Професор др Андрија Гамс- признање за допринос расветљавању суштине проблема.     Т.Крсмановић-јануар 1988 године

              Професор Правног факултета у Београду др.Андрија Гамс је истеран из радног односа као морално-полтички неподобан наставни кадар. Професор Гамс је  још крајем 1960-их година предочио да је суштина проблема код нас у постојању тзв”клановске девијације”, злоупотребе. Људи су жртве кршења њихових права на један скривен дискретан начин, преко кланова који су свугде присутни. Политички моћници могу свакога ко им  не конвенира по било чему да казне преко својих кланова-истинских самоуправних мафијаша : на радном месту, у судовима, социјалним установама, образовним установама, војсци, итд. Док је совјетска девијација видљива, драстична, (масовна утамничења, депортације, убиства, итд) тзв самоуправна девијација  је много дискретнија, укривенија, али масовна,  ништа мање опасна од бољшевичке. Створени су одавно кланови ( криминалци, мафија) који су држава у  држави. Професор Гамс саопштава да су  политички моћници на Правном факултету били њему поставили за врсту надзорника-надређеног , једног младог наставног кадра, најобичнију незналицу, убеђеног да је свезнајући, који га је шиканирао, надзоравао га, чак и његов лични живот, и испољавао бригу за стање његовог здравља.(Напомена из 2005 године: професор dr Андрија Гамс је живео скоро дупло дуже од свога”надзорника”).

Комитет за заштиту људских права                                                    у Београду 1.11.1988. г.

                  СКУПШТИНИ СФРЈ
                  ЈАВНОСТИ

Самоспаљивање, самоубиства-као облици протеста.

               Лист „Политика“ од 5. априла ове године је објавио вест да је Чедомир Васиљевић (58) земљорадник из села Белановца код Врања извршио самоспаљивање у центру Врања услед чега је издахнуо у великим мукама. У штурој новинској вести се каже да је Ч. Васиљевић боловао од простате и да му је пре два дана умро унук што је вероватно довело до самоубиства.
           У листу „Недељна Далмација“ од 10.4.1988. г. се преноси поступак Анте Жарковића (59) комерцијалисте сплитског ЖТП који је био добио неки смештај (стан) тек када је имао скоро 60 година на крају радног века у који се уселио са болесном женом. За време његовог одсуствовања у тај стан се насилно уселио други радник истога предузећа и на незаконит начин. А. Жарковић се жалио надлежнима и свугде су му рекли да је он у праву али да му не могу помоћи, да мора да чека. Огорчен радник који је дошао пред пензију а да није решио стамбено питање, где у друштву многи имају малверзацијама више станова, вила, убирају ренте, њихова деца као ђаци и студенти имају своје станове а радницима говоре да је ово радничка држава, је се латио канте бензина да се самоспали и тако протествује и захтева да се оствари његово право. Драма се одигравала у згради Скупштине у Сплиту у соби 73 на четвртом спрату, али на срећу без фаталног исхода.
            Према листу „Вечерње новости“ од 14.10.1988. г. испред зграде Сабора СР Хрватске се полио бензином и запалио Иван Хорват (36) радник загребачке РО „Обнове“ и задобио опекотине опасне по живот (Не знамо за коначан исход). Каже се да је повод вероватно тешко социјално стање И. Хорвата који је отац двоје деце и прима минималну плату од 100.000 динара. После покушаја самоспаљивања он је утрчао у зграду Сабора где је угашена ватра на њему.
            У пролећним месецима ове године штампа је пренела вест да се један млади човек из Црне Горе самоспалио на Тргу Републике у Београду због сличних разлога.
            Последњих десетак година упоредо са растућим друштвеним тензијама се повремено објаве вести да је неко обавио самоспаљивање. Тако је пре десетак година пренето да се самоспалио Владан Максимовић, занатлија из Ваљева због незаконитог поступка према њему и прогона од стране локалних органа. У то време је речено да се самоспалио и Јањић из Мачве.
           Оно што нарочито забрињава је да су грађанима позната самоспаљивања која нису нигде обзнањена. Такође више грађана које ми познајемо изложених политичким притисцима кажу да размишљају да се самоспале, и на тај начин искажу свој протест јер им друго ништа не преостаје.
         Штампа повремено пренесе вести и о самоубиствима под притисцима или ради протеста. Али ту је далеко теже разлучити да ли је у питању протест или болест. На крају да ли се душевно уравнотежена особа може убити? Још је умесније поставити питање зашто су ове особе оболеле душевно , уколико је то тачно? Због прогона-то је одговор.Лист „Интервју“ од 27. маја 1988. г.  пише о Милијану Јовићевићу из села Лорета код Ужичке Пожеге, унуку кулака и сину четника. На његовој најплоднијој њиви која му је конфискована је саграђена фабрика ацетилена и онемогућен приступ за обраду земље. Онемогућен незаконито да обрађује своју земљу жалио се, судио, али безуспешно. У опроштајном писму је написао „свима сам се жалио али безуспешно, осудили они мене директно на смртну пресуду“. А затим је изашао у двориште, креснуо шибицу, запалио фитиљ и легао леђима на динамит.
             Желимо да предочимо да уколико је вест о самоспаљивању или самоубиству објављена она је кратка и непотпуна. Или се пак објашњава болешћу или социјалним стањем. Сигурно да има и тога али има и чистих политичких протеста. У таквим случајевима се све чини да се политички мотив вешто укрије.
            Самоубилачки протест и смрт у великим мукама има за циљ да се жртвује живот, али да се искаже бунт и непокоравање.
       У условима све дубље друштвене кризе, све јачих социјалних напетости свест грађана се убрзано буди, они све јасније препознају праву природу друштва у коме живе, увиђају да су у много чему били у заблуди, обманути и изиграни. Они не само да су све незадовољнији и све више критикују него и све енергичније и упорније захтевају да њихова права буду поштована.
           Са друге стране је још увек влашћу деформисана, затрована и охола бирократија која не може да схвати овакве нормалне еволуције и неминовност друштвених промена и сазревања свести маса. Не жели се упркос свега попустити ни за длаку. Повређене сујете нарцисоидних циника  још увек фанатизираних моћника размажених коњунктурама у прошлости који су досада навикли на апсолутну покорност ,ови нерони и фараони, често и даље показују крајње циничну упорност у својим догматским поступцима и репресивним праксама иако су се времена променила. Поставља се питање ко су ови острашћени фанатици који гурају људе у тако екстремне облике протеста? Такве особе се налазе на разним функцијама у апарату, полицији, судству,  нарочито у ганговима криминалаца и мафија, неформалним структурама власти. Њихова психологија је врло горуће питање и ми ћемо се о томе касније оглашавати.и изјашњавати. Откуд такве психопатски структуриране личности на тако значајним положајима? Ко их је тамо изабрао? По којим процедурама и критеријумима селекције?
             Резултат је да понекад освешћени гневници који су нажалост још увек обично остављени на немилост садистичких иживљавања појединих властодржаца немају други излаз сем саморазарања. Тријумфовати над нечувеним насиљем, чак и по цену живота (али је често и то бесциљно јер се то укрије од јавности или представи као дело душевно растројене особе).
            У једном демократском друштву и правној држави јавност треба да буде обавештена и сви овакви случајеви буду регистровани, спроведене потребне инвестигације и о томе обавештена јавност. Али нажалост тога нема у овоме друштву у коме и званичници признају присуство незаконитости и злоупотреба где је принцип јавности и контроле поступака властодржаца непостојећи. Зато се не може очекивати објективност.
            Штрајкови радника, митинзи, штрајкови глађу, петиције, жалбе, тужбе, јавне трибине, критике у кругу познаника, има и убиства директора огорчених жртава њихових прогона (за које др Н. Јованов каже да су политичка убиства „par excellence“, )лепеза протеста је све шира. Учесталија самоспаљивања и самоубиства под притисцима (и обзнањена и која то нису нам указују да се код нас одомаћује постепено и овај облик протеста, који је био заступљен у Вијетнаму.).
          Особа томе приступа у крајњем очају, безнађу, огорчености, али и немирењу, то није морални пораз него тријумф грађанске непокорности. По цену живота и ужасних болова жели се комуницирати јавности страдање ,уништен живот нечијом самовољом, сурови погони, које насилници желе вешто укрити.
            С’ обзиром да се акумулирао известан број оваквих случајева и о томе се све више прича у јавности која почиње све више да увиђа о чему се ради (да будемо отворени има самоспаљивања која су политички протест „par excellence“) захтевамо да надлежни спроведу објективне инвестигације о свима оваквим случајевима и о томе обавесте јавност која је тиме врло сензибилизирана. Сваки такав случај би требао бити разјашњен.
          Разуларена бирократија не може да се помири са тим да се времена мењају и масе буде и захтевају своја права. Њихов екстремизам онда доводи до оваквих очајничких поступака све чешће. Тако је препознатљиво да је психологија бирократа велика препрека за излазак из кризе.Управо због њих је наша будућност неизвесна. Докле год такве извитоперене психологије, фараони, нерони, буду на значајним позицијама  нема стварне демократјие Они ће увек блокирати помаке,   манифестовати жељу да све буде увек  исто, да њихове привилегије и навике остану нетакнути.
          С обзиром да се криза продубљује, да су масе све освешћеније и све политизираније, захтевају да се њихова права поштују, то онда изазива интерпретације бирократије да се ради о нечувеној дрскости, јереси, фараони  не жели попустити ни за длаку, чува се „status quo“ онда се може очекивати све више протеста свих видова па и оваквих.
          Овакви крајње сурови протести саморазарања су симптом, знак да се стање духа бирократије не мења, да бирократе желе да се понашају као и раније, да неће да признају и прихвате неминовности.
             У оваквој тврдоглавости охолих моћника која као и свака тврдоглавост је знак слабости видимо један од главних узрока кризе и ћорсокака у који је дошло југословенско друштво.
             А што ће неминовно водити све већем незадовољству народа и све присутних непокорника и бунтовника свих врста, свим могућим друштвеним тензијама и конфликтима у СФРЈ. Ово географско подручје ће се управо због оваквих психолошких карактеристика бирократа, тако убрзано претварати  ,сукобом растућег незадовољства и нарцисоидне обстинације бирократа , у врло експлозиван терен и водити дезинтеграцији југословенског друштва са последицама које се тешко могу предвидети.

