I posto ste poprilicno glupom pricom unistili temu evo da je vratim malo u zivot posto autor ne zna, a "vi" se zapitajte dal ima ovdje barem pola istine, mislim da bi bilo dovoljno da pokaze vase pravo lice....

Smrt na odloženo
28. jun 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
SRBI u Sarajevu, izbačeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utočište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da može slobodno da se kreće gradom. Počinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, čitave ekipe, koji organizuju prebeg i doček prebeglih.
- Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straže i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju.
U Sarajevu je bio razrađen sistem ubijanja i pljačkanja Srba. Tražio se novac za prevođenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beže, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su čitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da služe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao krivično delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe“.
ŠIBALIJA je sa još četvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodič“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloženju presude Okružnog vojnog suda u Sarajevu stoji:
„...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 časa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedžarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da pređu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... čime su počinili krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe...“
„Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo čudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedžarićima.
- Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Počinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima.
DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... Među batinašima i bivši Šibalijin učenik iz Mašinske tehničke škole Enes Agić:
- Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beži, sad ćemo mu noge polomiti!
Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salčin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Stražari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik.
- Situacija se posebno pogoršala posle „oružane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salčin“ počeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoči Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juče, ubijali Srbe na najsvirepije načine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima.
Šibalija je osuđen na 20 meseci zatvora, pa prebačen u Centralni zatvor.
- Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogična i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka, lekara, inženjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili.

CINIZAM
- DRAGAN Fazlagić, javni tužilac, rekao mi je na suđenju da sam, ako sam već želeo da odem iz Sarajeva, mogao da tražim odobrenje vlasti - navodi Slavko Šibalija. - Zaista, vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne.


Izvor: Novosti

Krvavi pir u Pofalićima
29. jun 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
DEO izjave B. O. posle napuštanja Centralnog zatvora, razmene zarobljenika i prelaska na srpsku teritoriju, 6. oktobra 1994. godine:
- Moja žena je morala 15. maja 1992. godine da ode u Pofaliće, da popiše robu u samoposluzi, koja je tog dana bila obijena. Tamo je i prenoćila. Radio sam u "Sarajevskoj mlekari" i ujutru sam čuo za napad. Kolege na poslu su bile dobro obaveštene.
- Sledio sam se kada sam čuo da je prema Pofalićima krenuo kriminalac Jusuf Prazina Juka sa 3.500 ljudi, a sa svojima i zlikovac Samir Kahfedžić Kruško - govori B. O. - Otišao sam kući, a oko 16 časova su mi došle komšije Ibrahimović i Tahirević. Rekli su da su muslimani zauzeli Pofaliće i da treba ići u pljačku.
Sa Ibrahimovićevom majkom je B. O. krenuo da potraži suprugu.
- Sve srpske kuća su bile popaljene, neke su još gorele u Orlovačkoj, Humskoj ulici, sve uništeno, mrtvo - svedoči B. O. - Ispred kuća i po ulicama leševi muškaraca, žena, dece, pasa i mačaka. Rukama sam prevrtao mrtve, tražio ženu. Prema pričanju samih muslimana, u tom masakru je ubijeno 312 stanovnika Pofalića. Preživeli Srbi su morali da kopaju rake, u stvari, dve jame.
Ostali leševi su utovareni na kamione, odneti i bačeni na smetlište, deponiju u Buća Potoku. B. O. nije pronašao suprugu.
Zlatko Pavlović, student Filozofskog fakulteta u Sarajevu, morao je, kao i drugi srpski visokoškolci, da u „radnom vodu" kopa rovove i tranšeje. Ranjen je u eksploziji granate u noći, 19. februara 1993. godine. Amputirana mu je desna potkolenica. Dokopao se slobode 20. juna 1994. godine. On, između ostalog, priča:
- U Centru za socijalno zbrinjavanje rekonvalescenata radio je Ismet Papaj, demobilisani muslimanski vojnik, Albanac. Ismet mi se hvalio da je iznad Pofalića, na brdu Žuč, zaklao „starog, bradatog četnika“, 16. maja 1992. godine. Papaj je na kraju rekao da mu se taj starac žalio kako je ostao sam, da su njegova deca i žena pobegli, a njega ostavili. "Četnik" je, koliko sam razumeo Ismeta, sam tražio da ga ovaj ubije.
SVEDOČANSTVO V. R., rođenog 1949. godine u Pofalićima:
- Rat je došao u Pofaliće kada je 15. maja 1992. u Orlovačkoj ulici Mirsad Bungur, doseljenik iz Sandžaka, ubio Rajka Savića. Istovremeno su ubijeni Mlađan Bratić, Branko Jeremić, Branko Bozalo, Vojin Vukadin, Slobodan i Neđo Odžaković, dok su zaklani Savo Elez i bračni par Mirko i Rosa Savić. Na kućnom pragu sekirom je ubijena Vida Bratić.
Prema rečima V. R., rano ujutru, 16. maja, napadnuto je 200 srpskih porodica iz svih pravaca.
- Celokupan scenario ubijanja preuzele su doseljene Sandžaklije, a nas je napalo više od tri hiljade muslimanskih bojovnika iz pet pravaca. Prilikom bežanja sam morao da ostavim bolesnog oca, da spasavam decu, majku, ženu, braću, snahu... Bili smo okruženi sa svih strana, zavladala je panika, preživeli su počeli da se povlače prema Humu, a zatim prema brdu Žuč. Koljači su u talasima napadali, sustizali bolesne i iznemogle. Ubijali su ih na najzverskiji način...
Kolona se u bezglavom bekstvu zaputila do severozapadnih padina brda Hum, prema Buća potoku. Odatle se trebalo popeti na brdo Žuč. Ali, kolona je presečena.
- Bežali smo, padali bez daha, grebali prstima korenje trave. Pred očima mi je stalno bio otac, kojeg sam ostavio za stolom. Moja deca su vrištala, dozivala me. Ugledao sam brata kako ranjen leži na padini. Tresla mu se noga. Imao sam osećaj da mi je glava nekoliko metara daleko od mene.
- Dok je trajalo bestijalno orgijanje drogiranih muslimanskih fanatika, sa Huma su na sve četiri strane sveta odjekivale „ilahije“ i „kaside“ uz poznati refren: „Alahu akber“ - nastavio je V. R. - Uz tu, jezivu mudžahedinsku dreku, prolamao se cik straha prestravljene dece, vapaj žena, krici ranjenih, uz rafalne i pojedinačne pucnjeve. Iživljavali su se, tri puta su nas namerno puštali da umaknemo, da bi nas uvek iznova okruživali i ubijali.
NA padinama Huma i Žuči ostalo je na desetine mrtvih i ranjenih. Krvožedne Sandžaklije su svirepo, noževima dokrajčivali ranjenike. Preživeli su sa Žuča gledali kako im gore domovi. Gorelo je 500 kuća, dim se uvezao u snop, dizao se visoko.
- Od muslimanskih zlikovaca, pre svih, bio je Habib Idrizović, Sandžaklija, došao u Pofaliće pre 14 godina i doveo šestoricu braće koji su, svi redom, napravili kuće na srpskim imanjima - rekao je V. R. - U krvavom piru učestvovao je i starosedelac Omer Gabela, bivši novinar.
Gabela je doveo Sarajevsku televiziju dan posle. Televizija je snimala zarobljene Srbe ispred neoštećenih muslimanskih kuća. Tvrdilo se da nisu stradale srpske porodice.
- Srbi su pod pretnjom, pred kamerama izjavljivali da su živi i zdravi, da su im kuće čitave, zato su i ostavljeni u životu - nastavio je V. R. - Sarajevska televizija je nekoliko puta emitovala snimak o „pobedi“ muslimanske vojske. Da mu kuća nije izgorela, izjavio je i Stanko Pikulić, starac, starosedelac. I njega i ostale preživele ubili su Arif Ljuca i njegov sin Nusret sa braćom Karamović: Fadilom, Dževadom i Faikom.
V. R. je ostao živ, ali su mu ubijeni otac, majka, jedan brat i snaha, dok je drugi brat teško ranjen.

