У магли

Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:
Ich liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.
___

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: "Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

    Пјесма младости
   
 Песма младости објављена у Политици, такође у првој години њеног излажења, I/1904, бр. 343, ушла је у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд 1905). Интимни дио Кочићеве лирске прозе том се пјесмом и завршава.
    ___

    Да ли је ово, друже, што ћу ти сад рећи била јава или сан, не знам. Али знам да се скоро догодило, и да се догодило под позну, дубоку јесен на једном планинском друму.

    Киша је почела негдје око поноћи падати. Загријан освјежавном топлином чистог, миришљавог кревета, слушао сам у дрхтавој раздраганости како капљице шуште и роморе по крову, док се убрзо не стадоше слијевати у тешким, дебелим млазовима кроз зарђале олуке, пљуштећи уједначено по земљи на неколико мјеста. Кроз то тајанствено, једначито слијевање и меко шумљење чинило ми се да брује негдје далеко, предалеко дрхтави звуци, ширећи се и изумирући у мрачној, кишовитој ноћи, којом потресаху кадикад немирни планински вјетрови. Уљуљкан тим чудноватим ноћним шумљењем, брзо сам заспао.

    Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је натмурено, облачно и кишно вријеме. Планине су биле нијеме, изумрле, умотане у магли.

    Изишао сам пред хан на друм. Једна кола протрчаше друмом, па се за тили час изгубише у магли. Кроз маглу је допирао до мене само још звекет звонцади с коња, испрекидан колским зврјањем.

    Покрај мене пролазе људи, намрштени, мрачни у лицу и као нешто предубоко замишљени и забринути. Све је на њима ледено, укочено, без живота: корак им тежак, тетурав, сметен и као непоуздан; очи без сјаја и живости; руке малаксало спустили низа се, па тако нијемо и хладно промичу покрај мене у хан.

    Магла на све стране, стоји, не креће се, не подрхтава. Све се бијаше око друма притајило и као утонуло у страхобно, дубоко ћутање, док из даљине не одјекну пјесма:

    Расцвјето се ђул у башти,
    Милодув се размирисо -
    Дођи, драги, очи моје,
    Да ти гризем б'јело грло,
    Да ти пијем црне очи,
    Да пресвиснем у љубљењу,
    У љубљењу и грљењу!

    Пјесма ова пјевана је болно, у некаквом заносном, необузданом одушевљењу са врелим и пригушеним прекидима, а глас је био мек, женски, али промукао, изнемогао и као полупијан.

    О, како ми ова пјесма дође драга и позната! О, како ме снажно и болно гане и потресе! Кад сам ја морао чути први пут ову пјесму? Добро се сјећам да су се те њезине ватрене и вреле ријечи некада са бучним шумом слиле у моју душу и ту се дубоко, предубоко упиле! Али кад? Да ли оне ведре планинске ноћи кад сам, као занијет, лутао кроз свијетлу и млаку мјесечину, дрхћући, стрепећи и жудећи за нечим чему имена још не знадох?

    Укочен и занесен до дна душе овом пјесмом, нијемо сам зурио у суру маглу, док покрај мене не звркнуше кола бијела као снијег, са бијелим упрегнутим коњима.

    Друже, да ли је ово био сан или јава, не знам! – Са кола слетје високо женско чељаде, врело и задихано, у бјелини, крупних грахорастих очију које су биле влажне и помућене. На њој бијаше све ново, бијело, чисто и миришљаво. На пуним њедрима, која су већ почела сахнути, стајала је прибодена велика јесенска ружа са потрганим увелим лишћем.

    Приђе ми, те се нијемо, без ријечи руковасмо. Онда она жалобитно, пригушено прошапта:

    – Ја сам младост твоја, некад бурна и снажна као планински вихор, некад ведра и насмијана као жива планинска свјетлост, а мека и слатка као освјежавна планинска мјесечина. Јест, ја сам младост твоја… Дошла сам да се на овом страховитом горском друму опростим с тобом, јер смо се овдје и први пут састали.

    Ми се обоје заплакасмо, и гушећи се у сузама, извртали смо чашу иза чаше, што нам их је налијевало једно вижљасто и црнпурасто дјевојче са вјечитим осмјехом на танким, руменим уснама.

    Младост је моја полагано издисала на мом крилу, а са њених пуних и расцвјеталих груди ширио се опојан мирис просута, увела цвијећа и проливеног, погребног вина. Напољу је вјетар јаукао погонећи пред собом огромне праменове поцијепане магле и звиждећи бијесно по укоченим крововима, који су језовито и болно шкрипљели, а њихова потмула, немила шкрипа потресала је с болом моје срце и запрепашћену душу. Младост је моја, вајме, издахнула! Али се мени још чинило да из мртвих груди допиру пригушено и у јецању њени врели звуци:

    Да пресвиснем у љубљењу,
    У љубљењу и грљењу!

    И те су се ријечи и даље разлијегале, све слабије и изнемоглије; и вихор је и даље тужно урликао, све бјешње и силније, цијепајући у милионе праменова суру, јесенску маглу, а ја сам нијемо стајао, без суза у очима, држећи миришљаву воштану свијећу над мртвим тијелом младости своје.

Јајце

Овај Кочићев запис објављен је у Политици I/1904, бр. 270, а затим прештампан у III књизи "С планине и испод планине" (1905).
___

Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.

Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.

И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.

Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!

Тежак

Своју патетично-лирски интонирану цртицу "Тежак" Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. "У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља". Суд је прогласио ту кривицу као "велики погибељчина" и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)
Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст "Тежака" касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом "Критика аустријске управе у Босни" у III књизи овог издања).
__

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.

Молитва

Штампана такође први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу "Јауци са Змијања" (Загреб 1910).
___

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

    Тавновање
   
Цртица је објављена у Политици, IV/1907, бр. 1415. Кочић ју је написао у истражном затвору, ишчекујући одлуку о правоснажности осуде изречене у октобру те године због објаве "Тежака" и других противдржавних текстова у Отаџбини. Испод текста је то и означено: Црна кућа у Бањој Луци.
    ___

    Уторак

    Неколико пута сијевнула је и бљеснула на сунцу оштро и језиво шиљаста бајонета поврх моје добросретне и уморне главе, док ме не угнаше међу високе и дебеле тавничке зидове.

    Изненадно ме и мучки уапсише, те за дуго нисам могао разабрати шта се са мном догађа. Истом кад ме бацише у полумрачну ћелију и кад осјетих онај учмали тавнички задах, разабрах се и видјех гдје сам. Пакосно звекетање дебелих и тешких окова на робијашима и једнолико одјекивање поткованих ципела оборужаног војника, који ходаше горе и доље по мрачном и каменом ходнику испред моје ћелије, подсјећаше ме тврдо и упорно на изгубљену слободу.

    Настаје моје робовање. Робовао сам савјесно и беспријекорно, без жаљења и роптања на судбину. Био сам расположен и заметао сам преко цијелог дана шалу и маскару са апсеницима. Готово су ме сви знали по чувењу. Било их је доста који су скоро напамет знали ону "Пјесмарицу од Давида Штрпца“.