                  У име Комитета за заштиту
                  људских права

                  Томислав Крсмановић

др В. Савић, М. Станковић од Мачве, Р. Вељковић, М. Богдановић, Г. Јовановић, Д. Стефановић, И. Стојановић, Р. Радивојац, др. Вања К. Мариновић, Ј. Минић,  В. Николић, М. Рибић, Г. Бакић, В. Миливојевић, У. Букумира, М. Цветковић, Ј. Лукић, Р. Вељковић, Н. Познић, Д. Вељковић, М. Живановић, П. Бјелановић, Ј. Вибок, Л. Вибок, Ж, Живковић, С. Живковић, М. Живковић, Б. Живковић, Л. Живковић.

Комитет за заштиту људских права   у Београду, 1.11.1988. г.

-………. државном секретару за одбрану
               -Скупштини СФРЈ
-Југословенским одборима за заштиту људских права
               -др Војину Димитријевићу, Форум  за људска
               права ССРЈ
               -Међународним организацијама за заштиту               људских права
               -Јавности

Чланови нашег Комитета изложени прогонима и страдањима
ТРАЖИМО ПОДРШКУ И ЗАШТИТУ

               Наш Комитет је грађанско самоорганизовање из нужне одбране. Ми смо открили слободу и демократију не као некакве апстрактне вредности , већ као једини пут да људи који мисле и суде другачије спасу свој живот , потврде своје достојанство, и одупру се притисцима којима су изложени као и њихове породице.Ми се не боримо за власт него се бранимо од прогона власти за које нисмо дали стварни повод. Наше акције одбране људских права су последица а не узрок наших тешкоћа са властима.
            У нашем досадашњем раду ми смо се залагали  за већи број других особа жртава повреда њихових права и политичких прогона. У нашем дуготрајном раду уз много напора открили смо колико треба уложити труда и времена да би се постигли резултати чак и они минимални. Упркос свега ми смо успели да допринесемо да неке политички прогањане особе буду ослобођене из затвора или психијатријских болница, или пак да добију запослење и реше њихове егзистенцијалне проблеме или да се смање притисци над њима и њиховим породицама. Постигли смо значајне резултате у борби против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, ставили смо на дневни ред питање људских права, устврдили да се она крше масовно, а да се о томе не говори на прави начин.Извршили смо анализу кланова који означавају удруживање у гангове мафијаша, тако настаје мафија.која може савладати државу. Предочили смо да је суштина у ванзаконским инструментима  репресије, она је масовна али се лукаво укрива. . Наша акција је ишла и у правцу информисања јавности о стању са људским правима, буђењу свести народа да тражи своја права, едукацији, сарађивали смо и са више међународних организација (Пошто смо прво исцрпли све интерне могућности жалбе без резултата).
              Ми и сада помажемо и трудимо се за велики број особа, све већи број грађана нам се обраћа за помоћ, придружују нам се. Ми ћемо се убрзо омасовити и претворити у покрет за људска права. Људска права у СФРЈ се масовно крше, а грађани су остављени сами себи. У границама наших још увек врло скромних могућности ми желимо да будемо корисни нашем народу. Ми се боримо за високе хуманистичке и патриотске идеале.
         У СФРЈ се тврди да се толерише рад појединих одбора који бране људска права. Што се тиче нашег Комитета то никако не стоји, сви смо изложени прогонима, неки тешким страдањима а што власти желе вешто укрити од препознавања јавности. Властима нарочито смета наш Комитет у коме се налазе радикални прегаоци за ствар људских права и ми покрећемо теме на које је овај систем јако осетљив и рањив. Властодршци се служе вештим интригама ,користећи се нашим тешкоћама и неким мањкавостима у нашем раду,  и врло тешким условима у којима живимо и радимо ,покушавајући да створе у јавности утисак да су у нашем Комитету безвредне особе, душевни болесници, неспособни, да немамо подршке у домаћој и светској јавности, и да нас нико не узима озбиљно, врше притиске на поједине чланове и заплашују их захтевајући да напусте Комитет и да се ограде од нас (нпр. Владимира Марковића).
           Ми не мислимо да су само чланови нашег Комитета изложени притисцима власти него да сличних притисака има и над члановима неких других одбора. Али за разлику од њих ми се не бавимо искључиво апстрактним и филозофским разматрањима, не боримо се за власт, него се бранимо,  пре свега истичемо своје тешкоће.
          Јер наш Комитет је основан у циљу самозаштите од терора. Али ми желимо не сада само да штитимо нас него и друге.Наша акција је временом еволуирала од одбране личних права ка широј одбрани права  већине. Али да би у томе могли да будемо успешни потребно је нас заштити од свакодневних насртаја и створити нам услове за нормалан живот и рад. У супротном наше акције ће бити паралисане, успорене и млаке, стерилне.
            Зато се обраћамо свима онима којима је стало до ствари народа и његове слободе, како на Косову тако и широм Југославије да нам пруже подршку и заузму се за нас. Обраћамо се отворено за помоћ свима људима добре воље у земљи и свету.
            Ми се залажемо за поштовање људских права, Опште декларације о људским правима, Хелсиншке конвенције и поштовање међународних конвенција које је потписала Влада СФРЈ. Желимо да обављамо нашу патриотску и грађанску обавезу и дужност не само часно и поштено него и успешно, да помажемо људе, жене, децу који су свакодневно угрожени масовно широм наше домовине. Ми већ покушавамо да оснујемо филијале у другим градовима. Захтевамо од међународних организација да нам пруже подршку и заштите нас.

Укратко ћемо даље описати у чему се састоје тешкоће сваког од нас и прогони којима смо изложени већ годинама, неки деценијама:

-   др Веселин Савић (1911) неуропсихијатар из Београда, предратни револуционар елиминисан од Јосипа Броза и Коминтерне 1937. године као наводни троцкиста (нетачно), за време II светског рата био у немачком концентрационом логору, једва избегао гасну комору(шта је сад ово?) , после рата изложен перманентно политичким прогонима, пре неколико месеци испитиван дрско у своме стану од органа СУП-а иако је стар и болестан и захтевано је од њега да напусти Комитет. Наводно је српски националиста ( Зову га “српска мајка”).
-   Милић Станковић од Мачве, сликар (1936) често прозиван од власти као слободоумни уметник и интелектуалац и због својих иступа у јавности, онемогућавају му отварање изложби и праве разне друге тешкоће и сметње, притиске, био последњих година жртва физичког обрачуна на јавном месту у сумњивим околностима, жали се да има индиција да му праве сметње зато што је члан Комитета.Окривљен  да је српски националиста.
-   др Вања Мариновић-Вања, лекар из Београда (1941) без посла и егзистенције већ дуги низ година, жртва политичких злостављања.
-   Драган Вељковић (1922) брат Р. Вељковића, пензионисани службеник из Крушевца, залагао се у оквиру Комитета за свога брата и друге особе. Зато што је напустио ЈНА 1947. г. да би студирао технику био прогањан 10 година му забрањено да ради, хапшен и осуђиван, премлаћиван, сада тешко оболео.
-   Вера Николић (1929) медицинска сестра у пензији из Сарајева прогањана већ деценијама, као и њен брат Огњен, због наводног аристократског порекла, под крајње јаким и опасним свакодневним притисцима.
-   Петар Бјелановић (1941) службеник из Београда, син предратног трговца лоше виђен од нових власти, онемогућен у образовању, на радном месту изложен шиканирањима, против њега су подстицани провокатори СДБ који му често прете, вређају. Он их је тужио суду али без успеха јер суд је на страни прогонитеља. Он је крајње изморен, руиниран свим што трпи већ годинама. Стављен му на терет “српски национализам”.
-   Душан Стефановић (1936) филмски радник из Београда, због свога принципијелног става онемогућен у образовању и на радном месту, изнурен, руиниран, спрема се за инвалидску пензију.
-   Милош Богдановић (1962) студент из Београда, био под притисцима за време суђења Шесторици  пре неколико година у Београду али одбио да сведочи па је услед тога следила репресалија. Ускоро је био позван на служење војног рока у ЈНА где је био изложен специјалном казненом третману и прогонима од стране непоштених официра који то раде са многим младим људима, то је пракса која постоји од 1945. г, огроман број младих људи је претрпео прогоне, понекад чудовишне у ЈНА без икаквих оправданих разлога и отуда су изашли оштећени, многи су уништени ми то врло добро знамо. Та пракса се упорно и данас наставља „од оних који осуђују Кељмендија“. Дана 9.10.1988. г. М. Богдановић који је изразито религиозан је око 24 часа био претучен од два млада човека који су му рекли да му то чине јер говори о вери међу младима и том приликом су му исцепали верску литературу дозвољену законом. М. Богдановић(адвентиста)  каже да им опрашта и да их воли, не жели да им се свети.
-   Младен Теофиловић (1952) политиколог (смер социјалних радника) потиче из политички прогањане породице, његов отац је био политички прогањан (умро од рака) па је тако и он пао у немилост. У предузећу „Срболек“ у Београду где је радио посао ван струке је критиковао малверзације и злоупотребе, приватизације, кадровску политику, засновану на политичким критеријумима и процедурама те је зато отуда избачен и сада је без посла и прихода, средстава за живот, не може да издржава жену и децу (Од које се у међувремену развео). Изложен шиканирањима судских органа и администрације, под подозрењима и онемогућаван да се запосли.
-   Горан Бједов (1952) професор без запослења у својој струци, ради посао физичког радника а оболео је а што је опасно за његово здравље. Пре тога је био дуже без запослења. Горан ( Џемс)  је познат у круговима бораца за људска права као иницијатор акција у корист заштите прогањаних и унапређења људских права, потписник петиција, пријатељ познатих дисидената са којима се дружи већ дуги низ година.
-   Гордан Јовановић (1962) студент, један од шест  на фамозном суђењу у Београду пре неколико година по чему је постао познат у свету и храбрим и мудрим иступима на суђењу у Палати правде …..
-   Јован Минић (1932) слободни уметник, дипломирани архитект из Београда, познати уметник и интелектуалац неконформистички настројен и слободоумних схватања који је и сам имао због тога проблема.
-   Иван Стојановић (1952) економиста из Београда који не ради у својој струци него као портир хотела „Гранд“ у Земуну, смењен је са места помоћника управника хотела јер се супротставио малверзацијама и крађи утицајних функционерских структура из Земуна и руководиоца хотела, ради уз бедну плату. Он је нарочито познат јавности по томе што је његов брат ликвидиран пре десетак година у Букурешту приликом хапшења (киднаповања) Владе Дапчевића од стране југословенске тајне полиције у сарадњи са полицијом Николаја Чаушеског. Иван је у сарадњи са манастиром Хилендар и активан у Српској православној цркви у Земуну.