GENOCID
NASELJE Pofalići, između Dolca i Velešića, na padinama brda Hum, više od 500 godina nastanjivali su Srbi. Sistematski, punih 15 godina pre izbijanja rata u Sarajevu, ovde su doseljavane Sandžaklije, a Srbi terani sa imanja do samih kućnih vrata.
U Pofalićima je ubijeno najviše nemoćnih žena, staraca i dece. Niko se od preživelih nije vratio. Nema više Čangalovića, Pikulića, Đukića, Bunjevaca, Andrijaševića, Vaskovića, Andrića, Trišića, Mađarevića, Golijanina i drugih starosedelaca.


Izvor: Novosti

Noć uvređenih koljača
30. jun 2006

SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatočene Srbe u logoru „Ramiz Salčin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je lično zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnožju Trebevića.
Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvanično prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktično držali Sarajevo u svojim rukama. Optuženi su da su pripremali puč protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optužnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zločini dokazani.
- Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, između ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Baščaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko živ ne sme ostati, majku mu... a sad me optužio. Sve ću reći na sudu!
Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo mučen zbog pokušaja bekstva iz grada.
- Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je stravično samo slušati te koljače, siledžije, snajperiste kako se naslađuju zverstvima. Stražari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji.
Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je žena, Hrvatica, optužila da ima oružje u stanu. Kadić je doveo i ženu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naočigled muža. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao žrtve: "Znaš li šta te čeka?"
Čovek je znao. Pitao je ženu:
"Šta ćeš reći deci?"
Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg dečaka Božidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Dečak je bio ko zna koja žrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume.
TODOROVIĆ je u zatvoru čuo priču o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su stražari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viču: „Alah egber“ - nastavlja Todorović. - Morali smo da učimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao stražar Lakota iz Sandžaka.
U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandžaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi:
- Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu naučene molitve, upadaju Sandžaklije da vade oči nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih žena...
U ćeliju logora „Ramiz Salčin“ doveden je Samir Dženanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dželata Samira Kahvedžića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja.
- Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorčen Glavoguz. Dženanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih jebe, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću."
Srpski logoraši čuju smeh. Prepričavaju se hapšenja i ubistava bračnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je označio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zadužen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Bračni par Drašković bio je u svađi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“.
VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine.
- Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili žene da se pred njihovim očima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedočio je Todorović. - Bile su to starije žene. I „gledaoci“ su krenuli u iživljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konačno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i bačeni u jamu.
Dragan Todorović ne može da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i čiču sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salčin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg čoveka. Ovaj se bez jauka grčio na stolici.
"Ajde, čiča, da pojedeš tu ćetničku kapu!", naredio je Isko. Čovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne četnička kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!"
- Sin mu je u uličnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priča Todorović. - Gledao sam čiču kao počinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Žvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo četvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, čiča ga je zastrašeno pogledao.
"Ne moraš više da žuriš, Ćeto", rekao je Isko.

ZAVERA ĆUTANJA
- PREDSTAVNICIMA međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu, pred očima se odigravala tragedija srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju muslimanskih fundamentalista i zlikovaca - kaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom. - Suprotno tome, od Sarajeva su pravili kult grada stradalnika, optužujući Srbe za agresore.


Izvor: Novosti

Masakr za trpezom
1. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ALIJA Hodžić, upravnik mrtvačnice na Koševu, posećivao je sina Mirsada, policajca, u obližnjoj bolnici 1993. godine, na odeljenju neuropsihijatrije. Alija se ponosio sinom. Prijatelje nije ni morao da uverava da Mirsad nije lud. Svi su znali da je „normalan“, a da ga je Sud proglasio za neuračunljivog, kako bi izbegao kaznu zbog ubistva šest članova ugledne i imućne porodice Ristović. Ubijeni su u naselju Velešići, opština Novo Sarajevo, 8. jula 1992. godine, dok su ručali.
Jedan od Ristovića, Obren, ranjen je i prebačen u bolnicu „Koševo“ oko 14 časova. Ali, upravnik mrtvačnice je bio Alija, otac ubice Mirsada i rođeni brat drugog ubice - Osmana Hodžića. Zvaničan izveštaj bolnice je bio da je Obren umro od posledica ranjavanja vatrenim oružjem, iskrvario... Telo je preuzeo Obrenov brat Todor Ristović, koji nije bio u kući, u vreme ručka.
Todor je zapazio modrice, podlive i otekline po telu. U policijskom izveštaju je napisano da je Obren dotučen i umoren od „neidentifikovanih počinilaca“. Upravnik mrtvačnice Alija, komentariše kako se velika prašine digla zbog „ćetnika“.
Policajci stanice na Marindvoru, pripadnici Centra Službe bezbednosti Sarajeva - Admir Adilović, Ismet Ćutuk, Osman Hodžić, Mirsad Hodžić i Meho Ibišević - kreću oko 11 časova 8. jula jednim kolima u pravcu Velešića. Čekaju.
- Čekali su da se okupi što veći broj članova porodice - svedoči Todor Ristović. - Moja braća su znala da su na meti.
RISTIĆEVI su se bojali da izlaze, od kada je zapaljena kuća porodice Buha, u kojoj je izgoreo nepokretni starac Krsto Buha (92). Hleb im je stalno donosio Danilo Ristović, dečak od 12 godina, Todorov sin. Tog dana su ga, nažalost, stričevi zadržali na ručku. Došla je i jedna komšinica.
Komšinica Stojanka Mastilo je preživela, jer izgleda da i nije bila meta. Svedoči:
- Bili smo za trpezom, iza podneva, kada su policajci provalili u stan i odmah počeli da pucaju iz automatskih pušaka. U šoku, gledala sam kako se krv širi stolnjakom, kako je hleb crven... Onesvestila sam se.
Ubijeni su Petar Ristović, bivši rukovodilac u „Bosnalijeku“ i narodni poslanik u Skupštini BiH, njegova sestra Bosiljka, njihova bolesna i paralizovana majka Radosava i rođaka Mila Ristović. Obren Ristović, ranjen i dokrajčen u bolnici „Koševo“ ili mrtvačnici, bio je vodeći poljoprivrednik u sarajevskom okrugu. Svih šest žrtava sahranjeno je u tri zasebne grobnice na sarajevskom groblju „Lav“.
- Na mesto tragedije došao sam samo nekoliko minuta kasnije - govori Todor Ristović. - Moj sin, Danilo, mrtav. Ubijen. Pa, bio je dete, majku im balijsku!
Todora, kao mogućeg svedoka, hapse 25. novembra pod optužbom da je izazivao „oružanu pobunu“ (koje nije bilo), što je kasnije preinačeno u krivično delo posedovanja oružja (koje nisu našli). Osuđen je na četiri godine zatvora, razmenjen je tek 1. aprila 1995. godine.
SUĐENJE ubicama početkom 1993. godine. Tužilac ih nije ni okrivio za zločin, već samo za ubistvo. Zaseda Sudsko veće Višeg suda u Sarajevu, predsednik Daut Bibić. Jedna od sudija je Vasvija Vidović, koja je kasnije postala oficir za vezu Vlade BiH sa Haškim tribunalom. Privedeni Mirsad Hodžić, Admir Adilović i Ismet Ćutuk oslobođeni su krivice kao neuračunljivi i upućeni na lečenje. Zaključeno je da su Osman Hodžić i Meho Ibrašinović „nedostupni“ Sudu, mada su sve vreme bili u Sarajevu.
Ceo slučaj su zataškali Fikret Muslimović, šef bezbednosti Armije BiH i Bakir Alispahić, načelnik Centra Službe bezbednosti BiH. I, svakako, niko ni u ovom slučaju nije optužen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nije se saznalo ko su bili nalogodavci zločina.
U zatvorskoj neuropsihijatriji na Koševu se jula 1993. godine obreo Aleksandar Trninić (22), koji je zbog strahovite torture u logoru „Ramiz Salčin“, posle polomljenih rebara, grudne kosti i vilice i nagnječenja pluća, pokušao da se ubije. Sprečili su ga drugi zatvorenici Srbi. Aleksandru je napisano da ima „zatvorsku psihozu“. Onda, u istoj sobi bolnice sa ubicom Mirsadom Hodžićem.
- Kada je saznao da sam Srbin, Mirsad mi je pretio da će me ubiti kad izađem iz zatvora - navodi Aleksandar Trninić. - Detaljno mi je pričao kako je ubijao Ristoviće i kako je smisao njegovog življenja da ubije što više Srba. Slobodno se kretao Sarajevom i pored sudski izrečene mere lečenja. Četiri meseca po izlasku iz zatvora, pre nego što sam posredstvom Međunarodnog crvenog krsta konačno napustio Sarajevo 1. juna 1994. godine, bio sam u stalnom strahu da će odnekud iskrsnuti Mirsad Hodžić.


