Srpsko Junastvo :: Srpski Nacionalisticki forum

"Branicu Srbiju i kad budem mrtva!"

(Ljiljana Zikic-Karadjordjevic, vojnik-dobrovoljac Vojske Jugoslavije, poginula 1.aprila 1999.godine u rejonu sela Ljubenic, opstina Pec. Odlikovana Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti).
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Prica o porucniku Ignjatu Kirhneru

Borac za slobodu potlacenih naroda, porucnik Ignjat Kirhner prebegao je iz austrougarske vojske i prikljucio se srpskim trupama. Ratovao je u mnogim borbama na pocetku prethodnog stoleca, a u miru dosegao do generalskog cina.

Sta je nateralo skolovanog austrijskog oficira da se preda srpskoj vojsci, zadobije poverenje pretpostavljenih i bude jedan od uspesnih komandanata? To pitanje je i do danas ostalo bez potpunog odgovora. Dobrovoljci, koji su kasnije s njim razgovarali, kazuju da im je Ignjat pricao kako je uoci rata ubio jednog austrijskog oficira, jer je pogrdno i omalovazavajuce govorio o Srbima i srpskim oficirima, sto nije iskljuceno, s obzirom na to da je bio hrabar ratnik.

Zna se tacno da je rodjen 30. maja 1877. godine u selu Mali Beckerek (Rumunija). Odgajio ga je Nemac Kirhner, za koga se njegova majka udala. Zavrsio je vojnu akademiju u Becu i sa cinom oficira austrougarske vojske sedam godina sluzbovao u Vinkovcima, gde je naucio dobro da govori srpski jezik. Ukazom kralja Petra primljen je u nasu vojsku u cinu porucnika.

Kao komandant Sremskog dobrovoljackog odreda vodi jake borbe sa Austrougarima u zelji da odbrani Beograd. Krajem septembra 1915. godine nastupili su kriticni dani za srpske branioce. Mnoge kuce su gorele, a topovi su tukli iz svih kalibara. Padali su dimnjaci i zidovi kuca. Mladi osamnaestogodisnji dobrovoljci iz odreda Ignjata Kirhnera zauzeli su polozaje po kucama. Vatru su otvarali iza zidova, sa krovova i prozora.

Neprijatelj je bio nadmocniji i poceo je da se iskrcava na beogradske obale.

Komandant dobrovoljaca porucnik Kirhner izvadio je pistolj i komandovao svojim borcima. Zaprastale su bombe, fijukali meci. Porucnik je jurio ispred svojih mladica. Nastao je krkljanac, cule su se samo eksplozije i jauci. Zeleznicki nasip od tadasnje kafane „Zlatni saran" do Knez Mihailovog venca uporno je branjen uz velike gubitke. Gotovo polovina dobrovoljaca je izbacena iz stroja, a sam komandant Ignjat Kirhner je u jurisu tesko ranjen.

Njegovi dobrovoljci su ga pod kisom kursuma izvukli sa prve linije odbrane. Komandu nad odredom preuzeo je porucnik Zivko J. Kezic.

I pored uporne i junacke odbrane, nadiranje mnogo jaceg i organizovanijeg neprijatelja nije se moglo spreciti. Dobrovoljci su dobili naredjenje da se povlace na visove juzno od Beograda. To je bio pocetak velikog, ali organizovanog odstupanja prema jugu Srbije, Kosovu, Crnoj Gori i Albaniji.

Tesko ranjen porucnik Ignjat Kirhner lecen je u Nisu, a potom je u sastavu bolnice vise meseci putovao do Krfa. Na tom iscrpljujucem marsu o njemu je brinula bolnicarka Bosiljka Cajkanovic, sestra rezervnog kapetana, komandira cete Veselina, profesora na Beogradskom univerzitetu. Na dugom putu izmedju njih dvoje razvila se ljubav, koja je zavrsena brakom.

Kirhner je sve vreme oko pojasa nosio srpsku zastavu iz Karadjordjevog ustanka, koju je sacuvao sve do povratka u Beograd.

