Fina emisija...

Први светски рат: уписати личну причу у општу

05.04.2014. - Обележавање стогодишњице од Првог светског рата


Обележавање стогодишњице од Првог светског рата биће повод за организовање научних конференција, издавање монографија и на крају крајева политичких манипулација. Али, што је мања вероватноћа поседети своме деки на коленима и питати „Деко, причај ми о рату?“ (а у случају са Првим светским ратом то је немогуће), тиме већу цену има свака „лична историја“ славних предака.

Славним-прецима.срб – име је интернет портала који је створен уз помоћ државе. Он сакупља скениране фотографије и документа из ове епохе: ту је и фотографија са венчања српског официра и писмо војника који је био у заробљеништву, војне књиге и одлуке о додељивању државних награда. Сећање на људе који су ратовали и штитили земљу, ону која подсећа на стихове Николаја Гумилева о Русији „земљу која је могла постати рај“, али је „постала станиште ватре“. Говори координатор пројекта Иван Василић:

- На тај начин ће грађани моћи да се у времену након сто година поново придруже својим прецима у заједничким мислима. Ми смо овим пројектом хтели да позовемо грађане да на овај начин учине видљивим своје претке који су учествовали у Првом светском рату. Првенствено позивамо грађане Србије, Србе у региону и дијаспори да се укључе у пројекат али свакако и наша браћа Руси такође могу да достављају фотографије својих предака ако су учествовали у ратним збивањима на територији Србије од 1914. године и касније.

Слични пројекти постоје у Русији. Један од њих је и „Хероји Првог светског“, који постоји још од 2010. године. Говори његов аутор Константин Пахаљук, стручњак за историјска питања „Руског војно- историјског друштва“:

- Историја се често своди на набрајање битки: пук је пошао туда, потом онуда, шема, карте... То је прилично досадно. Желели смо да представимо битке кроз подвиге руских војника и официра, кроз лично учешће. На пример, сећање на генерала Сљусаренка, хероја Првог светског рата који је спасио Прву армију 1914.године од погрома у Источној Прусији. Већ 6 генерација мушкараца из рода Сљусаренка повезани су са армијом. Његов отац је војевао у Руско-турском рату, а он сам херој је Првог светског рата, његов зет - Грађанског, син зета је био учесник Другог светског рата, а унуци данас служе у оквиру Балтијске флоте.

Слични пројекти нису део академске историје, иако се на основу њих могу објављивати и озбиљни чланци и анализе- примећује Константин Пахаљук. Али, имају и важан задатак- да се свака лична прича и породична историја упишу у једну општу, како би јавност била упозната са историјом Првог светског рата, која ни у којем случају не би смела да остане безлична.

Тимур Блохин

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата 

Арчибалд Рајс - Срце завештано Србији


Велики пријатељ Срба, "јунак правде, истине и права", Арчибалд Рајс, помагао је избеглицама и бавио се хуманитарним радом за време Првог светског рата. Писао је о злочинима које су Аустроугари, Бугари и Немци починили над српским цивилима.

Арчибалд Рајс је рођен у Немачкој 1875. године. У Швајцарској је докторирао хемију, био је професор на универзитету и велико име у области форензике и криминалистике. На позив српске владе, као неутрални посматрач, Рајс 1914. године долази у Србију да утврди истину о злочинима које су аустроугарски, немачки и бугарски војници починили над цивилима у Мачви и Подрињу.
Припремила Биљана Бојковић


Открива да је аустроугарска војска добила директиву да се према становништву понаша зверски и свирепо. Историчар Милош Ковић каже да је такво наређење било последица антисрпске пропаганде у германском свету.

"У Србији су забележени масовни, организовани, систематски злочини над цивилима. У Србији је било геноцида, о томе је писао Арчибалд Рајс, на неколико европских језика. Његови извештаји су објављени на француском, немачком и енглеском", објашњава Ковић за Јутарњи програм РТС-а.

