Pa hrvati uce svasta, to smo vec znali...

Владимир Кецмановић: Андрићев град и вијећница Фрање Јосипа            
субота, 28. јун 2014.

Да ће Срби у Андрићграду славити Гаврила Принципа – то је логично и неспорно. Да ће Бошња­ци, у Сарајеву, славити Франца Фердинанда, чињеница је коју многи покушавају да релативизу­ју.



На Видовдан 2014, у Вишеграду, Срби са обе стране Дрине обележавају стогодишњицу Сарајев­ског атентата. Том приликом се свечано отвара Андрићград, који је Емир Кустурица саградио у част великог писца, младобосанца и друга атентатора Гаврила Принципа. Иво Андрић, који је у Вишеграду одрастао, овај град је овековечио у роману „На Дрини ћуприја”, јединственом делу чији је главни јунак мост. У Сарајеву, у ком је атентат извршен и у ком су Гаврило Принцип и Иво Андрић као ђаци ковали младобосанске завере, стогодишњица ће бити обележена у Вијећ­ници коју је саградио аустроугарски окупатор и из које је престолонаследник Франц Фердинанд кренуо у своју последњу, кратку вожњу, прекинуту хицима из пиштоља српског, јужнословенског и словенског хероја.

Да ће Срби у Андрићграду славити Гаврила Принципа – то је логично и неспорно.

Да ће Бошњаци, у Сарајеву, славити Франца Фердинанда, чињеница је коју многи покушавају да релативизују јер им се, упркос србофобији која се у том граду гаји и које се тамо мало ко сти­ди, ипак, некако, чини неприличном.

Слажем се да је неприлична, али је релативизовати није могуће јер је, уз то, и непобитна.

Прослава која се организује у Вјећници Фрање Јосипа, уз звуке химне давно упокојене Аустроу­гарске које ће изводити Бечка филхармонија, не може бити прослава помирења каквом орга­низатори покушавају да је представе. Јер за гест помирења, па макар и накарадан, било би неопходно да се, уз аустроугарску химну, интонује и химна Србије против које је Аустроугарска водила рат и над чијим цивилним становништвом је извршила оно што се данашњим језиком назива геноцид.

Дневнополитичке импликације две супротстављене прославе јасне су да јасније не могу бити: Срби и Бошњаци ће двадесет деветог јуна бити још даљи него што су били двадесет и седмог, а могућност налажења консензуса на ком би се заснивали односи Републике Српске са ентите­том у ком већину чине Бошњаци биће још мање изгледна.

Доследно босанском парадоксу, за даље хлађење односа ће бити одговорна бошњачка власт, која тврди да јој је до нормализације тих односа стало више него српској, која отворено каже да не би имала ништа против коначног разлаза.

Онај ко тврди да је ова теза тенденциозна и нетачна, мораће да докаже како су Србима ближи Франц Јозеф и Франц Фердинанд, него Бошњацима Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Ђулага Буковац, Ризван Сефо…Принципови саборци којима Кустурица, као и Принципу, у Ан­дрићграду одаје пошту.

Манифестација која се, у славу Младе Босне, одржава у граду у који је нобеловац Иво Андрић, са обала нејаке сарајевске Миљацке, на обале хировите Дрине, и из стварности сопствене мла­дости проведене крај Ћумурије, Чобаније и сличних сарајевских мостића, у измаштани свет ро­мана о Мехмед пашиној монументалној ћуприји, изместио причу о зрењу младобосанске идеје – у смислу уметничке симболике представља пун погодак.

Као што бечко свируцкање окупаторске химне у сарајевској Вијећници представља школски пример комбинације неоколонијалног кича и мржње према Србима која иде дотле да је су­бјект мржње спреман да повлађујући том осећању поништи сам себе.

У Сарајеву, наиме, које није етнички очишћено само од Срба него и од већине Хрвата, међу ко­јима би се понеки, евентуално, са аустроугарском химном могао идентификовати – на прсте је могуће избројати људе којима та свирка нешто значи. И због тога сарајевски начин обележава­ња стогодишњице представља кич.

Истовремено, међутим, у Сарајеву је на прсте могуће набројати људе који су против тог кича спремни да се побуне. А разлог за изостанак побуне је мржње према Србима, због које је јед­на средина спремна да се одрекне најсветлијих страница сопствене историје.

Као један од позитивних примера које је могуће избројати на прсте се, неочекивано, или само привидно неочекивано, испоставио вишеструки босански и бошњачки академик Мухамед Туњо Филиповић, човек познат по изјави да је младобосанац Иво Андрић Босни нанео више штете него све окупаторске војске заједно!?

Сада академик тврди супротно, указујући на поменуту србофобију која Бошњаке одваја од соп­ствених корена и претвара у непријатеље сопствене прошлости.

Оне који познају досадашњу делатност поменутог академика искуство учи да ће колико сутра изјавити нешто супротно оном што тврди данас.

И ту долазимо до питања дугорочнијег и дубљег од дневнополитичког. И на то питање је одго­вор много теже дати.

А питање гласи: за шта ће се, у условима у којима стасавају, определити неки нови Мехмедба­шићи, Сефе, Голубићи и Буковци?

Против могућности да се определе за младобосанске идеје свим силама раде они који их вас­питавају.

Да се определе за идеју робовања колонизатору надахнуту шуцкорском мржњом према својој словенској браћи?

