Ubistva zbog pesme
8. jul 2006

- ZOVEM se G. N., rođen sam 1973. godine u Sarajevu. U drugoj godini ostao sam bez oca. Majka i ja smo stanovali blizu kasarne „Viktor Bubanj“. Bila je to lepa ulica. Majka mi je u šali govorila: - Ti ćeš, sine, služiti vojsku u ovoj našoj kasarni, a ja ću svakog dana dolaziti da te vidim i donosiću ti hranu.
Ta kasarna je ubrzala majčinu smrt, a G. N. će ostati u mučnom sećanju do kraja života. Njegova majka je umrla od brige i tuge 13. januara 1994. godine, kada se nalazio u kasarni logoru. Iz dvorišta zatvora je mogao da vidi svoju kuću, ali mu nije bilo dozvoljeno da izađe i sahrani majku.
Odmah na početku rata, G. N. je pokušao da pobegne iz muslimanskog dela Sarajeva, kroz naselje Neđarići. Muslimani su ga uhvatili pedesetak metara od linije razdvajanja.
- Odveli su me u neki njihov štab Teritorijalne odbrane u naselju Vojničko polje - svedoči G. N. - Čim sam ušao, počeli su da me besomučno tuku svim i svačim - rukama, nogama, puškama, kopljem od zastave, vatrogasnom lopatom. Rekli su da će me zaklati.
Posle mučenja u još tri podruma i u Centru službe bezbednosti, prebacuju ga u centralni zatvor čiji je upravnik bio ozloglašeni Ismet Bajramović Ćelo.
- U zatvoru sam zatekao oko 200 zatvorenih Srba - nastavlja G. N. - Sve nas 21. juna 1992. godine prebacuju u „Viktor Bubanj“. Mi smo bili ti koji su „svečano otvorili“ logor.
Muslimani su kasarnu „Viktor Bubanj“ prekrstili u „Ramiz Salčin“. Ramiz Salčin je bio komšija G. N., čovek od oko 40 godina. Stanovao je u bespravno izgrađenoj kući na Mojmila brdu. Salčin nije bio mnogo školovan, bio je kockar, alkoholičar i kriminalac. Imao je malu kafanu od lima koja se zvala „Delfin“. Salčin je bio snajperista, pucao je na civile. Poginuo je u Neđarićima.
I G. N. pamti 27. januar 1993. godine. Ko je sve pevao „Odakle si, sele“, upravnik zatvora Himzo Dolan nikada nije saznao. U stan Božidara Obradovića 22. juna 1992. godine dolaze dvojica inspektora, bivši kriminalci. Počeli su da pretresaju stan i u dečjoj sobi videli poster sa fudbalerima Crvene zvezde.
- Potpuno su poludeli kada su na video-kaseti s jedne svadbe u Rajlovcu videli i čuli kako veća grupa i Srba i Muslimana peva staru srpsku pesmu „Odakle si, sele“ - govori Božidar Obradović.
Obradovića su osudili po članu 213, stav jedan KZ - posedovanje oružja i eksplozivnih naprava. U „Viktoru Bubnju" su već prvog dana boravka pred njim ubili profesora matematike Milorada Gligorića sa Ilidže.
- Gligorić je ovim čuvarima bio profesor u školi - svedoči Obradović. - Tukli su ga i stalno podvikivali: "Profesore, može li dvojka!" Bile su to batine do smrti. Od gladi i batina umrli su Trivo Guslov, Novica Ničević, pukovnik Bracanović, Aleksandar Matić, Stevo Šiljegović...
Navodno se sam obesio Dragan Zelić. Ja sam za samo četiri meseca spao sa 100 na 54 kilograma.
- Ne znam ko je prvi počeo da peva tu pesmu, ali nam je onako ojađenima ušla u uši, da tako kažem - govori D. J. - U „Ramizu Salčinu“ su ljudi svakodnevno umirali, od batina, gladi, dezinterije, žutice, upale pluća... Nedeljka i Veljka Odžakovića su terali da udišu isparenja iz kante u koju je vršena nužda. Onda dolazi 27. januar 1993. godine.
Ranka Dulića u logoru razapinju na krst i posle mučenja ga teraju da popije čašu sopstvene krvi. Savo Krstović, izboden noževima, od zgrušane krvi nije mogao da skine odeću sa sebe. U mučenju se isticao Meho Sobo. Više od 50 Srba isterano je oko 20 časova u krug logora. Napolju - minus 20 stepeni. Robijaši moraju da se skinu goli. Tada počinje polivanje ledenom vodom iz hidrantskih creva. Veljka Odžakovića nemilosrdno ribaju grubom četkom. Umire od hladnoće i udaraca.
- Nedeljko Odžaković umire od upale pluća - nastavlja D. J. - Kao i svi mi, dva sata je na mrazu stajao go.
- Himzo Dolan nas je izveo u krug, kako je rekao „da dobijemo kiseonik“, a i zbog pesme „Odakle si, sele“, koju su čuli policajci da pevamo jedne noći - svedoči Strahinja Živak. - Naglasio je da će i narednih dana istraživati i da ćemo progovoriti jer je on iskusni policajac i bezbednjak bivše JNA. Održao je reč: naredni dani su doneli nove, monstruozne torture zbog te pesme. Zatvorenici su bili živi kosturi. Posle puno godina, kada sam se dokopao slobode, otišao kad svog brata u Smederevo, neko veselo društvo je pevalo „Odakle si, sele“. Meni su na oči krenule suze, a ljudi su me pitali čemu to.
- U logoru sam izgubio 47 kilograma - svedoči Bogdan Vanovac. - Nisam mogao da stojim, a da se ne pridržavam za zid. Sigurno bih umro od gladi da me nije spasao Dragan Buljugija. On je izlazio na rad, tako da je imao priliku da od pasa otima hranu. Psi su uvek imali dovoljno hrane. Dragan ispred psa uzme koliko može, da ga vodnici ne bi videli, pa donese meni. Mene su tog 27. januara odneli u zatvorski krug i tamo skinuli.
- Pošto je „Viktor Bubanj“ pre rata bio kasarna bivše JNA, u njoj je bilo dosta bačene odeće - svedoči Romko Petrešin. - Da bismo se zaštitili od hladnoće, oblačili smo ove uniforme. To je dobrodošlo muslimanskim medijima, a i mnogim zapadnim, da nas prikažu kao prave vojne zarobljenike, „ćetnike“. Svi mi smo bili civili koje je muslimanska vlast uhapsila samo zato što smo pripadnici srpskog naroda. Optužbe su, uglavnom, bile izmišljene i bez ikakve osnove, a za njih su bile predviđene dugoročne zatvorske kazne ili smrt streljanjem.