Рајс спроводи анкете међу становништвом. Користећи форензичке методе, отвара гробнице, ексхумира и фотографише тела. У извештајима бележи да је аустроугарска војска користила думдум муницију, забрањену Хашком конвенцијом и да је од фотографија жртава правила разгледнице. Открива и то да је поред масовних вешања, постојало још 20 различитих начина мучења и убијања цивила.

"Поред класичног убиства, пуцања, ту је било и мучења, одсецања делова тела, скидања трака коже са појединих делова тела, силовања... Чак је забележио податак да је једна двогодишња девојчица бачена свињама", каже историчарка Слађана Бојковић.

Будући да је био угледни криминолог и форензичар, резултати Рајсових анкета одјекнули су светом. Пре него што их је послао српској влади, објављени су у часописима попут швајцарске Газете.

"Ти извештаји су имали огроман значај за Краљевину Србију, односно Краљевину Југославију. На тај начин, ратни циљеви Србије су добили додатни легитимитет, док су ратни циљеви германског блока великих сила, нарочито Аустроугарске, изгубили сваки легитимитет. То је, дакле, била та 'цивилизаторска мисија' о којој су говориле Бечлије још од 1878. године, када су окупирале БиХ", каже Ковић.

Пред злочином нема неутралности

"Пред злочином нема неутралности! Ја ћу наставити да објављујем истину, пошто је то моја дужност", говорио је Рајс и настављао са истраживањима. Са српском војском је прешао Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом 1918. године дошао до Београда.

На том путу забележио је масовне злочине које су Бугари извршили у Сурдулици, Врању, Лесковцу и Прокупљу. Историчарка Слађана Бојковић каже да је писао и о пределима, народу, животу и хуманости српских војника.

"Арчибалд Рајс је импресиониран српским војником и тиме како он вади последње парче хлеба из џепа и даје га заробљеном аустроугарском војнику, за кога зна да је починио злочине", каже Бојковићева.

Опчињен храброшћу, искреношћу и српским менталитетом, Рајс по завршетку рата остаје у Београду.

После Првог светског рата, Арчибалд Рајс је живео у кући на Топчидеру. Саградио је једноставан објекат по узору на традиционалну шумадијску кућу и назвао га Вила "Добро поље" у знак сећења на место у Македонији где се одиграла једна од најзначајнијих борби на Солунском фронту.

Рајс је утицао на развој српске криминалистике и форензике, био је и члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Међутим, разочаран лошим појавама у политици, као и понашањем Срба после рата, Рајс се повлачи са јавних функција. Објављује свој ратни дневник, још неколико књига и пише дело "Чујте, Срби!".

"Огроман значај тог дела је у томе што Арчибалд Рајс шаље поруку Србима да буду оно што јесу. Потребно је бити само аутентичан. Немојте се претварати да сте нешто друго, вратите се неким елементарним стварима, неком елементарном, основном моралу који је свима нама добро познат", закључује Ковић.

Арчибалд Рајс

Рајс је умро 1929. године у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта.

На урни, коју су оштетили Бугари у Другом светском рату, урезани су стихови:
Овде, у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права
Швајцарца Рајса, ком нек је слава.

ртс

Градимир Аничић: Принцип није био фанатик            


Тромо се време вуче

И ничег новог нема,

Данас све као јуче,

Сутра се исто спрема…

Шта је нама Гаврило Принцип сто година касније? Јесмо ли тај век проћердали узалуд? Да ли су наше огромне жртве и страдања фанатизам? Смемо ли себи и свету јасно рећи шта хоћемо у својој земљи и умемо ли то остварити? Живот неумитно тече док ми прећуткујемо одговоре. Каткад оклевамо и зато што не желимо да се замеримо светским моћницима. Али ако Америка штити своје интересе широм света, ваљда и ми смемо своје у властитој земљи?

Није ли Гаврило, члан Младе Босне, био борац против окупације и страдалник за уједињење Јужних Словена и припајање Србији, а не фанатик. Можда је ту кључ свих наших спорења о његовом месту и улози. Моћна царевина је сматрала да има право на анексију БиХ, територију за коју је Вук Караџић писао да је вековима имала већинско српско становништво „трију вјера“. Царевина је сматрала да има право на Босну, док је Србима то право одрицала.