    Робовао сам савјесно и беспријекорно, али сам и често са уздахом и тугом погледао кроз гвоздене шипке на брда и планине око Бање Луке, које се већ почеше жутијети…

    Најлакши ми је дан у недјељи био уторак. То је пазарни дан. Тога дана тежаци моји са горњих крајева заустављали су се пред Црном кућом, не би ли ме угледали. Чуо сам ја, они су ме жалили и страховали за мој живот, можда више него ја сам. Њихов крупни и врлетни говор одјекивао је бунтовнички, допирући и до мене кроз гвоздене шипке. То су планинци моји, који кажу да жене и кукавице шапћу. То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема; нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.

    Увијек су се они, рано ујутру, у гомилама заустављали пред Црном кућом, и ту су се, окренути према апсани, дуго разговарали и крупно препирали, као да се око шта свађају. Они се ни богу не умију тихо и полако молити.

    – Овај је Швабо на велико своје зло усто! – грми из гомиле једна врлетна и тешка гласина. – Нека он слободно зна да му неће никако ваљати што је нашег Петрића уапсио!

    – Вала, право велиш, Мићане! – дочекује други. Шта он то у својој блентавој башуни мисли и куда он то сумијера, кад се овако заобадо, па решти и апси све што је, да речемо, наше вјере и закона!…

    – На моју вјеру и душу, браћо, отроваће га! – вели трећи. – Не мере, болан, Швабо да гледа живе наше учевњаке и школнике. Ако ћете ме питати, он се више боји њиове учевине него пушке, а већ Петрићеве учевине нема надалеко. Сваки ти је он швапски мариветлук уватио, и доље у суду врло мучно ш њим еглендишу. Он одма дочека: "Није тај палиграп! Дај онај други и по томе ми суди и расуђуј!“

    – Курвали је наш Петрић, ама ето га мучки уапсише, па боже да жив изиђе из оније зидина.

    Тако они дуго стоје, разговарају и вијећају. Неки пут пријеђе и подне, а они једнако стоје, млатају рукама и погледају на Црну кућу, као да би је прождрли. Једна се гомила уклони, а друга пристигне.

    Кад мене угледају, скидају некако неспретно капе и још се неспретније клањају: ко, белћим, одају чест, што но реко покојни Симеун Рудар.

    Једног уторка, преко високих тавничких зидина, пребацише једну цедуљицу, привезану уз камен. Планинци моји јављају: "Само реци, па ће се Бања Лука за тили час зацрљењети од нашије шалова и забијељети од нашије гуњева. Нека не мисли врнтави Швабо – шта мисли!“

    Ја сам им отпоручио да ништа не чине, јер ми је било жао да планинчад остају без отаца својих.

    Они су се растужили због мог тавновања и спјевали су пјесму, која почиње.

    Штоно цвили насред Бање Луке,
    Штоно цвили јутром и вечером?
    Ил је утва, ил је гуја љута?
    Нит је утва нит је гуја љута,
    Већ то цвили Кочић Петрашине,
    Ако цвили, за невољу му је:
    Црни сужањ с нашије планина.
    Каури га мучки заробише,
    Преб'јеле му савезаше руке,
    И у црну отпратише кућу
    Са јунаком Кондић Василијем.
    У тешке га вргоше окове
    И бацише на дно у тавницу
    Да тавнује до судњега дана
    Брез осуде и судије сваке.
    – – – – – – – – – – –
    – – – – – – – – – – –

    Тако су ме планинци моји сваког уторка походили, пјевали и туговали за мном, а ја сам савјесно и беспријекорно робовао…

Кмети

Ову своју пјесму у прози Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.
___

Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

    Слободи
   
Посљедњи, заправо, свој белетристички текст, пјесму у прози "Слободи" објавио је Кочић такође у сарајевској Ошаџбини, 11/1912.

    ___

    Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

    Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

    Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

    У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

    Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

    Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

Суданија

Своју најопсежнију приповијетку Кочић је започео објављивати у бањалучком "Развитку", I/1910, бр. 2-6, а затим, у цјелост штампао у Босанској вили, током 1911. године (бр. 13-24) и 1912 (бр. 1-8). Исте је године објављена и засебно (Сарајево, 1911).
__

Наједанпут се ненадно отворише врата, и у ћелију моју улетје пуцер Коста, сав задихан и усплахирен:

- Господине, господине!

- Шта је? - тргох се ја, мислећи да се нешто догодило.

- У оној великој соби, број 26, сад ће се држати суданија... Керкер је отишо на рапорт...

- Бјежи бога ти, Коста! - љутнух се, јер ми бијаше криво што ме је тргао из мисли. Шта је то суданија? Каква суданија у Црној кући? - додадох блаже.

- О, да видиш само: то је за новице! - убрза Коста звјерњајући на све стране по ћелији, не би ли гдјегод угледао који опушак. - То је једна красота и љепота видити. Свеједно ко прави суд: апсеници туже, апсеници бране, апсеници свједоче, апсеници суде. Ако то није за новице и овамо, помози ми рећи, за пјеснарице, онда не знам шта је.

Коста умуче, јер се чу звекет ланаца и пригушено шаптање. Неко је шаптао кроз рупицу на вратима до моје ћелије, и шапат је потмуло одјекивао кроз дуги, камени ходник.

- Чујеш, Марко! - дозива неко. У овој соби упријеко од твоје ћелије биће суданија. Судиће готово сами Кнежопољци. Они су то и изумјели, и вјешти су ко какви суци и адвокати. Расправу ће, веле, водити Игњатија Вребац. Зову га савјетник Вребац.

- Па коме ће то они судити? - прекидох Косту, смијешећи се.

- Судиће оном Ћири што има два имена и два брезимена. Под истрагом је за једно јагње и за двије качице сира.

- А ко ће још бити у суданији осим Игњатије Врепца?

- Биће све сама освета тројица... Србови, осим Омеше Мустића - вели поносито Коста. Србови ти се у свачем разумију, и свачем они знају верак, и вође су свађе на првом мјесту.

Ја се осмјехнух, он ме погледа мало укосо, па настави:

-У истрази су пуцери Србови, у осуди исто Србови. По собама су команданти Србови, Турци неће ништа да буду. Они мрзе све што је каурско. Море бити да ми више мрзимо, али се свега примамо - лакше је одати и нешто радити него чамити у ћелији. Католици су туњави и сплетени, па и' не мећу ни за што. Они се само моле богу... Има у мене један у соби за крађу - покро цркву - па само што чата некакве здраве Марије! Ћутљив је, не говори ништа и не прича ништа. Уздише само и мисли на осуду. Ми Србови јок! Тешко је и нами, али се отимамо и бранимо шалом и егленом...

- Доста, Коста! - рекох ја и изиђосмо на ходник, на коме се осјећаше живље кретање, дозивање и жамор, него обично.