BEKSTVO
- MENI su predvideli kaznu od deset godina zatvora, preživeo sam osam „suđenja“. Advokat po službenoj dužnosti je uglavnom ćutao - svedoči Romko Petrešin. - Posle dve godine neviđenih muka ja sam „oslobođen“, jer mi ništa nije dokazano. Pušten sam u grad Sarajevo bez ikakvih dokumenata. To je značilo da me odmah mogu ponovo da uhapse ili da me odmah ubiju.
Sa još dvojicom Srba pravim plan o begu. Po cenu života odlučujemo se na bekstvo iz muslimanskog dela grada jer su nas do slobode čekala, između ostalog dvostruka minska polja. Beg nam uspeva i dolazimo na srpsku zemlju.


Izvor: Novosti

Ponižavani i ubijani
9. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ

PO ulazima u sarajevske zgrade pripadnici teritorijalne odbrane sve vreme rata su lepili plakate sa uputstvima kako treba da se ponaša pravi Musliman. Nikako nije bilo preporučljivo družiti se sa „nevernicima“, a jedno od dvadesetak tih pravila bilo je i da dobar musliman ne sme da kupuje nikakve stvari od Srba. Dobrotvorno društvo „Merhamet“ nije delilo pakete deci iz mešovitih brakova.
Lična izjava S. M., posle izlaska iz muslimanskog dela Sarajeva:
- Kada sam uhapšen, Ferid Jašarević, bivši oficir JNA, a sada komandant u jedinici muslimanske TO, rekao mi je da nisam smeo da se ženim Muslimankom. Ko mi je to dozvolio, pitao je. Objasnio mi je da je moja ženidba velika uvreda za Muslimane, a pogotovu nisam smeo da imam decu sa ženom. Zamerao mi je što imam dve ćerke.
Preko sarajevskih medija „obogaćen je“ spisak pogrdnih naziva za Srbe.
- Repertoar je bio širok, nazivali su nas srbocrnogorski ili srboćetnićki agresori, ćetnici, ćete, ćetalji, ćetnikuše (za žene), vlasi, brđani, koljači s brda, petokolonaši, bradate spodobe i tome slično - svedočio je student Zlatko Pavlović. - O Srbima su govorili da su zveri, monstrumi, a javno se naslađivali pričama o uspešnim pogubljenjima „ćetnika“. Slušao sam jednog Muslimana koji je likovao kada je umrla Desanka Maksimović. „Krepala je ćetnikuša“, uzvikivao je.
Pavlović je nastradao od granate, dok je kopao rovove oko Stupa i Azića. U prisilnim vodovima Srbi su terani da rade najopasnije i najprljavije poslove, izloženi i uvredama i snajperskim mecima, odnosno granatama i minama. Zlatku je amputirana desna potkolenica.
- U vreme dok sam bio u bolnici, u istoj sobi sa mnom, bio je Musliman koji je pričao kako mu je najveća želja da s automatom upadne u neko beogradsko zabavište - govorio je Pavlović. - Slušao sam i jednog njihovog vojnika koji je tvrdio da su Srbi mentalno poremećen narod, a to je objašnjavao time što od malih nogu slušaju gusle. To je, po njegovom mišljenju, takav zvuk od kojeg čovek poludi.
- Mojoj komšinici je poginuo sin, pa je obukla crninu - svedoči Vojislav M. Čangalović. - Bili smo na ulici i povikao sam: Skidaj, ženo, crninu, ubiće te!