На Западу је одскора постало правило да Принципа називају терористом или у блажој верзији фанатиком. Под тим утицајем и неки наши интелектуалци сад мисле да је Гаврило био фанатик. Латинско fanaticus значи занет, занесењак. Па звучи ли фанатик исто као занесењак? Не звучи, јер фанатик има пре свега негативан контекст. Терористи су фанатици, људи који тело обмотају експлозивом и дижу цивилне циљеве у ваздух. Борци Ал Каиде су фанатици.А уз лексику каткад усвајамо и поглед на свет.



Ми као да своју домаћинску кућу још немамо, а чељад нам гологуза и даље тумара и светом и веком. Други нам намећу моделе управљања земљом и културом, а ми то, част појединцима, углавном прихватамо. Језик смо како-тако очували, али га и даље растачемо. Дивљи (извините: либерални) капитализам већ деценијама сатире темеље здравог друштва зарад добити шачице српских капиталиста. Запитајмо се јесмо ли данас на путу најбољих међу нама који су нам крчили Доситеј, Вук, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Андрић, Црњански, Милутин Миланковић, Добрица Ћосић? Огреших се о Теслу и Пупина – светских научника а наших људи – и о многе друге не много мање вредне од њих. Колико је нас који на њих нисмо бацили камен да бисмо ситно ућарили и скренули пажњу на себе?

Хоћемо ли опстати овакви какви смо у свету који ни себи не чини добра а камоли нама? Старе проверене светионике утуљујемо а нове не палимо него се поједине искре рађају и распламсавају упркос нашим настојањима да их бацимо у глиб сваке врсте. Најбољи пример су последњих година у свету два најпознатија Србина, Емир Кустурица и Новак Ђоковић. Ни свет данас нема много таквих људи, али то нама не смета да их гдегод омаловажавамо.

Онда се не треба чудити што је Гаврило Принцип од бунтовника и занесењака постао – фанатик.

(Политика)

Емир Кустурица: Пуцњем Гаврила Принципа почела еманципација муслимана у Југославији            


БЕОГРАД - Режисер Емир Кустурица оцијенио је да ревизијом догађаја који су претходили Првом свјетском рату и начином на који третира дјело Гаврила Принципа Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживјели еманципацију.

"Пуцњем Гаврила Принципа почела је еманципација муслимана у Југославији, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком на власт Алије Изетбеговића", рекао је Кустурица.



Он је за београдске "Вечерње новости" напоменуо да је Изетбеговић брижљиво развијао естремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина.

Кустурица је истакао да је та лаж учинила да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протјерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију, коју је "држао испод јастука".

Прослављени режисер је оцијенио да је разлог уклањању обиљежја која подсјећају на Принципа и припаднике покрета "Млада Босна", чија је политичка идеја била ослобађање од ропства, то што "сви ови који су били робови неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају".

Он је оцијенио да Сарајлије трпе срамну ревизију историје зато што им је речено да је то њихов интерес, јер им је обећано да ће сталним тихим "ратом" против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину.

"Њима је стало да свијету кажу: `Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри`. Само нису рачунали да ће се наћи на истој слици са Хитлером", рекао је Кустурица, подсјећајући на недавно откривену фотографију Хитлера са скинутом и оскрнављеном плочом Принципу.

Он је указао да "велики" имају потребу да се "оперу" од историјских злодјела, а да је метод који примјењују "опасно поигравање са свијешћу дијела популације".

Кустурица је упозорио на чињеницу да је Франц Фердинанд, коме Сарајево хоће да подигне споменик, био човјек за кога се везују антисемитске, антипротестантске и антикапиталистичке идеје.

"Одржавање царевине, према ставовима ових људи, подразумијевало је владавину лишену свих етичких норми", указао је Кустурица.

На питање гдје је коријен бошњачко-српског сукоба оличеног у двије различите манифестације обиљежавања почетка Првог свјетског рата, Кустурица је одговорио да нас дијели "фактично стање од 1912. до 1914. године".

