Иво Андрић-Знакови поред пута

"...Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.
*
Кад људи почну да старе, све ради против њих, не само време, њихов главни непријатељ, него све у њима и око њих. Њихово тело упорно, самоубилачки лучи све нове отрове који им загорчавају и скраћују дане живота. Њихов дух се слепо одупире свему што обнавља, подмлађује или бар одржава у снази и свежини, а напротив, таложи и развија у себи све оно што замрачује видике и смањује животну радост.
Као да то није довољно, по неком чудном и парадоксалном правилу, у остарелом човеку се, упоредо са опадањем свих снага, смањивањем могућности и сужавањем изгледа, јавља одједном претерана жеља за савршенством у свему, а као последица те луде жеље: незадовољство самим собом и (још више) другима, зловоља, безнадежност и очајање. Расту сумње и хладноћа у односу са људима, а у исто време све већа бива потреба за тим истим људима, за топлином, поверењем, чистотом и оданошћу.
*
Не, никад ми не заборавимо земљу женског тела и чулне љубави. На жалост. Остане нешто, али нешто што није ништа: непотпуно сећање и несавршен заборав. И ми се осећамо као човек који је некад знао један језик и говорио течно, па га заборавио с временом тако да му ретко само поједина реч искрсне у сећању, и подсети га нејасно на времена кад је живео у оној земљи и говорио тај језик.
*
У ствари, сваки мост представља један груб и још за земљу везани почетак човековог напора да оствари свој сан о савлађивању земљине теже, па затим о летењу, да би се тако овладало светом и да би човек заузео боље место на земљи коју гази и у васиони која га окружује.
*
Да би се створило једно уметничко дело потребан је огроман рад маште. И тај напор не треба просуђивати само по ономе што је остварено и успело него и по ономе што је неуспело и одбачено приликом рада и што ће нама читаоцима и гледаоцима заувек остати непознато. Кад се помисли на све то, човек се пита како писац може издржати такав позив. Како му у рукама не експлодира оруђе којим се служи и не убије њега самог уместо да ствара по његовој вољи. Али изгледа да су они који раде такве опасне послове заштићени управо тиме што живе у унутрашњости догађаја, у самом срцу опасности.
*
У сваком времену важе као добри и велики писци они који најбоље умеју да пишу за своје време, за људе свога времена и њихова схватања и расположења. Али врло је вероватно да ће у будућности као прави писци остати само они који су умели да дају најбољу слику свога времена и људи и схватања у њему. И то без обзира на сва пролазна схватања и тренутна расположења.
*
Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујемо заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо и ми, не једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривани део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни, јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренуцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива.
То је спасоносно..."

 Andy Rooney

   Naučio sam... da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvijek ono što tražimo
   
   Naučio sam... da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da se može pomoći na drugi način.
   
   Naučio sam... da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
   
   Naučio sam... da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
   
   Naučio sam... da ljubav, a ne vreme, leči sve rane.
   
   Naučio sam... da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom.
   
   Naučio sam... da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš.
   
   Naučio sam... kada se naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvek sidriti negde drugo.
   
   Naučio sam... da treba deliti reči koje su nežne i mekane, jer češ ih sutra možda morati pojesti.
   
   Naučio sam... da je osmeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
   
   Naučio sam... da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati šta ću napraviti u vezi toga.
   
   Naučio sam... da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rasdost događaju dok se uspinješ.
   
   Naučio sam... da je dobro davati savet samo u dva slučaja: kada ga netko traži ili kada je pitanje života i smrti.
   
   Naučio sam... kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati.
   
   Naučio sam... što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. 

"...

Zahvaljujući dugotrajnoj kontaminaciji spektaklom naša se svest popela do tog stupnja degenerisanosti da sadašnji poredak uzimamo ne kao nešto društveno konstruisano, proizvoljno, što može biti i ovako i onako, već kao nešto bogom dano, kao nešto prirodno, neminovno, nepromenljivo. Sistem ne staje na tome da pojedinca dovede do apatičnog bespogovornog učešća u sistemu hijerarhije i eksploatacije, već ga, uvođenjem u proces obrazovanja, uči ,,gvozdenim zakonima'' društvenog funkcionisanja, koji, pored toga što su predstavljeni kao neprikosnoveni i neupitni, u sebi sadrže prikrivenu apologiju dominantnog političkog kursa zarad očuvanja statusa quo.

Više se ne radi o eksploataciji čoveka od strane čoveka, sam je sistem postao takav da je eksploatacija imanentna njegovoj strukturi; ljudi mogu biti samo njegove apologete, ali ga ne mogu kontrolisati. Sistem se otrgao kontroli i sam je postao instanca kontrolisanja. Naravno, ovaj zaključak ima izuzetaka, jer se sistemom može upravljati, ali samo na način koji neće moći da izmeni njegovo ustrojstvo. Promena sveta nije moguća iznutra, iz sistema.