- Među blokovima solitera, na Alipašinom polju, nalazi se pravoslavno groblje - navodi Dragan Todorović, student u vreme početka rata u Sarajevu. - Vodili su nas na prisilan rad i video sam kako psi razvlače mrtvo telo. Naši stražari su jednostavno konstatovali: „To je ćetnik“. Ne možete i ne smete da sklonite tog mrtvog čoveka, a što je najgore, ne smete ga ni žaliti u prisustvu nekog Muslimana. Ako vam neko umre ili pogine, pa ga sahranite na groblju, sutradan vidite da nema krsta. Muslimani čupaju krstove, odnose kući i cepaju ih u drva, da se greju i kuvaju ručak.
- Muslimankama udatim za Srbe ili Hrvate u „Merhametu“ ne daju pomoć, uz obrazloženje da su skrenule sa Alahovog puta i izdale svoju veru - svedoči Danka Lisov, posle prebega na srpsku teritoriju.
Saša Petković, dokopao se Grbavice 1. jula 1994. godine:
- Srbima i dalje nije bezbedno kretanje gradom - izjavio je Petković službi bezbednosti srpske jedinice. - Ne smemo čitati srpsku štampu, slušati naše radio-stanice, gledati našu televiziju. Odmah te proglašavaju petokolonašem i "ćetnikom".
Miroslav Jokić je 11. marta 1995. godine pobegao na srpsku teritoriju:
- Komandant 5. motorizovane brigade Ismet Hodžić smenio je direktora bolnice u Dobrinji, dr Hadžira, zato što je lečio Srbe, ranjene na kopanju rovova - izjavio je Jokić.
Džafer Poljak, predsednik Civilne zaštite na Dobrinji, lepio je plakate u čitavom naselju. Tu je pisalo da su Srbi tatarski narod, da ne pripadaju ljudskom rodu, da su ljudožderi, da piju ljudsku krv, a posle toga ljude nabijaju na ražanj i peku, a za to vreme izvode razne divljačke igre. Upravo zbog toga je, kako piše, civilizovana Evropa ustala da iskoreni srpski narod.
Zorica Zuković svedočila je da je njenu rođaku silovalo deset Muslimana u Hrasnom, među kojima i fudbaler Edin Bahtić, zvani Fićo. Pre toga su je ubacili u bure hladne vode da operu „vlaški šmek“.
Nevenka Popović, prešla je 10. aprila 1994. godine u deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.
- Hajro Baždarević, sa Trga Pere Kosarića broj 8, naterao je Srpkinju Nevenku Janković iz iste zgrade da robuje u njegovom stanu - izjavila je Nevenka Popović. - Bez ikakve naknade ova starija i bolesna žena mora da Baždareviću, koji je izgleda umislio da je beg ili aga, svakog dana na sedmi sprat donosi vodu iz podruma, pere veš i obavlja druge poslove.
Anđa Kašljević, koja je granični prelaz na
Grbavici prešla 25. novembra 1994. godine, svedočila je da Muslimani nisu ni prikrivali zločine.
- Avgusta 1992. godine, videla sam Đipa Fejsala krvavih ruku - navodi Anđa. - Fejsal je u razgovoru rekao da upravo dolazi iz restorana „Bristol“ na Dobrinji gde je tukao i klao Srbe. U istu kafanu pijani Muslimani dovode maloletne Srpkinje iz svih delova grada, siluju ih i ubijaju. To je meni rekao Jasmin Malić, pripadnik Armije BiH, star 19 godina. U više navrata viđala sam spaljene leševe u kontejnerima pored škole „Simon Bolivar“.

