Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 13. маја 1836.

Милостиви господине
Јеремија Михаиловићу,

Ваше почитајемо писмо од 14а пр[ошлог] априла примио сам, из којега разумијем колико је путах Вашој доброти досађивао г. Марко Радонић да Ви за њега ходатајсвујете, то јест за његов повратак у своје отачаство Црну Гору, на које Ви данас имам чест одговорит. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били и прогнани из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдила, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати. Овђена лако онакви људи како што је г. Радонић могу наћи свободнијех немирнијех главах које ништа не разумију друго осим оно како им њима подобни каже. Њима се оно најљевше и најпоштеније чини. Ја сам истинито увјерен да би исти г. Радонић јопета, како би уљега у Црну Гору, почео мутити и бунити народ и обраћати га противу онијех људих који у народ његово правитељство состављају. Увјерени будите да његово обећање и његова заклетва не би ништа друго била до гола лаж. Дакле, када је отачаство остало без својега врага, што ће му се јопета у дому уводити?

Што се пак тиче мене, будите увјерени да не само један Радонић него и стотина да и[х] онаквијех дође, они не би могли мене ништа учинити, али оно што се чини зло мојему отачаству, оно је моје собствено зло. Што пак кажете да нама више могу учинити зла с прага од Црне Горе неголи из саме Црне Горе, напротив тога они нама ништа не смију нити могу учинити из државе авс-гријске, јербо ће бити наказани законима австријскијема. Ако ли би нама пак штогођ учинили (што се не надам), па не би били наказани законима државнијема, онда би се јавна непријатељска дјела међу нама и Австријом отворила. Веома ми је жао, милостиви г[оспо]дине, што Ваше прошеније не могу испунити, али ћете виђети причине које ми не дају у истоме листу и надам се да ћете ми опростити, јербо Ви знате моје срце и душу: они Вас љубе и почитују како мојега искренога пријатеља, који ће свагда занимавати у њиховоме храму мјесто првога отачаствољубивога Србина. Г. Саво и његов син Г. Георгиј Вас срдечно поздрављају. Ја Вас и Вашу фамилију поздрављајући искрено, остајем с почитанијем

Вашего Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 6. октобра 1836.

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши Ризванбеговићу.

Примио сам твоје писмо јошт поприђе, али ти нисам има кад одговорити на њем. Ти пишеш да ге честити Отмановић поставио везиром од Херцеговине. То смо чули откако си постао тијем чиновником. А што пишеш е је Грахово у твој санџакат, досад није било и ако си га пријеваром опалио, то си мога кријући учинити вазда, али никаквога поштења ни пред ким не можеш добити за такве твоје поступке. Ја ти кажем да је Грахово мој ђед населио и оно је наше, а посад биће онога коме Бог суди. Што кажеш да си се мислио стати с заповједницима од Котора и Дубровника пошто Грахово смириш за поставити мир међу вашом крајином и ћесаровом, а послијед и с Црногорцима, то је све била твоја пријевара, коју си и учинио над Граховљанима, но такви твој поступак није ти донио никаквога поштења. - Зашто, кад си мислио харати Грахово, нијеси написа мене да идеш с војском харати моје људе, да би се и ја спремио бранити моје границе и људе који су моји? Ја знам веома добро да његово величество султан Махмуд није ти река да хараш погранични народ, но си кријући ударио, а кријући и побјега- Има боја нијеси ни с ким но с неколико Граховљана при помоћи триста и четрдесет Црногорацах, који су били пандурима на својој граници.

Што говориш да мислиш е сам чуо да су два цара у мир, - па у мир њихов ко има право метати прст у рају цареву? Ја моју дужност веома добро знам на конат тога и наредбу коју сам има од мојега високога покровитеља да сједимо с миром од свакога- И ја бих с драге воље с поданицима високе Порте отоманске у мир живио како што живим с људима цара аустријскога, али ти твоју дужност не знаш, но желиш славу добити харајући народ који није подвластан Порти отоманској, и то с пријеваром. - А знај добро да на Црну Гору јошт нико није добио славу. Нећеш ни ти, вјеруј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило, ма ни турске није ништа мање.

Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли, твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци. -

Него сврх свега тога покоља и крви која је пала и с ваше и с наше стране, ја те молим да се прођеш од Грахова. Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару за све што се досад догодило и што ће се посада око њега догодити.

Милошу Обреновићу

Беч, 15. јануара 1837.

Пресвијетли Кнеже,
милостиви господару,

Почитајемо писмо Ваше од 1-вога октомбра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.

Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити па почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех ђе се сада и налазим.

Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.

Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.

У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.

С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости милостиваго господара покорњејши слуга.

Владика црногорски и брцки
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Радовану Мрчарици-Пиперу

Варшава, 18. јула 1837.

Радоване,

Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопавлиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пиперах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду готови кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорскијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гледајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам здраво и нијесам залуду стоја оволико времена.

Владика ПЕТРОВИЋ

И оне камаре на Стањевићима иска обијеле лијепо, то јест оне двије, и скла нека метну ако је које разбијено.

Милошу Обреновићу

Трст, 3. августа 1837.

Ваша Свјетлост,

Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору, и баш на два три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовића, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни.

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем

Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

 

Фридриху Орешковићу

Цетиње, 25. октобра 1837.

Благородни господине,
високопочитајеми и љубезни пријатељу,

Ваше почтено писмо од 13. овог мјесеца мило ми је и повољно било колико икакво писмо што може бити човјеку мило кад прими од свог сонародника који с искреностију свога знанца љуби. Оно ме је у многотрудним мојим пословима, због који писам Вам могао досада одговорити, развеселило, и ништа ми повољније не би било као да ме и унапријед посјетите почесто, баш ако и пс пространима, јер знам да Вам дјела не допуштају на то много времена, а око барем краткима писмима, и надам се да ћете Ви овој мојој пријатељској жељи угодити.

Кад гдје успишете Њиховој екцеленцији господину губернатору далматинскому, молим Вас изјавите им моје високопочитаније.

У време мога и Вашега заједно бављења под Махинама препоручивали су ми г[оспо]да Митар Микула и сердар Буровић из Будве да пишем и да молим њихову екцеленцију, за првога да му сина Марка приме у Задру у духовну семинарију, а за другога да му одреде плату која се даје другима сердарима по Далмацији. Мени је тешко било досађивати њиховој екцеленцији, знајући напред да су им се и други молили за друге конкоренте, па свакоме не могу ни њихова екцеленција жељи испунити. При свем том желио би срдцем и душом да могу помоћи и једном и другом, јер су обојица добри и честни људи, но оптерећени многобројном фамилијом. Из тог узрока молим Вас да бисте имали доброту узети на себе то бреме - пре поручити их од моје стране Њиховој екцеленцији да благосклоно соизволе на моје прошеније.

Хвала Вам на доброти што сте изволили на прочитаније послати ми неколике н[оме]ре "Србскога листа", које Вам враћам, а овај лист и мени долази из Пеште.

Ево Вам шиљем и писмо Вама писано од г-на Караџића, кога можете слободно увјерити да гаја и сада исто као и пре него што је ону књигу о Црној Гори издао љубим и почитујем. Па и зашто би ја на њега мрзио? Он је човјек наш ревностни списатељ, који чест свом народу, а покрај њега и себи чини. Напротив тога, ја би му рад помоћи и подржати га у његовим пословима, те како јошт. О овом га можете увјерити слободно и поздравите га.

Сад Ви примите искрено-илирски пријатељски поздрав од онога који Вас срдечно љуби, почитује, много цијени и с којим се дичи

Ваш
покорни слуга и искрени пријатељ
владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

На полеђини овога писма стоји: Примићете ту пастрвицу да пробате каква је риба црногорска.

 

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 3. јуна 1838.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Сљедујући мудрима наставленијама нашега покровитеља Њ. В. императора всеросијскога, како сам посљедњи пут из Русије дошао овамо, тај час обратио сам се к везирима скадарском и херцеговачком с понуђењем мира и доброг на обојудној ползи основанога сношенија, но дни, мјесто да уваже ова моја мирна подношенија, клонивша се к уштеђењу проливања човеческе крви, одбацили су и с презренијем и јошт већма настојали су беспокојити Црногорце, као што се јавно дознаје из поступака њима подвластни житеља. Од тога доба мало је кад времена пролазило да турски поданици нису накост чинили Црногорцима, час палећи им једно или друго, час отимајући или с намјером да отму животињу, час из пријеваре сијекући и[х] и главе носећи. Најпослије су гдјеког и жива хватали и у ропство водили. Да, милостиви господине, жива у ропство водили! Ово није измишљеније за оправданије моје или Црногораца, него ово је дјејствитељно било. Недавно су турски житељи заробили једнога Црногорца, па јошт заробили у аустријском предјелу. Ово не подлежи никаквој сумњи.

