"Kao što vam bilo ko može reći, nisam baš neki dobar čovek, ne znam za tu reč. Oduvek sam se divio nitkovima, zlikovcima, kurvinim sinovima. Ne dopadaju mi se sveže obrijani momci s kravatama i dobrim poslovima. Volim očajnike, ljude sa polomljenim zubima. I isčašenim umovima i tragičnim sudbinama. Oni me zanimaju. Uvek su puni iznenadjenja i energije. Takodje volim i nistarije, kao i pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i lica sa razmazanom šminkom. Više me zanimaju perverznjaci nego sveci. Mogu da se opustim uz skitnice jer sam i sam skitnica. Ne volim zakone, moralisanje, reilgije, pravila. Ne volim da me društvo oblikuje."

Čarls Bukovski

Dodir svile

Đorđe Balašević


"... - Hm, da... Gitara je raštimovana... Sad je poplava tih molskih pesmica Baš 
smo jednu istu ovakvu radili za festival... Neda, Miljenko i Dario... Iz Rijeke... 
Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst... Konfuzno je... Taj španski ritam opterećuje refren... Ko ševi onu crnu?   

Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate...   

- Molim?   

- Ovu crnu što peva s tobom... Je l' to ti peglaš?   

I pre i posle toga Producent i ja smo bili "na vi", to je bio jedini slučaj da mi se 
obratio sa "ti", ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako "na ti" da bi mi postavio takvo pitanje...   

- Dobro... Harmonski je, znači potpuno predvidivo... Šablon, običan... Ali nije 
samo to... Melodija je monotona... Učinili biste sebi medveđu uslugu da to 
snimite... Bolje se držite pisanja tekstova... To vam sasvim dobro ide...   

Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta 
monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inače "Oprosti mi Catherine", i 
bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije...".

Na ljude uticu trave i drvece, kiša i mjesecina, i to cesto mnogo jace nego drugi ljudi, a tih se pojava tvoj razum malo tice. Možda ce jednom mudraci poput tebe postici da me se mnogo više ticu ljudi koje ne poznajem nego stijena iznad moje kuce i grmlje iz mog vrta, ali molim Boga da ne docekam to srecno vrijeme. Možda ce se jednom ljudski svijet i uredivati prema nalozima razuma, ali ce to biti dosadan i suh svijet, bez icega od onog zbog cega vrijedi živjeti i na šta se život i ljudi sa radošcu troše.


Dževad Karahasan

Uzdici se nad bednim stanjem - to mora biti lako cak i kad se energija na silu ulaze u to. Otrgnucu se od stolice, hitacu oko stola, razmrdacu glavu i vrat, unosicu vatrenost u pogled, zatezacu misice oko ociju. Postupacu nasuprot svakom osecanju, burno cu pozdravljati A. ukoliko sada naidje, ljubazno cu trpeti B. u svojoj sobi, a sve sto bude rekao C. upijacu dugackim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali cak i ako tako bude, ipak ce pri svakoj gresci, koja ne moze izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome sto je lagano i u onome sto je tesko, i ja cu biti prinudjen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponasati se kao teska masa, pa makar se sam osecao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nesto namami na pogresan korak, posmatrati druge zivotinjskim pogledom, ne osecati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono sto je od zivota jos ostalo kao avet, to jest jos uvecati poslednji grobni mir i ne znati vise za postojanje icega drugog osim njega.

"Odluke", Kafka

Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju - bilo da se radi o uzitku ili moci - ne , u tome nema nimalo slabosti.

O. Vajld

"Would you tell me, please, which way I ought to go from here?"
"That depends a good deal on where you want to get to," said the Cat.    
"I don't much care where –" said Alice.    
"Then it doesn't matter which way you go," said the Cat.    
"– so long as I get somewhere," Alice added as an explanation.    
"Oh, you're sure to do that," said the Cat, "if you only walk long enough.   "

                                       Alice's Adventures in Wonderland-Lewis Carroll

Стефан Митров Љубиша


Кањош Мацедоновић

                                         у: Приповијести црногорске и приморске, стр. 73

...Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве уљести, него му викну:"Не можеш амо, но ако ћеш да се судиш, хајде код Четрдесетине."

Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори стражи срдито: "Баш нијесу то посли за које је идем Четрдесетине, него тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев.

Још то лијепо не изусти, а стража дигне капу с главе, и проведе га из одаје у одају док дођу пред тројицу. Кад виде тројица Кањоша намрде се, јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду.

Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три придигну да виде што пише, док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: "Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак нег си ти."

Наједи се Кањош да пукне: "Моја господо, бољи и виши пођоше бољима и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви ме лијепо дочекасте!"...

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, nista drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika... zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite nasa dva satelita slucajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Mozda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delic sekunde. Vec sledeceg trenutka bicemo ponovo u potpunoj samoci. Sve dok jednom ne sagorimo u nista.

Murakami

Da li smo ovo mi ?


Ne znam kada i jesmo li se uopste sreli.
Znam jedino da sam te silno zeljela.
Zelja je bila iza svakog reda kuca,na blagajnama prodavnica,
spakovana u inat i dosadu jedne tvrdoglave zene.
Zavezana trakom od svile iz hladne postelje,
one u kojoj se spava u grcu i s mislima na podu.
Malo zacina velegrada,malo zanosa i ukusa stvarnosti. I evo te!

Jesam li te ugledala ili izmislila?
Jesi li to bio stvaran ti ili sam ponesto docrtala?
Jesam li nesto novo otkrila?

Uzimas me.Odmotavas,a ja se nudim i vise nego sto me trebas.
Skoljka sam koja ti pod nos gura dugo cuvani biser
zajedno sa njegovim postoljem.
Ne znam i nemam vremena odvajati sebe od sebe,
jer to onda vise nisam ja.