Ljudi kojima je data prividna moć kontrole i koji se nalaze na vrhu hijerarhije, nemaju moć neophodnu za izmenu sistema. Oni su deo hijerarhije, ali ne kao njen aktivni činilac, već kao simptom hijerarhije, nešto u čemu se ona odražava; preciznije, sam poredak zahteva ljude koji će biti na višim stupnjevima hijerarhije kao i one koji će biti na nižim. Borba među njima za privilegovanije položaje unutar hijerarhije zahtev je samog ustrojstva sistema; ali privilegovaniji položaji ne omogućavaju kontrolu nad njim.

Revolucija je jedno karnevalsko poigravanje sa hijerarhijom. I ona mora biti efikasna na svakom društvenom nivou, počev od institucija obrazovanja, preko ostalih sektora u okviru podele rada i društvenih uloga, pa do samog vrha centra moći. Niži društveni segmenti najčešće samo reprodukuju poredak imanentan vrhu piramide. Udar na svaki niži, potčinjeni stupanj vladajućeg uređenja je udar na samo uređenje, ili makar u sebi sadrži potencijal za takav krajnji udar. Ukoliko potčinjavanje učinimo sramnim u osnovnoj školi, ono će postati sramno i u celokupnosti odnosa u kojima živimo.

Pošto u hijerarhiji pronalazimo jedan od suštinskih problema protiv kojih se borimo, ne možemo biti tolerantni prema bilo kojoj drugoj ideološkoj tendenciji, jer sve one u sebi sadrže zalaganje za hijerarhiju i njeno tolerisanje.

Kompromis sa stvarnošću u ime životnog realizma zapravo je sinonim potiskivanja one pobune u individui koja bi mogla dovesti do nove vrste senzibilnosti i do novog oblika egzistencije. Pomirenje pojedinca sa normiranom društvenom stvarnošću nije ništa drugo do sputavanje autentičnog razvitka ličnosti. Nije rešenje samoubistvo, već borba. Tada sve postaje moguće.

(Doći će smrt i imaće tvoje oči, FreedomFight br.13)

Naslov za ovaj izveštaj o mome zivotu, uzeo sam iz jedne školske sveske plavih korica, u kojoj je upisan kaligrafskim rukopisom na prvoj strani kao neka vrsta posvete. Posveta je nešto duza nego moj prepis, ona glasi: "Sečaj se večkrat na tvoju prijateljicu Vali", a završava se uskličnikom i datumom 7. V 1945.
Već odavno, ako mi sveska slučajno padne pod ruku, ove me reči ispune pokajničkom tugom, a danas mi se čini da one mogu da posluze kao ironičan komentar razdoblja koje sam proziveo. Zašto? Zato što se zapravo jedva sećam ličnosti koja je posvetu napisala, tako da večno sećanje na koje ona poziva kao da se ruga ne samo meni i "mojoj prijateljici Vali" nego i čitavoj ozbiljno zamišljenoj našoj prošlosti što se sad izmiče u nepostojanje, u propast.


Aleksandar Tišma (Sečaj se večkrat na Vali)

Ђорђе Балашевић - Један од оних живота


"...  Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…   
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće…   
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…   

     Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć…   
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…   

     Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona…   
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno…  Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…   
       
      Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…"

“Pitam čulnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ja sam ja, i misli na svoje telo.

Pitam misaonog čoveka: ko si ti? A on odgovara: dva stranca vidim u sebi, i  ja se probijam između njih gostujući čas u jednom čas u drugom. I misli na instinktivnu i svesnu dušu svoju.

Pitam duhovnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ima neko u dnu duše moje, pružim ruke da ga dohvatim, no vidim da bi mi za to trebale ruke duže od vasione. Pitaj Njega ko sam.”

Vladika Nikolaj

Ђорђе Балашевић "DODIR SVILE" 
   
"...Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim...   

Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem..."   

"...I na poslednjoj ploči nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzičara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakački pevao Titu, u martu sedamdeset i osme...   

Čujem da kolege nisu?   
Zašto? Nisu ih zvali?   
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo. 
Ali neću dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum...   

Savest mi je, znači, čista?   
O, koješta. Naravno da nije...   

Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo 
spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa "Triput sam video Tita", to je tek nezamisliva ljiga...   

I ja sam video Tita maršala...   

Legendu tu... Slobodotvorca...   

Čoveka tog... Druga i borca...   

Tada sam ja video Tita drugi put...   

Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman 
da napišem i "Triput sam video feldmaršala Geringa", samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojčicu i njenu lepu mamu."   

   

… опроштајно писмо Габријела Гарсије Маркеса...