KNjIGA
MILIVOJE Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, nedavno je objavio knjigu „Zločini nad Srbima BH, 1992-1995“. Posle višegodišnjeg rada svetlo su ugledali dokumenti o zločinima, žrtvama i dželatima, izloženi hronološkim redom.
Prilikom pisanja ovog feljtona, korišćeni su, između ostalog, navodi iz Ivaniševićeve knjige. Ovo delo može da se kupi na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.


Izvor: Novosti

Deca na nišanu
10. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
U SRPSKOM delu Sarajeva, u Ulici Rave Jankovića, ispred zgrade broj 59, lastiš su igrale devojčice Milica (Ranka) Lalović (10) i Nataša (Nedeljka) Učur (9). Iz stanova su izašle odmah posle ručka, 11. marta 1995. godine. I igranje lastiša je neki nagoveštaj proleća. Ove devojčice ga nisu dočekale.
Snajperista iz zgrade „Loris“, na Trgu Pere Kosorića, pod kontrolom muslimanskih oružanih formacija, posmatra dečju igru. Ko zna koliko ih je gledao. U 15.30 dva pucnja. Milica i Nataša padaju mrtve.
Milan M. Trbojević, penzionisani potpukovnik avijacije, prošao je užasna mučenja u kazamatima Sarajeva. Stanovao je pre zarobljavanja iznad kosog lifta na Ciglanama, a posle izlaska iz logora, aprila 1993. godine, nije imao kud. Bio je „ilegalac“, noćio kod prijatelja i daljih rođaka, u podrumima i potkrovljima, sve do novembra.
- Kretao sam se, kad sam morao da se javim Međunarodnom crvenom krstu, a njegovo sedište je bilo na Ciglanama - Koševo - svedočio je Trbojević. - Bio sam izložen ubitačnoj vatri snajperista. Teoretskih šansi nije bilo da po toj zoni pucaju Srbi. Sredinom avgusta su kod Železničke stanice, neposredno ispred mene, pali čovek i žena, pogođeni snajperskim mecima. Iz prikrajka sam, kao profesionalni vojnik, vizirao sve moguće pravce i daljine i uvideo da ova ubistva nikako nisu mogla da dođu sa srpske strane.
Srpski položaji su bili preko Miljacke, a ostaci bivše kasarne „Maršal Tito“ su stvarali zaštitni bedem sa srpske strane.
MUSLIMANI su na kontrolnim punktovima, kojih je bilo na stotine, „motorolama“ bili povezani sa snajperistima. Tako nam više svedoka navodi kako su muslimanski vojnici označavali snajperistima Srbe prošle kroz kontrolni punkt.
- Plava košulja, kratki rukavi, nosi zembilj - rekao je vojnik u „motorolu“.
Usledio je pucanj, čovek je pao mrtav, a vojnici su psovali „ćetnike“.
- Krio sam se u avgustu 1993. godine u potkrovlju jedne zgrade u Ulici Augusta Cesarca - nastavio je Trbojević. - Sa tog položaja, krišom, mogao sam da posmatram sve prljave igre muslimansko-hrvatskih snajperista i njihove artiljerije. Artiljerija, a prevashodno minobacači, često su satima drsko i besprizorno tukli po srpskim delovima Sarajeva i provocirali odgovor.
U ovom feljtonu pisano je i još će se pisati o dejstvima muslimanskih snajperista, a sada navodimo neke primere.
Staka Đokić je oko 14.30, 29. juna 1992. godine ubijena dok je širila veš u Ulici Kromolj bb. Pucano je iz pravca Gradskog porodilišta, Ulice Hasana Brkića, pod kontrolom pripadnika muslimanskih oružanih snaga.
Bosa Babić je izašla na balkon svog stana u Lenjinovoj ulici 14 - b, 1. avgusta iste godine u 19 časova. Metak je ispaljen sa zgrade u Ulici Vilsonovo šetalište, pod muslimanskom kontrolom, Bosa je pogođena u vrat i odmah preminula.
