Јуре Пилиграп
И ову приповијетку објавио је Српски књижевни гласник, III/1903, књ. VIII бр. 66. Кочић је није касније уносио ни у једну своју збирку

___

То вам је човјек од педесет или, да вам не слажем, од четрдесет и пет година. Висок је, сув, а прав као шипка; опаљених упалих образа, а мале пиргаве очи испод слубљеног чела увијек су му нешто напрегнуте, као да непрестано у нешто пиље.

Носи се као и остали тежаци кршћанског закона. Љети: бијеле набране гаће, па преко гаћа танку, а некад богме, и дебелу кошуљу; бијели кратки зубун, навезен и поткићен сприједа ситним расутим ресицама; на ногама радним даном потковани опанци кузолаши, а кад пође онако суду или миси, обује стајаће опанке каишлије. На глави му је обично фес без ките, а кад је какав велики год или збор, устакне шубару, коју му је одма некако првих дана иза "укопације" поклонио један "инђил." Зими још само обуче бијеле уске сукнене чакшире и нескладно пребаци преко рамена лугасту неоморену хаљину.

Удовац је. Лијепа и милокрвна Луце поодавно је промијенула свијетом. Јуре је дуго и искрено жалио за њом, а можда још и данас жали. Сермије какве нема. Колибица, одмах уз обалу Гомионице, и један налучак зиратне земље - то му је све. Кад су мајдани некад на Гомионици радили, Јуре је био момак и дувао у мијехове у вигњу покојног Стипуре. Аустрија уђе, мајдани престадоше, Стипура умрије, Јуре се ожени Стипурином Луцијом, а спахија му додаде комадић земље, те се тако окући, и од тога дана га је свак звао Јуре Луцин.

Настаде ново вријеме. Све се преокрену. Турци Крајишници, разбијени под Бањом Луком, враћали су се, како стари причају, у малим четинама преко наших села Бишћу и Кладуши.

- Чекајте, Власи! Мало лакше и ви, Балије! Јурина је вира заступила! - узвикнуо је тада Јуре, те му се тако још и данас руга Тешица Чепркало.

Јуре се много чему надао од новог времена. Није шала: бити царске вјере! Још за турског суда као момак, Јуре се истицао гдје год је могао. Нико није знао од Јуре боље подворити бега, агу или каквог кесеџију, кад би гдје пао на конак. (O томе би нам могао причати стари Стипура, да није умро.)

За првог кнеза под "укопацијом" изабра село Ђукана Батара, а да се задовољи и оно неколико кућа кршћанског закона око Гомионице, метнуше Јуру за кнежева заступника, и од тог га је дана свак звао Јуре Заступник. То Јури у први мах није било драго. "Зар тако наша вира ради! Али нека, паметна је наша вира. Полако, Власи! Мало лакше и ви, Балије!" - помисли Јуре у себи.

Као кнежев заступник вршио је своју дужност тачно и уредно. Заступао је кнеза и гдје треба и гдје не треба. Више је ишао на уред него кнез. На уреду и на суду био је врло слободан. Побије ли се гдје ко, Јуре је први на лицу мјеста. Украде ли се гдје што, Јуре лети и јавља жандармима. Отме ли се гдје цура - кога било закона - Јуре калаузи и тражи отимаче.

- На моју виру и душу, теже му је сто пута нег’ кнезу - говорили су тежаци кршћанског закона кад би видјели Јуру како пирла кроз село. Потеци вамо, потеци тамо! Паде човик с ногу! Нигди не стоји, а кнез…

- Ко мрцини Влах!

- Де те ви, де те! - говорио би често пута Јуре. Чини ми се да се ја код суда више питам нег’ кнез… Јер, знаш, знам ја ’вамо закон, а кнез… Е, зна и кнез, ама се туј ’оће још нешто. Еј, људи, ви мислите да је то толико! Није лако с господином пристолником барабар стати! - вели Јуре и убада жилавим прстом у слубљено чело. Лако је било за турског земана, кад се од аршина судило, али данас - данас је све друкчије… И у селу се данас зна ко је други иза кнеза…

Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (нигдје је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник.

- Облада шокчевина на све стране! - говорило се по селу.

Као вијећник, или, како се Јуре радије звао, "царски процинитељ", био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно очекује шта ће друга рећи.

- Де те ви, моја је задња - вели Јуре.

- Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива, држимо за човика, који…

- Никако, никако! Моја је задња - дочекује Јуре.

- Да закајтим педесет ока царевине? - пита десетар и вади десетински тефтер.

- Нема! - дочекује домаћин, спреман на одговор. Лагана је зоб ове године… Уб’јена је превећ…

- Трвено је, браћо, млого - вели други вијећник и вади сноп из стога, па показује десетару и субаши.

- Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спаво? - љути се субаша. Има овди, валах и билах, два пута више. Шта би ти реко, Јуре?

- Некако би’ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ и тако је ’вамо при мени, а ви сад… - вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима.

Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре.

- Немој, човиче, тако! - вели званично и озбиљно Јуре. Ја сам се присего богу и честитом цару да ћу право, а ’вамо јопе’ знам закон и пилиграпе…

- Не гријеши душе, Јуре! - вели домаћин. Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди’аљке, а ди’аљка је божије благо! А кад не знате за бога и за божију правду, ето вам, нос’те, нос’те све! - отреса домаћин рукама и искључује се. Нека царевина не пропане, а ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет…

- Ја толико мећем ко, драгости моја, први царски процинитељ, па ти сад…

Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још и дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је - Јуре! И од тога он има неке користи зна кад ће рђаво вријеме.

Село се побуни с неправда које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе као "први царски процинитељ."

Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, и од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрсио је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најсиромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети "вришке" воде - па ти је одма царски службеник задовољан.

А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак - мука жива! - јадају се жене. Те дај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу… те дај изнеси један полић ракије ("Макар и шпиритуше, вели, стаје ми кру’ у грлу!"). Те дај пристави мало чорбе… Те дај ово, те дај оно!… Те учупај главицу лука… Те не мерем бијелог, учупај црљеног! ... Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мрсити сриједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе вам јаје у селу не остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми моје, јест!

Не надере ти се Јуре какве помасне цицваре, па онда да пландује под каквом буквом крај точка, као што је обично радио Кондија, већ дреновац у руке, па кроз зијане. Гдје нађе какву стругу или мазгалу или опао плот, навуче грања, па лијепо све загради и уреди, као самом себи, онда се обазре на све стране, не би ли кога видио. Ако кога угледа, зовне га и почне му се јадати како је тешко бити пољар.

- Али, знаш, драгости моја, ја знам закон и пилиграпе, па се мора… Знаш, закон вели да пољар мора струге затворити, опалу ограду мало притврдити и гдигди који колац ударити. Ја се, драгости моја и дитићу мој, држим суда, а суд и закон тако заповида, а већ пилиграпи! Пилиграпи, драгости моја, пилиграпи! - вели Јуре и тресе главом. Пилиграп не зна шале! Не бенда се код суда ово, оно… За турског вакта уби човика, па изио вук магарца, а данас - данас је све друкчије… И у пољу се данас зна ко је од кога пречи и старији…

Заиста је Јуре уредно и по закону вршио своју службу. Кад би затекао марву у зијану, истјерао би је мирно, без галаме (Кондија би викао, да се чуло у десето село, јер је увијек био бунован, а чобанина би мало покарао. Онда би се убрзо тргао, па би га посавјетовао очински и напоменуо како је данас све друкчије и како се може лако запасти "Црне куће".

- Суд је, драгости моја и дитићу мој - суд, а ја прико суда ништа не смим… Ма, кад би ти само знао шта је пилиграп! ти би прије кабулио умрети нег да ти се он попне на леђа…

- Ма, једе ли се то, Јуре? - подражује га чобанин Ташице Чепркала.

- Не вриђај царског службеника, опомињем те у име закона! - вели Јуре и дрхће од љутине.

- Бака, бака шокачког закона! И ви сте ми не’ква вјера и закон! Мрцињаши! Лyнтори! Једете жабе… спужеве, крепалу марву! Ајде, мрцине шокачке! - вели Мика и пљује на Јуру.

- У име закона, не вриђај царске вире! - виче Јуре и дркће на ногама. У име царског пилиграпа! - дере се Јуре, да сва брда одјекују.

Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу, и од тог дана га је свак звао Јуре Пилиграп.

Јуре је хтио у први мах тужити Мику, али се послије домисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! "Ето, Јуре, ни твоја се не услиша!," рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутио и подраживао с "пилиграпима", а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му скидали кад би им назвао бога.

Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мрса, што напроси у јесен, више поједу царски службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици - за образа. Доћи му кући, а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве - то није могло бити.

Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса - свега је тога понешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трап под кућним прагом, те је и љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима.

- Е, драже ми је ’нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја, службеника, нег’, боже ми прости, и самог цара - вели весео и задовољан Јуре, па кад спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, надесетари, комисије, мирџије, шикутори, суцки гласници, лугари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!… Ја знам, на моју гришну душу, да ви на ме не би ни погледали да нисам, драгости моја, у ’вој царској служби…

- Е, баш ти нас, пољару, добро и ’нако службено дочека - веле они. Боже здравља! И ми ћемо се теби одужити.

- Знам ја, човиче, да царски службеник неће царског службеника заборавити… И ја сам један царски службеник… и ја ’одам по свиту. Знам, ’вала богу, шта је служба… царска служба, а знам и шта је, драгости моја, свит… И ви ћете мени помоћи, да… и тамо код суда приказати и припоручити… Знам ја то! - вели Јуре и испраћа их.

- ’Оћемо, Јуре. Да кога би, кад тебе не би!

- Ма, и ја се слушам и питам код славног суда, ама ја млим да је боље и ’наки… драгости моја, кад ко други рекне какву добру и липу рич. Знате то, ’вала богу, царски сте службеници!

Од неко доба поче се по селу зуцкати да ће Јуру Пилиграпа закнежити. Сад суд, веле, почиње постављати кнезове, и кроз који дан "одузеће ђендари кнезовски мур од кнеза и предати Јури Пилиграпу." Стари се кнез огријешио нешто о царевину. ("Притиско мур на не’кву молбеницу, шта ли? " - говорило се по селу.) Глас се тај све више и више ширио…

Неки су опет говорили да ће жандари поставити за кнеза Иву Жигу, што се лањске године вратио из солдачије, јер веле: "царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду."

*

Жандари "дали налог" да се село скупи код Милосавића кућа. Сваки је старјешина морао доћи на скуп. Стари се кнез, веле, "заваљује" на служби, па да се изабере нови. Дошли људи, мало је ко изостао, па сједе и разговарају се. Жандари сјели мало подаље, па пију каву и шале се с малим Гојком Симеуновим.

- Хоћеш била царски солдат? - пита га један жандар.

- Ја би’ војио бити зандар - одговара малишан и гриска комадић шећера.

- Што волила пити шандар? То слушпа, тешко слушпа!

- Екк! - отеже Гојко и кесери се. Зандара се свато боји, а цаца тазе да содате туту. Тазе: "Де-ти, Дојко, доцес ти по’ Свабину томанду!"

Још би они тепали један другом, да се не утаче Тешица Чепркало, који се у свашто уплетао и за свашто се волио распитивати:

- Молимо ти се, господине, немој замјерити што ћу те нешто питати?

- Топро! - рече жандар, климну главом, па га онда мирно од главе до пете погледа.

- Је ли сваки који из те ваше земље ’вамо нами дође господин?

- Ја, ја! Свак коспотин! - дрмну жандар главом.

- А молимо ти се, господине, би ли наш чојек, кад би му било суђено, да оде у ту вашу земљу, био господин?

- То не пила! Тамо све коспоту! Не треба коспоту!

- Баш, велиш, тамо у вас све гола господа? Боже мој, сретне те ваше земље!… Мого си тамо остати, а не верати се по ’вије’ нашије’ стијена’, а господине?

- O, Босна, допро Босна!

- Оно, брате, богме, да речеш да је рђава, па и није! То ми знамо! Ама баш да си тамо осто, не би се кајо, јер, господине, курвали је Босна! Мјере јој нема, па то ти је! Дубока је, предубока… Млога је мајка ш ње закукала… А велиш, у вас тамо све гола господа? - трже се Тешица.

- Ето Јуре Пилиграпа! - повика неко.

Јуре је ступао одмјерено, одбачајући се на дреновац, и водио је за собом једно десетак сељака са свог краја.

Кроз подерану шубару испала му масна просиједа коса; кратки бијели зубунчић скупио се и отрцао, а ситне се ресице покидале, само овдје-ондје по једна, по двије; кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прсти.

- Добар дан, царски оружници! - назва бога жандарима, па се као званично рукова с њима. ’Ваљен Исус, Иво! - окрену се тежацима и назва им бога, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот.

- Ти, Јуре, снала сакон… сакаснила! - издера се на њ службено жандар што се мало прије шалио с Гојком и врло се озбиљно разговарао с Тешицом Чепркалом.

- Буде знала закон и… - уплете се Иво Жига, који је најприје дошао и непрестано са жандарима сједио. ("Лако му је", веле тежаци, "царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи’ов језик".)

- Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш и ти право. Да речеш да не знам закон и пилиграпе - знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јес’ јес’! Ама се не мере на сто страна!… Позиво сам онај доли народ са свог краја. (Наша вира! - шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек’ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда… Вели кнез:

"Узми, Јуре, вире ти, ове позовке, па и’ подили. То ти, вели, боље знаш нег’ ико други у нашем селу." Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! - вели Јуре и показа руком на кнеза.

- Тако је, потврди кнез, па се осмјехну.

- Сви тошла? - пита жандар.

- Сви су дошли осим Чочорике и Злорека - јавља Јуре. - Њи’ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За ’во девет година нису ми ни једног зрнца у име пољарине дали… Веле: "Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати!"

- Славни сут - устаде жандар (устаде и онај други), скиде капу, па поче читати.

И сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице Чепркала.

- Скини капу! - виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу.

- Није ми је ни ћаћа скидо! - одговори мирно Тешица.

- Славни сут - настави жандар - поставља са кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику.

Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он томе надао. Држао је, као боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза.

Међу људима се осјети неки немир, који пријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше.

- Зар баш тако?! - чу се из гомиле дубок глас, пун туге и оштрог пријекора.

- Ево, људи, повр’ свега другог, да и то доживимо… да нам се кнез намеће!

- А-а! То не мере бити! - виче један и млата рукама.

- Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду нек нам не ружи села. Зар да нам, што ’но онај не’кав говорио, јучерашњи најменик буде кнез!

- Зар да нам јучерашње вузле заповиједа?! - издера се један.

- Ја знам кад му је мати цуром била! - додаде други.

- Мани се, чоче! Ја знам кад га бог није ни мислио створити! - претјера Тешица Чепркало. - Збогом људи! Ја оно’… Боже, да неком издобри!

Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати.

- И ја се заваљујем на царској служби - вели Јуре и глас му дрхти - и молим царске оружнике да тамо прикажу славном суду нек ми ’нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију.

Тајна невоља Смаје Субаше

Приповијетка је објављена у Политици, I/1904, бр. 270. За живота пишчева више није била прештампавана.

___

Млад је и здрав Смајо. Весео је увијек и ни на што се не тужи. Куд год иде, пјева и јаше коња бијесно и силно, увијајући се на седлу као каква фитмија и готово кад га год сретнеш, увијек му је други коњ, млађи и бољи. Весељу, пјесми и лову нигдје краја ни конца!

- Никад бољег субаше! - хвале се кметови.

Откад је трећина постала, и откад су субаше пошле кроза села, честитијег, бескрајнијег и веселијег Турчина нијесам видио својим очима! - говорио је свак по селу.

- Кад нам је већ така судбина да морамо и субаше имати, нека нам драги бог поклони и у добром здрављу и весељу подржи нашег доброг и честитог Смаил-агу! - благосиљали су га са свију страна.

Сваког је кмета, и сиромашног и богатог, лијепо Смајо дочекивао код чардака. Сваком би испекао каву и напунио лулу дувана, а и чардаку су често стизале милоште и поклони од кметова: неко кокош, неко пиле, неко јање, неко опет лонац масла и чабрицу сира. Свега је понешто стизало, и Смајо је био задовољан с кметовима, а кметови с њим. Нико се ни на кога није могао потужити, јер би огријешио душу, а то није рад ни Смајо ни његови кметови.

Смајо се при процјењивању десетине заузимао за своје село, те десетар од њег није смио ни писнути. Колико би Смајо рекао да у једном стогу има "царевине", толико је и било. Он је субаша Хаџи-Селим-бега Џинића, чија се ријеч још и данас уважава и поштује, па му је било лако чинити што је год хтио и желио. А Смајо је истински желио да свак буде весео и задовољан, да свак пјева и кликће, извијајући се као шева испод чистог и ведрог неба. Душа би га забољела кад би виђео тужно, невесело лице, и гледао би да га како било развесели.

- Де, ћоће, запали! - пружио би му одмах кутију. Мани се, вире ти твоје, мисли и думана! Запали, мајка му стара, па се малко разведри. - Све ће боље бити него што ми мислимо.