Не пазећи на сва та постојана турска зла, ја сам, имајући свагда у виду свјато набљудавати совјете и наставленија великодушног монарха, којим смо ми облагодјетељствовани и у којему ми сву надежду и нашу садању и будућу срећу полажемо, - ја сам, велим, колико сам кадар био, одвраћао и заустезао Црногорце да злом не враћају за зло Турцима, надајући се на побољшање ови, но препунивши се мјера турски безчовјечија, Црногорцима није другог средства остало него или да им се свете или да им предаду оружје. Дуг чести, презревши посљедно, предизбрао је прво и освету над Коренићима учинио.

Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја (12. јунија) ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам соопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њиово било него црногорско. Граховљани су од сто година више дијелили зло и добро с Црногорцима уједно. Они су с овима заједно помагајући и Русима своју крв пролијевали против непријатеља. Њима су моји предшественици као и осталима племенима црногорскима шиљали старјешине да им по обичају овоземском суде, и судили су им. Такођер и откако сам ја постао за управитеља, владајући се примјером моји предшественика, моја им је гвардија вазда судила и дан данашњи суди им. Истина да су они Турцима давали понешто, но то су давали од неки земаља и пасишта која су држали до града Клобука. Ја им то нисам никад бранио, нити им и сада браним то давати, само да хоће Турци од њих мировати. И отуда не сљедује да је Грахово турска земља, као што сте га и Ви у предпоменутом Вашем писму изволили тако назвати. И Други црногорски племена има која за гдјекоје земље аустријске плаћају, но она зато не престају бити црногорскима племенима.

Осим тога, треба знати да је Грахово, какогод и остала племена црногорска, често тукло се с Турцима и опет се по обичају ови земаља с Турцима мирило, па Турци, бојећи се Црногораца, нису до 1836. године никад смјели велику војску на њ дизати. Поменуте 1836. године, истина, везир херцеговачки ударио је пријеварно ка Грахово, попалио га и посјекао неколико Граховљана и Црногораца који су им у помоћ били дошли, као што би и свакоме свом племену дошли и долазе кад Турци на које ударају. Речени везир, свршивши зло своје дјело, побјегао је тај час из Грахова, а побјегао је јединствено зато што се бојао Црногораца, који су и спремали да се с њим побију. И тако је Грахово опет остало црногорско, равно као и друга племена црногорска која су Турци кад палили, исто су остала опет црногорска, којима су и насељена.

Кад би ми Турцима оставили сад Грахово, ми би морали и сва наша племена једно по једно уступити им, ако они добијају право притјажанија мјесто тим што га попале. На примјер, кад је при свршетку 1837. године везир херцеговачки имао намјереније ударити с војском на наша два племена, Горњу и Доњу Морачу, да ја зараније нијесам то обазнао и да нисам отправио двије хиљаде Црногораца онамо, он би из пријеваре може бити попалио обје Мораче, но зато ни по каквом правилу ми не бисмо допустили да њима принадлеже докле бисмо кадри били Морачане својим оружјем подржавати. Паша скадарски виђели сте шта ми пише за Црницу да је његова. Да ми херцеговачкоме пустимо Грахово, он би сјутра опет искао Црницу.

Даја нисам кадар ратовати с Турцима, то и Ви сами знате, а да не имам ни намјеренија никаква на завојеванија, о том Вас увјеравам искрено. Притом баш и да сам у стању рат водити с Турцима и да је мном обладало славољубије завојеванија, опет не би ја до тога чак степена неразуман био да предузмем оно што би ми причином било изгубити милост великодушнога монарха всеросијскога, коју милост ја далеко више цијеним него велика каква завојеванија, нити би њом жертвовао Бог зна каквима завладјенијама, а камо ли једноме безплодноме и празноме Грахову подобноме мјесту. Но Грахово је наше, а што нама принадлежи то лако доиста не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима. А да је Грахово наше, то је познато и г. полковнику Озерецковскому, који је овдје био и о њему на мјесту идући кроз Црну Гору вјерно извијестити се могао.

Ако што будете доносити о Грахову министерству, можете му донести из овога што ја имам чест Вам сообштити. А да је све ово истина што Вам пишем, ја стојим добар и кадар сам свагда доказати. У случају да министерству буде сообштено онако како што наши непријатељи желе и раде, министерство би се могло за неко време против нас вооружати, но најпослије и у овом случају знам да ће се увјерити и оно о свему овом што Вама сообштавам и мене права наћи као што сам и у овом дјелу прав.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Венцелу Фетеру Фон Лилиенбергу

Цетиње, 12. августа 1838.

