ГЕНЕРАЛНОМ ДИРЕКТОРУ ГАЛЕНИКА


                     Б Е О Г Р А Д
                     „Галеника“

   Поштовани Господине,

   Обавештени смо да је на незаконит, самовољан и насилан начин отета лична и страначка документација Вашем раднику г. Томиславу Крсмановићу, секретару Покрета за људска права Југославије.
   Уколико је то тачно, молимо Вас да се заложите својим ауторитетом да се ова неправда отклони.
   Исто тако молимо  Вас да г. Томислава Крсмановића не излажете Ви или Ваши сарадници дискриминацијама због његовог политичког рада и уверења, пошто смо обавештени да тога има.
   Пре него ма шта друго предузмемо код надлежних за заштиту људских права у земљи и иностранству ,молимо Вас да нас дописом обавестите шта је у свему томе тачно, па ако дискриминације стоје, да ли сте вољни да их на цивилизован начин разрешите, јер наш народ каже да прљав веш не треба износити из куће.
   Све ово чинимо крајње добронамерно.
   Примите израде нашег поштовања.

                     Председник
12. јуна 1991. год.         Главног одбора Српске светосавске странке
Београд                   Др Жарко Гавриловић, протојереј

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   14.12.1991. год.
У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38
11060 Београд,
Југославија


                     ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ

            Према неким изворима сада се у Србији води неколико хиљада судских процеса тзв. „дезертерима“ а штаб Српског покрета обнове тврди да оваквих процеса има око 50.000 у Србији.
       Предочавамо да је на делу нова масовна политичка репресија и утамничавање невиних људи ,која су супротна југословенским важећим законима и међународном праву. Јер у СФРЈ су још увек на снази савезни закони и нису укинути ниједним декретом. А они се не поштују јер војници из других република сем Србије могу одбити да се одазову позиву за мобилизацију и њих не гоне судски, а ако то учине војници из Републике Србије онда се против њих покреће судски поступак за дезертирање. Нпр. војници из републике Босне и Херцеговине муслимани и Хрвати уколико одбију да иду у рат нису предмет санкција ,а војници српске националости јесу. Ово је утолико неумесније јер република Србија није званично у рату са Хрватском. Над војницима из Србије се примењује војно законодавство републике Србије, а заборавља се да оно мора бити у складу са савезним законодавством. Поврх свега ,многи војници потичу из породица које су од 1945. године биле жртве обесправљености или истинских тешких прогона и њима њихова патриотска савест и свест не дозвољавају да се боре за оне који су их унесрећили или уништили њихове блиске ,а у исто време су уклонили своје од куршума и воде осиону ратнохушкачку политику да би сачували своје фотеље. Дакле, на делу је тзв. „приговор савести“, а овај правни институт је регулисан међународним правом.
            Зато захтевамо да се сви ови судски процеси моментално обуставе, сви утамничени ослободе, да се измени војно законодавство и прилагоди на промењену ситуацију, да за све војнике Југославије важе исти аршини и да постоји равноправан третман, да официри ЈНА који су дезертирали буду кажњени по закону, одузети им чинови и стечена имовина, да се испита у којим јединицама је службовао ………. и како је било могуће да он напредује до тако високог чина у ЈНА и како службе безбедности ЈНА нису знале за његове склоности и непоузданост других високих официра. У законодавство би требало унети параграф којим би била регулисана институција „приговор савести“. А владаоци ове земље би требали да знају да војске нема без морала и патриотизма који су они срушили, и због непостојања жеље да се ратује не треба кривити војнике ,него оне који су створили неморал и једно неправедно друштво у коме се грађани различито третирају, где једне тлаче, а други пљачкају и врше насиље.

      Душан Стефановић
   Члан Савета Покрета за заштиту људских права у Југославији

! Овде, слика број 23-

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                           1.1992. год.
У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38
11060 Београд,
Југославија

                     СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

Приватизација друштвене својине-незаконито присвајање народне имовине.

           Претварање друштвених предузећа у приватна омогућено је републичким законом који је ступио на снагу августа прошле године. Својинска трансформација према закону треба да се обави преко Агенције за процену вредности друштвеног капитала коју је створила републичка влада. Према листу „Политика“ (8.1.1992. год. стр. 13) у Агенцију је стигло већ 80 захтева предузећа за трансформацију и процену капитала. Према истом извору ова Агенција мора извршити процену вредности и одобрити, без чега није могуће уписати предузеће у судски регистар. Истиче се да се тиме жели осигурати друштвена контрола да не би дошло до подцењивања вредности и продаје друштвених предузећа за багателу а чега је тврди се било доста у последње време па се предлаже поврх свега да сви запослени добију подједнако. Даље овај извор тврди да је годину дана пре републичког закона био на снази савезни закон на основу кога је 1.200 предузећа у Србији претворено у деоничарска којом приликом, каже се да је дошло до подцењивања вредности и да су многи покуповали деонице за багателу пре свега директори предузећа јер су они ти коју имају новац. Тако да они сада постају капиталисти.
           Предочавамо да је на делу у Србији честа оваква приватизација друштвених предузећа која купују такорећи за багателу директори и моћници. А зна се ко има новац у нашем друштву и да се до богатства не може доћи поштеним радом. Тако да се они који су и раније били управљачи (политички) то бити и сада. У Србији се дешава истински грабеж, а тога има и у другим републикама, то је присвајање туђе имовине равно оном које је обављено после рата и у годинама које су следиле, то је данашња национализација, експропријација, конфискација. Овакве малверзације су утолико више за осуду јер се дешавају за време док се води рат и људи гину и страдају, а трансакције се одигравају без да су довољно регистроване у јавности. Оно што нарочито забрињава је да опозиција ћути, и остаје нема,  што је доказ њене слабости и немоћи.
         Слажемо се да се акције поделе подједнако свима запосленима ,али се противимо томе да могу бити продаване у року следећих неколико година ,јер би оне опет биле покуповане од оних који имају новац, а чиме се не би ништа променило. Противимо се да се приватизација обавља док траје рат. Контрола не би требала да буде обављана од републичке Агенције јер се тиме не постиже непристрасност која је неопходна за ову сврху. Требало би омогућити и нашим људима који живе ван земље да могу куповати акције.
           Предлажемо да се у ове трансакције укључе представници опозиције ради постизања потребне објективности. Захтевамо да се анулирају све обављене приватизације предузећа које су се десиле у оваквим сумњивим околностима и да се по овом питању спроведе друштвена расправа.
        Што се тиче откупљивања друштвених станова и овде се региструју сличне намере оних који имају новац и богатство, тј. да дођу до друштвених станова за јефтине паре. Слажемо се са СПО поводом вила на Дедињу али не ради се само о овим стамбеним објектима него о операцији широких размера. Овакве приватизације се обављају без увида јавности и на основу недовољно прецизних и ваљаних правно закона што омогућава злоупотребе. Напомињемо да су закони који регулишу приватизацију друштвене имовине, како предузећа тако и станова ,недовољно прецизни и широке језичке дефиниције, недовољно познати у народу, не поштују се доследно од судских органа, створена је истинска конфузија. А све ово омогућава странки која има монопол и којој опозиција служи као декор, да вршља и награђује своје функционере и миљенике.
        Овим покрећемо шире друштвене расправе и позивамо опозицију да даде свој допринос и тиме покаже да не постоји само на папиру.

               за Савет Покрета за заштиту људских права
                     У Југославији

                  Михајло Павлица

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                                      27.1.1992. год.
У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38
11060 Београд,
Југославија
                  СКУПШТИНИ СРБИЈЕ


П о т р е б н а   и м   ј е   п о м о ћ  ……………………….

