Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 22. новембра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији. Него, по његовому великому нешчастију, нагнаше се неки Черногорци у Котор, и ту чују за њега а ђе се налази, они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се налазио и ту га нађу и с њиме се повсују; па отолен брже дођу к нама и к некијема главарима који се бјеху нагнали овђен и кажу ни све што је и како је. Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора да дође међу њима. И тако он дође међу њима. Запитају га чесову је прешу има у конобу Сима Ораовчанина на Пуч, а оп им одговори: "Имао сам прешу моју, а и за нароцку корист, тер сам писа једну књигу консулу у Дубровник". А они му јопет говоре: "Да ли ти ми нијесмо рекли да твојега добра нећемо? Па и да смо дали тебе у руке да за нас по свијету пишеш, зашто не би писа из Черне Горе, него из Котора?" Пак му одмах узму печат и чина га лише и дођу да им ја дам паспорт. И друго писмо они бјеху написали свиколици да иду два или три Црногорца к Вама да Ве питају је ли Ви што писа, и овако се погоде: ако буде Вама што писа, да га лише чина и да му узму печат, зашто је преступио ријеч свега народа, јер је то написа за њих кад му они нијесу рекли никуд да пише за народ; ако ли пак не буде Вама писа, него их буде преварио, ано да га убију и да му не оставе трага у Черну Гору од његове фамилије. Него, видећи ја то да не може бити без смутње, изидем пред главарима и почнем их молити за све што им је он сад учинио да му опросте. И тако, благодарећи Бога, будет моленије моје услишано и све му опросте. И тако се с нашијем измјеником умиримо.

Бјеху сви главари на скуп кад ме допаде књига од Вас, и ја им они час како прочитах и разумјех Ваше похвале достојне совјете прикажем, и они Вама сви завазда остају обвезани и всесердечно Вас поздрављајући за Ваше преизрјадно наставленије и о њима попеченије.

Молим Вас опростите ми јер Вас много заглушујем, који остајем с истиним мојим к Вам високопочитанијем и с совершеном преданосћу

Вашего Високоблагородија
искрењејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. децембра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Препочтењејше писмо Ваше, писатоје сего теченија 13 (25), а под № 111м, имао сам чест исправно получит. У истому што ме питате за два манастира, то јест за Стањевиће и за Маине, да Вам објавим како су ограђени и на чију је који земљу. Манастир Маине јест саграђен на земљу (илити у границу) тадер бивше республике млетачке, а почет је градит владиком Руфимом Његошем, ма с допуштенијем венецијанскијем. Него и ово вјерујте да речена республика није ни пару похарчила илити помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти согради, нако само што је та владика купио сву земљу која принадлежи манастиру за готове новце, ма с помоћу митрополије цетињске. А манастир Стањевићи, који не принадлеже држави австријској, почео је градит покојни митрополит Данил Петровић, а дограђени су покојним митр. Петром Петровићем. И како сва права изговарају, граница је испод воде која истијече испод монастира Стањевићах, које и исти Австрици знају, него они друго не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх планинах које могу они виђети с мора, а то ми се чини неће нигда бити приђе [него] Црној и кукавној Гори име не погине и затре се. А што опомињете, Ваше високоблагородије, да они неће неправду учинити, вјерујте ми да хоће и да друго ништа власт которска не ради него да покоље Црногорце с околином бококоторском, за што не бих вјеровао да нијесам те прове видио. Престара је пословица: "Чија је сила, тога је и правда". Него како им драго, нека чине како су почели, а ми ћемо их трпјети. А ми, господине, нијесмо кадри ни ове наше јаде држати а камоли силноме цесару његово отимати. То је грехота и помислити а камоли рећи. Ма јопета, колико је гођ силан и могућ, није право да нас сиротињу пршти, па и ђецу великога оца испод истока, него да не бисмо, бисмо и ми наше бранит ради били су ово мало сиромахах голијех и босијех исто ка да су ни ове главице свака пуна свашта ка Лондон, него свакоме је у свијет извјестно ко није игда једном име чуо да ми немамо што никоме дат до камена студенога.

У другом писму, писатом истога 14га (26) дек., што ме питате за које сам Вам писмо ја писа да Ви га повратим, ја сам Вами писао хоћу ли Вам повратит оне два, то јест што је Вама писао г. губернатор и Ви њему што сте одговорили. Писмо Вам шиљем што су Црногорци за губернатора учинили, а оне два моја што су ми дали свјашченици и народ не могу послати, јербо Сима није дома.

