07. 02. 2014. 16:52h  | Srna|

Kusturica: Da se poništi suđenje Principu


Direktor Andrićevog instituta u Andrićgradu Emir Kusturica najavio je danas da će biti zatraženo poništenje sudskog procesa Gavrilu Principu, jer Austrougarska nikada nije ratifikovala aneksiju BiH i samim ti Principu i ostalim članovima "Mlade Bosne" nije se ni moglo da se sudi za veleizdaju.

Nije bilo moguće da se Principu sudi za veleizdaju: Emir Kusturica


''Odlučili smo da u nedelju, 9. februara, u Andrićgradu organizujemo novu konferenciju za novinare na kojoj ćemo predstaviti dokument od velikog istorijskog značaja na osnovu kojeg ćemo tražiti poništenje procesa Principu'', rekao je Kusturica novinarima u Beogradu.


On je dodao da još nije odlučeno gde će biti zatraženo poništenje procesa, da li u Strazburu ili nekom drugom nadležnom sudu.


''Sud koji je sudio Principu i ostalima bio je nelegalan i vodio je nelegalan proces'', istakao je Kusturica.



On je podsetio da je Andrićev institut 5. januara predstavio prepis pisma nekadašnjeg guvernera BiH Oskara Poćoreka napisanog 28. maja 1913. godine iz koga je vidljivo da su 13 meseci pre Sarajevskog atentata i 14 meseci pre Austrougarske objave rata Srbiji postojali planovi za početak Prvog svetskog rata.


''Andrićev institut je počeo sa objavljivanjem istorijskih dokumenata, jer je grehota da u arhivama stoji istorijsko blago, a da mu narod nema pristupa'', rekao je Kusturica.

Kusta advokat, ukinuti presudu suda drzave koja ne postoji skoro sto godina 

ББЦ: Десет тумачења о кривици за избијање Првог светског рата            
среда, 12. фебруар 2014.

ЛОНДОН – „Ко је главни кривац за Први светски рат” питање је око којег се „ломе академска копља” и 100 година после, а британски Би-Би-Си (ББЦ) преноси данас мишљења 10 европских историчара, у којима већина криви Немачку и Аустроугарску, али понеко и Русију, Француску, Британију и - Србију.

Сер Макс Хејстингс верује да највећу одговорност сноси Немачка. Како каже, „ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност за избијање рата, али Немачка - чини ми се - заслужује највише”.

По његовим речима, само је Немачка имала моћ да заустави „улазак у катастрофу” у било којем тренутку јула 1914. повлачењем подршке Аустрији за напад на Србију.

Истичући да га „нису уверили аргументи” против Србије, Хејстингс каже да не верује ни да је Русија желела европски рат те 1914. године, јер су руски лидери знали да би били у много јачој позицији за борбу две године касније, кад окончају програм наорузавања.

Професор историје на Кембриџу сер Ричард Џеј Еванс, међутим, уверен је да је Србија главни кривац.

„Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима 'Црне руке' била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабсбуршког трона”, сматра он.

По Евансовом мишљењу, Француска је истовремено охрабривала „агресију Русије према Аустроугарској и Немачкој”, док је Британија пропустила да посредује, као што је чинила током ранијих балканских криза, због страха од европских и светских амбиција Немачке.

Др Хедер Џонс главним кривцима сматра Аустроугарску, Немачку и Русију, чији су ратоборни политички и војни лидери изазвали Први светски рат:

„Убиства личности 'плаве крви' била су прилично уобичајена пре 1914. и рат обично није био последица таквих догађаја. Али, аустроугарски војни соколови - главни кривци за конфликт - видели су сарајевско убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге, које је извршио босански Србин, као изговор да освоје и униште Србију, нестабилну суседну државу која је тежила да се прошири ван својих граница, на аустроугарске територије. Србија, исцрпљена после два балканска рата, 1912-13, у којима је играла главну улогу, није желела рат 1914. године.„

По њеним речима, „шири европски рат уследио је пошто су немачке политичке и војне личности подстицале свог савезника, Аустроугарску, да нападне Србију”, што је „узнемирило Русију, која је подржавала Србију, и која је ставила своју војску у борбени положај пре него што су исцрпене све могућности за постизање мира”.