Комитет за заштиту људских права   у Београду,  19.4.1988.

                  ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ
                  ЈАВНОСТИ

-   Још увек врло велики број политички проскрибованих породица и појединаца.

                Желимо да иницирамо проблем политички проскрибованих породица као једну изузетно значајну појаву у савременом југословенском друштву. И да предочимо јавности и недовољно упућеним функционерима присуство у друштву још увек врло великог броја политички обележених породица чије поједине области живота су због тога стављене под забрану у већој или мањој мери.
            Обраћамо пажњу на тајновиту операцију координирану од стране политичких и административних структура и организација које из сеновитости својих функција стоје иза инсценираних неформалних и нелегалних поступака којима се врло често крше законска права грађана без довољно увида јавности. И који за потребе ових дискриминаторских и репресивних поступака манипулишу са подацима које црпу из њима доступних архива и информационих система у које немају увид ни јавност ни већина функционера. На тај начин добијеним информацијама алиментирају злогласне процедуре стављања политичких етикета и репова појединим грађанима.
            Жалосна је чињеница да се југословенско друштво приближава 21 веку а у ту еру улази са тешким наслеђем и теретом. Јер је још увек врло велики број породица и појединаца, упркос свих еволуција и догађаја у земљи и свету, изложен подозрењима, лишавањима или ограничавањима њихових грађанских права (у области професије и запошљавања, плате, стана, образовања и стручног усавршавања, изолација итд) и различитим повредама њихових људских права, предмет су разних сметњи, притисака. За врло велики број грађана и породица савремено југословенско друштво је маколико се то вешто укривало, оквир у коме они доживљавају страдања и калварије. У друштву је још увек присутна клима недостатка личне сигурности у коме су бројне категорије политички непожељних грађана и проскрибованих породица у правом смислу речи остављени на немилост осионих моћника без икаквих обзира или моралних кочница. Ове особе су људи ван закона може се слободно рећи.
             Оваква тешка судбина ових особа и породица (и уопште врло тешко стање са људским правима) се врло вешто укрива од увида и препознавања домаће и стране јавности.
            Наиме, грађанска права су гарантована Уставом СФРЈ; законима и међународним обавезама Владе СФРЈ, још од 1948 године улажу се изузетни напори да се створи утисак демократичности у југословенском друштву који би био у складу са прокламованим самоуправним определењима и несврстаном политиком и представом која се хтела створити, у питању је била и жеља да се укрију све присутнији раскораци између онога што се каже и што се радило.
           Желимо да кажемо да за разлику од видљиве стаљинистичке девијације коју карактерише груба самовоља, лични обрачуни и освете, неконтролисане бенефиције и привилегије, масовна убиства, а све то у име тобожњег социјалистичког морала (што је био случај у прошлости са СССР-ом и Источном Европом), у самоуправном друштву се јавила једна друга девијација, а до које долази пре свега злоупотребом форми самоуправљања и правда се самоуправљањем. Бар донекле та девијација не доводи до тако тешких последица. Ипак она је веома опасна. Јер се тиме ствара један рафиниранији вид самовоље и повреда људских права.
             Политика, репресија у савременом југословенском друштву се увила у клановска вршљања, самовољу моћника, „поремећене међуљудске односе“, има и честих жалби на разне злоупотребе.
           Уместо да се обавља пред судовима уз примену формалне правне процедуре и евоцирање политичког мотива, са правом на одбрану и уз увид јавности, репресија се спроводи у предузећима и установама или појединим друштвеним или административним срединама и организацијама где јавност нема увида и контроле, најчешће без икакве формално правне процедуре. Аутори оваквих мера дају директиве обично усменим путем, иза њих не остаје никакав траг.
             Тако нпр. приликом политичких отказа се монтира лажна оптужба (прекршај дисциплине или закона); приликом онемогућавања запошљавања се каже да има кандидата који су погоднији; када се тиче професионалне промоције каже се да су други способнији; други добију пре стан јер „имају више бодова“; деца лоше уче у школи“ јер су лења“; особе доживљавају изолацију или имају проблеме „зато јер се лоше интегришу“; политички кривац је смештен у лудницу „да се лечи“. А што рећи о жалбама као у случају синдикалисте Радовића или адвоката Баровића?
            Прибегавање оваквим методима је мотивисано жељом да се осигура ефикасна репресија а у исто време сачува демократска фасада.
        На овај начин су изиграна права и слободе која „постоје само на папиру“.
            Репресија је постала само мање видљива али ништа мање опасна.
           Због овакве природе ове врло масовне репресије, која је врло дискретна, али у исто време врло опасна,” виде се свугде жртве ,али се не виде џелати”. Оно што је нарочито забрињавајуће је да многи  грађани нису ни  свесни ове подмукле завере, понекад ама баш нимало, понекад помало, мисле да је живот такав, да им то нико није направио. Ако неко покуша да им објасни ,он рескира да буде проглашен за параноичара и да заврши у лудници.
        Ради се о односу према овим грађанима недостојном једног цивилизованог друштва а за шта се представља СФРЈ. У друштву још увек нажалост дају тон особе чија осећања према суграђанима које они сматрају да им било чиме не конвенирају политички, се одликују крајњом нетолеранцијом и политичким предрасудама, затрованошћу и побудама реваншизма. Упркос тога што су времена рата и сурових обрачуна са непријатељима давно прошла, што су се у друштву десиле толике промене као и у свету, упркос тога што је дошло до смене генерација и многи кадрови су рођени после рата, ради се често о образованим људима, који уживају све благодети савремене цивилизације, живе у богатству и привилегијама, њихово стање духа се није значајније променило. Политичка затрованост се преноси са старијих путем обучавања и индоктринације, конзервира се. Тако се психологија властодржаца манифестује као један од главних узрочника убрзане декаденције и пропасти.
           Овакав однос према овим категоријама грађана је утолико више за осуду јер се обично ради , са рационалне тачке гледишта, о потпуно невиним људима који ништа не чине против државе, нису поштеђени ни стари, деца, жене. Најважније је да тријумфује цинична обстинација и самовоља деструктивних бирократа која не може подлећи иоле озбиљнијој логичкој провери. Није ретко да грешке родитеља, „класних непријатеља“ сносе данас њихова деца, унуци и праунуци.
           О овоме се ћути у друштву јер је то једна операција која се обавља на начин да би се то укрило, ради се о врло специфичној природи ових мера, друштво је затворено, грађани су још преплашени и још није створена демократска клима која би омогућила да се овакве праксе разоткрију. Ова људска бића притиснута патњама и мукама, пресечене енергије и узнемиреног духа, или пак ниске свести или недовољног образовања, под строгом контролом власти, преплашени, или пак не могу да схвате да би им неко то могао радити „јер нису ништа урадили против државе“ нису у стању да сами оптуже власти за недела. Они нису (довољно) свесни да им то неко уопште ради, невоље која их је снашла, шта је по среди, ко то ради, како, зашто. Завера закулисаних џелата уме бити врло перфидна и подла. Уколико то не препознају саме жртве онда ће утолико теже то препознати окружење, јавност, поједини поштени функционери.
            Посебно забрињава то што се у савременом југословенском друштву нису јавиле још снаге кадре да ову тајновиту област обзнане јавности. У друштву нема свести о раширености ових пракси, о тешким последицама по многе од тога, ко то ради, како, зашто.Ми то обзнањујемо, али немамо подршку, чак ни од појединих бораца за људска права, склоних да кажу да претерујемо, да је то тешко доказати, .А што само охрабрује зловољу или садизам охолих моћника.
        Стога се обраћамо са молбом и предлогом да се овакве масовне и тешке злоупотребе ставе на дневни ред и стане на пут масовним, систематским и флагрантним повредама људских права на овакав начин. Овим особама би требало омогућити да живе у миру и да уживају права на која имају право по закону. Време је да се овај табу демистификује. Ове породице треба рехабилитовати и скинути забране са појединих области њиховог живота.
        На делу је акција обрачуна са већином, закамуфлирана лажним образложењима да су “опасни”,да их зато треба неутралисати.
                 Оваква ситуација са овим грађанима је знак непостојања правне државе у СФРЈ.
                СФРЈ се још увек са упорношћу залаже за права других народа а то није урадила у својој земљи. Она тражи свугде у свету помоћ да би превазишла тешкоће у којима се налази али ово питање људских права жели тврдоглаво да заобиђе и да настави са овим злоупотребама.
           Апелујемо на јавност и поштене функционере да покрену јавне дебате по овом изузетно важном питању. Међународна заједница народа би требала да услови своју помоћ и прихватање СФРЈ степеном поштовања људских права и да захтева да се овакве варварске праксе из друштва уклоне.