Завирих у собу број 26. Насред собе већ бијаше стављен дугачак сто, са кога апсеници заједнички једу. Застрт је чаршафом. На столу су двије празне канте за воду и једна крпа у облику јањеће коже; без сумње corpus delicti: двије качице и јањећа кожiнца! Пред столом је подугачка клупа, на којој већ скрушено сједи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић, пристар човјечуљак, блијед и испијен, шиљаста носа и свијетлих очију. Гледа плашљиво и стидљиво преда се. Само каткад, кријући, подигне лукаве жмиркаве очи и погледа по соби, чешући се иза ува. Види се на њему да се "догони" и припрема како ће се понашати кад га једног дана позову пред прави суд. Иза оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, стоји под пушком, под правом пушком и бајонетом, један апсеник у капи, прописно и званично. Пушку је ту дигао један Кнежопољац из војничке стражарнице са доњег боја, када је разводник страже у рану зору, послије инспекције, тврдо заспао. Оштро и укочено стајао је "солдат", не мичући се и не гледајући ни на једну страну. Његово прописно и укочено држање највише је опомињало апсенике на прави суд, а пушка и бајонета наглашавале су видну везу између "узвишене" правде и грубе силе.

Иза дугачког је стола, према оптуженичкој клупи, пет столица: једна ће бити за предсједника суданије, двије за суце и двије за присједнике, људе из народа. До њихових је столица мала клупица са сточићем за перовођу, а до те је клупице сто и столица за бранитеља; десно према бранитељу уређено је мјесто за "државног".

Пуна је соба апсеника. На све стране у гомилицама води се и диже се жив разговор и препирање. Падају шале и досјетке.

- Крабри се, Ћико, и брани се паметниијем бешједама! Плач и јаук не помаже ништа на суду. Клин се клином избија, а бешједа бешједом...

- Не признаји ништа, него се одупри на све четири ноге па одбијај... не дај на се!

- Рђаво му је некако састављена шједница и суданија да је бог убије! Много ће му дрмнути.

- Тешко оном коме суди савјетник Игњатија Вребац, то толико само могу да кажем.

- Ако му што не угарјети Омеша Мустић, ја не знам ко ће други... Неко повика:

- Ето и'!

У соби настаде гробна тишина, а оптуженик несвјесно задрхта и проблијеђе као крпа у образима. Сиромах!

Почeше се као бојаги из разних канцеларија скупљати и достојанствено улазити у судницу као прави суци. Први уђе савјетник Игњатија Вребац, озбиљан, намргођен, мало погнут, гледа преда се и носи голем дењак списа. Сви скочише на ноге.

Иза предсједника суданије уђе брзим кораком и сједе на своје мјесто бранитељ, младо момче Кнежопољче жива погледа. Под пазухом носи читав нарамак књига и списа. Забринут је много. Шути и нешто пише, преврћући непрестано силне хартије пред собом. Само каткад баци на оптуженика поглед, пун забринутости и сажаљења.

Иза бранитеља уђошe људи из народа, присједници Омеша Мустић и Кнежопољац Лука Прамасунац са перовођом. Сва тројица се као плашљиво спустише на своја мјеста. Само око дебелих усана Омеше Мустића заиграва упола пригушен осмјејак. За њима ступише у судницу оба суца вотанта, и, раскошно се размећући својом "уредовном" слободом, окретношћу и спретношћу, сједоше на десно од предсједника. Показују се безбрижни и равнодушни према свему: оптуженика и не погледаше! Већ се сад на њима види да неће много питати нити ће се одвише уплетати у расправу.

- Могли би већ и почети суданију, ама ето нема још "државног"! - рече суво, озбиљно и са мало прикривеном зловољом предсједник расправе, судски савјетник Вребац.

Напошљетку заглави врата и "државни", окошта и плећата људина, средњих година и крупних граорастих очију. "Државни" је двадесет и девет пута досад био под истрагом, а "све на правди бога и за четири вола"! И сваки се је пут "отео", па и сад тврдо вјерује у своју стару срећу. И он је Кнежопољац, и име му је Глигорије Злојутро.

- 'Бро јутро! - шапну неко покрупно из једног ћошка, кад се "државни" појави на вратима.

- Неком је и злојутро! - дочека други, и силан се смијех и граја диже у судници.

- Мир! - оштро и званично викну предсједник суданије, и, кад се граја смири, рече још званичније: За расправе, ово што сад чините, нећу ни по које благо трпити. То поштованој пулици унапријед кажем да се зна на царској шједници и суданији владати по реду и закону. Са царскијем законом у руци, који је пун и препун љутије и бијесније палиграпа, надам се и збиља увјерен сам да ћу овђе моћи поставити мир и ред... С обзиром, дапаче и с погледом на палиграп 112, 113 и 114 - а ове палиграпе подупире палиграп 218, тоћка а, тоћка б и тоћка ц кажњеног закона - избацићу ван свако оно лице и дапаче сваку ону особу која буде сметала царску расправу...

- Ћата ли га његов кнежопољски, како кити и везе! - чу се опет пригушен смијех и шаптање.

- На моју душу, ко прави судац! Виђе ли само колико оније палиграпа има?

- Ама остави ти палиграпе! Мени је чудно само како он зна онако вјешто на швапски заносити... Само не знам шта му је оно пулици...

- То је ко свијет... народ што слуша расправу и суданију.

- Молим господина "државног" да шједе на своје мјесто - рече предсједник, па и сам сједе.

"Државни", сједајући, љутито и осорно баци преда се на сто једну књигу - на сву прилику "кажњени законик" - и погледа оптуженика погледом пуним неизмјерне мржње, злобе и пакости.

Тај разбојнички поглед збуни оптуженика, и он упола скоро озбиљно викну:

- Што ме тако страшно гледаш, ако бога јединог знаш!? Ако ме тако буде гледо онај прави, од мене нема ништа... ја сам већ сад печен и варен!

Судски подворник метну на дугачки сто пред предсједника суданије крст, начињен од дрвета, и двије шипке у облику свијећа. Покрај њих спусти и књигу ћитаб, на којој ће се муслимани заклињати.

У судници завлада дубок, свечан мир, пун уздрхталог очекивања, и предсједник, бацивши званично поглед на све стране, огласи отегнутим гласом:

- Суданија почиње!

Иза предсједникових сувих ријечи: суданија почиње, у којима је треперила немила и ледена званичност, оптуженик се још јаче узнемири, скочи несвјесно с клупе, приђе ближе столу и заусти да нешто рекне, али му ријеч застаде у грлу.

Предсједник суданије, окорјели судски савјетник Игњатија Вребац, сав блажен и пун задовољства са успјехом свога званичног држања и понашања, промијени глас и меко, благо, очински рече оптуженику:

- Ћико синко, видим да си се млого нешто устрашио, иако ово није прави суд и права царска суданија. Кад је тако сад вође, како ли ћеш се истом јадно и кукавно понашати и бранити кад те онамо позову! Видим, синко, да у теби нема млого крабре кнежопољске крви, и то ми је жао у једну руку, а у другу ми је руку драго што ти замишљаш да је ово прави суд - то ја и оћу!... Ако ко мисли да се ми вође играмо суданије ко каква дјеца, нека то одма извади из главе. Ми се вође припремамо и догонимо како ћемо се бранити кад изађемо пред прави суд. Ћико синко и друга на правди бога заробљена браћо моја, тако је данас вријеме! Брез науке, брез разније маривета, прискочица и, да речемо, доскочица не мереш данас никуд макнути. Ми смо то у Кнежпољу одавно виђели, па се у нас по сијелима држе шједнице и суданије, и овоме каурском суду најтеже је осудити Кнежопољца. Сад послушај, синко Ћико: ово на десној страни, то ти је највећи и најцрњи душманин - то је "државни"! Он вата све зле бешједе твоје, и радује се несрећи твојој. Оно тамо, на лијевој страни, то ти је бранитељ, он ти је пријатељ, и крви би ти своје уточио док шједи на оном мјесту. Он вата све твоје добре бешједе. А ја сам, ко на премјер, прешједник, ја ватам и добре и рђаве бешједе. Које бешједе претегну, оне се подвуку и сабију под палиграпе, па ти се онда суди. Ови на десној страни од мене, то су царски суци, људи од палиграпа и науке, а ови божјаци, на лијевој страни, то су: "Ајд, Алија, нек је више војске!"