Онда би ударио у веселе и необуздане шале, које би и мртва уста на смијех натјерале.

Околна су села завидјела кметовима Хаџи-Селим-бега Џинића што таког субашу имају, а и бег се, нема вајде гријешити душе, очински бринуо за своје село, бранећи га од сваког зла и напасти. Мало је, врло мало таких бегова и спахија. Он је често излазио у село и одсједао у Смајину чардаку. Кметови би се сви скупили, и он би их о свему распитивао: како је љетина понијела, како су шљиве родиле, може ли се живјети, и напосљетку би оштро дигао очи и погледао Смају:

- А како ви с овим? Да ли вам је, бивакарце, добар?

- Добар, предобар! - гракнули би сви као једно грло. Ако нам мислиш нажао учинити и срце нам наше из њедара извадити, онда слободно мореш Смаил-агу дигнути из овог чардака! Његова пјесна и шенлук, његово чисто и поштено срце вриједи, беже, пола Цариграда. Откад је свијета и вијека, ’ваког чојека није сунце виђело!

Бег би се задовољно осмјехнуо и на поласку би турио Смаји прегршт ситне јаспре да разда кметовима.

У пошљедње вријеме био је Смајо нешто замишљенији, и сваке вечери, у велико вечерње доба, кад се уноћа и кад се све смири и обамре, јекне са чардака пјесма:

Соба ми је празна,
А постеља хладна,
Не могу да спавам,
Бећар сам,
Јадан!

Све се село избуди. Од торова узавру пси и чобанско подвикивање. Ноћ се затресе и уздрхти, чиста и ведра ноћ ране јесени! Смаје сутрадан не би било у чардаку, и кад би се послије неколико дана вратио, на лицу је лебдио дрхтав немир и нека болна, дубока замишљеност.

- Наш се субаша нешто млого промијенио - ишао је шапат од уста до уста.

- Нешто га боли и гризе. Савладала га је некаква потајна бољка и јад. Браћо моја, шта би то могло бити? - питали су се људи међу собом.

И Смајо је с дана на дан постајао мрачнији и замишљенији и чешће, много чешће, силазио у варош него прије. Одлази и враћа се, али га нико није питао зашто је то толико учестало његово путовање. Једнога мјесеца пред позну јесен остао је читавих петнаест дана у граду, и кад се враћао, пропјевао је обноћ кроз село, и то му је била као пошљедња пјесма. Једно десетак дана иза тога био је врло весео и са сваким се шалио, а послије тог времена сасвим се помрачи његово свијетло и весело лице. Усне се од дугог ћутања упише једна у другу, и Смајо као да онијеми. Кад би коју ријеч и проговорио, била му је горка као пелен, а тешка као олово. Ријетко је излазио међу људе. Непрестано је сједио на чардаку, туробан и замишљен. Често се тргне из мрачних и црних мисли, стресе се као да хоће некакав невидљив терет да збаци са себе.

- Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови! - уздахне дубоко. - Што ућиних од себе, постове му његове!… "Купи ми, мој шећерни Смајкане, шамију, купи ми папуће, набави ми нову феређу, ова ми се много похабала"! Хај, хај! - уздахне још дубље и очајније. - Што ућиних од себе, слип ходио по дунајлуку! Е, вире ми турске - заклиње се сам себи и млата рукама као да је мало шенуо с памети. Е, вире ми турске и рамазана ми мог, да сам знао да ће иза оне онаке сласти и милошће доћи ова горћина и думан, волио бих скоћити у Врбас него ово доћекати!

Од веселог и плахог Смаје постаде једно биједно, намрштено и зловољно лице, које поче на сав свијет мрзити и викати. Стаде чак и прорицати да се примакао кијаметни дан - Страшни суд, јер се свијет искварио и испоганио:

- Ништа ово данас не ваља! Све је ово једна петљага и роспилук. Али нека, нека! Примиће се дан кад ћемо сви знати што смо и на ћему смо. Убрзо ће завриштити ћорав ђогат под ћоравим Османом…

Свијет се упрепастио, па се превија и крсти од чуда:

- Шта би чојеку, ако ко за бога јединог зна!?

Једног дана нареди Смајо слузи да сазове све момке који су се ове јесени иженили. Момци се сутрадан скупише пред чардаком, а он поче нешто бесмислено и неразговијетно говорити. Нико га није разумио. Он се горко заплака и, заносећи се у страну, јекну:

- Плаћимо и јаућимо сви скупа! Наша је несрећа и невоља дубока и црна ко кара-дењиз, и висока ко ово небо над нама!

Просјаци

Цртица је објављена у Политици исте године кад и претходне – I/1904, бр. 321. Није прештампавана за ауторовог живота.

___

Једног врелог, љетњег дана, враћао сам се са Сане. Подне је било поодавно прошло, а сунчана распаљена врелина никако да малакше. Сунце све оштрије и врелије припиче. Трамошљанска брда са прорјеђеном, ситном шумом пламте и преливају се у пуном, блиставом модрилу, а горе далеко преко њих дрхти у прозрачној сумаглици још брдовитија и врлетнија Врховина.

Коњ погнуо главу, па лијено, изнемогло каса и каткад немарно, преко воље, махне репом. С обје стране друма диже се маховинасто стијење из којег силно бије љетња спарна жега. Куд год погледам, нигдје жива створа! Све се склонило негдје у хлад, па дахће и жудно очекује кад ће минути ова досадна врућина.

Бијаше ме обладала тешка жеђ, а још је далеко Дундариште, у коме ме очекује као лед студен точак, који шиба и пљушти испод високих и танковијастих букава. Немилице сам гонио коња и, док би човјек попушио лулу дувана, био сам надомак точка, који се још од незапамћена времена зове Ајлучки точак.

Из приличне даљине угледах кроз лишће натоварено парипче и два човјека гдје се одмарају крај точка. Они су лежали потрбушке на сувом, сагњилом лишћу, а коњ је, привезан за букву, немарно цоњао одмахујући овда-онда репом. Кад чуше топот коњски, обојица се тргоше иза сна и почеше звјерати око себе. Један је био слијеп.

- Помози бог, људи!

- Бог ти помого, незнана делијо! - одазва се слијепац, а преко усана му прелетје чудноват осмијех.

- Одмарате ли се? - упитах ја кад се напих воде и привезах коња за једну букву.

- Одмарамо се и уживамо царску праву… ко и сви остали прошјаци и вјечити путници.

Обојица се нешто сашапташе. Вођ устаде и извади гусле које су вириле из једне повеће торбе с коња, а слијепац се промукло накашља:

- Како, господине? Како твоје лијепо здравље!?

- Добро, добро, слијепче. А како ви? Ми добро! - рече вођ ненадно и спусти гусле слијепцу на крило, па сједе крај нас. У нас, господине, међе нема. Цар је цар, па му се зна међа и граница, а прошјаку? Прошјаку, рођено моје, нема међе ни границе: пукло испод неба, па куд ти душа твоја жели!… А народ, добар па даје. Даје, брате, и капом и шаком, јер ми ’нако све лијепо и по реду…

- Е, немој тако! - претрже га слијепац. - И ми неђе зациганимо. Усићимо се, па нам се не да макнути од куће док нам се штогођ не метне у торбу и не пружи у руку. Тако, брате мој, говори! Немој… Што јест - јест!…

Ведар, јасан осмијех, пун радости животне заигра се око усана слијепчевих. Учини му се да му се у том тренутку шупље, унакажене очне дупље испунише сјајем и неизмјерним жаром среће и задовољства. Он се једнако осмјехиваше и пипаше по земљи, док напипа штап, па се одбочи на браду.

- Како ти је име слијепче?

- Андрија… Андрија Чојкадић.

- А оклен си старином?

- Оклен сам, питаш?

-Да.

- Како да ти кажем: старином сам и кућом са Мразова, а сад ми је кућа цијели свијет. Све је моје, а ја јопе свачији - рече и опет се чудновато осмијехну.

- Јест, господине! - забрсла вођ. Право велиш, Андрија: све је наше, а и ми смо свачији, или, ако оћеш, ничији. Суђено нам тако, па мирна Крајина…

- Вјере ти, слијепче, јеси ли задовољан судбином!?