                     У име Комитета за заштиту
                     људских права

                     Драган Вељковић

др Богдан Антић, лекар
Вукан Миливојевић, политиколог
Миленко Рибић, политиколог      Вера Николић, медиц. сестра
Милош Богдановић, студент,      Вибок Јосепх, пензионер
Томислав Крсмановић, економиста    Вибок Лујза, пианисткиња
Душан Стефановић, филмски радник   Петар Бјелановић, службеник
Урош Букумира, професор         Никола Познић, службеник
др Иво К. Мариновић-Вања, лекар
Радомир Вељковић, пензионисани потпуковник
Голуб Бакић, правник
Јован Лукић, јавни радник
Милисав Живановић, пензионер.

Комитет за заштиту људских права   у Београду, 10.1.1989. год.


                  СКУПШТИНИ СФРЈ
                  ЈАВНОСТИ

Оптужбе за политичко убиство

                    Шира јавност је већ прилично упозната са сведочењима или притужбама да су затворске власти без икаквог законског основа или ваљаног разлога лишила живота поједине политичке затворенике. У своме рапорту за 1988. годину Amnesty International наводи неке политичке затворенике који су према тврдњама сродника изгубили животе у југословенским затворима у последње време у сумњивим околностима.
            Још од 1970-их година па до данас органи СДБ Југославије су оптужени за око двадесетак убистава политичких емиграната из Југославије у Западној Европи, У своме рапорту за Југославију из 1982. године, организација AI наводи више таквих случајева: Бруно Башић је убијен августа 1978. године у Паризу, Никола Милићевић убијен у Франкфурту фебруара 1980. године. Југословенске власти су као и обично овакве оптужбе оповргавале али су овакве оптужбе против СДБ Југославије у више наврата биле доказане, тако је 23. јула 1981. године регионални суд у Диселдорфу осудио А. Лапчевића и Д. Барача на казне од тринаест  и четрнаест  година затвора због убиства у децембру 1980. године политичког емигранта Горете бившег агента СДБ, а зашта су добили 100.000 марака. Прошлих година је био осуђен од једног суда у СР Немачкој агент СДБ СФРЈ који је тамо ухваћен са списком од 52 имена емиграната које је добио задатак да ликвидира и са  хемикалијама за ту сврху, неке је успео да отрује.Једно слично суђење је било агенту СДБ у Инстанбулу, Турска.(који је тамо тровао политичке емигранте).
            Потврђено је да су неки југословенски грађани киднаповани из иностранства од стране СДБ Југославије. Владимир Дапчевић је отет 1975. године за време боравка у Букурешту, Румунија и допремљен у Југославију. В. Чижек је отет новембра 1977. године у Милану, Италија. Познати су и други слични терористички акти СДБ СФРЈ.
          Ово показује да се убиства неистомишљеника не обављају само ватреним оружјем него и уз употребу медицинских средстава. Трагична је грешка југословенских бораца за људска права и дисидената што као политичка убиства узимају  обзир само убиства ватреним оружјем, а не и саобраћајкама, и злоупотребом врло широког арсенала медицинских средстава.
          Што охрабрује злочиниоце.
             Сасвим је умесно запитати се како се органи СДБ понашају у земљи према незаштићеним грађанима ако су тако дрски изван граница СФРЈ? Како свемоћне западне државе дозвољавају да се овако нешто дешава ?.У одговору на ово питање би хтели да наведемо неколико жалби на сличне поступке СДБ у земљи.
            Адвокат Јован Баровић из Београда, познат по одбрани политичких криваца, је пре неколико година изгубио живот у саобраћаној несрећи у сумњивим околностима и са различитих страна стижу терећења СДБ да је то она урадила. Априла 1984. године, после хапшења у Београду двадесет осам  интелектуалаца учесника сеанси „Слободног универзитета“ био је ухапшен и Радомир Радовић (познат по својим дисидентским активностима), затим је нађен мртав, речено је да је извршио самоубиство тровањем, а што је изазвало масовна сумњичења или оптужбе против СДБ за умешаност у његову смрт. У сличним околностима је изгубио живот и загребачки студент и близак пријатељ Доброслава Параге, познати дисидент Ернест Брајдер, који је био хапшен и испитиван новембра 1980. године када и Д. Парага који је том приликом био осуђен на вишегодишњу казну робије. (Видети извештај о увиђају поводом смрти. Е. Брајдера од 27.11.1980. године у списима Д. Параге Кио-3188/1980. стране 97, 938, 239 и 240). Службена верзија је да је извршио самоубиство. Д. Параги су у истрази у више наврата претили убиством и говорили да ће завршити као и Е. Брајдер. Д.Парага такође тврди да је био у полицији присиљаван да потпише срочену изјаву којом је требало изјавити да Е. Брајдера после хапшења није видео у згради полиције на суочењу, а што није тачно, па то Д. Парага заједно са осталим околностима истиче као оправдану тезу о сумњи у самоубиство Е. Брајера (Видети текст Д. Параге „Ернест Брајдер“). Ђорђе Стојановић (1937), радник из Југославије на раду у Бриселу, Белгија иначе активан у Новој комунистичкој партији у иностранству је био близак по томе опредељењу Владимиру Дапчевићу који је такође живео у Бриселу као политичку емигрант, заједно је са овим последњим дошао у Букурешт, Румунија, августа 1975. године. Том приликом је од СД СФРЈ (9.8.1975) киднапован В. Дапчевић и допремљен у Југославију, а према сведочењу очевидца В. Дапчевића тада су на листу места пред његовим очима убијени од стране југословенске СДБ Ђ. Стојановић и А. Опојевић који је 1948. године емигрирао у Румунију. Иван Стојановић, економиста из Београда сада прикупља материјал да покрене судски процес и оптужи СДБ за убиство брата.
           Сумњичења, жалопојке, жалбе, или отворене оптужбе против СДБ за сличне злочине су толиког броја и заступљене у различитим срединама да се може говорити да су једна појава која је све присутнија широм земље.Они наводе убиства ватреним оружјем, аранжиране саобраћајке, тровања, инфекције, итд.
           Ми не можемо тврдити и не тврдимо да су у питању политичка убиства из простог разлога јер зато немамо никакав поуздан правни доказ. То се и не може добити у једној држави где не постоји независно судство и правосуђе. Али узимајући у обзир масовност оваквих сумњичења, поготову јер долазе неретко и од особа у које се може имати поверења, постоји оправдана  претпоставка да се у појединим случајевима,то и десило. Поготову такав један закључак је ваљан јер се најчешће ради о особама које су пре тога биле навукле на себе озбиљно подозрење и притиске СДБ, сметале су им својим политичким активностима. Дакле, ни у ком случају се не може прихватити тврдња званичника да се увек ради о нервно уздрманим особама “,параноичарима”, или о неоснованим оптужбама.
           Зато вам се обраћамо дубоко узнемирени оваквим све чешћим сумњичењима. Оно што нарочито забрињава то је што властодршци на овакве сумње или оптужбе уопште не одговарају. Свака сумња, поготову она коју нико не настоји да отклони, буди још веће подозрење. Ћутање надлежних може само охрабрити евентуалне прекршиоце јер остају не само анонимни него и некажњени. Овакво стање у друштву изазива све већи страх и озбиљну несигурност грађана и знак је недостатка правне сигурности. Овакви се случајеви могу свести на одсуство истинске владавине права у овој земљи. Реч је о тзв. револуционарном волунтаризму који се руководи начелом: „Све је допуштено ономе који дела у духу револуције“. Иако чак и масе уочавају да су идеали револуције и њени прокламовани циљеви уступили место кризи морала у друштву и безочном егоизму и грамзивости арогантних властодржаца, они који указују на то бивају осуђивани или једноставно страдају а на шта желимо да укажемо овога пута.
           Предочавамо манипулације са политичким убиствима. Пажњу јавности привлаче пре свега убиства ватреним оружјем. Али има учесталих оптужби на аранжиране саобраћајке. Нарочито су честе сумње, које се такође позивају на  напред изнете извештаје AI ,да СДБ угрожава животе грађана медицином. ,које се јављају као врло честе притужбе очајних грађана ,да је њихов сродник убијен медицинским средствима ,отровима, инфициран у затвору шприцем, или чак и у болници.,жале се на поједине лекаре режимске доушнике. Истиче се отуда теза, да су политичка убиства ватреним оружјем присутна, али ретка, да су много чешћа аранжираним саобраћајкама. Према ови изворима, убиства ватреним оружјем имају за циљ заплашивање. Али су далеко најчешћа, честа, убиства злоупотребом медицинских средстава. Ако су органи СДБ тако дрски да политичке опоненте ликвидирају у иностранству медицином, што тврди наведена међународна организација, онда се може претпоставити шта чине овде. Јавност ћути јер се наводно не може доказати, ко то спомене тврде да је параноичан, а све то охрабрује некажњене починиоце .Борци за људска праав ово питање неће да ставе на дневни ред.
           Овде се морају профилисати снаге кадре да овакве медицинске злоупотребе ставе на дневни ред и да их докажу. Ако то не успемо настаће невиђене неспутане злоупотребе у овој области са последицама које је врло тешко предвидети.
        Исушимо каљугу док још није касно.
            Предлажемо да највиши државни органи Југославије са пуним овлашћењем које поседују поступе у оквиру законских прописа који им стоје на располагању и предузму мере да се испитају све овакве жалбе и јавност обавести о налазу. Тражимо да се утврди пуна истина и да уколико се то захтева учине се законским и јавно одговорним сви они који су посредно допринели или створили ситуацију у којој је тако нешто било могуће и да се такви незаконити поступци органа СДБ адекватним мерама онемогуће и активности СДБ ставе под контролу демократских правних институција и предузму реформе са циљем да се у СФРЈ успостави правна држава.