Професор Џон Рол као кривце означава Немачку и Аустроугарску, наглашавајући да „Први светски није избио случајно нити зато што је заказала дипломатија”, већ „као резултат завере влада империјалистичких Немачке и Аустроугарске, које су се надале да ће Британија остати изван сукоба”.

Рол, професор Универзитета у Сасексу, подсећа да је у том тренутку већ 25 година на трону у Немачкој био цар Вилхелм други, аутократа који је био уверен да је „немачки бог” и који је са двадесетак сарадника проценио да је добар тренутак за рат, јер су постојећи статус кво у Европи за њега, као и за аустроугарске савезнике, били „понижавајући и неодрживи”.

„У пролеће 1914. та мала група људи у Берлину је одлучила да 'скочи у мрак', јер су знали да ће подршка аустријском нападу на Србију скоро сигурно то значити”, истиче он.

Професор Универзитета у Штутгарту Герхард Хиршфелд сматра да одговорност дели шест земаља: Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

„Много пре избијања непријатељстава, пруско-немачке конзервативне елите биле су убеђене да ће европски рат помоћи испуњавању немачких колонијалних и амбиција за војним и политичким престижом у свету”, каже немачки професор.

„Одлука да се ступи у рат због релативно мале међународне кризе каква је био сарајевски атентат је, у сваком случају, била резултат кобне мешавине погрешних политичких процена, страха од губитка престижа и тврдоглаве посвећености на свим странама веома сложеном систему војних и политичких савезништава европских држава.„

Др Аника Момбауер сматра да су кривци Аустроугарска и Немачка.

„Рат није био случајна незгода и могао се избећи јула 1914. У Бечу, владини и војни лидери желели су рат против Србије. Моментална реакција на убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. била је да траже обештећење од Србије, за коју се сматрало да стоји иза завере за убиство и која је претила положају Аустроугарске на Балкану већ неко време. Кључно је то што је дипломатска победа сматрана безвредном... очетком јула, људи који су одлучивали у Аустрији, изабрали су рат.„

За то им је, подсећа, био потребан главни савезник, Немачка, која је одмах понудила безусловну подршку и извршила притисак на Беч да искористи своју „златну шансу": „Обе владе знале су да је скоро извесно да ће Русија доћи да помогне Србији и да ће то претворити локални сукоб у европски, али били су спремни да преузму тај ризик.„

Како примећује Момбауер, аустроугарски ултиматум Србији од 23. јула намерно је направљен тако да буде неприхватљив, пошто се Немачкој и Аустроугарској чинило да је „тренутак савршен” - иако се касније показало да је то био почетак њиховог пада.

Шон Мекмикин са универзитета у Истанбулу, као и његов колега из Штутгарта, сматра да је одговорна „шесторка” у саставу Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија. „У људској је природи да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, па је зато теза о немачкој кривици за рат опстала до данас”, сматра.

По њему, Први светски рат не би избио да није било подршке Немачке Аустроугарској, али је „једнако тачно да у одсуству терористичке завере смишљене у Београду ни Немачка нити Аустроугарска не би морале да се суоче са ужасним избором”.

Мекмикин верује да су и Немачка и Аустроугарска покушале да „локализују” балкански сукоб, али да су Русија и Француска учиниле тај конфликт европским ратом, а уласком Британије и светским.

„Русија, а не Немачка, прва је почела мобилизацију”, тврди и закључује: „Рат у којем су Француска и Британија подржавале Србију и Русију против Централних сила, био је исход који је прижељкивала Русија, а не Немачка. Пет зараћених великих сила, заједно са Србијом, ослободиле су Армагедон.„

Професор Гари Шефилд криви Аустроугарску и Немачку.

„Рат су започели лидери Немачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику која се указала убиством надвојводе да покуша да уништи свог супарника на Балкану, Србију. То је учињено иако су сви знали да ће заштитница Србије, Русија, тешко остати по страни и да би све могло да води општем европском рату”, каже Шефилд.

„Немачка је тежила да прекине француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да ризикује улазак у велики рат. Неки представници немачке елите поздрављали су могући почетак експанзионистичког, освајачког рата”, додаје и закључује да су Русија, Француска и касније Британија само реаговали на то, одбрамбено: „Најбоље што може да се каже за немачке и аустријске лидере у јулској кризи је да су злочиначки ризиковали светски мир.„

Др Катриона Пенел такође криви Немачку и Аустроугарску чије политичко руководство и дипломатија „морају да сносе терет одговорности за ширење балканског сукоба у европски и, касније, светски рат”.