За такво опредељење нису потребне ни храброст ни памет, будући да шуцкорске идеје предста­вљају камен темељац савремене бошњачке политике. А наследници поменутих храбрих људи нипошто неће моћи бити ни глупаци ни кукавице.

Нажалост, као најизгледнија могућност се чини да ће се определити за идеологију и методе сличне онима за које се залаже једна организација са иницијалима А. К, а није у питању фан клуб шахисте Анатолија Карпова. И за које се залагао човек са иницијалима О. Б. Л., а није реч о Омер-бегу Лагумџији.

Ако ствари крену тим током, највише ће страдати бошњачки народ. А највећи кривац ће бити да­нашња бошњачка елита, која, док читате овај текст, вероватно, уз звуке бечке филхармоније, у сарајевској Вијећници стење од досаде.

(Политика)

Зоран Ћирић: Принцип је највећи српски мученик и херој у 20. веку, Игор Маројевић: Принцип је малолетни убица            
 субота, 28. јун 2014.

Гаврило Принцип је чињеница која је постала легенда - каже Зоран Ћирић, један од аутора необичне збирке прича „Гаврилов принцип“.



Ова несвакидашња тематска збирка обухвата приче 14 аутора, а приређивач Вуле Журић напомиње да је то један од ретких уметничких, прозних начина да се обележи стогодишњица Сарајевског атентата.

- Када смо почињали с радом на овој књизи, намера ми је била да обухватим петнаестак писаца, како се то каже, из региона, за које сам чврсто веровао да ће релевантно одговорити на ту светску тему. Унутар корица је широки дијапазон ауторских поетика и идеолошких убеђења, од Јерговића до Тохоља. Међу ауторима је и Неле Карајлић јер смо хтели да отворимо простор и за људе који не долазе из света књига али су релевантни саговорници.

Књига је била повод да „Блиц“ неколицини аутора постави питање: Ко је (за њих) био Гаврило Принцип?

Чувени Магични Ћира (Зоран Ћирић) одсечно каже:

- Гаврило Принцип је за мене највећи српски мученик и херој у XX веку. У име свих нас из шездесет и неке морам рећи да је он био део домаћег васпитања, део родољубља у најлепшем смислу те речи, неко ко је сведочио о животу посвећеном идеји...Сада због политичке коректности или труле политике чујемо свашта и о Гаврилу и о избијању Великог рата. Тако да је Гаврило Принцип и врхунски испит националне лојалности код Срба.

У причи Игора Маројевића главни јунак је заправо Фердинанд, који одлази у Сарајево управо зато што је знао да ће га убити те је то у ствари његово самоубиство у коме није дигао руку сам на себе јер је то противно божјој вољи. А на питање ко је био Гаврило Принцип, Маројевић одговара:

- Неки кажу да је био терориста, али то је заиста претерано рећи. Гаврило Принцип је био убица. Добро, малолетни убица.

Дејан Стојиљковић вели да је Принцип био „и револуционар и занесењак и млад човек који се пуно мучио у животу. Идеалиста. Песник.“

- Како време пролази, видимо да се на разне начине гледа на њега, на тај сегмент историје. У сваком случају остаће упамћен као човек од принципа! За мене је херој, а остало што сам поменуо је допуна - каже Стојиљковић.

Упитан има ли тих 14 прича неки заједнички именитељ, Вуле Журић каже:

- Могли бисмо рећи да нико није писао, да то тако назовемо, о историјском Гаврилу Принципу, него више о ономе чему присуствујемо данас.

Јерговић, Баздуљ, Тохољ...

Аутори прича су: Владимир Пиштало, Зоран Ћирић, Миљенко Јерговић, Владимир Кецмановић, Игор Маројевић, Срђан Срдић, Дејан Стојиљковић, Иванчица Ђерић, Мирослав Тохољ, Вуле Журић, Милош К. Илић, Јелена Росић, Др Неле Карајлић и Мухарем Баздуљ.

Да ли се Принцип вратио?

„Гаврилов принцип“ је својеврсна ултимативна колекција најновијих прича о ономе шта се тог 28. летњег дана пре сто година у Сарајеву десило. У 14 верзија приче о атентату и атентаторима читаоци ће се сретати с темама ко је, у ствари, пуцао на Фердинанда, да ли је, заправо, реч о самоубиству, ко је Мориц Алкалај, којих је колача Принцип остао жељан, да ли се, сто година касније, можда вратио и кога намерава да убије..

Татјана Ње

Милош Војиновић: Зашто је Принцип убио Фердинанда            
 субота, 28. јун 2014.

Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком... Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао."



Долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево

Принципов близак пријатељ, Боривоје Јевтић, поручио је будућим историчарима да „кад се буде преметало и истраживало оно што је у нама", морају се разумети економске и политичке прилике у Босни и Херцеговини. На само неколико стотина километара од Беча, где цвета модерна европска култура, где стварају Густав Климт и Сигмунд Фројд, аустроугарска политичка елита у Босни и Херцеговини одржава феудални кметски систем. Босански кмет, попут оца Гаврила Принципа, плаћао је порез цару, порез спахији и био приморан да плаћа издржавање аустроугарске администрације. Иако је тај период европске историје познат као Belle Epoque (лепа епоха), он за многе није био такав.