                  У име Комитета за
                  заштиту људских права

               Иван Стојановић

КОМИТЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА                                           19. децембар 1987.

КАДРОВСКОЈ КОМИСИЈИ ЦЕНТРАЛНОГ КОМИТЕТА СКЈ
                        
Коњитивна дисонанца- Смењивање функционера , чување status quo

   У последње време више функционера је смењено, неки су поднели и оставке, други су изложени критикама. У јавности се све више говори о неслагањима и раздору међу њима
   Раскол функционера је један нови друштвени феномен. Све до последњих година међу партијским и државним функционерима, сем неколико изузетака, постојала је скоро апсолутна слога приликом доношења одлука, једнодушност ставова о питањима од општег интереса. Ова друштвена скупина се доскора одликовала високим степеном свести о групној припадности, јаком групном кохезијом, кооперацијом и подршком унутар групе, једнообразношћу ставова, мишљења, вредности, развијеним групним моралом и разрађеним групним нормама, заједничким мишљењима о појединим стварима, људима, догађајима, што се тиче тога што се сме а шта не сме, шта се кажњава а шта награђује.
   Све више политизирана јавност и грађани износе различита нагађања о узроцима сукоба међу функционерима, која се могу свести на један заједнички именитељ - ради се о борби између „реформатора“ и „традиционалиста“ и да превагу односе „тврди“.Чаршијска нагађања, нису подупрта објективном националном анализом, недостаје научни приступ. Објашњења дата у средствима јавног информисања су штура и површна.
   Почети анализу раскола функционера значи покушавати решити једну врло сложену људску једначину са много непознаница: политичких, социолошких, психолошких, психо-социјалних, културолошких.,и пре свега психијатријских.
   Ова појава због своје важности за општу друштвену ситуацију заслужује нарочиту пажњу.
   Од почетка кризе 1980-их година, догађаја у Пољској, на Косову, кризе у социјалистичком свету и услед свега што се тамо дешавало и дешава, са настајућим процесима демистификације негативних појава у социјалистичким друштвима, а нарочито у југословенском, упркос врло вештих поступака којима се жели сачувати учмалост и догматски дух функционера, они примају све више информација и доживљавају искуства која су у нескладу са њиховим надањима и представама које чине основицу њиховог живота. Под тим утицајима долази до једне унутрашње моралне и психолошке дилеме која се састоји у напорима да се успостави нарушена унутрашња равнотежа и очува конзистенција. Друштвена ситуација је крајње сложена и врло је тешко наћи прави пут у бројним лабиринтима и замкама.
   Реагује се на различите начине. Често се не може да нађе исправан одговор на питања која раздиру, који је у слози са њиховим ставовима и представама о друшгву, или пак долазе до закључака који значе делимичну или значајну измену представе и ставова о појединим аспектима званичне политике. Други опет, да би сачували поремећену равнотежу, „деформишу“ информације које их фрустрирају: „неминовне пропратне појаве ,”; „живимо у врло тешким временима надметања блокова, опозиционари стварају завере, непријатељ жели да дестабилизира земљу и уведе вишепартијски систем, најважније је сачувати власт, све је сада дозвољено и оправдано и објективно условљено, а што ће историја показати“; „ствари су много сложеније и дубље него што ли оне изгледају неупућенима ,чим су се такве ствари дешавале,то је било неопходно”„нема идеалног  друштва, свугде има неправди“; „цео свет је у кризи, па и моралној, није само код нас“; „прљави рат“; „када би дошли други, били би и гори“; „боље је свим средствима спасти стабилност и на тај начин спречити крвопролиће“; „ко је луд да испусти власт“; „за ово смо се борили и проливали крв и наши родитељи, каква је, таква је, то је наша држава и нећемо је дати по цену милиона жртава“, “ако треба јешћемо корење””тачно је да су прогони масовни, али ово су тешка прелазна времена, то је потребно, неопходно, касније ћемо створити идеално друштво, рај за све”, “само да прође ова криза”, итд.
   Многи да би се одбранили од мука савести једноставно потискују у подсвест или супресирају информације које их узнемиравају, по принципу: „Није моје да о томе размишљам, постоје задужени за то“; „радим савесно свој посао, и то је мој допринос“; „не желим да будем Дон Кихот, да исправљам криве Дрине“; „имам породицу, децу, имам преча посла него да о томе размишљам“.”хоће мангупи да нам отму власт””морамо их прогонити, јер су ово тешка времена”, итд.
   Функционери су све освешћенији, препознају раскораке између прокламације и праксе, увиђају да су у много чему били у заблуди. Већи део из страха и побуда личних интереса ћути, потискује у себе, све је у друштву присутнији homo duplex. Али није мали број функционера, оних поштених и храбријих,интелигентнијих, образованијих,  који јавно или на разне отвореније или суптилније начине изражавају своја неслагања са аморалним појавама у друштву и пропустима у државној политици, грешкама, неправдама, проблемима. Они захтевају да се престане са причама и пређе на дела, да се пронађу кривци и позову на одговорност, траже енергичне мере на Косову, борбу против инфлације и за стандард народа, против корупције, социјалних разлика, против кланова, отуђења дохотка од радника.
   Они траже промене.
   Такође, они су врло резигнирани оним што сазнају о друшву а раније то нису знали.
               Али има много оних, острашпћених, необразованих, нижег степена интелигенције, који су непријемчиви на чињенице. Познато је да су интелигентне  особе склоније да прихватају чињенично стање чак ако се оно коси са њиховим ранијим виђењима. Они који  нису интелигентни, тврдоглави и тврдокорни., тешко прихватају неке неугодне чињенице.
   Са социолошким и културним еволуцијама се мењају и људи, тако да и у овој социолошкој законитости треба истраживати узроке промена менталитета и стања духа функционера.
   Партијски и државни функционерски кадар се временом претворио из крајње кохерентне скупине у једну друштвену групацију која постаје све хетерогенија. А ова чињеница само по себи представља један озбиљан проблем у управљању државом.
   Нарочито је значајно да критике које су раније биле одбациване као „из редова опозиције“, „злонамерне“, сада долазе неретко од стране самих функционера.
   Уместо апсолутне послушности раније, све је више оних „својом главом мислећих“ независних интелеката и духова, који су склони да критички анализирају упутства претпостављених, нема беспоговорне и аутоматске покорности на шта су биле навикле надређене структуре до данас. Све је већи број малодушних, разочараних новим сазнањима и искуствима.
   За догматске снаге у друштву оваква еволуција стања духа ових кадрова је постала врло узнемиравајућа и озбиљна кочница за спровођење у дело од стране њих трасираних смерница које они сматрају као најбољу алтернативу државне политике. То је удаљавање од ЛИНИЈЕ СКЈ, нарушавање јединства у редовима државног и партијског апарата.
   Смењивање функционера је у ствари политичка диференцијација елиминисање  оних који препознају неугодне истине, освешћених, који свесно или несвесно, пасивно или активно, нарушавају хармонично извршавање наредби претпостављених и функционисање друштвених механизама.
   Чине се изузетни напори да се коњитивна дисонанца ових кадрова манипулише (у пежоративном смислу речи )по вољи и да се онемогући препознавање, демистификација. Читаве друштвене области су још увек држане замрачене, спроводи се интензивна идеолошка индоктринација. Од 1970-их година репресија јача. Смењивање функционера има за циљ да буде пример за друге, да их заплаши. Кадровска политика се све више политизира. Изабира се тзв. ауторитарна личност (слепо извршава наређења, а захтева беспоговорна послушност). Образованији и интелигентнији функционери су склони да лакше мењају ставове, али је познато да особе израженијег степена дефанзиве се обично чврсто држе ставова који гарантују заштиту њихових интереса. Развијају се до крајности поделе и заваде (националне, политичке, верске, регионалне, међуљудске), стварају се политичке конфузије и дезоријентација, збрка. Циљ је успорити препознавање и освешћивање.,све позавађати, увести острашћеност.
   Профил функционера који се жели створити је слепи екзекутор, беспоговорно послушан, без сувишних моралних преокупација, који ће заузврат датих услуга бити обилато награђен. Изгледа да се одликују политичким предрасудама у односу на оне ван групе (политичке) и да се представе о онима ван групе ствара на основу психолошких механизама, као што су потрага за жртвеним јарцима, пројекција. Није ретко да су непријемчиви на логичке аргументе јер су у питању емотивни фактори које не могу да елиминишу логички аргументи. Једини њихов водич је наредба претпостављених и њихови лични интереси који идентификују са групним. На делу је злоупотреба психологије и психијатрије у смислу валоризовања специјалних критеријума и процедура селекције , као и индоктринације руководећих кадрова, изабирају се они склони психолошкм девијацијама, подвргавају их процедурама острашћивања .На делу је злоупотреба кадровске политике. Ко ово спроводи? О томе се управо говори даље у овој књизи.
   Оваква опција кадровске политике је бременита тешким последицама за будућност и опстанак друштва и може довести до нових стрампутица, беспућа; нису извучене поуке из грешака прошлости. Уместо избора најспособнијих, конструктивних личност, желе се спречити промене, зауставити сказаљке историјског часовника.,и промовисати асоцијални, острашћени, 
   Уколико особе овакве психологије дају тон у друштву, то не може бити на његову добробит. Друштвени дијалог о коме се данас толико говори у таквим условима постаје немогућ, остаје монолог и зид циничне опстинације.
   Коришћење психологије на овакав начин, прибегавање поступцима модификације ставова и понашања личности, да би се то прилагодило захтевима текуће политике, значи неадекватну употребу ове хумане научне дисциплине, постваривање  људи.
   Прогресивне друштвене снаге виде као један од неопходних услова за излазак из кризе отварање нових духовних хоризоната процвата културе, разумевање међу људима, ренесансе општих људских вредности, што би олакшало национални договор и споразум., промоцију здраве хармоничне људске личности.
   Очекивања су изневерена, на друштвеној сцени односи превагу беспоговорна и тврдокорна нетолеранција, слепа себичност и злурада омраза према свакоме и свему што је другачије и испољава духовну и моралну независност и самосталност. А чему води оваква накарадна кадровска политика на шта желимо да привучемо вашу пажњу.
        Оваква кадровска опредељења и промоције острашћених, уместо конструктивних, воде јачању тензија, лоших процена, грађанском рату, пожару свакојаких обрачуна. Кривци за скору крваву будућност су они који спроводе овакву кадровску политику.