            Док је пажња јавности сконцентрисана на рат у Хрватској дотле се настављају политички обрачуни са онима који сметају властодршцима а што ови последњи покушавају да вешто сакрију и тако преваре домаћу и светску јавност. Наш је задатак да у границама наших скромних могућности обзнанимо овакве насилничке поступке власти, да подржимо жртве насиља  и да осујетимо нову превару властодржаца који желе да наставе са својим бољшевичким праксама само сада се вешто укривајући национализмима. У Југославији се прелази са марксизма (самоуправног социјализма) као инструмента и средства владавине на национализме али се чине изузетни напори да не дође до озбиљнијих демократских промена него само спољне фасаде. Овој тези иду у прилог и случајеви у прилогу којих има изузетно много у Србији, и другим републикама, а које овде овога пута истичемо више примера ради и илустрације.
-   Вук ДРАШКОВИЋ (1946) књижевник и председник Српског покрета обнове (СПО) је предмет Оптужнице од стране Првог општинског јавног тужилаштва у Београду којом му се ставља на терет организација демонстрација 9. марта 1991. године у Београду, за настале људске жртве и материјалну штету. Ово суђење има политичку позадину и има за циљ да заплаши опозицију и народ, да скрене пажњу маса, поготово јер се митинг одржало више странака а не само СПО. Па је отуда умесно питање зашто не суде и другима а не само њему? Власти су сличну грешку направили и прошле године када су др В. Шешеља осудили на казну затвора што му је створило изузетан публицитет у јавности па ће то бити и овога пута са В. Драшковићем па се отуда поставља питање зашто је против В. Драшковића и покренут овај судски процес јер га не смеју осудити а само ће му направити публицитет? Захтевамо укидање овога судског процеса јер је В. Драшковић невин и ова Оптужница је правно неодржива.
-   Томислав КРСМАНОВИЋ (1936) генерални секретар нашег Покрета, главни и одговорни уредник листа „ЉУДСКА ПРАВА“, оснивач нашег Покрета из кога је настало неколико одбора, покрета и странака у разним републикама Југославије, оснивач првог југословенског одбора за заштиту људских права априла 1975 . године, председнички кандидат испред нашег Покрета на прошлогодишњим изборима (појавио се само једном на Телевизији Београд), писац више  књига и више стотина петиција, стручних и научних радова из области људских права, маркетинга, политикологије итд, познат нарочито по своме ангажману против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, јавни прегалац који од свога детињства трпи од стране бољшевичког режима и који је на себи упознао све отворене и скривене облике стаљинистичких душегупки (прогони у образовним установама, смештаји у психијатријске болнице, монтирани судски процеси, различити облици полицијских малтретирања, откази, онемогућавање запошљавања, шиканирања на радном месту, прогони за време служења војног рока, растурање породице, прогон сина, физички обрачуни на јавним местима, онемогућавање да добије стан итд) је и даље изложен опасним политичким прогонима. Власти тврдоглаво и упорно настављају са својим уобичајеним обрачунима избегавајући јавну судску процедуру и легалан правни поступак него се са њим обрачунавају прибегавајући методима најпрљавијег специјалног рата, чиме потврђују да се налазимо у ери необољшевизма и неокумонузима. Њему је из канцеларије у предузећу ICN Галеника 5.6.1991. године однета лична, професионална и страначка документација и још до данас није  враћена нити је суд предузео било шта да се установи шта се десило са одузетом документацијом. Наш лист „ЉУДСКА ПРАВА“ који је издат крајем маја прошле године (број 1) и крајем јуна (број 2) је заплењен на пошти приликом слања претплатницима и члановима широм земље, поднели смо тужбу суду ,нисмо добили никакав одговор. Т. Крсмановић је поднео више Тужби против оних који су се према њему у последње време понашали насилнички ,а суд није узео у разматрање ниједну од ових тужби а што је био обавезан по закону. Нашем генералном секретару Т. Крсмановићу је Служба државне безбедности (СДБ СФРЈ) у јакој мери ускратила вековну цивилизацијску тековину пошту, право да пише писма и да их прима, да телефонира, шаље телеграме. Он има већи број решених поштанских потражница из којих се види да његова писма често не стижу до дестинатера а има више изјава грађана који су му писали а уопште није добио њихова писма. Његов телефон је често искључен, испоручују му астрономски високе телефонске рачуне које није починио, жалио се више пута Дирекцији пошта али није добио никакав одговор, тако да су његове комуникације са чланством и жалиоцима јако пригушене. Средства масовног информисања иако је врло активан, као никад раније, (сада ради на преко 1000 жалби на кршења људских права), иако је познати борац за људска права који се бори деценијама и дао је значајан допринос повоју борбе за људска права и опозиције у Србији и Југославији, о њему неће да објаве скоро ни реч, он се налази скоро под тоталном медијском блокадом. Њему је забрањено да долази у Међународни прес центар где га сачекују на улазу конобар ………и особље МПЦ са песницама и претњама физичким обрачуном. Он се обратио директору МПЦ писмом у овоме смислу 23.9.1991. године а овај му није ни одговорио. Органи полиције му често врше претресе стана, односе документа, прете му и застрашују га. Тако је 18.1.1992. год. био пресретнут увече око 22 часа у ул. Кнеза Богосава број 10 (мрачна улица без пролазника) од стране групе непознатих лица  која му је претила физичким обрачуном и убиством говорећи му да се мани политике. Органи СУП-а му ломе писаћу машину, односе поштанску архиву, малтретирају његовог сина у основној школи, малтретирају старе родитеље, брата, породицу. Органи СДБ показују изузетно велики интерес за здравље нашег челника, то је у толикој мери да је о томе писала и штампа (лист „Вечерње новости“ из Београд од 11.3.1990. године). Иако је на формалној слободи Т. Крсмановић је ограничене слободе и изложен је бесомучној стратегији замарања и исцрпљивања, свакодневном и стриктном надзору, покушајима да се његов живот стави под контролу СДБ, чине се изузетни напори да му се узме време, новац, енергија, да буде прогонима и стресовима руиниран здравствено, да  га онеспособе и тако спрече у његовим политичким активностима. Т. Крсмановић смета властима зато што указује на масовне злоупотребе са људским правима које се настављају и власти су спремне на све да га ућуткају. На делу је прљави рат, обрачуни са челником једне легалне политичке странке без икаквог судског процеса и увида јавности са циљем да се он тако неутралише без неугодног судског процеса који привлачи пажњу јавности, тихо али ефикасно. Захтевамо да се над Т. Крсмановићем обави легалан судски процес уз пун увид јавности. Оптужујемо власти за тероризам сличан ономе који се спроводи у подручјима захваћеним ратом. Покрећемо питање неједнаког третмана појединих опозиционара. Док је једнима дозвољена легална судска процедура дотле се са другима обрачунава методама специјалног рата и савременог тероризма? Он је иако има 55 г подстанар и из подстанарских станова полиција га сели сваких неколико месеци.
-   Владимир ЖИВКОВИЋ (1968) из Ваљева, војник резервиста који је 23.9.1991. год. побегао са фронта у Хрватској транспортером који је дотерао пред Скупштину СФРЈ у Београду је предмет судског процеса. Војни суд у Београду донео је 23.1.1991. год. решење о покретању истраге, њему се ставља на терет неколико кривичних дела: напуштање ратних јединица, угрожавање јавног саобраћаја (јер је у доласку у Београд оштетио неколико возила), угрожавање безбедности оружаних снага. Он је после тога провео неколико дана на психијатријском посматрању у Психијатријској клиници Војне медицинске академије у Београду. Његов адвокат Миленко Радић из Београда (члан СПО) налази да је његов брањеник невин јер је мобилизација била незаконита будући да југословенски закони нису укинути и требало их је поштовати а што није био случај јер су поједини војници одбијали да служе војни рок а нису били кажњавани (из других република сем Србије) као и напомињући да је дошло до велеиздаје у редовима ЈНА, јер су руководиоци ЈНА напустили Словенију, а било је и многих других злоупотреба. Адвокат Радић је поднео предлог за кривично гоњење војних старешина, које су супротно Уставу СФРЈ омогућили разбијање суверености СФРЈ, као и против чланова бившег Председништва СФРЈ који су се лажно представљали као Председништво СФРЈ, и против руководиоца Србије који су српском народу изван Србије гарантовали право на самоопредељење и заштиту у случају отцепљења Хрватске, а реч нису одржале ,иако су изазване таквим њиховим поступком велике људске и материјалне жртве. Психијатријска екзаминација В. Живковића је такође била непотребна. Захтевамо да В. Живковић буде ослобођен, поготову и због тога јер је и у Србији био врло велики број дезертера а само врло мали број од укупног броја је предмет судског гоњења.
-   Милан ЖИВКОВИЋ (1932) председник нашег Месног одбора у Аранђеловцу је избоден ножем 9.10.1991. године од стране директора …….. у Аранђеловцу зато што је био обзнанио њихове малверзације са становима. Он је поднео против њих кривичне пријаве за телесне повреде али надлежни судски органи нису предузели потребне мере а М. Живковић је изложен претњама и застрашивањима од стране органа власти и његова лична безбедност је угрожена па зато апелујемо на надлежне државне органе да предузме мере које се налажу да његов живот буде заштићен.
-   Радиша ЂОРЂЕВИЋ (1937) радник из села Брежђе код Горњег Милановца члан нашег Покрета је одавно предмет нарочите пажње и мера застрашивања од стране властодржаца због његових слободоумних ставова и критичких изјава. Против њега су подстицали асоцијалне особе да га физички злостављају и у оваквим околностима је био физички повређен па је услед тога поднео против насилника кривичну пријаву Општинском суду у Горњем Милановцу. судија овога суда …………је био по мишљењу Р. Ђорђевића пристрасан и био је на страни силеџије што све по Ђорђевићу даје индиције да је исти био подстицан да се са њим физички обрачунава, па је Р. Ђорђевић против судије……… поднео кривичну пријаву за „злоупотребу положаја“. Уместо да правда буде задовољена овај судија је поднео тужбу против Ђорђевића за дело „клевета“. Решењем Општинског суда у Чачку К.б.332/91 од 10.9.1991. године Ђорђевић је осуђен на новчану казну од 1.000,00 динара што је не само казна него и тешко понижење. Поред ове казне Р. Ђорђевић је изложен притисцима и претњама тако да је како он каже његов живот претворен у истински кошмар. На делу је пенализација „деликта мишљења“.
-   Душан БРАНКОВИЋ (37) и Горан СТАНКОВИЋ (28) из Алексинца који су заједно са још триста резервиста напустили ратиште у Хрватској су децембра прошле године оптужени од стране Војног суда у Ниши због кривичног дела „подривање војне и одбрамбене моћи земље“. Иако је око триста резервиста из тога региона Србије напустило ратиште само су они оптужени и други то нису. Д. Бранковић је истакнути члан СПО из Алексинца  а има и других индиција које указује да се ради о суђењу са политичком позадином ради заплашивања других и кажњавања неистомишљеника.
-   Владимир ТРИФУНОВИЋ (1938) генерал мајор ЈНА се налази већ два месеца у притвору због основане сумње да је заједно са својим сарадницима извршио кривично дело „подривање војне и одбрамбене моћи земље из чл. 121 Кривичног закона СФРЈ“ решењем Војног суда из Београда продужен је притвор за још месец дана. Иста мера је изречена и пуковнику Сретену РАДУШКОМ наводно због могућег узнемиравања јавности. Ово суђење има политичку позадину а правно је неодрживо јер нису само ова два висока официра ЈНА починила наведена кривична дела него је то учинила цела ЈНА и како наводи адвокат Радић и Председништво СФРЈ као и руководиоци Србије. Отуда се задржавањем ова два официра њима жели онемогућити да кажу истину. Захтевамо поштовање закона и ослобађање В. Трифуновића и С. Радушког.јер су невини.
-   Бошко ТАДИЋ (1952) таксиста из Земуна, Херцеговачка број 11, је зато што истражује околности у којима је изгубио живот његов брат Владимир ТАДИЋ (1949) земљорадник из Земуна који је убијен 2.10.1991. године у кафићу „Тоскана“ у Земуну од стране извесног ……………из истога места, изложен притисцима и застрашивањима да то не ради. Убица је био у конфликту са убијеним и Бошком Тадићем против кога је сведочио у једном судском процесу. Постоје сведоци према Бошку Тадићу који тврде да је убица претио убијеном да ће га убити зато што јавно прича да је убица кријумчар и да препродаје оружје и предмете од вредности које доноси са ратишта где је био као резервиста. Убица је после убиства био неколико дана у затвору, одржано је суђење на коме је осуђен на временску казну затвора због убиства „из нехата“. Нама су се обратили Бошко Тадић и удовица убијеног који тврде да се не ради о убиству из нехата него да је на делу смишљено убиство које има политичку позадину и да убицу штите органи власти а њих онемогућавају да се установе чињенице у вези убиства. Бошко Тадић жели да спроведе легалан судски поступак са циљем да се нађе истина и да убица буде кажњен али му судски органи праве сметње и онемогућавају га у томе а адвокате које ангажује заплашују да то ураде. Обратио се нама са захтевом да му пронађемо храброг и поштеног адвоката и да га и ми подржимо и да цео досије проследимо међународним организацијама, а да Бошка Тадића заштитимо од могуће одмазде убице и оних који га штите и прете му.
-   Радован ЧОЛОВИЋ главни и одговорни уредник листа „СТАВ“. У Новом Саду је у своме листу објавио 27.9.1991. године текст „…………. тужи СТАВ“ у коме је обелоданио податке о наводним малверзацијама бившег министра ………. СФРЈ. Овај га је оптужио за кривично дело „увреда части и угледа“. Из окружења уредника листа се сазнаје да је била речена истина па се онда да закључити да је на делу прогон изражавања мишљења.
-   Милутин ЧОЛИЋ (1932) адвокат из Ниша, Синдикални станови број 16/1 је изложен прогонима зато што се као адвокат залагао за правду и законитост. Између осталога догодило се и то да како је дошао у свој стан 27.12.1988. године затекао је исти обијен и ствари однете. Као адвокат поднео је уредну кривичну пријаву, али досада није учињено било шта да се установи ко је то и зашто урадио. Њему је у приватном разговору речено да му је то урађено што је као адвокат штитио политички прогањане грађане и да то више не ради. на делу је прогон слободоумног адвоката и заплашивање и других адвоката да не пођу његовим примером што све указује на крајње жалосну ситуацију са адвокатуром у нашем друштву. Адвокат Чолић је изложен претњама и притисцима.
-   Божидар САВКОВИЋ (1957) без запослења из Београда са станом у улици Лимској, Калуђерица у Београду, штрајкује глађу већ 22 дана испред филијале „Југобанке“ у Македонској улици у Београду захтевајући да му буде исплаћен његов девизни штетни улог. Банке одбијају да исплате девизне штедне улоге штедишама образлажући да нема новца (девиза) а што не може бити оправдање. Наш Покрет и друге опозиционе странке су организовале конференцију за штампу 20.1.1992. године на којој је био присутан и Б. Савковић и заказан је митинг девизних штедиша за 1.2.1992. године на Тргу Републике у Београду у 15 часова. Од како штрајкује глађу Б. Савковић је био хапшен, слат на преглед у психијатријску болницу, а 18.1.1992. године на њега је испалио метак из револвера чувар филијале „Југобанке“ у ул. 7. јула у Београду. Б. Савковић је изнурен штрајком, жали се да је његов отац био прогањан од власти као „четник“, изложен је свакодневним насртајима и претњама.
-   Илија ЈОКИЋ (1940) метеоролог без запослења из Београда, Стевана Дукића број 45, трпи од детињства од стране осионих властодржаца као и његова породица као наводни „српски националиста“, „четник“ и сл. Био је хапшен, суђен и осуђиван на монтираним судским процесима, злостављан, нападан на јавним местима, предмет дугих и замарајућих судских процеса, обраћао се на разне адресе али безуспешно. Дана 21.10.1991. године је тражио заштиту од Скупштине Србије али није добио ни одговор. Изложен је свакодневним претњама и насртајима да не води судски спор за оштету.
-   Даница СКРАЧИЋ (1934) Поп Лукина број 13/VI спрат у Београду се обратила представницима нашег Покрета 13.12.1991. године жалбом и документацијом да је жртва политичких прогона на своме радном месту и шире у друштву зато што је обелоданила малверзације утицајних директора њеног предузећа „Inex“ у Београду ………. Даница је Дисциплинском одлуком овога предузећа од 26.11.1985. године удаљена са свога радног места књиговође и од тада су настали жестоки прогони и притисци да се окане оптужби поменутих личности да су они починили наведене малверзације. Ми нисмо могли проверити ваљаност навода Д. Скрачић па зато захтевамо да се њене тврдње испитају и уколико се покажу као тачне да јој се пружи заштита.
-   Душан ЈАЊИЋ (1949) инвалидски пензионер из Банатског Деспотовца је према обавештењима од председника Месног одбора Б. Деспотовца нашег Покрета Михајла Павлице ухапшен 4.1.1992. године а затим спроведен у Психијатријску болницу у Зрењанину. Д. Јањић је члан нашег Покрета од 18.5.1991. године. Према обавештењима из нашег Месног одбора Б. Деспотовац Д. Јањић је већ годинама жртва политичких прогона због изражавања критичких мишљења о званичној политици и да је услед дугогодишњих прогона руиниран здравствено. Поврх свега он је и органски болестан. Михајло Павлица тврди да је на делу злоупотреба психијатрије у политичке сврхе и наводи да је Д. Јањић у последње време био изложен појачаним репресалијама. Будући да су наша комуницирања са г. Павлицом отежана (путем поште писма и телефон немамо довољних података о околностима у којима је дошло до овога интернирања па вам се обраћамо захтевом да нас обавестите ко, како и зашто је сместио Д. Јањића у психијатријску болницу? Захтевамо да он буде третиран како треба и да не буде нанета штета његовом здрављу. Из нашег Месног одбора у Банатском Деспотовцу смо добили податке да су изложени још неки грађани политичким прогонима и да су се обраћали г.Павлици:Петар КОКЕЗА (1950), Младен ПЕРИЋ (1932), Никола ДУЈКИЋ (1960), Миле КОЗОМАРА (1932),  Драган КОЗОМАРА (1946),  Раде МАНДИЋ (1934) па вам се обраћамо захтевом да нам доставите податке о овим особама јер наша је дужност, а за то смо и регистровани као политичка странка, да људе штитимо од безакоња. Уједно би високо ценили од стране надлежних органа да нам доставе податке о погинулим резервистима из Б. Деспотовца БИКИЋ Предрагу (1960) и МАРКОВИЋ Витомиру (1961)?
-   Душанка ПИЛКОВИЋ (1941) без сталне адресе (Пост рестант, Таковска 11, Београд), спава у аутомобилу јер нема средстава за изнајмљивање стана, новинарка без сталног запослења (ради хонорарно како тврди), чланица Радничке странке Југославије, се обратила жалбом Покрету за заштиту људских права у Југославији истичући да је због њених критичких текстова изложена репресалијама…. што се тиче професије (онемогућена да нађе стални посао), истерана је 12.11.1985. године из свога стана на који је имала станарско право без икакве судске одлуке, једноставно дошла су лица која су имала подршку органа власти и истерала је из стана, избацила њене ствари. Д. Пилковић се жалила надлежним судовима и поднела судске документе из којих се види да није добила захтевану судску заштиту. Због инсистирања да јој се врати стан (власник ЈНА, добила га преко покојног супруга који је био официр ЈНА) била је хапшена и тортурисана у затвору, претили су јој смрћу да би одустала од тражења правде. Њена ћерка (20 година) студенткиња је пред прогонима избегла у З.Немачку. Д. Пилковић је изложена свакодневним претњама како она тврди па вам се обраћамо са захтевом да нас обавестите зашто она нема могућности да пред легалним судовима испита околности у вези стана, зашто спава у аутомобилу на температури од неколико степени испод нуле, зашто је органи полиције шиканирају и прете јој?
-   Душан СТАНГАЧИЛОВИЋ (1924) инжењер из  Београда, Пљешевичка бр. 1. председник Демохришћанске странке Југославије (нерегистрована) сада у инвалидској пензији је познати опозиционар и политички страдалник. Полицијске репресалије су се нарочито појачале последњих месеци, изложен је притисцима и претњама органа СУП-а. Његов син (40 година) инжењер је још увек без запослења. Д. Стангачиловић је недавно имао тежак инфаркт и потребан му је мир али га органи власти и даље узнемиравају па зато захтевамо да буду предузете мере да се провокацијама прекине и тиме спасе његово здравље и живот.
-   Павле СТАНКОВИЋ бивши новинар листа „Политика“ је у једној познатој афери пао у немилост на своме радном месту а затим и шире у друштву, боравио је једно време у Психијатријској болници Централног затвора у  Београду где је био смештен противно медицинској етици. Према обавештењима изложен је притисцима иако се сада налази на формалној слободи.
-   Јордан РАДОЈЕВИЋ (1949) из села Доњи Крњци код Лешка, Космет, шофер се жали нашем Покрету да је оптужен за непочињено дело (крађа аутобуса). Ј. Радојевић је активан у месном одбору СПО, познат је властима по својим прикупљањима потписа да његово место буде припојено оближњој Рашкој уместо да буде у саставу Космета (Рашка је Србија). Тврди да је често оптуживан за непочињена дела и да се ради о монтираним судским процесима и прогонима који имају за циљ да га казне због његових политичких активности у СПО и залагања за права српског народа на Косову. Против њега у садашњем предмету истражне радње спроводе командир Станице милиције Лепосавић ………и инспектор СУП-а Светозарево ……….. Обраћамо вам се захтевом да нас обавестите о околностима у којима се сада спроводи истрага против Радојевића?
-   Мирјана НИКОЛИЋ  (1943) технолог без запослења из Београда, Војводе Степе 261/63 се жали нашем Покрету да је на незаконит начин проглашена за технолошки вишак у радној организацији „Минел-Тунелоградња“. Тврди да је на делу освета зато што је критиковала неправилности и поткрепила је своје наводе документима из којих се види да је врло вредан и добар радник као и да они који су постизали мање радних резултата су остали на својим радним местима. Није никада била члан СКЈ, њен покојни отац је био политички прогањан од 1945. године до своје смрти, одузета му је незаконито имовина. њена мајка Наталија ТУЦАКОВ (1911) која живи на адреси Војводе Степе 254 је изложена од 1945. године тешким прогонима власти, њен комшија је у последње време присвојио део стана на који има станарско право, малтретира је и физички насрће на њу, претворио јој је живот у свакодневни кошмар. Иако је очигледно да је изложена тешким провокацијама и истинским прогонима од стране овога асоцијалног суседа, иако судски органи то увиђају они га охрабрују да и даље то ради. Несретна старица се заједно са ћерком обраћа нашем Покрету и моли да је заштитимо од оних који је прогоне од 1945. године и њену породицу. М. Николић је у последње време озбиљно оболела али упркос тога притисци и претње не јењавају него напротив се умножавају и доводе у питање не само личну безбедност него и живот М. Николић.
-   Бранислав ЧАНАК новинар Радио Београда је суспендован са свога радног места због својих синдикалних и политичких активности а право на рад се не може повезивати са личним убеђењима грађана. На делу је обрачун са непослушником. Уједно обавештавамо да се дешава чистка у Хрватској новинара Срба.
***