Dana 6. avgusta u 18 časova pucano je sa zgrade na lokalitetu Pofalića na putnički automobil koji se kretao Ulicom Bane Šurbat. Suvozač Mirko Šiljević je pogođen u levu slepoočnicu, pa je istog trenutka nastupila smrt. Utvrđeno je da je Šiljević pogođen snajperskim dum-dum metkom.
Pripadnici muslimanskih oružanih snaga su na lokalitetu Ljubina, u blizini kafane „Ranč“, 18. avgusta ubili u 11 časova Dragislava Janjiha, a teško ranili Novicu Jakšića, Petra Motika i Janka Đurića. Ljudi su bili u kolima, a gađani su, isto tako, rasprskavajućom municijom.
Sa zgrade vlade bivše BiH snajperista je pucao 25. avgusta oko 16 časova i u Uliici Bane Šurbata pogodio Radmilu Mrkulj u stomak. Radmila je izdahnula pre nego što joj se mogla ukazati neka pomoć.
Na raskrsnici ulica Bratstva i jedinstva i Lenjinove, 10. septembra u 7.45 pogođen je Nikola Fuštar, koji je iskrvario pre ukazane pomoći. Snajper se oglasio ponovo sa područja Pofalića koje su kontrolisali muslimani...
NA ISTI način iz različitih delova grada pod muslimanskom kontrolom (prema podacima do kojih je došao Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom), do kraja rata ubijeni su: Gordana Govedarica, Manda Urošević, Slobodan Gavrić, Ostoja Ožegović, Jova Knežević, Koviljka Rajić, Suvan Lukić, Mila Šiljak, Olga Jovanović, Srđan Jovljević, Branka Tezić, Tanja Ljuboja, Janja Radojević, Desanka Tubić, Borivoje Knežević, Miroslav Čivulj, Makivija Petrović, Obrad Golijanin, Slobodan Močević, Stana Radojević, Radomir Gajić, Đura Kenić...
Ranjeni su: Ankica Fabijanić, Nikola Kravljača, dete Jadranka Janjetović, dete Dejan Pašković, Jadranka Čamor...
Pucano je sa više od sto lokacija pod muslimanskom kontrolom. Prema rečima Dragana Todorovića, jednog od svedoka, muslimanski civili su uglavnom nasedali na propagandu da „ćetnici“ pucaju i iz dela grada pod kontrolom policije i Armije BiH.
- Kako je moguće, uopšte, da iz srpskih delova Sarajeva neko ulazi u muslimanske, pa da tamo „svija“ neko snajpersko gnezdo? - pitao se Todorović.
Navešćemo samo nekoliko primera artiljerijskih dejstava po srpskim delovima Sarajeva. Dana 20. avgusta 1992. godine u Hadžićima je sa pet artiljerijskih projektila pogođen Dom zdravlja. Tada su muslimani upotrebili i bojne otrove. Ranjeno je devet ljudi. Dva dana kasnije na teritoriju Ilijaša palo je više od 200 granata. Jedan čovek je poginuo, a sedam je ranjeno. Ranjena su i dva pripadnika Unprofora. Muslimani su gađali i transportni avion sa humanitarnom pomoći, želeći da to pripišu Srbima. Isto mesto je 25. avgusta gađano sa 250 granata, a stručnjaci su utvrdili da su turske proizvodnje. Ubijeno je četiri, a ranjeno trinaest ljudi. Četiri dana kasnije u Neđarićima je pogođen transporter Unprofora i ranjena su tri francuska vojnika.
Prilikom napada na Hadžiće 23. oktobra teže je ranjeno osmoro dece. Od artiljerijske paljbe 26. oktobra na autobusku stanicu na Ilidži, ubijeno je 9 osoba, a ranjene su 33. Muslimani su teškom artiljerijom i višecevnim raketnim bacačima gađali Ilidžu, Hadžiće, Dobrinju, Neđariće i druge delove srpskog Sarajeva. Ranjeno je 15 žena i dece. Na bolnicu u Blažuju ispaljeno je 12. decembra deset mina kalibra 120 mm, uništen je transformator, a bez struje i vode ostali su Blažuj, Ilidža, Rajlovac i Vogošća. Ponovo su Muslimani gađali kolonu vozila Unprofora na aerodromu 19. decembra ujutru. Ponovo su gađali i autobusku stanicu, sada u Hadžićima, 31. decembra. Ranjeno je 16 ljudi.