„Немачка, која је патила од комплекса 'млађег детета' у породици европских империја, видела је могућност да реконфигурише однос моћи у своју корист агресивним освајачким ратом.„

Како наглашава, не сме се потценити ни улога Аустроугарске, јер је „ултиматум Србији од 23. јула био формулисан тако да је било практично немогуће прихватити га”.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула, тачно месец дана после атентата, а Русија је дан касније наложила мобилизацију...

Професор Дејвис Стивенсон као главног кривца означава Немачку, за коју каже да „сноси највећи део одговорности”, подршком Аустроугарској да нападне Србију, иако је знала да ће сукоб ескалирати.

„Без немачке подршке, Аустроугарска не би деловала тако драстично”, уверен је:

„Они су такође започели шира европска непријатељства ултиматумом Русији и Француској, као и тиме што су прогласили рат чим је ултиматум одбијен - заправо фабрикујући изговор да је француски авион бомбардовао Нирнберг. И, на крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то касније сигурно 'увести' и Британију.„

По мишљењу Стивенсона, немачка одговорност није једина, јер је „Србија приредила Аустроугарској изузетну провокацију”, па је „двема странама био потребан оружани сукоб": „Иако су Централне силе преузеле иницијативу, руска влада је, уз охрабрење из Француске, била спремна да одговори”. Одговорност Британије је, по Стивенсону, била „више пасивна него активна”.

У Првом светском рату више од 70 милиона људи је било под оружјем, убијено је више од 15 милиона, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су огромна разарања.

(Танјуг)

Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабсбуршког трона

Stvarno?

70 miliona mrtvih i preterana reakcija, interesantno

Документарни филм "Србија у Великом рату"


РТС снима документарно - играни филм „Србија у Великом рату" који кроз хронологију догађаја описује страдања, подвиге и успехе српске војске и државе у Првом светском рату. Документарни филм реализује се у сарадњи са Министарством одбране РС.

O догађајима у Великом рату шира јавност врло мало зна. Деценијама је овде био присутан Други рат, училе су се партизанске офанзиве а голгота и страдање српског народа и војске остале су у сенци комунистичких догађаја. Ако и постоји знање о том делу наше историје, оно се претежно своди на страдање и успехе војске док су остали сегменти тадшњих догађања углавном непознати.

Мало ко зна за логоре и масовна страдања Срба по Аустроугарској, Бугарској и Турској. Око 100.000 хиљада људи никада се из тих логора није вратило. А ту су и приче о животу у окупираној Србији, о судбини наших избеглица којих је било скоро 200.000 и који су се налазиле тих ратних година широм света - од Шангаја, Сибира, Корзике, Париза до Лондона .

Аутор Слађана Зарић и директор фотографије Петар Вујанић на Крфу


Саговорници у документарном филму биће најеминентнији српски али и инострани историчари који су се бавили овим делом светске историје. Замисао је да филм буде сниман на локацијама где су тада боравили али и значајне битке водили српски војници. Први део снимања већ је завршен у Албанији, Грчкој и Македонији.

Екипа РТС -а је прва новинарска екипа која је после 100 година прошла путем којим је ишла српска војска у периоду од 1915. до 1918. године. Снимане су албанске планине и мочваре .

На основу фотографија из тог временског периода биране су локације ии идентична места забележена су и век касније.Снимано је и на Крфу, Кајмакчалану, Солуну и на Добром Пољу, планинском врху са кога је извршен пробој Солунског фронта. Планирано је да се снимање обави и у Тунису, Чешкој, Русији, Француској... Снимаће се и игране секвенце и реконструкције битних политичких догађаја, војних одлука, ратних операција...

Мочваре у околини Љеша у Албанији


Игране сцене биће засноване на сведочењима савременика која су остала забележена у историјским књигама или ратним дневницима. Кроз кратке сторије инспирисане личним судбинама гледаоцима ће кроз филм бити приказан дух генерације чија је судбина била трагична и тешка. Судбина коју је данас тешко чак и веродостојно замислити.