"Србија је имала државу, Устав, парламент, краља, предсједника Владе и била прва јужнословенска земља ослобођена од турског ропства. Босна је, с друге стране, била посљедња колонија коју је требало ослободити под управом турске порте и окупацијом Аустро-Угарске, која је нелегално држала Босну", рекао је Кустурица.

Он је оцијенио да је Сарајево данас етнички почишћен град, а да Србе и Сарајево дијели историјски монтиран сукоб.

"Нас и Сарајево дијели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вјечна, Енглези и Нијемци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила и требало је спријечити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља", рекао је Кустурица.

Осврнувши се на то што је помињањем "жуте куће", у којој су Албанци вадили органе отетим Србима, постао непожељна особа на Косову и Метохији, Кустурица је рекао да је он непожељна особа у "двије-три `државе` и у неким правим државама, укључујући и Турску".

"Непожељан сам тамо гдје се гаје екстремна национална осјећања. Зашто бих ћутао о `жутој кући`? Нећу. Специјални извјестилац Савјета Европе /Дик Марти/ дао је свој извјештај, а то што је неко Србима намијенио да буду `геноцидни`, а другима да буду жртве, мене не занима", рекао је Кустурица.

Он је истакао да су Срби жртве "жуте куће" и да је сваки отпор Приштине, свако онемогућавање да се стигне до истине - озбиљан ударац косовској "демократији".

"По Европи сада куцају срца узета од убијених Срба. Сама ће проговорити или ћемо ми то учинити за њих ако нема уста која ће казати истину...", поручио је Кустурица.

(Срна)

Фредерик Гелтон: Гаврило Принцип и Сарајевски атентат нису узрок Првог светског рата            

Француски историчар Фредерик Гелтон за „Новости“ о Првом светском рату и сарајевском атентату: Све што се догодило било је изненађујуће. Пуцањ Гаврила Принципа није узрок светског сукоба.



Француски историчар Фредерик Гелтон боравио је ових дана у Београду, као један од учесника научног скупа посвећеног 100-годишњици Првог светског рата, који је организовала Српска академија наука и уметности.

Гелтон је био предавач историје међународних односа на Институту политичких студија у Паризу, и војне историје на Високој школи Сен Сир. Радио је као историчар у Министарству одбране Француске, а у европској научној јавности познат је као један од најбољих познавалаца историје.

Наша културна јавност имала је прилику да чује његово предавање у Југословенској кинотеци, пред пројекцију петосатног телевизијског серијала "Апокалипса, Први светски рат", који је недавно премијерно приказан на француском националном каналу.

- Серијал је настао на основу више од пет стотина сати филмског архивског документарног материјала, који, у великом делу, до сада није био објављен, и забележио је огромну гледаност у Француској - каже Фредерик Гелтон, за "Новости". - Значајан део материјала дала је и Југословенска кинотека, и овај серијал заиста води гледаоце кроз бојна поља, мисли државника и војника на фронту, али и цивила у позадини, захваљујући тако ретким, првим аматерским снимцима.

* И у Српској академији наука имали сте занимљиво предавање?

- Ту сам говорио о политичкој историји периода који је довео до почетка Првог светског рата и о француском пуковнику Фурнијеу, који је боравио у Београду од 1912. до фебруара 1916. године. Пуковник Фурније пратио је читаво повлачење српске војске све до Албаније и исписао око осам стотина страница о догађајима у Србији и о херојској српској војсци.

* Која историјска чињеница о Великом рату ни данас није довољно расветљена и представља контроверзу?

- Свака земља има неку своју контроверзу и полемику. У Француској је, рецимо, актуелна дебата о војницима који су се одлучивали на самоубиство, јер се догађаји током рата нису одвијали онако како су они сматрали да би требало. Овде и у делу Европе присутна је контроверза о улози Балкана у Великом рату, ко је био Гаврило Принцип, и шта је у то време била Млада Босна.

* Ко је за вас, као историчара, Гаврило Принцип?