           Овакви политички обрачуни који су врло чести не само у Србији него и у другим југословенским републикама показују да владаоци СФРЈ на речима проглашавају нову епоху и да наводно раскидају а комунизмом али као што се види на делу се настављају уобичајени методи политичке репресије као и раније. Чак се ситуација и погоршава. Морамо отворено рећи да је овакви случајеви јасно указују својом бројношћу и драстичношћу да је на делу превара светске и домаће јавности. Садашњи владаоци су 1948. године једном преварили наш народ сличним обећањима а знамо шта се десило од тада. Наш је задатак да овакве случајеве обелоданимо и предочимо јавности они и даље постоје а што је доказ да се стање на боље не мења и да комунизам и даље опстаје у СФРЈ само сада се лукаво укривајући националистичким обрачунима.

               за Савет Покрета за заштиту људских права

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   12.2.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ

               Председништву СФРЈ
               Скупштини Републике Србије


П О Т Р Е Б Н А   И М   Ј Е   П О М О Ћ --------------


            Достављамо вам кратак опис кршења законских права следећих особа, детаљне податке и информације о свакој од њих смо спремни да вам ставимо на увид. Нама се последњих месеци сличним жалбама обратило више стотина грађана и сваки дан стижу нове жалбе. Репресија не јењава што посебно забрињава и захтева ангажовање свих прогресивних друштвених снага на искорењивању овога зла из нашег друштва.
ДРАГОЉУБ НЕДЕЉКОВИЋ, професор историје, село Брза, п. Вучје 16203 (Лесковац, Србија) је 1980. године био осуђен на 6 месеци затвора због „ширења лажних вести“ (вербални деликт). Тек последњих дана је ослобођен формално пресуде после петсто дана страдања и неизвесности, притисака. Он захтева да се обави јавни претрес и докаже његова невиност и кривац казни. Зато што је говорио јавно о својим страдањима изложен је тешким прогонима од полиције и СУП-а Лесковац. Он је лишен права на запослење и налази се у крајње очајној ситуацији, спреман је да штрајкује пред Скупштином Р. Србије у Београду. (Код ове установе има на десетак његових жалби). Иако је на ранг листама за запошљавање често први, други добијају запослење а он не може, јер је још увек на „црној листи“. Захтевамо да се према професору Недељковићу поступа као према грађанину коме припадају сва права по Уставу и закону, да буде рехабилитован као жртва вербалног деликта, да му се не праве сметње приликом запошљавања и …. у други притисци и блокирања на која се он жали да су захватиле различите облике његовог живота.
МИШО ОПАРНИЦА, бравар из Београда, Божидара Аџије број 11, се жали на дугогодишње полицијско малтретирање и друга прикраћивања његових права. Последњи пут је 5.12.1991. године био нападнут на улици од командира смене милиције који му је казао да му то ради што се учланио у Српски четнички покрет и псовао му мајку и вређао његова национална осећања и људско достојанство. Обраћа се већ годинама на разне адресе за заштиту али је не добија. М. Опарница је жртва изражавања мишљења и зато што користи уставно право удруживања. Захтевамо да се његове жалбе испитају и да буде заштићен од полицијских и административних малтретирања.
БАКИ А. ХАМИТИ, економиста, Сами Кока III/9, 38400 Призрен (1945) се жали на удаљавање са посла и полицијска малтретирања зато што се залагао за правичност и законитост. Обраћао се на разне адресе али без резултата. Захтевамо да се испитају наводи Б. Хамитија и поступи по закону уколико су његова права прекршена за шта има доста .индиција.
ХАСИМ КОЛОГЛИЈА (1925) Висока 18, Београд, станује у једној врсти контејнера, босански муслиман из околине Вишеграда, настањен у Београду од 1958. године. Према његовим жалбама због своје правичности био изложен од 1945 године прогонима власти, истеривањима са посла, забрањивано му је да ради и прављене сметње као приватном камионџији, растурена породица. Сада је инвалидски пензионер (од 1982. године). Он је верник, муслиман и сматра да је породица и брак неприкоснована и да нико нема право да се и то меша па ни било које власти. Каже да је због таквих својих схватања породичног и приватног живота био прогањан од стране комунистичких власти које су полагале права на васпитање деце у духу атеизма, подруштвљавање породице, утицај на односе између деце и родитеља, међу супружницима. Каже да је и то разлог шта је породица бесомучно прогањана и растурена. Један син се налази у психијатријској болници што он објашњава породичном и социјалном патологијом која је настала услед вишегодишњих прогона. Захтевамо да се испитају наводи и жалбе Х. Кологлија и према овој породици поступи по закону и у духу норми цивилизованог друштва.
др БРАНКО ПАВЛИЦА (1950) доктор политичких наука, Железничка 44, Смедерево писао три запажене књиге, пореклом са Косова, разведен у условима који ће бити описани. Б. Павлица је променио неколико установа, упоредо са педагошким и научним радом је био и боксерски судија. Упознао се са малверзацијама, корупцијом, примањима мита, крађама. Он је све то обзнанио и навео имена моћника и клановаца из спортских кругова. Почели су да му прете, пет пута су се физички обрачунавали са њим на јавним местима подстицали ученике против њега на часовима и предавања претварали у брутална шиканирања од стране ученика које су директор и други подстицали против њега и одбили су да их казне. Упознаје нас са праксом притисака и захтева да деца утицајних добијају најбоље оцене и да морају бити најбољи ђаци. У оваквим околностима је 1.7.1987. године добио незаконит отказ и од тада је без посла, егзистенције, изолован под присмотром и специјалним надзором органа власти. Жалио се од најнижих до највиших органа државе али без икаквих резултата. Захтевамо да се случај Павлице испита и њему пружи сва потребна заштита и обезбеде права која му припадају по закону.
ЈЕЛИЋ ЗДРАВКО, медицински техничар, Крстина 3, Стари Бановци, без запослења од 1984. годиене када је добио отказ на незаконит начин у предузећу „Фитеп“. З. Јелић потиче из политички прогањане породице, његов отац Стојан (1911-1959) је убијен од стране СУП-оваца у Славонском Броду нејасним околностима које још нису расветљене. Отац је био политички прогањан. У предузећима у којима је радио раније био изложен притисцима. Покушао више пута да бежи преко границе, боравио је по затворима. био прогањан за време служења војног рока у Лесковцу јуна 1973. до јуна 1974. године. Он је без средстава за живот и изложен полицијском надзору, изолацији и прикраћивању његових права из области професије. Прете му и лудницом што говори својим познаницима да је прогањан. Њему између осталога пребацују и српски национализам. Захтевамо да се прекину прогони З. Јелића и да није логично и политички рационално прогонити некога ко је незадовољан због убиства свога оца и жели да то расветли. Време је да се окрене лист и према З. Јелићу, омогући му се да дође до истине и правде.
ПЕРИЋ ПАУЛИНА, наставник физике Основне школе
„Митар Трифуновић-Учо“ 75400 ЗВОРНИК се жали да је за време од 26 година рада у овој школи остала без стана иако је за то време издато 30 станова, неки су променили и по неколико станова а она није добила ни један и станује у истинској колиби, влази, хладноћи, без елементарних услова за конфор. Она се жали на непоштовање закона о стамбеним односима и правилника о стамбеним односима, на бод листе, многи који су дошли после ње су добили станове млађи. Она је због изражавања својих неконформистичких мишљења изложена тешким прогонима локалне бирократије, како на радном месту, тако и изложена свим могућим координираним ударима шире у друштву. Лупају јој ноћу на врата, разбијају прозоре, врше нужду пред вратима, наставница сазна име починиоца и пријави га али нема казне већ охрабрења да и даље то ради. Против ње подстичу децу која је претварају часове у мучионицу по њу. Пре неколико година су провалили и однели је сав накит који је имала покушавали су је и силовати подстичући на то њене ученике. Упркос пријаве СУП-у изостала је заштита и казна силеџија. Она је била крхког здравља али вишегодишњи терор чини своје и она је све болеснија, између осталога је оболела и од рака на дојци. Директор школе и сада одбија да јој да стан. Жалила се од најнижих до виших инстанци али без резултата. Радила је цео век вредно, а сада се осећа изиграна и упропашћена од једноумља само зато што је била поштена и имала своју интелектуалну и моралну аутономију. Има признања, похвале,. Захтевамо да се прекину прогони П. Перић, да јој се да стан и омогући миран живот и лечење.
РАДМИЛА ПЕТРОВИЋ, Миленка Грчића бр. 11, 21000 НОВИ САД, радница, се жали на полицијске прогоне, сметње у преписци и телефонирању, упаде у стан, прогоне на радном месту, претње силовањем, физичке насртаје, каже да је три пута била смештана насилно у психијатријску болницу последњих година за што поседује и даје на увид детаљну документацију. А све јој то чине и прете да ће и даље радити зато што се замерила моћницима изражавањем својих критичких мишљења у односу на званичну политику и каже да је у питању освета њеним родитељима који су такође били у политичкој немилости. Захтевамо да се наводи из жалбе Р. Петровић испитају, прекине са прогонима, претњама и застрашивањима, да буде рехабилитована и дају јој се сва права која јој припадају по закону.
МИЛЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ, Филипа Вишњића број 32, Пожаревац, се жали на честа шиканирања од стране службеника СУП-а Пожаревац и шире у друштву „зато што отворено говори истину у лице“. Био је прогањан и за време служења војног рока, без посла је, прихода, изложен блокади и изолацији. Органи власти покушавају да га представе као душевног болесника опасног по околину да би га на тај начин дискредитовали као жалиоца на кршења људских права и неправилности, чак су га слали и на психијатријски преглед у Завод за ментално здравље у Београду. Захтевамо да се наводи из жалбе М. Димитријевића испитају и према њему поступа у духу закона и норми цивилизованог друштва јер је у питању једна лепо васпитана и коректна у сваком погледу особа.
ЉУБИША ЋУРЧИЋ, дипл. инг. машинства, Футошки пут 16 Ц/53,21000 Нови Сад је био запослен у предузећу РО „Металум“ у Новом Саду. Он је одбио наређење претпостављених да потпише атест јер се није са тиме слагао поступајући по својој професионалној савести и људском моралу. Уследило је седам  дисциплинских поступака за седам  дана који су сви били монтирани. Смењен је на радно место ван струке, смањена плата. Када је одбио ново радно место 10.6.1987. године је донета одлука о искључењу са радног места. Обратио се адвокату Новаковић Николи који му је нестручно водио спор због чега је оштетио Ћурчића који се обратио на њега притужбом Адвокатској комори. Одлука Радничког савета фирме му још није уручена. Обраћао се редом од најнижих до највиших инстанци у Покрајини и Републици Србији. Суд удруженог рада је донео делимичну одлуку да се врати на посао али се његова страдања и даље настављају зато што се успротивио вршљањима и самовољи моћника.
БРАТИМИР СИМИЋ, суспендовани милиционер Одељења милиције Кузмин, Филипа Вишњица бр. 2, 22223 Кузмин, Срем (1937). Искључен је са посла 1976. године зато што је указивао на непоштовање закона и прекорачења овлашћења милиционера, злоупотреба положаја. Он се жалио органима Општине Сремска Митровица али су они вратили предмет у Станицу милиције у Кузмин. Командир …….. му је казао да се може жалити где хоће да му ништа не вреди. Биле су монтиране повреде радне дужности и донета је одлука да је Б. Симић неподобан те је искључен из милиције. Изложен је од тада тешким прогонима и застрашивањима, чак је и поменути командир пуцао из пушке поред главе његовог детета. Етикетиран је политички и не може нигде да нађе посао. Његова супруга је тешко оболела. Захтевамо да Б. Симић буде рехабилитован, да му се да  запослење и прекине са прогонима који још увек трају.
НИКОЛИЋ МИЛАН машинбравар (1953), Ивана Милутиновића 7, Светозарево, унук кулака који је умро прогањан после рата од нових власти је трпео као и његов отац. Данас је без посла, прихода, егзистенције, стана, породице, изнурен и оболео. После шиканирања у предузећу „Опрема“ је истеран на монтираном судском процесу са посла. Жалио се на разне адресе али без резултата. Захтевамо прекид прогона овога скромног и честитог човека.
ПЕТАР МОНАХ, Локве код Алибунара је био изложен прогонима у ЈНА још 1947. године када му је продужен боравак у ЈНА на незаконит начин. Дана 29.11.1950. године је ухапшен као млађи водник јер је одбио да се упише у омладину и Народни фронт, у КПЈ, одбио је да изврши наредбу да иде кући и оца упише у колективну земљорадничку задругу. Дана 29.11.1950. године је био проглашен за непријатеља народа и Војни суд у Загребу га је осудио на 3 године строгог затвора и боравио је од 13.5.1951. до 3.12.1953. године на Голом отоку и у другим казаматима. Пуштен је кући без икакве документације. Трпи и данас. Тражи од Покрета да му помогне да добије документацију о пресуди Војног суда у Загребу. Захтевамо да се ова документација стави на располагање П. Монаху и прекину репресивне мере које још трају.
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ (1925), инг.  архитектуре у пензији (инвалидској), удовица, Панчићева 16/V-22, Београд, је супруга покојног М. Петровића који је био изложен политичким прогонима у послератној Југославији (удавио се у Дунаву 1965. године). Она од 1945. године живи у амбијенту прогона и насиља. Добила је стан од предузећа тек када је била пред пензијом (1979). Она је у међувремену после свега оболела од више тешких органских болести: ангина пекторис, срце, вене, крвни притисак, кичма, итд. Њене тешкоће са властима су се нарочито појачале онда када је мислила да ће најзад наћи свој мир, тј. када је добила стан на поменутој адреси. Прогонитељи су од првог дана подстакли против ње свога човека ……… суседа, правника и политички утицајног и моћног. Он са својом породицом је свакодневно шиканирао испољавајући огромну енергију прогањања; лупање изнад по плафону, лупање на врата, пуштање музике, трескање вратима, псовке у пролазу  претње да ће је убити, заклати итд.
      Она се жалила почев од самог ……. преко Кућног савета, Стамбене инспекције, СУП-а, милиције, до највиших органа у Београду, Србији и СФРЈ. Ни одакле није добила помоћ ни заштиту. Ствар је предавала и судији за прекршаје али је он држао страну …….., Н. Петровић тврди да је жртва политичких прогона закамуфлираних наводним поремећеним суседским односима. После шиканирања ……… она је била неколико пута пренета у болницу колима хитне помоћи, јер је добијала срчане нападе од којих сваки час може да умре. Увек је сачекивао ………цинично јој говорећи да хоће да је убије и да ће то убрзо и бити. Захтевамо од надлежних државних органа којима се жалила да предузму најхитније мере да јој помогну.
ИЛИЈА МОЉКОВИЋ (1933) књижевник и филозоф из Београда, Похорска 8, Нови Београд, син оца четника из II светског рата прогањаног до смрти последњих година (умро од рака) је и сам прошао кроз прогоне у ужичкој гимназији, хапшења и тортуре. То се наставило касније на студијама. 1968. године је био запажен у студентским немирима због чега је имао много проблема. Написао је већи број научних и стручних радова, неколико књига је забрањено и спаљено. Зато што је 1960. године са Т. Крсмановићем на Златибору читао на француском роман Пастернака „Доктор Живаго“ је био хапшен. Био је један од оснивача Слободног универзитета после чије једне сеансе 1984. године су уследила бројна хапшења и фамозни судски процес ШЕСТОРИЦИ. Био је том приликом хапшен. Један је од покретача независног листа САМОУПРАВА, због чега је прошао кроз серију судских процеса. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења филозофа Србије,. Никада није могао добили стално запослење. Без средстава је за живот. 1970. године се развео у условима притисака на њега и његову супругу (растурена породица), ћерка коју је обожавао је предата на располагање мајци која је била у горој егзистенцијалној ситуацији (И. Мољковић има стан) и он је био проглашен на лажној психијатријског експертизи као душевни болесник неподобан за чување деце. Он је сада руиниран и озбиљно оболео, живот му је у у опасности и нема могућности да се лечи, и даље је изложен бесомучној стратегији замарања и исцрпљивања и свих могућих блокирања. Очигледно осветољубиви примитивни циници из крила СДБ желе да га докрајче. Захтевамо да прогони И. Мојковића ОДМАХ престану.
ПЕРИЦА ВЕЛИЧКОВИЋ, проф. физичког васпитања је дошао 1986. из Врања да живи у Прешеву у Основну школу „Скендербег“, хтео је да допринесе ствари Срба на Косову. Обелоданио је у штампи да се одличним ученицима Албанцима деле књиге за награду из Тиране, организовао је митинге солидарности са Србима у Прешеву, борио се против албанских шовиниста. Због тога су настали проблеми, претње убиством. Уз иницијативу функционера српске националности из Лесковца је искључен из СКЈ 1989. године а ускоро је проглашен за неподобног за рад у школи и добија отказ. На крају су га прогласили за албанског националисту  а био је прогањан као српски, Великосрбин. Захтевамо да се поступи по закону и професор Величковић врата на своје радно место и прекину шиканирања.
МИЛОШЕВИЋ ТЕОФИЛ из Светозарева се обраћа са својом сестром Живадинком (Трепчанинова бр. 46)…., Покрету са молбом да им помогне да сазнају истину о убиству њиховог оца који је за време окупације био деловођа у месној канцеларији. Иако се он за време рата уљудно односио према свима, убијен је од партизана када су дошли у околностима које нису довољно познате његовој деци. Захтевамо да им се омогући да сазнају истину о своме оцу.
ДАКОВИЋ РАТКА, Војводе Степе 124, Краљево, станује на овој адреси на спрату у своме стану, у приземљу станује политички моћан сусед ………. Он јој прети да ће је убити, његова жена која је млада и јака је бије и чупа за косу, пљују на њу, понижавају је, њен живот је претворен у кошмар. То све гледа годинама милиција, СУП, судови, надлежни, сви они којима се она жалила (а то су бројне инстанце у региону и Србији). Она је немоћна да се брани јер је стара и озбиљно болесна о очигледно је нечим навукла злу вољу властодржаца јер њу нико неће да заштити. Упркос бројних тужби против ………. судови остају неми и ништа не предузимају. Захтевамо да се спречи уништавање ове недужне старице.
МИЛАНОВИЋ МИЛОВАН, службеник, Маршала Тита 128, 31250 Бајина Башта (1936) је био запослен у предузећу „Хидротехника“ Бајина Башта као врло примеран радник, никад није био на боловању нити закашњавао, није био дисциплински кажњаван, одликован је Медаљом рада. Он је пао у немилост јер је 1987/88 био одређен у комисију за испитивања рада руководиоца којом приликом је открио и обзнанио бројне злоупотребе и малверзације. Он је недавно на незаконит начин због тога послат на неограничено плаћено одсуство (технолошки вишак). Захтевамо да се неправда према Миловановићу исправи и он врати на посао и прекину дискриминација и репресија.
МИЋЕВИЋ СЛАВА је болесна од детињства, дистрофија-дечија парализа. Жртва прогона.
***

         Ове случајеве политичких прогона наводимо само примера ради, нама се обратило сличним жалбама неколико стотина грађана. Захтевамо да се овим особама пружи заштита од прогона и стави на дневни ред питање људских права у Србији и Југославији која се и даље масовно крше мада се то све вештије укрива. Оваква тенденција је супротна званичним изјавама и курсу које узима југословенско друштво које прелази на политички плурализам.

