.
-   Љубомир ЛАЗАРЕВИЋ (1925) бивши правник из Београда у инвалидској пензији, Скадарска 53, потиче из угледне грађанске породице из Црне Горе. Овај угледни адвокат се жали да је био изложен тешким политичким прогонима до данас зашто поседује богату документацију, често посећује трибине, наступа критички. Због прогона је руиниран 1967. отишао у инвалидску пензију. Пензија је бедна, живи у малом заједничком стану са женом тешко болесном. Његова ћерка (37 година) филолог нигде није могла наћи посао у земљи па је радила неколико година као туристички водич у Шпанији, одакле се вратила пре неколико година али нигде не може да нађе посао.
-   Бранислав ПЕТРОВИЋ (1935) економиста, Јове Илића 57, Београд, је напустио СКЈ разочаран климом у друштву. Уследиле су репресалије још од 1968. г, био је најурен из више предузећа, променио је више предузећа надајући се да ће негде бити поштеђен. Радио је нпр. у „ЕИ“, Ниш у Београду, „Стандард“ Београд. У последње време је покушао приватни бизнис, производи четке али је тешко оболео од срца и кичме и најчешће је на боловању.
-   Јелена МИЛЕТИЋ (1936) филолог у инвалидској пензији (енглески) Павла Папа 12, Београд, потиче из угледне предратне породице, отац инжењер (1906-1971) и мајка (1914-1984) су били лоше виђени од 1945. године. Јелена је једно време боравила у САД где је магистрирала енглески језик али по повратку у земљу као што то често бива са онима који имају сувише квалификација а мало политичког педигреа пала је у немилост, шиканирана је оболела и преведена у инвалидску пензију, 1984. г.
-   М…. АНДРИЋ (1892-1968) предратни трговац из Београда, као и остали имућни људи конфисковано му све 1945. без да је поштован Закон о конфискацији, био је насилно пензионисан, забрањено му да ради, био је изложен полицијским и административним малтретирањима. Његов син Мика Андрић (1936-1983) и други син др Миодраг (1934) лекар, 10 авијатичара бр. 23, Београд, су били такође изложени притисцима због оца. Миодраг се жали да је због тога студирао медицину  десет  година уместо пет. био је оболео такође од туберкулозе. По завршетку студија је радио једно време као лекар опште праксе у Скопљу одакле се вратио 1968. г. Водио је дуг судски спор у вези родитељске куће коју су хтели да му одузму на незаконит начин. Није могао да нађе посао у својој струци, 1974. се запослио као стручни сарадник медицинске пропаганде за предузеће „Здравље“ Лесковац, дакле ван струке, не може да напредује, има и шиканирања.
-   Даница МИЛОЈКОВИЋ  инвалидски пензионер, Булевар АВНОЈ-а 158, до пензије радила као књиговођа, једно време и као шеф књиговодства у предузећу „Просвета“ у Београду. Ћерка богатог земљорадника из Војводине оцењеног као „кулак“ 1945. г. са свим последицама по њега и породицу, подозрење, обесправљеност. Због оца је трпела у гимназији, касније шиканирана систематски на радном месту где је и оболела и отишла у инвалидску пензију 1987. г,.
-   Јелена ЖУНИЋ (1943) бивши новинар „Комуниста“ из Београда, где је изгубила радно место као неподобна, води спор код суда, адвокат ……...
-   Неџми КРАСНИЋИ (1955), наставник из Малешевца је због отпора и оправдане политичке критике привилегованих са Косова (директора његове школе и функционера, сви Албанци) био проглашен за „непријатеља“ и 1981. избачен са посла само зато што је критиковао малверзације и привилегије. Био је и хапшен, саслушаван, и полицијски малтретиран, осуђен на казну од 30 дана због вербалног деликта. Одтада је као „непријатељ“ без посла, на улици, без средстава за живот, жали се на полицијске прогоне и малтретирања.
-   Али ЗЕЧАЈ (1936) наставник из Дечана је још 1983. добио отказ зато што је критиковао злоупотребе и привилегије директора школе и функционера из његовог места који су га прогласили за „непријатеља“. Од тада се налази на улици без средстава за живот са женом и троје деце, без социјалног осигурања, жали се свугде али не вреди, каже да су притисци из дана у дан жешћи. Дакле, има снага на Косову да се прогоне они који критикују крађу и привилегије фотељаша а нема снаге да се прогоне они који врше притиске на Србе. Значи ко критикује како се то каже режим њега ће казнити, а ко напада Србе неће.
-   Драгоман Трифуновић( 1950-1986) бивши чувар једног предузећа, пао у политичку немилост због критике малверзација, извршио самоубиство
-   др. Милан АНДРИЋ (1933-1986) правник из Београда, брат познатог синдикалног активисте и борца за људска права  др. Мике Андрића из Београда, и сам познат по својим залагањима за правду и људска права, заједно са братом Миком написао је запажен уџбеник како да радни људи заштите своја права на радном месту које им узурпира политичка бирократија, нарочито оним без политичких ознака и прогнанима као што овде описујемо. др Милан Андрић као правник је био правни саветник своме брату у бројним судским процесима или вербалним деликтима и показао се као изванредан адвокат. зато је навукао на себе подозрење надлежних полицијских и партијских структура.,оквалификован као “српски националиста”Нарочито се замерио утицајним што је последњих година критиковао корупцију функционера и малверзације са увозом пољопривредних производа и кукуруза тзв. „реганца“. Др Милан Андрић је умро изненада јуна 1986. г. од можданог удара. Његов брат угледни научник међународног угледа др Мика Андрић се обратио децембра 1986. г. ЦК СКЈ поднеском којим оптужује власти да су скривиле смрт његовог брата, да су га отровале( спомиње гас у његовом сатну), то је исто затим поновио пред неколико стотина људи на јавној трибини у Удружењу књижевника у Француској 7 у Београду. Он као доктор ветеринарских наука има своје стручно објашњење како је преминуо његов брат у шта ми не желимо да улазимо само преносимо његове изјаве. Последњих дана др Мика Андрић који је свакодневно изложен насртајима и притисцима се жали да је споменик његовом брату на сеоском гробљу у родном селу у Босни недавно неко оштетио и сломио и каже да је очигледно да је то урађено смишљено Жалио се органима СУП-а у Сарајеву, каже одбијају да спроведу истрагу како треба, каже да је то, политичка провокација и притисак.
-   Стојан МИШИЋ (1939-1981) агро-економиста који је био запослен у предузећу „Галеника“, био је син богатог сељака, његов отац је имао 80 хектара плодне земље у Северној Босни, оцењен као „кулак“, “националиста”,иако је постао члан СКЈ био шиканиран у Галеници док је радио у радној јединици „Друштвена исхрана“, добар пријатељ (и земљак) др Мике Андрића и истомишљеник.
-   Иванка ГЛОГОВАЦ (1936) инвалидски пензионер (била хемијски техничар) радила у „Галеници“ Петра Јововића 19, Нова Галеника, Земун. Ћерка врло цењеног обућара који је правио обућу за Тита, цара Хаила Селасија и друге државнике. Дошао је у сукоб јер је критиковао пореску политику. Био је због тога хапшен и испитиван, па је тако изгубио и своју угледну клијентелу. Мајка Иванке потиче из породице РОДЕ са острва Крка, Пољане, која је повезана са хрватском краљевском лозом. А и то изазива подозрење у једном оваквом друштву. Пре него што је пала у политичку немилост заједно са њеним оцем као полиглота  (говори врло течно, неке и перфектно шест светских језика) радила је у владином сервису за обучавање српског језика страним студентима. Била је постала и члан СКЈ али је касније разочарана напустила. Касније када су почели притисци нашла је запослење у Галеници, за њом је стигла карактеристика и била је изложена шиканирањима: радила је ван струке, смањивана плата, у тешким радним условима без довољне хемијско-техничке заштите. За то време у одељењу Спољне трговине су радиле особе без довољног знања страних језика а особа која зна течно шест  светских језика је била гурнута у запећак. Оболела од тешке ан�

ОКРУЖНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО                                           1-12.1989 g.
Слободана Пенезића 17А
Б е о г р а д

К Р И В И Ч Н А   П Р И Ј А В А

Против групе непознатих починиоца Службе државне безбедности за учињена кривична дела повреде тајности и одузимање преписке, онемогућавање телефонирања, и повреде стана и оштећење ствари из КЗ СРС.

О б р а з л о ж е њ е

Од стране више прималаца из земље и иностранства годинама примам жалбе да писма која им шаљем не стижу до њих или пак сазнајем да нисам примио писма која су ми они послали.

Провером извесног броја (мањег) послатих писама преко Управе ПТТ саобраћаја путем потражница установио сам да већи број писама није уопште стигао до дестинатера.

   ДОКАЗИ: моје писмо послато 4.10.1988. г. пријемна пошта 11102 Београд, број пошиљке 3210, прималац лист ТРИБУНА, Љубљана датум рекламације 18.10.1988, ПТТ Љубљана 61100, Чопова 11, обавештава 20.10.1988. да писмо није приспело у одредиште; писмо послато 4.10.1988. г., пријемна пошта 11102 Београд, број пошиљке 3209, прималац лист МЛАДИНА, Љубљана, датум рекламације 18.10.1988. г. ПТТ Љубљана, Чопова 11, дана 20.10.1988. г. обавештава да пошиљка није стигла у одредиште: писмо послато 30.8.1988. г, пријемна пошта Београд 11102 број пошиљке 082, прималац др …….. Неуропсихијатријска клиника 21060 Нови Сад, датум рекламације 18.10.1988. г., Пошта Нови Сад дана 7.12.1988. г. обавештава да писмо није стигло у одредиште; писмо послато 23.08.1987. г., пријемна пошта 11102, Београд, број пошиљке 1171, прималац Председништво СФРЈ Нови Београд, датум рекламације 12.10.1987. Пошта Београд 11171 обавештава 21.10.1987. године да писмо није приспело у одредитше; писмо послато 16.1.1988, број пошиљке 389, прималац УНЕСЦО, Парис, датум рекламације 8.2.1988, Пошта Парис 07 од 16.2.1988. обавештава да два моја писма нису стигла а да је једно уручено; писмо послато 4. јула 1986, пријемна пошта Београд 11102, прималац Унесцо, Парис, Пошта Буреау де Парис 07 обавештава даном 26.11.1986 да моје писмо није стигло; писмо послато 24.09.1986. г, пријемна пошта Београд 11102, број пошиљке 890, прималац Centre pour les droits de l’Homme Geneve, OUN, Suisse, пошта Геневе 1211 дана 28.10.86. обавештава да моје писмо није стигло до дестинатера; писмо послато 28.10.1985. године из поште Београд 11102, број пошиљке 16071, прималац Devision des droits de l’homme OUN Geneve, Suisse, датум рекламације 7.1.1986. године, пошта Геневе 1211 дана 28.1.1986 ме обавештава да моје писмо није стигло; писмо Унесцо, Парис, пријемна пошта 11102 Београд, број пошиљке 3366, прималац Unesco, Paris, датум рекламације 7.1.1986, Пошта Paris rue CLER дана 23.1.1985. године обавештава да писмо није стигло на назначену адресу. Истим писмом је стигло и обавештење Поште Paris CLER да три моја писма за која сам правио рекламације (на посебном картончићу) није било могуће пронаћи да су стигла у Unesco, Paris у периоду 10.11.1985. до 20.1.1986. године; писмо послато 4.7.1986. године, пријемна пошта Београд 1102, број пошиљке 408, прималац Унесцо, Парис, Пошта Парис 07 дана 27.10.1986. ме обавештава да писмо није стигло; писмо послато 7.02.1985. пријемна пошта 11070 Београд, број пошиљке 3446, прималац М. Михајлов, Siegen Durchwahl, DBR, пошта SIEGEN дана 17.5.1985. ме обавештава да писмо није стигло примаоцу; писмо послато 24.5.1985. године, пријемна пошта 11110 Београд, број пошиљке 14860, прималац I.Sorensen Kerteminde Danemark, датум рекламације 6.09.1985, пошта Картеминде 24.9.85. обавештава да писмо није стигло; писмо послато 1.01.1984, пријемна пошта 11101 Београд, број пошиљке 099, прималац Amnesty International, пошта Довер 5. јуна 1984. године обавештава да писмо није стигло, писмо послато 3.4.1984, пријемна пошта 11141 Београд, број пошиљке 7636, прималац American Association of Psychiatry, пошта New York дана 6.8.1984. обавештава да моја пошиљка није уручена; писмо послато 1.01.1984, пријемна пошта 11101 Београд, број пошиљке 101, прималац CIEL, Paris пошта Парис 07 Но.2138 да писмо није стигло; писмо послато на адресу Estudios del tercero mundo Mexico sity, Mexico, пошта 11101 Београд ми је исплатила оштету узела решену потражницу прилажем УПУТНИЦУ о исплати оштете; Пошта 11101 где правим потернице ми условљава давање решених потражница али тада немам право на оштету, три пута сам у прошлости наплатио оштету али зато ми нису дали решене потражнице, прилажем три УПУТНИЦЕ доказ да ми је исплаћена оштета за још три загубљена писма а што се може проверити на основу овога документа.
                 Многе позитивно решене потражнице нисам ни чувао, више пута су ми познаници се жалили да нису добили моја писма или ја њихова, прилажем моје писмо РО ПТТ саобраћаја Београда од 7.1.1986, видети подвучено. Последњих дана више особа ми тврде да нису добили моја писма или ја њихова, нпр: Илија Илијевски, Струмица, Лењинова ул. бр 2; Војо Војводић, Расточине 3/1 Ријека;  Љубљана, Цесто у Шмартно 38, итд.
                 Понављам да сам проверавао само мањи број послатих писама и да је сасвим умесна претпоставка да када бих проверавао већи број писама да би број установљених неиспоручених писама био пропорционално већи.
                Често је да ми се повратнице уопште не враћају или се враћају непотписане, понекад већ сутрадан их нађем у моме поштанском сандучету. Прилажем у вези тога мој допис РО ПТТ саобраћаја Београд од 17.8.1981. године. Поседујем документацију из које се може видети да су моје пошиљке често стизале са великим закашњењем, оштећене или загубљеног садржаја.
                  Услед оваквог стања са мојом преписком ја сам принуђен да свако писмо сада шаљем препоручено и са повратницом, што је јако скупо.
                  Може се говорити о загубљивању неколико пошиљки а што овде није случај јер је нестизање или непримање од моје стране писама често.
                 Прилажем сва наведена документа као и петицију Председнику Председништва СФРЈ ………… од 19.5.1986. године потписану од седамдесетак београдских интелектуалаца, међу њима и мене, којом се СДБ оптужује за конфискацију преписке која садржи податке о повредама људских права.