Ваша Екселенција,

Почтено писмо Ваше од 17а авг. по р[имском] пуно укора као и свако на мене отпусћено, имао сам чест примити. И ово је готово истога содржанија као и оно од 12. числа истога мјесеца, само што је у овом прибављено да моја воља занима мјесто права и да ово пред њом не ваља ништа. Кад би то дјејствитељно тако било, онда би било с моје стране сувише да се таковим показујем и спрема равног себи, толи спрема Аустријске Империје. Заиста, иако ме тијем укоравате, ја знам да и Ви сами не можете то вјеровати, зашто знате да ја нијесам чак толико глуп чојек да ја таким себе показујем пред чиновницима аустријскима.

Што Ваша Екселенција спомињете да сам ја у Бечу дао Њ. Свјетлости књазу Метерниху и Вама честно слово да ћу ја радити да се границе раздијеле међу Црном Гором и државом Њ Величества императора аустријскога, то је истина. И заиста да је Ваша комисија с таквом справедљивошћу поступала у назначенију граница с каквом сам ја, оне би се досада биле и раздијелиле; но с оним поступањем и намјеренијем како чини Ваша комисија досадашња трудно ће се у томе дјелу успјети.

А што Ваша Екселенција помињете ако ја желим промијенути мисао, ја је другојачије промијенути се могу већ ако би све оне собствености црногорске које захтијева Ваша комисија уступио, па и с тим не би успјео никаква добра учинити, само би противу себе васколик црногорски народ ваоружио. Вашој Екселенцији познато је добро колико сте ме пута увјеравали и Ви и Њ. Свјетлост књаз Метерних да раздјеленије граница међу Боком и Црном Гором гледаће се свршити најсправедљивијим начином, да се не учини ни једноме ни другоме пограничноме племену никакве штете нити узимања собствености, то ли га лишити и онога о чему живи и без чеса не може суштествовати. Ја знам доиста да сте Ви и данас истога мњенија, но будите увјерени да се овамо на граници сасвим против тога поступа.

На питање Ваше Екселенције да кажем шта је моја жеља, чест имам одговорити да би Ваша Екселенција, ако бисте могли, изволили видјети очима собственима како ове пограничне ствари стоје, па онда бисте видјели јесу ли свеколике тужбе па мене справедљиве или лажне. Ја се надам зацијело, како бисте Ви дошли и ствар развиђели, да би се границе свеколике у кратко време раздијелиле. У случају да Вашој Екселенцији важнији послови не допусте доћи, а оно когагод изволили будите послати или наредити да том ствари управља, ја сам готов са свијема могућијема силама порадити да се учини какогод добар доспјетак овоме дјелу које је теже мени исто икоме другоме.

С чувством глубокога високопочитанија и преданости чест имам бити

Ваше Екселенције
предањејши слуга
владика черногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу

Цетиње, 29. октобра 1838.

Ваша Екселенција,

Давно сам ја Вама обећао послати мало вина црногорскога. Моје обећање, ако је и позно, него испуњам. Ја би и давно ово испунио, него сам се нада да ћете Ви заборавит да сам Ви га обећа. Ја сам се похвалио да имам лијепа вина, а сада виђу да овака вина нијесу за таке особе, него је руска пословица: Чјам'' богат'' тјам'' и рад''. Ми бисмо ради били да је природа к нама тако расположена као што је к Италији и к Грецији, него наша природа, како је сама по себи љута, тако је и у својима производима.

С особеним високопочитанијем чест имам Вас поздравити и увјерити Вас о мојој к Вама непремјеној преданости, с којом остајем

Ваше Екселенције
покорњејши слуга
владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

Ферих-Хасан-Паши

1838. [?]

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брдскога, Ферик-Хасан-паши, забиту скадарскоме, пријатељски поздрав.

Примио сам Ваше писмо, које ме веома удивљава видећи да се мећете у туђе послове. Што је Вама стало до нас и до Примораца или ми наше границе [подијелили] или не подијелили. То је Вама ствар сасвијем туђа, по којој се показујете да не познајете своју дужност. Ви кажете да Црница принадлежи Вама. Она, истина, да је принадлежала у старо вријеме Вама, како што је негда Вама принадлежала Арбанија и готово сва друга европејска Турска. Ако је ово увреда, коју мени наносите у Вашем писму, и из Ваше главе, то је знак да добро не знате како ствари стоје. Ако ли је из чије друге главе, то они, који Вас је ово учио да ми овако пишете, није то Ваш пријатељ, јер се с Вама смије. Ово Ваше писмо другојачији одговор иште, но ја желећи бити с Вама као забитом у пријатељству, удаљавам се од свијех нелијепијех ствари које би Вас могле увриједити.

И да сте здраво.