- Веома је тешко да се на националну историју гледа кроз визуру једне "афере", као што је и ова која се односи на Гаврила Принципа, ако истраживач није тотално укључен у њу. Да сам се као историчар фокусирао на сарајевски догађај, кренуо бих пре свега од тога што бих научио немачки и српски језик, и почео да претражујем све архиве који постоје о том догађају. Не да бих сазнао да ли је Гаврило Принцип био добар или лош, или да ли је Фердинанд био страшан тиранин, већ да бих разумео шта се догодило.

Историја не служи ничему, и још је врло опасна уколико је савременици користе да би дали добре или лоше оцене прошлости. Историја може да нас учи само онда када омогућава да се заиста разуме неки догађај. Ако узмемо пример Гаврила Принципа, онда треба разумети зашто један, пре свега млади човек који живи у Босни и Херцеговини, која тада припада Аустроугарском царству, чији су родитељи пореклом Срби, постаје припадник једног покрета који се зове Млада Босна, а кад брани своје идеје, представља се као Југословен. Оно што је, дакле, неопходно јесте разумети тадашњи амбијент на Балкану, и због чега се Принцип са својом групом, која је притом показала много аматерства, одлучује на атентат.

Оно што је невероватно код историје, и фасцинантно, то је случајност - како се догодило да се аутомобил са престолонаследником Фердинандом и његовом супругом зауставио баш на месту где се налазио Гаврило Принцип, млади, неискусни момак који је био и слабовид, и како је успео да их убије само једним метком. Али, Гаврило Принцип и Сарајевски атентат нису узрок Великог рата, није тај догађај увео свет у страшну апокалипсу.

* Да ли се данас сасвим јасно могу сагледати сви прави узроци Великог рата?

- Почетком двадесетог века, у политичким правилима епохе, рат почиње онда када једна држава објави рат другој држави, дакле, када Аустроугарско царство објављује рат Краљевини Србији. Између та два тренутка, било да се ради о локалном односу, као што је тај између Србије и Аустроугарске, или односу земаља на нивоу Европе, користе се дипломатски преговори.

Треба констатовати чињеницу да је читав систем дипломатских преговора, на нивоу европских држава, који је требало да управљају кризом, у то време био блокиран. Кад се то догоди, онда све државе брзо улазе у рат. Оно што је, по мом мишљењу, важно да се изучи то су услови у којима су сви актери тог времена, у ствари, били неспособни да управљају тако великом међународном кризом која је кренула да се развија. Јер, све докмрат није објављен, могућност за преговоре постоји.

* Које историјске факторе тог времена ви издвајате?

- Врло важан фактор је то што су европске државе тих година, 1912. и 1913, биле друштва која нису сматрала да ће доћи до рата, али су истовремено била суочена са војним, материјалним и територијалним ривалитетом који су у то време били веома важни. Европске економије такође се нису спремале за рат, из простог разлога што ниједна економија тих земаља не би идржала такав догађај.

По мом мишљењу, много важнија од атентата у Сарајеву била је чињеница што су државници тих земаља сматрали да ће, и ако избије рат, он бити кратак, јер нико нема довољно пара за дуги рат. А, пошто ће бити кратак, треба деловати и ићи брзо. И чим је тензија дошла до врха, све војске великих европских сила затражиле су од својих влада да убрзају мобилизацију мислећи да ће, ако одмах не ступе у рат, бити поражени. Оно што, међутим, нико није схватио, то је да ће све државе успети да воде један дуг, страшан, и врло крвав рат. Први светски рат је рат неочекиваног - све што се догодило, било је изненађујуће.

* Данас неки немачки историчари наводе да су Немачка и Аустроугарска много раније кренуле са припремама за рат?

- Не бих давао једноставне оцене. Јер, једна од карактеристика читавог тог периода за Французе почиње још 1871. године, када је прокламацијом у Версају пруски краљ Вилхелм Први проглашен првим царем новоствореног немачког царства. Страх од германизма, пошто су Французи 1870. изгубили Пруски рат, био је велики, и желели су да створе нову, јаку војску која ће моћи да се бори против Немачке.

