Из староставне књиге Симеуна Ђака

Као и претходни текстови, објављено најприје у Политици. I/1904, бр. 173, а затим у III књизи „С планине и испод планине“ (1905).

___

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

У Босни, срцу и снази сербског отечества, на иљаду и осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превртанија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Ићинђи, а други Биринђи. Ићинђи ће се почети силазити са пријестола, а Биринђи пењати. Ићинђији, кад се буде силазио са пријестола, запеће ћурчина за златан ексер, и неће моћи саћи; а Биринђији, кад се буде пењао, стаће Ићинђи ногом на подрпану, лисичију ћурчину, те се неће моћи попети. И тако ће то чудо и ругло остати за млого и млого година на поругу и срамоту роду человјеческом.

Са Биринђијом доћи ће црни људи у бијелој кожи. Обрадоваће им се и тежак и лежак. Истом ће се послије виђети да ти црни људи црно мисле, а још црње раде. Све што буде чесно и поштено у овом сербском отечеству пропиштаће од невоље љуте.

Опасност за вјеру и учевину. Дигнуће се људи аршинџије да бране вјеру од проклетог Запада и отпадног Рима. Народ ће листом за њима поћи, али ће и’ на по пута оставити.

Одма у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, манастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити човјек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело, и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину.

Након млого година иза тога јавиће се нови људи и прави синови овог сербског отечества. Кад се они јаве, залепршаће се барјаци, црљени ко крв, на свима брдима и по свима раскршћима, и на њима ће писати свјетлоснокрвавим словима: Десетина и Трећина. Народ ће разумјети то божањско знаменије, поврвиће за њима, и тако ће се заметнути љута и крвава кавга. Од свете и племените, за род и отечество проливене крви створиће се дубоко крваво море. Настаће морске буре и вјетрови. Морем, од восточне стране, удариће силна далга о подривени и заљуљани пријесто, на коме ће дрхтати и стрепити привезани Ићинђи и Биринђи, подуватиће га и са страшним јауком и лелеком стрмоглавити у мрачни и бездани тротрокан на славу истиног бога и вјечите правде.

Утолиће вјетрови и морске буре, изведриће се и уљепшати вријеме и, другог дана при рођају жараног сунашца, из тог дубоког, крвавог мора испливаће у свјетлосноцрљеној ођећи Мрко Унуче Црног Ђеда и завладаће овом благословеном и млого напаћеном земљом. У славу и чест његову пропјеваће брда и долине, поља и планине, које су нијемо и језовито шутиле за царевања Ићинђијева и Биринђијева.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!“

    Зулум Симеуна Ђака
   
Прву од своје четири приповијетке о овом свом јунаку Кочић је, без претходног објављивања у периодици, први пут штампао у својој првој књизи („С планине и испод планине“, Сремски Карловци 1902). И за њега и за игумана Партенија Крушевац наводи да су одиста живјели. Симеун је, пише он, „живот провео као ђак у манастиру Гомионица и био исти онакав како је Кочић описује“ (исто дјело, стр. 92). А за Партенију Давидовића наводи и писане документе који говоре о њему. означујући и године његовог рођења и смрти: 1822–1889. (исто дјело, стр. 93–94).

    ___

    Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

    Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је па неће на њег ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

    Сједи се око котла, помало пије и прича, да котлар не задријема. Одма до пинте сједи Симеун Ђак.

    – Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? – упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

    – Још мало, па ће прокапати! – Зар не знаш збиља?

    – Не знам. Какав зулум? Кад?

    – Ето га, нек ти приповједи. – Само што није прокапало! – И данас још Мајданци на њег шкрипе зубма.

    – Наточи ти мени, Мићане, једну чашу – вели Симеун – да ја видим каква је нова ракија, а за то… боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

    Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће:

    – Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!… Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније људи, ни оног весеља и шенљука, ни оног старинског јунаштва… Све се изродило и некако асли преокренуло.

    – Богме је тако, Симеуне! – уздахну неко у мраку. Мићане, Мићане! Дај свијећу – прокапа кото!

    Котао прокапа, Симеун отпоче:

    – Па баш оћете да вам приповједим? Е, ајде-де, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли – не знам сад право – неђеље… Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају… бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено бјежи, не обазире се… Ја и покојни Партенија – вјечна му памјат – стојимо горе код кошара, па гледамо… Врви Крајишник ко да из земље изниче! Стали ми, па бројимо… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли – сад ћу вам, бој се, слагати – иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно бјежи, не осврће се… Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије млина да се напије воде, а покојни Партенија – вјечна му памјат – затеже из острагуше, па у по поле чела прс! А ја зграби штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати – викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.