               САВЕТ покрета за заштиту људских
               права у Југославији

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   26.2.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд



               САВЕЗНИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ
               СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ СРБИЈЕ

               Најоштрије протествујемо против дискриминаторских поступака средстава информисања из Србије и других југословенских република у односу према нашем Покрету. Ми се сада залажемо за више стотине породица жалилаца на повреде њихових права и слобода (већина из Србије али има и из других република), развили смо врло живе активности и покрећемо и друга значајна питања из области људских права. Организујемо скупове, митинге, састанке, пишемо демарше и обраћамо се надлежним органима, обраћамо се јавности протестима и петицијама, дајемо предлоге, покрећемо различите иницијативе.
           Иако о нашим активностима редовно достављамо обавештења југословенским средствима информисања о нама се ништа не чује у јавности. Стиче се утисак да смо се угасили. Или ако се понекад (врло ретко) нешто и објави то је онда искривљено а наше исправке се често не објављују.
            Очигледно је да смо ми стављени на „црну листу“ зато што износимо по властодршце неугодне истине о масовним кршењима људских права у Србији и широм земље и разобличавамо перфидну стратегију скретања пажње са социјалних тема и тешког стања са људским правима на међунационалне зађевице. Средства информисања од Триглава до Ђевђелије су врло сложна у овој завери против нашег Покрета. За то време се даје значајан публицитет опозиционим странкама које учествују у развијању националистичких еуфорија а ћуте о обесправљености српског народа у Србији и већинског југословенског становништва.
            Упозоравамо вас да је наш Покрет регистрована (међу првима) српска и југословенска политичка странка, да смо учествовали на изборима, да се припремамо за општинске и ако буду југословенски. На овај начин ми смо онемогућени као странка да се у јавности чује и зна о нашим активностима, а што је у супротности са наводним политичким плурализмом и Уставом, као и међународним обавезама Владе СФРЈ. О овоме ћемо обавестити међународне организације и јавност. Захтевамо од вас да дате налог да се према нашем Покрету поступа у духу закона и прекине са дискриминацијом.

               САВЕТ ПЗЉПЈ


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                                       25.3.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд



               

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                                       25.3.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд



                  СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
               
                  ЈАВНОСТИ

П О Т Р Е Б Н А   И М   Ј Е   П О М О Ћ   …………………….

С л у ч а ј е в и

              Упркос бурних догађаја последњих дана и демократских обећања званичника који би требало да наговесте истинско „српско пролеће“ дешавају се из часа у час догађаји који демантују изречено отопљавање у Србији и изазивају недоумице, сумње и истинску конфузију. У овоме смислу утичу и настављања кршења људских права и непостојање било каквих знакова да ће доћи до побољшања. Напротив, региструју се нови насртаји и провокације и умножавају знаци да у овој области неће бити промена на боље. Илустрације ради наводимо следеће случајеве:

Томислав ГЛУВИЋ (1936), професор из Београда, Пут за Миловановиће 10, Рипањ,  због својих јавних критичких иступа у штампи и изношењу на увид јавности штетних појава у школи и друштву доживљава и данас из дана у дан вишеструки прогон, против њега се води крајње нељудска хајка. Основна школа „Вук Караџић“ из Рипња је Одлуком од 25.5.1982. године прогласила професора Глувића за „технолошки вишак“ на монтираном дисциплинском поступку. Пошто се он жалио против њега је подигнут захтев за покретање дисциплинског поступка у коме су наведени прави разлози, тј. критика неправилности и негативних појава шире у друштву. Он је жртва изражавања мишљења. Покренуо је поступак пред Судом удруженог рада у Београду који је изгубио као и пред Судом удруженог рада Србије Решењем III 894/8 од 1.6.1988. године. Он је био проглашен за морално политички неподобну особу и зато је изложен већ 10 година прогонима као његова породица. Друштвено-политичке организације су захтевале да буде прогнан из места, деца су била прогањана у школи, породица је била изложена физичким нападима и сталним провокацијама, претњама телефоном и писмима. Жалио се од најнижих до највиших инстанци. Иако је X Конгрес ССЈ стао на његову страну правда није била задовољена. Чак је био организован и напад на његову кућу којом приликом је дошло и до физичких повреда. Професор ГЛУВИЋ се жали да се провокације настављају и после 9. марта.
Миодраг ЂОРЂЕВИЋ (1930) земљорадник из села Стаљинац код места Калне, Књажевац познати опозиционар из Југоисточне Србије који је изложен прогонима у послератној Југославији због  изражавања својих политичких убеђења нам се обраћао последњих недеља захтевајући нашу заштиту од прогона власти због поменутих разлога и изражавајући стрепњу да ће га ухапсити или сместити у лудницу. То се и десило 1. марта oве године , када је на превару одведен у Неуропсихијатријско одељење Здравственог центра у Зајечару. Ову вест нам је јавио његов рођак Најдан Ђорђевић из истоименог села. Затим нам је посредством Н. Ђорђевића стигло Овлашћење-Пуномоћје од 6.3.1991. године којим нас М. Ђорђевић овлашћује да га можемо заступати ради ослобађања из болнице где се налази како тврди по казни и где је смештен против своје воље. Он се жали да је изложен третману ињекцијама за шта нема потребе јер није болестан јер је у болницу смештен због жалби на прогоне. Ми ћемо у уторак 19 о.м. видети М. Ђорђевића и тада ћемо на бази поузданих података издати наше саопштење. У међувремену захтевамо од Скупштине Србије да расветли овај немили случај и предузме да здравље г. Ђорђевића буде заштићено док се буде налазио у овој болници.
Вујадин БОКАН (1925) бивши старешина СУП-а Општине Вождовац; Бошко БРАЈКОВИЋ (1925) дипл. правник бивши начелник Службе за сузбијање криминалитета ГСУП-а Београд са станом у ул. Булевар револуције бр. 274 и Бранислав Дубљанин (1925, умро недавно) бивши дипл. економиста и шеф оперативног одсека за сузбијање криминалитета у привреди у ГСУП-у Београда, са станом у ул. Војводе Степе бр. 141, су као часни и поштени комунисти савесни и одговорни радници СУП-а каквих на срећу још има, имали храбрости да се одупру заташкивањима злоупотреба и нечасних работа моћника у Београду и Србији следећих функционера: ………….. Зато су удаљени са посла, или лишени права на пензију, у својим жалбама прослеђеним Форуму за људска права и нашем Покрету се жале на уништавање и тешке фашистоидне прогоне, духовно и физичко уништавање њих и њихових породица. Захтевамо хуман поступак према г. Бокану коме се здравље деградирало (дијабетес, ампутација две ноге у колену и др.), и остали су у тешкој ситуацији у сваком погледу. А само зато што су се усудили да се супротставе малверзацијама. Њих користе да заплаше друге функционере СУП-а да не буду поштени као они.
Олга ЈЕФТИЋ (1935), дипломирани дефектолог из Београда и угледни функционер Удружења дефектолога Србије, адреса: Зидарска 2/14 запослена у Психијатријској болници „Лаза Лазаревић“ у Београду на радном месту физио-терапеута (вишег) се залагала за хуманизацију психијатрије и дефектологије која није могла да избегне догматским утицајима једнопартијског система. Дошла је у својој радној организацији у сукоб због тога са својим претпостављенима па је на незаконит начин проглашена за технолошки вишак, за њу је речено да је нерадник, затим је премештена на радно место ван описа својих радних задатака, у крајње тешким условима (хладноћа, влага, хемикалије) па је услед тога озбиљно оболела. Одбијају да јој дају статус дефектолога иако је дипломирала дефектологију. Спремају јој отказ. О. Јефтић је жртва морално-политичке неподобности.
Соња МАТИЋ (1950) управни техничар из Неготина, Генерала Павла Илића бр. В8/13, Неготин, сада запослена на радном месту „сервирка у ресторану друштвене исхране“, у ИМП „Прахово“ у Прахову. Она је била друштвено-политички функционер и тако је имала прилику да изблиза упозна неправилности и злоупотребе моћника. Као поштена грађанка изграђених моралних и културних норми се томе успротивила и зато је пала у политичку немилост. Њени политички проблеми су настали нарочито од 1989. године када је почела да се приближава политичким странкама СПО и СНО као и нашем Покрету преко нашег члана угледног професора Остојића из Неготина. Смењена је на поменуто радно место и смањена јој је плата, изложена шиканирањима и отвореним провокацијама па и физичким нападима. Она има проблема и у своме стану, њу желе да иселе из стана на незаконит начин. Одмазда је обухватила различите области живота. Она је у међувремену оболела. На делу је прогон мишљења и упражњавања удруживања у политичке странке.
Зора ЈАРМИНАЦ (1934) је инвалид рада и лишена својих најосновнијих права и елементарних услова за живота јер је непокретна и везана за кревет, спречена у комуницирањима са светом, телефона, средстава за живот, онемогућује је да добије протезе и друга помагала која су јој потреба. Она живи у Врању, Матије Гупца 47/4.
др Надежда ВАСИЋ, лекарка из Т. Ужица, ул. Вите Пантовићар. 3, има велики проблем јер је у приземљу зграде где станује почео да ради приватни занатлија (ћевапчићи) и непрекидно се дими, галама до касно у ноћ, дим продире у собу, избио је био и пожар. Обраћала се на све могуће адресе али ниодакле није добила помоћ.
Љиљана ИГЊАТОВИЋ (1948) економиста из Београда, Црнотравска бр. 11А, потиче из породице поштених комуниста који су пали у немилост због свога принципијелног става па је због тога и сама Љиљана постала последњих десет  година истински политички страдалник. Она се по завршетку студија запослила у једном министарству на месту економисте „стручног сарадника“. После прописаног времена требала је да буде унапређена у звање „саветника“ што се није десило. Жалила се у вези тога и дискриминаторских поступака у вези стана. Шиканирања су се појачала, премештају је са једног на друго радно место, ради ван струке. Она се од 1980. године жалила органима унутар министарства а затим и спољним инстанцама. Одговор је био да измишља и да је у питању манија прогањања. То је учињено да би била дискредитована и недовољно кредибилна као жалилац на кршење њених права и да би помоћу ње заплашили друге. Пошто је она то рекла јавно да би је демантовали и сломили три пута су је насилно сместили у психијатријску болницу: први пут у П.Б. „Авала“ код Београда где је остала од 1.8.1979. до 1.10.1979. године, затим у ПБ „Лаза Лазаревић“ у Београду 1981. године и трећи пут у исту болницу од 1. фебруара до 5. априла 1989. године. Ова конфинирања су спроведена по Грађанском поступку јер она није била починила никакво кривично дело већ је то образложено наводним мотивом лечења. Међутим, у законодавствима цивилизованих држава у психијатријску болницу се смешта насилно када је у питању потенцијална опасност по околину или по себе. Закон о ванпарничном поступку уопште није био поштован и у питању је била злоупотреба. Она је за време држања у болницама била изложена злоупотребама медикаментима и лошем третману. Оштећеног је здравља. Сада је на боловању јер је њено радно место за њу простор стресова и траума. Тамо је етикетирана лажном дијагнозом психотичног душевног болесника. Преко адвоката Николе Баровића се обратила Центру за судску психијатрију са захтевом да над њом буде објављена судска психијатријска експертиза са циљем да се елиминише нетачна дијагноза (параноидна психоза).
др ЂОРЂЕВИЋ Богдан, лекар из Кладова, Стефаније Михаиловић 9/21 је био један од организатора опозиционих активности у Неготинској крајини и зато сада има тешкоћа да заснује стални радни однос. Он је повереник Покрета за Кладово па и то је разлог за описану одмазду.
Петар МИЛАТОВИЋ-ОСТРОШКИ је од стране Окружног суда у Титограду осуђен по члановима 133. и 134. КЗ СФРЈ (вербални деликт) зато што је написао књигу која се није свидела властодршцима. За њим је издата потерница. Он живи у Бечу, Аустрија. На делу је прогон мишљења.
Јелена МЕЛЕНТИЈЕВИЋ (1969-1990) студенткиња из Титовог Ужица, Маршала Тита 44/114 је убијена 3. јула 1990. године од стране………..из Т. Ужица тиме што је заклана на најсвирепији начин. Пре тог годинама је породица Мелентијевић трпела терор од породице ……….и о томе се жалила надлежнима али није добила заштиту. ………..је проглашен наводним неурачунљивим душевним болесником и сада се налази у Психијатријској болници Централног затвора у Београду одакле може бити ослобођен  „јер се стање здравља побољшало“ а да је осуђен за убиство то би било далеко дуже време. Породица Мелентијевић је почела да истражује околности смрти своје ћерке због чега је изложена жестоким претњама и застрашивањима па и шиканирањима моћника из региона у коме живе. Ова напаћена породица се обраћала свим могућим инстанцама у земљи, па и нашем Покрету тражећи заштиту од политичких погона моћника који онемогућавају да се сазна истина и који желе да их ућуткају у њиховој намери да истраже околности смрти њихове ћерке.
Теофил МИЛОШЕВИЋ и Живадинка МИЛАНОВИЋ су се обратили Покрету са питањем како да установе околности у којима је изгубио живот њихов отац који је за време II светског рата био деловођа у месној (окупацијској) управи али је то радио врло поштено и у корист мештана. Они тврде да је невин одведен по доласку партизана у затвор у Јагодину где је зверски мучен и убијен, до дана данашњег не знају ни где му је гроб. Зато нас моле да им помогнемо да сада после 45 година сазнају голу истину о смрти оца.
ПАВЛОВИЋ Милован, службеник из Љига, Ибарски пут бр 1 (1956) био капетан брода Југословенског речног бродарства у Београду. 1987 године је осуђен на казну затвора од 1 године коју служи у затвору у Ваљеву од 12.3.1990. године. Он потиче из политички погањане породице којој власти одузимају имовину и малтретирају и на разне друге начине. У питању је политички прогон неподобне породице која живи у условима свакодневног опсадног стања. Породица тражи да се спроведу додатне правне радње са циљем да се осветле околности у којима је дошло до дела због кога је Милован осуђен и да се изврши ревизија судског процеса за који они тврде да је монтиран. Родитељи такође наводе да је њихов син изложен лошем третману у затвору у Ваљеву.
прогони радника из производње у жељезари „Бијељина“ - Радници Салкановић Идриз, Ењаковић Душко и Саћи Исмет кажу да су већ 7 месеци без посла, без прихода, без хлеба и обуће. Бунили су се, милиција их је тукла, власти шиканирале, обмањивале, штрајковали су глађу, кажу „хтели смо да извршимо колективно самоубиство“. Кажу да њихова Голгота још траје и да не траже ништа дуго сем њихова права а да их власти неоправдано зато прогоне.
недавно је 9. марта на Тргу Слободе у Београду ухапшено према званичним изворима близу двеста демонстраната и цивила, било је више рањених, пале су и две људске жртве. Сматрамо да још има затвореника у затворима и психијатријским болницама од 9. марта или у вези са догађајима у вези тога дана. Захтевамо инвестигације од стране мешовите комисије. Што се тиче оних који се можда налазе у приручним болницама затвора у Србији (услед повреда) или у болници Централног затвора у Београду предочавамо крајње тешке услове у њима и да тамо лечење није могуће и да их треба пребацити у грађанске болнице.
Милош РИЗНИЋ (1922) професор из Београда, Ламартинова бр. 11 се дао запазити иновацијама и експериментима у настави у V београдској гимназији још 1969. године. Због тога је привукао на себе пажњу догматских кадрова из друштвено-политичких организација задужених за политику образовања у Београду и Србији. Уместо подршке он је на незаконит начин 1973. године проглашен за „технолошки вишак“ на монтираном дисциплинском процесу. Обраћао се свим инстанцама и средствима информисања да би се његов случај обелоданио али ниједан лист у земљи није хтео о томе да пише. Покушавао је да дође до правде преко судова али без успеха. Професор Ризнић је доста претрпео у овоме друштву од 1945. године и зато јер је одбио да буде члан СКЈ и због својих смелих идеја и јавне критике. У оваквим околностима је пензионисан. Он се обраћа Покрету са захтевом да ми покренемо питање његове рехабилитације, обештећења и да кривци буду изведени пред суд.
Марија ЗЛАТКОВИЋ (1925), пензионер, Гундулићев венац број 3, Београд, удовица, супруга покојног Тот Тибора (1925-1983) угледног интелектуалца из познате војвођанске породице који је због свога породичног и социјалног порекла био предмет репресалија од 1945. године до смрти. Њени родитељи су били предратни богаташи којима је одузето много имовине, земљишта и зграда, међу њима и велика зграда у ул. Народног фронта где се налази гинеколошко-акушерска клиника а да није исплаћена надокнада. Њен син је услед дискриминаторских поступака напустио Југославију и живи и ради у САД, у Чикагу. Једна сестра је такође пред прогонима емигрирала у САД где сада живи са породицом. Госпођа Златковић је у послератној Југославији претрпела вишегодишња шиканирања и прикраћивања њених права. Њен син се развео са супругом која је остала у Београду у стану њене породице због различитих политичких опредељења.Г. Златковић се жалила на различите адресе али јој ниодакле нема помоћи. Она тврди да је у питању не само имовинско-правни однос него и да је на делу политичка одмазда. Она је тешко оболела, оперисала је рак на дојци.
Ранка АРСЕНИЈЕВИЋ, дипломирани инжењер из Београд, ул. Драже Павловића бр. 10/I партер, је фебруара 1990. године проглашена за технолошки вишак у својој радној организацији Водопривредна организација „Београд“. И пре тога је била смењивана и излагана шиканирањима на радном месту, смањивању плате, онемогућавању напредовања. Сматрајући да је оваква одлука дискриминаторска и незаконита жалила се на велики број адреса у Београду: Привредној комори Југославије, Суду части Привредне коморе, Општини Палилула (разним службама), Скупштини града Београда. Такође је ствар предала Суду удруженог рада Београд Масарикова број 2. Обратила се и нашем Покрету са врло детаљном документацијом из које се недвосмислено види да су њена права повређена и да иста мерила нису примењена и на друге запослене. Захтева да се њен досије проследи међународним организацијама за заштиту људских права.