Без обзира на то што Босна и Херцеговина у којој одраста Гаврило Принцип има десет пута више жандармеријских станица од школа, Аустроугарска је своју власт и управу у Босни и Херцеговини представљала као „цивилизаторску мисију". Бечки високи чиновници истицали су да доносе „европску културу" и „европске вредности" на просторе до тада одсечене од цивилизације и културе.

Младобосанци су били свесни да је цивилизаторска мисија покриће за недемократску власт. Писали су да „Аустроугарска монархија није 'европска мисионарка' у Босни и Херцеговини", већ завојевач и отимач. Хабзбуршка монархија се хвалила велелепним фасадама градске већнице у Сарајеву, али младобосанци су приметили да нико не говори о томе да иза градске већнице стоји стотине ћелија полицијске управе.

Иако су плате чиновника исплаћиване од пореза који су плаћали Босанци и Херцеговци, места у државној служби била су резервисана превасходно за оне који су у Босну и Херцеговину дошли са аустроугарском војском, а не за домаће становништво.

Младобосанци су писали да је окупатор дошао да „експлоатише и да гули, а не да подиже", да је довео и „војску гладних и бескрупулозних чиновника" да дели земљу својим колонистима, а „раскућава домаће". Боривоје Јевтић је истицао да су атентатори дошли из редова „понижених и увређених". „Гоњен са својега прага као псето, туђинац у сопственој земљи, босански омладинац је осећао где га боли", забележио је Јевтић.



Франц Фердинанд уочи атентата

Младобосанци су били прва генерација сељачких синова из Босне и Херцеговине која је имала прилику да се школује, што је до тада била привилегија деце из имућнијих босанскохерцеговачких породица. Гимназије и универзитети били су место где се омладина сусреће са савременим европским политичким и културним каноном.

Гаврило Принцип је читао књиге о Француској револуцији, демократији, једнакости и неотуђивим правима свакога појединца. Због тога је на суђењу описан као особа „искварена рђаво присвојеном лектиром". Читање је омогућавало увид у непознати свет, свет једнакости и слободе, толико другачији од босанскохерцеговачке свакодневице. Како сведочи Драгослав Љубибратић, читало се непрекидно, „у школи за вријеме часова под клупом, идући улицом, код јела, увече у кревету кријући од газдарице због трошења светла". Какав су значај имале нове књиге и идеје, описао је још један Принципов блиски пријатељ, Иво Андрић, у роману На Дрини ћуприја:

„Ђаци из гимназија и студенти са универзитета у Бечу и Прагу стизали су кућама о распусту и доносили нове књиге, брошуре и нов начин изражавања... Први пут се тада у касаби чула реч 'штрајк'. Младе Калфе су се уозбиљиле. Увече, на капији, они су водили између себе другима неразумљиве разговоре и измењивали мале брошуре без корица, са насловима 'Шта је социјализам?', 'Осам сати рада, осам сати одмора, осам наобразбе', 'Циљеви и путеви свјетског пролетаријата'".



Младобосанци

Школовање је омогућило младобосанцима да се упознају са европским и културним каноном савремене Европе. Младобосанци су желели да европско искуство примене у Босни и Херцеговини. Већ у првом броју омладинског листа Зора објављен је превод Декларације о правима човека и грађанина, најважнијег документа Француске револуције из 1789. године. Превођење тог документа симболизовало је све оно што је Млада Босна желела да уради – да формира друштво демократије, једнакости и народног суверенитета.

Декларација потврђује неотуђива и света права човека. У њој је истакнуто да се сви људи рађају слободни и да имају једнака права. То је било у контрасту са животом у Босни и Херцеговини, који је Петар Кочић описао: „Овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, који нам кроји све без нашег знања и питања, а преко наше воље".

Атентат није био прво средство коме се Млада Босна окренула. Међутим, најмања сумња државних чиновника у рад омладинаца доводила је до кажњавања и прогона. Због организовања штрајка поводом лоших услова рада, Недељко Чабриновић је протеран из родног Сарајева. Васо Чубриловић избачен је из гимназије јер није желео да слуша химну Аустроугарске током прослава Св. Саве, а Трифко Грабеж је, због супротстављања своме професору, осуђен на две недеље затвора. Због дељења памфлета Учимо ћирилицу, Далматинац Оскар Тартаља кажњен је са четири месеца затвора, а Милош Пјанић осуђен на исту временску казну због поседовања забрањених листова.

Иако се Аустроугарска представљала као бастион легитимности, младобосанци су имали прилике да виде шта то заправо значи. Велеиздајнички процеси, где је сама Аустроугарска фалсификовала документа како би се подигле оптужнице против угледних Срба, и Изнимне мере, када је за време Балканских ратова потпис једног генерала био довољан да војска и полиција затворе сва српска удружења у Босни и Херцеговини – показали су омладини чему се може надати. Зато је у политичком програму Младе Босне писало да је свака парламентарна борба у једној непарламентарној држави бесмислена. Постепено су се почели окретати другачијим средствима.



Младобосанци у судници

Писали су да је њихов циљ да „наоружани теоријским и практичним знањем и искуством Запада" поведу „нову борбу за велики циљ душевне слободе и народног уједињења". Текстови о слободи и неотуђивим правима, које су младобосанци проналазили у библиотекама својих школа и универзитета, садржали су и одговор на важна питања – шта чинити у случају да власт не поштује права појединца, шта ако суверенитет не проистиче из самог народа? Документа из Француске револуције су поручивала: „Ускратити нам природна права било би исто тако неправда као кад би нам се ускратио ваздух." У листу Зора, који је Принцип редовно читао, писало је: „Устанак, употреба насиља против владаоца, последње уточиште угњетаваног народа против тираније. Узмемо ли да народ није стадо које краљ може убијати према својој вољи, онда признајемо да постоји извесни врхунац рђаве владе које жртве не морају обавезно респектовати.“ Омладина је прихватила да су против тиранина све мере легитимне.