    – Тако ми се рађали! – узвикну весело Мићан и пружи му пуну чашу башице. Сама прва кап! Де-де, даље причај.

    – Е, људи моји, нит је такије нишанџија кад било, а какав је земан насто, тешко да и’ и буде, – дочека неко из мрака.

    Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој дуовни – настави Симеун кад искапи чашу – ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили… какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије светиња по нашије намастарије и црква. Видиш: Крајишници су, вели, разбијени, настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, дуовни сине, док је вако вријеме, требало би на Мајданце – Наточ’де ми једну, Мићане! – Требало би, каже, на Мајданце нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро ти, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ „Знам, ама како ћемо? “ – „Лијепо“, вели. „Oно неке године, кад сам… Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост’ јој њезин! – Оно неке године, вели, кад сам ишо у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску… гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије дуката… Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…

    – Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! – н$брекну један на котлара. Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа.

    Симеун искапи на душак.

    – Ђе оно стадо ја?

    – Нође: „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…“ – исправи га котлар.

    Да! „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па онда ко каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, да ми није браде, ја би ишб, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“

    Ја укабули, па што бог и срећа јуначка дадне… Те цијеле, боговетне ноћи нијесам мого ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојо. А како се не би и бојо, кад вамо знам какви су Мајданци…

    Шјутрадан устадо рано. Истом зора почела бијељети. Помоли се богу, па се онда обуко. Најприје човали чакшире, па чизме прео кољена, онда припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко шкрљачину, па онда обуко кабаницу и сапе златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би док би чојек попушио лулу дувана – Улиде једну, Мићане! – Још сунце и не мисли огранути… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа на шјену – ни узми, ни подај – права правцата швапска гереналина!

    – Е, људи, да и то чујем док нијесам умро: шјен брез сунца! – чу се неко иза каце.

    Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

    Кад сам узјо ата и изишо на Козијерац, било се подобро одјутрило. Ко иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доље над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина… Језди ђогин, поладан вјетар пирлија, а срце ми се у прсије разиграло. Зађо у Медењак, па загрокти:

    Медењаче, висока планино,
    не раниш ли у себи јунака,
    који би ми на мејдан изишо?

    Симеун у одушевљењу одиста и отпјева, а неко дочека из мрака:

    – Не чуј, вило, не преузми гласа!

    – Е, људи, баш нако по старинску! – чуди се котлар.

    – Да шта ти мислиш? – продера се Симеун. Кад сам стиго у Мајдан, мртво све ко гробље. Ниђе никог!… Паче није! Нијесам још био стиго… Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна, како ће… Заборави се! А давно је, браћо, и била укопација…

    – Давно, предавно, мој Симеуне! – уздахну Мићан и сјарну један угарчић. – Људи, бојим се да неће загорети? – Де-де, Симеуне; што си стао? Приповиједај, да видимо шта ће бити – вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

    Кад се мало одмори на ’ној страни под Медењаком и привати крува – настави Симеун – узја јопе на дорина ко на горску вилу, па повади сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Балаију-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре – од страоте се божје ћутећи не мере… Крнатим ја грчки, наносим мало па арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне… Ко белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун… табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја ко гереналина напријед измако. Нека ко мисле: пошо Швабо од Бање Луке, ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину… Гони Крајишнике! – Налиде ми једну, Мићане! – Тако сам ја то ижињо и уредио. Али давно су јопе казали: ђе је среће, ту је и несреће.

    Кад бијадо испод Маслишта, па да ћу вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози бог, Симеуне! Ш¤њ, куда с богом? “ Познаше ме. Ја протрну сав, ама се брзо сабра. Звизну сабља, са Цигана полећеше главе, а ја ободо ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи!

    – Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије.

    – Боже мој! – чуди се један. Ко оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

    Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

    Кад сам дошо у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца… Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али кад се шјети њиовије зулума и безаконија, нестаде жалости ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и Свето писмо… ама, чојек је чојек: „Турк пезевенк, бре!“ – закрпати на муктара, кад изађе преда ме. Цепти на њему ћурак, ко да га је грозница уватила. Нареди му да сазове све Мајданце, а ја се окрену према Медењаку, па забркљачи: „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили… Скупише се сви. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего из штуца, пр$с! Жива га земља не дочека…

    – Буди на ријечи при којој си, а мен’ с чини да је Шаћир лањске године на сараорини погино?

    – Није то, чоче, онај Шаћир!

    – Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и’ стотина!… Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручо…

    – Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије и паметније Џинића… Богати, немој ме пометати, јер… Кад се скупише пред џамијом, нареди да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ – загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. „Аман, господару… царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ – „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш…“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: Сат ли, подруг ли, стајо је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: „Каурине, вели, приватио си Босну, ама наш цар има још земаља… Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

    – Шјетио си се, море бити, оне пјесне:

    „Јао мени до бога милога, ђе погуби од себе бољега“ ?

    – Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! – потврди Симеун. Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. „Oџа, на џамију!“ Моле, преклињу. „Вакасуз је, честити господару… царски сине!“ – преклиње оџа. Ја се окрену према Медењаку, па подвикну: „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се оџа и попе се на мунару. Ја одја ата и дадо да га водају, па се онда ко какав кесеџија крену силовито кроз сокаке и мале. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а оџа на џамији учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати, а оно све стоји готово на ’ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а оџа једнако учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Ту сам нако кесеџијски ручо и покупио нешто намета. (И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслепшем и дуваним.) „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја ата и завитла сабљетином: „Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице!“ – па ободо ђогу низ Котаре равне. Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

    – Људи моји, нит је такије јунака кад било, а какав је вакат насто, тешко да и’ и буде! – чуди се и крсти онај за кацом.

Пјесмарица

Поноћни звуци

Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.

У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.

Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?

То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.

Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.

Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.

Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.

Пролетни звуци

И ова пјесма објављена је у истом листу (Подмладак, I, 1897-98, бр. 21), с ознаком датума када је написана: Београд, 15. марта 1898.

С пољана влажних уморне земље
Копрена зиме тихо се диже
И бујно доба пролећа жељ'ног
С чарима љупким на земљу стиже.

На плавом небу сунашце дрхће;
Пролетне песме звуци се оре -
Подмлађен живот шири се, буја
Кроз пуста поља и неме горе.

Кристални поток сребрним током
Несташно плави пропланке цветне,
Љубица плава где слатко снева
Заносне снове младости сретне.

У сетном складу природа јеца
И болно прича пролећу бајну,
К'о нежна мајка чедашцу своме
Окрутне зиме несносну тајну.

*

"Придруж' се и ти", велиш ми, друже,
"Ускрслој песми природе будне -
Тамо ћеш наћи у чистом храму
Освештан венац утехе жудне".

Када ми роду слободе сине
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни'.

Ал' данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили.

 

*
Ове стихове написао је Кочић у писму својој дјевојци, каснијој супрузи, 5. VIII 1899. из Сарајева. (Видјети писмо бр. 9 у III књизи овог издања). Објавио их је први пут Ђуро Гавела у Сабраним делима Кочићевим 1961.

Спустивши главу на моје груди,
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.

И ја сам плак'о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек'о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек'о.

*

Ја те љубим дивни створе,
Љубићу те врелим жаром
Док ме смрца не уграби
И растави с твојим чаром.

Али ни гроб неће моћи
Угасити љубав свету,
Коју гајим у свом срцу
Према теби, љупком цвету!

Кад посетиш мој гроб хладни,
Чућеш речи о љубави,
Што ти збори тавна хумка,
Цвете лепи и убави!

Пошљедња суза

Написана такође у Бечу исте године и објављена у Босанској вили XIV-1899, бр. 23-24.

Клонуле су младе груди, изумрли осјећаји,
А у оку испијеном пошљедња се суза сјаји.

Ишчезли су мили снови, а живот ми као сјена,
Са сломљеним духом лута кроз пољане
успомена.

Кад застанем, сав задрхтим, јер се свуда
гробље стере,
Гробље свето слатких нада, гробље свето
жарке вјере.

Занесем се и јаукнем на згаришту идеала,
И спустим се с горком тугом гдје ј'
пошљедња нада пала.

Свуда пустош, нигдје знака, да се шири
живот данка!
Следило се, изумрло у гробници вјечна
санка.

И пошљедња суза паде на гробницу
освештану
Остављајућ' бједни живот измученом
сиротану.

Бар тад хоће л'...

Пјесма је објављена у Босанској вили, ХV/1900, бр. 24. Испод текста стоји да је написана у Бечу исте године. Занимљиво је да је у свим каснијим издањима (код З. Вуловић, Ђ. Гавеле, Т. Крушевца) у II стиху последње строфе оно "од мрамора хладна", како је стајало у Вили, замијењено, па стоји "од мермера хладна".

Усануће огањ младалачког жара,
Изумр'јеће снови идеалног доба
И надања храм ће срушити се свети
И наручје н'јемо отворена гроба.