- Богами, јесам, - одговори слијепац Јаким, дубоким гласом, у коме не бијаше ни трунка сумње. - Јесам, рођено моје! Задовољан сам… Испрва - право по души говорити - било ми је мало и жао, знаш, кад сам ослијепио, а послије: ништа! Све се то обикне и заборави… Прије него што ће ми се родити прво и једино мушко дијете, изгубио сам вид. Сви кажу: налик, Андрија, на те, и лијепо је ко златна јабука. Мене све нешто гризе и боли душа што немам очију па да га и ја погледам. Већ је и проговорило. Млого сам га размитио. Узмем га на крило, а он одма: "Цаца, цаца, ђе су ти оци?… "Мени то буде тешко и жао, па га тај час повргнем на земљу, а некакве ме мисли са свију страна сврзу и обладају. Шта туј! - поче се као од нечег Андрија отресати. - Тако ми је суђено од бога, па то ти је. Зар није тако? - викну и чврсто ме ухвати за руку.

По гласу и стезању руке видјело се да очекује од мене да речем: "Тако је, Андрија, тако! Суђено ти је, па шта можеш сад? … Ја то и рекох.

- А друго ми је све добро - настави више као за се. Не могу се ни на што потужити. Што добри тежак има, и нами пружи и дадне. Ваког народа нема надалеко. Само да оће већ једном бог драги и њему да провиди и просвијетли…

- О! - викну вођ и одмахну руком. - Народ добар, предобар! Накупимо свега: мрса, вуне, жита, гра, предива… Е, брате, свега! Ено пун товар! Свега имамо… Народ даје, а ми благосиљамо и молимо се милостивом богу за сав ’ришћанлук и нашу вјеру и закон.

- Па куд сте сад наканили?

- Горе ћемо Змијању - одговори мирно слијепац и поче оправљати гусле.

- Да, Змијању ћемо горе! Одсијече брзо вођ. - Змијање је млого блажно. Овце се сад почињу стрићи, па ће бити вуне до миле воље. Змијање нас одијева, а ови доњи крајеви ране и поје…

Вођ је и даље нешто причао и млатао рукама, а ја сам посматрао слијепца како оправља гусле. Руке су му пуне, бијеле и чисте, без жуљева; образи округли и једри, чело високо и малко намрштено, коса свијетла и црна као угљен, а очи…

- Андрија! - викнух.

Он не чу, јер се бијаше нешто дубоко забавио око гусала…

- Андрија! - викнух ја јаче.

- А? - трже се он као иза сна.

- Вјере ти, назиреш ли имало?

- Кад је врло ведро и топло вријеме, обузме ме нека жеља, некаква силна дрктавица од превелике радости. Учини ми се: видим, прогледаћу!

Он махну тужно главом и опет се ушути. Тешко му, види се, што га то упитах.

Вођ једнако брсла:

- Народ добар, предобар!… Али, богами, народ је нешто ови’ пошљедњи година нешто малаксо и у танке нити увео, па му није ни до чег. Свак се забавио о својој муци и невољи. Али јопе даје. Даје, брате, и капом и шаком!

Врућина бијаше јењала. Сунце почиње падати на заранке, просијавајући меко кроз лишће које се тихано и једва осјетно покреће и подрхтава.

Планина оживље. Чују се узвици пробуђених козара и говедара који крећу благо на попасак. Одјекују кроз шуму довикивања чобанска и потмула, пригушена јека звона.

- Андрија! - викну вођ. Јењала врућина. Да се крећемо! Далеко је Змијање. Загуди мало господину, па да се иде већ…

Слијепац усправи гусле на крилу и, дрхћући, превуче гудалом. Јекну болно струна кроз планину. Дрхћу прсти, јеца слијепчево грло и звуци се, меки и дубоки, разлијевају испод суморних, ћутљивих букава, које се пркосно небу дижу, обасјане и освијетљене изнемоглом свјетлошћу пошљедњих сунчаних зрака.

Слијепац заврши пјесму и пошљедњи звуци одјекнуше силно и бурно кроз планину:

Рани сина па шаљи у војску,
Србија се умирит не може.

Учини ми се да се од ових снажних и поноситих ријечи затресе планина, зашуморише букве и као да све око мене оживље и поче дисати новом снагом и животом…

Просјаци се дигоше и брзо изгубише у планини.

Папакало
Штампано у Политици, III/1905, бр. 670, а одмах затим и у Српском цвећу, II/1906, бр. 3. Ни ову цртицу Кочић није уносио у своје збирке.

___

Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак.

У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке.

Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине.

Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више Вјерују на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита Вјерују. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи.

- Ти си, брате, празнослов и прост човјек - вели му нови игуман. - Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: "Па… па… Вјерују . па… па… во јединога… "Два ти дебела сата треба док очиташ једно Вјерују, а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити.

Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито.

- Боже мој, боже, куд наше вријеме прође - уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи.

Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита Вјерују. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита Вјерују. Кад чује ријечи из олтара на које долази Вјерују, онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове.

Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину - све мину, и прође ко слатки дјетињи сан!

Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише:

- Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови!

Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења.

Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца.

Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси.

Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме.

Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора:

- Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего…

Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим.

Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега.

Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини.

Илица Одалица и Лазица Вуцалица
Објављено у београдском Дневном листу ХХII/1904, бр. 354, а затим тек у Целокупним делима које је приредила Зора Вуловић 1932. године

___

Надалеко су чувени Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица. Па ко су они кад су тако разглашени? Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица су пошљедњи тужни остаци многобројних сеоских трговчића ’одалица. Много је њих било за турског суда. Као што свега старог полагано нестаје, тако су се и они из године у годину све више губили. Калаба, Шобота, Белемез, Торбица и многи други данас више не "’одају". Торбица је носао меку робу. Осим тога куповао је и прњу. Оптужише га да вара жене на поњави, те му, сиромаху, "котарски уред као суд" одузе дозволу. Тако је и с другима било.

Многи су они можда и помрли. Многи су се опет забили у наше касабице, те се зими уз какву сиромашну, али обично подебелу удовицу паре, а љети раде у башчи код богатијих газда. Неки се још нису оставили трговине, већ купују старе ствари па их препродају. За Белемеза кажу да је негдје у Посавини отворио дућан, па само прњу и кости купује, те их по машини некуд у свијет шаље.

Од свију ових трговчића што их ја тубим, најстарији је Илица ’Одалица. Већ пуних четрдесет година бори се он с планинским мећавама, вјетровима, кишама и вересијом. "Вересијо, вересијо, у гроб ћеш ме прије времена оћерати!" Лазица се неке године почео за њим вуцати, те га прозваше Вуцалица. Друкчије се они зову код "котарског уреда као суда". То свијет не зна, па не знам ни ја.

Не мрзе се. Увијек заједно иду: Илица напријед, а Лазица за њим. Само кад се напију и посваде онда се растану, али гдје се први пут виде, ту се и умире. Од села до села, од збора до збора, од цркве до цркве, од куће до куће, ходају они и носе робу. Имају они као год и попови свој крај, своја села куда пролазе и проносе робу. У друга села неће ни да завире, јер их тамо свијет не зна, нити знају они свијета.

- Сто пута сам каз’о да се држиш свог села, будало једна! - грдио је Илица Лазицу, јер је био зашао у непозната села, те мало није платио главом.

Лазица је извадио дозволу од котарског уреда као суда, а Илица је само поднио с молбом ферман, који му је још султан издао, котарском уреду као суду, да га славно исти потврди и мурлеише. "Котарски уред као суд у Б. Б. није обнашао удовољити препокорној молби Илице Н. званог ’Одалице, ходајућег ситничара, већ му на основи фермана Његовог Царског Величанства Султана милостиво подиељује нову дозволу". Поврх свега тога Илица носи још и дан дањи султанов ферман у великој пртеној кеси, у којој и паре држи. Кад год одријеши кесу, погледа у ферман, па уздахне: "Мој вермане, мој златни земане!"

Дају много и на вересију, па их и свијет добро пази и свака их кућа лијепо дочека кад пану на конак. Што у једног има, можеш наћи и код другог: керице, рудице, мавеза, ризе, оптоке, свиле, бројаница, ђинђува и многих других ситница и керевека. Продају они и бољу, дуплију робу: чивит, без, косе, брусове, каву, шећер. Соли немају. Гдјекад им у бисагама можеш наћи и по два, три кила бијелог или црвеног дувана, иако су на то заборавили извадити дозволу.

Много су они препатили и много штошта доживјели. Надалеко и нашироко причају се и проносе њихове многобројне згоде и незгоде које су их сналазиле у дугом низу година њиховог бескућног и луталачког живота. Нарочито се Илица ’Одалица свагдје хвали и поноси својом кабастом тежином и дубоким, свјежим досјеткама.

Ја ћу вам, драги читаоци, овом приликом, како се то већ обично каже, испричати једну такву цртицу Иличине досјетљивости.

Било је то прије десетак година, на вашару у В. В. Показивали су у једној комендији најдебљег и најтежег човјека на свијету.