Младобосанци су желели стварање Југославије са престоницом у Београду. Краљевина Србија била је за њих идеал слободе, земља слободних сељака, општег права гласа и слободне штампе. Ратко Парежанин, са којим је Принцип у Београду делио собу, записао је: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо, пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали. Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабзбуршку империју."

Гаврило Принцип је у Београду сазнао да ће Франц Фердинанд посетити Сарајево. Није остало непримећено да је за посету одабран баш Видовдан. Према свим сазнањима које историчари данас имају, план да се покуша атентат скован је истога дана када су младобосанци сазнали за посету Фердинанда Сарајеву. Боривоје Јевтић је забележио по завршетку рата: „У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика".

Гаврило Принцип није дочекао да види стварање Југославије, државе коју је желео. Преминуо је у априлу 1918. године. По наредби из Беча, сахрањен је тајно, ноћу, на необележеном месту, са циљем да сећање на њега избледи и нестане. Захваљујући једном Чеху, аустроугарском официру, остало је забележено његово гробно место и његово тело је касније премештено у Сарајево, у град где је ушао у историју. Сећање на Гаврила Принципа није нестало сто година касније. Штавише, можда је живље него икада раније.

Милош Војновић, историчар

(РТС)

Емир Кустурица: Гаврило Принцип је човек који је донео слободу робовима            
 субота, 28. јун 2014.

Могли смо себи да дозволимо да заборавимо Андрићеву 50. годишњицу Нобелове награде, као и 200 година од рођења Његоша. Све што је изнад политике смо почели да укидамо и да тиме смањујемо оквир слободе.



Кулминација прославе стоте годишњице Сарајевског атентата која ће се одржати у Андрићграду биће перформанс у којем ће се Гаврило Принцип са анђеоским крилима спустити са неба и убити Франца Фердинанда. О значају пуцња који је пре једног века означио крај епохе, слободарству Младе Босне и савременим погрешним интерпретацијама историјских чињеница за „Политику” говори прослављени редитељ Емир Кустурица, идејни творац пројекта Андрићграда.

Драматизација у којој Принцип има крила непогрешиво буди асоцијације на анђела Гаврила који у неколико религија симболизује гласника. Чега је гласник Гаврило Принцип?

Он је пре свега гласник слободе. Он је човек који је донео слободу робовима. У перформансу у Андрићграду Принципу ћемо одати почаст кроз слике које показују велики занос и надахнуће.

Ми те вечери оживљавамо сећање на оне који су својим потезима јужнословенским народима дали шансу да се еманципују. И ја мислим да су сви до једног народа, и они који су направљени и они који су постојали пре, доживели еманципацију и преживели. И уопште нема дилема око Принципа као гласника слободе. Још за време Тита било је провокација да ли је он био националиста, а сећам се да је мој отац једном новинару шездесетих година рекао да је Принцип био револуционар, а не националиста. Велики људи који доносе промене имају крила, а Принцип је бранио идеју слободе.

Како се данас брани идеја слободе?

Пре свега поштовањем традиције и њеним оживљавањем. Могли смо себи да дозволимо да заборавимо Андрићеву 50. годишњицу Нобелове награде, као и 200 година од рођења Његоша. Све што је изнад политике смо почели да укидамо и да тиме смањујемо оквир слободе. Верујемо у пролазне теме, а ове праве, суштинске, које нас одржавају и које нас држе на ногама и слободне – њих поништавамо. Зато мислим да је обележавање стогодишњице рата подсећање на слободу која је изборена. Изборили смо се за слободу али сад је право питање да ли ћемо да је одржимо. Ја мислим да има шансе. Код нас постоје људи који цене слободарство и који кроз институције, али и кроз развијање индивидуалности која нам је урођена, могу да сачувају стечену слободу.

Не смемо заборавити да је Гаврило Принцип био човек којег су повратком демократије у Србију хтели да забораве и чак да му укину улице и да Младу Босну пониште, нешто слично ономе што су историчари Кристофер Кларк и Маргарет Макмилан у својим књигама направили.

Мислим да смо још довољно јаки и довољно поносни да то не дозволимо.

За Андрића сте рекли да је највећи уметник свих времена, а он је уз то био и припадник Младе Босне. Шта вам се чини, како би он данас гледао на поделе и гложења око узрока Првог светског рата и улоге коју је ту одиграла Млада Босна?

Он је био егзистенцијалиста и своју филозофију је показао и у докторском раду „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. Касније је заправо све што се дешавало успео да кроз свој вокабулар и кроз вокабулар те уздрхтале земље смести у свој препознатљиви жанр.

Ову годишњицу рата видимо и као загледаност Иве Андрића над Младом Босном. Он је тридесетих година прошлог века причао о побуњеним народима. Од Младих Италијана Гарибалдијеваца, руских анархиста свих врста до наших младобосанаца...

