Na kojim li su ovi drogama ,pitam se ja ? 


Dačić: Evropa nije cilj, Evropa je put


izvornik : list Danas , u originalu možete uživati ovde ( tekst pripada nizu nazvanom : Zašto je datum važan za Srbiju? )


Po ko zna koji put, čitao sam, pre neki dan, u putu, Radjarda Kiplinga. I to ne zato što jedan njegov naslov savršeno odgovara nekoj knjizi o novijoj istoriji Srbije. Ne, nego je, jednostavno, napisao neke savršene priče i predivne pesme. On, Kipling, je vrednost. A vrednost, vrednosti su tema koja me zanima.



"Ako možeš da sačuvaš razum, kad ga oko tebe gube i osuđuju te... Ako možeš da sabereš sve što imaš, i jednim zamahom staviš sve na kocku... izgubiš i počneš ponovo da stičeš... nikada, nijednom rečju, ne pomeneš svoj gubitak... da ponovo prilegneš na posao sa svojim polomljenim alatom... da istraješ, kada u tebi nema ničeg više, do volje koja ti govori: Drži se!..."

Veliki pisac je ovu pesmu - "Ako" posvetio sinu. Ja sam putovao u Beč iz Amerike. Svestan da svojoj deci neću ostaviti pesme. Možda ćemo, njima, sebi, Srbiji, ako istrajemo, posle svih prećutanih gubitaka, 28. juna, ostaviti - Evropu.

I ne mislim tu na taj ogromni prostor koji omeđavaju tri rta - Kinaroden u Norveškoj (sever), Da Roka u Portugalu (zapad), Marakui u Španiji (jug) - i planinski vrhovi Urala u Rusiji (istok).

Ne mislim ni na mit, onaj o Zevsu, koji se pretvorio u bika i odneo Evropu, ćerku feničanskog kralja Agenora, na Krit, niti mislim na etimologiju, koja nas upućuje na to da "evropa", izvorno, znači zalazak sunca, i da je kontinent, na zapadu, po tome dobio ime.

Mislim, pre svega, na Kiplinga. Na to o čemu je pisao. Na sistem vrednosti. Na pravila, na ponašanje. Da sanjaš, kako je rekao, a da ti snovi ne budu cilj.

Zato što Evropa nije san. Evropa je rad. Evropa je sistem. Evropa su pravila, institucije, poredak, pravo, pravda, zakoni....

Evropa je nešto što se pravi, a ne nešto o čemu se mašta. Moja Evropa, ona zbog koje sam prešao hiljade kilometara, nije, negde, tamo.

Moja Evropa mora da bude u mojoj kući, i u mojoj zemlji. U mom dvorištu. I jedino pitanje je da li ću, da li ćemo mi, uspeti tu i da je napravimo. U Žitorađi, Svrljigu, Aleksincu, Lapovu, Valjevu, Somboru...

I ne samo tu, nego i u svakoj fabrici, školi, bolnici... u medijima, kulturi, nauci... Da li ćemo uspeti da Evropu izgradimo u našim tvrdim, balkanskim, glavama?

Da shvatimo da je Evropa put, a ne cilj. Da nema nagradne igre na kojoj se ona dobija.

Glavni loz smo, uostalom, već dobili. Pojavili smo se, na ovom zrncu svemira, u zabačenom kutku tog zrnca, i sada, baš tu, treba nešto i da uradimo. Kavafi je pričao da ako proćerdaš život u svom gradu, proćerdaćeš ga i na svakom drugom mestu.

Mi, Evropu u Srbiji, ne smemo da proćerdamo. Ne možemo samo da je dovedemo, ostavimo, i zaboravimo. Ovaj put, to, prosto, neće biti dovoljno. Dobićemo, ponovo, džunglu.

I zato naše putovanje ne sme da bude prekinuto. Posle 28. juna, kada ćemo, kao u mitu "oteti Evropu", i prebaciti je ovde, ono mora da se nastavi. I da bude još duže, samo sada po Srbiji.

Po njenim najzabitijim, najsiromašnijim i najbeznadežnijim delovima.

I još više, po sistemu, institucijama, zakonima, pravilima... To uvođenje Evrope u svaku poru srpskog društva, u svaki njegov organ, svaku kost i u svaku misao, najveći je i najvažniji politički projekat ove vlade.

Zato što je to, ujedno, i jedini način da ona ovde i ostane. I da mi, zaista, budemo Evropa, i to ne samo njen geografski deo, nego njena sama bit, suština i, nadasve, vrednost.

I da deci možemo da kažemo, poput Kiplinga - mi smo istrajali, i ti, sada, možeš da budeš čovek, sine moj. I da živiš kao sav normalan svet.

Ali bate jes' enjator - dalje od naslova i slike nisam isla