С обзиром да се документарни филм реализује у сарадњи са Министарством одбране РС, снимања ратних сцена биће обављено на војним полигонима уз све капацитете које војска пружа. Српске војнике глумиће кадети Војне академије. Драматизоваће се борба на Церу, Колубари, повлачење преко Албаније, живот војника на Солунском фронту. Поред тога, кроз игране сцене биће реконструисани и догађаји који су ређе били предмет историјског проучавања, а који могу да буду веома интересантни.

Редитељ Ивана Стивенс и директор фотографије Петар Вујанић на Кајмакчалану


Један од њих односи се и на тренутак објаве рата који је јединствен у светској историји. Никада се није десило да објава рата стигне редовном отвореном поштом. Ко је била особа у згради Главног београдског телеграфа која је прва прочитала телеграм, како се вест о томе даље ширила - нека су од питања чије ће одговоре филм донети.

Посебна пажња у филму биће посвећена и политичким односима Краљевине Србије и Аустроугарске монархије који су и довели до избијања сукоба јер се све чешће у међународној заједници последњих деценија Србија представља као једини кривац за избијање Великог рата.

Планински масиви у Албанији


Аутор документарног филма је Слађана Зарић. Редитељ је Ивана Стивенс. Документарни филм „Србија у Великом" рату биће емитован током ове године на програму Радио-телевизије Србије. Интервјуи из документарног филма уобличени у тематске целине биће ексклузивно објављивани на порталу РТС -а у оквиру подсајта Велики рат.

ртс

Беч је припремио рат четири месеца пре Сарајевског атентата

Распуштањем царског парламента у Бечу 16. марта 1914. године завршене су политичке припреме за објаву рата Краљевини Србији

На данашњи дан, тачно пре једног века, 16. марта 1914. године, распуштен је Рајхсрат – парламент Црно-жуте монархије. Аустроугарски премијер гроф Карл Штирк пренео је надлежности посланичке скупштине на владин кабинет, „уз царев благослов”, позивајући се на тачку 14 Основног државног закона (устава), по којој је распуштање парламентарног сазива оправдано, ако би уследило у интересу Монархије и њених поданика.

Како се четири месеца касније испоставило, распуштање Рајхсрата било је у интересу објаве рата Србији. Преношењем надлежности парламента на владин кабинет избегнуте су посланичке расправе око евентуалне објаве рата, као и неизвесност да ли ће посланици неопходном двотрећинском већином одобрити експедицију на Београд.

Историчари предани аутентичном тумачењу истине, међу њима и малобројни аустријски историчари, попут Волфганга Мадертанера, шефа аустријског Државног (историјског) архива, сматрају ово распуштање парламента преломним тренутком у политичким припремама Аустроугарске за рат против Србије.

„Вишемесечно натезање ратних хушкача – соколова – и миру привржених голубова на политичкој сцени Беча пренесено је на ’виши ниво’ поновним именовањем Франца Конрада фон Хецендорфа за шефа царског Генералштаба.

Каснији фелдмаршал фон Хецендорф, претходно је два пута смењиван с положаја на лични захтев цара Франца Јозефа, уз образложење да је ратни хушкач, али је поновно враћан на положај, захваљујући залагању престолонаследника Франца Фердинанда, касније жртве Сарајевског атентата.

Конрад фон Хецендорф је по трећем повратку на место шефа Генералштаба вукао конце дворске политике, а у премијеру Фон Стирку имао је верног савезника. То потврђују и извештаји тадашње Бечке штампе. Најпре је, последњег дана јануара, „Ноје фраје пресе” известио о „пријатељској расправи његовог величанства и генерала Фон Хецендорфа”. Потом су бечки листови готово свакодневно извештавали о „царским аудијенцијама” за премијера Фон Штирка, шефа генералштаба Фон Хецендорфа.

Јавности, наравно, није обелодањено да су предмет разговора били планови напада на Краљевину Србију.

Неопходност предстојећег рата први пут је индиректно најавио дневник „Ноје фраје пресе”, последњег дана фебруара 1914. године. У уводнику на насловној страни описан је „конспирациони податак” царске тајне полиције из Београда.

У њему је цитирана изјава тадашњег српског министра грађевина Светислава Вуловића, по којој ће се Србија најкасније за пет година коначно обрачунати с Аустроугарском – уз помоћ Русије.

„Ноје фраје пресе” и остали бечки листови сврстали су ову изјаву у ред доказа о планираној агресији мале Србије на моћну царевину и истакли да ће Монархија наћи начин и средство да се одбрани од „балканских кољача”.