За болијест и за буну учињену у Полонију молим Вас не оставте унаприђе сиромаха да ме не извијестите, јербо сам за то веома смутан. За кнеза српскога што ми прикричујете да имам по сваки начин с њим сношеније, вјерујте одовуда није сад могуће никако, јербо су велики сњегови у планине.

Љубезно Вас поздравља игуман Мојсеј, такођер и ја, који пребивам на вазда Ваш озбиљски почитатељ

и препокорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. јануара 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ,

Разумио сам и из Вашега писма, пак и од нашега Поповића, како Ви захтијевате да Ви ја пошљем два потвржденија која су мени дата од народа, али нијесам могао и не могу зато једино што потвржденије које су ми главари дали јест пропало, а тому је причина: Симо наш га је понио кад је поша на Стањевиће и тако га је стопио, него молим Ваше Високоблагородије, ако сте га преписали, да ми га пошљете, па ћу Ви исто повратит кад га препишем. А наш Милутинович узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак н на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему по донду.

Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.

Чест имам приложити Вам погодбе које су между солтаном и нашом љубезном Србијом, а то јест ферман царски и антишериф. Може бити да их имате ема, ако их имате, а 'но ове читати нећете, него свакојако када бисте изволили повратити ми их натраг.

Новости одовуда: везир мохур-сеибија дошао је у Ђаковицу и ту учи солдате на екзецир. За скадарскога не чујемо ништа изнова. Препоручио ми је Иванчик да Вам принесем од његове стране всенижајше поклоненије к Вама и к Вашој фамилији, такођер исто и наш игуман Мојсеј Васојевић.

А ја јесам и бити ћу вазда с истиним мојим к Вам високопочитанијем и совершеноју преданостију

Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга
РАДИВОЈ ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 9. марта 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович Гагичу,

Похвале достојњејше писмо Ваше имао сам чест исправно получит у прошасти понедјелник, које је писато прошлога ферфара 21/5го а под № 18м бјележеноје, и второје, у истом приложеноје, писато 19/3го прошлог ферфара, које се касатељно до мене тиче.

Пак у Вашем нотом означеном писму что пишете за везира скадарскога да смо му објешчали се дат покровитељство, Ви будите увјерени да се ми нијесмо њему објешчали нити му вјеру дали да он дође у Црној Гори да га одбранимо од његова цара, него је он нас молио, ако би му дошла мука, може ли утећ к нама да га куђ препратимо. Него ми по свијема његовијема ријечима нијесмо му рекли да смо га ми капци содржати и убранити од љутога и јароснога меча брата сонца, а рођака мјесеца, него ја сам и од Вашега В[исоко]б[лагородија] био совјетован, тер сам мир закључио, зашто виђу да у твојим совјетима, када би се човјек њих држа, не би погрешностих много учинио. Него и ово Вас увјеравам да нас много меч отомански не страши, нити ће не устрашит. Имамо тврду узданицу на всевишњега Бога и на нашего цара. Ема по свему тому добро је не задијеват бољег а и јачега, како, вјерујте, нећемо га ни задијеват за сада.

Јучер дође овђена момак господара Милоша некијема послима до мене... пак ми и једно писмо даде за Вас да Вам га пошљем и у исто га прилагам, уздајући се да ће Вам сигурно доћи.

Новости. Везир ће у суботу прву на војску на низам, па на мохур-сеибију иде, и кажују да ће од све турске земље до Једрене све с њим на цара и да ће моћи он под својом командом скупит 120000 хиљадах војниках. Много слободно Ви пишем, ема имам узданицу да ћете ми простит, зашто Ви знате да сам ја у слободи узрасто, него јопета никому тако слободно не пишем као Вама, зашто држим те у числу првијех мојих пријатељах.

Који чест имам наименоват се Ваш истини почитатељ

и предањејши служитељ
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 26. маја 1831.

Високоблагородни господине
Јеремијо Михајловићу Гагићу,

Данас сам дошао из Брдах на Цетиње, али кад сам дошао, сасвијем сам нашао нечесово волненије, које говоре исти који волненије то пожижу да оно происходи од конта Матеја Периновића из Доброте, а на њега је наслоњено од австријскога двора, али ја сасвијем то не вјерујем да то двор авс[тријски] чини. Него по свему тому народ, како и сами знате, прост је и необуздан и може га смутити и сам Периновић како је почео с новцима... него се молим штогођ ме совјетујте, зашто мене пишу наши посланици, тј. г. Иван и Ма-го, да ће доћи до Ђурђева дне, него да кажем народу да се држи у слоги, миру и јединству. И каза сам. И тако су ми три оли четири пута писали, али сам сваком био преварен. Сад народ је остао без надежде, а ја, како и сам знадеш, трошка не имам да установим такво правитељство које би народ довело до послушанија, а народ је сасвијем сиромашан, а наши непријатељи дају новце за смутити га, а Ви знате да новци многократ учине буну и смутњу и у столичне градове европејске, којизи имају и новацах и војске доста, а камоли неће у један сиромашни народ.