Китњасте ће равни прецвјетати тужно -
-На пропланку среће и спокојства мила
Завладаће сумор и гавран ће црни
Са рапавим криком раширити крила.

Освештани в'јенац са увелим цв'јећем
На заранку жића задрхтаће боно,
А с црквице мале са прегорком тугом
Пошљедњу ће пјесму зајецати звоно.

Кроз долине тавне и пољане цвјетне,
Где се олтар свети успомена диже
Објавиће звуци неутјешне пјесме,
Да дух страшни с громом разорења стиже.

Бар тад хоће л', дјево, ти преболни звуци,
У грудима твојим од мрамора хладна
Пробудити тугу, да зајецаш горко
На заласку сунца мог живота јадна!?

Поточић

Пјесма је написана у Бечу 1900, како стоји испод текста а објављена у Босанској вили, XVI/1901, бр. 8.

Поточић је давно засто
И не креће млинског кола,
Што у леду тужно ћути,
Као израз тешког бола.

Преко шљунка таласићи
Са заносом пјесму више,
Разносише слатке звуке,
Па се боно заледише.

Не чује се пјесма тиха,
На валима да забруји -
Поточић је давно засто,
Кроз шумарке виш' не хуји.

Ох, да му је да зашуми
Кроз мирисне, цвјетне равни,
Што их сада обавија
Магловити вео тавни.

Али лед је груди стего
И сребрне вале збио -
Поврх њих се кристал-в'јенац
Вјечне туге ухватио.

Не тугујмо, поточићу!
Живот нам је слатка нада,
Што нас кр'јепи и уздиже
Из понора горких јада.

Кад с' осмјехну мајски дани
Причаћемо боле своје -
Кад млинарка млада дође
Поточићу - срце моје!

*
И ова пјесма, написана у Бечу, штампана је у Босанској вили, XVI, 1901, бр. 17-18, дакле одмах иза претходне.

У одбљеску бл'једих зв'језда, што с висине
тужно сјају.
Под печатом разорења н'јеме хумке почивају.

Свуд тишина мртва влада под окриљем
благе ноћи,
Само гдјекад к'о да јекне бони јаук у самоћи.

Лаки листак са гранчице, што га вјетрић
с болом креће,
К'о да тугу слатку буди за споменом давне
среће.

Он шумори пјесму ноћну над хумкама
давних снова,

Што их крије мрачним велом потавњели
низ гробова.

Њежни звуци затрепере и јаук се бони чује,

К'о да слушам глас утјехе, што кроз поноћ
одјекује:

"Оживиће мили снови, ускрснуће слатка нада

И јекнуће пјесма звучна на гитари вјечна склада".

Занесе се срце боно, опијено пјесмом милом,

Што је шуми лаки листак под поноћним
тавним крилом.

Окићена љупким в'јенцем, на мене се прошлост
смије,

Дочарава прошле дане и вјером ми груди грије.

Али јава, клета јава одједанпут све поруши

И ускрсну црну сумњу у рањеној мојој души.

*

Свуд руине, развалине, минулога милог доба -

У одбљеску бл'једих зв'језда свјетлуца се гроб
до гроба.

Лирске прозе


Јелике и оморике

Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).
___

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.

    Кроз маглу
   
Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).
    ___

    Изјахао сам наврх Кланца. Иза мене се, под блиједом, мутном свјетлошћу, шири Радмањско поље и сви брежуљци и равнице доље до Козаре, над којом се, као и обично у јесен, бијаху наднијели мрачни, згуснути, при дну загаситоплавичасти облаци.

    Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.

    Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: "Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.

    Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

    Коњ уједначио, па поносито, гипко језди у лаганом раванлуку, док неоклен из магле, као изненада, јекну пјесма:

    Јесен дође, а мој драги оде;
    Ђе ли ћу ти презимити зиму!

    Умиљато, обло, једро грло пригушено, забринуто јеца и дрхти кроз маглу приближујући се према мени. Свијетли, гвоздени ланац испод врата на коњу уједначено звецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, планинску долину. Са свију нас страна обасипа магла, једва чујно струјећи покрај ушију. Зађосмо у маглу. Само се још, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од мутне свјетлости по жутом, утабаном путу.

    Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије и гризе по образима, око бркова и косе хвата се мекано, бјеличасто иње, а пјесма се све више и више приближује, боно, сјетно јецајући:

    Јесен дође, а мој драги оде;
    Ђе ли ћу ти презимити зиму!

    Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута, са живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, и модре се округле, набубриле трњине кроз танки, сивкасти прах. Позно, планинско воће!

    Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад мене залепрша птица, па опет нијемо, нечујно утоне у густу, збијену маглу као у сиње, непокретно, дубоко море. Негдје звекну гердан, чу се дјевојачки врисак, онда лизну кроз маглу блиједоцрвенкаст пламен и прсну варница, па се опет све умири. Само пјесма и даље јеца, цвили, и у слаткој чежњи и тузи умире, а жалобитни се припјев све тужније, силније, заносније понавља:

    Јесен дође, а мој драги оде;
    Ђе ли ћу ти презимити зиму!

    Наједанпут снажно духну вјетар, разби маглу на све стране, и преда мном се, у мутној, дрхтавој свјетлости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице чобана с накукуљеним црним хаљинама. Сједили су око ватара, поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно прамење растрганог дима.

    Низ једну окомиту низбрдицу, измеђ неколико осамљених јела и оморика, на пушкомет према мени, силазило је женско чељаде што онако заносно и жалостивно малоприје пјеваше кроз маглу. Чим је вјетар изнад ње распрштио и разнио маглу, престала је пјевати. Пјесма јој се скаменила на уснама. Било ју је стид, ваљда, од свијета. На њој се, кроз замагљену свјетлост, прелијевао блиједосребрнкаст гердан, а дугом, свијетлоплавом расплетеном косом тресао је и повијао ледени, узнемирени вјетар. Јадно чељаде! Можда је полудило?

    Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубриле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније заструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

    У тренутку звизну ражљућени вихор с друге стране, истјера маглу из планинских гудура и увала, па је опет расу по згаженим стрњиштима, спрженим, сувим сјенокосима и по жутој, жилавој бујади, која нијемо и укочено дријемаше под студеним јесенским дахом.

    Коњ језди, ланац испод врата тупо и једнолико одјекује, узбуђена магла снажније струји крај ушију, а ледено, свијетло иње све се више и више хвата по окрајцима замршене гриве, блиједо треперећи кроз замућени, магловити ваздух.

    Коњ зазрије у нешто и удари плаховито, заносећи се, у страну. Задрхтах, напрегох очи и спазих како се женско чељаде, уз мекан звекет, пробија кроз маглу према мени. Сретосмо се. Марушка, модроока Марушка!

    – Марушка, побогу сестро, шта је теби!? Што си као луда расплела косе?

    Она не одговори ништа, већ једва чујно, погнуте главе, назва бога, па се одмаче мало у страну и стаде крај једног крошњастог, огољелог трна, чије су шиљасте, влажне бодље с некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну, дрхтаву маглу.

    – Збиља, Марушка, куд си посрљала тако необучена, у ову проклету маглу? Шта је теби? … Јеси ли ти оно мало прије пјевала?

    Шути и укочено, погнуте главе стоји, као да су јој се сви живци скаменили, изумрли.

    – Е, људи! – чу се неко подалеко испред нас у магли. Е, људи моји, што још чојек неће доживити!

    – Ама шта? – чу се други глас.

    – Не питај, побогу брате! Чу ли ти, вјере ти, пјесну мало прије кроз маглу?

    – Чуо сам. Жалобитно и умиљато пропјева неко путом, тамо према Кланцу. Лијепо ме ледени трнци подиђоше и некаква ме туга облада. Све ми се чини да је женско грло. А би ли знао ко је то пропјевф?

    – Марушка Регодина. Помисли, болан брате, те срамоте и тог чуда! Дошли сватови да је воде. Жене је увеле у зграду, расплеле јој, по обичају, косе, и почеле је за вјенчање пресвлачити и китити босиљем. Изашле жене да јаве да је све готово, а она уграби и суну ко луда у маглу…

    – Прекидам те у ријечи: за ког је то испрошена?

    – За ’ну сакату кљусину, за ’ног мрциног, крепалог Обрада.

    – Зар за њег, братимим те? ! Нака цура да пође за ’ну мрцину! Е, то је, људи, богу плакати!

    – Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише увано би се данас код Регодине куће врућа, црљена крв пролила!… Онај је модрооки ђаво умиро за њим…

    Жив, ватрен, одсјечан разговор и мек, уједначен топот коњски некако је чудновато одјекивао кроз маглу, и све се више и више одмицао, док сасвим не изумрије, умукну.

    Високо, танковијасто, дивљачно чељаде шути. Тврда једрина затегла сваки крајић бијеле, влажне кошуље на њој.

    Поче дрхтати и цвокотати зубма. Преко округлих, пуних њедара, која се тресу од љуте студени, стаде се прелијевати свијетли гердан од цванцика крсташица и талира крсташа.

    – Ама, зар си ти побјегла, Марушка? Хладна, растужена, модроока Марушка скамењено шути и дрхће.