Ја не знам како би он реаговао да види Андрићград. Можда би одмахивао руком. Али то је питање врло условно шта би се њему свидело. Сигуран сам да би неким стварима био разочаран, али би неким другим био и усхићен. Све би то Андрић некако у свој егзистенцијалистички вокабулар убацио.



Један од најугледнијих универзитета на свету, амерички МИТ (Massachusetts Institute of Technology) саставио је недавно листу особа које су оставиле највећи траг у историји, а списак за Босну и Херцеговину је поређан овако – Гаврило Принцип, Иво Андрић, ви...

Врло ми је блиска тема аматерског атентата и прича о лику Гаврила Принципа. Још је Дедијер писао како је капетан Танкосић одбио Принципа када се пријавио за регрутацију у Балканским ратовима.

Фасцинантно ми је да се један такав чин какав је тираноубиство изроди из велике осетљивости једног плавооког младића. У међувремену сам открио да је Гаврило имао плаве очи и да је чак и судија који је судио њему и његовим помагачима био у неверици. Није веровао да је неко такав извршио атентат јер уопште није личио на злочинца или зликовца. Дакле, чак и они који су му судили тврдили су оно што ми доживљавамо гледајући Гаврила данас. Он је нас ослободио ропства и ту је његова величина. Тираноубиство постоји у историји али ови који то називају тероризмом убацују чињенице у гротло које није штетно само за нас већ и по њих.

Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда у Бечу, него у анектираној Босни и Херцеговини, а при томе та анексија никада нигде није верификована. Гаврило Принцип убио је поробљивача и окупатора.

У години у којој се обележава век од избијања Првог светског рата запажена је хиперпродукција књига из пера угледних историчара где се износе нешто другачији ставови о узроцима Великог рата...

Пре почетка рата на западноевропским фасадама све је изгледало мирно, али рат је јако дуго спреман. То се најбоље очитује у писму Оскара Поћорека, тадашњег гувернера БиХ, упућеног аустроугарском министру Леону Билинском у Беч 13 месеци пре Сарајевског атентата. Ту се види да се још 1913. спрема рат и да германске земље треба да крену у коначан обрачун са Словенима.

Због тога треба направити, треба изрежирати ситуацију према којој су Словени започели рат.

Ни мала деца не верују да смо ми тај рат започели. Тако се јављају историчари који однос према прошлости креирају из данашњег контекста а не на основу тадашње реалности, па су тако настале разне спорне књиге. Мени је јако жао што је Кристофер Кларк прошао тако некажњено јер је најпре о нама накарадно говорио као о последњим терористима а онда је дошао у Београд и рекао да ми нисмо клијент Запада. А написао је то што је написао. Чини ми се да постоји читав један ланац између 1914. и 1992. где се у неком пригушеном тону заборавља прошлост и ко је био злочинац а ко је био жртва и да се жртве претварају у злочинце.

Сарајевски атентат се збио на Видовдан, датум који има готово митско значење у српској историји. На Видовдан се отвара и Андрићград. Какву симболичку поруку шаљете?

Мислим да је то главни саборни и драматични дан у историји свих Срба и да је заправо тим даном увек морала да се заврши једна историјска етапа. Одатле је јасно зашто ми имамо такав однос према том датуму. Утолико је и овај Видовдан срећан тренутак колико год је био болан у прошлости зато што добијамо један нови град јединствен у словенској култури и свему ономе што нам даје мултиетнична различитост на којој живимо.

Драган Вукотић

(Политика)

Емир Кустурица: Никада не треба заборавити да је Принципов пуцањ отворио пут ослобођењу од ропства

Београд/Андрићград -- Да није било Принциповог пуцња ниједан од јужнословенских народа не би доживео еманципацију, каже Емир Кустурица поводом 100 година од атентата у Сарајеву.



"Нема народа на балканском полуострву, а посебно оних који су улазили у Југославију, којег нису помогли "побуњени анђели". Тако је Иво Андрић надахнуто називао младобосанце и њихове симпатизере", каже Кустурица за Б92 уочи свечаности у Андрићграду поводом 100 година од Сарајевског атентата у којем је младобосанац Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда.

Кустурица додаје да је бедно и у најмању руку нефер уколико се заборави социјално значење те побуне која је претходила Првом светском рату.

"Никада не треба заборавити да је тај пуцањ отворио пут слободи и ослобођењу од ропства", истиче Емир Кустурица.

На данашњи дан пре тачно 100 година Гаврило Принцип је у Сарајеву извршио атентат на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда и његову жену Софију. Сарајевски атентат Беч је искористио као повод да месец дана касније 28. јула краљевини Србији објави рат, чиме је почео Први светски рат.

Уочи обележавања 100 година од Сарајевског атентата широм европе као и на Балкану присутна су разна тумачења узрока и повода за избијање Великог рата, као и тражење непосредног кривца за, до тада, највећи рат на свету. Историчари напомињу да се у тим тумачењима, на жалост, заборављају огормне људске жртве које су пале. У Андрићграду ће уз присуство званичника Републике Српске и Србије бити обележена стогодишњица Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, а том приликом ће бити и свечано отворен тај културно-историјски комплекс посвећен нобеловцу Иви Андрићу.

(Б92)

Небојша Радмановић: Пуцањ Гаврила Принципа био је пуцањ за слободу            
 субота, 28. јун 2014.

Источно Сарајево – То што је споменик Гаврилу Принципу подигнут у Источном Сарајеву, према речима Милорада Додика, показује колико су и даље подељени народи у БиХ.