Да су ствари другачије стајале, потврдио је аустријски цар Карл по доласку на трон 1916. године. Једна од првих интервенција односила се на смену генерала Фон Хецендорфа и на помиловање атентатора Виктора Фердинанда Адлера, сина истоименог лидера аустријске социјалдемократије.

Адлер је 21. октобра 1914. године убио ратног премијера Фон Стирка, сматрајући да је управо он омогућио Први светски рат, распуштањем парламента. Чињеница да је цар Карл амнестирао Адлера и да му је, штавише послао лични аутомобил и возача да га из затвора одвезе кући, схваћена је као признање ратне кривице.

У марту 1914, међутим, као да се једва чекало на избијање рата. Генерални викар војске (свештеник) послао је „дневну заповест” војницима да буду спремни да бране отаџбину. С друге стране, у цивилној јавности се певушио шлагер пролећа „Адје мајн клајнер гардеофицир”.

Текст песме – у преводу „Збогом, мали мој гардијски официру” – описује мајку која испраћа сина у рат и каже: „Весели се, сине, незаборавни дани те чекају”.

Politika...

Dobar tekst.

Baveci se ovom i srodnom temom sam skontao da germanski  rasizam nije nastao u drugom ratu.
Postojao je i sazrijevao odavno.

Mein Kampf i prateca ideologija je samo HD verzija njihovog dugotrajnog rasistickog imperijalizma.

E sad osnove za osjecaj superiornosti imaju, jesu vrijedna i pametna nacija.
Medjutim kad efikasno pobijes pola Evrope covjek se zapita sta je ljudska inteligencija i moc. 

Jos na Berlinskom kongresu je , izgleda,  "pala odluka o I WW- u ".

Би-Би-Си: Ко је крив за Први светски рат?


Читав век након избијања Првог светског рата, "академска копља" ломе се око тога ко је главни кривац. Ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност, али Немачка, чини ми се, заслужује највише, каже историчар сер Макс Хејстингс.

"Ко је главни кривац за Први светски рат?" - питање је око којег се "ломе академска копља" и 100 година после, а британски Би-Би-Си преноси мишљења 10 европских историчара, у којима већина криви Немачку и Аустроугарску, али понеко и Русију, Француску, Британију и Србију.


Сер Макс Хејстингс верује да највећу одговорност сноси Немачка.

"Ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност за избијање рата, али Немачка, чини ми се, заслужује највише", каже Хејстингс.

Према његовим речима, само је Немачка имала моћ да заустави "улазак у катастрофу" у било којем тренутку јула 1914. повлачењем подршке Аустрији за напад на Србију.

Истичући да га "нису уверили аргументи" против Србије, Хејстингс каже да не верује ни да је Русија желела европски рат те 1914. године, јер су руски лидери знали да би били у много јачој позицији за борбу две године касније, кад окончају програм наоружавања.

Професор историје на Кембриџу сер Ричард Џеј Еванс, међутим, уверен је да је Србија главни кривац.

"Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима 'Црне руке' била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабзбуршког трона", сматра овај историчар.

Према Евансовом мишљењу, Француска је истовремено охрабривала "агресију Русије према Аустроугарској и Немачкој", док је Британија пропустила да посредује, као што је чинила током ранијих балканских криза, због страха од европских и светских амбиција Немачке.

Др Хедер Џонс главним кривцима сматра Аустроугарску, Немачку и Русију, чији су ратоборни политички и војни лидери изазвали Први светски рат.

"Убиства личности 'плаве крви' била су прилично уобичајена пре 1914. и рат обично није био последица таквих догађаја. Али, аустроугарски војни соколови - главни кривци за конфликт - видели су сарајевско убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге, које је извршио босански Србин, као изговор да освоје и униште Србију, нестабилну суседну државу која је тежила да се прошири ван својих граница, на аустроугарске територије", рекла је Џонсова.


Како је истакла, Србија, исцрпљена после два балканска рата 1912-13, у којима је играла главну улогу, није желела рат 1914. године.

Према њеним речима, "шири европски рат уследио је пошто су немачке политичке и војне личности подстицале свог савезника Аустроугарску да нападне Србију", што је "узнемирило Русију, која је подржавала Србију, и која је ставила своју војску у борбени положај пре него што су исцрпене све могућности за постизање мира".