Teske rane u butnoj kosti nisu mogle biti sanirane, pa je upucen na lecenje u Francusku, u grad Tuluz, gde je izlecen, ali mu je noga ostala kraca za sest santimetara.

U Francuskoj je zavrsio Elektrotehnicki fakultet, a po povratku u Srbiju primljen je u inzenjerijsko-tehnicko odeljenje Ministarstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Napredovao je do cina generala. Poginuo je na Uskrs 1944. godine od saveznickog bombardovanja Beograda.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srbin – dobrovoljac iz Bugarske

Odmah posle pocetka agresije NATO na Jugoslaviju, 24.marta 1999.godine, Centru za obuku dobrovoljaca javio se Ziva Petrovic – Vojin, bugarski drzavljanin iz okoline Vidina.

Obuku je savladao sa nevidjenim zarom i poletom.

Nekoliko dan pre upucivanja na front javio se komandiru na raport da bi podneo molbu "za nesto sto mu je jako vazno".

Komandiru je ispricao svoju zivotnu pricu koja, ukratko, glasi:

"Rodjen sam u Perlezu, gde su ziveli moji roditelji. Kad sam napunio oko godinu dana, moji su prebegli u Bugarsku i nastanili se u okolini Vidina. Otac i majka su primili bugarsko drzavljanstvo, pa sam tako i ja postao Bugarin. Ali i otac i majka su mi stalno govorili da smo iz Srbije i da sam ja rodjen u Perlezu. U kuci smo uvek govorili srpski. Ja sam morao da zavrsim bugarsku skolu i sve sto znam u zivotu, znam na bugarskom jeziku. Medjutim, u dusi sam ostao Srbin.

Kad je doslo vreme za vojsku, odsluzio sam vojni rok u Bugarskoj. Bilo mi je jako tesko ali sta se tu moglo. Posle sam se zaposlio. Majka i otac su mi govorili da se ozenim i da imam decu ali ja nisam hteo da mi deca budu Bugari. Mislio sam da ce se pruziti prilika da se vratim u Srbiju. Tada cu skuciti svoju kucu.

Onda je izbio rat. Avijacija NATO je pocela da rusi moju zemlju Srbiju. Nisam vise hteo da cekam. Skupio sam nesto rezervne odece, stavio veknu hleba u torbu i tajno presao granicu kod Zajecara. Nasao sam se u mojoj Srbiji. Odmah sam potrazio prvu policijsku stanicu i prijavio se. Hteo sam da stupim u nasu vojsku i da se borim protiv neprijatelja koji nas je napao.

Medjutim, muci me sto sam svrstan u strane dobrovoljce. Ja sam, bre, Srbin. Zato sam dosao da zamolim, ako moze, da odem do Perleza i uzmem drzavljanstvo. Rekli su mi da se to moze u mestu rodjenja.

Gospodine pukovnice, ako poginem hocu da poginem kao Srbin braneci Srbiju a ne kao stranac."

Komandir ga je zamisljeno pogledao kao da meri istinitost Vojinovih reci a zatim kratko odgovorio:

-Idi i vrati se.

Ziva je dobio objavu za put i otisao.

Posle tri dana se vratio ozaren:

-Gospodine pukovnice. Sad sam spreman na sve. Sad sam ponovo Srbin kao sto sam i bio kad sam se rodio.

-Cestitam Srbine, toplo mu je odgovorio komandir.

Posle nekoliko dana, Vojin je otisao u jedinicu sa grupom dobrovoljaca.

U 37.motorizovanu brigadu, onu koja je odlikovana Ordenom narodnog heroja.

Borio se casno i hrabro. Iz rata je izasao ziv. Odlucio je da se nastani u Crnoj Gori. Ozenio se. Ima sina.

Javio se komandiru kratko:

"Gospodine pukovnice, hvala ti sto si mi omogucio da opet budem ono sto sam bio kad sam se rodio. Ne bih ti oprostio da sam otisao u rat kao stranac. Navrati kad mozes. Pozdrav, Vojin."

A starom pukovniku je samo zaigrao brk:

"Srecno ti bilo Srbine, sine!"