- Молим, молим! - викнуше оба присједника.

- То је увреда! Зар је то равноправност! - узвикује као бајаги ражљућено први присједник, Омеша Мустић.

- Нека, Омеша! Не мути, не циганчи!

- Молим, ја сам Муслиманац, ја нисам Циганин. Отац ми је био Циганин.

- Нека, богати, Омеша, не пометај! - рече предсједник суданије благо, па настави: - Ћико синко, кад уђеш у суд немој се ништа бојати, и оно су људи. Они се тобоже праве да су само суци, и ништа више, а то је, синко, једна голема лаж. Чојек остане увијек чојек, то добро упанти!...

- Ама, што се они онако на шједници праве ко свеци? Све ти је то мирно и побожно ко у цркви! Зашто то?

- То ти је, синко Ћико, зато, ако почем нијеси знао, да ти лакше дрмну што више мјесеци или година тешке тамнице, куће необичне, а да ти у оној побожности и светитељству и не ошјетиш да то долази од људи већ од бога и правде божје!... Кад сам био неке године на раду у Олденбургу, рече ми један Прајс: "Претварању људском мјере нема! Све ти је, вели, на свијету лаж, петљање и претварање". То, каже, пише у књизи једног њиовог великог и кабастог учевњака. Малоприје сам ти реко да ти је онај, на лијевој страни, бранитељ, и да би ти крви уточио, док шједи на оном мјесту ђе је сад. А кад би га ја, почем, пребацио на десну страну, теби би памет стала шта би од тог чојека било, како би те почео љуто гонити и оптуживати! Зар то није претварање?... Него, синко Ћико, кад допанеш несреће на правди бога, а сви смо ми вође на правди бога...

- Јесмо, вала, сви! - гракнуше свиколици у један глас.

- Ја би га у злато оково који би ми вође реко да је крив.

- Не моремо, брате Игњатија, казати да смо криви, кад нијесмо!

- Знам, браћо, знам. И не треба да кажете. Не треба да гријешите душе, а не би требало ни тијело заборављати, јер је душа у тијелу, а не тијело у души. Него, синко Ћико, кад допанеш несреће и изађеш пред суд, брани се добро и уздај се у се и у своју памет, ако је имаш. Не признаји никад, све зле бешједе побијај добрим бешједама. Највише пази што свједоци говоре. Ако рђаво што говоре, вичи само: "Молим бога и славног суда, то није истина, то је само једна биједа и мусаведа!" Кад највећу лаж говориш, претвори се и угоди тако да ти бешједе истинито од срца теку, да ти из очију, из чела, из грла и из свију твојије ријечи бије истина и само, што но веле, истина!...

А сад још само неколико бешједа да вам кажем, па ћемо почети суданију: да би нам суданија била права царска суданија и расправа - окрену се предсједник према "државном" - ти, Злојутро, бркљачи и добро заноси на швапски! Убацуј, што више мореш, њиовије ријечи у свој говор, ко на прилику: дапаче, с погледом, с обзиром, акопрем, даклен, дотично. Нек ти Ћико буде и мушко и женско, кад говориш. Мијешај једно с другим. Ако ти мало еглен буде и неразумљив, то није ништа - то је дапаче истом онда добро! Љуто оптужуј и насрћи на оптуженика, удри га са свију страна и заспи га у палиграпе да се испод њи не види!... А ти, дијете - окрену се бранитељу - убацуј и ти по коју њиову бешједу, али мало мање од "државног", и брани оптуженика ко брата што би бранио!... И ја ћу свакако заносити: како и колико, то ја већ знам. Ти сс, Ћико, брани просто, онако сељачки, али добро пази на бешједе... А ви, царски суци и пришједници, упитајте и ви по коју ријеч. Јавите се да сте живи, и немојте дријемати. Али, додуше, да нам шједница љепше изгледа, морете мало и задријемати, па ћу вас ја опоменути, кад то затреба...

Наједном ненадно промијени предсједник суданије глас и држање, и свечано, погледавши на све стране, крупно викну:

- У име бога великога, цара честитога, царског закона и силније царскије палиграпа суданија почиње!

Онда одмјерено, са једном светитељском мирноћом, привуче преда се голем дењак списа, обори благо земљи очи, и, заносећи мало у говору, тихано и убрзано промрмља, више као за се:

- Данас хоће се водити главна царска расправа и суданија упорабом палиграпа 264 тоћка а и б кажњеног законика проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. .. Но, како се зовете?

- Молим бога и славног суда, и данашљу главну царску расправу, ја се зовем Ћирило Трубајић - одговори оптуженик мало узнемиреним гласом.

Предсједник, немарно претурујући списе и као бајаги тражећи нешто, рече, и не гледајући оптуженика:

- Но, што то јест? Ви се, дакле и акопрем, не зовете Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић? Да ми нећемо повалити и осудити праведног чојека? ... Но, како вам јест име?

- Молим бога и данашњу царску расправу, мени је само име Ћирило Трубајић.

- Но, господин државни: или ви тужите Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или тужите Ћирило Трубајић? Кажите туде нама своје разлоге!...

- Славно судишће! - викну громовито "државни", скачући жустро са столице, и пошто по свој судници заоколи својим страховитим и крвничким погледом, злобно га заустави на оптуженику, па викну још јаче и силније: - Славно судишће и велеућени господине предшједниће, пред вама туде јест једна положара, један преварант, један вуцибатина и вердектер, те напокон један уписни и опасни тат, или, по босанцки, хајдук. То јест једна овде данас опасна особа по дотићно властнићтво, и он јест ућерал у страх и трјепет по свој оној околици. Он имал два име и два брезиме, јер то њему добро, млого добро јест... да се од царскије оружника лакше крије и претвара: како му кад буде затребало. Да речемо ово: неком јест украдено јање, и дотићник каже да га је украл Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Дођу њему царски оружници, а он вели: "Е, баш је лопов тај несретни Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Ја сам, знате, господо ђендари - тако се по боснацки вели царским оружницима - ја сам, знате "Ћирило Трубајић". - Догоди се опет да свијет рекне да је нешто Ћирило Трубајић ућинил саламао-о! - рече "државни" и турну руку у џеп да покаже како се краде и сакрива - а он вели: "Е баш је лопов тај проклети Ћирило Трубајић! Шта је то опет укро? Ја сам, знате, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кулјић". И тако, никад краја!... За то и с погледом на то прилажем славном овом судишћу да се овај опасни тат и преварант, с обзиром и на то што хоће у блудњу завести славни суд, казни по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона! - заврши "државни" и љутито тресну једном књигом о сто.