MEDIJSKA BLOKADA
IZVEŠTAJI o artiljerijskoj i snajperskoj paljbi dostavljani su medijima. Ali o tome je pisala samo srpska, uglavnom lokalna štampa. Samo poneki od tih izveštaja preuzimale su i prenosile svetske agencije i beogradska sredstva informisanja. Blokada je bila potpuna. A iz muslimanskog dela Sarajeva Srbi nisu ni mogli nikoga da obaveste o svojoj situaciji. Istina je počela da se probija tek kada bi neko od njih prebegao na slobodnu teritoriju. Ali, kao da se ni rečima „prebega“ nije verovalo.


Izvor: Novosti

30 meseci u paklu
11. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ZAVRŠI u paklu, 1992. godino, kao što smo mi u paklu bili, dok si ti trajala! Ovo je kletva pedesetogodišnjeg čoveka izrečena krajem decembra u podnožju ledenog Igmana, dok je na prisilnom radu golim rukama kopao rovove. Zarobljeni Srbi zapamtili su mu samo ime - Rade. Rade nije znao da će doći isto tako zla 1993, u kojoj je ubijen 25. avgusta na Igmanskom putu. Telo mu je bačeno u raku iza Muzičke škole u Hrasnici i posuto krečom.
Krv, vaške, glad, mučenje, ubijanje, poniženje, hladnoća. Ovih sedam reči nabraja Strahinja Živak, rođen 1932. godine, stradalnik po bolnicama i logorima Sarajeva. Preživeo je 30 meseci pakla. Najveća bol sasekla ga je 6. jula 1993. godine, kada su mu u logoru „Ramiz Salčin“ saopštili da su mu Muslimani ubili oba sina, Slobodana i Velimira, u rodnom selu Brđani kod Konjica, a da mu je majka Bosiljka ubrzo zatim umrla od tuge.
- Zašto sam nastavio da živim, u logoru i posle? Samo da bih mogao da svedočim - rekao nam je Strahinja Živak leta 1996. godine u Beogradu.
I drugi preživeli svedoče o zverstvima muslimanske vlasti.
- Hleb smo vadili iz kanti za đubre, tu su ga bacali muslimanski vojnici čija je kuhinja bila u krugu logora „Viktor Bubanj“ - govorio je G. N. (19). - Hleb smo otimali od pasa i ptica.
- Davali su nam neki prašak od kojeg smo kašljali i kijali - govori Strahinja Živak. - U kutiju od šibica stavljao sam uzorke vašaka posute praškom. Živele su čitavu sedmicu.
- Vezali su mi ruke iza leđa bodljikavom žicom, tako da mi je krv tekla niz šake - deo je svedočenja Sretena Đerakovića o događaju 17. juna 1992. godine. - U prodavnici iza "Privredne banke", banda Ibre Cara i drugih zlikovaca, već je pripremila logor. Ubacuju me kroz neka vrata u podrum. Totalni mrak, a osetim pod nogama vlagu, i da je još neko unutra. Kada su upalili svetlo, zanemeo sam. Pedeset muškaraca i žena sedi u vodi pomešanoj sa krvlju.
- ISMET Bajramović Ćelo naredio je svojim psima da mene i Savu Jovanovića odvedu u „mašinu za mlevenje“ - iskaz je Božidara Obradovića. - Odvode nas 22. juna 1992. u ženski frizerski salon, u Dom „M. Stojanović“. Noć je, ne znamo zbog čega su nam noge mokre. Kače nas lisicama za cevi radijatora. Ujutru smo videli pravu baru krvi na podu.
- Odveden sam 27. juna 1992. u ŽIŠ, bivšu Železničku školu, koja je postala mučilište i stratište Srba - svedočio je Zdravko Lizdek (27). - Bacili su me u podrum i tukli svakih dvadeset minuta čime su stigli, pa me vezivali da visim i udarali do besvesti. Onda su me polivali mokraćom iz kante i terali me da to pijem. Posle su me skinuli golog, uzeli nož da me sunete...