Izvor: Novosti

Zaboravljeni u žicama
2. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
KULT žrtve svih ovih godina uporno je građen samo za jedan, i to urbani deo Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, a muslimani su u još žešćim medijskim kampanjama, proglašavani za najveće, ako ne i jedine stradalnike rata u ovom gradu. Odmah se mora reći da je glavni grad bivše BiH imao deset opština i 340 naselja, od čega čisto muslimanskih 59 i čisto srpskih 105. Ostalo su bila mešovita naselja.
Linije razdvajanja su se u dobrom delu držale etničkih granica. Oko 85 odsto teritorije koju su u Sarajevu držali Srbi, tradicionalno je i pripadalo srpskom stanovništvu. Drugačije rečeno, Srbi su uglavnom branili svoju teritoriju.
Ove podatke nam navodi Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom i autor knjige „Zločini nad Srbima BH 1992-1995“, čije izvode, takođe koristimo u ovom feljtonu.
- Alija Izetbegovoć je želeo rat i to je javno izjavljivao - govori Milivoje Ivanišević. - Uopšte nije sporno da je Sarajevo video kao glavni grad buduće islamske države. Autor „Islamske deklaracije“ jasno je stavio do znanja da ne može biti mirenja između islama i drugih vera. Da je želeo da zaštiti civilno stanovništvo, proglasio bi Sarajevo za otvoren, nebranjeni grad i tada bi se svaki napad Srba, prema međunarodnim konvencijama, smatrao agresijom.
U ratu su muslimani, prema izjavi samog Izetbegovića, dobili pomoć u oružju vrednu više od 10 milijardi maraka. Zašto nije dozvoljavan izlazak Srba iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, kao što je srpska strana dopuštala muslimanima da idu kuda hoće? Humani postupak Srba je u muslimanskoj propagandi označen kao „etničko čišćenje“. Istovremeno su muslimani, zatočivši Srbe, da ironija bude potpuna, dokazivali „multietničnost“ grada. Ali, gde su, onda, Jevreji?
U DRUGOM svetskom ratu, u Sarajevu su Nemci i ustaše, regrutovane isključivo od muslimanskog i hrvatskog stanovništva, ubili oko 9.000 Jevreja. Čim je u svetu priznata nova muslimansko-hrvatska država 6. aprila 1992. godine - svi Jevreji su odmah napustili Sarajevo. U bekstvu im je pomogla međunarodna zajednica i (samo) na taj način iskazala nepoverenje prema mudžahedinskoj politici Alije Izetbegovića.
- Srbima, nažalost, niko nije hteo da pomogne i ostali su da trpe najgora maltretiranja i ponižavanja, postanu pravi robovi, viđeni za sve najprljavije i najopasnije poslove - nastavlja Ivanišević. - Nije pomogao ni „Apel miroljubivoj svetskoj javnosti za spas zatočenih Srba u Sarajevu“, građana opština Rajlovac, Vogošća, Centar Sarajevo, Novo Sarajevo, Ilidža i Ilijaš, upućen 13. jula 1992. godine. Odziva na apel nije bilo, ali je usledila medijska hajka na Srbe zbog patnji sarajevskih muslimana - nastavlja Ivanišević.
Kolika je bila naivnost Srba (neobaveštenost, glupost), najbolje dokazuje Kongres srpskih intelektulaca održan u Sarajevu 29. marta, znači nekoliko dana pre proglašenja samostalne BiH. Na Kongresu, naime, nije bilo ni reči o fizičkoj zaštiti i odbrani Srba. A, tada su, takozvana, Patriotska liga, teritorijalci i paravojne „zelene beretke“ već imali 40.000 naoružanih ljudi. Učesnici Kongresa su jedva izvukli žive glave.
Kada je rat počeo, Srbi u BiH uopšte nisu imali oružane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije očekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove državne tvorevine, naloženo je JNA da se povuče iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - ničija vojska.
VOJNI potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH prosečno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angažovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angažovan u odbrani sopstvenog zaleđa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goražda, Konjica, Tuzle i drugih mesta.
Kada je reč o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne tačke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene položaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gađali Ilidžu, Blažuj i Hadžiće. Sa brda Žuč su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gađali sa solitera.
Kult žrtve koji je stvaran za muslimanski deo grada imao je, pored ostalog, za cilj da se prikrije i stvarni odnos snaga i stvarni odnos stradanja od granata. A, da bi prikrili sopstvena dejstva, žrtve koje su nanosili srpskom stanovništvu Sarajeva i uticali na pojedine međunarodne odluke, često su pribegavali i samogranatiranju i žrtvovanju stanovništva iz muslimanskog dela Sarajeva.

UNIŠTENA SELA
MNOGA od srpskih naselja Sarajeva su u mnogobrojnim muslimanskim napadima uništena i etnički očišćena. Najviše su stradali Grahovište i srpski deo sela Hotonj u opštini Vogošća, Kasatići u opštini Hadžići, Trebačaj, Milje, Ledići, Lisovići, Gornja Prijasnica i Kijevo u opštini Trnovo, Čemerno, Krtine i Mlini u opštini Ilijaš, Podgrab u opštini Pale.
Istu sudbinu su doživela i mnoga urbana gradska naselja: Pofalići, Hrasno brdo, Velišići, Igman, Hrasnica, Bjelave, Čakle ili Babin dol, Alipašino polje, opštinski centri Hadžići, Pale, Trnovo, Ilidža.

U PISANJU ovog feljtona korišćeni su, između ostalog, dokumenti i svedočenja objavljeni u knjizi "Stradanja Srba u Sarajevu", podaci Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, navodi iz knjige Milivoja Ivaniševića "Zločini nad Srbima u BiH" i izjave prikupljene u obaveštajnim službama Vojske Republike Srpske.