Него Вас јопета молим, ако ишта чујете за наше посланике, објавите мене; ако ли пак не чујете, и тако ми објавите и пишите ми бих лија могао поћи до у Русију и кудијен бих, зашто другојаче не ваљадне, јербо настаје погибељ народња.

Везир ми пише да ће и опета на војску, али пређе ће се затварати него ли војевати изван града.

Остајући Вашего љубезнога отвјета очекујући, јесам и бити ћу

Твој богомољац
и покорни слуга
архи[мандрит]
чер[ногорски] и брцки
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

П. п. Народ је јошт слава Богу у слогу и поздравља Вас г. игуман Мојсеј.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. јуна 1831.

Ваше Високоблагородије,

Чест јесам имао Ваше дражајшеје писмо примити од 15 (27) јунија, а под № 91м означеноје. Исправно сам га получио и при њему оно од господина Вукотича, за којега ми говорите и расуждајете зрело која га је причина уставила тере сада не пребива с нама у Црну Гору, али ће брзо ако Бог да. Пак за мој пут у Росију што ме совјетујете, много Ви захваљам и на то исто ћу остати за неко вријеме. А вјерујте ми да ја толико и не желим у ова смутна времена тудијена ходити: једно, што ме је страх у животу у ова велика народња возмушченија и болијести, а друго, што ја нијесам искусан у језицима нити у другому ученију европејском, а сувише тога што сам млад љетима исто како и просвјешченијем. Него ми и ово вјерујте да ћу од сваког благоразумнога и просвјешченога чојка примати совјете како и од Вас, зашто Ви објављам да се већ на све наше стране зна твоја добродјетељ. Али сам ја веома узео свободу писати Вама, али то је истино чистосрдечије, вјеруј, него све ме је страх да Вас не наиједим, исто пак да ми не очитате ону руску пословицу: "Гордец'' не терпит'' наставленја, глупец'' не лјубит'' просвешенија и так'' лампаду угасит'' желаја доброј ночи им''."

Писао ми је везир скадарски би ли му могло неколико фамилијах пасат преко Црне Горе у Цесарску, али и на то чекам што ћеш ми рећи и одговорити, ема скорије што можете, јербо ће се он брзо, колико ја могу познат, затварати у град.

Мохур-сеибина је војска већ дошла у Гусињску нахију и покрила Пећ и Призрен и све до Гусиња, који одстоји од Подгорице 16 сахатах а друга је војска на Мат, близу Скадра, и они Скадранин пресјека је мост на Бојану који је био, пак заиста оће се затварат. Веће не знам што ће бити, али за христјане све добро.

Што ме питате тко ми је писар, сада мене није нитко до ја сам што пишем, него што бјеше дошло једно момче, ја мислим Вама извјестно, а именом Стефан Васич, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију.

Аја остајем љубезно поздрављајући Вас и сву Вашу поштенородну фамилију.

Јесам Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга
архимандрит
черногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋ

Не могу ти пером изразити колико те поздравља и колико те љуби срдечно наш игуман Мојсеј.

Твој исти архим.
ПЕТРОВИЋ

Р. Р. У ови исти час дође ми глас ла везир скадарски изиде на војску на Љеш, који одстоји од Скадра 5 сахатах.

Јеремији М. Гагићу

Црмница, 1. новембра 1831.

Милостиви господин
Јеремиј Михајлович,

Имао сам чест получити писмо Ваше од 13 (25) прошлога окт., а под число 124е означеноје, на којему нијесам Вам могао одговорити пређе, јербо сам био у великијема послима међу народом, али сада постављам себе у дужност, ако сам и на путу, одговорити Вам.

Што ми спомињете за динаре који су код Вас да их не можете по мојему прошењу послати у овому времену без вјерне прилике, зато Вас сада молим нека још за неко вријеме код Вас пристану, доклен пошљем нарочито чојка по њих. И заисто јако сам увјерен да је за Вас та работа мучна, али трпите, јербо ни за кога другога не трпите до за својега пријатеља и отечественика, који Ве љуби како своју душу.