II
               Већ десетак година ја се жалим надлежним државним органима, РО ПТТ, Градском телефону и јавности на сметње приликом употребе телефона. Упркос мојих честих обраћања наведеним установама ове сметње нису елиминисане него су сада интензивније него ли било када раније. Тако ми је 1. јула 1989.г., по ко зна који пут потпуно искључен телефонски апарат из употребе и мени онемогућено телефонирање које ми је неопходно будући да сам ја јавни радник а што подразумева честа комуницирања путем телефона.
           Сметње у употреби телефона се састоје у следећем: Повремено ми је као што је то и сада случај телефон у потпуности искључен, то је било више пута, понекад и по неколико дана или недеља, обично краће надлежни којима сам се жалио ништа нису могли учинити да мој телефон буде поново укључен; прекидање телефонских разговора; увреде и претње преко телефона; звоњење ноћу или често преко дана а када се дигне слушалица нико се не јавља; пошто ме често буди служба буђења Градског ПТТ саобраћаја дешавало ми се у више наврата да закасним на посао, јер ме нису пробудили како сам ја наручио; не чује се довољно глас саговорника; установио сам већи број пута да сам звао некога телефоном и да је он био код куће и његов телефон исправан а да се веза уопште није добијала, као и да су мене други звали када сам био код куће и мој телефон био исправан а да се нико није јављао; добијам често телефонски број који не тражим; у више наврата ми је био испоручен астрономски висок рачун за телефон, а број разговора са моје стране је био у просеку ранијих месеци, итд.
               Ове сметње нису повремене него учестале, повремено су таквог интензитета да у јакој мери онемогућавају употребу телефона или као сада телефон је искључен. То се не може оправдати застарелошћу инсталација, или зато што је телефон на коме сам био покварен, или двојник, јер сам последњих година променио више пребивалишта и телефона и свугде сам имао исте проблеме. Уосталом мени су органи СДБ приликом бројних саслушавања отворено рекли да је то њихово дело и да ми се то чини јер се бавим активностима заштите људских права.
               Прилажем неколико од већег броја мојих дописа наведеним установама у вези сметњи у употреби телефона: Градском телефону од 12.6.1984. године, Секретару Савезног секретаријата унутрашњих послова, Секретару Градског секретаријата унутрашњих послова, од 12.6.1984. на исту адресу 21.5.1984. г, РО ПТТ од 7.2.1983. г. Достављам и петицију седамдесетак београдских интелектуалаца и мене међу њима, адресирану на Председника Председништва СФРЈ ………. од 19.5.1986. године у којој се тврди да се од стране СДБ чине наведене злоупотребе са телефонима и многима грађанима праве сметње у употреби телефона.

III

              Последњих година је прилично учестало да када се вратим кући са посла да затичем моју писаћу машину покварену и у неупотребљивом стању иако сам је када сам напустио стан оставио у потпуно исправном стању. Учестали кварови писаће машине се састоје у следећем: одлемљивање слова, повлачење слова на горе (одједном по неколико) ломљење цугштангле (кратке и дуге), пуцање цугбанда, деформисање тастатуре и тастер полуга, кварење механизма окретања траке, замене исправних неисправним тракама и запетљавање траке итд. Мени улазе у стан станодавци..

         ДОКАЗ: потврда радне организације ТЕХНИКА
               од 10.5.1989. године

            Радницима радне организације ТЕХНИКА за поправку писаћих машина сам већ добро познат по честим доласцима на поправке писаће машине и по мојим жалбама на кварење. Они су ме испитивали у више наврата да ли у стану има неко мало дете или нека друга погодна особа која би могла да то ради јер је и њима јасно да до кварова не долази услед неког објективног разлога инхерентног самој писаћој машини него да је у питању насилно кварење. У вези тога сам се обратио власницима стана где станујем као подстанар …….. домаћици који су ми потврдили да они то не раде, али да су долазили неки из Општине или СУП-а, распитивали се за мене, и захтевали од њих да ми дају отказ јер се бавим активностима људских права. Овакви кварови су нарочито чести када сам ја слободан и имам намеру да користим писаћу машину за писање жалби у корист грађана жртава повреда њихових права: за време викенда, празника итд.
           Очигледно је да је то дело мени непознатих органа СДБ. Због мојих залагања у корист унапређења људских права и заштиту грађана који су жртве бирократске самовоље ја сам од 1975. године до данас више пута привођен, саслушаван, оптуживан, суђен и осуђиван, изложен малтретирањима на радном месту као и моји сродници, вршени су упади у стан, претреси, одношене ствари, писаћа машина је стојала годину дана у просторијама GСУП-а, више пута сам био испитиван у стану без остављања било какве потврде, више пута су вршени претреси стана без сведока и било каквог писаног трага.
            Ово ми се све чини јер сам секретар Комитета и Покрета за заштиту људских права у Југославији, зато што се залажем за права српског и других југословенских народа, делам из патриотских побуда и у оквиру законских и уставних овлашћења.
          Моје пошиљке садрже обично податке и документа о жртвама прогона бирократије претежно са територије СР Србије, одузимање ових пошиљки има за циљ да не онемогући да такве случајеве обзнаним јавности и међународним организацијама. Исти циљ гушења наших

ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ ЈУГОСЛАВИЈЕ        8. септембра 1990. године.


Захтев да се прекине са масовним, систематским и
флагрантним кршењима људских права српског народа

              Мало је у новијој историји било момената, не само у мирнодопском него и у ратном стању, да је српски народ био у овако критичној ситуацији. Погрешна политика националним питањем коју је водила странка на власти од 1945. године до данас, је јако пореметила међунационалне односе и српски народ претворила у свеопштег кривца. Он страда на Косову и у другим деловима земље од бројније нације а у исто време је обесправљен и угњетаван од стране привилеговане политичке мањине у Србији и Београду.
            Они који лију крокодилске сузе за Србима на Косову и у другим деловима земље и представљају им се као заштитници од друге нације, уствари, тако скрећу пажњу са тешког положаја српског народа у Србији, желе да сачувају своје фотеље и да укрију своја злодела.
            Захтевамо поштовање људских права српског народа, било где да се налази и од било кога да се крше.
            Крајње је време да се ово судбоносно питање стави на дневни ред и разобличе лажи и преваре странке на власти. Уједно, захтевамо, поштовање људских права у  целој Југославији.

Истичемо следеће наше захтеве:

-   да се одмах стави на дневни ред питање положаја српског народа на Косову, у Санџаку, Хрватској, Босни и Херцеговини и Војводини, као и у суседним марксистичким државама;
-   да се моментално обуставе прогони великог броја српских породица од стране комунистичких власти које су још увек под специјалним надзором УДБЕ, али што се вешто укрива, различите области њиховог живота стављене су под контролу, често им наметнуто лагано умирање;
-   да се ставе на увид јавности, тајни досијеи и црне листе са подацима о обележеним породицама;
-   да се изврши увид у архиве СУП-а, милиције, судова и јавних тужилаштава, психијатријских болница, општина, центара за социјални рад, ЈНА, друштвено-политичких организација, управних и административних организација и тсл.;
-   да се направи округли сто о људским правима на коме би узели учешћа представници државе и опозиције;
-   да се оформи у истом саставу комисија која би имала за задатак да истражи стање људских права у Србији;
-   да се створи једно тело које би временом прерасло у Министарство људских права,
-   да се српским опозиционим странкама омогуће равноправни услови у предстојећој предизборној утакмици;
-   да се покрене питање историјске и личне одговорности починилаца недела.

У Београду
8. септембра 1990. године.

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                   20.9.1990. г.
      У ЈУГОСЛАВИЈИ



ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ
ПРЕДСЕДНИШТВУ СР СРБИЈЕ

              Наш Покрет је уписан у Регистар политичких организација код Савезног секретаријата за правосуђе и општу управу под бројем 2/3-012/2-1990-13 од 10.09.1990. године а у Секретаријату за правосуђе СРС под бројем 00-34/90-07 дана 21.08.1990. г.
             Као што је уписано у нашим званичним документима, будући да смо сада део друштвено-политичке заједнице и легализована политичка странка, наш главни задатак је одбрана грађана жртава кршења њихових законских права и сигнализирање појава масовнијих повреда људсих права у Србији и у Југославији.
            Обавештавамо вас да се ми сада залажемо за неколико стотина грађана који су нам се обратили захтевом да их подржимо у одбрани њихових угрожених права. У суботу 15. и недељу 16. овог месеца од 10 до 16 часова су наши представници били у Кнез Михајловој улици где су грађани могли да им доставе захтеве за одбрану од кршења њихових права. Укупно је на лицу места захтевало помоћ 79 особа, још толико је узело бројеве телефона и адресе да се јаве са детаљима и документима. Запазили смо да се већи број грађана устручавао да нам се обрати за помоћ због разлога који се могу претпоставити.
            Овога пута ћемо вам доставити на увид известан број случајева. Захтевамо да ову представку испитате и предузмете мере да ови грађани и њихове породице буду заштићени од самовоље оних који их угњетавају:

-   Градимир Николић (1955) незапослени техничар из С. Паланке, С. Пенезића 6-Ц/13 је у РО „Инос Подунавље“ у С. Паланци добио 19.11.1988. отказ зато што је критиковао стање у предузећу. Од тада је без посла и плате. Жалио се на разне адресе али без икаквог резултата.
-   Драган Стефановски (1950) бивши радник предузећа ИМТ из Београда Грамшијева 2, Нови Београд, зато што је био синдикални активиста и вођа радника у његовом предузећу, после организовања и извођења радника ИМТ пред Скупштину СФРЈ 27.12.1989. године био насилно смештен у лудницу где је боравио месец дана као наводни душевни болесник. По отпуштању је истеран са посла и против њега се води прекршајни поступак. Сада је његов случај пред Судом удруженог рада.
-   Ненад Милисављевић (1940) бивши водитељ спортских активности РО „Арена турист“ у Пули је удаљен са посла 1988. године (адреса стана: Валтурска 79/VIII) зато што је критички иступао на састанцима ООСК, зборовима радника. Он сада води спор.
-   Видоје Јеремић (1938) бивши директор из Бајине Баште, Рајка Тадића 38 зато што се успротивио пљачки у његовом предузећу је избачен са посла још 1975. године и његова борба за правду траје до данашњих дана.
-   Љубомир Богавац активиста људских права из Аранђеловца и више његових колега из истога места су предмет казнене процедуре, проглашени за технолошке вишкове у њиховим предузећима због њихових страначких припадности и активности. Нама се са различитих страна страначки припадници жале на сличне поступке власти.
-   Дакле, указујемо вам на праксу истеривања са посла оних који се не свиђају моћницима, проглашавају за технолошке вишкове чланове странака и политички неподобне уместо да то буду нерадници.
-   Хифзија Париповић (1926) без занимања из Београда, Драгана Павловића 25А трпи ово већ трећину века тешко замисливе прогоне у Београду које се састоје у монтираним судским процесима, полицијским малтретирањима, нападима на улици, покушају убиства итд. У питању је прогон човека који се замерио моћницима својим принципијелним ставом и оправданим критикама званичне политике. Притисци трају и даље.
-   Милорад Тодоровић (1925) бивши официр ЈНА, садашња адреса: Геронтолошки центар „Рума“ Павловачка 126, који је провео преко двадесет  година на робији због вербалног деликта. По изласку са робије је онемогућен да добије посао, стан, приходе, и вешто је сатеран (остављена му је једина могућност живљења) у старачки дом. Лишен је права на пензију, приходе, ограничене слободе  кретања. Он се обраћа на све стране тражећи помоћ и тврдећи да је тамо уместо у затвору или лудници. М. Тодоровић је ограничен у својој слободи и кажњаван на описане начине зато што и даље износи јавно тврдње због којих је био на робији двадесет  година. Збуњује то што данас масовно износе сличне тврдње па нису ограничене слободе. Вероватно је у питању затрованост и тврдоглавост моћника из ЈНА.
-   Јозо Квасина  (1943) професор из Поткраја, Босна, већ деценијама заједно са својом породицом страда, отета им је имовина, изложен судским прогонима, полицијским малтретирањима, претњама и застрашивањима. То му се чини зато што је критиковао корупцију у малом месту и промашаје званичне политике.
-   Упркос свих еволуција у друштву прогони трају и даље.геноцид над муслиманском породицом КРИЈЕШТОРАЦ из Београда. Већ деценијама ова београдска породица муслиманске вере трпи нечувен терор, истеривања из страна, избацивања са посла, полицијска малтретирања, физички обрачуни, покушаји убиства, свакодневни притисци, итд. Узроке треба тражити у отпору оца породице бившег књиговође и шефа рачуноводства у једном београдском предузећу који је устао против малверзација и крађе. Убрзо су га етикетирали као муслиманског националисту. Освета траје и дан данас упркос свих промена у друштву.
-   Драгиша Миленковић, радник из Врања чију је петнаестогодишњу ћерку убио из харпуна ……….. 7.1.1990. г. ………Д.Миленковића  који се жали да је био члан СКЈ и да је напустио разочаран и да је јавно критиковао званичну политику, захтева правично и објективно суђење али званичници и судови са тим растежу и врше јаке притиске над њим да од тога одустане, прете му ескалацијом нових насилничких аката.
-   Драгомир Савичић, радник из озренског села Г. Јарушка код Лукавца, Босна је одведен 27. јуна 1990. године из свога стана у Лукавцу у ОСУП Лукавац. Том приликом је у неразјашњеним околностима задобио теже повреде од којих је умро на путу за болницу у Сарајеву. Браћа покојника Слободан и Радивоје Савичић из истога места истражују узроке смрти брата Драгомира и оптужују органа власти за убиство. Они захтевају да се ствар испита од стране за то надлежних органа на непристрасан начин,  установи истина и убице казне по закону. Преко сто грађана из Лукавца и околине је 30.6.1990. г. упутило петицију Председништву СР БиХ испољавајући огорчење због недостатка елементарне сигурности грађана и захтевајући да се најхитније предузму потребне криминолошке и медицинске експертизе и испитају узроци и околности смрти. На крају траже да се открије истина, са њом упозна јавност и да убице буду кажњене по закону.
-   Новица Богојевић (1961-1987) и Зоран Јеремић (1962-1987) бивши радници из села Шапине код Кучева, Србија су изгубили животе 16. јула 1987. године по званичној верзији што је на њихово возило на путном прелазу железничке станице Кучево-Пожаревац налетео теретни воз број 81220 којом приликом су изгубили животе обојица на лицу места. Преко сто  грађана из региона где су живели покојници се обратило Председништву СФРЈ 14.4.1989. године захтевајући да се испитају околности у којима су изгубили животе и истичући по њима оправдану сумњу у истинитост званичних изјава и да има доста знакова који указују да су убијени од власти. Они тврде да су покојници у селу разобличили корупцију и отуђивање друштвене имовине у коју су били уплетени моћници из села и околине и да се ради о уклањању неугодних сведока. На крају захтевају од Председништва СФРЈ да се обаве све потребне инвестигације да би се открила истина, о њој биле обавештена јавност и кривци кажњени по закону. родитељи покојника још воде битку за истину и правду.
-   Иван Стојановић (1952) економиста из Београда, Радоја Дакића 11, Нови Београд, је изгубио брата Ђорђа (1937-1975) који је убијен што је доказано, од стране чланова СДБ СФРЈ у Букурешту 1975. године где је био дошао из Белгије на један међународни политички скуп заједно са Владом Дапчевићем (био члан нове КПЈ). Зато што води спор и захтева да се испитају околности и истина о смрти његовог брата и што оптужује СДБ за то је изложен заплашивањима и притисцима да од тога одустане и појачаном полицијском надзору. Жртва је одмазде на радном месту, иако економиста ради као портир хотела „Гранд“ у Земуну уз минималну плату. Органи СДБ улазе у његов стан када није у њему.
-   Младен Теофиловић  (1953) социјални радник без запослења из Београда, Кашиковићева 7 је због критике неправилности и корупције у његовом предузећу „Срболек“ у Београду добио 1985. године незаконит отказ и од тада је без посла, прихода, стана, онемогућен да било где нађе било какав посао.Жали се да му органи власти улазе у стан када није у њему.
-   Огњен Николић (1923) инвалидски пензионер из Сарајева, Крањчићева 38 је од повратка из иностранства 1968. као политички емигрант син прогањаних предратних фабриканата уместо да буде рехабилитован како је обећавала амнестија коју су тада прогласиле југословенске власти био притворен и подвргнут прогонима који трају до данас. Ми смо се надлежнима обраћали у више наврата у вези О. Николића и указивали на суровост и мржњу власти према њему која се од 1965. огледа у хапшењима, смештајима у луднице, мучења електро и инсулинским шоковима, злоупотребе са његовим приватним животом и његово стављање под старатељство особе која му је на незаконит начин наметнута за супругу, уз обећање да ће наследити његову имовину. Крајње руиниран О. Николић је онемоћао и беспомоћан да се брани. Време је да се прекине мучење овога недужног човека.
-   Вера Николић (1922) медицинска сестра у пензији, сестра О. Николића из Сарајева, Краља Твртка 7 је због истих разлога изложена и дан данас тешким прогонима власти па захтевамо и за њу хитан третман (Обраћали смо се властима у више наврата). жали се на уласке у стан када није у њему.
-   Сретен Тимотић (1929) инвалидски пензионер из села Оглађеновац код Ваљева од 1982. године не прима његову инвалидску пензију и од тада је без прихода, потребних средстава за живот, поодмаклих година и тешко оболео. Пре тога је радио као општински курир и замерио се општинарима који су га на незаконит начин лишили његове пензије да би му се осветили.
-   Ахмет Бабињац  из Витеза је према подацима које смо добили са различитих страна изложен тешким прогонима због изражавања његових мишљења са целом породицом. Писали смо му али нема никаквог одговора нити доказа да је писмо уручено. Захтевамо да нас обавестите каква је садашња ситуација г. Бабињца?
-   Стеван Познић (1943) се налази од 1977. године у Психијатријској болници Централног затвора у Београду. јавности је познато да су од јула до децембра 1983. године више стотина мештана из села Б.  Пландиште и околине одакле је породица Познић писали три петиције ……….. Председнику СФРЈ захтевајући ослобађање Стевана и оптужујући власти за прогоне целе породице Николе Познића (1921) оца Стевана. Никола Познић је 1970. године најурен са посла са оптужбом да је српски националиста што је уствари параван за обрачун јер је он обзнанио ненаменску употребу и приватизацију кредита против штета од поплава која је завршила у џеповима локалних моћника. Н. Познић од тада води борбу за правду, тврди да сина муче у затвору лековима, инјекцијама, гасом.. Стотине грађана који су пружили подршку Николи су били од јула до децембра 1983. г. испитивани, притварани, одузимане им писаће машине, истеривани са посла, шиканирани на разне начине и њихова деца у образовним установама, читаво село је било месецима под опсадом. Правда и дан данас није задовољена.
-   Јанош Вибок (1951) боравио од 1971. године до последњих недеља у Психијатријској болници Централног затвора  у Београду. О њему и његовим родитељима Јожефу и Лујзи Вибок, Сељачких буна 80, Нови Сад је писала штампа у више наврата са симпатијама и истичући оправданост оптужби да је Јанош невин и здрав у затворској лудници. Познато је шта је све ова мирна хришћанска породица претрпела од тада до данас. Сада када је отпуштен из болнице уместо да иде кући Јаноша су прво спровели у Дом стараца у Чуругу а затим у болницу у Вршцу, судско одељење где је опет под кључем. Родитељи кажу да су га поново одвели јер је био почео да прича о тешким условима и мучењима у београдској затворској болници. Захтевамо детаљнија објашњања о Вибок Јаношу.
-   Биљана Чикумене (1944) преводилац (енглески) је отишла из њеног предузећа „Институт за бакар“ из Бора у Иран у предузеће „Пројекат Иран“ на радно место преводиоца. Отуда је превремено враћена са образложењем да није подобна. Подобност се састојала што није члан СКЈ, што је одбила да буде љубавница директора предузећа (Југословена), успротивила се његовој самовољи и малверзацијама. Њено девојачко презиме је Благојевић, Чикумене је презиме њеног бившег супруга страног дипломате. И даље изложена притисцима и иако води радни спор до правде не може да стигне.
-   Јован Марковић (1934) референт у једном предузећу у Ивањици је суспендован  на радном месту и изложен шиканирањима као и цела породица у малом месту. Разлог је његово залагање за ширење верских слобода и дружење са Радованом Секулићем из Ивањице који је био оптужен за вербални деликт.
-   Илкић Мирослав и Ксенија из Ветерника код Н. Сада су на незаконит начин избачени из њиховог стана и шиканирани на разне друге начине јер су у сукобу са бирократијом, наводним аутономашима (они су отишли) али се став властодржаца према њима није изменио.
-   Петковић Видосав (1919)  из села Заглавка код Бајине Баште је стицајем околности био за време II светског рата припадник четника и од ослобођења до данас трају његова страдања због тога. Овај поштени човек и данас страда. Захтевамо рехабилитацију и додатне податке о њему и његовој породици.
-   Брунец Мирослав војни пензионер из Бајине Баште. Захтевамо податке у вези његових жалби да је онемогућен да има запослење и приходе, изолације и прогона у малом месту, смештаје по казни у психијатријске болнице.
               Напомињемо да нам се више стотина грађана обратило сличним жалбама. Ми вам се већ годинама обраћамо у вези сличних случајева али најчешће без икаквог одговора и без икакве интервенције у корист страдалника. Ми знамо да ћете негирати наше тврдње као изношење непроверених података, да се не ради о прогонима итд.
             Зато вам предлажемо да се оснује комисија састављена од стране државних органа и представника Покрета за заштиту људских права у Југославији и других опозиционих странака која би испитала да ли су овакве жалбе на кршења људских права оправдана. Уколико се то одбија то значи прећутно одбијање и признавање да таквих случајева има у друштву. Ускоро ћемо вам доставити на увид већи број сличних случајева кршења људских права.
          Обавештавамо вас да се људска права крше масовно али да се то вешто укрива и обавља ван зидина судова и над грађанима на слободи без евоцирања политичких мотива, за то се користе предузећа, радни односи, стан, образовне установе итд.
         Захтевамо да у међувремену предузмете мере заштите ових особа од насиља.
        Очекујемо ваш одговор и оснивање комисије која ће приступити раду. Уколико надлежни државни органи не желе да ставе на дневни ред ова питања то може једино значити да се са масовним кршењима људских права жели наставити као и раније само сада то још вештије укрити.

Стојимо на располагању за рад по овоме изузетно значајном друштвеном питању.