Moj je svemir zjenica vlastitog oka.
Ne dopusta tacne odgovore, crno-bijele slike,
ne stigne treptati paralelno i cesto vidi iskrivljeno.

Moja je jedna noga bosa, u potoku ili mulju Dunavca.Kako kad.
Na drugoj je cipela dobro skrojena. I kilometri uzimanja - davanja.
Ja sam majka sto uspjesno tjesi i dijete koje cesto place.
Ptica sto sokoli svoje mlade. Soko s kletvom podrezanih krila.
Ja sam sto ima sve i place jer ne mirise onako kako bi htjela.

Sveta sam,kazu, u tome sto hocu prihvatiti sta covjek jeste
ili sta zeli biti.
Sitnicar u tome sto svasta moram znati.
I kriva sam,kazu, sa zigom jezicina tudjih,
jer moj ne zna za zubima ostati.
Majstorica sam sto rijecima dvorce zida.
Neuka po opredjeljenju. Mudra kao vece seoskih staraca.
Neznalica sa oziljkom po sredini lica.
Ljubomorna na duhove. Duhovita po potrebi.

Razmisljam o svome prepustanju...
jer ti si mi ipak pokazao izgubljenu mene.
Na kraju mi glava ostaje prazna, a od srca samo pola.

Jesam li te stvarno vidjela, imala? Jesam li te uopste srela?
Ili me to samo tijelo boli zbog promjene vremena?
---------------------
- Izvolite, gospodo! Ovo sam ja! – na papiru Vam pise sve.

Ziv sam, disem, pisem, cesto spavam u dnevnom boravku.
Ja sam ptica koja nikada ne bi napustila mlade.
Soko sto iz ljubavi njezno podrezuje njihova
a bijesno cupa vlastita krila.
Ozenjen, ponizen.
Zarobljen, neporazen. Sanjar sto zudi za drugom polovinom sebe.

Ja sam kapetan s dva broda.
Prvi nikada ne napustam ma koliko to tezak i zahtjevan plov bio.
Pusticu te na drugi. Tajni, darling, jer tamo je puno zivlje.
Tamo sam ja dijelom Ja i dajem se sakom i kapom.
Ali, zapamti, nikad do kraja. Moj biser ostaje cvrsto utisnut u meso
i ja ti ga mogu dati samo da ga preko ljusture opipas.
Pri tom, ne viri vragolasto ispod poveza.

Zasto tako malo vjerujes u sebe zeleci da ti se ja otkrijem?
Priznajem da nisam toliko spreman na bol.
Dovoljno je da znas da imam djecu i s djecom zenu.
Jednog prijatelja i jednu, trenutno, tebe.

Imas skupocjenu putnu kartu za krstarenje snova
i na njoj ti dovoljno pise. Taman toliko koliko smijes znati.
Rok trajanja krojis sama
i zato mudro koristi vreme koje Ti nesebicno dajem.


Ja sam Te znao i ljubio onako kako niko drugi nije.
Tome si kriva Ti. Pisalo je to u Tvome oku, uzdahu, ukusu.

Sreo sam te, dodirnuo i na trenutak pomislio
kako Ti lijepo stoji moj drugi brod.
Zao mi je sto si ponekad imala morsku bolest.
Zao mi je sto si pala na pomorskom ispitu
drzeci cvrsto kormilo pogresno od pramca.

Zao mi je sto si ponekad, pristankom u luku,
bila sklona prici neukoj i pripitoj posadi susjednog broda
i popiti neku casicu u jutro nekog sveca,
a ja bih za to vrijeme prkosno ostajao na palubi,
citajuci neku knjigu i razmisljajuci o tome
kako se previse dajes ljudima koji Te nisu dostojni.

Zao mi je sto si cesto bila drugacija, svoja i ponekad naporna.
Vrlo naporna.
Tada bi i ukus Tvoje koze postajao previse slan,
sto bi meni, pomorcu, radjalo osjecaj obicnosti puta, dosade mora.

Tvoje oci tada bi postale oci koje moze imati i neka druga zena.
Tvoje rijeci bi me podstakle da se manje volim
sto je sasvim suprotno svrsi moje duge, tajne plovidbe.

I zato ti sitnim slovima, u lijevom uglu putne karte
dopisujem nekoliko rijeci. Procitaj ih pazljivo.
I neka Ti bude dobro sto prije.

.....

Stojim sama u guzvi. Razmisljam o tome kako sudbina s razlogom
nekim zenama daje stupaste noge.
Klecaju, bole, ali na kraju izdrze svakakve terete ovog svijeta.
I s razlogom ista daje tvrdu glavu.
Izdrzace, nece prsnuti i rasuti se po onima koji nista ne slute.
Jedino oci pomalo izdaju, bez obzira kakve su boje.
Zato brisem suze.
Cini se, vidim.

Ne mogu reci da poruku nisam citala.
Jednom. Dvaput. Lazem ako kazem da znam koliko puta.
Svjesna svoje boljke kako cesto citam i ono cega nema,
ja jos jednom sricem zbijena slova
nakon kojih mi zelis dobro ( ili sam to greskom procitala?).

„Zao mi je. Nisam vise zaljubljen. Otkrio sam to jutros u pet.
Vidim jasno oboje i ne volim sebe ovakvog.“

Ti si zudio za osobom slicnom tebi, a ja za tobom. I to nas dijeli.
Ti sa mnom premalo volis sebe, a ja previse nas oboje.
Ja te razumijem i zelim ti dobra oba mora.

Jedino zalim sto te nisam stigla upitati znas li i moj sretan sat?




Znas li u koliko cu sati prestati voljeti ja ?