- Извол’те унутра за видети најдебло и најтешко човек на цело свет! Извол’те, извол’те! Господа плаћају сексер, госпоје грош и маријаш, ђаци и војници само пет марјаши! Извол’те, госпоја! - окрену се комендијаш једној сељанци.

- Потпрни се ти, мој драги, са својом капом а немој са мном! - рече застиђена сељанка, па се изгуби у свијету.

Илица се прогура кроз свијет.

- ’Ајде, извол’те господин газда, унутра! - виче му комендијаш.

- Је ли ти, Швабо, шта би ти рек’о за овог побру? - испрси се Илица и уприје прст у се. - Како би ова роба могла код тебе проћи? А, мајка ти стара, жито ти родило?

- Извол’те, извол’те - само још данас.

- Чекај мало, Швабо! Сабур, жито ти родило! Народе! - окрену се Илица свијету што је стајао иза њега. - Народе, чуј и почуј! Овај нас Швабо, жито му родило - вара! Ја сам тежи и дебљи од оног његовог чојека, јер мене ни царски кантар не море поднијети! Не бацајте узалуд паре!

Престаде свијет улазити у комендију. Видје комендијаш да не остаје ништа друго него да се Иличина воља испуни: да се потегну на царском кантару.

- Не могу ја тако лако свога гласа упуштити! - вели Илица. - Да се потегнемо на царском кантару!…

- Тако је! - повика свијет. Што би ми њему давали паре џабе!

Ето га! - викну народ кад угледа најдебљег и најтежег човјека на даскама пред комендијом како се рукује са Илицом.

- O, грдна рано, да су оно два прасца што би чојек за њи’ силне паре згрн’о! - насмија се неко.

Дуго су нешто разговарали. Илица се окрену па викну:

- Народе, добро отвори очи! Још су нешто ћућорили. Слеже се свијет са свију страна.

- Е, народе мој, жито ти родило! Ето, видио си и брез једне паре најдебљег и најтежег човјека на цијелом свијету! - викну Илица и изгуби се у вашару.

Чврко
Цртица је објављена у листу Дан, II/1906, бр. 1 и није прештампавана за Кочићевог живота. Није ушла ни у Целокупна дела Кочићева 1932. него тек у његова Дјела I. 1951 (приредио Н. Милићевић).

___

Иако му то није било ни име ни презиме, у селу га је свак тако звао. Али му то нико није смио у очи рећи. Говорено му је тако иза леђа, а никад пред њим.

Уз пошљедњу буну дошао је неоклен отуд из дубоке Крајине с једним братом, кога су му убили сережани у оно прво мутно вријеме, кад је од сережанске пушке пропиштало материно млијеко наших отаца и наше старије браће.

Страшно је то вријеме било! Ми, тадашња дјеца, ми се још и данас сјећамо тога, и данас као да кроз нашу душу струји и пишти оно жалобитно цвиљење и кукање наших матера и сестара кад сережани у поноћи дигну човјека из куће и поведу касарни. Ми се и данас сјећамо оних страшних људи у црним, чованим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком ачећи се и заносећи мало на њемачки, да би се оцевима нашим и мајкама нашим чинили страшнији, важнији и ученији. Нама још никако не излази из памети она груба звјерска, полублесаста лица, која за вјечита времена проклеше мајке наше и наше сестре. Нама се чини као да и данас слушамо негдје у даљини ријеч њиховог цвиљења, кукања и проклињања.

Чврку и брата му једне мрачне и кишовите ноћи дигоше иза сопре, свезаше у тешке лисичине и одведоше касарни ти исти сережани. Зашто, још се ни данас не зна, нити ће се икад знати.

Кроз густу и црну помрчину разлијегали су се ударци тешких, окованих кундака уз дубок, протегнут јаук:

- Немојте, браћо! Немојте, браћо, ако за бога једног знате! Једна смо вјера и једна крв… Јаој! - ломило се испрекидано запомагање пољем испод села, праћено силним звиждањем планинских вјетрова, али из села није их пратило жалостивно лелекање као друге, јер немађаху никог од родбине и својати.

Друге вечери након ове страховите ноћи стајао је Чврко сам, без брата, на кућном прагу, сломљен и сатрвен, са неизмјерним болом и распламћелом мржњом у души. Одједном се трже из дубоког премишљања, узе с верига котао воде, сали на огњиште и суну у ноћ.

Од те вечери његова је кућа стајала накрај села нијема и пуста, затворена мртвим коцем.

Он је пошао по најму, али се ни у једног домаћина није могао дуље времена задржати. Не прође ни петнаест дана, а он ће домаћину:

- Имам ли ја штогођ да примим од тебе?

- А што?

- Тако, оћу да идем.

- Куда?

- Не знам ни ја, али оћу да идем, куд било…

Послије је радио на надницу, па би често пута у пола дана остављао посао и тражио да му се плати пола дневнице, те би пребацио преко себе гуњ, и одшврљао некуд у свијет као метиљаво бравче.

Свијет је само слијегао раменима и шутио. Кад би се он гдје појавио, свакога је обузимала некаква језива слутња. Свак га се је клонио и бјежао од њега као од какве нечастиве напасти.

- Овај чојек нешто крупно и тешко носи на својој души! - шаптала су уста устима која нису знала за ону страховиту, мрачну ноћ.

Чврко је само шутио - шутио и о нечем премишљао.

Кад падне звјездана планинска ноћ, он се изврне на траву и дуго, дуго гледа у небо и звијезде, и све му се чини да кроз ноћ чује оно запомагање и јаук, кад му брата у немилој помрчини нестаде.

Његова кућица накрај села, затворена мртвим коцем и обливена пуном свјетлошћу дизала се као каква авет, и он је из ње слушао сваке вечери пријекорне и грке ријечи, које је он једини разумио. То га је једном дубоко дирнуло, заболило и подстакло да изврши оно што од давних дана носи на души својој. И те ноћи њега нестаде негдје.

Чврко је сједио као и увијек на трави, зурећи укочено у модре, планинске врхове, поврх којих се дизаше немарно пун, крвав мјесец. Кроз освјежавну мјесечину хујило је тихо и меко, тајанствено и језиво шапутање, које обузимаше и опијаше душу његову. На највишој јели према њему дрхтала је у суморној свјетлости крвава глава са црвеном капом на којој се тужно прелијеваху блистави знаци некадашње снаге и моћи.

Мрачајски прото
Приповијетка је први пут објављена у загребачком Новом Србобрану 1903. (бр. 243), а затим у II књизи Кочићевих приповиједака „С планине и испод планине“, издатој у Загребу 1904.
Тодор Крушевац у својој монографији о Кочићу говори и о прототипској основи овог Кочићевог лика. „Мрачајски прото је живео, како је причао сликар Перо Поповић, у селу Славићки, где и данас има дрвена црква у којој је служио. Сачувана је и једна клада, срезана у облику столице, на којој је прото седео док је исповедао свет. Тврди се да су за турског времена сељаци неколико пута ноћу преносили цркву с једног места на друго, да би је Турцима приказали као чудотворну. И заиста, Турци су је оставили на миру.“ (Т. Крушевац: „Петар Кочић“, 1951, стр. 97)

___

Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам бог дадне! - поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. - Не знаш ти још какав је то човјек, да бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у ком се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. "Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и ’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој Шокачки!"продере се и силно задрма косматом, подбулом главом, кад му се парохијанин потужи на жену.

Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће, кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши по по сата и иде странпутицом. "Зар ја да идем путом куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!" Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. "Не вјеруј ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!" Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одма на коња, па кући. Код себе не да никоме преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким, гвозденим букаријама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: "Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!"

Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! - викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина.

- Богами, брате, мене лијепо страх! - трже се Стевица кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.

- Што?

- Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али…

Што се више приближујемо Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.

- Да ли је код куће? - прошаптах.

- Ја мислим, да јест - одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. - Хајде ти напријед!

Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доље ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.

- Е, јадни и чемерни прото! - викну промукло. Покрадоше те, отеше ти све… Ономе си псу јуче крстио дијете… Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ришћанину, сунце га небеско сагорило!

Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.

Изађох иза стрехе, а за мном Стевица.

- Помози бог, оче прото! Он се преплашено трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа:

- А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!

- Помози бог, оче прото!

- Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене? … А куд си ти пошо, Џибићу?! - писну, као да га нешто уједе за срце кад угледа Стевицу иза мојих леђа. Је ли те то посло куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепо? Ако није крепо, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!… Ама, шта ће те ви, људи, од мене?!

Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло, пробијала је дрхтава узнемиреност.

- Па онако смо се, оче прото, мало наврнули…

- Ама, како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! - загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.

Пушка грмну, пас скикну!

- Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пако старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?! - чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. - Неко ми и звоно скино с авлијскије’ врата! - врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Залупаше повелика, крупна, јасна звона са свију прозора, врата, и са чађавог кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје, мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише.

- Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један! Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! - тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! - раздера се и стаде љутито, злобно шкрипити зубима. Њега је прото опремио да носи у пако старом Џибукарди селам ама максуз селам, што балије кажу!

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.

- Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало ко и познајем - окрену се мени и наднесе руку над очи. Ти си…

- Јесам, јесам, оче!

- Е, па, ето, шједи кад си дошо. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом? … Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!… Млого ми је - обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: - Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти - уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. Млого ме је, кажем ти, Џибо - диже се и пође у собу. - Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! - чује се из собе. Млого ме је, кажем ти - настави излазећи - Џибо облагиво и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако ’ш, мало бенда и владику и овај суд… Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући, немој мислити да нема… Јеси ли самлио већ? - издера се на ме.

- Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

- Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.

- Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! - диже помамно главу и извјери се. Пи ту каву, пи! Немој туј ко будала каква заврзивати… Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио ко неки господар у мојој рођеној кући.

- Ама, није, оче прото, већ…

- Шта није, шта?! Е, е! - стаде се пакосно кесерити. Да је ово отров, налио би му и десет вилџана а не један - нек цркне пашче!… Да је теби знати колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!… Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди! - шкрипну снажно зубима, поврже филџан, па устаде и поче ходати, млатајући рукама. Почуј-де, момчићу! Отишо ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. (То је било за султановог наџака.) Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћо сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђурђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају, како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. O, небо вас убило! - врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико био занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог заноса, па настави: - Тргнем пушку из кубурлука: оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљао, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније љутије, црљеније паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет, шест лончића на вуруни, затворим је сачом, а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ђурђијом играти и пјевати! "Oтвори, побогу брате!" - пишти Ђурђија ко змија у процијепу. "Oтвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!" - "Oче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!" - преклиње Џибукарда и таба по соби ко каравлашки међед. - " Отворићу, отворићу, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако и спрема се, опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!" - смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

- То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крено је давно - додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

- Па шта би са њима, оче прото?

- Кад је паприка сагорила, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључо кућу и лего спавати - рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигарету.

- И ти си, како велиш, и како чујем, много трпио и патио?

- Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! - издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.

Вече се примиче. Сумрак се, као крадом, шири, а сунце лагано, боно, величанствено боно, за планинским врхунцима издише.

На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама, које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље - све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:

- Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

Симеун Ђак


    Мејдан Симеуна Ђака
   
Трећу приповијетку Кочићевог циклуса о Симеуну Ђаку објавио је најприје Српски књижевни гласник, IV/1904, књ. II, бр. 3, а затим ју је писац унио у III збирку приповједака „С планине и испод планине“ (Београд 1905).
    У причи се више пута помиње „бањалучки трбушати Ликота“. Ријеч је о митрополиту Евгенији Летици, који је у борби за црквено-школску аутономију заступао владино гледиште, те га је Кочић због тога оштро исмијавао. Због ових инвектива надлежни органи управе у Сарајеву разматрали су и могућност евентуалног кривичног гоњења аутора, (Видјети Крушевчеву биљешку у I књизи Сабраних дјела П. Кочића, 1967, стр. 289)

    ___

    Тишина. Само котао кврца, и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири се тежак, загушљив мирис од зејтина и тамјана и мијеша се с млаким ракијавим задахом који се диже поврх узаврелог котла.

    – Дај ми кажи, Мићане! – трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет напуни и метну угљен… – Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, рећемо, служиш већ пуни тридесет година калуђере, па ћеш то, ја млим, боље знати него што други. Е да вамо речеш да није учеван, јест брте богме, дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори, зна у њој, на моју душу, ко и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушатог Ликоту, што носи шкрљак ко и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

    – И ја се, људи, томе чудим: шта би то могло бити по сриједи? – чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се.

    – Е, мој брате, учеван велиш! Он вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарниде, Глишо, тај угарчић!

    – Јунаци моји, ја би реко да је томе ракија највише крива?

    – Оно да… додуше… нако по прави… Ја не знам, – завија и заплеће Мићан.

    – Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати. Часног ми крста, не крстио се њим већ клањо ко Турчин или носио шкрљак ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! – ако Симеун није досад попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самљети двадесет улчека сирове зоби!

    – Ти, мајсторе, увијек прегониш! – љутну се Мићан. Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе!

    – Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! – чу се онај иза каце и опет зијевну. Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш, Мићане?

    – Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! – викну мајстор Глишо и презриво пљуну.

    Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави:

    – Буд је њему његова крива, ћуд! Он ће шјећети с тобом, разговараће се, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и, подвриснути: „Стој! Буди мене миран!“ па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сам бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад што о себи говори. Али његова лаж, његове, оћу рећи бешједе, нијесу ником на штети.

    – Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дркћући изумријеше у врховима четвртастог звоника и обло сведеног кубета.

    – Ето и’, на моју душу, котлу! – трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца.

    На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу, док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежопољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице. Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу.

    – Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

    – Бог добро дао, оци наши дуовни! – одазваше се сви и поскакаше на ноге.

    – Ракијо мајко! – прошапта неко у мраку.

    – Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо… Не да нам се спавати… те дођосмо да… – заплеће језиком отац Сопронија.

    – Не шједај, Симеуне, на ту клупу! – викну Мићан и подмаче му свој столац да сједе. Малоприје нам се неотице просу ком, па је, прошћеш, мокра.

    – Није ни он најсувљи, – промрмља неко иза каце.

    – Шта ви то причате о мени? – учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

    – Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете Ћабе? – рече врло меко, готово побожно, отац Сопронија и сједе на праг од подрума. Ја најволим на прагу…

    – Од подрума! – додаде неко из мрака.

    – Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! – разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан ко бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме бог и срећа јуначка вољадне!

    Једва га умирише и свладаше да не подврисне: „Стој! Буди мене миран!“

    Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије. Слетише са свију страна Симеуна да им приповиједи како је дијелио мејдан с Асан-бегом Чеком.

    – Ви оћете да вам то приповједим? Е, моја дјецо, истрово је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да и ви мени нећете вјеровати…

    – Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја. И владике почеше ко и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и’ и срам било Кристова лишца! – уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

    Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче:

    – То је било прве неђеље иза укопације а управо на неђељу дана пред овај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно нако по старинским мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. Устрија је, ко што знате, била већ заступила. Швапски солдати изашли с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па нако ћуте. Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два, три дана, док повикаше: „Ето, вели, Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и’, кажу, ко на гори листа!“ Једни ће, чује се, ударити, под Дервишагом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доље на Бању Луку; а други ће – Нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији! – А други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговара се, уватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку. Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, ко једно историческо збитије.

    Свијет се јопе узнемири. Почеше људи склањати нејач и сермију у збјегове. Свеједно вам је, браћо, било ко кад чојек иза великог умора легне да спава па га у пола сна пробуде.

    Изашли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па одамо и једнако погледамо преко Гомјенице и ослушкујемо.

    – Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? – узвртио се Исаија.

    – Шта ти велиш, Симеуне? – окрену се покојни Партенија мени.

    – Ја велим ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе, крстове, одежде и све што се могне из цркве дигнути, склонимо у збјег…

    – Па и ја тако мислим – утаче се Исаија. Онда би се, вели, и ми могли ђегођ склонити.

    – Па онда – настави ја, и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак – па онда да скупимо једно пет, шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету Ћабу од проклети Агарјана.

    Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић:

    – Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке.

    – Шта ћемо, побогу браћо?! – узвртио се Исаија ко Циганин у котлу, па дркће ко прут и ода горе и доље по авлији.

    – Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си. Немаш дјеце па да ће, ако вечерас погинеш плакати гладна и гола за тобом. „Шта ћемо, побогу браћо!“ Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па…

    – Теби је, Симеуне, увијек до некакве бреспослице! Глава, болан, игра.

    – У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.

    Препо се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети:

    – Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране?

    – Тешко оном кога други брани! – дочека га ја ко из свог штуца; састави ватру у ватру.

    Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

    – И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! – викну ја и испали штуц за њим, онда нареди момцима да сазову људе, па шједо с Партенијом пити. – Ули-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

    – Ули Мићане, ули, – чу се неко из мрака. Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.

    – Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако! – рече Симеун, искапи чашу, па настави: – Скупи се свијета пуна равна, равдијана авлија. Све наоружано до зуба, дошло да брани од мрски Агарјана ову свету цркву. Покојни Партенија – и у гробу му вала! – изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума, да се народ мало ослободи и прибере.