                  САВЕТ ПЗЉПЈ

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   22.10.1990. Г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38, 11060 - Београд

                  ПРЕДСЕДНИШТВУ СР СРБИЈЕ

Жене-жртве политичких прогона

            Залажући се још од 1975. године за грађане који су нам се обраћали жалбама на кршења њихових законских права увидели смо да су и жене често жртве политичког насиља. Ми смо досада бранили већи број жена и борили се за њихова прва, јавности смо предочили велики број таквих несрећних мајки, супруга, младих жена, девојака, старица. У нашем Програму је уписан ангажман за заштиту права жена и за једнакост полова и против нечовечних поступака, психолошких и других мучења, понижавнаја. Овога пута истичемо неколико случајева:
-   Јованка БРОЗ која је од смрти свога супруга покојног Ј.Б. Тита без правоснажне пресуде постала сужањ и живи изолована и потпуно обесправљена, спречена је у слободи кретања, одузета јој је лична карта, изложена неспутаном насиљу и угрожавању личне безбедности. Захтевамо од вас да се заузмете да госпођа Броз добије права која јој припадају а то је пре свега живот у слободи и сигурности, без страха и понижавања.
-   Вера БЉАЈИЋ КАРАГИЋ (1926), Кумодрашка 144, Београд, ћерка предратног богаташа, из великосрпске породице, је цео послератни период провела злопатећи се и страдајући заједно са својом породицом. Она је прошла и кроз незаконито удаљавање са посла, полицијска шиканирања, луднице. Њен син Александар КАРАГИЋ (1952-1989) професор енглеског језика је изгубио живот у саобраћајној несрећи у сумњивим околностима, био је дисидент и због тога му је био одузет пасош, жалио се на претње здрављу, убиством. Последњих година Вера је преведена против своје воље на незаконит начин у инвалидску пензију и изложена малтретирању суседа сарадника органа СУП-а, сатерана у својеврсни затвор иако је на формалној слободи. Она је у међувремену пала у тешку депресију и оболела од рака на дојци. захтевамо људски однос и прекид прогона.
-   Љубица ПАНИЋ-РАДОВАНОВ (1934) службеница у пензији из Новог Сада Антона Урбана број 6, ћерка војвођанских кулака којима је после рата одузета земља и који су због тога од тада изложени притисцима, због чега су јој браћа емигрирала у Аустралију. Њен син је угледни студент теологије у Београду. Од 1981. године њена ситуација која је ионако била деликатна се погоршала, изложена је насртајима на јавним местима где је вређају, нападају и бију, склања се у стан, вређају је телефоном, упадају и стан, ломе кућанске апарате, цепају одевне предмете, претварају њен стан у WC. ,улазе када није у њему. Љубица се жалила на разне адресе али ни од кога није добила помоћ. Обраћамо вам се са захтевом да предузмете мере које се налажу да ова сирота жена буде заштићена.
-   Милица ТОДОРОВИЋ (1935) професорка у пензији из Чачка је зато што је била ћерка интелектуалца који у поратним годинама био дуже у затвору због вербалног деликта (погинуо у саобраћајној несрећи 1976. године у Чачку), имала много тешкоћа у служби и шире у друштву. Као неподобна је била последњих година због критике школске реформе смештена против своје воље у психијатријску болницу. Иако је врло стручна премештена је у библиотеку школе а најзад на незаконит начин из побуда осветољубивости недавно преведена против своје воље у инвалидску пензију. Изложена је подозривости и надзору власти. Њен брат је професор Божидар ТОДОРОВИЋ који је десет  година био без посла после истеривања из службе у једној београдској гимназији као наводно политички неподобан и сада ради као ноћни чувар у Народном музеју у Београду. Милица је скрхана и у депресији. Захтевамо да се предузму мере да се њена ситуација доведе у ред.
-   Добрила ПАВЛОВИЋ, Масарикова број … Светозарево, пензионер, стара и болесна жена је изложена тешким прогонима власти које за то користе извесног ……….. који станује у истом дворишту са њом . Он је по упутству својих наредбодаваца ограничио слободу кретања госпође Павловић, прети јој, затвара њен пролаз кроз двориште, проширује свој део куће на бесправан начин чиме јој потпуно онемогућава кретање и коришћење WC-а, присваја њен простор, руши њене зидове, сипа земљу, блато и песак на праг њене куће. Он се према њој врло непристојно односи, прети јој да ће је убити због чега она често бежи од куће у страху од њега и потуца се од немила до недрага иако има своју кућу и пензију. У питању је одмазда према старој жени из породице која се не свиђа властима и помоћу ње жели да заплашује друге. Она се жалила С. Милошевићу и на разне друге адресе али без икаквог резултата, нико не жели да је узме у заштиту него извитопереног садисту подстичу да буде све свирепији. Захтевамо да се према овој старој и болесној жени престане са прогонима и она буде одмах заштићена од насиља органа власти у Светозареву.
-   Милица ЖИВИЋ, Моше Пијаде 60, Инђија, трпи од 1981. године када је купила плац за викендицу у Крчедину од стране свога комшије који јој узурпира плац и имовину. Иако је у праву суд је против ње јер је у питању насилник који је моћник и који јој отворено каже да су судови у његовим рукама и да је може иселити ако хоће не само из Крчедина него и из Инђије. У питању је стара и болесна особа и захтевамо да се прекине иживљавање над овом недужном и крајње скромном особом и омогући јој се старост у миру.
-   Фатима СУЛЕЈМАНОВИЋ се налази у такорећи безизлазној ситуацији. Ова Ромкиња се уселила у подрумске просторије у Нехруовој број 49 на Новом Београду које је адаптирала из својих средстава. Имала је сагласност кућног савета. Она (спремачица) и муж (запослен у Градској чистоћи) имају троје деце су уз много одрицања опремили своје склониште. Сада желе да их истерају зато што су Цигани, а породицу која је у другом делу подрума нико не дира. Захтевамо да се испоштују права ове ромске породице и да свих грађани имају иста права без обзира на националност, веру, политичка убеђења и друштвени положај.- Обраћамо вам се захтевом да ову напаћену породицу узмете у заштиту.
-   Милица БОБИЋ наставница у једној београдској школи је последњих година била смештена насилно у П.Б. „Лаза Лазаревић“ само зато што је изостала са наставе на дан своје крсне славе због чега је била суспендована. После упорних жалби је спроведена у наведену болницу где је остала више месеци мучена ињекцијама.
-   Зорица ЛАЗИЋ, Банијска 2/XIX стан 155, дактилографкиња у предузећу „Комграп“ је изложена притисцима и различитим облицима ингеренција у разне области њеног живота од стране осветољубиве бирократије која јој се свети због њеног оца који је био у политичкој немилости. Она је доведена на ивицу свој снаге. захтевамо да јој се пружи најхитнија заштита и реше њени правни проблеми у вези стана, брака и породице.
-   Ружа ЈЕНЕИ (1926) пензионисана радница из Новог Сада, Орловића Павла 37, пријатељица породице Вибок је сведочила на судском процесу против поменутог…….. па јој су се зато органи власти осветили и почели да је прогоне. Њен син Петар ЈЕНЕИ (1953) радник пријатељ сина Вибокових је тврдио да је Јанош невин у затвору и да је у питању освета политичара. Он је убијен ………5.1.1982. у 22 часа испред зграде СУП-а у Новом Саду. (Речено је да је извршио самоубиство револвером). Од тада је Р. Јенеи што захтева да се осветле услови живота смрти сина изложена тешким прогонима.

Захтевамо да испитујете случајеве које вам достављамо и овога пута да предузмете мере заштите ових особа.

                  САВЕТ ПЗЉПЈ

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                       8.10.1990. године
           У ЈУГОСЛАВИЈИ (ПЗЉПЈ)

               ПРЕДСЕДНИШТВУ СР СРБИЈЕ

Случајеви кршења људских права

            ПЗЉПЈ се обратио 29. септембра Председништвима СР Србије и СФРЈ дописом са подацима о кршењима законских права 40 грађана, исто саопштење је подељено домаћој и страној штампи. Ми смо се и раније са сличним саопштењима често обраћали државним органима. Одговоре смо врло ретко добили а обично није ништа предузето па смо били принуђени да се обраћамо међународним организацијама. Такође југословенска средства информисања систематски одбијају да обзнане наше случајеве тако постајући саучесници у операцији скривања политичке репресије у СФРЈ. Захтевамо од председништва СР Србије да испита ову представку и провери наводе изнете у њој и предузме мере заштите ових грађана СР Србије:

-   др Војислав ШЕШЕЉ (1954) доктор правних наука, без запослења, са станом у Батајници, Посавских одреда број 36, од 2. октобра се налази на издржавању петнаестодневне казне затвора у КП Д. Падинска скела код Београда. Ми смо се за др.Шешеља залагали још од времена када је био у КПД Зеница у Босни. Тамо је смештен решењем градског судије за прекршаје од 2.10.1990. г. зато што је јавно изразио своје мишљење. Њему су претходно изречене две казне затвора у укупном временском трајању од четрдесет пет дана због тога што је упражњавао уставну слободу окупљања. Онемогућен је да нађе запослење, изложен прогонима од како је пре неколико година издржао казну од годину и по дана затвора у КПД Зеници због вербалног деликта. Др В. Шешељ као вођа СЧП је онемогућен да легализује своју странку што је супротно међународном праву. Захтевамо ослобађање и прекид прогона, слободно страначко деловање. Предочавамо да су наши активисти прикупили довољан број потписа за његову кандидатуру за председника Републике док  је он био у затвору.,ти потписи могу бити коришћени за оснивање странке
-   Теодора СТОЈАНОВИЋ (1928) професор без запослења, Немањина 42, Београд, разведена, без деце, је од 1945. године заједно са њеним родитељима, браћом и сестром изложена тешким прогонима због свога социјалног и породичног порекла (њој се пребацује „буржоаско“ порекло). Њен отац (1898-1971) је у старој Југославији био угледни функционер Министарства финансија а у новој Југославији осуђиван на дужу казну затвора као „народни непријатељ“ и угњетаван на разне начине. Њеној породици је после рата одузета скоро сва имовина. Она је била шиканирана на факултету, затим на радним местима када се запослила. У Хемијско техничку школу на Бановом брду је дошла 1961. године где је такође била предмет сталних шиканирања и прикраћивања њених права окарактерисана као „неподобна“, „религиозна“, „буржујка“. била је два пута по казни смештана у психијатријске болнице насилно. Први пут маја 1971. године у Психијатријску болницу Лаза Лазаревић где је остала два  месеца мучена ињекцијама и медикаментима. Други пут је смештена маја ове године, остала је једну недељу дана. Изложена је терору на усамљену и болесну жену, већ у годинама подстрекавају примитивне протуве које је свакодневно киње и  тиранишу. Она се жалила органима СУП-а и милиције али никакву заштиту није добила. Она је недавно против своје воље у њеној школи преведена у пензију али засада не добија никакве приходе и живи у беди и гладује. Тешко је болесна и онемогућена да добије  потребну медицинску негу. И њен случај говори да затрованост према многим политички обележеним породицама опстаје упркос промена у друштву које је у фази преласка у вишепартијско. Да ли се ради о тешкој превари које властодршци мудро спроводе од 1948. године и чиме су довели Југославију на ивицу понора? Захтевамо да се наши наводи провере и Т. Стојановић омогући миран живот без прогона и страха, да јој се да егзистенција.
-   др В. Шешељ, др Д. Мићуновић, Т. Крсмановић, Н.. Милошевић, В. Губерина, В. Драшковић, М. Комненић, др. К. Чавошки, С. Здравковић, Ј. Дучић, Л. Коен, др. Н. Попов, С. Вучковић, А. Петровић, су предмет прекршајног поступка код судије за прекршаје СО Палилула због говора на јавном скупу пред зградом ТВ Београд 27.6.1990. године.
-   Кузман СТОИМЕНОВСКИ, суспендоваи директор ОШ „Филип Филиповић“, у Београду одлуком СО Вождовац од 9.5.1989. године, нераспоређен је и проглашен за технолошки вишак, остављен без задатака и шиканиран. Прете му отказом. То му је учињено што је указао на неправилности и пропусте у настави. Услед дуготрајних интензивних стресова оштећено му је здравље. Захтевамо да се са професора Стоименовског скине суспензија и он буде рехабилитован и престане са шиканирањем .На делу је прогон мишљења.
-   Марија КРМАР, Скопљанска 34, 11080 Земун, магистар физичко-хемијских наука  је на незаконит начин истерана са посла из Института за општу и физичку хемију Одлуком Института број 73 од 26.3.1990. године. Радни однос јој је престао са даном 1.4.1990. г. Дато образложење је да није довољно стручна а што демантује њено образовање и постигнути радни успеси који су добро познати руководиоцима Института. Она се обратила Суду удруженог рада, и донета је пресуда да се врати на посао и одлука Института о отказу укинута али руководиоци Института одбијају да спроведу пресуду Суда удруженог рада. Једино што преостаје да се расветли овај прогон је његов мотив. У питању је слободна интелектуалка на делу је неподобност која опстаје у ери страначких избора. Захтевамо да се М. Крмар врати на посао и омогући јој егзистенција и научни рад и усавршавање јер она за то има дара и амбиција.
-   Петар БОСНИЋ (1930), Јелене Ћетковић 12, Београд, истраживач ДП „Галеника“ Земун-Београд је одлуком Колегијума Института Галенике од 2.октобра после 29 година врло успешног и плодног рада у Галеници проглашен неосновано за технолошки вишак „зато што не задовољава својим стручним радом“. Нама је добро познато о чему се ради, да је у птиању обрачун по основи неподобности. Захтевамо да се наши наводи провере и П. Боснић врати у пређашње професионално стање.
-   Вељко ВУКОТИЋ (1930) филолог запослен у предузећу INEX у Београду, Сувоборска 14 (стан), Београд, је од 1973. године до пре године дана био предмет истинског терора од стране породице ………..са којом је становао у истој згради. На делу су била свакодневна узнемиравања, претње, напади, па и физички обрачуни. Милиција и СУП којима се Вукотић често обраћао за заштиту нису ништа предузимали јер је породица ………била политички моћна и уствари то радила по задатку СДБ. В. Вукотић је имао проблема на радном месту и шире у друштву јер се ради о интелектуалцу неконформистички настројеном и склоном објективној анализи друштвених прилика. Вукотић је приликом продаје стана и сеобе оштећен и материјално па захтевамо обештећење.
-   Биљана ГАЋАНОВИЋ (1945) секретар дечијег часописа ЗМАЈ под отказом, проглашена је на неоснован начин за технолошки вишак. Будући да се ради о врсном стручњаку факултетски образованој особи која је објавила већи број литерарних дела и показала се врло стручном на своме радном месту захтевамо преиспитивање ове одлуке и њено враћање на посао. Њу приликом процедуре проглашавања за технолошки вишак нико није саслушао нити јој дао право да изнесе свој лични став. Иако има право још увек да добија лични доходак то јој је ускраћено те захтевамо да јој се доходак исплаћује онако како то закон прописује.
-   Градимир ЈОВАНОВИЋ (1935) запослен у ФГП РЕКОРД на радном месту „самостални референт набавке“, адреса стана: Ресник, Јелемићка бр. 3. Имао је одавно тешкоће у фирми али се стање нагло погоршало 1988. године, тј. 21.9.1989. године на монтираном дисциплинском поступку је суспендован и забрањен му је улазак у фабрику. Затим је ово незаконито решење побијено од више инстанце и он враћен на посао. Тада му је одмах одузет реферат и он више од годину дана седи и не добија никакве задатке. О свему је обавестио Инспекцију рада СО Раковица, извршена је ревизија донетог решења и констатовано је да је оно незаконито. Г. Јовановић је изванредан радник и стручњак. Он је жртва освете бирократије којој се замерио критикујући јавашлук и неправилности у овој фирми и шире у друштву. Захтевамо да се Г. Јовановићу дају задаци и прекине са шиканирањима.
-   Драгослав ГЛИШИЋ бивши радник ССУП-а у Београду који је искључен из ССУП-а на незаконит начин, садашња адреса: Лошињска 25А, Звездара, Београд, истеран је са посла 1981. године, од тада је без прихода и изложен честим полицијским прогонима као и цела породица, живи у условима страха и насиља. 20. маја 1988. године је изашао на Трг Републике у Београду са транспарентом да обзнани своја страдања, одмах је био ухапшен, затим спроведен у Психијатријску болницу ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ у Београду где је остао 11 дана изложен мучењима ињекцијама и медикаментима. Д. Глишић у својим жалбама описује ову психијатријску болницу као мрачан психијатријски казамат и тврди да је у њој било доста политичких криваца. Захтевамо да се према овоме поштеном човеку измени став, да он буде рехабилитован, да му се да запослење и приходи и прекину прогони њега и породице.