Објављам Вам како се је предао неваљали и страшљиви паша скадарски великому везиру у прву суботу, 24га окт., а 31га истога окт. пошао је са својом фамилијом на брод пу г Цариграда да се цару поклони. Будите увјерени да се није ови неваљатни ништа-чојак предао, да би га спасла Босна, ако не приђе, а оно би вјерно на прољеће, зашто ови везир што је под Скадар не имаде такве силе да би узео ни мањи град на силу а камоли тврди Скадар. Неваљали Мустафа скадарски имао [је] 1300 људих у затвор са собом, а имао је захире и праха у град најмање рећи за пет годинах, али његово неваљало и страшљиво срце све то учини за ништа. Али сам и то увјерен да неће жив до Цариграда доћи, него ће се лишити главе и свега својега имућа, а то је и заслужио.

Поздрављајући Вас и сву Вашу фамилију љубезњејше, остајем желећи Вам купно свакога благополучија и добра од свевишњега створитеља. Јесам

Вам покорњејши
архимандрит црногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Церница, 5. новембра 1831.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 31. октомбра (12. новембра), а под № 130м означеноје, имао сам чест исправно га получит и вјерно га разумјети.

Што у исто опомињете за нашега човјека што смо шиљали к мохур-саибији за преговор, ми тога човјека нијесмо шиљали каквијем другијем образом него само да му внуши и каже да он пише и рече Турцима пограничнијема да се пасају, да не задијевају нека наша селенија (Кучах, Жупе, Дробњаках, Грахова и Сеоцах), зашто се они нешто у тијема мијешају и присвојају их да су њихова. И секретар наш се је вратио, али зато није ничесова одговора имао, него је обећао велики везир, када узме Скадар да ће на то одговорити. Сада он је узео Скадар, не силом но срећом својом и Мустафином неваљаштином, а за вишеречено нама није ништа одговорио.

Имали смо толико писамах другога содржанија... и хоћемо утвердити мир на границе, будите увјерени. А друго, будите и ово увјерени, Ваше [Високо] благородије, да се ми толико не бојимо Тураках у садашње вријеме да нам што учине, зашто су се они и у стара времена, када су били силни неголи данас, кајали кад су наше отечество полазили с војском. Зашто вјерујте даје наше отечество утвердио његов создатељ жестокијем каменом, кршом и стијеном, преко које чојак који се није уз њу родио мучно и миран иде пјешки а камоли каквијем другијем начином, да њезине синове изтребљује, а некали данас да ће ни учинити што када су из числа живијех изишли, само теке што се помичу на карту плајвазом написану. Али и то, имамо узданицу, да ће брзо сјевер избрисати, зашто се на сјеверне стране највише резине налази, али сверх свега ваља и ону српску пословицу набљудавати: "Не бој се, а чувај се".

Покорно Вас молим, отмјено љубими мој Србине, да ми опростите, јербо Вам веома се јесам усудио слободно писати, али вјеруј да је из највишега мојега усердија к твојој доброти, којој навсегда остајем почитатељем и покорњејшим слугом

Вашего Високоблагородија
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. децембра 1831.

Високоблагородни господин
Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 27. новембра (9. децембра) под № 148 имао сам чест исправно га получити и при њему остала турска која су Ви мном била послата за превес г их, али виђу Вашим данашњим писмом да нијесте могли моје прошеније и желаније испунити, нити сте имали вјерна случаја учинит га. Ја сам јако увјерен, В[исоко]б[лагородни] Г[осподине], да сте Ви велики отечествољубец и да бисте Ви ради били са свијема силама своје могућности послужити своје драго отечество, али и ово ми вјерујте: ја да не знам Вашу љубов и поштено срце, не бих на Вас ни наслања моје после који требују да се крију, него ја Вас знајући и Ваше благородно срце познајући, ја ћу готов бити и посад ка и досад на Вас наслањати све после од народа који се тичу тијех странах.

Друго Вама објављам за великога везира. Он се налази у Скадру у кући Хусеин-аге Чолака. Он велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатељах пашинијех. Вјеша их, сијече их и набија на коље, а реџале Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у манастир у Урумелију и ту их лишава живота различитијема мученијама...