     „Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем.
Ствари бих ценио, не по оном што вреде, већ по оном што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да за сваки минут који проведемо затворених очију губимо 60 секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.
       Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући откривеним не само тело већ и душу.
Боже мој, кад бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања.
Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица...
Боже мој, када бих имао један комадић живота...
Не бих пустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим, да их волим.
Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав.
Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују.
Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете.
Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу већ са заборавом.
Tолико сам ствари научио од вас, људи...
Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица.
Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут, прст свога оца, да га је ухватило заувек.
Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када треба да му помогне да се усправи.
Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу нажалост почети да умирем...”

You talking to me?!


Moj je sin, kad se rodio, bio najljepši na svijetu! Pedeset i pet centimetara dugačak, četiri kilograma i trideset težak. Oh, rekla je moja nona, šta je? Uhvatila ga je lagano za bradicu, zašto nisi došao doma na biciklu? Svi smo se smijali. Imam fotografiju. Veliki dan! Noću je spavao,danju se smijao.Na početku se čovjek ne snalazi, beba iziskuje totalnu pažnju, nemaš ni sekunde vremena. Ne možeš stati i razmisliti, što je ovo?! Nakon šest, sedam mjeseci, sjedneš. Hej! Leži u krevetiću, u lijevoj ručici drži uho od zeca, u majušnim ustima dudu koja skače, ne spava, uspavljuje se, gledaš ga…Hej?! Što se sa mnom događa? Vrije mi u trbuhu, oči su mi mokre, ruke nemirne, smiješim se, tresem se, htjela bih ga zgrabiti, strpati u sebe, pojesti, da nikad, nikad, nikad ne ode od mene to mirišljavo, milo, drago stvorenje, to biće koje ću voljeti zauvijek! Strašan osjećaj! Voljeti nekoga bezuvjetno!

Nikad se nije budio urlajući. Ujutro bih ugledala dva blistava komadića čokolade, okice njegove. Ljubavi moja, ljubavi moja, govorila sam. Pokazivao mi je četiri bijela zuba. Da ste nas čuli, činilo bi vam se da nesuvislo grgljamo. Gll, blll, ga, ga, bglll, baaaam, tuuuk! Smijeh! Mi smo razgovarali.

Nije lako opisati osjećaje koji te tresu kad sa sinom šećeš. Kosica mu miriše. Gricka ti bradu malim zubima! Smije se na sav glas, vidio je purana, smijeh mu skače u štucanje…Progutat ću te, sad ću te progutati, govorila sam mu dok mi je držao male, debele ruke oko vrata. A mekota rupice pokraj njegove sitne, ključne kosti?! Da ste ikad svoj nos stavili u to krasno mjesto, znali biste o čemu govorim. Ne, ne bih vam dozvolila da njuškate moga malog sina! Ne, nisam sina voljela samo dok je bio beba! Ma, ne... Krenuo je u prvi razred. Jednom mu je iz ušiju curila krv. Mislila sam da će mi umrijeti! Neki mu je dečkić torbom razbio glavu. Ovo nije lijepo, ovo što ću reći, poželjela sam dečkića zatući?! Nisam se mogla prepoznati. Ubiti dijete?! Recite mi, možda znate odgovor, ima li život smisla kad ti umre dijete? Dvadeset i šest godina živjela sam bez njega. Taj se život ne računa. Moj je pravi život počeo kad sam uvalila nos u njegovu mokru, tamnokosu glavu. Nisam jedina, milijuni majki njuškaju svoje bebe i sada, ovoga časa.

Diplomirao je…Moj sin je danas mladi muškarac. Ne bacam mu se oko vrata, ne zabijam mu nos u kosu, ne njuškam mu rupu pokraj velike ključne kosti. Nisam mama kakva sam bila, a opet, ista sam osoba. Još ću vam nešto reći, znate to, ako imate djecu, ipak ću reći, djecu čovjek, kako rastu, sve više voli. Naše srce iz normalnog ritma ne izbacuju samo bebe. Ponekad pijem kavu u onom kafiću na katu, kroz prozor možeš vidjeti Korzo, ljude kako hodaju, oni tebe ne vide. Pa ugledam sina, kako, visok, jedri. Ne, oprostite, ne bih vam mogla opisati osjećaje koji me griju dok gledam svoga sina, na ulici, među tolikim nevažnim, sitnim, bezličnim, sivim ljudima. Mamin voljeni muškarac! O čemu govorim? Ne želim biti gruba, volim biti gospođa pod kontrolom, više nisam mlada mama, nisam ni mlada gospođa, ja sam žena u godinama, od mene se očekuje pristojnost i samokontrola…Pa ipak…Ljudi su tako rijetko ono što se od njih očekuje. Ma, htjela sam reći, kad je u igri život moga jedinoga sina, baš i nisam fina, civilizirana gospođa.