    Унезвијерено диже главу и погледа тужно, забринуто, очајно некуд у маглу. У модрим, трњинасто модрим, уплаканим и мутним очима тињала је прикривена туга, помијешана с оном немирном, уздрхталом чежњом која се често виђа у очима младе, планинске чељади.

    – Куда гледаш? Куда ћеш? – упитах је њежно, благо, јер ме обузе некакво језиво сажаљење.

    – Куда ћу! Не знам ни сама… У маглу! – уздахну дубоко, па зајеца, а кроз извезену, танку кошуљу почеше се бурно дизати и спуштати обле, уздрхтале груди, тресући снажно тешким герданом.

    Јецајући, погледа ме дубоким, тужним погледом, погледом који моли, преклиње, тужи: Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје, све, све! Зар је он моја прилика? Он, стара, злобна, пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди! О, каква је неизмјерна и језива сласт загристи у топло, једро лице које пуца од младости и свјежине! Како се је угодно и пријатно одмарати иза голицавог, сладосног умора на милој, мушкој руци, кад око тебе миришу јабуке, крушке, суво, скорушено цвијеће, а на двору се прелијева мјесечина по блиставом, окорелом снијегу!… Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки, слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце, разлијевају се по снази која се, од силне сласти, увија као усијани, растегљиви челик. Напољу се ненадно дигне онај притајени, планински вихор. Ломе се и крше јеле и смрчике под тешким, скореним ињем. Неоклен из даљине заурличу вуци, а с планине, од чобанских колиба, одјекују узвици и снажно се разлијежу кроз снијежну, узнемирену, страховиту ноћ. Она се плашљиво припија уза њ, а жедне, суве усне нешто неразговијетно шапућу… Узвици изумиру, вјетар се смирује, и ноћ, лагано шумећи око брвана, почиње уједначено дисати. Она се још јаче припија уза њ и меће му главу у топла њедра. Ноћ протиче, мирис се по згради разлијева, а на свјежу, снажну, уморну младост пада тежак, дубок, сладак сан… Зора! Зар тако брзо мину, прохуја ноћ? ! Опет оно страсно, преслатко, зорино миловање; опет грљење, љубљење, грижење, стезање да кости прште; опет дрхтави, нијеми, глуви занос; опет пјесма, мека, слатка пјесма коју уво не чује, али која ватрено струји кроз срце, разлијева се топло кроз снагу, заноси, опија!… "На рад, дјецо, зора је!“ – чује се свекар, Лакин отац. "На рад! Доста је миловања, пост вам ваш!“… И тако хује и протичу весели, ведри, свијетли дани, дани и с облацима без облака, а за њима се нижу бурно немирне, слатке, преслатке ноћи.

    – Шта сам некада сањала и у слађаном, језивом страовању очекивала, па види сад! – поче Марушка јаче јецати и гушити се. Ал жива нећу за њег! – врисну и помамно шкрипну зубма. Волим да ме вуци истргају него да ме се његова рука дотакне!

    Изнад нас се стаде магла комјешати и све силније шумити. Шуми магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, потмуо тутањ и разлијеже се кроз планинску долину. Сад се изгуби, нестане га, па се опет поврати, хујећи као удаљена хука морских валова. Хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нас почиње се трести, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче! Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле које се крше и превијају под страшним урликом, а испод њих се нијемо, укочено назиру спржене, голе равни, хладне и мртве, као блиједи, мртвачки образи.

    – Марушка, куда ћеш на оваком времену? Врати се натраг! – говорим ја, а снажни, бијесни вихор гуши ме, зауставља ми дисање.

    – Не говори то!… Прије и у гору и у воду него натраг! Волим да ме бијесни вуци на комадиће истргају него да ме се његова рука дотакне! – писну и, уплаканих, трњинасто модрих очију, свијетлоплаве, замршене косе и уздрхталих усана, суну у влажну, узбуђену, ледену маглу, из које још за часак тихано допираше мекан звекет гердана и испрекидано, пригушено јецање увријеђеног, уцвијељеног и пониженог женског срца.

    Кроз свјетлост
   
Такође објављено исте године и у истом часопису, у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. X, бр. 6 , што недвосмислено упућује на то да је све те ствари Кочић истовремено писао и чак, вјероватно, истовремено Ј. Скерлићу, уреднику Гласника, послао.
    ___

    Кад се све зазелени, и кад оштра, врела свјетлост облије земљу, па земља замирише оним освјежавним, пријесним мирисом на зелено, њега обузме топло, нијемо дрхтање. Пробуде се успомене и мила сјећања на минуле дане. Како је све то преливено нечим тајанственим! Како то све боно дира и прија уздрхталој, раздраганој души као мека мјесечева свјетлост кад се у миришљавој, љетној ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једнолико шушти вода, а отуд из мрке, јелове шуме допире потмуло шапорење и некакви неразговијетни, дубоки уздаси! Сва су се сјећања стишала на дну душе, па одатле, у топле ведре дане, снажно замиришу као увела кита милодува, предишући слатком тугом за бурно прохујалим добом делијања и ашиковања.