С друге стране, Немци су били свесни да су Французима отели део територије и сматрали су да ће они једног дана узвратити ратом, па је и Немачка градила снажну војску. Руси су почетком прошлог века били у периоду убрзаног индустријског развоја, мада њихова војна моћ није била онаква каквом су је у Европи замишљали. Хтели су да оснаже утицај на Балкану који је почео да се губи, па су са Французима нашли заједнички интерес и склопили савез 1893. године. Немачка се плашила тог савеза, а Велика Британија се плашила Русије, па је 1902. године склопила савез са Јапаном. Аустроугарска је била свесна да њена империја полако одумире - Срби су је, иако мали, ипак изазивали и плашили, а њихова победа у балканским ратовима представљала је увреду за њихов престиж ...

Ту је још један врло важан фактор који је утицао на почетак Великог рата, а то је распад Отоманског царства. То је, дакле, врло сложен период у којем су сви спремни на рат, сви имају снажне војске јер се некога плаше, сви траже неку могућност да негде "изравнају рачуне" и ослободе се својих проблема, а истовремено, нико не верује да ће до рата доћи. Они који су одлучивали о Европи 1913. и 1914. године нису чули упозорења историје, а историја нас увек упозорава. Сматрам да се историчари који данас траже једноставно објашњење за узроке Првог светског рата дубоко варају, јер је то време толико сложено.

* Шта бисте ви рекли на синтагму да се "историја стално понавља, или као трагедија, или као фарса"?

- Рећи ћу нешто што је у суштини мог размишљања - историја је оно што ми одлучимо да од ње направимо. Ако користимо историју да бисмо успели боље да се разумемо, онда имамо могућност да градимо заједничку будућност. Али, ако нам историја служи да налазимо аргументе да бисмо се супротставили неком другом, врло лако може опет да дође до истих догађаја.

За причу о Првом светском рату, а то би се могло рећи и за Други светски рат, за Француску је најважнији тренутак, а можда је то и одговор на ово питање, дан када је генерал Де Гол као председник државе 1962. године позвао немачког канцелара Аденауера да дође у Париз. Де Гол је инсистирао да се прво састану у катедрали Ренс, где су се крунисали сви француски краљеви, а коју су Немци запалили током Првог светског рата. Уместо да га прими као једног политичара, званичног представника Немачке, он га је позвао и у своју кућу, као пријатеља, и рекао му - "сада ћемо живети даље". Неко ко је као Де Гол одличан познавалац историје, може да схвати колику важност за народе ових земаља, за мале, обичне људе који су увек највеће жртве свих историјских точкова, има овакав гест.

Да су Французи говорили Немцима: "Ви сте убили милион и четири стотине хиљада људи током Првог светског рата, ви сте нас окупирали, убијали, пљачкали и бомбардовали током Другог светског рата" - никада не бисмо изашли из зачараног круга ратова и мржњи. Прошлост не треба заборавити, али се она памти да би се разумела, и да се не би поново преживљавало оно трагично што је било у њој.

* Не видимо данас, нажалост, много тих мудрих гестова у Европи - злоупотребљавају се бројне полемике о Првом светском рату, фалсификују се историјске чињенице и стављају у службу актуелних политика?

- Живимо у слободном свету и, нажалост, не можемо да забранимо манипулативно тумачење историје. На такве полемике треба одговорити веродостојним подацима и чињеницама, не дозвољавајући им да имају ођека. Али, с друге стране, живот је веома убрзан, немамо много времена за губљење да бисмо се бавили исконструисаним полемикама, јер имамо много значајнијих ствари које би требало да урадимо. Оставимо оне који желе да полемишу, и не улазимо у ту игру. То је мој лични осећај.

НЕПРЕДВИДЉИВО УВЕК МОЖЕ ДА СЕ ДЕСИ

* Изјавили сте да данашње младе генерације никако не би могле да издрже ту апокалипсу и жртву коју су издржали њихови прадедови и прабаке. Шта је важно да млади људи данас знају о Првом светском рату?

- Важно је да буду свесни да оно непредвидљиво увек може да се деси, и да, без обзира на то колико мислимо да смо сигурни, све већ сутра може да се суноврати. То су Европљани урадили са својим државама и друштвима 1914. године.