Iz bolnice „Koševo“ je posle dve nedelje boravka izveštaj u Ameriku poslao dr Kenet Maknamara, lekar iz Fermonta, Kalifornija, član „Irske medicinske organizacije“. Evidentirao je 29 slučajeva mučenja i prisilnog obrezivanja muškaraca srpske nacionalnosti koje su u zatvorima surovo i nestručno izvršili mudžahedini iz Saudijske Arabije i Avganistana. Lečio je jednog 18 godina starog Srbina, kome je, na kraju, ipak morao da amputira polni organ. Ovaj slučaj naveden je u Četvrtom izveštaju Stejt departmenta od 28. decembra 1992. godine.
Ogled sa vaškama napravio je u „Viktoru Bubnju“ i zatvorenik Dragomir Mihajlović, sanitarac po struci. Skupljao je vaške u jednu flašicu da vidi koliko će preživeti bez hrane i vazduha. Po 30 dana bi ostajale žive.
- U fiskulturnoj sali škole „Simon Bolivar“ videla sam sedam vešala, od kojih je jedno bilo napravljeno od bodljikave žice - svedočila je Anđa Kašljević (53). - Ismet Hadžić je naredio da se naprave vešala, a u likvidaciji žrtava je i sam učestvovao.
- Najteže mi je bilo kada su me 26. novembra 1992. odveli u Aerodromsko naselje, gde smo morali da iskopavamo leševe za razmenu - govorio je Milan Tasić (30), inženjer geodezije. - Trebalo je na travnatim terenima ispred zgrada, a blizu velikog reklamnog panoa, i noću da iskopamo pet tela i pronađemo nekog Voju. Ti leševi su bili pokopani u junu. Usred noći našli smo i Voju. To je, po svoj prilici, bio jako krupan čovek. Verujte mi, bolje je izgledao posle četiri meseca provedenih pod zemljom nego mi koji smo ga iskopavali.
DRAGAN Boljugija je u ćeliji „Viktora Bubnja“ 18. avgusta 1992. na svojoj beloj majici, koju mu je dan pre toga doturila devojka, istrebio i ubio stotine vašaka.
- Jednog dana sam šišao Strahinju Živaka - svedoči S. G. (50). - Krv, mislio sam da sam mu posekao uvo. Nisam, sekao sam vaške, koje su migoljile po njemu. Svi smo bili takvi. Jednom zatvoreniku su stražari špricem vadili krv iz vene, a zatim su tom krvlju pisali po zidu.
- Odigravao se neki turnir u malom fudbalu u Dobrinji, 1. jula 1993. godine, a oko deset časova su počele da padaju mine na igralište - navodi Milena Danilović (38), prebegla na Grbavicu oktobra 1994. godine - bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Muslimanski vojnici su iz stanova izvodili Srbe, i žene i decu i počeli da im silom uzimaju krv za ranjenike. Tom prilikom su govorili da Srbima svu krv treba izvaditi, pa ih na taj način pobiti.
- Po mene u ćeliju dolazi leta 1992. Slavko Herceg i naređuje mi da idem u šljivik i da tadašnjem upravniku logora „Viktor Bubanj“ Besimu Muderizoviću naberem šljiva - svedoči Aleksandar Stamenković koji je tada imao 22 godine. - Otišao sam jednom, nabrao celu kesu, ali su me oni opet vratili. Tada sam nagazio na minu. Eksplozija. Ležao sam u polusvesnom stanju dvadeset minuta. Posmatrao sam kako mi se krv sa noge sliva u travu. Odveli su me u bolnicu, gde mi je amputirana noga.