    Све прође и мину. Само га још запахњује мирисни, слатки дах сјећања и успомена на прошле дане. И кад сунце залази, и кад се изнад модрих планинских овршака полагано уздижући рађа, увијек га то на нешто подсјети, и њега облада туга и насртљива, пламена чежња за нечим нејасним и растегљивим као дах. И душа се скупи да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада, никада вратити.

    Сваког – сваког прољећа, кад се пуна, једра свјетлост разлије по миришљавом, планинском зеленилу, њега обузме врело, грчевито дрхтање, узнемиреном душом му заструји преголема туга, и он се сјети оног првог дана.

    Јахао је. Поносито се усправио у седлу, затегао узду, па језди као какав делија преко планинске долине. Ражљућен коњ гризе помамно ђем, фркће и баца млаку, густу пјену, мека се земља угиба под копитама, а око њега струји свијетли, врели, прољетни дан. Поврх њега, у топлом треперавом ваздуху, нешто ври, дрхће и као да лагано шуми: прољеће, прољеће!

    По округлој долини расуле се овце с јањцима, а бјеличаста, узаврела свјетлост расплинула се по мекој, свиластој вуни, па се овце и јањци бљеште и прелијевају као овеће груде блиставог, препаданог, планинског снијега.

    Околна брда, као мало намргођена, утонула у густу, устрепталу тиморину, па као да нешто крупно, радосно шапћу. Кроз тиморасто плаветнило још се бјеласају, на једном врхунцу наврх Мањаче испод суморних јела, разбацани, нестопљени снијежни сметови као овце кад полегну на пландишту. Далеко још тамо бљешти се у сунцу хан, осамљен на друму, а иза хана, на стрмој, врлетној страни, стрше оштро кроз пуну, дрхтаву свјетлост јеле и оморике с оним чудноватим премлазом дубоке туге и неизмјерне, вјечите чежње.

    "Хану, хану!’’ ври у њему силна, распламћела жеља, па све јаче, оштрије боде коња мамузама и, весео, раздраган, отвара пожудно уста да се надише освјежавне сласти која се око њег разлијева.

    Откад је дошао кући, све га нешто вуче тамо на друм. Воли он друм, воли хан, воли ону чудновату, вечерњу, друмску тишину, кад само сломљени и прашинасти пијесак на друму под ногама шкрипи и тупо одјекује, а изнад хана уједначено шуморе мрке јеле; оморике кроз прозрачни, вечерњи сутон. Слатко му је, преслатко Видино враголасто, меко шапутање. Заноси га њезин гипки поносити ход, пуна заобљена њедра, озбиљно напрегнуто лице, и онај дубоки, топли сјај што јој се свијетли у крупним и као угљен црним очима. И увијек кад на њу помисли, раздраганом душом му затрепери њежна сјета и он пане у меке, сладосне сањарије.

    Синоћ је до великих вечерница сједио с њом на диванани пред ханом. Свијет је пролазио друмом. Изломљено камење прштило је и одјекивало под колима и под тешким, снажним корацима, а оздо, од Кадине Воде, уз друм, разлијегала се она позната кочијашка пјесма:

    Дојке расту, јелеци пуцају,
    Срце иште, удати се хоће.

    Вида је сва задрхтала. Топла, влажна румен облила јој је образе, и она је стидљиво оборила главу. Он јој је нешто неспретно, збуњено рекао и изгубио се, сав дрхћући у врелој раздраганости, у млаком вечерњем сумраку.

    Данас је, на овом ведром свијетлом дану, још више раздраган. У грудима му се буди и диже живо, дрхтаво, топло врење. Навиру нејасни, снажни, досад непознати осјећаји. Кроз душу му струји слатка, неодољива чежња. За чим – ни сам не зна. Нешто у њему ври, некаква неизмјерна сласт испуњава му разњежене, уздрхтале груди. Сад би га обузела притајена, њежна сјета, сад би опет, весео раздраган, некуд далеко, далеко полетјео. Куда, коме – ни сам не зна. Али силно осјећа да се нешто топло у њему диже, да му се нешто слатко и врело прелијева у души.