Izvor: Novosti

Streljao sam kopače
3. jul 2006

Piše Vlastimir POPOVIĆ
REPUBLIKA Srpska, Bijeljina, 5. april 1996. godine, Uprava kriminalističke policije. Čita se izjava osumnjičenog za ratne zločine.
Jasmin Šljivo, sin Huseina i majke Pleme, rođene Čengić. Rođen 20. 1. 1975. god. u Sarajevu SO Centar, po narodnosti Bošnjak, državljanin Federacije Bosne i Hercegovine, po zanimanju KV kuvar, nezaposlen, vojno nesposoban... U tzv. Armiji BiH vojno angažovan od 8. 4. 1992. god. do početka 1995. god. u 115. motorizovanoj brigadi (10. brdska brigada - „Caco“), kad je prema ličnoj izjavi oboleo od epilepsije i SCH, do zarobljavanja stalno nastanjen u Sarajevu, ul. Komatin br. 47, SO Stari grad, do sada privođen u prostorije CZ Sarajevo radi obrade od strane MUP BiH u vezi sa zločinima koje su počinili pod komandom Mušana Topalovića Cace.
- U proleće 1992. godine ja sam završavao drugi razred Srednje ugostiteljske škole, smer kuvar. Kao i svi moji vršnjaci, ja sam odlazio u Dom kulture u naselju Širokaća, SO Stari grad, gde se okupljalo mnogo građana muslimanske nacionalnosti. Tu sam slušao priče o ratu u Hrvatskoj i tu sam prvi put i čuo da će doći do izbijanja rata u BiH. Moj podstanar Karkelja Bećir mi je rekao da će se sigurno zaratiti i u Sarajevu. Dana 8. 4. 1992. godine, moj prijatelj Ljaljaj Enver, rođen je, mislim, 1976. godine u Sarajevu, završio četiri razreda OŠ, i ja smo se dobrovoljno prijavili, i Faid Avdibegović nas je rasporedio kao kurire u jedinici koja se zvala „Bosna 27“ i zauzimala položaj od Širokaća preko Zlatišta do Osmica. Tada smo zadužili i uniforme bivše JNA. Sredinom meseca septembra je već funkcionisala 10. brdska brigada. Mene je primio Samir Bejtić, star oko 27 godina, pre rata registrovani kriminalac. Sredinom novembra Mušan Topalović je formirao jurišnu četu i tražio je dobrovoljce.
- POČETKOM februara 1993. godine u našoj četi su tražili pet dobrovoljaca koji bi čuvali komandanta brigade. Ljaljaj Enver, Jusuf Lendo, Suvad Milić, Hodža Amir i ja zadužili smo maskirne uniforme, automate „hekler“ i pištolje. Baš tog dana u štab su dovedeni brat i sestra Nedeljko i Nedeljka Lakić i njihov rođak Miodrag iz naselja Alipašino polje. Doveli su ih Samir Bejtić i Hasić Senad.
- Nedeljko i Miodrag su odvedeni do mjesta Kazani gde su ubijeni i bačeni u jamu. Ubio ih je Samir Bejtić. Ista grupa je u štabu jurišne čete silovala Nedeljku. Samir Bejtić, Jusuf Lendo i Suvad Milić tukli su nemoćnu Nedeljku opasačima i šakama. Natjerali su je da se svuče i zavezali su je za krevet. Tog dana je, po mojoj proceni, nad njom silovanje izvršilo 20-30 pripadnika jurišne čete. Nedeljku su ostavili živu, ali su je vređali psovkama i kada je izlazila Jusuf Lendo ju je udario nogom.
- Posle dva ili tri dana od ubistva Lakića u štab je doveden Jovan Savić, profesor geografije u OŠ „Moris - Moco Salom“. Meni je on bio razredni starešina u OŠ. Gledao sam kako Savića metkom iz pištolja ubija Samir Bejtić. Nekoliko dana posle ovog događaja data je lažna uzbuna na našoj liniji. Srpskog napada nije bilo pa je Mušan Topalović bio vrlo ljut. Mnogo je psovao i pretio svima redom. Posle nekoliko minuta Topaloviću su doveli jednog muškarca starog oko 35 godina. Topalović ga je vređao i tražio da mu kaže ime. Muškarac je odgovorio da se zove Sokol Dragan. Topalović mu je psovao srpsku majku i pravoslavnog boga. Okrenuo se ka Samiru i povukao prstom preko vrata. Bejtić je Dragana vezao za vučnu kuku i tako ga vukao sve do štaba. Kada smo mi stigli, Sokol Dragan je ležao pokriven čaršavom. Suvad Milić ga je otkrio i ja sam vidio da istom curi mozak, te da je već umro.
- TAKOĐE mi je poznato da je Slobodana Vujovića zvanog Vuja u komandu doveo Senad Hasić. Bio je urednik zabavno-muzičkog centra u „Diskotonu“ Sarajevo. Na Kazanima ga je zaklao Samir Bejtić. Početkom marta su Bejtić i Hasić iz OŠ „Moris - Moco Salom“ dovezli Zdenku Bušić, nastavnicu istorije, i Mariju Trbojević, nastavnicu geografije. Ubijene su na taj način što je Mušan Topalović stavio glave žena na kamen, a zatim se sa udaljenosti od desetak metara zatrčao i skočio na glave nastavnica, usled čega su one i umrle. Tela ubijenih nastavnica smo pobacali u jamu Kazan.
- Jovana Ristića, starog oko 50 godina, ubio je Armin Hodžić na taj način što mu je naredio da legne, a zatim ga je nožem zaklao. I Crnjak Ilija, star oko 40 godina, je posle nekoliko dana doveden do jame, gde ga je Topalović pitao da li je svestan šta će mu se dogoditi. Ovo pitanje je postavljao svim žrtvama. Samiru Bejtiću je pokazao da istog zakolje, što je Samir i učinio na taj način što je naredio Crnjaku da legne i samo jednim potezom noža preko vrata ga preklao.
- Krajem marta Mušan Topalović je naredio svim komandirima četa i vodova da iskupe sve kopače iz radnih vodova. Skupljeno je oko 150 muškaraca. Kopači su postrojeni u tri reda. Topalović je izdao komandu da pucamo u iste. Svi smo pucali u ljude iako nismo znali razlog. Pošto su svi popadali, Topalović je lično kontrolisao da li ima iko živ, pa je pucao iz pištolja u glavu. Tela ubijenih pobacali smo u jamu Kazani. U aprilu smo pobili 30-40 kopača. Svi su postrojeni u liniju. Po mojoj proceni pola od tih ljudi su poklali Bejtić i Hasić, a ostale smo ja, Ljaljaj, Hodža, Lendo i Milić pobili iz automatskog naoružanja.
- Tokom meseca 1993. godine na kopanje po gradu terani su svi muškarci. Bilo je nekih koji su se bunili i Topalović je naredio da se odmah dovedu do Kazana i pobiju. U toj grupi je bilo 50-60 ljudi.