- Нема вајде, браћо, гадно и Злојутро гони и насрће! - чу се један из гомиле са дна суднице.

- Ћаћа ли и' њиов кнежопољски како ли ти је сваки оштар на језику... ко и сабља! - рече неко, и граја се диже.

- Мир! - викну предсједник и окрену се према оптуженику и бранитељу: - Но, шта будете рекли на ове бешједе господина државног?

Бранитељ устаде, одбаци некакву артијицу на страну, накашља се и поче мирним и одмјереним гласом:

- Славна суданијо! Високославни и дапаче велеучени господине прешједниче! Учени и праведни царскм суци, и ви, добри и честити људи из народа! Срце ми се моје цијепало кад су вође пред нами малочас падале силне погрде и ружне бешједе на ову - пружи руку на оптуженика - на ову саму доброту од човјека, на ову племениту и честиту душу, коју је зао удес и некаква црна помитња бацила на оптуженичку клупу. С позивом и упорабом 217. палиграпа кажњеног законика, ја одбијам, најљуће одбијам све те погрдне бешједе! - викну јаче бранитељ уздрхталим гласом, сијевајући љутито очима на "државног", који се злобно и заједљиво осмјехивао. Одбијам све то - још једном кажем! - и молим славни суд да с обзиром на палиграп 318. тоћка е ријеши, да се данашња главна расправа и суданија одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли је ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић или је ово честити муж Ћирило Трубајић. С погледом на све речено, ја предајем славној данашњој суданији свој приједлог и молим да се вијећа.

- Суданији су данас предана два пријелога: један од стране господина државног да се оптуженик с обзиром на палиграп 315. ставка друга кажњеног законика, што хоче завести суд у блудњу, казни, а други од стране славне одбране да се данашња царска шједница и главна расправа одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли јест ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат - по босенски, хајдук - Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово племенити и честити муж Ћирило Трубајић. То су, господо, ваши пријелози, пак ће суд одступити и вијећати - заврши предсједник суданије са језивом, званичном мирноћом, и устаде, а за њим се, шутећи, дигоше остали суци са перовођом, приђоше једном сточићу уврх суднице, крај прозора, и почеше вијећати.

Кад се искупише око сточића, хладно и достојанствено проговори предсједник суданије:

- Молим господина перовођу да вође нами, на темељу 321. палиграпа, прочита из протокура дотичне пријелоге, односно господина државног и односно славне одбране, а господу суце и пришједнике молим да добро поћуте и онда с погледом на то да вијећају...

Перовођа, сав радостан што и он већ једном почиње да "суди", стаде нешто из записника тобоже читати и набрајати с брда с дола, без главе и репа, сасвим нејасно и неразумљиво.

- О Крстане, побогу брате, то си ти нешто кабасто задро! По коме ли је то палиграпу? - дочека други присједник Лука Прамасунац.

- То ти је, брате Крстане, одвећ учено! - викну први присједник Омеша Мустић. Постидићеш нам господина прешједника својом науком!

Међу слушаоцима који се бијаху збили, на заповијед господина предсједника, у дну суднице, осу се силан смијех.

Савјетник Вребац силно се узруја, али се свлада, па више као за се зловољно промрмља:

- Да! Наша високоиста влада зида жандарске касарне, а суду оставља да се пати и девера с овом једном уџерицом и за суђење и за вијећање!

- Тако је! потврђује први судац.

- Нами би вође требале двије собе: једна за суђење, а једна за вијећање! - дочека други судац, па се окрену другом присједнику: - Шта ти велиш, Лука?

- Богами, господини моји, ја не велим ништа! Лахко је вами тако еглендисати: ви сте владини а влада ваша! Таке крупне бешједе, ако оћете, мени ко једном, речемо каз'ти, тежаку и не приличи говорити о великој и високој влади...

- Твоје су, Прамасунче, бешједе на свом мјесту!рече предсједник суданије са пуно искреног одобравања и озбиљности, и окрену се према слушаоцима, па настави врло благо: - Браћо, у име нужде - јер немамо двију соба - а не у име закона, молим вас да будете мирни. Окрените се сви тамо према шјеверу да нас не видите и зачепите уши да нас не чујете кад будемо вијећали...

Господина државног, господина бранитеља и оптуженика умољавам с погледом на све околности и прилике да под сваку цијену изађу напоље, које ће им ова славна суданија бити заквална, и које не би ваљало да они што чују, па да послије побијају...

- А могли би нам, господо - прекиде предсједника Омеша Мустић - и једну велику љубав учинити, на које вас ниједан царски палиграп не сили... Могли би, то јест уједно, и припазити да не би оклен изненада бануо кекермајстор или кључар Николица...

- Добар је наш Николица! - гракнуше сви апсеници у један глас, готово да се туку с Омешом. Николице се не треба бојати. Нека они припазе на оног крепалог Јову!

- Добри су они сви - вели болно Омеша Мустић - али мени силни постови, дункели и тврди кревети срце моје отргоше!

Кад "државни", бранитељ и оптуженик пзађоше напоље, а апсеници се окренуше према сјеверу и зачепише уши, погледа предсједник натмурено у перовођу и рече оштро:

- Ти, дијете, нијеси ни за што! Мислио сам приложити на високоисту владу да ти се од првог свибња повиси ајлук, а сад видим да сам криво мислио. Човјек се учи док је жив, веле блентави Бошњаци, а ова им бешједа и није блентава...

- Па то и није њиова бешједа! - дочека први судац. То је наша... устријска бешједа!

- Јест, јест, тако је! - потврђује други судац. То је наша... устријска бешједа, па су је они сами побошњачили.

Примили, па је криомице побошњачили, а то је у неку руку кажњиво - рече предсједник и додаде тише: - Ово не би требало пред господином државним говорити!

Присједници се скупили и скрушили као убоге сиротице, па шуте.

- Да се вијећа! прекиде шутање предсједник суданије, и опет оштро и натмурено погледа у перовођу, па онда поче мирно и одмјерено разлагати: Суданији су предана - пиши ово, сметењаче божји! - окрену се перовођи - и пази добро, јер би могла Врковна Суданија поискати шједничке протокуре и ине списе дотичне и дапаче назочне расправе. - Суданији су предана два пријелога, један од стране господина државног да се оптужени по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона казни с обзиром на то што хоће завести у блудњу суд, а други од стране славне одбране да се одгоди данашња расправа и да се путем уреда извиди и дапаче утврди да ли се оптуженик зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...

- Ја би њему - вели љутито први судац - објесио о врат и палиграп 315, ставка друга, с обзиром на то, нек добро упанти марва босанска кад је шћела у блудњу завести царску суданију.

- Тако је! То су и моје бешједе! - одобрава још љуће други судац.

- Шта ви велите, господо пришједници? - пита предсједник суданије.