Професор Џон Рол као кривце означава Немачку и Аустроугарску, наглашавајући да "Први светски није избио случајно нити зато што је заказала дипломатија", већ "као резултат завере влада империјалистичких земаља Немачке и Аустроугарске, које су се надале да ће Британија остати изван сукоба".

Рол, професор Универзитета у Сасексу, подсећа да је у том тренутку већ 25 година на трону у Немачкој био цар Вилхелм Други, аутократа који је био уверен да је "немачки бог" и који је са двадесетак сарадника проценио да је добар тренутак за рат, јер су постојећи статус кво у Европи за њега, као и за аустроугарске савезнике, били "понижавајући и неодрживи".

"У пролеће 1914. та мала група људи у Берлину одлучила је да 'скочи у мрак', јер су знали да ће подршка аустријском нападу на Србију скоро сигурно то значити", истиче Рол.

Професор Универзитета у Штутгарту Герхард Хиршфелд сматра да одговорност дели шест земаља - Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

"Много пре избијања непријатељстава, пруско-немачке конзервативне елите биле су убеђене да ће европски рат помоћи испуњавању немачких колонијалних и амбиција за војним и политичким престижом у свету", каже немачки професор.

"Одлука да се ступи у рат због релативно мале међународне кризе каква је био Сарајевски атентат, у сваком случају била је резултат кобне мешавине погрешних политичких процена, страха од губитка престижа и тврдоглаве посвећености на свим странама веома сложеном систему војних и политичких савезништава европских држава", рекао је професор.


Др Аника Момбауер сматра да су кривци Аустроугарска и Немачка.

"Рат није био случајна незгода и могао се избећи јула 1914. у Бечу, владини и војни лидери желели су рат против Србије. Моментална реакција на убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. била је да траже обештећење од Србије, за коју се сматрало да стоји иза завере за убиство и која је претила положају Аустроугарске на Балкану већ неко време. Кључно је то што је дипломатска победа сматрана безвредном... Почетком јула, људи који су одлучивали у Аустрији изабрали су рат", рекла је Момбауерова.

За то им је, подсећа, био потребан главни савезник - Немачка, која је одмах понудила безусловну подршку и извршила притисак на Беч да искористи своју "златну шансу".

"Обе владе су знале да је скоро извесно да ће Русија доћи да помогне Србији и да ће то претворити локални сукоб у европски, али били су спремни да преузму тај ризик", истакла је Момбауерова.

Како је приметила, аустроугарски ултиматум Србији од 23. јула намерно је направљен тако да буде неприхватљив, пошто се Немачкој и Аустроугарској чинило да је "тренутак савршен" - иако се касније показало да је то био почетак њиховог пада.

Шон Мекмикин са Универзитета у Истанбулу, као и његов колега из Штутгарта, сматра да је одговорна "шесторка" у саставу Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

"У људској природи је да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, па је зато теза о немачкој кривици за рат опстала до данас", сматра Мекмикин.

Како каже, Први светски рат не би избио да Немачка није подржала Аустроугарску, али је "једнако тачно да у одсуству терористичке завере смишљене у Београду ни Немачка нити Аустроугарска не би морале да се суоче са ужасним избором".

Мекмикин верује да су и Немачка и Аустроугарска покушале да "локализују" балкански сукоб, али да су Русија и Француска учиниле тај конфликт европским ратом, а уласком Британије и светским.

Како каже, мобилизацију је прва почела Русија, а не Немачка.

"Рат у којем су Француска и Британија подржавале Србију и Русију против Централних сила, био је исход који је прижељкивала Русија, а не Немачка. Пет зараћених великих сила, заједно са Србијом, ослободиле су Армагедон", закључио је Мекмикин.


Професор Гари Шефилд криви Аустроугарску и Немачку.

"Рат су започели лидери Немачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику која се указала убиством надвојводе да покуша да уништи свог супарника на Балкану, Србију. То је учињено иако су сви знали да ће заштитница Србије, Русија, тешко остати по страни и да би све могло да води општем европском рату", каже Шефилд.

"Немачка је тежила да прекине француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да ризикује улазак у Велики рат. Неки представници немачке елите поздрављали су могући почетак експанзионистичког, освајачког рата", додаје и закључује да су Русија, Француска и касније Британија само реаговале на то.