ВИШЕ НАДЕ НЕГО ЗЕБЊЕ

* Како Велики рат кореспондира са данашњим временом?

- Иако живимо у свету у коме смо сви јако забринути, ипак има више наде у заједничку будућност, него зебње. Уочи Првог светског рата нико није веровао у рат, и тим пре се тај рат догодио са толико насиља. Данас наша друштва ипак сматрају да живе у једном "јесењем дану", и мало су опрезнија. Можда је баш због тога ризик да ће "кућа да експлодира" мањи. За мене, то је главна разлика између времена пре сто година и данас.

Радмила Радосављевић

(Вечерње новости)

Gavrilo Princip: Za Srbe junak, za Hrvate terorista

P. - M. L. | 28. 06. 2014. - 06:21h  izmena vesti 08:16h | Foto: Arhiva   
Za srednjoškolce u Srbiji i regionu postoje tri različita tumačenja Prvog svetskog rata i Sarajevskog atentata ako uzmemo da čitamo udžbenike iz istorije.


Sarajevo, 28. jun 1914: Hapšenje „mladobosanaca“ posle atentata na princa Ferdinanda

Naša deca uče da je Srbija gurnuta u Veliki rat i da je odgovornost na Nemačkoj i Austrougarskoj.

- U udžbenicima istorije Gavrilo Princip pominje se samo kao izvršilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Nema konotacija da je bio terorista ili heroj. Ali, ako želite moje mišljenje, onda momak koji sa 20 godina žrtvuje život za ideale jeste junak, a ne terorista - kaže Mihajlo Ćulum, profesor istorije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
 
U Banjaluci je slično. Ova lekcija iz istorije učila se kao u vreme SFRJ i dok je u Sarajevu još stajala ploča da je Princip bio borac za slobodu.

- Austrougarska je prvo okupirala, a zatim i anektirala BiH. Ona je bila zemlja osvajač - kaže profesorka istorije u Banjalučkoj gimnaziji Mirjana Trbojević, dok je samo par stotina kilometara dalje, u Sarajevu, Gavrilo Princip terorista.

- Ja đake učim da su uzroci rata u imperijalističkim težnjama velikih sila, da je atentat u Sarajevu bio samo povod, mada to je bio teroristički gest koji se ne može opravdati - kaže Snježana Melunović, profesorka istorije u Gimnaziji „Obala“ u Sarajevu.

U Hrvatskoj srednjoškolci uče da je “Mlada Bosna” teroristička organizacija.
 
Austrija: Srbija u ekspanziji

U austrijskim udžbenicima Srbija je „želela da svoju vlast proširi na Južne Slovene”. U udžbeniku Istorija i poznavanje društva za 7. razred osnovne škole navodi se: Austrijsko-srpski sukob oko toga ko će imati najveći uticaj na Balkanskom poluostrvu zaoštrio se kada su 1914. ubijeni prestolonaslednik Ferdinand”. Princip se tretira kao nacionalista koji je izazvao rat.


Izvor: Blic

Čovek koji je stvorio Gavrila Principa

Slobodanka Žerajić    | 28. 06. 2014. - 09:57h |


Šest hitaca je odjeknulo Sarajevom 1910, kada je mladobosanac Bogdan Žerajić, očajan zbog aneksije Bosne i Hercegovine, pucao na poglavara te oblasti Marijana Varešanina. Pet metaka je namenio njemu, a šestim je Žerajić sebi presudio, verujući da je „pokosio“ neprijatelja. Atentat nije uspeo, ali je Bogdan postao uzor u krugovima Mlade Bosne. Grob u kom je sahranjen u Sarajevu postao je mesto hodočašća, a i sam Princip je noć uoči atentata na Ferdinanda položio cveće na njegovu humku.


Bogdan Zerajić
Taj 15. jun 1910. uzburkao je javnost – nadvojvoda je odmah poglavaru Varešaninu poslao telegram u kom mu čestita što je izbegao smrt, a Sarajevom su kolale priče da je Varešanin, vrativši se na mesto s kog ga je Bogdan upravo promašio, šutnuo njegovo mrtvo telo, uzvikujući: „Đubre!“.
 
