Милорад Павић - Коњи светог Марка


"...Један од четири чувена бронзана коња, који вековима красе прочеље Базилике светога Марка у Венецији, уклоњен је прекјуче са свог постоља јер га је напао рак бронзе. Пуна 23 века ови су коњи одолевали успешно налетима ветрова с мора и кишама, али се нису могли отети погубном утицају затрованога ваздуха нашег доба. И тако коњи плаћају високу цену коју човечанство и иначе плаћа за свој технички напредак, јер разорне честице су опасно оштетиле хиљадугодишње тело ових лепих споменика. Уклањање једног од коња са прочеља Базилике светога Марка, подсетило је многе Венецијанце на стару изреку: "Када се коњи светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута? "...

Да би одговорио на то питање, мом брату је остало још једино да распозна је ли у води женски или мушки лик одражен. Хоће ли пропасти Запад или Исток? И тамо, где су очи Инорога разбистриле таласе, спазио је на дну воде тебе, што читаш ове редове и мислиш у својој скамији или наслоњачи да си у безбедности и изван игре..."

Nisu birali.S njihove tacke birati je bilo ne samo besmisleno,vec i sramno.
Nije bilo vazno ni ko je,ni kakva je devojka koja ce se pretvoriti u recku."Svaka je dobra da se skine mrak s ociju",govorili su.Ismevali su ljubav.Radili su pod devizom:"Rupa je rupa"!To je bila vulgarnija varijanta klasicne devize:"Sve su one iste".Kad bi bili vidjeni sa nekim cudovistem u suknji,na podsmeh zlobnih i neuspesnih posmatraca,odgovarali bi samouvereno:"Ko ne moze ruznu-nece ni lepu!"To su potkrepljivali konacnim argumentom:"Tuco -ne tuco,njemu vreme prolazi".Svaki istaknuti reckas imao je svoju stalnu publiku.Nju je cinila zavidljiva,ali privrzena grupica mladica koji jos uvek nisu doziveli seksualni odnos s devojkom.Njihov problem se sastojao u tome sto je zjapila provalija izmedju njhove spremnosti da za ostvarenje svoje opsesije ucine sve i njihove vise puta dokazane nesposobnosti da ucine bilo sta od onoga sto bi zaista doprinelo ostvarenju toga cilja.Njihov strah od zenskog bio je isto toliko veliki kao i potreba za zenskim.


Milan Rankovic-"Voce tela"

Мирјана Коџић  -  Венеција

                               стр. 18


"...Гондолијери нису певали баркароле, како се то обично мисли. Венеција му се издалека, и поред сјаја, чинила пословна и слабо препознатљива. Није суздржавао кајање што се вози на Лидо. На тај начин ће проредити свије одласке у стару Венецију. Значи, опет је неће упознати.

Безвољно гледа како се трајект укотвио. Људи који овамо стижу не иду у затвор као некада, већ сањају о разоноди, о нечем посебном што треба да доживе, отменом, да би се на какав ''узвишенији'' начин заменила свакидашњица. А она је била у равној линији са досадом. Пасторак га, наравно, није сачекао. Договорили су се, али тај је као и сваки пут опет омануо. Никада није држао задату реч. Александар сада треба да погађа којим путем да крене до хотела..."

Postojalo je nesto u Aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da Bog mora Posejdon, koji je ziveo nedaleko od ostrva Faros, salje svoj bozanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je vec bio raspolozen, slao i najrazlicitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dodju do daha. zudeci za blagim etrom proleca, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlazne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prasinu, a ponekad bi ostri vetrovi Africke pustinje vratili dah morskog Boga u njegovu mokru postojbinu. ALi ovog jutra, prolecno raspolozen, Bog je blago sumorio ka ovom dragulju na moru, igrajuci se duz svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blag miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daskom limuna, kamfora i jasmin.

Karen Eseks

Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga, ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji i koji nisu pravi "nasi ljudi".

I. Andric

Jorge Luis Borges
(Ficciones 1960.)



Kružne ruševine



"...Pobuda kojom se rukovodio nije bila nemogućna, ali je bila natprirodna. Želeo je da sanja jednog čoveka: želeo je da ga sanja u njegovoj potpunosti, detaljno, i da ga nametne stvarnosti. Ta čudesna zamisao iscprla je čitav prostor njegove duše; da ga je neko upitao za ime ili bilo kakvu odluku u njegovom pređašnjem životu, ne bi umeo da mu odgovori. Nenaseljeni, razrušeni hram mu je odgovarao, beše to minimum vidljivog sveta; blizina seljana takođe, jer na sebe su preuzeli da podmiruju njegove šture potrebe. Njihov prilog u pirinču i voću beše dovoljna hrana njegovom telu, posvećenom jedino spavanju i snevanju.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Njegove brige okončaše se iznebuha, što najaviše nekoliki znaci. Najpre se (nakon dugotrajne suše) u daljini iznad brda ukaza oblak, lagan kao ptica; potom, ka jugu, nebo ružičasto kao leopardove desni; onda golemi dim koji rđom pokri noćni metal; zatim panično bekstvo životinja. Jer, ponovilo se ono što se zbilo mnogo vekova pre toga. Ruševine svetilišta boga vatre progutala je vatra. U zoru bez ptica čarobnjak vide da se kružni požar obrušava na zidove. Na trenutak pomisli da spas potraži u vodi, no onda razumede da to smrt dolazi da ovenča njegovu starost i razreši ga obaveza. Stupi na užarene patrljke. Ovi ne ugrizoše njegovo meso, već ga pomilovaše i preplaviše bez toplote i sagorevanja. S olakšanjem, ponižen i užasnut, shvati da je i sam tek privid, da ga to neko drugi upravo sanja."

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajucih koliko i pripadajucih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagodavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pecatom "pripadajucih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što cu ja reci je: mirno spavaj, dušice. Cvrsto spavaj i lepo sanjaj."

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"

Има више вере у поштеној сумњи,него што је имају сви анђели у Божјој глави.

Мигел де Унамуно

Stefan Zweig             "Ulica na mesečini"


"...Nisam više osjećao ni grad ni ulicu, ni njezino ime, ni svoje, osjećao sam samo da sam ovdje stran i da, na divan način razriješen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namjere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sma sav taj mračni život oko sebe osjećao u jednako punoj mjeri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osjećaj, da se za mene ne dogadja ništa, a ipak, da mi sve pripada.
Taj najblaženiji osjećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživjeti samo ako ne sudjelujemo ni u čemu. Taj je osjećaj jedan od živih izvora moga unutarnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvijek prožima kao neka naslada..."