                    Пошто власти упорно одбијају да одговоре на овакве наше дописе и да ставе на дневни ред овакве случајеве или пак се правдају да су наше тврдње неосноване и непоткрепљене аргументима, ми прихватамо такав став званичника али захтевамо да се наше оптужбе о кршењу људских права и случајеви провере. Зато захтевамо да се прекине са монологом и тишином, игнорисањем званичне политике. Ми смо једна легална политичка странка и део друштвено-политичке заједнице па уколико пре наш глас треба поштовати. Предлажемо оснивање Комисије експерата састављене од представника државе и нашег Покрета и других опозиционих странака која треба да обави објективне инвестигације. Захтевамо да се ово питање покрене одмах. Ми тврдимо да су овакви случајеви у друштву масовни. Уколико држава то не демантује то значи да наше констатације прећутно признаје. Стојимо на располагању за сарадњу по овоме крајње важном друштвеном проблему.

                  САВЕТ ПЗЉПЈ

Покрет за заштиту људских права
              у Југославији
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд
телефони генералног секретара: посао: 011/619-333 1. 519,
стан 011/784-718 (21-22 часа)

ОЦЕНА ВИШЕПАРТИЈСКИХ ИЗБОРА У СРБИЈИ     Децембар 1990 године

            Први послератни вишестраначки избору су обављени у околностима које су онемогућиле народ да направи аутентичан избор из следећих разлога:
-   дужина предизборне кампање је била недовољна, свега месец дана. Покрет је уствари био присутан свега неколико дана у предизборној кампањи
-   приступ медијима већине странака је био врло недовољан, постојала је селективност странке на власти према појединим опозиционим странкама које је она ценила као неугодније. Уствари странка на власти је све учинила што јој је било у моћи да елиминише из предизборне утакмице, или угуши, оне најрадикалније и аутентичне народне снаге. Ми смо се у овоме кратком времену појавили на београдској телевизији тек 23. новембра по први пут а за то време су многе друге стране наступале више пута.
-   на политичкој сцени је било присутно више десетина политичких странака врло сличних имена, 32 кандидата за председника Републике који су заједно са странкама били представљани више пута на дан, бирачи су били бомбардовани порукама са свих страна, били су се изгубили у њима и у великом броју различитих имена и назива странака. Ми постојимо од 1975. године али је то било врло ефикасно укривено од јавности и тек смо сада успели да пробијемо ову информациону блокаду.
-   услед оваквог стања гласачи нису били у могућности да упознају програме опозиције, кандидате, у њихов дух је била унета конфузија. Ако се зна да је странка на власти од 1945. године, и да је за ово време била страховлада бољшевика која је створила нарочит поданички менталитет, страх, конформизам, интернализиране забране и табуе у дубине подсвести националног бића, дакле на делу је била изузетна индоктринација, а што се одразило на понашање бирача.
-   у исто време опозиција је показала да је још увек недовољно снажна и лак плен властодржаца који су је угушили, заплашили, обманули, завађали и делили.
-   захтевано је 100 потписа за сваког кандидата за посланика али су органи власти вршили притиске на потписнике да не потписују, претили им отказом и заплашивали и прогонили на разне друге начине. Већи број наших кандидата је на овакав начин био онемогућен да прикупи 100 потписа. Примера ради Петар Бјелановић наш посланички кандидат у Изборној јединици бр. 15, Вождовац III је био предмет претњи власти, псовки и напада њихових активиста када је прикупљао потписе, претили су му физичким обрачуном и отказом. Кандидат, Милан Николић из Изборне јединице број 2 Стари град је прикупио 100 потписа али су грађани долазили у групи и повлачили потписе услед претњи којима су били изложени, он је био сам предмет полицијских шиканирања као и његова породица. Инг. Момчило Опарница из Београда посланички кандидат у Изборној јединици Савски венац је на законом прописан начин прикупљао потписе на јавном месту на улици али је отеран од милиције. Раде Балач наш кандидат у И.Ј. бр. 5 Стари град је на сличан начин онемогућен. Наш повереник за Лазаревац Звездан Миливојевић је у још неразјашњеним околностима био претучен у свом родном месту и био је избачен из даљих предизборних активности. Овакви поступци власти су били правило за већину наших кандидата док поједине странке нису имале овакве проблеме у оволикој мери.
-   посебне замерке стављамо на рад изборних комисија на терену. Ми смо истакли 100 кандидата који су почели да прикупљају потписе, остало је свега седам , остало је одбијено или спречено на начин који овде описујемо. Наш кандидат Н. Познић из И.Ј. број 210 Сечањ и Пландиште је испуњавао све услове али је одбијен од чланова изборне комисије међу којима су се налазила две судије које су га прогониле и његове синове (један се зове ……). Одбијен је крајње дрско и отворено на незаконит начин. Наш кандидат у И.Ј. бр. 155 Врање I и Трговиште чија 15-годишпња ћерка……. је одбијен од стране изборне комисије у Врању и са потписима које је био прикупио као кандидат Покрета је оглашен на незаконит начин као кандидат групе грађана. Слично је поступљено и са неким другим кандидатима нпр. Митровић Драгутином у И.Ј. бр. 169 Оџаци, итд.
-   наши активисти и челници су били изложени за време целе предизборне кампање прогонима. Имали смо несрећу да је у овом времену преминуло неколико наших чланова: Милорад Миша Томић (1938), др Бора Савић (1924), Душан Богавац (1933). Наш челник Томислав Крсмановић је као главни координатор и иницијатор активности био такорећи задављен у активностима , јер му је телефонирање било скоро у потпуности онемогућено. Телефон у стану који изнајмљује је био искључен скоро свако друго вече, телефонирање од стране власника стана му је било дозвољено само од 21 до 22 часа, на радном месту му је било скоро у потпуности забрањено телефонирање, када су га кандидати са терена звали речено им је да је одсутан или да не зову више. У исто време преписка је такође била често задржавана. За обе ове тврдње Т. Крсмановић поседује доказе које је спреман да стави на увид. Његова писаћа машина је у неколико наврата била од стране органа СДБ доведена у неупотребљиво стање. На ове начине СДБ је практично угушила и прекинула комуницирање између нашег координатора и наших кандидата и што је имало за последицу знатно смањење броја посланичких кандидата и наших пропагандних и промотивних активности на терену. Наши чланови су били изложени полицијским малтретирањима, судским поступцима, било је и физичких насртаја, претњи и застрашивања, проглашавања за технолошке вишкове, дисциплинских поступака, претњи сродницима и породицама, отказа и другога.
-   наше предизборне активности смо финансирали из сопствених средстава, покушали смо да дођемо до средстава продајом наших публикација али су наши продавци отерани са улица од стране инспектора. Уложили смо захтев код Општине Стари град да нам се дозволи продаја број 353-452 2-10 од 15.11.1990. године али нисмо добили одговор до сада.
-   у изборним комисијама су се често налазиле судије и правници и друге политички поверљиве особе, много од њих су познати бирачима као прогонитељи што их је још више фрустрирало јер уместо да буду кажњени они су бројали гласове.
-   за кандидате појединих странака су били наименовани они који су прогонили људе за шта и поседујемо податке и то не само када се ради о СПС него и о опозиционим странкама. Тако је кандидат Странке………. 1977. године био предложио Т. Крсмановића да због вербалног деликта буде послат на неодређено време у лудницу. Кандидат…… је такође прогонио Т. Крсмановића. За кандидате опозиционих странака су често били истакнути бивши функционери, судије, директори и друге политички привилеговане особе тако да је практично опозиција често састављена од бивших привилегованих слојева који су сада постали сопствена опозиција. Уместо да неки буду кажњени они су унапређени.
-   велики број странака су уствари комунистичке као и СПС али се тако не зову, примера ради наводимо: Нова демократија, СПС, СРСЈ, ЈУ блок и друге. Многи неупућени су гласали за оне које не воле,
-   још увек моћна странка је изазивала расцепе у појединим странкама и тиме их онемогућила у јакој мери
-   потпуно је оправдана сумња у искреност свих контролора опозиционих странака на гласачким местима. Из простог разлога што опозиција није толико моћна да то обезбеди. Број гласачких места је велики а број политички и морално поузданих људи на располагању је мали, опозиционе странке се још нису омасовиле, нису у довољној мери провериле сваког контролора тако да је могуће да су се међу њима понекад провукли сарадници СПС, тако да је и по овоме основу могућа „ћорава кутија“.
-   ми смо се од почетка залагали за пропорционалан систем као правичнији од већинског. Странка на власти од 1945. године је подесила према својим интересима.
-   у општем метежу и конфузији СПС се обрачунавала са аутентичним снагама и фаворизовала умерене и који њој више конвенирају. Стога се може рећи да су се аутентичне снаге тек делимично појавиле и да ће тек доћи на снагу и сцену.
-   народ је још увек под стегом и контролом властодржаца, преплашен, избор народа на изборима није био аутентичан. То се може објаснити индоктринацијом, збуњеношћу, великим бројем порука и имена, страхом од промена, страхом од рата, властодршци у Србији су се прогласили да су заштитници српског народа од Албанаца и других нација и тако их придобили
-   Југословени на раду у иностранству су били онемогућени да гласају у конзуларним представништвима
-   војници на служби у ЈНА су гласали у нерегуларним условима
-   било је нерегуларности и са гласовима болесника, становника старачких домова, студентима
-   са терена стижу вести да су неки политички поверљиви грађани добијали по више позива и да се понегде гласало и без личне карте
-   они који су гласали у суботу 8.12.1990. године су били ван увида контролора опозиције
-   већина Албанаца је бојкотовала изборе на Косову
-   политичко окружење, менталитет, стање духа, психологија маса, поданички менталитет, застрашеност, индоктринација, све ово смо описали ,су довели до неаутентичног избора а и до лажирања по вољи СПС. Неаутентичан избор може објаснити психо-аналитички приступ, у питању је психологија масе, индоктринација и застрашивања  који се спроводе од 1945. године су таквог интензитета да је у психи српског националног бића присутан још увек велики  камен стврднуте индокринацијеи страха. У питању је био такав степен индоктринације и застрашивања, репресије и тлачења ,да  да је то доводило масовно до истинске модификације личности и колективне параноје. То је на делу прање мозга. Народ такве психологије и стања душевног здравља у једном оваквом политичком окружењу које је скоро још увек под великом контролом комуниста, вештих манипуланата, инжењера људских душа, спалеолога менталнога, није у стању да направи аутентичан и рационалан избор. Уколико је психичка дефицијенција у благој форми помаже и психотерапија, речи, групна дискусија. У случају нашег народа може помоћи дужа кампања, израженији демистификациони процеси, гласнија и јаснија критика, демократизација друштва, смањење репресије. Без ових услова нема слободних избора, ослобађања страха и унутрашњих психолошких окова. У питању је људска роботика, потребно је информацијом и охрабрењима продрети у пећине подсвести грађана и отуда избацити делове личности напуњене страхом и кочницама. То је следећи најважнији задатак опозиције.