- Ми велимо, господине прешједниче, оно што и ти велиш! - дочека први присједник Омеша Мустић.

- Па ја не велим ништа.

- Е па не велимо ни ми ништа! - добаци други присједиик Лука Прамасунац и слеже раменима.

Предсједиик се нешто замисли и, послије малог размишљања и шутања, рече првом суцу:

- Виђајдете, господин тајник, шта пише палиграп 315, ставка друга?

Први судац узе "кажњени законик" и поче читати:

- Палиграп 315, ставка друга кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише:

"Свако оно лице или дапаче особа која хоће у блудност завести суд, односно дотичне власти, јест крива злочина, и кажњава се од једне до пет година тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и тврди кревет."

- А сад нам изволите прочитати палиграп 391, тоћка ц! - рече предсједник и намигну нешто првом суцу:

- Палиграл 391. тоћка ц кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише: "Сваком оптуженом лицу или дапаче особи јест дозвољено и извољено све које би се могли бранити и отимати кад на њи дигне тешку тужбу господин државни".

- Господо суци и пришједници! - рече свечаним гласом предсједник суданије. Чули сте два палиграпа: палиграп 315. ставка друга, и палиграп 391, тоћка ц царског кажњеног законика од 17. коловоза 1879. године, па сад вијећајте и судите право и по души, које сте се заклели богу и честитом цару!

Настаде дубок тајац и тишина коју ненадно прекиде Омеша Мустић:

- Ја сам за овај други праведни и добри палиграп, и код тога палиграпа умирем! Пиши одма, перовођо! - заврши чврсто и одрешито први присједник.

- А ви, господо? - пита предсједник.

- Па баш и ја млим - прихвати ријеч други судац - да се држимо овог другог палиграпа. Праведно је и дапаче је на темељу закона да се оптуженик смије свакако и свачим бранити...

- И ја сам за то - вели први судац. Само додајем испред себе славној овој суданији да се оптуженику ово његово шаврдање упише у осуди у тешку околност.

- Ја се слажем са бешједама господина другог суца и првог присједника Омеше Мустића, а одбијам тешку околност господина првог суца, јер ће и онако бити доста тсшкије околности - вели други присједник.

- И ја сам зато да се одбије тешка околност - рече предсједник, па настави:

- С погледом на све речено у свези са § 391, тоћка ц, одбија се приједлог господина државног... Сад ће се али вијећати о пријелогу односно славне одбране да се данашња главна расправа и суданија одтоди, те да се поново путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли се оптужени зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...

- Ја би њему - вели љутито први судац - објесио о врат и палиграп 315, ставка друга, с обзиром на то, нек добро упанти марва босанска кад је шћела у блудњу завести царску суданију.

- Тако је! То су и моје бешједе! - одобрава још љуће други судац.

- Шта ви велите, господо пришједници? - пита предсједник суданије.

- Ми велимо, господине прешједниче, оно што и ти велиш! - дочека први присједник Омеша Мустић.

- Па ја не велим ништа.

- Е па не велимо ни ми ништа! - добаци други присједиик Лука Прамасунац и слеже раменима.

Предсједиик се нешто замисли и, послије малог размишљања и шутања, рече првом суцу:

- Виђајдете, господин тајник, шта пише палиграп 315, ставка друга?

Први судац узе "кажњени законик" и поче читати:

- Палиграп 315, ставка друга кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише:

"Свако оно лице или дапаче особа која хоће у блудност завести суд, односно дотичне власти, јест крива злочина, и кажњава се од једне до пет година тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и тврди кревет."

- А сад нам изволите прочитати палиграп 391, тоћка ц! - рече предсједник и намигну нешто првом суцу:

- Палиграл 391. тоћка ц кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише: "Сваком оптуженом лицу или дапаче особи јест дозвољено и извољено све које би се могли бранити и отимати кад на њи дигне тешку тужбу господин државни".

- Господо суци и пришједници! - рече свечаним гласом предсједник суданије. Чули сте два палиграпа: палиграп 315. ставка друга, и палиграп 391, тоћка ц царског кажњеног законика од 17. коловоза 1879. године, па сад вијећајте и судите право и по души, које сте се заклели богу и честитом цару!

Настаде дубок тајац и тишина коју ненадно прекиде Омеша Мустић:

- Ја сам за овај други праведни и добри палиграп, и код тога палиграпа умирем! Пиши одма, перовођо! - заврши чврсто и одрешито први присједник.

- А ви, господо? - пита предсједник.

- Па баш и ја млим - прихвати ријеч други судац - да се држимо овог другог палиграпа. Праведно је и дапаче је на темељу закона да се оптуженик смије свакако и свачим бранити...

- И ја сам за то - вели први судац. Само додајем испред себе славној овој суданији да се оптуженику ово његово шаврдање упише у осуди у тешку околност.

- Ја се слажем са бешједама господина другог суца и првог присједника Омеше Мустића, а одбијам тешку околност господина првог суца, јер ће и онако бити доста тсшкије околности - вели други присједник.

- И ја сам зато да се одбије тешка околност - рече предсједник, па настави:

- С погледом на све речено у свези са § 391, тоћка ц, одбија се приједлог господина државног... Сад ће се али вијећати о пријелогу односно славне одбране да се данашња главна расправа и суданија одтоди, те да се поново путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли се оптужени зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...

Узе ријеч други присједник:

- Зазор ми је међу оваквом учевном господом и шједити, а камоли говорити, али опет морам бешједити. Има једна старинска бошњачка ријеч која вели: боље је деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити. По тој бешједи, пошто не знамо посигурно да ли је ово злочести Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, или честити домаћи Ћирило Трубајић, то молим славну данашњу шједницу да се оптуженик пусти из истражног затвора док се пропитају царске власти, јер се и власти могу преварити...

- Власти се не могу преварити! - викнуше сви осим Омеше Мустића.

- Власти су власти! Зар се тако о властима говори? - плану предсједник суданије као рис.

Молим, молим! - брани се други присједник. То је мој приједлог које молим да се вијећа, а опет вам кажем да се и царске власти могу помести и збунити...

- То је злоба! То није истина! - прекиде га први судац.

То је дапаче грчкоисточна палитика, а ово је суд! Не дам о томе говорити...

- Доказе и разлоге оћемо! - виче други судац.

- Доказе и разлоге на сриједу! - додаде још љуће предсједник.

Под пљуском ријечи и љутих насртаја, немоћан да брани своје правично мишљсље, други присједник се збуни и ушути. Само што рече:

- Нек буде тако како ви оћете.

- Шта ћемо и како ћемо? - пита предсједник.

- Пријелог односно одбране нек се одбије! - вичу оба суца.

- Ама по ком палиграпу? Сви ушутише и замислише се.

- Мора се рећи с обзиром на то што се одбија, - вели предсједник суданије у великој недоумици.

- Па ми смо суци, ми моремо како оћемо!

- Знам, знам али се мора рећи с обзиром на који се палиграп одбија!

- Па ми смо увјерени да је ово Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић - вели први судац. То је доста!

- То није доста! - рече зловољно предсједник и опет се замисли.