"Најбоље што може да се каже за немачке и аустријске лидере у јулској кризи јесте то да су злочиначки ризиковали светски мир", навео је Шефилд.

Др Катриона Пенел такође криви Немачку и Аустроугарску, чије политичко руководство и дипломатија "морају да сносе терет одговорности за ширење балканског сукоба у европски и, касније, светски рат".

"Немачка, која је патила од комплекса 'млађег детета' у породици европских империја, видела је могућност да реконфигурише однос моћи у своју корист агресивним освајачким ратом", истакла је Пенелова.

Како наглашава, не сме се потценити ни улога Аустроугарске, јер је "ултиматум Србији од 23. јула био формулисан тако да је било практично немогуће прихватити га".

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула, тачно месец дана после атентата, а Русија је дан касније наложила мобилизацију...

Професор Дејвис Стивенсон као главног кривца означава Немачку, за коју каже да сноси највећи део одговорности", подршком Аустроугарској да нападне Србију, иако је знала да ће сукоб ескалирати.

"Без немачке подршке, Аустроугарска не би деловала тако драстично", уверен је Стивенсон.

"Они су такође започели шира европска непријатељства ултиматумом Русији и Француској, као и тиме што су прогласили рат чим је ултиматум одбијен - заправо фабрикујући изговор да је француски авион бомбардовао Нирнберг. И, на крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то касније сигурно 'увести' у рат и Британију", навео је Стивенсон.

Према његовом мишљењу, немачка одговорност није једина, јер је "Србија приредила Аустроугарској изузетну провокацију", па је "двема странама био потребан оружани сукоб".

"Иако су Централне силе преузеле иницијативу, руска влада је, уз охрабрење из Француске, била спремна да одговори", рекао је професор и истакао да је одговорност Британије била "више пасивна него активна".

У Првом светском рату више од 70 милиона људи је било под оружјем, убијено је више од 15 милиона, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су огромна разарања.

Тираноубиство као Принцип

Пише Слађана Зарић

"Млада Босна“ била је револуционарна омладинска организација која се борила против окупације, неправде и безакоња. Делила је идеје са сличним омладинским покретима тадашње Европе. Били су то млади људи који су покушавали да граде бољи свет не схватајући довољно какве последице њихови потези доносе.

Почетком 20. века млади људи нису били задовољни ситуацијом у Босни и Херцеговини. „Цивилизаторска“ мисија Аустроугарске монархије гушила је све национално. У страху од уједињења Словена, Хабзбуршка монархија покушала је да избрише различите националне идентитете и да у Босни створи јединствену нацију и уведе јединствени босански језик. Тако би Срби постали Босанци православне вероисповести док би Хрвати били Босанци католичке вере. Забрањивано је све што је имало национални призвук: затваране су институције, укидана национална патриотска удружења... То је изазвало бунт како код Срба, Хрвата тако и код муслимана који тада још увек нису били нација, већ само велика верска скупина.

Положај Срба у Босни и Херцеговини постајао је све тежи како су се заоштравали односи Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Србима је ускраћено право на школовање, просветна аутономија која је на том простору била успостављена још у 17. и 18. веку када су се Срби доселили у тадашње области јужне Угарске, укинута је - наводи за документарни филм „Србија у Великом рату“ професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић.

Ситуација се посебно закомпликовала после анексионе кризе (1908) којој су се супротставили Срби али и већина муслимана. Муслимани су окупацију Босне тешко поднели схватајући да је то последњи корак од потпуног одвајања од Турске, чија је власт у Босни и Херцеговини практично престала да постоји после Берлинског конгреса.

Како би показали бунт и незадовољство млади људи су се организовали у бројне омладинске покрете. Био је то револт усмерен према страној окупационој царевини која је на једној страни наступала као велика моћна сила и доносила цивилизацију, а на другој се понашала тирански и гушила све што је национално - каже професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић. Млади су тада желели слободу и били су против окупатора који на њиховој територији управљају. Желели су да имају право да одлучују, да се и они питају за своје сутра.