Председник РС Милорад Додик изјавио је да се откривањем споменика Принципу шаље порука да су Срби поносни на своју историју и борбу за слободу.

„Срби су истерани из Сарајева у отаџбинском рату у процесу распада СФР Југославије, где је остало мало припадника српског народа. Одузети су им станови, имовина, историја. Сасвим је било логично да са одласком Срба из федералног Сарајева одлази и историја коју су стварали на том подручју”, рекао је Додик и напоменуо да је то разлог зашто се открива споменик Принципу у Источном Сарајеву и зашто се данас у Источном Сарајеву жели јасно рећи да народи који живе у БиХ никад нису били на једној страни. „Подељени су и данас. У вези са сарајевским атентатом различито радимо и мислимо. Никад нисмо били заједно ни у тузи, ни у весељу, не обележавамо заједничке празнике и различите поруке шаљемо.”

Он је нагласио да то говори о данашњој БиХ као држави која се држи насиљем међународног фактора који, како је рекао, покушава да тренира неку врсту изградње државе за шта нема елемената, унутрашње воље и сагласности.

„То најбоље показују ови дани, јер се исти историјски догађај у Сарајеву покушава окренути и приказати на један други начин”, закључио је председник РС, поручивши како „не пристаје на ту врсту ревизије историје и на БиХ у којој српски народ није добродошао.”



Глумац Јован Мојсиловић у улози Гаврила Принципа у току церемоније откривања споменика

„Пуцањ Гаврила Принципа, који је одјекнуо широм света, био је пуцањ за слободу на овом подручју. Са поносом сећамо се младобосанаца и Гаврила Принципа, револуционара, човека који је за нас један век надања”, рекао је српски члан Председништва БиХ Небојша Радмановић пре него што је јуче у Источном Сарајеву, заједно са председником РС Милорадом Додиком и начелником општине Источно Ново Сарајево Љубишом Ћосићем, открио споменик Гаврилу Принципу.

Тај пуцањ био је, додао је Радмановић, увод у оно што су неки Европљани припремали годинама, почео је крвави рат, до тада невиђен, из кога су Срби изашли као победници и створили своју земљу.

„И то је било, поред осталог, захваљујући Гаврилу Принципу. Зато га се данас с поносом сећамо. Задовољство је открити споменик човеку који нас један век надахњује, а сигурно ће и убудуће. Данас имамо Гаврила у Источном Новом Сарајеву, можемо рећи добродошао Гаврило”, поручио је српски члан Председништва БиХ.

Он је, обраћајући се присутнима на свечаности у новоизграђеном Градском парку који од јуче краси и споменик Принципу, напоменуо да Видовдан није само верски празник и црвено слово у календару, већ да је то посебан празник и дан присећања на жртвовања и битке за слободу, дан који с поносом обележавају сви Срби.

Српски члан Председништва БиХ подсетио је како је дуго требало да се у Сарајеву постави плоча као знак сећања на Гаврила Принципа и „Младу Босну”, у земљи за коју су се борили и изгубили живот, те како се није очекивало да ће неки суседи касније рећи да младобосанци нису њихови хероји.

„Неки људи који су ту плочу скинули 1941. и однели је највећем непријатељу ових народа, злогласном Адолфу Хитлеру, да покажу како су они његови поданици. Ти који су однели плочу Гаврила Принципа највећем злочинцу 20. века и цивилизације уопште, данас имају овде потомке и поново су ових дана покушали да оскрнаве сећање на ’Младу Босну’ и Принципа и поново оптуже Србе”, упозорио је Радмановић, напоменувши како је након последњег рата плоча поново скинута.

Српски члан Председништва БиХ нагласио је да у „другом делу” некадашњег Сарајева нису желели да заједно обележе сто година од почетка Првог светског рата и како потомци тих који су се клањали Хитлеру данас говоре да су неки други фашисти.

„Ми знамо шта смо. Нас надахњују Гаврило Принцип и ’Млада Босна’. Ми јесмо борци за слободу и то ћемо увек бити. То је порука онима који данас обележавају 100 година без нас, без сећања на Гаврила Принципа. Онима који су сада, не само скинули плочу, него скинули називе улица младобосанаца, променили назив музеја ’Млада Босна’ и обележавају 100 година. Кога? Кога се сећају”, запитао је Радмановић.

На откривању споменика Гаврилу Принципу, у оквиру обележавања Видовдана, српски члан Председништва БиХ поручио је да паралелу Видовдана пре 100 година и данас „морамо стално повлачити”, јер на овом подручју „неки никако да схвате шта значи помирење”, већ се опредељују за нападе на нас.

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић рекао је да је Гаврило Принцип херој српског народа, те да споменик у Источном Сарајеву има симболику, јер је спој „херојске прошлости српског народа и будућности коју ће градити наредне генерације”.

Аутор споменика Принципу, чија је висина два метра и који је изливен у бронзи, је академски вајар и професор Академије ликовних уметности у Београду Зоран Кузмановић.

Душанка Станишић

(Политика)

У Источном Сарајеву откривен споменик Гаврилу Принципу

БАЊАЛУКА – Поводом обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата, данас је у новосаграђеном градском парку у Источном Новом Сарајеву откривен споменик Гаврилу Принципу, атентатору на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.



Споменик је изливен у бронзи и висок је два метра, а његов аутор је београдски вајар Зоран Кузмановић.