Iako je Žerajićevo telo policija tajno sahranila na kraju sarajevskog groblja gde leže samoubice i skitnice, mladobosanci su ga pronašli. Gavrilo Princip je svojoj majci pričao da je uzimao cveće sa drugih grobova i polagao ga na Bogdanov, a da je to policija uredno sklanjala. Isto je uradio i noć uoči atentata na Ferdinanda, a tradiciju su nastavili drugi mladobosanci.
 
- Kada je Gavrilo Princip prvi put išao u Srbiju, u povratku je doneo pregršt ''slobodne srpske zemlje'' i položio je na Žerajićev grob. Teza Vladimira Gaćinovića, začetnika Mlade Bosne i tvorca kulta o Žerajiću, da se sloboda ne stiče bez žrtve i žrtvovanja prihvaćena je kod svih mladobosanaca – objašnjava prof. dr Radoslav Gaćinović.
 
Legenda o žrtvi Bogdana Žerajića brzo se plela u duhu vremena koji je bio obojen njegovom smrću: pričalo se da je sarajevska policija, verujući da svaki kriminalac ima neki defekt, odsekla Žerajićevu glavu i čuvala je u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu. Ona je kasnije, kako se moglo čuti, nađena u muzeju i sahranjena sa ostatkom tela.
 

Žrtvu Bogdana Žerajića je omladina pritisnuta šapom okupacije doživela kao simbol otpora prema austrougarskoj vlasti i motiv borbe za ujedinjenje Južnih Slovena I Srba.
„Osećam svu tegobu položaja u kome se nalazimo. Bedno je naše stanje. Duh je okovan u okove opšte volje. Sve što je bilo veliko i sveto, pravo istinito, sve je umuklo“, otvorio je Bogdan dušu prijatelju neposredno pre nego što će dati život za ideju o oslobođenju.
 
Ovaj učitelj i nesvršeni student prava prethodno je planirao i atentat na cara Franca Jozefa, ali je odustao od te namere. Neki su tvrdili da je bio dirnut njegovom starošću, a drugi da mu se pištolj zaglavio i da nije mogao da izvuče "brauning" iz džepa.
Neraskidiva veza između Bogdanove žrtve i Principa odjeknula je na suđenju 19. oktobra 1914, kada je pročitana Gaćinovićeva brošura o Žerajiću „Smrt jednog heroja“, za koju se smatralo da je uticala na delo optuženog Principa:
 
„Uprkos svojoj porobljenosti, srpski narod pokazuje znake života. Njega izražavaju mladi Srbi koji izazivaju duhovnu revoluciju. Ima mnogo tih mladih ljudi koji žrtvuju svoje živote za zajednički cilj. Oni pripovedaju revoluciju novih, promenjenih ideja, stvara se nova svetla etika, etika umiranja za ideju, za slobodu. Za ovu svetlu ideju krv Bogdana Žerajića prolila se sarajevskim ulicama...“. Na to je Princip uskliknuo: „Živio Žerajić! Živio!“

- Žerajić, sin seljaka iz okoline Nevesinja, bio je inspiracija Principu i mladobosancima, uostalom kao i mnogi drugi koji su izvršili atentate na visoke državne zvaničnike. Revolucionarna omladina stasala je i u Italiji, Poljskoj... - objašnjava istoričar Mile Bjelajac, dodajući da su atentati u to vreme bili veoma česti.
 
Princip je duboko poštovao Bogdanovu žrtvu - posle hapšenja je rekao da se još 1912. na Bogdanovom grobu zakleo da će osvetiti njegovu smrt. Ako je verovati krilatici da čovek ne umire dokle god traje sećanje na njega - Bogdan Žerajić će večno živeti. Jedini sačuvani stihovi koji se pripisuju Gavrilu Principu, za koje se smatra da ih je izgrebao na zatvorskoj manjerci: „Al’ pravo je rek’o pre/ Žerajić soko sivi/Ko hoće da živi nek mre/Ko hoće da mre nek živi“ pobrinuli su se za to.


Izvor: Blic