Анто ЛУЦИЋ (1936) бивши возач аутосаобраћајног предузећа „Ласта“ из Београда, Браће Срнића број 27, Београд, је био један од најбољих возача „Ласте“ и био је више пута похваљиван. 1985. године је изабран у Раднички савет за председника Радничке контроле. Он је својим залагањем и разоткривањем злоупотреба и малверзација у овоме предузећу у које су били уплетени руководиоци изазвао њих против себе 13.6.1989. године изречена му је дисциплинска мера престанак радног односа од стране Дисциплинске комисије предузећа. Као разлог ове мере је наведен наводни прекршај закона од стране А. Луцића, да је за време службеног пута у Брижу, Белгија починио кривично дело у вези утрошка средстава за поправку аутобуса. Трећи општински суд у Београду, својим решењем од 6.3.1990. године и од 25.6.1990. г. је донео ослобађајући пресуду по Луцића али није враћен на посао. Жалио се Суду удруженог рада у Београду па како није донето законито решење ствар је предао Врховном суду Србије.
Михаило ВУКОВИЋ (1954), техничар без запослења из Београда, Гостиварска 4, је био запослен у предузећу „Димничар“ у Београду и Одлуком Дисциплинске комисије РО „Димничар“ из Београда од 4.11.1988. године је истеран са посла због наводне грешке у технолошком поступку. Иако је доказано да он ту грешку није починио он је и данас без посла. То му је учињено зато што је критиковао корупцију и малверзације директора овога предузећа Милошевића. Овај директор је најурио из предузећа и друге стручњаке нпр……. инжењера. М. Вуковић се обраћао на разне адресе између осталога и Председништву Србије…….. али без резултата.
Милорад РАНЧИЋ, приватни ауто-превозник из Ниша, Чегарска 25, 18000 НИШ, се жали да је због критике партијског једноумља у Србији спречен у своме раду и да му власти праве тешкоће и на тај начин што му не издају дозволу да прибави возило које му је потребно и непотребно растежу и компликују процедуру, а да би му се на тај начин светиле.
Жељко ЈЕЛЕНИЋ (1962) инвалид из Краљева, Насеље Моше Пијаде 33/30 је доживео удес у саобраћају 11.06.1978. године у Кули као пешак, после педесет  дана у шок соби једва је остао жив. После тога је остао инвалид. Породица Јеленић се жали на необјективност судова и политичку немилост већ одавно, иако се у записнику види да је крив возач аутобуса он није осуђен. Жалио се на разне адресе и поред подршке од појединих инстанци правда није задовољена.
Марица ИВКОВ, службеница, Чуруг, Раде Малетина број 53, је доживела дана 4.7.1983. године саобраћајну незгоду као возач мотоцикла у Чуругу у улици Народне револуције, када је покосио својим возилом ……… Том приликом М. Ивков је била озбиљно повређена. Она се обратила нашем Покрету предочавајући низ неправилности и повреда закона о утврђивању материјалне одговорности за саобраћајни удес. Она је позната у својој средини по критици неправилности и званичне политике, и то да напоменемо. Велики број очевидаца је одбио да сведочи. Чак су одбили и да јој помогну да устане када се освестила, после двадесетак минута. Милиционер ОУП Жабаљ ………….је према њој аљкаво и неуредно обавио свој задатак (она наводи целокупну инвестигацију која је спроводена ван законских прописа). Дежурни лекари у Чуругу и Новом Саду јој нису пружили потребну помоћ. Обраћала се судовима али без успеха. У вези овога она истиче необјективност судства и његову повезаност са бирократијом у региону којој се она замерила. Узимала је четири адвоката али су сва четири када су увидели о чему и о каквој особи се ради (која је у политичкој немилости)  свој посао обављали противно њеним интересима престрашени да и они не буду предмет казнених поступака. У току разних суђења која је покретала доживела је бројна шиканирања и понижавања до отворених претњи и алузија које су указивале о чему се радило. Као вештак у процени кривца за саобраћајни удес је био узет пријатељ особе која је повредила М. Чуруг што је крунски аргумент у корист М. Ивков. Она је изложена шиканирањима и претњама од тада до данас, а тога је било и раније. Доживљава тешкоће и на радном месту. Она тврди да је на делу освета спреге судства и партије, друштвено-политичких организација у региону. Она се често обраћа Покрету са жалбама на прогоне и захтева да се њен случај покрене и испита.
Љубомир БЛАГОЈЕВИЋ, пензионер из Смедеревске Паланке, Пионирска 12 се жали на разне адресе, и нашем Покрету, Љ. Благојевић се жали на неефикасност оних који би требали да штите права грађана у Србији. Поврх свега у питању је дивља градња. Љ. Благојевић каже да су му двориште и кућа претворени у гасну комору а да нико неће да заштити њега и његову породицу.
-др.Љубиша Благојевић( 1937) доктор економских наука , бриљантно докторирао на Сорбони, изузетан стручњак, потиче из политички прогањане  породице, жртва професионалне дискриминације и других злоупотреба. Жали се на претње здрављу.
Радмила ШАРАЦ (1936) радница из Панчева, се обраћа Покрету са обавештењем да жели да му се придружи и да раднике шиканирају и експлоатишу директори и званична политика. Каже да је због свога залагања за права радника изложена малтретирањима и прикраћивањима њених права и да је била недавно и физички нападнута од једног претпостављеног.
Мирко ЈЕЛИЋ (1938) професор из Београда, иначе члан покрета који има велике проблеме на радном месту због тога и пред отказом је, познат по својим критичким иступима је 15.3.1991. године био од два непозната младића претучен око 19 часова и 25 минута испред броја 34 у Крајишкој улици у Земуну без да је зато дао било какав повод. Том приликом је повређен и за то има уредну лекарску документацију. Обратио се милицији и органима СУП-а да пронађу агресоре. Обратио се сличним захтевом Савету Покрета износећи тврдњу да не види други разлог сем политички и да су нападачи чак у томе смислу и изрекли мотиве њиховог насилничког поступка.
Александар ВЕЉКОВИЋ, професор без запослења, супруга запослена у Грађевинском предузећу „Каблар“ у Краљеву је био председник самоуправне радничке контроле у својој школи и због свога залагања за законитост замерио се утицајнима у школи и ван ње и зато је истеран из службе пре 6 година. Он је поднео већи број пријава против оних који су спроводили малверзације у општини, школи, тужилаштву итд. Он је био лажно оптужен за кривично дело што је касније доказано да је било непостојеће. Дана 10.4.1985. године је био суспендован а убрзо после тога Савет школе је донео одлуку о престанку радног односа. Он је добио отказ пре него што је суд донео одлуку о његовој наводној кривици. У предвиђеном року се жалио Суду удруженог рада касније и на републичком нивоу. Оба решења наводе да потврђују одлуку школе али ако на судском поступку буде утврђено да није крив да ће бити враћен новом одлуком суда на посао. Кривични поступак је растезан пуних пет година пред Општинским судом у Краљеву и донета је ослобађајућа пресуда. Поднео је сада захтев за понављање поступка пред Судом удруженог рада којим су укинуте раније одлуке о искључењу са посла. Школа улаже жалбу и поништава првостепену пресуду јер је наводно прошао рок од две године (Кривични поступак је трајао 5 година за шта није крив професор Вељковић). Тако да професор Вељковић ни крив ни дужан не може да заснује поново у његовој школи радни однос и за цело ово време породица живи од 3.000 плате његове супруге изложена подозрењу и шиканирањима у малом месту.
Војин ШАКИЋ (1942) учитељ из села Путинци, Крајишких бригада 16, је био запослен у Основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Путинцима где је прошле године добио незаконити отказ зато што је сметао бирократији указујући на неправилности и корупцију. О томе је писала и војвођанска штампа узимајући професора Шакића у заштиту али ништа није промењено. Он се обратио Покрету са молбом да га подржимо у борби за његова права.
Слободан БАБИЋ је био запослен у Републичком секретаријату унутрашњих послова у Београду, где му је дана 30.6.1990. г. престао радни однос. Жали се да му је ускраћено право на коришћење годишњег одмора у трајању од тридесет  радних дана без икакве накнаде и такође да његово стамбено питање није решено и да је био жртва дискриминације. Тврди да се обраћао надлежним органима жалбама али без успеха.
Живојин БУЗАНКИЋ,, радник без запослења, нужни привремени боравак, 19317 Мокрање; се жали нашем Покрету да је био шиканиран на привременом раду у Љубљани где је био запослен у предузећу „ИСКРА-ВЕГА“, где је на крају добио и отказ без повода са његове стране и оправданог разлога. Остао је на улици са једанаестогодишњим сином,. Вратио се у родни крај код Неготина где живи у беди без разумевања локалних власти за његов проблем. Поднео је предлог Суду удруженог рада у Љубљани али ево то се развлачи три године. У Мокрању где се жали на прогоне је оквалификован као душевни болесник који износи неистине. То је олакшано чињеницом што је његово соматско стање здравља погоршано а и пати од нервне напетости и узима седативе. Жали се да Словенци штите сопствене интересе и свој народ а да српски властодршци мисле само на своје фотеље и српски народ им је пуко средство за то.
Љубомир Јовановић, пензионер из Београда, Партизанска 33/64, Видиковац се обраћа Покрету жалбама на прогоне од 1945. године зато што је критички настројен према комунистичкој материјалистичкој и безбожничкој идеологији увезеној споља. Описује прогоне на радном месту где је пре пензионисања 1976. године после повреде на раду (јер је радио у тешким радним условима без довољне техничке заштите на раду), био смењиван, радио ван струке, био предмет дисциплинских поступака, кажњавања без законског основа, смањивана плата, шиканиран, и био је и жртва физичких обрачуна на радном месту, добијао је и отказе, лишен социјалног и здравственог осигурања, судске заштите, без новца за адвокате. Иако је у међувремену руиниран и тешко оболео изјављује да ће се борити до задње капи крви против бољшевичког насиља и окупације.
Војин ТОМАШЕВИЋ и Мирослав БОГДАНОВИЋ радници Јавног предузећа за производњу електричне енергије и производњу угља „Електропривреда“ Београд у Чачку са станом у ул. Бориса Кидрича 14 односно Пионирска 1 у Чачку су се обратили жалбама С. Милошевићу и Покрету за заштиту људских права предочавајући да су жртве дисциплинског поступка у њиховом предузећу само зато што су изнели оно што су знали о малверзацијама моћника. Они су 27.12.1991. године упутили представку надлежним државним органима у вези утврђивања одговорности и разрешења дужности ВД директора ХЕ „Морава“ у Чачку јавно предузеће Електропривреда, Београд, и против директора ………… Ова представка је прослеђена предузећу па је против Томашевића и Богдановића Дисциплинска комисија покренула дисциплински поступак где ову двојицу оптужује да су изнели неистине у јавност са намером да укаљају углед поменутих директора. Они се жале да су изложени тешким и несносним притисцима и да им је живот неиздржљив а егзистенција угрожена само зато што су рекли истину.
Цветко СИМИЋ (1928), пензионер из села Надаљ, Л. Рибара 66, се жали Покрету да му је бесправно од силника одузето три јутра земље а поред тога су га обавезивали да плаћа порез иако није обрађивао своју земљу. Захтева да му се врати отета земља јер каже да је био цео живот радник, а да његов стамбени проблем није решен и да би му враћање три јутара земље помогло да неправда буде исправљена.
Никола ВЛАЈИЋ (1939) графичар предузећа „Нови дани“ Рузвелтова бр. 10 без стана (спава по железничким станицама и другим скровитим местима) се жали на дискриминацију у предузећу што се тиче каријере, стана, плате, шиканирања као и шире у друштву зато што изражава своја критичка мишљења и што је члан опозиционе странке. Он је познат државним органима по својим жалбама на друштвене неправде али је сада руиниран и сведен на социјални случај који није у стању да се стара о себи.
ОСУЂЕНИЦИ КП Дом Забела су нам се недавно обратити петицијом без знања Управе (кажу да су писали 15.12.1990. године али да је Управа затвора задржала њихов допис нама). Тврде да се људска права брутално крше. Конкретно тврде да није испоштована амнестија која је последњих месеци проглашена. Многи који су имали право на амнестију нису је добили. Они наводе четири имена: СИНОВЧИЋ Жељко, САМАРЏИЋ Захид, ФАХОВИЋ Смаил и БИБИЋ Цазим, али тврде да још има доста оних који су на сличан начин оштећени. Они траже од нашег Покрета да допринесе својим престижом да сви затвореници имају равноправност приликом стицања права на амнестију.
Милош В. НИКОЛИЋ, осуђеник у КП Дом Забела, се преко Управе затвора обратио захтевом за подршку Покрету за заштиту људских права у Југославији. Он је осуђен за крив. дело из чл. 245 КЗЈ од Окружног суда у Београду. Он наводи да је одлуком Скупштине Србије од 26.11.90.  одређена амнестија али да нису обухваћена лица из КЗЈ. Све остале републике су дале амнестију и лицима из КЗЈ па захтева да то уради и Република Србија.
СТАНАРИ зграде у Узун Мирковој број …се обраћају петицијом Покрету жалећи се против ………….имућне номенклатурке која има вилу на Дедињу а издала је један од својих станова пријатељу који је отворио мали индустријски погон за производњу стилског намештаја. Том приликом се ради са хемикалијама даноноћно и станари кажу да су њихови станови претворени у гасну комору а да су многи оболели а неки и тешко што доказују пуним именима и адресама здравствених установа где се лече због изазваних поремећаја. Угрожени станари су се жалили на разне адресе али без икаквог успеха, јер кажу индустријалци (новопечени, бивши комунисти) су повезани са државом и међусобно се штите.
Лазар ПАРОШКИ, Миленка Грчића, Нови Сад се жали учестало Покрету на политичке прогоне. Упутили смо га на његовог блиског сродника ПАРОШКОГ народног посланика Скупштине Србије да се он заузме за њега.
НИКОЛИЋ Милан (1949) приватни графичар, Господар Јевремова 59, Београд, члан Савета Покрета и технички уредник листа „ЉУДСКА ПРАВА“ (који је у припреми, гласило нашег Покрета) потиче из породице предратних министара и богаташа и због тога је што нам је добро познато страдао заједно са породицом од рата до данас. Био је на основу наших сазнања да заврши студије. Пред прогонима се био на неколико година уклонио у Холандију. По повратку отуда пре неколико година нигде у земљи не може да добије запослење као ни његова супруга дипломирани дизајнер. Сад су отворили приватну радњу за фотокопирање после дугог периода чекања на дозволу. надлежни органи им на сваком кораку праве сметње и коче њихову комерцијалну активност. Између осталога и када ради графичке услуге за рачун Покрета. Недавно му је уручен ЗАХТЕВ за покретање прекршајног поступка судије за прекршаје општина Чајетина. После много малтретирања установљено је да је била грешка, да се ради о другој особи. Последњих дана је био на аеродрому Сурчин да сачека пословне пријатеље из Дубаија. Они су одмах по изласку из авиона на аеродрому у Сурчину иако су имали уредна документа били врло грубо третирани од органа СУП-а и враћени првим авионом натраг. М. Николић је жртва истинских прогона.
Ружа МИЛИЋ, просветни радник са Косова у пензији, која живи у Београду, Фрање Клуза број 5 се жали да јој пензија коју је остварила на Косову није реално одређена. Каже да јој је годинама закидано па је дошла до просјачког штапа.
Спира СТАНИСАВЉЕВИЋ, електротехничар који ради ван струке као машиновођа, Д. Бошковића 10, Гредлица се жали да је његов брат М. СТАНИСАВЉЕВИЋ који живи и ради у Бечу 1986. године имао велике проблеме са СДБ СФРЈ, био је притворен 4 дана а затим протеран из Југославије и лишен држављанства. Жали се и сам да је шиканиран од власти.