    Трза узду и несвјесно, помамно боде коња. Из загријане земље диже се и шири млака, миришљава свјежина, а око њег се титра и као пјенуши пуна, једра свјетлост. Са свију га страна запљускује и обузима нешто пријатно, голицаво, језиво. Дрхће, заноси се, и чини му се да не јаше на коњу, већ да га носе некаква мека, снажна крила кроз ову милу планинску долину, пуну свјетлости, мириса и зеленила. Очи му се засјенише. Само назире непрегледно зеленило, обливено у свјетлости, како се пред њим шири и подрхтава, а осјећа како све око њег примамљиво шуми, дрхће, стрепи. Угиба се, увија се, ломи се и крши, а кроз сву снагу, кроз све живце струји нешто врело и неизмјерно слатко!

    Све помамније, грчевитије боде коња. Пред њим се разлио Понор, па се кроз свјежу, живо зелену бујад вијуга и прелијева под сунцем као растопљено сребро. Са пландишта ричу и бучу бакови, долигају говедари; са перила одјекују ударци пратљача, бијели се на обали прострто убијељено платно и женске бошче, а на облим дјевојачким њедрима пресјајивају се дуги, блистави гердани. Двије се дјевојке загрлиле на перилу, па се, уз раздраган, необуздан кикот натпјевају:

    Љуби, драги, колико ти драго;
    Само немој изгристи по лишцу,
    Да ми мајка не позна по лишцу

    Умиљати, једри гласови, пуни уздрхтале радости, пуни пробуђене, животне снаге и свјежине, весело дрхћу и трепере испод ведрог, распламћелог неба, а тамо далеко, у модрим планинским врхунцима, као да се разлијежу дрхтави, заносни одјеци: прољеће, прољеће!

    Ти га снажни, врели гласови још више раздрагаше, занијеше, опише. Помамно, бијесно ободе коња, у трку прелетје преко Понора, и у тренутку се створи пред ханом.

    Врата на дућану затворена. Нити се ко види ни чује, као да је хан опустио. Он узлети уз басамаке и одшкрину врата на малој собици. Вида је спавала на бијелом као снијег кревету, обучена, замршене косе. Јастук јој се исплазао испод главе, те јој се глава пресамитила преко њега. Кошуља јој се размакла на заобљеним прсима, а врело, животворно сунце пробило кроз прозор па се распрштило по глаткој, влажној, бјеличастомраморастој удољици између оне двије округласте, месасте јабуке. Жеже и пали узаврела врућина, али она, сирота, не осјећа, већ слатко, заносно, убрзано дише. Обла се, пуна њедра дижу и спуштају, те се и бијела, танка, мало овлажена кошуља на грудима сад снажно затегне, сад опет шумно попусти и улекне. За свијетлом, накићеном тканином виде се кључеви од дућана и два, три стручка увела милодува.

    У чистој, миришљавој собици дубока тишина. Само је тихано претрзава Видино бурно, убрзано дисање. Он је гледа и као да јој топло, мирисно дисање прождире, а нека снажна милина разлијева му се по грудима, и он дрхће и стрепи.

    Поче у сну бунцати. Око усана јој затрепери растегнут, задовољан, стидљив осмјејак. Види се да Вида нешто слатко сања.

    Наједном диже главу увис као змија, склопи чврсто мало отворене очи, раскрили руке, па као да нешто тражи да грли и љуби. Под грлом јој пуче пуце, и обле се, бијеле груди указаше. Држи раширене руке, дрхће и отегнуто, испрекидано, страсно мрмља: "А-а-а!“ У том буновном, несвјесном мрмљању цело јој се лице оштро затегну и као да се претвори у саму, необуздану, пламену страст. Њега обузе силна жалост што се она тако пати, нешто га снажно привуче њој, и вреле, пожудне усне грчевито се спојише!… Дуго га је, дуго, у заносном бунилу љубила, грлила, гризла, док се онесвијешћена, изнемогла, блиједа, не завали на кревет, па заплака.

    Он сав задрхта, занесе се у некакву чудновату земљу, пуну свјетлости, мириса и зеленила, у земљу гдје све примамљиво шуми, дрхће, стрепи. У том заносу завуче јој главу у врела, миришљава њедра, загризе снажно зубма, као бијесно пашче, у обло тијело, па од силне, опојне раздраганости зајеца. Он љуби и грчевито јеца, топле се сузе слијевају на мило, онесвијешћено тијело, а напољу, кроз дрхтаву, бјеличасту свјетлост и густу тиморину, као да заједно са њиме јецају пуни, снажни, тајанствени звуци: прољеће, прољеће!