DOGOVOR SA PUŠKOM
- NAPOMINJEM da mi je Suvad Milić, koji je tada bio na Topalovićevom obezbeđenju, otkrio da je kod Mušana Topalovića dolazio Alija Izetbegović i rekao mu da završi sa etničkim čišćenjem Sarajeva. Topalovićev zadatak je bila opština Stari grad, a Izetbegović je obećao da će ostatak grada očistiti od Srba uz pomoć Jusufa Prazine, Ramiza Delalića Ćele, kao i Mustafe Zulića. Topalović se sa Puškar Sekibom, zvanim Puška, u to vreme komandantom 2. brdske brigade dogovorio da mu dostavlja poruke sa imenima i adresama Srba na opštini Stari grad. Topalović je Puškaru plaćao za svaku poruku


Izvor: Novosti

Silovanja do smrti
4. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
MUSLIMANSKE vlasti su krajem 1993. godine uhapsile veliki broj vojnika, pripadnika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca. Topalović je ubijen u dramatičnoj akciji hvatanja u centru grada. Pripadnici ove vojne formacije - ako se tako može nazvati - bili su u prvi mah optuženi za genocid nad civilnim (srpskim) stanovništvom. To je bilo prvo i jedino priznanje zvaničnog Sarajeva o zločinu iz verskih i nacionalnih pobuda, ali je on pripisan kriminalcima koji su se oteli kontroli.
Suđenja su bila svojevrsna farsa. Optuženi su čak javno priznavali zločine, ponašali se kao heroji, ali je većina krvoloka puštena. Između ostalih, na slobodi se našao i Jasmin Šljivo. Vratio se da „ratuje“ u 10. brdskoj brigadi, dok početkom 1995. nije proglašen za vojno nesposobnog. Prema sopstvenoj izjavi, oboleo je od epilepsije i šizofrenije, a nije potpuno razjašnjeno kako se našao na srpskoj teritoriji, kada je zarobljen.
Nastavljamo citiranje izjave Jasmina Šljiva, date pred istražnim organima Republike Srpske 5. aprila 1996. godine, uz neznatna skraćenja, a prenoseći je onako kako je napisana i potpisana.
- Prema mojoj procjeni, za vrijeme dok je Topalović komandovao brigadom, na Kazanima, kao i na drugim mjestima po gradu, pripadnici ove jedinice ubili su više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Pojedinačna ubistva vršena su uglavnom po dojavama Puškar Sakiba.
- PREKO Ćamila Bibera Ćame, špijuna u brigadi kojom je komandovao Zulić Mustafa, saznao sam da su njeni pripadnici takođe masovno ubijali Srbe i to iza Kozije Ćuprije prema Lipišnici. Pričalo se da je tamo ubijeno oko 1.500 Srba.
- Cijela naša grupa je bila zatvorena nakon što je Topalović Mušan ubijen od strane Avde Hebiba. (Hebib je bio načelnik policije Stari grad, kome je Topalović ubio sina koga je držao kao taoca - primedba V. P.). Bili smo u Centralnom zatvoru, a komandanti u zatvoru „Viktor Bubanj“. Iako sam ja sve priznao šta smo radili tokom 1993. godine, nikada nismo osuđeni, niti smo snosili neke posljedice. Nakon izlaska iz zatvora, mene su fizički maltretirali Jusuf Lendo i Suvad Milić, jer sam na istrazi sve rekao. Koliko mi je poznato, Samir Bejtić je pobjegao prilikom ubistva Mušana Topalovića i sada se nalazi u Zenici u 7. muslimanskoj brigadi. Takođe sam čuo da je izvršio korekcije na licu, te da je dobio novo ime i prezime.
- U našoj jedinici je pored ubistava bilo vrlo zastupljeno i silovanje djevojaka i žena. Uglavnom su silovane djevojke i žene srpske narodnosti, a prve koje se sjećam je bila Nedeljka Lakić, čije sam silovanje ranije opisao. U februaru 1993. godine je Samir Bejtić iz škole „Moris - Moca Salom“ u prostorije jurišne čete doveo nastavnicu srpskohrvatskog jezika Jasnu Biogradlić, staru oko 35 godina. Istu je fizički maltretirao, a za krevet su je vezali on i Jusuf Lendo i skinuli joj odjeću. Silovanje je započeo Bejtić, a nakon njega je sudjelovalo 20-25 pripadnika jurišne čete. Nastavnica je preživjela i danas predaje bosanski jezik u istoj školi.
- Nakon tri ili četiri dana Jusuf Lendo i Suvad Milić dovode tri djevojke. Ne sjećam se njihovih imena, ali znam da im je Jusuf psovao srpsku majku. Lendo i Milić su fizički maltretirali djevojke, sve tri su vezane za krevet. Nad njima su silovanje izvršila tridesetorica vojnika jurišne čete. Nakit sa djevojaka su uzeli Lendo i Milić. Nakon silovanja djevojke su istjerane iz prostorije praćene podrugljivim komentarima i prijetnjama.
- KRAJEM februara Jusuf Lendo i Suvad Milić doveli su dvanaest godina staru djevojčicu srpske narodnosti. Nad njom je izvršeno silovanje na taj način što su sa nje odjeću skinuli, a Jusuf Lendo je djetetu ruke vezao za krevet. On je prvi izvršio silovanje, a zatim su to isto učinili Suvad Milić, Hodža Amir, Ljaljaj Enver i Kajanija Ferid. Dijete je sve vrijeme plakalo. Kada je Kajanija počeo silovanje, djevojčica je umrla. Ja sam, takođe, imao namjeru da učestvujem u silovanju. Tijelo umrlog djeteta Jusuf Lendo je stavio u kesu za otpatke i odvezao u jamu Kazani.
- U martu 1993. godine Kajanija Ferid je doveo Sanelu Pekić, Muslimanku, staru oko 20 godina. Istu smo prijetnjama prisilili da se svuče, pa smo je silovali, Lendo, ja, Kajanija, Milić i još oko 20 jurišnika. Nakon silovanja Saneli smo dali punu kesu cigareta. Sutradan je Kajanija doveo Kantar Lejnu, mislim da je hrvatske nacionalnosti, staru 17 godina. I nju smo silovali kao i Sanelu, a na kraju joj je Jusuf Lendo zaprijetio da nikome ne priča. I njoj je poklonjena puna kesa cigareta.
- Poslije četiri ili pet dana sa ulice su Lendo i Milić pokupili dvije bliznakinje, Mirjanu i Slađanu, stare oko 20 godina, plave kose, krupnije građe. Njih dvije su udarane kožnim kaišima. Zavrtane su im bradavice na dojkama. Neki od jurišnika su ih zubima grizli. Nad istima je silovanje izvršilo oko 30 jurišnika.
- Početkom aprila 1993. godine Jusuf Lendo je doveo Renatu Radmilović, staru 19 godina. I nju smo silovali kao prethodne. Silovanje je trajalo par sati i kada ju je možda dvadeseti vojnik silovao, Renata je umrla. Njeno tijelo su Lendo i Milić spakovali u dvije vreće za otpatke, odvezli do Kazana i bacili u jamu.

PRIVILEGIJE I OBAVEZE
- PO mojoj procjeni, u prostorijama jurišne čete tokom 1993. godine je silovano 50-60 djevojaka i žena. Svim silovanjima nisam prisustvovao zbog obaveza u jedinici, kao i zbog toga što nisam uvijek ni bio pozvan.
- Sve vrijeme dok je Topalović Mušan komandovao brigadom, pripadnici te jedinice su po gradu imali privilegije i nisu nikome ni za šta odgovarali.