    – Пите, браћо их Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

    И богами свијет се лијепо и подобро прибра. Станко Баковић узе гусле, превуче два, трипут гудалом, па кликну:

    Свака стаза жали по јунака
    Равни Азић Залавару старог,
    А Трамошња Тому Баковића,
    Гомјеница Парту игумана,
    И јунака Симеуна Ђака.

    Вјешт Станкела, бог га не убиће, па превлачи ситно по струњи, а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева, већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили. Мене обузе некакав силан мерак, очи ми успламћеше ко двије живе жеравице, па подврисну колико ме грло доноси:

    – Стој! Буди мене миран. Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету Ћабу!

    – Сви ћемо гинути! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

    – Вала народу који ће нас тако спомињати кад вечерас погинемо бранећи Христов олтар и свету Ћабу од мрски и нечастиви Агарјана! – јекну покојни Партенија ко убоден, а глас му жалобитно задркта, и сузе га облише.

    – То нешто, Симеуне, млого жалостиво. Ули-де му, Мићане, једну чашу.

    – O, људи, ово укрстило с обадвије стране па не да ока отворити! – прошапта зловољно Мићан и поче точити. Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изаћи на очи!

    – Уточи, Мићане, узгред и мени једну – пружи му и отац Сопронија чашу.

    – Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостиво, али то је једна жалобитна приповијест, ко једно, што вели Симеун, историческо збитије – разлаже онај у мраку.

    – Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни и мучни дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви и безбожни Агарјана, те вам је и ово ко једно историческо збитије! – уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

    – Па то је, болан Симеуне, ко једна историја! – узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

    – Тако је, тако, оче Сопронија: управо ко једна, што реко ти, историја, ко једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге – потврди Симеун, испи чашу надушак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави:

    – Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. Уватила се, боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута. Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чујте и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у Доњем Первану пасти на конак!“ „За мном, браћо!“ врисну ја ко…

    – Не, Симеуне, побогу брате! Превали кото, ако за бога јединог знаш! – викну преплашено Мићан и ухвати га за рукав, јер се бијаше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла, да га не зауставише. Симеун се само мало трже натраг, ни најмање се не збуни, већ још одушевљеније и силније настави:

    – За мном, браћо! За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! – вичем ја ко рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче ођећа на мени пуцати.

    – За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

    Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га с благословом предаде Станку Баковићу. Онда мене исповиједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијер-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што jе неке године, кад је ишо у Каурску, купио од некаквог Прајза у Задру. Обуко најприје панцијер-кошуљу – неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет – онда обуко кабаницу, па добро натуко шкрљачину, припаса сабљу, а штуц и острагушу пребаци преко себе, па се врго ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном ко царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи прште варнице ко небеске свјетлице. А кад пирне кроз ноздрве – нећете ми, браћо, вјеровати – а кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

    – Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би вјеровали? Улиде му, Мићане, једну чашу.

    – Нека! Нећу! – одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дркћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује, и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење. – Али, чујте ви шта ће сад бити! – викну Симеун и продужи: Пођосмо. Поврви војска, народ, за мном ко, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика:

    – Стој! Ко је?

    – Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија, – јави по команди барјактар. А ко сте ви?

    – Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! – повика неко из ордије и опали из пушке.

    – Стој, не пуцај! – викну ја. Стој, не пуцај! Држ’те се реда и команде! Ово је турски аскер. Да и’ најприје питамо, браћо, шта траже они овуда?

    – Ама, шта ћемо и’ питати, крст им њиов! – рикну ко лав покојни Белемез и исука некакву анџарину да и’ све искасапи.

    – Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи – суну мени нешто кроз главу.

    – Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови – одговара један, а цепти на њему ођећа ко да га је грозница уватила. Ама, не би, вели, реко да сте Србови… Какав вам је то војвода: ко каква швапска генералина… капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

    – Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, оћу рећи шиљак џамијски! – завитла Белемез анџарином.

    – Не сијеци, Белемезе, ја сам… Давид! – викну један мален, готово прирасто за земљу.

    – Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине реко би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ће набави мустапеску ођећу. O, људи, људи! – чуди се Белемез и облијеће око њег. Ко би, вели, реко и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара. Кристе, истини боже!

    – Не претварам се од бијеса већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на намастир! – уздану Давид, па се окрену мени: Јуначе и бранитељу ове наше свете Ћабе, твоја глава прва ће пасти. Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. А сад се јопе говори да сте вас двојица неке ноћи, у глуво доба некакве четри проклете и несретне депешине из Беча добили. Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну.

    Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка, па се разлијеже пјесма и попјевка:

    – Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! – познадо му грло.

    – Ето га, на моју душу! – повика неко. Ама, каква је то наша мртва стража? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, и види сад.

    – Стража је побијена, а оно је био балијски мариветлук – вели паметни Давид.

    – Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? – гигија и попјева Асан-бег.

    У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо коња, па подврисну:

    – Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне!

    Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге, а испод њег сијевају варнице ко небеске свјетлице. А кад вркне кроз ноздрве – море бити да ми нећете вјеровати – а кад пирне и вркне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

    Сретосмо се. Он сам, а ја сам. Ја подврисну колико ме грло доноси:

    – Стој! Буди мене миран, курво кучко Асан-беже Чеко!

    Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружље му испаде из руку.

    – Сјаши, балијо! – загрми ја и напери штуц.

    Он сја и стаде ко укочен, онијемио од стра.

    – Бацај све што имаш од оружља уза се још!

    Побаца све.

    – Узјаши, Турчине! – вичем ја и увијек држим наперен штуц, – није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине, узјаши, Турчине! Сјаши, балијо, узјаши јопе, балијо! Сјаши, Асане, узјаши јопе, Асане! Сјаши, беже, узјаши јопе, беже! Сјаши, Чеко, узјаши јопе, Чеко! – командијерам ја, а он сјаива и узјаива.

    – Аман, доста.

    – Није доста, није. То се теби само чини, Асан-беже, да је доста, а није доста! Дрмну га штуцом међу плећи и викну:

    – Нек сјаше аскер, да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук, да узјаше царски редип! Нек сјаше царски редип, да узјаши царски сухарија! Нек сјаше царски сухарија…

    – Аман, доста је; аман, доста је! – виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише.

    – Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. – Дрмну га јопе штуцом и подвикну: Нек сјаше сухарија, да узјаше субаша! Нек сјаше субаша, да узјаше паша! Нек сјаше паша, да узјаше везир! Нек сјаше везир, да узјаше валија! Нек сјаше валија, да узјаше газија. Нек сјаше газија, да…

    – Аман, доста је! Помагајте, људи!

    – Ама, није доста, Асан-беже. Шта је теби вечерас? Е, кад си се уморио, узми ту серџаду из теркија и простри је па се мало одмори.

    Прострије он серџаду и поче да шједа.

    – Не шједај, Асан-беже! – викну ја, и дрмну га јопе штуцом међу плећи. Е, баш ти ја ништа не знам, Асан-беже! Боље ћеш се на коњу одморити. Јаши!

    – Ливше ће ми бити на трави.

    – Неће, Асан-беже, неће. Мене ти питај. Боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! – пуче штуц по лећима и Асан-бег узја.

    – Ама, шта је то вечерас, ако за бога јединог знаш?! Уби ме, не мучи ме више. Алал ти крв, уби ме! – преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита!

    – Шта је теби, Асан-беже, вечерас. Да се нијеси збиља, богами, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши; ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо ми се теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. O, да и’ видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

    Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и одану, а ја потего острагушом међу плећи:

    – Е, баш ја, Асан-беже, ништа под богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши, јаши.

    – Аман, шта чиниш ти вечерас са мном?! – јекну Асан-бег и једва узја гола коња.

    – Нишга зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан.

    – Аман, зар се тако дили мејдан?

    – Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! – вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сјаива и узјаива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши…

    – Доста је, ако за бога јединог знаш!

    – Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије, три иљаде пута, па ће бити доста, да ти и не кажеш… Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!

    Срце му препуче. Удари крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Страота, браћо, погледати!… Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово вако било, и ово вам је ко једно историческо збитије – заврши Симеун као с неком тугом.

    Онај изађе из мрака, пољуби га у руку и пружи му чашу хладне ракије:

    – Ово сам ја цијелу вече за тебе ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете Ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

    – Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! – једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.

    Истинити зулум Симеуна Ђака
   
Приповијетка је такође објављена први пут у збирци „С планине и испод планине“ 1902. године

    ___

    Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли? – упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“.

    – Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан!

    – Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ниједне – не знам ти ја овије лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, ко нека ствар кантару.