                  У име Комитета за заштиту
                  људских права
                  Томислав Крсмановић

Др Веселин Савић, неуропсихијатар, Миленко Рибић, политиколог, Милић Станковић од Мачве, сликар, Урош Букумира, професор, Милорад Новаковић, професор, Владимир Марковић, новинар, Душан Стефановић, филмски радник, Радомир Вељковић, потпуковник ЈНА
Драган Вељковић, службеник, Петар Бјелановић, службеник, Милисав Живановић, пензионер
Вибок Лујза, пијанисткиња, Драгољуб Игњатовић, песник, Јован Лукић, јавни радник
Никола Познић, пензионер,Голуб Бакић, правник

Владимир Марковић- Мој психијатар

Пробрза личност у белом у девет,
дуж тесних соба у суморном низу,
гњурим се дубље, дављеник, у кревет,
сан глумим или шока лаку кризу.

Скрхо се давно разговор нам дужи
кад исповедих заблуделе сање
Да је он овде, сазнање растужи,
службеник више, видар нешто мање.

За наломљену савет ја сам неман,
осиње гнездо распаљујем, луда,
у ваздух здања да побацам спреман,
жртава трупла да посејем свуда.

Он тврди - црв у моме мозгу дуби
растројства јаме, стрмије од Етне,
он зна утучен поглед што се губи
рачвасто, када ока рез му сретне

Спрегне л' се песник опсенар са хуљом
и угрозе ли поредак напасти,
по њему свет ће пропасти се спасти
решетком, стражом, лудачком кошуљом.

Стушти се собом, мрк, осион, стамен,
насумце речцу отреса с висине;
остајем згрчен, непомерен камен
у свом изгнанству пустоши и тмине.

Комитет за заштиту људских права    у Београду, 10.1.1989. године

                  СКУПШТИНИ СФРЈ
                  ЈАВНОСТИ

Премлаћивање на јавним местима политички непожељних лица

         О физичким обрачунима или пак о бруталним премлаћивањима политичких затвореника која се неретко завршавају и фаталним исходом јавност је већ прилично обавештена. Политички затвореници који су недавно ослобођени обавештавају да и данас таквих злоупотреба има јако много у југословенским затворима. Шира јавност је већ прилично упозната и са бруталностима и склоности батињанима милиционера и органа СУП-а за време привођења или пак у њиховим службеним просторијама у току истраге.
         Овога пута ми желимо да предочимо недовољно упућеним функционерима и јавности у правом смислу једну истинску праксу премлаћивања политички непожељних грађана на јавним местима, на улици или у неком скровитом кутку, мрачном и пустом пролазу. Премлаћивања политички непожељних грађана на јавним местима су била позната у годинама после рата „у име обрачуна са народним непријатељима“. Али ми желимо да укажемо да се таква насиља над политичким неистомишљеницима обављају и дан данас и опстају у нашем друштву. О томе се не говори у друштву из простог разлога јер се о стању са људским правима још не говори на прави начин, ствари још нису сазреле, властодршци су још увек врло моћни да онемогуће да се то обзнани. Хтели или не признати то је знак да покрет за људска права мада је све масовнији и маркира дубоко југословенско друштво је још увек у понечему анемичан.
         Директан повод да покренемо ово питање је недавни физички обрачун са два члана нашег Комитета Вуканом Миливојевићем, бившим политичким функционером из Вршца и студентом Милошем Богдановићем из Београда. В. Миливојевић је провео седам година на робији као политички затвореник познат по томе што је написао књигу о условима живота у КП Дому С. Митровица и својим дисидентским активностима. Због тога је већ годинама предмет подозрења, притисака и претњи од стране СДБ. Он је 23. октобра 1988. године у једном парку у Вршцу брутално претучен од стране четири органа СДБ у цивилу који су му рекли разлоге том приликом „зато што истерујеш правду“, „митингујеш“, „блатиш функционере“. Том приликом је озбиљно повређен и од тада је у кревету. Што се тиче Милоша Богдановића, он такође има дебео полицијски досије још од априла 1984. године када је био ухапшен са групом која је учествовала на сеансама „Слободног универзитета“ у Београду (после чега је уследило фамозно суђење „шесторици“ у Београду“ па до данашњих дана. На дан 9. октобра 1988. године око 24 часа испред зграде Ликовне академије у Београду је претучен од стране два младића без икаквог повода са његове стране „зато што прича о вери“, том приликом му је исцепана сва верска литература коју је поседовао а која је дозвољена законом (М. Богдановић је милитантан верник).

Да наведемо још неколико сличних случајева:

Браћа ЖИВКОВИЋ из околине Ваљева Јеховини сведоци су више пута били премлаћивани као и њихове супруге, стари родитељи па и деца, од стране органа милиције и СУП-а Ваљево док су се молили Богу у њиховој кући у селу Оглађеновац, „зато што одржавају тајне верске састанке“, „поседују библију и субверзивну верску литературу“, „индоктринирају децу у настраном верском духу“. Наш члан Томислав Крсмановић је неколико пута био жртва физичких обрачуна на јавним местима, 4. августа 1977. године око 16 часова у Душановој улици у Београду (код Зоолошког врта) био је претучен од стране два органа СДБ у цивилу „зато што се жалио Уједињеним нацијама“, 16. маја 1981. године био је избачен из кафеа међународног прес центра у Београду после разговора са једним страним новинаром од стране конобара ………. и члана Управе ……….., којом приликом је био благо ударен од ……… преко врата и који му је рекао да ће га пребити ако се поново појави, 6. августа 1986. године је ударен металном славином у слепоочницу у селу ………… од стране два органа СУП-а који су му показали легитимације без икаквог законског разлога или било каквог повода са своје стране. (Он поседује уредну медицинску документацију у вези ових напада). Његов брат Милић Крсмановић (1939), књиговођа је јуна 1970. године нокаутиран испод моста на Сави у Карађорђевој улици у Београду „што се тужака са директорима и политичарима“ (када је био у несвести скинут му сат са руке). Милић Станковић од Мачве, сликар, био је последњих година претучен од стране силеџије у мрачној улици, сумњичи да је у питању ујдурма власти али нема доказа. Адвокат Никола Баровић из Београда, после смрти свога оца Јована Баровића у саобраћајној несрећи 1979. године у сумњивим околностима, био је ударен у слепоочницу у једном мрачном пролазу недалеко од његове канцеларије од стране сумњиве индивидуе. Иван Прекајски (1948), филолог из Београда, добропознати дисидент и често злостављан од полиције и лишен права на запослење је 1979. године био претучен у Студентском граду од групе студената из Пећи, Косова, специјализованих да се обрачунавају са критички настројеним студентима у овоме насељу, рекли су му да држи језик за зубе. Винко Зец, католички свештеник из села Маријанци у Славонији се нама обратио писмом 1978. године жалећи се да је био претучен на улици  и повређен од стране полицијског провокатора истичући да ј у питању политички тероризам. Павле Пољански (1930) инжењер из Београда, осуђиван на казну вербалног деликта и често хапшен због изражавања својих критичких мишљења, у више наврата је био премлаћен од органа власти на јавним местима уз отворено евоцирање политичког мотива, био је и озбиљно повређен. Стеван Познић, син нашег члана Николе Познића из В. Пландишта, који је још од 1970-их година изложен тешким притисцима и прогонима због сукоба са локалним структурама које је био оптужио за корупцију, је на дан 5. октобра 1976. године био нападнут од групе радника који су за то добили упутство од СДБ, и то му рекли отворено, у месту Крупа на Врбасу, где је био на раду на изградњи пута Бања Лука - Јајце, тучен је гвозденим столицама, ногама, летвама, ударен је и ножем у мишицу, тешко повређен и боравио дуже у болници.
          Више чланова нашег Комитета је доживело сличне агресивне испаде органа СДБ, добар део нас зна за сличне поступке над неким другим особама из нашег оркужења, то знају и многи други грађани. Истичемо да на основу наших поузданих сазнаја се не ради о појединим случајевима, него о једној пракси. О томе се не говори у друштву из разлога што у њему није заступљен у довољној мери принцип јавности и контроле рада СДБ од стране демократских институција.
          У питању је и страх, грађани се врло ретко жале, или ако то ураде не истичу да је у питању политички мотив, насилници су обично ослобођени или врло благо кажњени. Истини за вољу обично се ради о лакшим повредама, али још увек има истинских премлаћивања из којих резултирају тешке телесне повреде. Такође наручени премлаћивачи избегавају обично да кажу праве разлоге и политички мотив се вешто укрива у случају оптужбе наводним асоцијалним понашањима. Како цинично звуче недавне реакције званичника наводно шокираних сличним вербалним претњама функционера из Новог Сада Т. Марчинка, а које уопште не реагују на фактичко премлаћивање грађана.
         Овакви насилнички поступци према грађанима који нису дали никакав повод за то су у својој бити акти државног тероризма да будемо отворени и флагрантан су доказ непостојања правног поретка и темеља који гарантују поштовање људских права и личну сигурност и безбедност грађана, и није излишно напоменути да су овакви насилнички акти систематски охрабривани и због тога што починиоци остају анонимни и некажњени.
         Обраћамо вам се дубоко узнемирени постојањем у нашем друштву овакве варварске праксе која опстаје на прагу 21. века, наша зебња је утолико интензивнија што упркос распрострањености оваквих облика агресивности СДБ о томе се уопште не говори у јавности на адекватан начин. То изазива страх и подсећа на стаљинизам и културну револуцију. У исто време то изазива велико подозрење и сумње у искреност властодржаца да ће спровести демократске реформе. Препознатљиво је да СДБ жели на тај начин да заплаши грађане да захтевају своја права и боре се за демократске промене и знак је циничне нетолеранције властодржаца према онима који суде и мисле другачије.
           Захтевамо да надлежни државни органи испитају овакве жалбе и јавност обавесте о своме налазу и да предузму одговарајуће законске мере да се овакви поступци СДБ онемогуће и елиминишу из друштва и покрену реформе да се у СФРЈ устроји правна држава.
        Овакве праксе руше правни  систем, државу.

                  У име Комитета за
                  заштиту људских праваVukan Milivojevic

Комитет за заштиту људских права
у Југославији                  у Београду, 27.2.1989.г.

               ПРЕДСЕДНИШТВУ СФРЈ
               ФОРУМУ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
               ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ОДБОРИМА
               ЗА ОДБРАНУ ЉУДСКИХ ПРАВА