Споменик су открили српски члан Председништва БиХ Небојша Радмановић, председник Републике Српске Милорад Додик и начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић.

„Пуцањ Гаврила Принципа био је пуцањ за слободу. Његов пуцањ био је увод у оно што су неки Европљани припремали годинама, а Срби су из тог рата изашли као победници”, казао је Радмановић на церемонији.

Он је поручио да Видовдан „није само верски празник, већ и дан присећања на жртвовања и битке за слободу”, упозоривши да данас постоје покушаји да се прекроји историја.

(Бета)

Светски медији о стогодишњици почетка „Великог рата“: На Балкану видљиве поделе о улози Гаврила Принципа            
 субота, 28. јун 2014.

Лондон -- Светски медији опширно извештавају о обележавању стогодишњице Сарајевског атентанта, уз оцену да су на Балкану видљиве поделе међу народима о улози Принципа.

Извештавајући о обележавању стоте годишњице од атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је било повод за избијање Првог светског рата, агенција Франс прес додаје да због другачијег односа према атентатору Гаврилу Принципу Срби нису присуствовали манифестацији у Сарајеву.



Сарајевски атентат покренуо је низ догађаја који су гурнули велике европске силе у четворогодишње насиље без преседана, што је, како се наводи, довело до прекрајања мапе света.

Многе од тих сила обележиле су стогодишњицу атентата на маргинама самита ЕУ у четвртак у белгијском градићу Ипру, где су немачке снаге први пут употребиле хемијски гас иперит 1915. године, подсећа АФП.

Међутим, на Балкану наслеђе Великог рата и даље распирује поделе између Срба, Хрвата и муслимана, спречавајући тако шефове држава да заједно обележе стогодишњицу овог догађаја управо на месту на којем се у Сарајеву догодио атентат 1914. године, оцењује АФП.

Агенција Ројтерс извештава да се стота годишњица од убиства које је "упалило фитиљ за Први светски рат", обележава у Сарајеву, уз поруку јединства подељеној земљи и континенту оптерећеном дубоким социјалним и економским разликама.



Уз подсећање на рат у Босни 90-тих година, агенција констатује да некадашње зараћене заједнице данашњу стогодишњицу дочекују дубоко подељене око Принципових мотива и његовог наслеђа.

"Лидери Србије и босанских Срба, који убицу сматрају херојем, бојкотују званичну манифестацију у Сарајеву, љути због, како кажу, покушаја да се доведу у везу ратови који су отворили и затворили 20. век и да се кривица припише њима", наводи Ројтерс.

Британски BBC такође истиче да су босански Срби, Хрвати и муслимани још увек подељени око улоге коју је имао Гаврило Принцип у растућим тензијама у Европи 1914. године, истичући да "лидери Србије и неки лидери босанских Срба бојкотују званичну комеморацију, за коју кажу да има за циљ да инкриминише Србе".

Док Срби у Вишеграду обележавају стогодишњицу Сарајевског атентата уз представу о убиству надвојводе Фердинанда и његове жене Софије уз Вивалдијеву музику Београдске филхармоније, централна свечаност у Сарајеву одржава се у градској Већници уз концерт Бечке филхармоније, пише BBC.

(Танјуг)

Роберт М. Хејден: Први светски рат је почео са агресијом на Србију            
 субота, 28. јун 2014.

Можда је 2014. згодније да се узроком Великог рата сматра један терористички чин против тобож „космополитске” европске империје, него да се призна да је рат изазвала међународна агресија те империје на мању државу

„Рат... је почео 28. јула 1914. аустроугарском објавом рата Србији”, и био је „наметнут (државама победницама) агресијом Немачке и њених савезника”.

Ове одредбе Версајског споразума, којим је окончан Први светски рат, недвосмисленe су – рат није почео у Сарајеву 28. јуна 1914. него месец дана касније, аустријском агресијом на Србију, а затим је у року од неколико дана Немачка објавила рат Русији и Француској и ушла у Белгију.

Зато је схватање атентата у Сарајеву као „искре која је запалила фитиљ четворогодишњег рата (1914–1918)” или као „почетка Првог светског рата” чудна ревизија историје, пошто ниједан озбиљан историчар не би могао да тврди да је рат наметнут Аустрији, Немачкој или њиховим савезницима. Версајски споразум је признао да је сама агресија била узрок рата: Аустрија је искористила атентат као изговор за напад на Србију, а Немачка је кренула у агресивни рат нападајући Белгију и Француску.

Произилазећи директно из овог признања, забрана агресије је брзо постала главно начело међународног права. Келог-Брајанов пакт из 1928. забранио је агресивне ратове, а окривљени у Нирнбергу 1945. били су оптужени за „злочине против мира”. У Повељи УН 1945. забрањен је нападачки рат. У првој пресуди Нирнбершког суда 1946. наведено је: „Започињање нападачког рата није само међународни злочин; то је врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи целокупно акумулирано зло.” Они који су сматрани најодговорнијим за ове злочине против мира су обешени.



Што се тиче тог акумулираног зла, поступци агресора у Србији, Белгији и Француској разбеснели су међународну јавност. Извештај швајцарског криминолога др Рудолфа Арчибалда Рајса из 1915. о злочинима аустроугарске војске у првој инвазији на Србију један је од првих модела документовања оног што данас зовемо злочинима против човечности. Немогуће је тврдити да атентат у Сарајеву оправдава осветнички напад на цивилно становништво, а нема сумње да је рат почео баш таквим нападима.