Наједном се осу предсједниково суво и изморено лице благим и свијетлим осмијехом, пуним топле и неизмјерне радости. Меко, врло меко, упита перовођу:

- Ђе су кажњене вјерице?

- Ево и'! - одговори перовођа и додаде му списе. Туј су међу списима.

- Добро је! - рече предсједник и, сав задовољан и радостан, поче читати: - Кажљена вјерица Окружног суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, није код овог суда кажњен". Кажњена вјерица Котарског суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, кажњен је код овог суда с обзиром на палиграпе 425, 456, 463, 471. и 483. на 10, односно 6, односно 7, односно 30 и односно 15 дана затвора, све за мале крађе, провале и дапаче преваре". Кажњена вјерица Палитичног суда у Бањој Луци: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, отац седмеро дјеце, неписмен, више пута палитично кажњен, познат је овој области ко један преварант и тат - по боснацки хајдук. Иметка нема. Палитично владање сумљиво". Кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумљиво. С обзиром на оружничке извиде иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области"... С погледом на све ове млогоцијењене кажњене вјерице и доставе, са особитим обзиром али на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, мора се одбити...

- И дапаче одбија се! - дочекаше оба суца.

-...и дапаче одбија се пријелог односно славне одбране! - заврши предсједник одсјечним гласом и са ријетким задовољством, па онда полагано устаде.

За часак се сви, шутећи повратише и посједаше на своја мјеста у највећој тишини и свечаном расположењу. Господин "државни" бранитељ и оптуженик уђоше и сједоше на клупе, пуни радозналости, очекујући са нестрпљењем закључак суда.

Лагано и одмјерено, са великом душевном мирноћом и сигурношћу, поче предсједник разлагати:

- Данашњој царској суданији предана су два пријелога које она примити и вијећати благообнашла јест. Са свију страна и са свију тоћака, с погледом на све прилике и околности гледала јест ова царска славна суданија шта море бити и шта али не морс бити. Решетала је и претресала јест све на сва сита и решета, вијећала је и ово јест извијећала: пријелог господина државног да се оптуженик с погледом на палиграп 315, ставка друга, казни, одбила је славна суданија с обзиром на палиграп 391. тоћка ц, јер је али оптуженику извољено и дозвољено све које би се мого бранити и отимати. Гледе пако пријелога, односно славне одбране да се данашња главна шједница одгоди с погледом на особу оптуженика, исти пријелог ова славна суданија на темељу млогоцијењеније кажњеније вјерица Окружног суда, Котарског суда и Палитичног суда у Бањој Луци, с особитим пак обзиром на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, одбити благообнашла јест - заврши своје разлагање предсједник суданије и, погледавши у господина "државног", бранитеља и оптуженика који шутаху, настави више као за се: - Продужују се главна расправа проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић.

Претресајући списе, предсједник суданије и не погледавши оптуженика, упита га:

- Но како се сад будете звао?

Оптуженик хтједе нешто рећи, али се наједном трже, па ушути и криомице погледа у бранитеља. Господин "државни" непрекидно га оштро посматра очима, пуним злобе и неизмјерне злурадости. Предсједник, гледајући благо у оптуженика, очекује са леденом светачком равнодушношћу одговор на своје питање. У судници као да дрхти и трепети мукла тишина, пуна уздрхталог очекивања. Наједном скочи бранитељ:

- Молим бога и славног суда да се вође нами, на темељу палиграпа 372, прочита кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, пошто али та пријава грдно терети оптуженика. То је мој пријелог...

Предсједник, увијек и свакад присебан и достојанствен, рече свечано перовођи:

- По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, заповиједам да се дотични спис прочита!

Перовођа прочита:

- Кажњена вјерица Царскe жандармарије у Дугом Селу од 21. травња: "Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумњиво... С обзиром на оружничке изводе иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области".

- О-хо! - викну господин "државни" и скочи као опарен са столице. Славно судишће! Упорабом палиграпа 111...

- На моју душу вјешала! - чу се престрављен узвик.

- Е, јадни Ћико, јадна ти мајка твоја!

- Славно судишће - наставља брзоплето и задихано господин "државни". Упорабом палиграпа 111, тоћка а, тоћка б, тоћка ц, тоћка е, прилажем на славна царска суданија да се, осим палиграпа крађе, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић суди и осуди ко један, на премјер, бунтовник и рушител Устрије, пошто али добрано ту нами познато јест ко јест и што јест Давид Штрбац и пошто ова високоиста особа али јест опасна по монаркију и Устрију, које молим да са осуди на вјешала...

Док је господин "државни" говорио, предсједник се непрестано мрштио. Било му је криво, то се видјело на његовом сувом и измучсном лицу, што господин "државни" својим испадима и неупутним предлогом хоће да помете ток суданије и да у његов посао унесе збрку и пометњу. Зато, кад господин "државни" заврши свој једва разумљиви говор, рече оштро и одлучно:

- По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, упућујем господина државног на редовити пут кажњене правде! "Државни" се збуни и једва промуца:

- На темељу закона благообнашо јесам...

- Не на темељу закона него на темељу моје прешједниче и дапаче уредовне власти! - прекида га љутито предсједник, знајући унапријед шта ће господин "државни" рећи.

"Државни" се још више збуни и тешко измуца:

- Не на темељу закона него на темељу прешједничке и дапаче уредовне власти високоучевнога господина судског савјетника Игњатије Врепца благообнашо јесам пријелог свој вратити са лица мјеста данашње шједнице и високоисти упутити на редовити пут кажњене правде. Надаље пако будем овде објавил - страшно и силно викну "државни" - и славном суду и оптуженику да се будем, за славу и процват стародревне монаркије, чврсто држати за палиграп 111, тоћка а, тоћка б, тоћка и тоћка е, које молим да се ово упише у записник дотичне шједнице...

Предсједник је господина "државног" оштро посматрао, једва подносећи његов тешки и неумјесни говор. Кад је изговорио, он га још једном заједљивим погледом измјери од главе до пете, па онда погледа благо у бранитеља, који се нагло диже са своје клупице и поче говорити гласом пуним меке, живе и дрхтаве топлине:

- Славна суданијо! Акопрем господин државни враћа свој пријелог са лица мјеста данашњс шједнице, молим бога и славног суда да се његов високоисти и дапаче опасни пријелог не уписује у записник дотичне расправе и да се уопће одлучи од данашњег суђења и вијећања. Славна суданијо! Морам се силно пожалити, морам плакати и цвилити пред богом и овим славним судом кад видим и чујем овакве злобне и пакосне пријелоге односно високоисте оптужбе...

- Молим, молим! - прекида га набусито предсједник. Није извољено, и дапаче вам забрањујем таке крупне бешједе пред судом говорити и вријеђати славну оптужбу!

Бранитељ се малко збуни, па још живље настави:

- Молим бога, славног суда и високоучевног и дубокоправедног господина прешједника, ја нијесам никога вријеђо нити ћу кога вријеђати! Само сам жељан и дапаче вољан да на лицу мјеста данашње расправе јаким бешједама одбијем биједу и једну мусаведу господина државног које јест благообнашо теретити мог брањеника. Ја браним, и у бога се драгог уздам да ћу одбранити једног честитог и поштеног чојека, коме у свој Босни и Ерцеговини равна нема...