Савет ПЗЉПЈ

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                 4.1.1991. године
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ


П О Т Р Е Б Н А    И М   Ј Е   П О М О Ћ   …………………….

СОТИР МИТИЋ (1947) кувар из Врања је добио отказ у болници у Врању што је обзнанио малверзације његовог непосредног претпостављеног и његово незаконито богаћење. О њему је писао и часопис Ревија 92, води поступак пред судовима. Изложен је малретирањима шире у друштву због тога, без средстава за живот. Захтевамо да се његови судски процеси приведу што пре крају уместо отезања и да му се врате одузета права.
БАЈО БАЈАГИЋ, радник, Иве Лоле Рибара број 53, 21465 Бачко Добро Поље је већ петнаест  година изложен прогонима, малтретирањима, провокацијама и преживљава драматичне и тешке тренутке, само зато што је указао на неправилности у његовој радној организацији, нерад, јавашлук, алкохолизам, туче на радном месту, несавесно обављање посла. Нарочито се ситуација погоршала 1983. године када је због свога принципијелног става истеран из СКЈ. Почела су премештања на нижа радна места, смањивана плата, чести дисциплински поступци, понижавања, вређања, претње, онемогућен је да добије стан када је на њега дошао ред иако је његова супруга незапослена и има двоје деце ђака. За то време су други станове добили преко реда и мимо критеријума Правилника о стамбеним односима. Обраћао се судовима да би заштитио своја прав али је спрега моћника била јача. Обраћао се Суду удруженог рада, Врховном суду Србије али без икаквог резултата. Обраћао се Већу синдиката СССРНЈ; Југословенском форуму за људска права и на друга места али без икаквог резултата. Његов предмет се сада налази код Вишег суда Војводине а води поступак и по питању доделе стана солидарности под бројем С331/90 у Суду удруженог рада у Новом Саду. Б. Бајагић ужива поверење радника и њихов је трибун, има 31 годину стажа. Захтевамо његову рехабилитацију и обештећење и задовољење његових законских права.
ДРАГОСЛАВ ГЛИШИЋ,  бивши службеник ССУП-а из Београда, Лошињска бр 25А, Београд, је пре 15 година истеран са свога раднога места где је радио савесно и то путем монтираног судског процеса. Кола су се сломила на најслабијем, стражару, требало је наћи кривца и на њега бацити кривицу. Одлуком Врховног суда Србије је1983. године враћен на посао али су надлежни из ССУП-а одбили да одлуку суда спроведу у дело. Раније нису поштовали ни сличну одлуку Суда удруженог рада. Притисци се појачавају и против њега је 1984,. године поднета Кривична пријава од стране ССУП-а за непочињено дело. За све ово време је он и цела породица изложена застрашивањима, претњама, полицијским малтретирањима. Жена и деца доживљавају тешке трауме. Лишавали су га права на адвоката, затварали без повода и законског основа. Осуђивали су га и на казне затвора. У знак протеста 20.5.1988. г. је изашао на Трг Републике са транспарентом у руци на коме је писало да је невин и да је жртва прогона. После 30 минута је ухапшен од милиције и одведен колима у СУП Стари град, ул. Мајке Јевросиме, а затим спроведен у ГСУП у 29. новембра. После тога је насилно спроведен у Психијатријску болницу „Лаза Лазаревић“ у Падинској скели где је остао до 2. јуна излаган цело време неиндицираном фармацеутском третману, ињекцијама, таблетама, губио је свест, њему је лекар др ……. казао „ту си по налогу СУП-а“. И даље је без посла и цела породица страда од полицијских прогона живи у страху и беди.
СНЕЖАНА НИКОЛИЋ из Београда, активиста наше организацје је већ дуги низ година жртва тешких прогона, агресивних насртаја њених суседа, отимачине њене имовине, без адекватне заштите полиције и судства. Она је жртва политичких прогона.
ДРАГОЉУБ МИЛЕНКОВИЋ возач аутобуса у РО „Младост“ у Александровцу (Жупа), садашња адреса Врањска бања, Олимпијска 64, је зато што је захтевао од директора РО „Младост“ где је био запослен, да му се исплати 6.757 за прековремени рад је добио отказ. Али је у дисциплинском решењу наведен други разлог, самовољно напуштање радног места. Обратио се Суду удруженог рада у Чачку, тек после 5 година је судски процес почео. Суд у Чачку доноси Решење да се поништи одлука РО „Младост“ као супротна закону. Почетком 1988. године му је исплаћен известан износ али јако умањен. Оно што је добио као накнаду је мање него ли што је платио за судске процесе. Обраћао се на разне адресе жалбама али без икаквог резултата. У међувремену му је ослабило здравље и преведен је у инвалидску пензију. Захтевамо да се неправде према Д. Миленковићу исправе.
ЂОРЂЕ НЕШКОВИЋ (1921) правник без посла и пензије, Голсвортијева 2, син угледног предратног државног службеника доктора права (докторирао у Бечу), и мајке лекарке (Пољакиње), је од 1942. године припадао четничком покрету. Затим је заробљен од партизана и мобилисан на Сремски фронт. Од 1945. до 1947. године је више пута хапшен. Ускоро је осуђен на казну од петнаест  година, смањена на десет  година, провео је само годину дана у Пожаревцу одакле је ослобођен после амнестије 1948. године. После тога се настављају прогони, полицијска шиканирања, упади у стан, претреси, хапшења и сл. Био је 1952. године полицијском одлуком прогнан из Београда у Аранђеловац где је био под стриктном контролом УДБ-е и морао сваки дан да се јавља, био је изолован и грађанима забрањено да са њим разговарају. Оженио се 1948. године али услед сталних прогона, несређене егзистенцијалне ситуације, притисака на супругу, ингеренција у породични и брачни живот брак се распада. После рата се уписао на Медицински факултет у Београду, али је отуда избачен као политички непожељан .Одузета му је имовина на незаконит начин и од тада води судски спор који се растеже у недоглед. Одувек без запослења, без сталних прихода, живи у стану родитеља, живи у беди, без социјалног осигурања, здравствено је осигуран преко ћерке Оливере Јурић Нешковић. И даље је изложен притисцима и у изолацији, прогањан. захтевамо да буде рехабилитован, обештећен, да му се врати одузета имовина, дају могућности да лечи оштећено здравље. Он је као бивши четник данас више прогањан од вођа Српског четничког покрета.
ОЛИВЕРА ЈУРИЋ-НЕШКОВИЋ (1950) ћерка Ђорђа Нешковића, колпортер у фирми „Штампа“, завршила Економски факултет у Београду, разведена, Голсвортијева број 2, страдала и страда због оца. Растурене породице онемогућена професионално, без стана, довољних прихода, под контролом СДБ, оболела.
ЦАРЕВНА БОРИСАВЉЕВИЋ, радница ДП конфекција „Деса Петронијевић“, Ужице, адреса: 108 Сарића Осоја је Решењем директора предузећа од 3.12.1990. године истерана са посла зато што је дана 27. и 28.11.1990. године штрајковала захтевајући да добију плате, у Решењу се каже „да је преузела улогу лидера радника“, „да је ишла у Радио Ужице“. Царевна тврди да је то зато што је захтевала плате на време а за шта нису криви радници него директори. Она је позната као једна од најбољих радница и да је пребацивала редовно норму. Захтевамо да се поступи обавезама Владе СФРЈ и уставу и закону и она буде враћена на посао и обештећена.
СЛОБОДАН ИВЕТИЋ  (1954) приватни предузимач из Земуна се жали да је као политички неподобан годинама прогањан од тајне полиције после повратка са рада из САД, да је онемогућен да обавља свој приватни посао јер му сметају у контактима са другим фирмама органи СДБ, да су његови телефонски разговори прислушкивани, заплењује преписка, да се над њим спроводи изолација. Имао је две саобраћајне несреће у којима је био теже повређен, једном је једва преживео, био је у коми. Поседује лекарско уверење број 5944 од 7.11.1990. године да је способан за вожњу возила и да је душевно потпуно здрав, издато од Дома здравља Земун. Захтевамо да се његови наводи провере и према њему поступи у духу закона и људскости.
ЖИВАДИН БОГАТИЋ (1940),  пензионисани официр, Гандијева 152/IV-17, Нови Београд је рођен у ванбрачној заједници. Завршио је Војну академију, као активан официр ЈНА је изјавио да не жели да буде члан СКЈ. Одмах је избачен из службе у ЈНА, разуме се евоцирањем другог разлога, наводно неспособан за службу у војсци. Дотле је имао право да користи име оца које је било уписано у његовој личној карти, али му је то право одузето. Зато има велике неприлике: не може примати ни подизати пошту, из банке новац, пакете, писма, не може потписивати чекове, не може имати пасош, не може се уписати у библиотеку, нема право гласа, не може продавати некретнине. Правно откако је истеран из ЈНА без идентитета. Он покушава да оствари своје законско и уставно право на личну карту али је то немогуће јер је третиран као лице са неисправним документима. Према закону и уставу деца рођена у ванбрачној заједници имају иста права као и деца рођена у браку. Захтевамо да се ови наводи испитају и према Богатићу поступи по закону и да му се његово право на личну карту и име.
МИОДРАГ СПАСИЋ, дипл. инг. агрономије, 16. октобра 80, 11321 Лугавшчина је одлуком Земљорадничке задруге „Будућност“ из Осипаонице број 2791-84 од 31.5.1984. године оглашен кривим за непочињено дело и на монтираном дисциплинском процесу му је изречена мера престанка радног односа. То му је учињено зато што је као члан СКЈ и руководилац Радне јединице разоткрио малверзације, мито, неспособност и разне неправилности моћника. Избачен је одмах из СКЈ а затим истеран из службе. Он је поднео Општинском суду у Смедереву 17.5.1989. године Кривичну пријаву против виновника где је детаљно објаснио околности у којима је добио отказ. Жалио се надлежним државним органима али без резултата. Упоредо са њима је изложена прогонима и цела породица. Избацили су их из стана, однели намештај, одећу, дечије књиге, итд. Његова благовремена тужба се налази у Општинском суду у запећку, надлежни одбијају да је узму у разматрање. Захтевамо да његова жалба буде узета у разматрање и правда задовољена, он враћен на своје радно место, рехабилитован и обештећен.
ВЛАДИМИР ШАФАР (41), 16. октобра 15, Миријево, је жртва политичких прогона, премлаћивања на јавним местима од органа СУП-а,  исељен је насилно и на незаконит начин из свога стана у Земун Пољу, избачен је са посла. Он се жалио на све могуће адресе али нигде није могао добити заштиту. Захтевамо да се његове жалбе испитају, на њих одговори и предузму мере које се налажу по закону.
РАДИША ЈОКСИМОВИЋ (1928) бивши капетан брода и контролор ГСП Б из Дудовице страда већ тридесет година због својих политичких ставова. Био је због тога осуђиван и провео је две године на Голом отоку, био је осуђен и на смртну казну, бежао је по шумама, био је хапшен и прогањан на све могуће начине. Он је без егзистенције и нерешеног имовинског статуса, под забранама и контролисан од стране СДБ. И даље је изложен шиканирањима и лишавањима његових права. Захтевамо да буде рахабилитован, обештећен, и престану прогони који још трају.
БИЉАНА И АЛЕКСАНДАР КОВАНОВИЋ, Бориса Кидрича број 38, Београд, су били на раду у Либији. Тамо је Биљана 6.10.1985. године повређена тешко у саобраћајној несрећи и од тада је инвалид у колицима. ГРО „РАД“ у којој је био запослен њен муж Александар са седиштем у Триполију није извршила своје обавезе. Такође су онемогућили да добију пасош за повратак у земљу. Александар је на незаконит начин изгубио запослење у поменутој фирми. Биљани је онемогућено право лечење, лишена је права на пензију, изложени су од тад сталним шиканирањима иако је Биљана од тада инвалид у колицима. Сада су подстанари, без посла и пензије. Освета се спроводи над њима од стране моћника који их прогоне зато што им нису конвенирали за време боравка у Либији. У питању је политичка одмазда и обрачун. захтевамо да се закон испоштује, супружници Ковановић буду рехабилитовани и обештећени и враћена им њихова права.
