Milos Obilic i Car lazar

Svaki gradjanin koji zeli svojoj drzavi dobro...je jedan junak!!

Dobro zboris... ali mislim da svaki covek koji se borio ili bori za svoju zemlju, narod i svoje najblize je junak.
Nisu samo junaci vladari ili vitezovi ili pak nacelnici generalstaba, vec su junaci i vojnici i seljaci koji su se borili na osnovu taktike stratega. Najbolji primeri su Cerska i Kolubarska bitka i mnoge druge...

U pravu si,u to vreme su ratnici i bili junaci,nisu bitke dobijali generali(delimicno jesu),nego junaci...a,danas kad vise,fala bogu,nema ratova...to smo mi,kao sto tigar rece,gradjani,obicni smrtnici...

Dosta sprdnje sa ovom temom.
@jasamvo ko ti drma kavez?
smiri se malo OK?

Краљ Петар I.Карађоћевић
   Пјер Кара, име под којим је каснији српски краљ Петар Ослободилац ("Чика Пера", Петар Мркоњић, Петар И. Карађорђевић), након што је 1871. године завршио француску војну академију у Мецу, јавио у добровољце кад је букнуо француско-пруски рат, ступивши у легију странаца, у којој је постао поручник. Пошао је "да се бори за Француску, коју је сматрао носитељицом демократске мисли, против пруског империјализма.

Храбро је суделовао у том рату све до његовог краја. У узмаку француске војске, у једном сукобу, бранећи француску заставу, доспео је у немачко ропство и био заточен у немачкој тврђави. Тамо је затекао немачког пешадијског поручника Штурма, који је надзирао заробљенике. За разлику од других Немаца, Штурм је са заробљеницима поступао људски. Кад је сазнао да је међу заробљеним Французима и један заробљени Србин и још кнежевић, Штурм га је упознао и поверио му се како је и он Србин лужички. Кнез Петар га је питао да ли зна српски, а кад је Штурм проговорио, ништа га није разумео. Једног дана, да измакне из ропства, кнез Петар је по цичи зими, скочио с тврђаве у реку Лоару и кроз кишу куршума препливао на другу обалу. Тада је добио реуматизам који ће га на ову храброст подсећати читавог живота, боље него легија части којом је за то одликован.



Када је 1903. године ступио на српски престо краљ Петар је у Београду као високог официра затекао негдашњег пешадијског поручника Штурма који се овде прозвао Јуришићем, чији је српски овде добро разумео, и одмах га именовао за ађутанта. Тако је настављено једно давно пријатељство и тако се наставила велика војничка каријера Павла Јуришића Штурма."

Краљ Петар Први Карађорђевић (звани у народу и Краљ Петар Ослободилац) рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовића из Бранковине) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама. Почетком 1868, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.


Петар И КарађорђевићТоком 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе ИИ. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра и Краљицу Драгу Обреновић. Војска је извела државни удар, и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар И суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913.- окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра И, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра И се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар И Ослободилац.


ЖИВОЈИН МИШИЋ
(1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

Степа Степановић

Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао изактивне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоцнијих аустроугарских снага, приковала Поцорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангазоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаджбине.

PАДОМИР ПУТНИК (1847-1917), први српски војвода и војсковођа српске војске. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1916. Од 1903. године руководио је припремом српске војске за предстојеће ратове, као начелник Генералштаба и министар војске. Заједно са пуковником Живојином Мишићем припремио је планове за балканске ратове и све планове пред Први светски рат. У ратовима од 1912. до 1916. године, био је начелник штаба Врховне команде. После прве победе српске војске у балканском рату у кумановској бици постаје први српски војвода. Све српске победе од 1912. до 1916. године, могу се убројати у посебне заслуге војводи Путнику. Он је стајао на челу стручног штаба. Он је војне операције и планове износио и бранио пред српском владом. Он је својом личношћу, својим чином и својим положајем био морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки свој став и сваку наредбу Врховне команде. По реорганизацији српске војске на Крфу почетком 1916. године, физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу. И поред све неге и пажње Француске, војвода Путник није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17 маја 1917. године у 70 години. Иза њега је остао мит о непобедивости српске војске, као једне од најјачих армија света Првог светског рата, чији је био творац.

Херој  Капетан 1.Класе   Зоран Радосављевић



      Обилић Српскога неба   

у ноћи између 25/26.03.1999. Капетан Прве Класе Зоран Радосављевић је положио свој живот на олтар отаџбине.
Те ноћи,на писти Батајничког аеродрома загрмели су моћни мотори на његовом МиГу-29ки, и за само неколико тренутака кренуо је да ослободи Српска небеса од душмана.

Иако је био сам и у технички лошијем авиону, он је храбро, без уступка, јуришао на зликовачке хорде које су своје бомбе просипале над Србијом. Био је у свему слабији само у једном није, био је већи човек и већи јунак од свих који су му се супроставили, он их је научио нечему што се не учи ни у једној школи-научио их је како се гине за отаџбину, научио их је шта је морал, част, образ и карактер.
Научио их је витештву и да никад не одступа од борбе, и да ће се радије мртав на земљу вратити него “подвијеног репа”
Тако је и било сатански ескадрони су га својим ракетама оборили.
Својим гестом показао је надљудску храброст.
Он је њима показао да је Српски официр и војник храбар ма где год се нашао, и на земљи и на небу и на води, и под водом, па чак и у свемиру.
Својом храброшћу, постао је Обилић Српскога неба, и Војвода Српских небеса.

Својом борбом је јасно ударио камен темељац за нове српске пилоте, уцртао је границу, којом је јесно направио разлику између себе и оних који су га кукавички оборили.
Он је био вољан и спреман да плати цену за улазак у Небеску Србију, прво се телом вазнео у Небеса, а после и духом.
Добар део свог живота је провео на Српским небесима, сада је у Небесокoј Србији и седи раме уз раме са осталим српским херојима и војводама.

Његов подвиг остаће во вјеки вјеков' да сија на Српском небу попут најсјајније звезде, и да надахњује будућа покољења, да је овоземаљски живот само трен у односу на Вечну Славу у Царству Небескоме.

Зоран Радосављевић је постхумно одликован и унапређен у Мајора.
Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.

Srbi treba da nauce da ne treba ginuti za Otadzbinu. Nego da neprijatelji treba da ginu za svoju zemlju. Cilj je postati pobednik i ostati ziv. Cilj je ubiti neprijatelja a ne da on ubije tebe...
Neka je vecna slava svima koji su pali za Otadzbinu Srbiju!

Cilj je NE pocenjivati neprijatelja ,ali i NE precenjivati takozvane "prijatelje,saveznike..."treba da imamo realno misljenje o svojoj snazi i da vise verujemo sami sebi, a nase slabosti netreba samo kukavicki sakrivati, nego ih hrabro savladjivati
a pritom zadrzati skromno misljenje o samom sebi.A takvi su bili svi junaci nase domovine,(kao Kralj Petar I Oslobodilac)mudri u svojim odlukama,i do kraja sa svojim narodom ako treba i na prvoj liniji fronta."Sa narodom i u blatu i u zlatu"" i najveca snaga je samo drugima jaka,samoj sebi je slabost"

slava im!

nisu srbi dovoljno pokvareni za tako nesto