OD BATINA I SNAJPERA
MATO Ćeranić umro je 1992. godine od batina u zatvoru „Viktor Bubanj“. I pre smrti je bio toliko isprebijan da su ga četvorica logoraša u ćebetu nosila na suđenje. Svake noći robijaši su morali da čiste krv u hodnicima. Duško Novaković je poginuo od granate u krugu istog zatvora dok je prao kola jednom stražaru.
Ostoja Šoja je odveden sa drugim zarobljenicima marta 1994. godine da u soliteru zvanom Momo i Uzeir skida instalacije. Pogodio ga je hitac snajperiste i na mestu je ostao mrtav.


Izvor: Novosti

I da napomenem posto feljton i dalje traje da svaki post koji vraca tematiku iz ranijih postova ima da recikliram jer tema nije dal postoje Bosanci il ne itd. Ako nemate nesto pametnije da kazete preskocite temu!

@cg_ac,gdje nalazis informacije...smrt svakom dokazanom zlocincu !

samo mi nije jasno kako je sarajevo moglo biti logor za srbe ako su ga srbi okružili?
daj pusti neki paralelni muslimanski feljton na temu muslimani u okruženom sarajevu

A u Sarajevu nisu zivjeli Srbi....a da ja sam zaboravio "vi" ste jedino ginuli u ratu i jedino su se nad vama desavali zlocini.
A o Muslimanima cemo pustiti feljton kad umjesto Srpski pice Balijski nacionalisticki forum do tada mozes da sanjas o tome!

upravo suprotno ispada da ste samo vi ginuli u ratu pa i tamo gdje je puno više njih poginulo nego vas

umorni ako te tesi, mi(srbi) smo vise ginuli pre i posle zvanicnog rata u hr, bih i na kosovu nego tokom rata