Izvor: Novosti

Mrak u Hrasnici
5. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ŽIVOT Srba je utoliko lakši ukoliko su dalje od Baščaršije. To je bilo neko nepisano pravilo među Srbima zatočenim u Sarajevu. Ne i za udaljenu Hrasnicu. Posle prvih napada na mesto Ilidža, 22. aprila 1992. godine, novostvorena muslimanska teritorija obuhvatala je naselja Hrasnica, Sokolović koloniju i Butmir. Drugačije rečeno, od sarajevskog aerodroma do podnožja planine Igman.
- Taj deo teritorije pod kontrolom muslimanske fundamentalističke vlade iz Sarajeva postao je svojevrstan logor, a u njemu su odmah formirani zatvori - tamnice, kazamati u kazamatu - svedoči Robert Medić.
Prva žrtva se uvek pamti, ovde je to Radoslav Govedarica Rako, uhapšen u stanu uz optužbu koja je kasnije bila ista za sve i prilikom pretresa stanova i odvođenja - imao je oružje, davao je signale „ćetnicima“ sa brda. Govedarici nisu našli nikakvo oružje, niti je davao bilo kakve signale, ali je mesec dana zverski mučen u zatvoru u Ulici 29. novembra, pao je u komu krajem maja, pa je prebačen u stan u kojem je narednog dana pronađen mrtav.
Telo Govedarice je sahranjeno je na nepoznatoj lokaciji. Svi Srbi koji su posle njega likvidirani po zatvorima ili su ubijeni i stradali na druge načine, sahranjivani su na ledini iza male Muzičke škole, na samom ulazu u naselje Hrasnica. A sve žrtve su sahranjivali Srbi, pripadnici jedinice za prisilan rad.
- Bio sam bolestan, otac mi je bio bolestan, ali smo naterani da radimo najteže poslove, pa i ukopavanje ubijenih Srba - govori Robert Medić. - Balije nisu dozvoljavale dostojno ukopavanje ubijenih i poginulih. Većina je bačena u rake bez odeće i bez sanduka. Na njih je posut samo kreč. Nikako se nisu smela stavljati bilo kakva verska ili nacionalna obeležja na grobovima, a u početku grobna mesta nisu ni obeležavana. To je moglo tek kasnije, ali su postavljane piramide, a ne krstovi.
MALA Muzička škola. Prve uspešno odsvirane etide. Deca Fabrike „Famos“. Lepa i ledena planina Igman, onoliko snažno izvire reka Bosna. U nju se uliva reka Željeznica, a onda će ona verolomna Miljacka. Ma, ko si ti, Sarajevo? O tome ćemo drugi put. U svoje vreme, ako je neko želeo da sniva lep san, sećao se drvoreda prema vrelu Bosne. U vreme rata, sa leve strane, ostade Hrasnica.
- U maju 1992. godine počinje mobilizacija radno sposobnih muškaraca u jedinice za prisilan rad, tzv. Civilnu zaštitu i radni vod - nastavlja Robert Medić. - Tu su isključivo Srbi, od 17 do 65 godina. Prisilan rad je podrazumevao najteže i najprljavije poslove, a to su bili: kopanje rovova i tranšeja prema srpskim položajima... Mi, Srbi, pomažemo neprijatelju da nas naši ne bi oslobodili? Ima li to veze s pameću?
- Kopali smo kanale za vodovod i kalizaciju, radili na deponijama smeća, sekli smo šumu, bili smo sluge u privatnim kućama gde su bili muslimani, prenosili smo najteže tovare, sahranjivali mrtve, ekshumirali leševe za razmenu... Zašto? - pita se Medić. - Mom bratu Borislavu, imao je tek 14 godina, teško oboleo, bio je paralizovan, nisu dozvolili da napusti Sarajevo. Lokalni Crveni krst je na našu molbu za evakuaciju odgovorio da nas ne podržavaju, jer bi odlazak značio „etničko čišćenje“. Zato nas zadržavaju, a moj brat kopni.
U zimu 1993. godine u svom stanu izrešetan je Mladen Samardžija, star 32 godine. Odmah zatim ubijeni su Predrag Maletić i Bata Kovačević na liniji razdvajanja muslimanske i srpske strane dok su bili na gradnji rovova. Pre toga su Maletića surovo tukli u vojnoj policiji zato što je komentarisao ubistvo Samardžije.
- Manijaci su se iživljavali. Stavljali su nas kao živi štit prema Srbima. Neki od nas su i želeli brzu smrt. Srbi sa one strane su znali šta se dešava i nisu pucali po cenu izgubljenih položaja - svedoči Medić. - Naše radno vreme trajalo je svakodnevno od 12 do 16 časova, pa čak 32 časa bez prekida. Sećam se kraja 1992, nas 50 odvedeno je u pravcu dodirne linije Stojčevac. Zadržani smo tu 36 časova, bilo je 20 stepeni ispod nule, dobili smo za to vreme samo jedan obrok. Sneg. Terali su nas da zemlju kopamo golim rukama. Ko bi zastao udarali su ga kundacima, tukli do iznemoglosti. Nastradali su Dragan Brišić, Dražen Bjeković, drugih ne mogu da se setim. Mog oca su terali da glođe drvo. Zabavljali su se tako što su nas terali da puštamo životinjske krike, repetirali su oružje, pucali pored naših glava.
Otac Roberta Medića, Milan, bio je pravnik, radio je u „Famosu“ dok nije, kao i svi Srbi, dobio otkaz, juna 1992. godine i onda mobilisan u „radni vod“.
- UPADI u srpske stanove bili su svakodnevni, u prvo vreme su nam otimali i hranu, optužujući nas da posedujemo oružje, vojnu opremu, radio-stanice, da sarađujemo sa „agresorima“ - navodi Medić. - Srbe su odvodili u zatvore koji su bili u privatnim kućama, ispod tribina stadiona FK „Famos“, školama, a agonija se svakim danom pojačavala. Poseban trag u meni ostavilo je vreme kada sam radio na ekshumaciji leševa. To je bio letnji period, juli, avgust.
U aprilu 1993. godine prebačeno je nekoliko civila, zarobljenika iz zloglasnog zatvora Tarčin (mučilište i logor u silosima, gde su muslimani bacali Srbe) u radne vodove Hrasnice. Između ostalih, bili su Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina. Dogodilo se da su četvorica Srba, bez obzira na opasnost od mina, pobegla ka slobodnoj teritoriji.
- Za odmazdu, kivni na begunce, pripadnici mulimanske vojske i policije streljali su trojicu zarobljenika - Krstića, Varagića i Kapetinu - navodi Medić. - To je bila predstava od koje mi je i danas muka. Telo jednog od streljanih doneto je ispred jedne kuće. Na njemu su se iživljavali prolaznici, Muslimani. Čak su i deca dovođena da iz automata pucaju na leš ubijenog. Gledao sam tu mržnju. Uvođenje dece u zločin ima delokosežan cilj.
- Bilo je plus 32 stepena, razmenjivani su mrtvi, kopao sam kod male Muzičke škole, leševi su bili u najgoroj fazi raspadanja, a ja bez ikakve zaštitne maske - govori Medić. - Jednom telu je bila izvaljena ruka, a svi su imali tragove fizičkog zlostavljanja. Onda sam čuo zvuk klavira, neko je pokušavao da zasvira „Na lepom, plavom Dunavu“. Nikako mu nije išlo. Ne znam šta mi je bilo, povikao sam: "Dosta, ne muči Štrausa!" Odmah sam dobio udarac u glavu. Događalo se da vraćamo leševe posle neuspele razmene. Tako sam počeo da tepam mrtvim telima. Govorio bih: "Dobro, lezi još malo ovde, dok ne dođeš kod majke i oca."

ZATVORI
ZATVARANE su čitave porodice preostalih Srba u Hrasnici. Između ostalih, cela porodica Papučić, otac Mišo, mlađi sin Duško, stariji Slobodan sa ženom Margaritom i šestogodišnjim detetom. Otac i sinovi su ubijeni. Zatvoreni su Slobodanka Matić i njen sin Mladen (14). Oni su godinu dana robijali u zatvorima Hrasnice.