Tražite da budem potpuno jasna. Vi volite suvisle ljude. Dobro, reći ću. Slušam, čitam, gledam, govori se, naši će momci, vršnjaci moga sina, krenuti u Irak?! Ne bih htjela ulaziti u neke detalje! Ne želim ući ni u kakve detalje! Ne zanimaju me detalji! Nešto ću reći o osjećajima koji u meni vrište, kad pomislim…Moj sin, moj jedini sin, moja jedina, vječna, prava ljubav, mogao bi ostati negdje u Iraku žuta, kruta, mrtva, napuhana…Moj bi sin mogao, negdje u Iraku, ležati pokraj ceste, napuhani, bijeli leš, a iračke muhe bi mu gmizale po mrtvim očima?! ?! Ovo nije lijepo, ovo što ću vam reći. I neka ne ostane među nama, pričajte o tome, govorite, slobodno govorite okolo…Kad bi se tako nešto dogodilo, našla bih kuju koja ga je tamo poslala, iskopala joj oči, sprašila metak u glavu, udavila je golim rukama! To me straši. Taj gubitak samokontrole! A, eto, baš tako osjećam! Da li sam jedina? Mi mame, sve smo nekako iste. Bolesno, neizlječivo, zauvijek zaljubljene u svoje sinove. Vidite, o tome bi morale voditi računa mame koje misle naše sinove slati u Irak. Te mame, te mame, neka tamo pošalju svoje sinove! Neka iračke muhe piju mrtve oči njihovih sinova! Neka napuhana, mrtva tijela njihovih sinova razvlače divlji, gladni irački psi! Neka one u crnoj, plastičnoj vreći, u hrpi krvavog, crvivog mesa prepoznaju majicu svoga sina! Neka gnjilim tijelima svojih sinova plaćaju ono što Hrvatska, navodno, duguje Americi! Ej, kurve, ostavite našu djecu na miru!


Vedrana Rudan

Јереј Симон Туркић - Опрости им,оче

"...На дохват руке ми је маслачак.
Своју жуту главу не крије од метака и снајпера. Ако му откинем главу неће се побунити. Дали је то савршена смиреност какву би ми људи требали имати?
Камо среће да смо сви ми, сав наш род Српски као Свети Серафим, спустили сјекире наше, пушке наше пред овом браћом нашом у чијим венама тече иста крв као и нашим, па да видимо шта ће бити. «Да смо ми прави Хришћани не би било незнабожаца», прочитао сам код Светог Јована Златоустог. Да смо ми Срби прави Христоносци не би било рата. Наша браћа који су у великој заблуди да смо им ми највећи непријатељи сјетили би се да им је савјест њихова непријатељ. И њима и нама највећи непријатељ није онај ко може да убије тијело, него онај човјекомрзац који «душу свргава у пакао огњени»! Сва природа слави свога Творца, једино ми људи као круна творевине окренути смо од Господа и ево нас гдје смо. Окренути браћа браћи са пушкама и убојитим оруђима.
Добро је Маринко рекао, нисам ја достојан да говорим о Богу.
Тек сам кренуо да учим духовну азбуку а већ «попујем» мојим саборцима! Како сад да се измирим са Маринком, и не само са њим? Како да прескочим баријеру коју је непријатељ створио између нас.
Пошао бих сада, овог момента извинио се Маринку али он би то схватио као спрдање. Остао је понижен мојим излагањем на рову. У праву је кад је рекао да сам «кукавица». И јесам кукавица! Да сам храбре душе не бих се бринуо да тијелом показујем неку храброст и наводим на погибао. Требао сам ћутати и у тренуцима када је човјекомрзац наговарао Маринка да говори. Требао сам се молити Богу за Маринка, да га Господ избави од вражијих обмана и да спасе и мога брата и мене. Немоћан сам да овим умом и помраченом душом спасем и себе и оне поред мене.
И њега и себе доведох у тјелесну опасност а уједно удаљих од Истине, Пута и Живота. Боже, опрости ми! Дај ми мудрости и смирења да ћутим језиком. Причам и сада без употребе језика. Причај са Богом много а са људима мало, кажу Оци. И до сада сам много причао у себи, али нисам знао да ме Неко чује. Да из себе могу да се обраћам Ономе Који нас све, па и мене бједнога, истински љуби и милује.
Вјерујем Господе, али зачас дуне бура као кроз Просјек и усковитла све у мени. Сва личност се поремети и превлађује тијело. Бјес се зацари, сине мржња , машта ломи и руши, гордост иде пут небеса. Та олуја душе прија ми и ја се не бих никада ни побунио ни пробудио из мртвог сна да ме Ти не помилујеш Спасе мој. Слава Ти!
Кротост, смирење, трпљење и љубав једва се виде у мојој олуји. Једва Те назирем у свемиру моје душе. Ах, колико сам грјешан..."