Зато обележавање годишњице атентата као почетка рата 28. јуна, уместо годишњице аустријске и немачке војне агресије месец дана касније, не би требало да има смисла у свету који осуђује агресивни рат с једне стране, а с друге стране злочине против човечности. Да је „међународна заједница” озбиљно хтела да обележи догађаје који су довели до криминализације агресије и почетка развоја међународног хуманитарног права, главне свечаности би биле у Београду 28. јула, у Лијежу у Белгији 4. августа и 15. августа у Шапцу, где је први пут успешно одбијена аустријска агресија у Церској бици, и где су почињена зверстава које је документовао Рајс.

Усредсређивањем на јунски атентат у Сарајеву, међутим, обележавање се у великој мери помера са злочиначких дела којима је у ствари почео рат у јулу и августу 1914. године.

Један од разлога је јасно политички: индикативно је да су главни комеморативни догађаји у Сарајеву организовани уз помоћ амбасаде Аустрије у Босни и Херцеговини, а самим тим и уз подршку Европске уније. У време немачке доминације Европском унијом, истицање аустро-немачке кривице може бити политички неодрживо.



Али, има ту можда још нечега. Идеја да је атентат од 28. јуна изазвао рат први пут је шире прихваћена 1929. и 1930, у време када су се Британци и Французи и сами суочавали са „терористичким” акцијама људи који су тражили национално ослобођење од својих империја. Версајски споразум је такође признао право на национално самоопредељење, барем народима у пораженим империјама, и тај концепт је постајао све доминантнији, да би на крају био уграђен у исту Повељу УН која забрањује нападачки рат.

Британија и Француска су у европским рововима од 1914. до 1918. изгубиле људство потребно да управља својим империјама, а гледали су како вође потчињених народа траже право на независну државу. Не чуди онда да су многи британски и француски лидери 1930. видели атентат из 1914. као лоше предсказање, нешто што је требало осудити. Истовремено, сваљивање кривице за рат на малолетника из Босне одвратило је пажњу са катастрофалних одлука које су током рата и после њега донели многи политичари који су у ствари били одговорни за страхоте рата и за економски колапс који је уследио.

Ми смо сада у времену у ком се ратови воде против „тероризма”, тела Европске уније наметнуле су један облик империјалне врховне власти народима уније, а велике силе прекршиле су забрану агресивног рата (САД у Србији, Косову и Ираку, а Русија у Грузији).

Можда је 2014. згодније да се узроком Великог рата сматра један терористички чин инспирисан нелегитимном тежњом за националним самоопредељењем против тобож „космополитске” европске империје, него да се призна да је рат изазвала међународна агресија те империје на мању државу. И да агресивни рат, тада као и сада, ваља сматрати  врхунским међународним злочином, који води хуманитарним катастрофама.

Аутор је професор историје и права на Универзитету Питсбург

(Роберт М. Хејден – Политика)

СКАНДАЛОЗАН ВИДЕО ББЦ: Принцип поручује аустријском цару: “Дувај га!” Видео



ББЦ је лансирао историјски нетачан и прилично простачки видео, који причу о Великом рату прича у виду реперског обрачуна, тј. реп бетла у хип хоп стилу, како се један коментатор изразио – у “очајничком покушају да се додвори улици”.

Пре тачно сто година, надвојвода Франц Фердинанд убијен је у атентату – што је покренуло ланац догађаја који су довели до Првог светског рата. Али да ли сте знали да овај аустријски аристократа није видео атентаторов пиштољ јер је управо “ждрао своју десету бечку шницлу”?

Или пак да му је “атентатор Гаврило Принцип, члан српске терористичке организације Црна Рука”, “Избушио дупе за своју браћу из Црне Руке”?

- Мислиш да те се плашим? – пита Принцип аустријског цара Франца Јозефа.

- Имам две речи за тебе: Дувај га! – додаје Принцип.

Па, тако то приказује ББЦ, у петоминутном видео-клипу у коме кључне личности комплексних догађаја који су пратили избијање Првог светског рата ова збивања приказују у виду реперског обрачуна – уз псовке, сексуалне инсинуације и националне стеротипе у хип-хоп стилу.

Клип је начињен у оквиру програма којим ББЦ обележава стоту годишњицу почетка Првог светског рата и стручњаци су га јуче окарактерисали као нетачан, незрео и очајнички покушај да се додвори улици и стекне популарност код тог профила публике.
Детаљ шокантног видео клипа

У видеу, снимљеном у продукцији компаније Балиста, глумци  глуме личности као што су британски краљ Џорџ Пети, руски цар Николај Други, и немачки кајзер Вилхелм Други.

Притом изговарају стихове попут “Руси, Монголи, Турци, моје курве, чувајте се, прсти ме на обарачу сврбе” (Цар Фрања Јосиф), или “Империјалци, хвалите се само, француске жабоједе мрзите то знамо, а од ваше морнарице направићу зачин, за питу од купуса на швапски начин” (немачки кајзер Вилхелм Други).

Аутор текста је британски комичар Ли Хенмен, а од како је јуче постављен на Јутјуб видео је имао већ 21.000 прегледа.



енглеске јајаре 

U Istocnom Sarajevu napravljen park u cast Gavrila

da se zna ko je ko