Izvor: Novosti

Šifra "stiže paket"
6. jul 2006

DO IZBIJANjA rata u Hrasnici je živelo 3.150 Srba, a mnogi su pobegli predosećajući šta im se sprema. Nisu morali da budu mnogo vidoviti - imali su susret prve vrste sa muslimanskim paravojnim jedinicama, dobijali su preteće poruke, u telefonskim pozivima im je sugerisano da napuste stanove.
Već krajem aprila 1992. godine vojska i policija, kao i paravojne grupe, upadaju u srpske stanove tokom dana i noći, pretresaju ih, zastrašuju i odvode članove porodica na saslušanje.
- Rat me je zatekao dok sam radio u fabrici motora „Famos“ - svedoči M. V. (puna imena i prezimena poznata su Redakciji). - Uhapšen sam zbog pokušaja izlaska sa ovog područja. Proveo sam dva meseca u podrumskim prostorijama u Ulici 29. novembra. U podrumima za ugalj i drva bilo je obično po 18 ljudi u većim odajama, a u manjim po tri čoveka. Tukli su me, ponižavali, izrugivali mi se... Moj komšija Maksim Šojić od batina je izdahnuo za četiri dana. Kada su ga sahranjivali, to su radili Srbi u tzv. radnim vodovima, videli su da su mu polomljene ruke, rebra, vilica i sve ostalo.
M. V. konstatuje da je ceo tok rata proveo u zatvoru, razlika je bila samo u tome što je nekada mogao da spava u stanu, kada zvanično nije bio u zatvoru. Govori da je spavanje u stanu ponekad bilo strašnije od onog u zatvoru, jer se nije znalo kada će manijaci da upadnu i odmah krenu sa iživljavanjem i pljačkom.
- MISLIM da Muslimani imaju jako dobro razrađen sistem za uništenje Srba, naročito psihički - govorio je M. V. prilikom prebega na srpsku teritoriju. - Muslimani su znali da pucaju na nas, dok smo kopali rovove na isturenim linijama, govoreći da to čine Srbi. Tako sam i ja ranjen karajem 1993. godine u levu ruku, tačno u visini srca, što znači da je neko hteo da me ubije, neko od Muslimana komšija, ko me je znao, a iznad svega mrzeo samo zato što sam Srbin.
Došlo je vreme prebacivanja iz zatvora "Hrasnica", kroz "famozni" tunel ispod piste aerodroma.
- Taj tunel i moj prolaz kroz njega je nešto najstrašnije i najmračnije što sam doživeo - govori M. V. - Tunel je dugačak oko kilometar, visok oko 1,7 metara, širok oko 1,5 metara. Pre ulaza u tunel su nam vezali oči, a zatim nas postrojili i izložili kao „ćetnike“ zlikovce. Pored nas prolazilo je na stotine Muslimana, muškaraca, žena i dece, koji su nas udarali, pljuvali, vređali i radili od nas šta su hteli. Potom nas uvode u tunel u koloni.
Zatvorenici su prolazili kroz tunel i tad je počeo pakao: vika, cika, urlikanje, udaranje nogama, rukama, palicama po glavi, bubrezima, rebrima. Blato je bilo do kolena, ljudi su padali, gmizali uz batine i psovke i to je trajalo celu večnost. Izlaz iz tunela je većina dočekala bez svesti, vučena od drugih, a svi u krvi, polomljenih rebara i izbijenih zuba.
I sa druge strane tunela, razjareni prolaznici logoraše gađaju kamenjem, pljuju, udaraju i vređaju. Od zatvora u Hrasnici, pa sve do izlaza iz tunela, zatvorenike su pratili policajci, čuvari iz "Hrasnice", posebno odabrani za ovaj posao. Prema rečima M. V. najviše su ih tukli Alija Pičuga, Zijo Čolpa, Sejo... Posle dugog čekanja došao je nekakav kombi u koji su nesrećnike utrpali kao drva, jednog preko drugog i odvezli u zatvor „Viktor Bubanj“.
- U „Viktoru“ sam nateran da napamet naučim jednu pesmu o Aliji, a ko na proveri nije znao tu pesmu, dobijao je teške batine - svedoči M. V. - Sada se pitam ko sam ja i šta je ostalo od mene. Posle svega, osećam se jadno i bedno, jadno i čemerno. No, šta vredi govoriti o tome.
- Radio sam u „Famosu“ i živeli smo srećno ja, moja žena i dvoje dece - govori Mirko Vlaški. - Rat nas je zatekao u Hrasnici, u našem stanu. Moja žena je smatrala da ne treba nikuda da idemo, jer nikome ništa ružno nismo učinili. U junu 1992. godine Muslimani postavljaju straže ispred haustora. Vidimo da nema izlaza.
U POČETKU avgusta muslimani napadaju na naselje Vojkoviće, s leve strane Hrasnice, koje su držali Srbi. Doživljavaju težak poraz. Mnogi leševi ostaju u šumi iznad „Famosa“. Za Srbe u Hrasnici - pakao. Za sve su krivi. U zatvoru ubijaju Borka Stojanovića, Radomira Milutinovića, Mišu Papučića i njegovog sina i Dostimira Nikolića Šekija. U to vreme je upravnik zatvora bio Amir Šabović, radnik „Famosa“.
Mladen Samardžija je ubijen na vratima stana. Drago Bjelica je žrtva snajpera. Predrag Maletić je poginuo od granate, Mika Andrić od snajpera. Dragan Barišić i Boško Anđić su pošli na srpsku stranu, ali su poginuli u polju kod „Famosa“ od nagazne mine.
- Muslimani i HOS sa strane pale „Famos“, fabriku menjača - nastavlja Mirko Vlaški. - Posle toga pevaju i nose crnu zastavu sa mrtvačkom glavom. Mnogi Muslimani zadovoljni, kažu, "napraviće nama Švabo još bolju fabriku". Dolazi 10. semtembar 1994. godine.
Kreću dva autobusa sa 118 putnika. Kupili su karte za 20 DEM. U po dva kofera celukupna imovina. Na Igmanu, ujutru, hapsi ih policija. U koloni dva po dva, pravac zatvor u Hrasnici.
- Došao sam i ja na red za ispitivanje - govori Vlaški. - Odmah na ulazu udarac u slabine. Šestorica sa palicama sede. Ustaje jedan, udara me u predelu srca. Gubim dah. Skaču svi na noge, udarci pljušte po telu. Padam tri puta, dižu me i ponovo tuku. Odvode me u ćeliju krvavog.
Dolazi 12. novembar 1994. godine, dan kada Vlaški odlazi iz zatvora u Hrasnici. Zatvorenici idu preko Butmira, veče se spušta. Dolaze pred čuveni tunel, koji je veza Sarajeva sa zapadom. Ovu grupu od 12 ljudi vodi pet policajaca. Pred tunelom im vezuju oči.
- Čujemo viku pred tunelom: „Evo ćetnika!“ - svedoči Vlaški. - Tuku nas kuda stignu, onako bespomoćne. Kroz tunel čovek mora ići sagnut. Do izlaza je čitava večnost, a tamo nas opet tuku muškarci, žene i deca iz Dobrinje. Krećemo u zatvor „Viktor Bubanj“, odnosno „Ramiz Salčin“. Tu stražari pozivaju telefonom pojačanje policije. Jedan govori: "Došao paket". Nedugo zatim, dolaze radosni monstrumi. Ponovo nas tuku i čizmama i palicama. Posle nas pregleda lekar, vidi naša leđa crna od udaraca i pita: "Je li te ko tukao?" Odgovaramo: Nije, doktore.

ONESVEŠĆENI

- ONI koji su bili svesni toliko da se mogu držati na nogama, nosili su onesvešćene iz tunela do mesta odakle ih je preuzimala policija iz Sarajeva - svedoči Robert Medić. - Dok su tako čekali prevoz, Muslimani prolaznici su likovali i pretili robijašima da će ih pobiti, prilazili su i tukli ih i pljuvali. Zatvori u Hrasnici su, inače, čuvani od pogleda Međunarodnog crvenog krsta.