Прогони деце у школи и на факултету

            Породице политички омражених грађана нису изузете прогона, па ни њихова деца. Многи у школу или на факултет иду са зебњом и страхом, уместо прихватања и процвата младе личности тамо се над њима спроводи одмазда.
           У послератним годинама је у Југославији постојала пракса забране уписа у школе и на факултете деци из „реакционарних“ породица ,па је временом та формална правна институција укинута као сувише индискретна, и у нескладу са јавно прокламованом демократичношћу. Али су злоупотребе образовних установа за обрачуне са децом из неподобних породица настављене све до данашњих дана , али их врло вешто укривајући од препознавања шире јавности и онемогућавајући да буду јавно обзнањене. Тако је поступано да би се избегле притужбе на оваква нарочито сурова и драстична кршења људских права која се спроводе над над нашом децом и младима.
         Ми смо се последњих година у више наврата обратили јавности и функционерима,  упозоравајући их да иако у друштву постоји узлазни тренд слободнијих јавних дискусија и критика ,да репресија не јењава. Још увек је врло велики број породица и појединaца који су политички обележени, изложени надзору, сметњама или истинским ударима, многима је наметнуто тихо умирање. Ми нарочито желимо да укажемо на сурову омразу и реваншизам који не заобилази ни децу ни младе.Откуд то? Шта су деца крива? Деца су наша будућност, зашто њих кажњавати? Исправно се процењујмо, помиримо. Нас лукаво и подло завађају.Страдају наша деца, наша будућност, наша снага, нестаће наша држава, наша војска.
            Иако се налазимо на прагу 21 века опстаје цинична обстинација деструктивних бирократа ,који свој отров и заслепљеност усмеравају несметано на децу и младе, да би их казнили, и њихове родитеље, нанели им бол, осветили им се због нечега и казнили их тамо где су најранљивији и на најболнији начин. То се показује другима за наук и да им се улије грађанска покорност. Доктрина покојног Председника Тита да деца не смеју бити кажњавана због политичких греха родитеља није била поштована. Све учесталији случајеви виктимизације и мартиризације деце и адолесцената ,да би тиме казнили родитеље су пре свега кукавичлук и показују о каквим се људима ради ,који то чине, и којима је дата у руке судбина наше деце и омладине, народа.
            Како цинично звучи шокираност јавности незгодама младог Албанца Роберта Берише у школи „зато што воли српске ђаке“, а у исто време та јавност је потпуно нема (несвесна и преварена) према страдањима врло великог броја ђака не само у Србији него и „широм наше домовине сељака на брдовитом Балкану“. Незнање, недораслост властодржаца, који због незнања  слабе свој нациионални подмладак.Или међу њима има и таквих који то чине из злих побуда према већини?
          Желимо да истакнемо да нарочито забрињава да о оваквим злоупотребама још није проговорено на јаван начин. То нису покушали досада да обзнане ни наши дисиденти, чланови појединих одбора за одбрану људских права иако ни они неретко нису изузети сличних проблема са својом децом, а што је нама за поједине од њих, неке и врло угледне ,добро познато, има и истинских прогона.
         О томе се није раније сазнало јер су људи још увек врло преплашени и забринути да би обзнањивањем могли погоршати стање, или пак ћуте из стида немоћни и посрамљени да то изнесу у јавност. Не воле да говоре јавно своје интиме, плаше се да не могу доказати своје оптужбе ,и да ништа неће постићи сем ругла и подсмешљивог сажаљења паланачког духа :„неозбиљни“, „пребацују своју кривицу на школу“, „манија гоњења“, „тако им и треба кад се прегањају са државом“. Оптужбе, уколико их је и било, је немогуће доказати јер школски органи се правдају да су деца лења, лоше се интегришу, из разведених породица, свадљива и асоцијална, а са чим школа нема никакве везе.
             Да би отклонили било какве забуне одмах желимо да истакнемо да су већина наших просветних радника поштени и да воле нашу децу као и своју, педагози који савесно и стручно обављају своју тешку и одговорну дужност васпитача. Ми знамо врло добро да већина њих не би никад и ни по коју цену прихватила да прогони дете. То је дело групица аморалних и властољубивих професора бирократа, шићарџија којих има у нашим школама , који у дослуху са друштвено-политичким организацијама и СДБ врло смишљено и систематски спроводе притиске над појединим ђацима, вешто укривајући недело од колега, родитеља. Вешто узимају под надзор друговања, општење са окружењем, они шиканом иду на то детету огаде школу и учење, оно почиње  да иде у школу са страхом, јер тамо доживљава сталне стресове. Крхка дечја психа се узнемири, трауматизира, неуротизира, има и непоправљивих душевних рана, сакаћења за увек. Овако осакаћено мало биће постаје извор сталних тензија, ремећења наставе, конфликата, лоше учи, прави дисциплинске или законске прекршаје, постаје ПРОБЛЕМ. Поремећено дете од стране професора-полицајаца почиње тако да против себе изазива своје другове и друге наставнике поштене и добронамерне.(Или чак и своје родитеље који не препознају заверу).. Али који не разумеју дубљи контекст и шта се иза тога крије. Тако поштени професори бивају злоупотребљени и постварени , погрешно почињу да процењују, и претварају се и они сами у прогонитеље. Има професора, свеснијих, који могу препознати ,али једино што преостаје је тишина, ћуте.
             Нашу децу слабе, или уништавају неповратно, тиме руше нашу будућност, нашу снагу, припремају пропаст државе и нације.
             Овакве репресалије су све учесталије и доказ су климе неостаљинизма у друштву. Оваква крајње дрска кажњавања деце и младих су могућа у једном друштву изузетом контроле демократских институција и делотворне јавне свести и савести, где су независне демократске снаге још слабе и неспособне да обзнане страдања народа. То је тако јер родитељи често, па неретко и врхунски интелектуалци, нису ни свесни узрока промашаја и тешкоћа своје деце у образовној установи, завера и превара умеју бити врло перфидне и вешто изведене.
          Сматрамо да је тишина о оваквим кршењима права од оних који су свесни, заблуда са кобним последицама и иде на руку насилницима, да је то питање раније покренуто безброј деце и младих људи би лакше нашли свој пут или били спашени.
            Прогони деце из политички непожељних породица су данас закономерност у овој земљи. Примера ради наводимо неколико карактеристичних случајева: према писању штампе СДБ је недавно привела и вршила притиске над студентима Факултета политичких наука у Сарајеву због њихових иступа на научном скупу на Бледу, било је захтева за сарадњом и условљавања завршавања студија; према петицији Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања из Београда млади верници жупе Св. Јосипа у Сарајеву су после ходочашћа у Рим 1987. и 1988. били шиканирани од СДБ, па су уследиле неприлике на факултету; од јула до децембра 1983. г. више стотина грађана Банатског Пландишта и околних места се заједно са нама залагало петицијама за породицу нашег члана Н. Познића, коме је стављено на терет да је српски националиста, уследиле су репресалије над читавим селима, између осталога и у образовним установама; Бедри Ајети (1966) из Подујева из поштене албанске породице познате по своме пријатељству са Србима али и по ангажману за људска права је био од 1982. до 1984. г. у малолетничком затвору, по изласку му је на незаконит начин био забрањен приступ у његову школу; Доброслав Парага (1960) је на незаконит начин био онемогућен да студира у своме родном Загребу и у правом смислу речи је најурен у Љубљану; Рајка Радивојац, угледна новинарка и песникиња из Београда, поврх свега била је супруга једног врло угледног дисидента, (Драгана Антића, новинара, написао књигу о Гојку Ђогу), има сада изузетне проблеме са ћерком (13 година) ученицом ОШ „Дринка Павловић“ у Београду. Дете које је врло бистро  врло уравнотежено психички, упркос сурових животних околности, је шиканом група професора сарадника СДБ гурнуто у бежање из школе, тучено пред свима, говоре пред ученицима да је „дете сумњивог политички понашања родитеља“.Рајка се обратила жалбама међународним организацијама и преко адвоката Цвијетић из Београда тужила суду сурове прогонитеље; Урош Букумира (1936) професор из Иванграда познат југословенској јавности по својим упорним штрајковима глађу да би се изборио за своја права је доживео између осталога прави бојкот у малом месту (Иванград), напади на јавним местима, провокације, најурен са посла као и супруга, избачен из стана, деца изложена жестоким шиканирањима у школи; Јован Лукић пензионер из Сарајева (1936) познат по својој борби против функционера који су били уплетени у корупцију (оптужен за српски национализам), због чега је био добио отказ још 1960-их година, и претрпео многе прогоне, сада има нарочито тешкоће са својом ћерком Снежаном (1968) која је због оца “српског националисте” изложена дрским шиканирањима на студијама у Сарајеву; Драгољуб Игњатовић (1936) песник из Београда познати дисидент и политички затвореник, изложен дугогодишњим жестоким прогонима је доживео и то да му је дете очајно и изгубљено говорило кроз врисак да му стално говоре у школи „да му је отац непријатељ“, да га зато другови избегавају, био је и лажно оптужен његов син за дело које није починио; Милош Крсмановић (1971) је син политички неподобног оца па је зато био привођен и испитиван због наводног писања графита а што је са свим последицама обзнањено у његовој школи; Т. Крсмановић (1936) секретар нашег Комитета је био на сличне начине прогањан у школи и на факултету, сада његов син …..(1981) иде у …….…….. у Београду, отац је дошао на родитељски састанак, у ходнику му је речено да одмах оде и не долази него да дође мајка, . Миша Томић (1938) из Београда је 1947. г. претучен у београдској школи Св. Сава што је рекао да иде у цркву и да је Бог створио Тита и Стаљина, сада инвалид у колицима.(жалио се на гас у стану). Наташа Томић (1929) је као студенткиња архитектуре 1953. године на скупу студената Архитектонског факултета у Београду иступила јавно са оштром политичком критиком после чега је била киднапована, више дана након тога је речено да је смештена у психијатријску болницу Медицинског факултета где је била изложена прогонима електро-шоковима; А…… (1946) као студенткиња Пољопривредног факултета у Београду је била прогањана од професора …………који је од ње захтевао да постане члан СКЈ, да иде на радну акцију итд,  а пошто је одбила девет  пута је била оборена на испиту и тако изгубила две године студија; др Ђорђе Васић (1947) је за време полагања испита више пута испитиван од стране професора да ли иде на радне акције и да ли је политички активан па су тиме понекад били условљене и оцене његових одговора (лекар, на студијама медицине).
            Треба знати да се у образовним установама снажно осећа утицај друштвено-политичког положаја родитеља на прихваћеност детета и резултате учења. Ипак, нажалост морамо признати да су понекад поједини наставници сувише импресионирани престижом родитеља. Познате су нам и директне интервенције у корист појединих ученика, или пак притисци над професорима који се нису понашали онако према ученицима како је то захтевао статус њихових родитеља. Образовна средина је врло политизирана, влада хајка на неподобне и лов на вештице, потрага за жртвеним јарцима, професори су врло заплашени за свој опстанак. Има много незапослених, зачас се постане технолошки вишак, против њих могу подстакнути ђаке и учионицу претворити у хаос. Професорима не преостаје ништа друго него да ћуте и да се савију. Има и противуслуга утицајних и моћних родитеља. Деца из политички добро стојећих породица су подржавана, имају боље материјалне услове живота и рада, родитељи су лишени егзистенцијалних тешкоћа и могу се са више енергије посветити раду са децом и контактима са школом, у оваквим породицама владају хармоничнији односи, има мање развода. Деца оваквих родитеља желе да буду исто што и њихови родитељи. У свој идентитет упијају реакције импресионираног окружења, поређујући се са другим виде себе као супериорније, успеси који су неретко  производ привилегија него ли личних заслуга се уклапају у мозаик, лепу представу о себи.
              Тако да већина деце од малена осети истински бич политичке подвојености, ране не зарастају него се временом озлојеђују у живу рану политичке инфериорности и подсвесне мржње. Од малена се смишљено интернализира политичка послушност и инфериорност. Тако настају масовна сакаћења, инвалидизирања наше деце, а сва су деца наша, без обзира на политичку улогу родитља. Овакви абизивни поступци су велика погрешка.Уништавамо нашу будућност из побуда политичке острашћености и незнања.
                Овакав однос према деци није у складу са Уставом СФРЈ, Општом декларацијом о људским правима и другим међународним конвенцијама потписаним од Владе СФРЈ. То је у супротности са Декларацијом о правима детета Уједињених нација (Начело 1, 2, 4, 6, 7, 9, 10).
               Захтевамо од Председништва СФРЈ да одмах предузме мере да се оваквим разбојничким праксама масовних прогона деце одмах стане на пут. Ви имате децу, она нису ништа боља од оне коју уништавају аморални бирократи. Спасимо нашу децу.

У име Комитета за заштиту људских права

Председник                  Секретар

др Веселин Савић            Томислав Крсмановић

Покрет за заштиту људских права      у Београду 26.9.1989. г.
                у Југославији
Комитет за заштиту људских права
                у Југославији
Поштански фах 72, Пошта 38
11060 Београд


                  СКУПШТИНИ СФРЈ

Предлажемо да бивши политички затвореници који нису заговарали насиље буду обештећени и рехабилитовани

            Од 1945. године до данас кроз југословенске казнионице је прошло на стотине хиљада политичких затвореника. Многи од њих су оставили тамо своје животе. Живот у крајње тешким условима, нарочито кад се радило о политичким затвореницима, рад за багателу, то је већ све познато јавности. Огромна већина су изашли оштећеног или заувек уништеног здравља. На слободи их није чекала истинска слобода него судбина прокужених и проскрибованих, лепрозних и маркираних заувек, лишених њихових грађанских права. После рата је то било уписано у судска документа, сада то није случај, али, свеједно, они су и данас лишавани права на рад, пасоше, живот у миру без трзавица и понижења, неумитна казна се наставља и после издржане робије. Оно што је најтрагичније то је да се жиг врло споро и тешко брише, етикета се лепи и преноси на потомке, често још и данас страдају деца, унуци или праунуци бивших или садашњих политичких затвореника.
          Предочавамо крајње тешку судбину бивших политичких затвореника и захтевамо да се из корена измени став према  њима који је превазиђен, непримерен епоси у којој живимо. Уколико желимо да изађемо из кризе, да спроведемо истинске демократске реформе и уврстимо се у напредна, што значи у исто време и просперитетна друштва, неопходно је да из нашег друштва буде прогнана мржња која се неумитно репродукује и генератор је свих наших зала и проблема.
            Врло је понижавајуће за врло велики број грађана из породица у којима је било политичких затвореника да слушају лепа обећања званичника у боље дане за политичке страдалнике од којих врви наше друштво а да у исто време трпе несмањено и даље.
             ПОКРЕТ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРВА У ЈУГОСЛАВИЈИ је иницирао оснивање Удружења интернираца и ратних заробљеника са намером да тражи за њих оштету. Иста права ако не и већа имају југословенски бивши затвореници мишљења и убеђења, савести. зато иницирамо оснивање Удружења бивших политичких затвореника Југославије које би требало да се бави питањима од заједничког интереса. Захтевамо да се спроведе рехабилитација ових особа и да им се да обештећење. То би био знак да се друштво стварно демократизује и да слепа мржња уступа место трезвености и политичкој зрелости и мудрости.

                  У име Комитета за заштиту                     људских права у Југославији

                  Илија Илијевски