    – Да нијеси ти, Симеуне, почем вјешт овим швапским лумерами?

    – Бјежи, чоче, какве лумере, каква ли… Налиде, Мићане, једну чашу, па додај вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим знам колико је гради.

    Мићан му додаде пуну чашу.

    – Знаш што је, Мићане, ако још само кап… Знаш што је кап? Кажем ти, ако још само једна кап кане – слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

    Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут.

    – Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! – забрза, изврну до дна, па се стресе. Десет и по! Управ под мјеру. Толико ти је. Ако ми почем не вјерујеш, ено ти Бање Луке и царске мјере… Свачем ја знам вDрак. Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио… Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, штоно кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја ко ова што ће сад планути! – вели Симеун, па сасу двије, три заостале капљице на ватру, а плавичаст пламен лизну уз један угарак.

    – Е, кад је тако, Симеуне, онда боже помози, – осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. Помоз’те, људи!

    За часак накладоше нов котао и подјарише ватру.

    – Симеуне, зове те отац Сопронија – долетје ђаче. Теби је, Мићане, реко да му у ’вај ардовић улијеш ракије, ама добре… Игуман ти је прикричио да добро припазиш, јер би, вели, могла оклен виланција трнапити… Ајдемо, Симеуне!

    Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише:

    –– O, мајко моја! O, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша…

    – Симендашу! Пострагијо стара! – чу се громовита гласина оца Сопронија.

    – O, мајко моја! O, свети мој оче! – јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде и једва се диже, па се изгуби у мраку.

     

    *

    Мићан прегледа још једанпут котао. Кад нађе да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. – Оно нам је – вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. – Оно нам је малоприје причо Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, бог и душа, ударо у страну, ама није му замјерити: остарио је. Ја ћу вам сад један зулум његов приповједити – али прави, истинити зулум. Ја млим да нијесте задријемали? Слушаћете? Е, онда добро; чујте:

    Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, дабогда не била пошљедња! Баш тс је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики петак: Добро то тубим, ко да је јуче било.

    Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог прољећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине… лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи, у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.

    Једног дана пребаци Симеун штуц прео рамена, па ће покојном Партенији:

    – Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ђабу, а ја одо у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.

    Проода се горе до млина, па се пред мрак врати:

    – Још, вели, није дошо земан за крст часни крвцу проливати, за Ристову вјеру умријети. Донес-де, Мићане, још један арловић!

    Другог дана, јопе штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија недомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише. Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу:

    Већ је крвца из земље проврела,
    Земан дошо, ваља војевати.

    Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне ко љешници:

    – Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!

    Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде:

    – Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети. Понеси, Мићане, побогу брате, ако иђе кап имаш!

    Наставише јопе пити. Ардовић по ардовић – љето дође; ардовић по ардовић – љето прође, јесен дође. Ниђе капи ракије!

    Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије!

    У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пеко кото. Три пута ме је слао Партенија Брадари по ракију. Не да се Брадара ни доћи. Вели:

    – Да те посло мутесарип бањалучки, не дам! Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако!

    Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил никад! А ви знате кад Вла, штоно веле Турци, увати вурсат – мјере му нема!

    Кад се ја трећи пут врати од Брадаре, затеко и’ у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па одају гор и доље по одаји. Намргођени, љути, ко гладни курјаци: шуте.

    – Зар не да? – викну Симеун кад ме угледа празни шака.

    – Не да. Каже: „Да те посло мутесарип бањалучки, не дам!“

    – Даће! – загрми Партенија. А тебе није посло мутесарип бањалучки, већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице.

    – И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! – додаде Симеун, а очи му сијевнуше ко у катила.

    Задркта ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио – тај се не зна богу молити!

    – Мићане, ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву… Симеуну опреми мог ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћо- раву коблетину. Ајд сад!

    Ја изађо пред собу и стадо. Од калуђера сам се научио прислушкивати. Врата су одшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати ођећу:

    – Ето ти, вели, Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни владика Антим – алал му курдељ! – поклонио за педесет бијели меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружља, па се наоружај, штоно има ријеч, до зуба. Чуј сад што сам ја ижињо. По Крајини се прочуло да ћеш се ти одметнути у ешкију. Је ли? Јест… Е, добро. Кад сад пођемо од намастира, ти ме поћерај на ату, па кад будемо поред Брадарине куће, ја ћу котлу, а ти за мном. Казаћу им да си се одметно, поробио и намастир и мене, па оћеш и главу да ми узмеш… Ја не знам како би друкчије разбили овај несретни мамурлук?

    – O, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! – викну Симеун и пољуби Партенију у браду.

    – Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући. Наоблачило се, па се бојим биће кише… Мићане, поведи коње!

    Ја стрка низ басамке и брже боље оседла и опреми коње.

    Кад доведо’ коње, а они већ изашли пред авлију, па одају и једнако се нешто договарају. Ј$ да вам је било видити Симеуна, побогу браћо! Обуко ћурчину наизврат, па је сапо под грлом пуцетом колик највећом крушком миољачом. На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, боже ме не покарај, по аршина. На десно раме метно свој штуц, а на лијево Партенину острагушу, па пребацио прео себе вишеклију. За припашајом се испријечиле двије зкке и анџар, има у њему аршин. Кад се окрене, шкрипне оружље, а ћурчина се око њег’ засалампија. Уватио га некакав мерак, па ода и сијева очима.

    Партенија нешто облијеће око њег, а он га мрко погледа и вели: „Знам! Доста! Буди мене миран!“

    Објеси ја још на ата кубурлуке са двије граше и кожне бисаге.

    Ја и Партенија узјасмо и пођосмо.

    – Ти, Симеуне, вели Партенија с коња, мореш одма двије, три пушке испалити, а послије… Знаш већ!

    – Знам! Доста! Буди мене миран! Кад бисмо на ’ној окуци у гају, јекну штуц ко небески гром; за штуцом цикнуше двије мале, па се раздера острагуша ко свети Илија. Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну:

    – Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!

    Симеун и не аје, већ једнако пуни и подврискује:

    – Стан’, курвићу црни калуђере, данас мени измакнути нећеш!

    – Устави, Симеуне! Устави, болан! – стадосмо и ја и Партенија викати.

    Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камиланка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста.

    – Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди бога! – јаукну Партенија. Ја мислио нако мало… а он сад почо збиља. Да будале, боже мој!… Гони, Мићане!

    Поћерасмо, колико игда могосмо. Ми на вр’ гаја, а он на окуку; он на вр’ гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу.

    – Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! – чу се неко код котла.

    Доћерасмо коње управ пред кото.

    – Побогу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? – пита Брадара.

    – Не питај, већ спасавај! – укну Партенија и једва сја с коња. Одметно се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па оће и главу да ми узме…

    – Стој, калуђере, губу ти твоју! – подврискује Симеун и једнако пуца из луке.

    – Ето га, Гавро! Спасавај!

    – Бјежи, оче, у кошару… у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, нако гологлав, и уздише: Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе!“

    Извуко се ја из сијена и примако се брвнима.

    – Шути, Мићане! – виче Партенија. Шути, не диши! Ето га!

    – Брадара, с калуђером на сриједу! – викну Симеун и сја с ата.

    – Није, Симеуне, вође калуђер. Малоприје протрка тамо у село – одговара Брадара и дркће.

    – Мени је свеједно. И ти си брадат – рече Симеун, па га увати за браду и стаде водати око котла.

    Вода га и чата баш ко на вјенчању: „И Брадара роди сина Мануила…"

    – Да теби, Гавро, није почем тешко? – пита га Симеун, па на сваком ћошку застану, Брадара се кукавни поклони, а он га дрмне штуцом међу плећи – Е, не мереш, брате, друкчије. Ово је јерусалимско вјенчавање. Девет пута ваља обићи око котла. Тако је то на нашој светој Каби.

    Обиђоше девет пута.

    – Е, сад си вјенчан; ама нако јерусалимски вјенчан! Сад понеси ракију!

    Јадни Брадара нали плоску и стаде више котла. Почеше пити.

    – Гавро, брате! – вели Симеун, пошто попи неколико полића. Гавро, брате, ја се огријеши о те! Опрости, брате! O, проклете моје ћуди!

    – Вала, Симеуне, не ваља ти посо.

    – Опрости, брате, опрости! – викну Симеун и скочи, те се пољубише. Збиља, Гавро, је л вође отац Партенија? O, проклете моје ћуди!… Мало не уби калуђера… Да сам га, којом несрећом, убио, куд би ми онда душа! Зови га, Гавро! O, оче мој свети!…

    Једва Партенија изађе из кошаре. Кад се угледаше, обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отрше сузе и шједошс пити.