МИЛЕНА МИСАИЛОВИЋ (1939) новинар из Ужица, Херцеговачка 76/5 је истерана са посла због њених критичких наступа у штампи пишући као новинарка листова „Задругар“ и „Ревија село“. Она је раскринкавала злоупотребе и корупцију, кршење људских права. Била је једно време хонорарни сарадник листа „Борба“ па јој је и то радно место по казни укинуто. Штрајковала је 1989. године глађу десет  дана у Удружењу новинара Србије у знак протеста због прогона. Већ неколико година се налази на СИЗ-у за запошљавање без посла, средстава за живот, сви листови одбијају њене текстове јер је на „црној листи“. Разведена је, на ивици беде, са двоје деце. Захтевамо да се њена жалба испита и поступи према њој у духу закона.
КРСТА ИЛИЋ пензионисани службеник ЗСУП-а Општине МРЗ Шумадија и Поморавље, Косте Абрашевића 1, Смедеревска Паланка поткрепљује своју жалбу документима да је 1978. године избачен са радног места Решењем ЗСУМ МРЗ Шумадија и Поморавље бр. 516-25 од 5.10.1978. г. само зато што је обзнанио неправилности и злоупотребе својих претпостављених као што су прикривање кривичних дела, фалсификати, итд. Он их је био оптужио ОЈ Тужилаштву за примање мита. Уместо да буду кажњени кривично кривци он добија отказ. Претходно је од њега захтевано да ћути, обећавано му је боље радно место, већа плата, али он то није хтео да прихвати, затим је против своје воље преведен у пензију као неподобан за рад у органима СУП-а. Пензиони основ је јако умањен, био је пред добијањем стана али стан није још добио. Обраћао се свим могућим инстанцама, Председништву Србије, С. Милошевићу и другима али без икаквог резултата. Захтевамо да наводи К. Илића буду што пре проверени и буде поступљено по закону.
ВУЧЕТА ТОНЧИЋ, васпитач дефектолог у Специјалном дому у Јабуци код Панчева где се запослио 22.1.1985. године. Ова установа припада социјалној заштити САП Војводине у којој су смештени корисници мушког пола од 14 година па до дубоке старости који су ментално ретардирани. Основна делатност је збринавање и хабилитација а спор…дна рад у радионицама и на домаћој економији као и за трећа лица. Тренутно у установи има сто тридесет три  корисника (често су то деца из политички прогањаних породица, производ комунизма), установа има радионице, своју економију од четрдесет два  хектара и фарму свиња и кокошака. В. Тончић нам у својим дописима оцртава слику пакла на земљи, Голог отока социјалне заштите САП Војводина надомак Београда. Одвија се невиђена пљачка, крађе, прогони и шиканирања корисника установе, сексуалне бестијалности са њима од стране изопаченог особља, хране их помијама, туку их, затварају у подруме, ломе им ноге, поткрадају их и узимају им новац. В. Тончић је покушавао да ово обзнани. Моћници су устали против њега. Против њега је подстакнута ментално заостала особа и главу му размрскала металном шипком. Запошљавају сроднике. Тончић се обраћао свим могућим инстанцама али без икаквог резултата. Уместо интервенције и побољшавања притисци и прогони над њим и породицом се појачавају. Њему не дају ни стан на који има право, прете му и застрашују га. Захтевамо да наводи Тончића буду испитани и њему буду обезбеђена заштита и сва права која му припадају по закону.
ВЛАДИМИР ШУНДИЋ инвалид рада I категорије, адреса: 104 Нова, број 8, Вишњичка бања је недавно избачен из свога стана на незаконит и насилнички начин, са насиљем над супругом и децом. Дана 16.10.1990. године што се опирао незаконитим поступцима и о томе говорио јавно је био одведен насилно у ПБ „Губеревац“, али је особље одбило да га прими јер „није психијатријски случај“. Био је у више наврата шиканиран од полиције. Обраћао се у више наврата синдикату, Председништву Србије, С. Милошевићу и другима, али без икаквог резултата. Сада се сели из Београда испред прогона политичке природе који су последица изражавања мишљења. Оболео је тешко као и супруга и деца.
РАДОВАН ВУКАСОВИЋ сарадник стручних служби Већа СССЈ и његове колеге, њих четрдесетак, се жале да су жртве обрачуна и да су на незаконит начин проглашени технолошким вишковима у Већу синдиката СССЈ и да су им уручени незаконити откази. Тврде да је то утолико тежи прекршај јер се дешава у синдикату који би требао да штити раднике а не обратно. Они указују на низ нерегуларности до којих је дошло овом приликом. Они су позвали адвоката у зграду Већа СССЈ али га је обезбеђење избацило из зграде. Они захтевају да се ова незаконита одлука преиспита и укине. Захтевамо да се наводи групе радника Већа СССЈ испитају и поступи по закону који треба да важи за све подједнако.
ГОРДАНА МИНИЋ ЛУКИЋ бивши референт у Војном сервису Народне банке Југославије где је почела да ради 1985. године, била је задужена за расподелу станова. Увидела је убрзо пропусте и малверзације са становима. Захтевала је да добије стан када дође на ред, уместо тога је зарадила отказ. Отказ је незаконит и заснован на лажима и измишљеним оптужбама. Жалила се судовима који су били на њеној страни али радна организација је одбила да изврши уредне судске одлуке. Њој су рекли да су у те прљаве работе били умешани и генерали ЈНА па да је то „војна тајна“ у коју не сме да се дира. Захтевамо да Гордана буде враћена на посао и додели јој се стан који јој припада по закону.
АВДАКОВИЋ ЈОВАНКА, Бељаничка 6/12 Деспотовац, је била запослена у Дечијем вртићу „Рада Миљковић“ у Деспотовцу, била је члан СКЈ, члан Радничког савета, председник ООЈ Синдиката, председник комисије за радне односе. Све је било лепо док није проговорила о неправилностима претпостављених и њиховим злоупотребама: непроверавање куповина за вртић, начин коришћења топлих оброка, кршења самоуправних права запослених, прогони људи, употребу кухиње у приватне сврхе, што се тиче хигијене, непоштовање стандарда за заштиту дечијег здравља и сл. Почела су шиканирања, дисциплински поступци, казне, а све је кулминирало 14.3.1990. године када је била брутално претучена од радника рачуноводства, који је то урадио по директиви, ……… у просторијама Дечијег вртића. Уместо казне насилника њу су казнили „за ремећење јавног реда и мира у вртићу“, она је због тога суспендована. Обраћала се Већу Синдиката СС, Инспекцији рада Србије, Радничком савету вртића. Остављена је без средстава за живот. Захтевамо да њена права буду испоштована. 
ЗОРИЋ НИКОЛА, Церска 10, 35280 Параћин је пореклом из Македоније. Његовом оцу је за време рата одузета земља од Бугара као Србину, као и осталим Србима тамо и до данас није враћена нити им дата било каква надокнада у новцу или имовини. Известан број ових грађана је добио имовину или земљиште у Војводини али други нису добили никакву надокнаду. Н. Зорић тврди да је њему било забрањено да се врати на родну груду као и многим другим Србима и Црногорцима и онима са Косова. Обраћао се и Председнику Титу али безуспешно. Захтевамо да се његов проблем стави на дневни ред.
РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ је као политичка организација забрањен на основу чл. 10. ст. 3. Закона о политичким организацијама. Захтевамо да ова неправда буде исправљена, ти који треба да одлуче су грађани а не странка на власти.
ВЕЉКОВИЋ ДРАГИША, бивши домар ФК „Обилић“ из Београда, Господара Вучића 189, се жали на шиканирање од стране Управе ФК „Обилић“ услед тога што се залагао за правду. Истеран је са посла и из свога стана на улицу и претворен у социјални случај. Он се жалио на разне адресе, судовима иако је његов случај позитивно решен Управа ФК „Обилић“ одбија да спроведе у дело одлуке судова. У међувремену су деца била принуђена да напусте школу да би зарађивала кору хлеба, ћерка се разболела од ТБЦ, породица се распала. Обраћао се Скупштини града Београда, Градском комитету СКЈ итд. Захтевамо да судске одлуке буду спроведене у дело и према Д. Вељковићу се поступи на законит начин.
МИЛОРАДОВИЋ РАДОВАНКА (1955) незапослени социјални радник из Светозарева, Т. Пајевића бр. 21/2, удата, без деце, није никада била члан ни СКЈ нити СПС. На евиденцији Завода за запошљавање Светозарева се налази од 1973. године (тада је имала средњу стручну спрему) а од 1983. има вишу. За ово време су многи са мање квалификација и преко реда добили посао захваљујући рођачким и пријатељским везама са утицајнима и својој политичкој припадности. Захтевамо да се прекине са политичком дискриминацијом над овом младом женом и да јој се посао.
ПЕТЕР ХАЈДУ, бивши возач, Николе Тесле 62, Нови Бечеј, стари борац за људска права и социјалну правду, се жали да је на незаконит начин у његовом предузећу добио отказ. Без средстава је за живот као и цела породица. Како он тврди то му је учињено зато јер се залагао за правду и законитост., и зато што је припадник Назаренске верске заједнице. Захтевамо да се његови наводи провере и према њему поступи у духу закона и правде, људскости.
ЈЕВРЕМОВИЋ ДУШАНКА (1953) незапослени новинар, Петровац на Млави, Милана Ракића број 17, неудата, без деце, сада проглашена за инвалида I категорије. Као студенткиња у Београду 1975. године због критике званичне политике изречене на једном скупу пред домаћим и страним студентима у Студентском граду на Новом Београду је била жртва полицијских малтретирања од стране СДБ. Затим су дошла кола хитне помоћи и била је против њене воље пребачена на Психијатријску болницу „Лаза Лазаревић“ али је одбијен пријем са образложењем да је здрава. Поново је ухапшена због истога разлога 17.4.1975. године и одведена насилно у ПБ „Губеревац“, органи СУП-а су успели да обману породицу да је била болесна. После ослобађања је поново ухапшена октобра 1976. године и спроведена поново у исту здравствену установу, подвргнута масовним дозама врло јаких ињекција. Након тога су јој одузели пословну способност и претворили је у играчку моћника који су на тај начин желели да је дискредитују у јавности и њене критике јавне званичне политике. Одузет јој је пасош, право гласа. 27.7.1981. године је завршила у Југословенском институту за новинарство, новинарску школу чију диплому поседује. Нигде није могла да нађе посао, била је пуне две године без здравствене заштите. Одредили су јој за старатеља Центар за социјални рад у Петровцу на Млави који је за њу истински прогонитељ. Преведена је у инвалида I категорије, Центар за социјални рад распродаје њену имовину. Дана 12.10.1985. године је била поново на незаконит начин и без основа и повода смештена насилно у психијатријску болницу. Она нам се жали да јој је живот упропашћен и различите области живота стављене под контролу.
АЛЕКСАНДАР РАШКОВИЋ, дипл. инг. пољопривреде и политиколог, Карађорђева 77, Краљево, се жали да је изложен жестоким прогонима зато што је указивао на пропусте у аграрној политици локалних функционера и на друге негативне појаве у друштву. Већ 6 година је лишен права на рад, запослење, здравствену заштиту, пензионо и инвалидско осигурање, на егзистенцију, лични доходак, на ефикасну судску заштиту, на друга законска и уставна права. Добио је отказ 26.4.1985. године. Решењем Основног суда удруженог рада у Чачку Ро. бр. VII-268/85 oд 4.6.1985. године је враћен на посао у Регионалној заједници, као и Решењем Општинског суда у Краљеву. Али је послодавац одбио да судске одлуке спроведе у дело. Захтевамо да се према Рашковићу исправе неправде.
проф. ДУШАНКА РАСУЛИЋ, бивши самостални саветник шеф Одсека за обраду фондова друштвено-политичких организација Архива Југославије (при СИВ-у). Решењем број 486/2 од 18.6.1990. године јој је изречена мера престанка радног односа са правом на пензију. Д. Расулић се жали да је то незаконито, да она не испуњава услове за старосну пензију јер јој је за то потребно још 9 година. Тврди да јој је то учињено зато што није била члан СКЈ па је зато и јуре са посла а други који су политички организовани остају. Захтевамо да се случај Д. Расулић преиспита и поступи по закону, јер не прима лични доходак већ два месеца и нема од чега да живи.
ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ (1937) домаћица Генерала Згоњанина 16, Ново Кијево, је жртва насртаја на њен имовину