Ми се сада налазимо у мир с мохур-сеибијом, али разумијем од некијех нашијех пријатељах даје почео једне ствари чинити које се не пристају онаквој особи да ради и које су ниске за велике људе и помислити а камоли чинити. Он је послао неколико људих од своје стране и дао им је велике новце за да чине мутњу у народ црногорски и да га призивају да уљезе под његовијем владањем, пак се тому чудим како он може то чинити и како му то његов султан допуштаје, зашто ја знам да је Порта отоманска у тврдому свезу с нашијема покровитељима... и како он не помисли да ми можемо сјутра да хоћемо сву Арбанију противу њега подигнути и подбунити, али ми нећемо се у такве ствари мијешати, но желимо, ако он оће, мир да је међу нама. Друго, разумјели смо да се спрема да прође преко Бјелопавлићах на Босну на силу без питања ничијега, али ми с помоћу божом не бојимо се њега да на силу преко Бјелопавлићах на Никшиће паса доклен су ни неке крепости Богом создане и утрђене. Али по свему тому не бисмо ради били да се с њим ратимо и да се без преше лије крв љуцка, него, како видим, жеља моја не може се испунит, будући да Турци безпрестано, како и приђе, задијевају пограничне наше Црногорце и не хоће од њих мировати.

Друго, имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи европејски такве људе рађу и умножавају их ко више може, јербо је премудро изречена ова ријеч: просвјешченије свјет... а непросвјешченије тма. Него сад се и ја много радујем, зашто виђу да се сада омјерило пут ове цјељи коју Вама више опомињем, али све с помоћу свемогућега створенија и нашега покровитеља в[еликога] и[мператора] Николаја I-га, такођер и нашијех пријатељах, којизи намјеравају возвисити род храбријех Славјанах и избавит га испод тешкога и безчеловјечнога и богопротивнога јарма турскога... и ири свему молећи Вас да дате све ово више писано до свједенија кому сљедује.

Остајем Богу Вас и сву Вашу фамилију препоручујући. Јесам и бити ћу Ваш,

Високоблагородни Господине
покорњејши слуга
архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Хусеин-Бегу Градашчевићу

Цетиње, 4. фебруара 1832.

По посланому нама игумну Мојсеју имали смо радост примити твоје предраго писмо од 9. числа прошастога јануарија, у које видим пријатељство и љубав које желиш да буде међу нама. То нам је много мило чути, а особито што си зборио на ријечи с игумном Мојсијем, ми све то кабулимо и тврду ти божју вјеру дајемо да ћемо од сада унапредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу. Него те молимо како нашега предрагога пријатеља да се држиш јуначки и да се чуваш да те не би садријазем у чему гођ преварио, јербо знаш да садријазем нема велике јакоте, али има наредбе јевропејске, и ми смо тврдо увјерени да ће се садријаземова војска први пут јако побити с Вама, јербо не може бити јошт друкчије. Зато те много молимо да наредиш твојима људима да се мудро владају и да с малим числом војске не ударају на низам.

Много се радујемо чујући од игумна Мојсеја да си у сву земљу твоју прави суд поставио за свакога, будући да таквијем начином можемо се надати у Бога да ће нам помоћи у овоме и у свакоме другоме дјелу.

Ми се често бијемо с низамом садријазема и мислимо овога прољећа скупити војску и ударити на низам који се налази око Скадра. Но за такву војску не имајући џебане, молимо те како нашега предрагога пријатеља да нам пошљеш једно 100 товара фишека да тај низам што је око Скадра разбијемо и да га отолен рашћерамо. То смо наумили овога прољећа по сваки начин свршити. Зато те много молимо да нам ту љубав и пријатељство учиниш. Ако ли не мога послати фишека, а ти нам пошљи аспри, да купимо, али ми радији бисмо готовије фишека.

Ми смо по свој нашој земљи дали знати о љубави и пријатељству са твојијем људима, али ти добро знаш да има по крајинама људих хрђавијех, који би могли штогођ скривити у твојој земљи. Зато те молимо да не примаш у рђаву страну, но да нам за такве људе напишеш и буди увјерен да ћемо их ми жестоко наказати. Али ти знаш да се ми с вама ласно не можемо мијешати, будући да нам Никшићи у томе сметају и побуњују народ против вас и против нас. Зато молимо да пошљеш неколико војске у Никшиће да накажеш те људе који не слушају заповијед ни твоју ни ничију и да ту поставиш твојега човјека да заповиједа и тако ћемо се моћи ласно мијешати. Но тако како у Никшиће налазе се неки муселими који су одбјегли из другијех градова, то ако би ти људи побјегли у нашу земљу, буди увјерен да ћемо ти их свезане послати. Бићеш чуо како се мисирски паша обратио против цара и како је његов син Ибрахим-паша узео један пашалук царев који се зове Сан Ђовани ди Акри, тако исто и друге многе земље устале су против цара, а за то остало ти ћеш знати, будући да чујемо да примаш новине бечке. И да си здраво.