Ове случајеве смо навели као илустрацију жалби. Нама је досада стигло 1.000 сличних жалби и стижу сваки дан.

               САВЕТ Покрета за заштиту људских
               права у Југославији

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                                             1.4.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд

!Овде, слика број 25-

                                                                              СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
                     ЈАВНОСТИ

АМНЕСТИЈА ПОЛИТИЧКИХ ЗАТВОРЕНИКА

                Званични извори су обзнанили одлуку о амнестији. Напомињемо да је Скупштина Србије била донела једну сличну одлуку о амнестији 26.11.1990. године али њом нису били обухваћена лица за кривична дела из Кривичног законика Југославије (КЗЈ). А све остале републике су биле дале амнестију и лицима осуђеним на њиховим територијама за кривична дела из КЗЈ. Нашем Покрету се обратио известан број затвореника из Србије жалећи се да иако се амнестија односила на њихова кривична дела наведена у амнестији од 26.11.1990. године они нису ипак били ослобођени. Примера ради наводимо да су се на то жалили следећи затвореници из КПД Забела: Синовчић Жељко, Самарџић Захид, Фаховић Смаил, Бибић Ћазим и други.
              Поздрављамо овакву одлуку Скупштине Србије али захтевамо да она буде испоштована до краја и да обухвати све затворенике на које се односи. Будући да су затворске установе врло затворене за јавност,  демократске институције и опозиционе странке, сасвим је оправдана бојазан да ће и овога пута амнестија мимоићи известан број осуђеника.
            Исти извори тврде да сада у затворима у Србији има само десетак политичких затвореника.
           Овакву тврдњу званичника одбацујемо као ноторну лаж и крајње циничну. Наш Покрет је у контакту са више затвореника, њиховим породицама и пуномоћницима. Нама је добро познато да сада у затворима на територији Србије има знатан број политичких затвореника. Они су тамо смештени на монтираним судским процесима, изокрећући и кривотворећи чињенице и на тај начин политички непожељним лицима, стављајући за терет непочињена кривична дела (као нпр. проневере, асоцијално понашање, насиље и др.). Ми смо се у прошлости залагали за већи број таквих затвореника и неки од њих су признати од јавности као такви и прихваћени од Amnesty International из Лондона као „затвореници савести“.
            Ми располажемо подацима да у Србији још увек има конфинирања у психијатријске болнице по казни и да тамо још има политичких затвореника. У исто време упозоравамо јавност да су услови живота у затворима још увек врло тешки а да је нарочито тежак третман резервисан за политичке затворенике.
          До нас допиру масовно поруке разочараности затвореника који се осећају запостављеним и изиграним, и захтевају горко понижени, од опозиције да стави на дневни ред питање стања у затворима уместо што се сувише бави стерилним расправама „која је нација више крива“, да не говоре само о прошлости и Голом отоку пре 40 година а да се ћути о мрежи концентрационих логора који још увек прекривају Србију. Ми смо следећи њихове сугестије често покретали ово питање али смо онемогућени тоталном информационом блокадом од стране странке на власти да о томе упознамо ширу јавност. У исто време СПС подстиче поједине опозиционе странке које од нас захтевају да о томе не говоримо и зато спроводе над нама бојкот и онемогућавају нас да наступамо на митинзима опозиције. Ми смо спремни на радикалну критику, ми нисмо привилеговани, немамо положаје, титуле, куће и виле, банковне рачуне и СПС не може да нас поткупи и ми никада нећемо издати наш народ.
           Нас јако забрињава да СПС успева да ућутка јавност а нарочито да о томе не говоре друге опозиционе странке.
        На делу је опстајање политичке репресије а што се жели лукаво укрити. Уједно се региструје опција „тихе“ репресије: у области професије и запошљавања, плате, стана, образовања, разна шиканирања и др.
         Апелујемо на органе Скупштине Србије да ставе на дневни ред стање у затворима у Србији, да се спроведу реформе и измене закони, а пре свега ЗИКС (Закон о извршавању кривичних санкција), побољшају услови живота, изврше ревизије судских одлука и отуда отпусте политички затвореници.
             Пошто државни органи упорно одбијају наше податке као „непоуздане“, „неозбиљан извор“ и сл. захтевамо да се оснује једна мешовита комисија са циљем да провери основаност наших навода. Описане квалификације и увреде на рачун нашег Покрета спадају у психолошке одбранбене механизме својствене особама са политичким предрасудама, нетолерантним и неспремним да чују мишљење које им се не свиђа. Ми не претендујемо да поседујемо једини истину, захтевамо да се до ње дође објективним инвестигацијама. Одбијање да се тако поступи даје доста индиција да се званичници плаше истине и налаза.