ТЕШАНОВИЋ ЗАГОРКА (1945) теренска бабица запослена у Дому здравља Баново брдо од 1970. године, мајка сина од 11 година, самохрана је мајка, до данас није решила стамбено питање и од 1984. године води судски спор да би дошла до праве. Директорка јој је отворено рекла: „Док сам ја овде стан нећеш добити“. Она је вештим махинацијама руковилаца радне организације и локалне бирократије онемогућена да се усели у стан који добије на основу листе Правилника о становима установе. Она сада станује у стану њене сестре која се лечи од рака у Лондону. Захтевамо да јој се да стан на који има право по закону.
ДИНИЋ ОЛГИЦА је изабрана конкурсом у ГРО „Рудник“ и 25.4.1988. године потписала уговор о преквалификацији за радно место „техничар друштвене самозаштите.“ Пошто је обавила обавезе из уговора уложила је и захтев за заснивање радног односа. Уместо обећаног радног места уручено јој је решење за радно место „ватрогасац приправник“. О. Динић је захтевала своје право и зато је добила отказ одлуком дисциплинске комисије од 2.4.1990. године број 2072. Захтевамо да се поступи по закону и О. Динић дају права која јој припадају по закону.
ДРАГИЦА РИСТИЋ, службеница под отказом већ једну деценију, Кларе Цеткин 3А, Земун, је била запослена од 1971. године у Југословенској пољопривредној банци. Она је указивала на неправде и злоупотребе и зато су је истерали са посла уз кривотворење чињеница и докумената. Иако има судске пресуде у своју корист њена установа одбија да их спроведе у дело. Она је сада у безнађу, скршена и ојађена, без средстава за живот за своју породицу и себе. Захтевамо да њен случај буде стављен на дневни ред и решен у духу законитости и правде.
ВАШАЛИЋ МИЛОРАД, књиговођа, 27. јула 16, Шипово БиХ, је по основу јавног конкурса конкурисао и дошао у Шипово у РО „Планум“ на радно место „руководилац привредно и рачунског сектора“ новембра 1979. године. По службеној дужности је 1.7.1983. године пријавио злоупотребе и отуђење друштвене имовине. Дана 5.9.1983. године му је достављена Одлука бр. 1240/83 којом му је изречена мера престанка радног односа у радној организацији. Уложио је протест у законском року а затим се обратио Основном суду удруженог рада Бања Лука али одлуке Суда удруженог рада нису примењене. Захтевамо да се исправе неправде према М. Вашалићу.
МИЛАДИН ШАЛОВИЋ, инвалидски пензионер, бивши дипломата запослен у амбасади у Португалу, у Лисабону. Услед потребе реорганизације и растерећења особља проглашен је за вишак по њему на незаконит начин и прикраћен у његовим правима. На њега су почели да пребацују најтеже радове, прековремени посао, нису му плаћали прековремени рад. Ускоро је игром случаја имао саобраћајни удес што је попримило димензије „случаја“ и о томе је био обавештен и Београд. Он је био оптужен за крађу браника са аутомобила. Дисциплински је кажњен отказом. Жалио се судовима сада је поступак у току. Остаје без посла, на улици са супругом и двоје деце. Против њега су подношене  и кривичне пријаве и био је и притваран. После жалбе Врховном суду био је ослобођен притвора. Био је осуђен на казну затвора од годину дана. Сада живи код таста, обавља физичке послове и нигде не може да добије запослење, поготову не у својој струци. Страдају упоредо деца и супруга. Захтевамо да он буде рехабилитован и обештећен.
РАДОВАН ЧУГАЉ, радник, Посавског одреда 15, 22410 Пећинци, је пао у немилост далеке 1963. године. Због неслагања са званичном политиком напустио је СКЈ и одмах затим је избачен са посла. Све до 1972. године је био без посла и обављао разне сезонске послове. Тада се запослио код приватника где је радио до 1979. године када је приватник морао да затвори радњу због великог пореза. Нигде више не може да нађе посао. У условима нерешене егзистенцијалне ситуације и притисака се распада породица. Чугаљ је све болеснији. Он је и подстанар, нема новца за алиментацију сину. Пензију не може да добије јер нема година службе.
ХОРВАТ ПАВЛЕ (1946),  Кулпин, ул. Ј. Чмалића бр. 16 је био пословођа у продавници „Једноте“ у истом месту. Почели су да му пребацују да је политички неподобан зато што је верник Баптистичке цркве у Кулпину. Све до 1983. године је био изложен клеветама и притисцима. Почевши од 1983. године у продавници је добио за сарадницу рођаку ……. министра из Н. Сада која је будући да је била политички утицајна почела да га шиканира. Смењен је ускоро на незаконит начин са радног места пословође и без оправданог повода. Запрећено му је да ако се буде жалио да ће га стрпати у затвор због припадности Баптистичкој цркви Југославије. У међувремену је озбиљно оболео од шећерне болести и запао у прединфарктно стање. Затим је пребачен на рад у Бачку Паланку са двократним радним временом (од 7 до 12 и од 15 до 18 часова) морао је да путује два пута дневно. Јануара 1984. године је пребачен у исту продавницу у Кулпину где га је чекала мучитељка и где је радио две године под стриктним надзором. Строго су га надзирали да никоме не даје духовну верску литературу. Он је сада у депресији, на ивици нервног слома. У таквом стању депресије и расејаности заборавио је да плати један мали рачун од седамнаест  динара и зато су му дали отказ иако до тада није починио било какав прекршај. Жалио се Радничком савету, Суду удруженог рада, ПКСКЈ, Синдикату. Деца напуштају школу због бојкота и шикане, супруга обољева. Захтевамо да се прекине са верским прогонима Павла Хорвата..
МИХАЈЛО ПАВЛИЦА, без занимања и запослења, III Крајишка бр. 62, 23242 Банатски Деспотовац, је без прихода и решене егзистенције, зато што је изразио своје мишљење. Не може већ дуги низ година нигде да нађе запослење, да стекне приходе, заснује брак и породицу, има децу, онемогућено му је да објави своје литерарне радове, изложен је полицијским малтретирањима. Зато што се жалио на политичку дискриминацију 28. маја 1990. године је због јавне критике и жалби државним органима био насилно смештен у ПБ Зрењанин где је био на незаконит начин и супротно лекарској етици, по казни, „лечен“ до 19.6.1990. године. М. Павлица је покренуо кривични поступак против починиоца и обраћао се и Југословенском форуму за људска права ССРНЈ, Покрајинском јавном тужиоцу, Општинском суду у Зрењанину, СИВ-у итд. М. Павлица је под опасношћу да му буде одузета пословна способност и да буде стављен под старатељство и да буде на неизвесно време смештен у психијатријску болницу. Позивамо јавност да се заложи за М. Павлицу, захтевамо према њему законит однос и престанак психијатријских и других прогона.
-професор др ОБРЕН ЦИЦОВИЋ,  психолог, један од оснивача наше организације, је био жртва политичке дискриминације у његовој фирми, потиче из политички прогањане породице, нарочито се истакао у борби против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе.
ЖИВАН СПАСЕНОВИЋ, Трговачка 58, Железник, њему је експроприсана кућа, коју је саградио на своме плацу, одузета је на потпуно незаконит начин и сада је туђинац у својој сопственој кући.
СВЕТЛАНА СТАНКОВИЋ дипл. инг. заштите на раду, Тимочка 6, Ниш, енергична млада жена је онемогућена већ 15 година да добије запослење, У СИЗ-у за запошљавање у Нишу пријављена је од 8.8.1971. године. Иако је врло способна и стручна не може нигде да нађе посао јер нема паре да то плати, поштена је, није у рођачким и пријатељским везама са утицајнима, није члан СКЈ. За то време политички добро стојећи кандидати долазе до посла преко реда. Без посла, прихода, егзистенције, понижена и одбачена. Она је удата, мајка двоје деце, супруг зарађује свега 2 милијарде и 100 милиона динара. Обраћала се Председништву Србије, С. Милошевићу и другима али без резултата.
ШЕАТ ЖИВКА виши физикални терапеут у ДЗ „Борис Кидрич“ у Београду је имала проблема на радном месту зато што је критиковала неправилности у њеној радној средини. Због изражавања критичких мишљења је против своје воље насилно по казни била смештена у психијатријску болницу дана 4.12.1987. године психијатријска болница „Лаза Лазаревић“ без икаквог законског основа и медицинске индикације. Била је изложена неиндицираном медицинском третману. Сада јој прете новом насилном хоспитализацијом. Захтевамо прекид прогона.
проф. др НОВИЦА ВУЧИЋ (1927) Лок код Новог Сада, ул. М. Тита 42 је без запослења од 1973. године када је истеран из службе са Правног факултета у Нишу као „морално-политички неподобан“. Одузет му је стан, ствари распродате, члановима породице одузети пасоши. То му је учињено зато што је износио критичко мишљење о званичној политици, био је оцењен као либерал и западњак. Председништво Правног факултета је 20.4.1990. године заузело становиште да више не стоје разлози због којих је професор Вучић искључен из наставе али ништа није предузето да он буде враћен, обештећен и рехабилитован. Он тврди да је све по старом и да промене нема. Тврди да се у Србији наставља бољшевизам.
НИКОЛА ГЕНЧИЋ Ociweg 46 7312 Am. Apeldoorn HOLLAND је 29.3.1987. године на бруталан начин лишен своје путне исправе на граничном прелазу у Јесеницама у Словенији и од тада не може да се врати у земљу. У питању је прогон неистомишљеника и акт супротан Уставу СФРЈ и међународном праву и обавезама Владе СФРЈ. Захтевамо да се Генчићу врати одузети пасош и његова права која му припадају по закону.
            Ми сада обрађујемо неколико стотина оваквих случајева и досијеа. А нама се обраћа само мали део оних који су угрожени у њиховим правима јер смо ми још мало познати у широј јавности. Људска права у друштву се и даље масовно, систематски и флагрантно крше.
           Ми знамо да ће званичници наше тврдње демантовати као непроверене и неаргументоване, паушалне оцене, произвољности.
         У одговор на такве оптужбе на наше аргументе ми предлажемо да се оснује мешовита КОМИСИЈА која ће бити састављена од представника властодржаца и нашег Покрета која ће наше представке испитати на један објективан и непристрасан начин. У ову комисију би дакле требали да уђу представници вишестраначке скупштине и нашег Покрета за заштиту људских права у Југославији. Уколико званичници то одбијају онда то недвосмислено значи да се плаше истине и да прећутно признају оправданост наших оптужби о стању људских права у друштву, у Србији и Југославији.
          Ми смо одувек властима предлагали да се наше тврдње провере а оне су то упорно одбијале. Сматрамо да су дошла времена да се окрене лист и о томе проговори на другачији начин него ли досада.
        Иако је у Србији уведен вишепартијски систем са масовним злоупотребама са људским правима се наставља али се то жели све вештије укрити. То наш Покрет неће дозволити и у границама својих скромних могућности ће све учинити да ово зло буде раскринкано.


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                   29.1.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ

Преминули су наши чланови др Веселин САВИЋ, Миодраг КИЈАНОВИЋ, др Драгиша МИЈАТОВИЋ и др Иван Вања МАРИНОВИЋ

           Последњих дана су преминули др В. Савић (1913) неуропсихијатар у пензији из Београда (један од оснивача нашег Покрета), Миодраг Kијановић члан Савета, др Драгиша Мијатовић (1939) лекар један од оснивача Покрета и др Иван Мариновић (1941) лекар бивши члан Покрета.
        Никада нећемо заборавити њихову храброст и самопожртвованост за ствар нашег народа, луцидност да знају да се боре за људска права у једној држави која није правна и какве неизвесности све то доноси. Они су истрајали до краја не узмичући пред претњама. Када су почели било је неколико, сада нас има на хиљаде, десетине хиљада. Њихова смрт је нова инспирација за све нас и подстрек на борбу против насилника. Бићемо још храбрији и упорнији за остварење права и слободе нашег народа.

                  САВЕТ Покрета за заштиту људских
                     права у Југославији