Једна од таквих револуционарних организација била је и „Млада Босна“, која је формирана 1907. године. Припадници „Младе Босне“ били су различитих националности. Било је ту муслимана и Хрвата, мада су окосницу чинили Срби. Иза „Младе Босне“ стајала је српска национална идеја, али младобосанци су заговарали југословенско решење источног питања - оцењује професор Филозофског факултета Милош Ковић. Када су Гаврила Принципа иследници питали шта је по националности, он је рекао: „Ја сам Србин, ја сам Хрват. Ја сам и Хрват и Србин.“ Дакле Гаврило Принцип је, то не смемо да заборавимо, био Југословен - подсећа нас професор Ковић.


Бунт омладинаца није био само политички, протестовали су и против строгих норми понашања које су тада владале. Била је то једна атмосфера - каже професорка Мира Радојевић - коју су неки историчари из Европе назвали „Побуна против очева“, а која је упућивала на генерацијски јаз, на незадовољство омладине широм Аустроугарске. Невероватне школске стеге спутавале су развој младих: било је забрањено шетати са девојком, седети у кафани, налазити се на улици после одређеног сата...

Омладински покрети нису нешто што је аутохтоно и јединствено за Босну и Херцеговину почетком 20. века. „Млада Босна“ је типичан романтичарски покрет тога доба. Постојала је „Млада Турска“, „Млада Италија“, „Млада Швајцарска“, „Млада Енглеска“, „Млада Европа“ - каже за РТС професор Милош Ковић. То је романтизам који увек уздиже младост. Босански омладинци ослањали су се и на искуство немачких омладинских покрета из времена уједињења, а посебан утицај на њих имало је револуционарно искуство руских социјалиста. Они су читали како Мацинија, идеолога демократског национализма, тако и Петра Кропоткина, идеолога руског анархизма.

„Млада Босна“ је са осталим омладинским револуционарним покретима делила иста схватања и идеје. Сви су живели у Европи која се уједињавала и врела, сви су тежили да заврше процес националног ослобођења, сви су желели боље сутра. Само је историјски случај хтео да „Млада Босна“ постане најпознатији али и најпрозиванији омладински покрет тога доба.

„Млада Босна“ није била чврста и кохерентна организација. Они нису имали статут, нити финансијере, нису били терористичка организација како се то данас често чује. То су биле десетине омладинаца обједињене склоношћу ка истим идејама, са истим младалачким националним бунтом и жељом да учине нешто спектакуларно, да сопствени идентитет докажу неком врстом херојског дела - оцењује професорка Мира Радојевић.

Mладобосанци
Mладобосанци - њихове судбине

Због убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове жене војвоткиње Софи, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж осуђени су на по 20 година затвора.

Тројици првооптужених смртна казна није изречена јер су на дан атентата имали мање од 20 година. Сва тројица су умрла током издржавања казне у Чешкој.

На смрт су осуђени Данило Илић, Михајло Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић. Обешени су фебруара 1915. године у Сарајеву.

Муслиман Мухамед Мехмедбашић, који је био утицајан у оквиру „Младе Босне“, после атентата побегао је у Црну Гору. Усташе су га убиле у Сарајеву 1943.

То су били млади људи, националисти, помало запаљени, помало људи који нису довољно озбиљно размишљали о могућим последицама неких својих поступака - наводи академик Драгољуб Живојиновић. Они су имали идеал да хоће слободу и да неће странца на својој територији, да њима управља, диктира им и намеће власт. Зато су намеравали да ликвидирају цара или престолонаследника или неког од високих функционера босанске владе. Питање је било шта ће им околности донети.

Атентати на утицајне личности, поготову на оне који су симболизовали недемократске режиме, били су чести у тадашњој Европи. Цео 19. век је обележен атентатима на крунисане главе. Атентати су били средство да се докаже патриотизам, херојство и бунт против неправде. Младобосанска идеја била је идеја жртвовања за отаџбину - истиче професор Ковић и додаје да традиција убијања тирана и страних окупатора потиче још из античке историје.

Професорка Мира Радојевић истиче да су истраживања историчара тадашњег омладинског покрета указала на то да је на једног омладинца који је спреман да изврши атентат долазило отприлике око хиљаду оних који су подржавали такву врсту изражавања револта према недемократским режимима.

У том контексту убиство Франца Фердинанда треба сагледавати у оквирима тадашњих вредновања која су различита од данашњих када се убиство, па макар оно имало и политичку конотацију, карактерише као несумњив злочин.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма Србија у Великом рату који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.