- У крађи и лоповлуку! - добаци неко са дна суднице, и силан се смијех и граја диже.

- Но, то добро јест! - викну господин "државни" и окрену се према слушаоцима.

- Мир! - силно се продера предсједник и обрну се љутито према државном: - Жалосно, доиста жалосно, господин државни!

- Жалосно је, господин прешједниче - чуо се Омеша Мусић - што у овим качицама нема сири, а...

Опет се диже граја и смијех.

- Славна суданијо! - настави бранитељ кад се граја стиша. Ја сам кастиле и намјериле тражио да се нами вође проучи на лицу мјеста кажњена вјерица Царске жандармарије од 21. травња које сам чуо да је опасна за мог брањеника. То је, што тамо пише, само једна биједа и мусаведа! Ћирило Трубајић и Давид Штрбац! Ћирило Трубајић, мек, питом, пун ко шипак вјерности за Устрију и монаркију! Давид Штрбац, злобан, пакостан, подругљив, заједљив чојек који не признаје ни бога ни цара, ни патрике ни владике, ни калуђера ни попа, ни газде ни аге... чојек, славна суданијо, који би, каже, истом онда могу мирно умријети кад би се напио агинске и жандарске крви! Славна суданијо, ја сам бранитељ, али - викну јачим гласом и уприје прстом у оптуженика - ово је већи бранитељ! Ово је бранитељ Устрије и монаркије, ово је крабри војак царски, и ево вође на лицу мјеста славног суда предајем кажњену вјерицу и цајгнис крисмилистерије из Беча - заврши бранитељ, приђе предсједнику и предаде му поносно један комад артије.

Предсједник са великом званичношћу прими артију и прочита:

- Ћирило Трубајић, у цивилу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић...

- Ето, што је блентави цивиљ! - прекиде предсједника оптуженик. Цивиљ ништа и не ради него издијева људима имена...

Предсједник га мрко погледа и настави:

- Исти Ћирило Трубајић јест вјерно служио честитог цара двије године...

- Молим бога и славног суда! - чу се неко са дна суднице. Ћико је отпушћен из милитера, јер је много ио. Мого је по девет комиса на дан појести. Мало није високо царство упропастио!... Опет граја и смијех.

- Зато је он, молим бога и славног - суда - наставља онај са дна суднице - прије нас свију отпушћен из солдачије. Вели му господин капетан: "Ти, Трубајићу, ти нам будеш царство упропастио!"

- Ти, безобразниче, да си одма ушутио! - викну љутито предсједник. Шта се нас буде тицало што твој господин капетан говори! Вође ми имамо пред нами високоисти цајгнис царске крисмилистерије из Беча у коме пише: "Ћирило Трубајић палитиш унгеверлик!" То на боснацки излази да јест оптуженик палитично добар човјек... Но, како се будете звао? - обрну се предсједник оптуженику.

- Молим бога и славног суда, ја се у милитеру зовем Ћирило Трубајић, а у цивиљу Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић.

- Но, ми јесмо цивиљ, па хоћемо тебе звати Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. Како буде вашем оцу име?

- Станко, молим бога и славног.

- Жив није?

- Није, молим бога и славног.

- Одаклен јесте?

- Из Дугог Села, молим бога и славног суда.

- Кажите туде нами, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јићу, којег јесте вјерозакона?

- Ја сам српске прекославне вјере, славни суде! - са неким поносом одговори оптуженик.

- Сербин, то не добро! - дочека први судац и намршти се.

- То не добро сербске, не добро! То заудара на барут! - додаде други судац.

- Да, да! - промрмља предсједник - ви јесте геркоисточне вјере... ви јесте један геркоисточњак.

- Молим бога и славног суда, ја Срб... српске вјере и закона! - викну оптуженик, мало изненађен, и диже три прста.

- Но, што се тиче ове славне суданије ви морате бити и звати се како хоћете, високоистој али влади то не буде драго. Будите геркоисточњак, то добро вјера како и сербска. Керст таки! - рече предсједник суданије и диже три прста.

- Да, да, керст таки! - дочекаше оба суца и стадоше климати главом.

Оптуженик је био у великој недоумици.

- Но, оптуженик - викну предсједник. Учините по вољи нашој великој и високоистој влади, и кажите туде нами да сте један геркоисточњак. То буде за вас добро! - заврши предсједник значајно и погледа у бранитеља, који нешто намигну оптуженику.

- Па кад оће тако славни суд, ето бићу геркоисточњак! - одговори оптуженик измјењујући погледе са бранитељем.

- Но, добро - рече задовољно предсједник и продужи: - Будете писмени?

- Не знам писати, молим бога и славног суда. И отац ми није знао писати...

- Ожењени јесте?

- Ожењен сам, молим бога и славног суда.

-Децу имате, колико?

- Седмеро, молим бога и славног суда.

- Она ће му дјеца главе ваљати! - чу се опет узвик са дна суднице. Браниће га по палиграпу 63.

- Јесте кажњени?

- Молио бога и славног суда, ви то боље знате. Има то у вашијем тевтерима.

- Но, ми све знамо, хоћемо да чујемо али туде од вас...

- Молим бога и данашњу високу царску расправу, ја сам асли забораван чојек... Ја се не шјећам да сам икад био кажњен.

- Перовођо! - викну предсједник. Пишите тамо у протокур "навозито непоречен". - Но, видите, оптужениче - настави предсједник и подиже једну артију испред себе - вас тужи државно објесништво у Бањој Луци да јесте 17. српња починили злочин по палиграпу 249, 251, и 254. тоћка ц, и данас јест се састала главна царска расправа која хоће туде да вами суди. С обзиром на речено питам вас, имате ли какву противост на кога суца или пришједника који јесу данас у шједници? То слободно јест вами рећи...

- Питам ја бога и овог славног суда - викну болно оптуженик и стаде живо сијевати очима на првог присједника Омешу Мустића. - Питам ја бога и овог славног суда, је ли нас Србове баш дотле довело Косово несретно да нам и Цигани почињу судити? ! Судише нам толике стотине година Турци, каури па Швабе, па зар и Цигани... Вирауни? О грдне ли жалости наше! О црно Косово, ниђе те не било! - викну још болније и узбуђеније оптуженик.

- Молим славног суда! - скочи наједиом Омеша Мустић - оптуженик нишани својим бешједама на ме, а ја нијесам Циганин. Отац ми је рахметли био Циганин, а ја сам један прави Муслиманац... Да овди данас судим, ја зато имам уза се царску оправу и сигурацију... Нема је присједницима тешко, и нами се неправо чини. Ако кога осуди суд, вели се: "Њега су присједници осудили". А ако кога славни суд пусти, онда кажу: "А, шта знају и могу присједници! Суд је чојека пустио!..." То је, Ћико, жалосно, а остави ти црно Косово. А жалосно је још и то што у овим качицама нема сира, а ја од јуче нијесам ништа окусио - заврши Омеша Мустић и сједе, а у судници се диже граја.