            САВЕТ Покрета за заштиту људских права
                  у Југославији


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   1.4.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ


САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ ДОГАЂАЈА У
ХРВАТСКОЈ КРАЈИНИ

             Покрет за заштиту људских права у Југославији захтева од надлежних и свих уплетених страна да српски народ у Хрватској Крајини буде заштићен од насиља и да буде спречено да не дође до нових сукоба и да не падну нове невине људске жртве.
         Констатујемо да је многима стало до оваквих сукоба да би стварали климу изванредне ситуације и помоћу њих тако скретали пажњу народа са масовних отказа који предстоје, непримања плата и пензија на време, експлоатације и тлачења у њиховим републикама.
        Српски народ треба заштитити и не сме се дозволити да он буде жртва злоупотреба оних који помоћу његових страдања желе да укрију упорно чување друштвеног status quo и својих привилегија и позиција.
         Апелујемо на све Србе да се уједине, и превазиђу личне сујете и опречне личне интересе у борби за опстанак и да осуде све оне који тлаче Србе било да је у питању друга нација или пак сопствена бирократија. Јер док се ове обављају нелегалне приватизације и масовно прогоне невини људи, дотле се Србима у Крајини прави мртвачки сандук.

               САВЕТ Покрета за заштиту људских права
                  у Југославији


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА   22.4.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд



               Одбору за заштиту права детета

             Добили смо ваше Саопштење бр. 2 од 13.3.1991. године на чему вам захваљујемо.
            Пружамо подршку вашој иницијативи против злоупотребе деце у политичке сврхе. Наш Покрет је познат по ангажману у овоме смислу и често смо предузимали акције у корист деце и малолетника који су били жртве сличних злоупотреба од странке која је била и још је увек на власти. У таквим случајевима смо се позивали на међународне обавезе владе СФРЈ, потписнице међународних уговора којима су гарантована људска права као и дечија.
             Пружајући вам подршку, потписујемо ваш Кодекс о заштити деце од политичких злоупотреба, али са резервом и нашим предлогом.
        Подсећамо вас на оно што и сами знате, да је комунистичка идеологија била управо та која је у нашој средини починила највеће злоупотребе над децом и тиме се заувек огрешила о универзални цивилизацијски захтев да дете буде дете. Бошко Буха, курир пете чете, деца хероји и жртве за друштво у коме се дешава оно што нам је свима познато, није ништа друго до злоупотреба деце за сврхе освајања власти од аморалних појединаца и политичких групација. Још увек је образовање идеологизирано и води политичкој индоктринацији деце и младих. У законима из образовања још увек су уписани политички критеријуми и процедура селекције кадрова. У уџбеницима, учионицама још увек се налазе идеолошки симболи и поруке. Образовне установе су место где се репродукује друштвени status quo и где обично морају бити најбољи ученици не они који би то требало да буду увек, већ који потичу из политички добростојећих породица. Прилично наставног кадра још увек је сувише импресионирано политичким статусом родитеља ученика и према таквој деци се односе другачије него према осталима. Добро нам је познато да су још увек чести политички дискриминаторски поступци према деци из политички обесправљене већине, а још увек има и честих шиканирања и прогона. Многи дечаци и девојчице од малих ногу стичу тако поданички менталитет и послушност и постају заувек маркирани, ојађени и оштећене психе. Дакле, потписујемо ваш Кодекс под условом да буду узете у обзир наше напомене. Уколико пак наше примедбе не уважите, изволите образложити и назначити зашто наш потпис вашег Кодекса није прихваћен.

               за Савет Покрета

               Томислав Крсмановић, генерални секретар


ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                   13.мај 1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд


               СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
                  ЈАВНОСТИ

П о т р е б н а   и м   ј е   п о м о ћ   ………………………….

                   Сукоби у Хрватској одвлаче пажњу са других изузетно важних тема са којима желимо да вас и овога пута упознамо. Наиме, са различитих страна у последње време стижу информације и умножавају се упозорења да је све већи број грађана изложен репресивним мерама властодржаца у Републици Србији. Примера ради наводимо следеће случајеве:

-   Аница ДИВНИЋ (1944) васпитач у Дечијем вртићу „С. Милошевић“ у Земуну, адреса стана: Кеј ослобођења 134, стан 52, је на други дан Ускрса 8.4.1991. године око 9ч30 минута одвела на десетак минута групу од двадесетак деце у Храм Светог Архангела Гаврила у Земуну. Том приликом су деца могла видети српски православни обред, поздравио их је отац Филарет, добили су за поклоне офарбана јаја. Васпитач је претходно добио дозволу родитеља. Оваква посета није забрањена законом и прописима сличних установа. Упркос свему А. Дивнић је изложена шиканирањима на радном месту и шире у друштву. Прете јој отказом.Зато што је верница СПЦ..
-   Милкица МИЛИНКОВИЋ (1971) монахиња манастира Светог Архангела Гаврила код Бијељине је на силу одведена у Психијатријску болницу „Лаза Лазаревић“ у Падинској Скели код Београда 22.4.1991. године. Према међународном праву и уобичајеним нормама медицинске етике особа може бити смештена у психијатријску болницу насилно ако је починила неко кривично дело услед душевне болести или пак ако услед свога душевног здравља може угрозити сигурност другога или себе лично. То уопште није случај са Милкицом. Игуманија манастира Екатерина описује Милкицу као смирену  умерену луцидну девојку која ничим за време свога боравка у манастиру није показала било какав знак нервног или душевног обољења. На делу је насилан покушај да се једна млада особа одвоји од вере, прогон верника.СПЦ.
-   Момчило НИКОЛИЋ (1933) професор Хемијско технолошке школе са Бановог Брда, адреса стана: Кнеза Вишеслава бр. 20, Београд, је предмет тужбе од стране директора школе ……….. сродника ………… зато што је у јавност изнео његове неправилности и прогоне људи. На делу је прогон мишљења.
-   Теодора СТОЈАНОВИЋ (1933) професорка исте школе је у истој ситуацији, поврх свега тешко оболела на самрти је изложена нечувеном терору органа власти.
-   Михајло ГАЛОВИЋ, службеник из Смедеревске Паланке, ул. Вељка Влаховића бр. 4 је осуђен од стране судије за прекршаје из С. Паланке зато што је 13.6.1990. године скинуо слику Ј.Б.Тита са зида на јавном месту. Добио је петнаест  дана затвора коју још није одлежао јер се жалио. Процес још није завршен. У питању је прогон изражавања мишљења. Док је једнима дозвољено да ломе слике Тита, руше бисте, јуришају на Титов гроб, онима непознатим и анонимним је скоро све забрањено, у сваком случају што једни смеју већина не сме.
-   Новица ТРИЧКОВИЋ, пензионисани официр, Булевар Лењина бр 16 а/18 Ниш се обратио захтевом Покрету да му помогне да расветли околности у којима је изгубио живот његов син за време служења војног рока недавно у Батајници код Београда.
          Бројност и драстичност оваквих случајева који све чешће до нас допиру иако знамо да има полицијских заплена најдрастичнијих случајева указује да репресија не јењава и на крајње тешку ситуацију са људским правима у Србији и Југославији. И да се жели обманути јавност наводним побољшањима. Не бирају се средства да се сачува status quo.

                  Савет Покрета за заштиту људских права
                     у Југославији

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                                13.5.1991. г.
                 У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, пошта 38, 11060 Београд


               СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ПАРТИЈИ СРБИЈЕ
            ПОСЛАНИЦИМА ОПОЗИЦИЈЕ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

ТОМИСЛАВ КРСМАНОВИЋ - ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР НАШЕГ ПОКРЕТА
СВУГДЕ ИСТЕРИВАН ИЗ СТАНОВА

               Наш генерални секретар Т. Крсмановић је практично цео живот подстанар и сели се из стана у стан као и други подстанари. Упоредо са његовим политичким активностима и притисцима којима је био изложен власти су све више укључивале све могућности које им стоје на располагању да му се свете или да пригушују његове активности. Последњих година је нарочито постао предмет злоупотреба његовог подстанарског статуса.
     Од 1984. до 1986. године је становао у Похорској 15 на Новом Београду, од септембра 1986. до септембра 1989. године у Ћустендилској број 4 у Београду, од септембра 1989. до марта 1990. године у селу Кумодраж код Београд (нигде у Београду није могао наћи стан), од 1. марта од 5. фебруара 1991. године у Гарсије Лорке 32 у Београду, а од 5.2.1991. станује у ……, Београд.
          У поменутим становима је био малтретиран од станодаваца, разуме се и други подстанари су изложени самовољи и зловољи станодаваца, али је Т. Крсмановићу скретана пажња да су долазили органи СДБ и захтевали да буде исељен, искључивани су телефони, испоручивани огромни телефонски рачуни, астрономске кирије јер су га станодавци тако уцењивали, крађа докумената, упади у стан, претреси, провокације и претње станодаваца. Он се због тога обраћао у више наврата против таквих аморалних станодаваца сарадника полиције судовима али су судови увек били на њиховој страни а против њега.
            Он се доселио на поменуту адресу 5. фебруара ове године и склопљен је уговор на две године, право употребе телефона и да плаћа цео износ. Већ после неколико дана власници стана којима је претходно Т. Крсмановић испричао све о себи, а они су то знали и од раније, су му казали да је била полиција и захтевали да се одмах исели. затим су кирију повећали са 4.000 на 4.500 динара што је пола његове плате. Учестале су провокације станодаваца, кварење осветљења, чесме и санитарија, лупања ноћу, захтеви скоро свакодневни да се исели. Сада је повећана кирија на 5.500 динара што је са телефоном скоро две трећине његове плате. Иако плаћа цео износ телефона, власници када га неко зове кажу „не станује више овде“.
        На овакав начин Т. Крсмановић је онемогућено да се мирно посвети свом хуманом раду и анимирању покрета који је легална политичка странка. Он је финансијски јако оштећен и сада нема средстава за трошкове Покрета. Честа сељакања узимају много времена, новца, енергије,. Настају због свега овога сметње у комуницирању са чланством које је обесхрабрено када види шта власти чине са челником странке од које они очекују заштиту.
          Социјалистичка странка тврди да су опозиционим странкама омогућени услови рада и да им се чак дају и просторије за рад. А нашем челнику се онемогућава да има свој стан. На делу је очигледна превара СПС и комуниста и отворено гушење једне опозиционе странке на крајње дрзак начин.
         Захтевамо од вас да одмах дате налог да се прекину прогони Т. Крсмановића и да не буде више истериван из станова, изложен самовољи станодаваца подстакнутих против њега и заштићених од органа СДБ, да се прекине са притисцима над станодавцима да му не дају стан. О овоме ћемо обавестити међународну јавност и организације за заштиту људских права.

               САВЕТ Покрета за заштиту људских права у
               Југославији

ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ                                                 10.03.1992. год.
ПРАВА У ЈУГОСЛАВИЈИ
Поштански фах 72, Пошта 38
11060 Београд

                  Секретару ГСУП-а Београда

                У суботу 7 марта око 12 часова испред зграде Народне банке Југославије на Булевару револуције у Београду за време одржавања скупа девизних штедиша наш генерални секретар Томислав Крсмановић је без икаквог повода са своје стране и без правног основа био нападнут од групе особа у цивилу подржаване од органа милиције СУП-а Палилула, којом приликом је ударен од стране засад неидентификоване особе у пределу горњег десног дела чела. Он је одмах отишао у Ургентни центар где је извршен преглед и дат је Извештај лекара специјалисте број 022632 од 7.03.1992. год. са дијагнозом „Contusio capitas reg.fontalis.dex“ (лакша повреда мекшим предметом“).
            Органи милиције СУП-а Палилула и присутни инспектори ГСУП-а су у више наврата били обавештавани о агресивним поступцима једне групе која је захтевала да се скуп растури али није ништа предузето да се спречи насилничко понашање до кога је дошло. Милиционер …………из СУП-а …………је одбио да узме податке од особе која је ударила Т. Крсмановића, а члан нашег Покрета Вук Павловић који је фотографисао агресиван испад над нашим генералним секретаром је био приведен противзаконито а филм заплењен. Сведоци су били и присутни новинари Борбе, Вечерњих новости, Радио Политике и РТВ Београда.
         Напомињемо да се у исто време догодио један лакши саобраћајни инцидент којом приликом је један од демонстраната био ударен благо у ногу али су органи реда одбили да узму податке од таксисте који је то учинио.
           Упозоравамо вас да је на делу терористички акт према шефу легалне странке људских права, да се ради о флагарантном кршењу закона и међународних обавеза Владе СФРЈ и Србије. То није ништа друго до политички реваншизам и заслепљеност политичком мржњом јер је Т. Крсмановићу речено да му је то учињено зато што је на митингу људских права одржаном 2. марта на Тргу Републике у Београду захтевао смену врхова полиције, оптужио правосуђе за тешко стање у Централном затвору у Београду и у судству.
         Најоштрије протествујемо против овога терористичког акта и захтевамо од Вас да у границама Ваших овлашћења предузмете праве мере да Т. Крсмановићу буде што пре дат идентитет починитеља, и онога ко му је дао налог, ради вођења кривичног поступка. Захтевамо да и ви казните кривце и спречите да у будућности до таквих испада више не долази.

               за Покрет за заштиту људских права