Drago mi je bilo sto me docekala kosava. Pustio sam se njenim udarcima i njenom besu, psovao naglas, otkopcavao sinjel da mi vise ne smeta, okretao glavu levo i desno, ulagao nepotreban napor da je savladam. Samo da ne mislim na praznu supljinu stepenista. Ne volim tugu, cini me zlim, zato se zavaravam besom. Dva su mi pisma u torbi, mozda cu ih oba baciti u vetar. Da kosava razvije tudje nevolje, necu da me se ticu, necu da me pritiskaju, jer ce se i mimo mene desiti ono sto mora da se desi, i samo ce mi biti teze ako znam. Neka nestanu u zaboravu, u neticanju, u neprimanju. Necu nista da znam, necu da me boli. Zelim da me zvizduk vetra zaglusi, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim kako bi bilo lepo ne misliti, mislim kako bi bilo lepo naci se sad na reci, siban olujom, u ribarskoj barci ili u strkljastoj drvenoj kucici na obali reke, okruzen divljom stihijom, sam sa njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna zelja, davnasnja potreba za begom i odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva ceznja za tisinama.

Mesa Selimovic - "Tisine"

Bukovski - Predlog za jedan aranžman



"...Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao dostignuću već kao magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono što govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: "Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je." Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako..."

Николај Гогољ,
Мртве душе

    Кад је Чичиков угледао испод ока Собакевича,он му се у овај мах учини веома налик на осредњег медведа.А да сличност буде потпунија,фрак на њему био је сасвим медвеђе боје,рукави дугачки,панталоне дугачке,стопалима је стајао и накриво,и упреко,и непрестано је газио по тућим ногама.Лице му беше црвенкасто,ватрене боје,као бакрен петак.
  Познато је,да има на свету много таквих лица,код којих природа није дуго мудровала кад их је градила,није употребљавала никакве фине инструменте,као:турпије,бургијице и остале,него је просто тесала из све снаге:ударила једанпут секиром - изишао нос,ударила други пут - изишле усне,великим сврдлом провртила очи и,онако неодељано,пустила на свет,рекавши:,,нек живи!"

“A mermaid found a swimming lad,
Picked him for her own,
Pressed her body to his body,
Laughed; and plunging down
Forgot in cruel happiness
That even lovers drown.”

"Teško je pomutiti pamet jednog čoveka,ali je lako pomutiti pamet jednog naroda"

J.Dučić

retko citam knjige ili odlomke , a i ono sto sam procitao sam zaboravio ... svidjala mi se jedna pesma autora ne znam valjda se zove plava zvezda ... ako sam pogresio neka me neko ispravi ... 

Goran Petrović


AMAJLIJA

"...Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , izme?u dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno seb isnage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra , što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube an?eoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha , za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata , oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega..."

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronasli kao tajne. Zamisljamo da je Zlatno runo pozlacena koza ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo nasli o drvo obesenu kozu divljeg magarca, nas bi se svet srusio.
Covek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

"Zlatno runo", Pekic

Jedan od onih života

"...Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…   
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…    Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…   
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…   
    I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…"

Balašević

"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti."

Nikol Kraus "Istorija ljubavi"