Izvor: Novosti

Kud odoše ljudi?
7. jul 2006

Piše: Vlasta POPOVIĆ
POČINJEMO sa novijom istorijom. Šestog aprila 1941. godine Nemci su bombardovali Sarajevo, poginulo je 1.500 stanovnika. Vlast u gradu uspostavili su Nemci i lokalne ustaše. Monstruozna tvorevina NDH stvorena je 10. aprila. Počelo je proganjanje Srba i Jevreja. Sarajevo je do tada bilo glavni grad Drinske banovine u Kraljevini Jugoslavija. U direktnim pokoljima ubijeno je 2.278 Srba i oko 9.000 Jevreja.
Događa se 6. april 1945. godine - Drugi, Treći i Peti korpus Jugoslovenske armije oslobađaju Sarajevo. Ubrzo zatim postaje glavni grad novostvorene Republike Bosne i Hercegovine.
Još jedna šestica, 6. aprila 1992. godine - muslimanski praznik Bajram, Nemci i drugi svetski moćnici priznaju novu državu Bosnu i Hercegovinu. Baš na dan kada su bombardovali Sarajevo. Srbi u šoku, Jevreji beže uz podršku međunarodne zajednice, a autoru „Islamske deklaracije“ Aliji Izetbegoviću se ostvaruje san - Sarajevo postaje glavni grad islamske države usred Evrope. U njemu ostaje više od 160.000 Srba, što je trećina stanovnika.
Austrija, odnosno Austrougarska, uvek je stavljala šapu na Bosnu i Hercegovinu.
U VREME Prvog svetskog rata Austrija je činila neviđena zverstva nad srpskim stanovništvom. Ipak, prema popisu iz 1921. godine Srbi su u Sarajevu činili 56,3 odsto stanovništva. Na prvom posleratnom popisu, 1948. godine, Srbi su bili sa 61,4 odsto u apsolutnoj većini. Komunisti, zakleti ateisti, omogućili su 1953. godine izjašnjavanje i prema veroispovesti. I dalje se lome koplja na temu da li Srbi, kao nacija, je trebalo da prihvate i svoje sunarodnike koji su zabludeli u islamsku ili katoličku veru. Komunisti (ateisti) omogućili su stvaranje jedne nove, hibridne nacije. Tako se te 1953. godine učešće Srba u Sarajevu smanjilo na 45,8 odsto. Umesto Srba muslimanske veroispovesti, sada su se pojavili Muslimani.
Da bi pojačali prisustvo Muslimana, u stvari Srba koji su se poturčili, komunistički vlastodršci Sarajeva intenzivno doseljavaju Muslimane i iz Raške oblasti (Sandžaka) od 1984. godine, kada je ovde bila Zimska olimpijada, pa sve do rata. U samo Sarajevo tako je došlo više od 100.000 Sandžaklija, a i više od 50.000 Šiptara. Još nije razjašnjeno ovo migraciono kretanje, neka ozbiljnija studija mogla bi da dokaže da su ovi doseljenici u stvari neka vrsta glasačkog tela koja se kreće iz jedne do druge bivše republike SFRJ. Godine 1991. Srbi su činili trećinu sarajevskog stanovništva, a popisom iz 1981. godine 45 odsto, a Muslimani 42,8 odsto.
Grad Sarajevo nastao je u kotlini, sa obe strane reke Miljacke, na podnožju Trebevića, okružen planinama koje zatvaraju neposredni prilaz gradu. Grad je na 550 metara nadmorske visine, a stvoren je na glavnom, najprohodnijem i najkraćem pravcu iz Panonske nizije, dolinom reka Bosne i Neretve ka Jadranskom moru. Ima, približno, centralni položaj u prethodnoj jugoslovenskoj republici BiH.
Najstarije poznato naselje na području Sarajeva je neolitski Butmir. Debelo brdo i druga mesta sarajevskog polja naseljavaju nosioci enolitske, vučedolske kulture.
Polovinom drugog veka pre nove ere Rimljani su pokorili Ilire, podigli su oko termalnih vrela na Ilidži malu gradsku anglomeraciju, a u podnožju Debelog brda manje naselje. U trećem veku je naselje na Ilidži imalo status kolonije.
BOSNA se prvi put pominje sredinom desetog veka. Tim imenom se označava oblast oko gornjeg i srednjeg toka reke Bosne, to jest geografski pojam koji je u sastavu srpske države, a ne posebna državna celina. Bosanske vladari u 13. i 14. veku svoje podanike isključivo nazivaju Srbima, a jezik kojim govore - srpskim.
Sarajevo je 1244. godine u sastavu župe Vrhbosne, a kao posed pripadao je srpskoj porodici Povlovića. Od 1250. pa sve do 1463. godine ovim područjem vlada srpska porodica Kotromanića. Stjepan Prvi Kotromanić oženio se ćerkom srpskog kralja Dragutina.
Vlast u Bosni uzima Tvrtko Prvi, koji se 1377. krunisao kao kralj Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana. Uz svoje lično ime dodao je i ime Stefan, koje je u Srbiji imalo određeno državno-simboličko značenje.
U 15. veku Turci zaposedaju utvrđenje Hodidjed, istočno od Sarajeva, a 1435. godine zauzimaju dolinu reke Miljacke i sarajevsku kotlinu. Godine 1463. su osvojili Bosnu i zaposeli sve oblasti u kojima živi srpske narod. Umesto starog, srpskog naselja sa odlikama srednjovekovne, pravoslavne kulture, niče novo tursko naselje (izgrađeni su saraj, to jest namesnički dvor, drvena džamija, most, hamam, vodovod, han, kuće, dućani i mlinovi). Turci su ovo naselje nazvali Saraj-ovasi (polje oko dvora) ili Saraj-kasabasi. Po tome je Sarajevo steklo ime. U pisanim izvorima prvi put se pominje 1507. godine.
Krajem 17. veka besneli su austro-turski ratovi, od 1683. kada su Turci došli do Beča, pa sve do 1699. godine, kada je zaključen Karlovački mir. Eugen Savojski, jedan od najvećih vojskovođa je sa 8.500 vojnika 1697. ušao u Bosnu došao do Sarajeva i spalio ga.
Život Srba pod Turcima bivao je sve gori. Godine 1853. Turci su doneli propis prema kojem je čak zabranjeno da se upotrebljava srpsko ime. Oni, malodušniji, počeli su da se poturčuju. U Herceg-Bosni kreće ustanak Srba 1875. godine. Ustanici Turcima ne veruju. Srbija je pokušala da zaštiti svoj narod, ali se usprotivila Austrougarska, navodeći da se „vređaju njeni interesi“. Na Berlinskom kongresu, 1878. godine, BiH dobija autonomiju, oslobađa se turskog ropstva, ali je stavljena pod protektorat Austrougarske.
Vreme sadašnje, u Sarajevu ponovo Srbi ne smeju glasno da izgovaraju svoja imena. Praćeni su kada odlaze u crkvu. Ponovimo, Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba. Ovaj grad danas pretežno naseljavaju muslimani. Pored Srba koji su se poturčili u vreme Turaka, rado su viđeni i građani naseljeni iz arapskih zemalja. Aktuelna muslimanska vlast u Sarajevu i dalje ističe multietničnost, multikulturalnost, multireligioznost, a, normalno, ističu se - građanska prava.

BEZ POVRATKA
MUSLIMANSKE, legalne vlasti su u toku rata zverstvima nad srpskim življem u delovima grada pod njihovom kontrolom, učinile da većina Srba koja je izbegla, nikada više i ne želi da se vrati u svoje Sarajevo.
Potresna svedočenja koja navodimo možda ništa neće promeniti, ali je bitno da se kaže bar deo istine o njihovom stradanju.


Izvor: Novosti