"Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje".

"Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog."

"Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu."

"Mrtve treba sahraniti, zbog sebe."

"Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?"

"Teško će se sporazumijeti dva čovjeka koji misle različito. - Lako će se sporazumijeti dva čovjeka koji misle."

"Kunem se vremenom, koje je početak i završetak svega, da je svako uvijek na gubitku".

M. Selimović, Derviš i smrt

Kada je, jednog lepog prolećnog popodneva, španskom slikaru El Greku došao prijatelj u posetu, našao ga je u mračnoj sobi, kapci na prozorima bili su zatvoreni.

- "Izađi napolje na sunce", pozvao ga je prijatelj.

- "Neću sad", odgovorio je El Greko. "To bi uznemirilo svetlost koja blista u meni".

Voleo sam da igram klikere po Čuburi i Neimaru. Znate naša deca, uglavnom, ne znaju tu igru? Sada se igraju kompjuterima. Sede po svojim dečijim sobama i pilje u ekrane na kojima se smenjuju pruge, brojevi i slogovi. Nešto zuji, a nešto svetluca. Prazno, pa trepće!
U Beogradu se više nigde ne mogu kupiti klikeri. A, bilo ih je toliko! Sećam se olovaca, mermeraca, zemljanaca, staklenaca, amerikanaca...
Boze, kako se brzo promenio stari, jučerašnji svet! Da bismo bili srećni, bila nam je dovoljna samo jedna rupa, izdubljena u utabanoj čuburskoj zemlji i dva, tri klikera u dzepu. ako ste bili vešt igrač, mogli ste pomoću svoja dva zemljanca, osvojiti mermerac veliki kao golublje jaje i još pride, tri olovca, izvadjena iz nekog kuglagera. Pitam se kakvi će da budu odrasli ljudi, deca koja se igraju kompjuterima? Istina, ja se u kompjutere nimalo ne razumem i pomalo me je strah od njih (da me ne uvati struja!  ) ali kakvi će ljudi da porastu od tih malih osamljenika, koji nikada nisu uprljali ruke grešnom čuburskom zemljom, niti se ikada potukli zbog nepravde u igri klikerima? Verovatno, neki fini, ugladjeni i obrazovani ljudi sa naočarima. Istina, takvih nam je potrebno što više, ali hoće li oni sami da budu srećni?


Momo Kapor (011)

OTAC JE KUĆA KOJA SE GRADI


... a, on kaže:

"Šijaj lijevo, šijaj lijevo, jebo te bog."

"On" je moj otac, a scena se odigrava na čamcu, u Cavtatu, godine i neke, kad ja, u kupaćim gaćicama bordo boje, sa strašnom erekcijom, veslam svog oca i njegovu njemačku koku, kojoj kroz bikini vire dlake, a ja umirem od želje...

Ja još ne znam da će se "ON", moj otac, ubiti za par mjeseci, meni je sve lijepo - prvi put u životu lijepo...

...jer, tog proljeća se moj otac rastavio od žene koja me je, iz samo njoj znanih razloga, mrzjela toliko da me je čak dovela do te faze da sam i ja, skoro, počeo mrziti nju.

...spakovo je stvari u jedan jeftini, kartonski kofer, poljubio moju sestru Mirnu, uhvatio me za ruku, zaplakao i rekao:

"Idemo, sine. Ti i ja."

Uselili smo se u Kranjčevića 9/4, stančić od trideset i osam kvadrata, gdje sam ja, prvog dana, namontirao svoj Suprahon gra­mofon, kupio singl Beatlesa, sa pjesmom Hey Jude, i zamolio tatu da sluša sa mnom...

On me zagrlio, pravio se da mu se sviđa pjesma, a onda rekao: "Umoran sam sine, strašno sam umoran. Hajde i ti sada spavati." (A bilo mu je tek četrdeset i jedna godina.)

Ujutro mi je napravio čaj i sendviče sa kokošjom paštetom i ja nikad više u životu nisam okusio ništa ukusnije.

Otišli smo te godine na more - bolje reći, on me je natjerao, jer moje Sarajevo je meni vazda bilo preče od svakog mora.

...sad sam tu gdje jesam: pored Cavtata, u Ljutoj, sa Engleskinjom po imenu Prudence, a moj otac je toliko ponosan što sam i ja uhvatio koku, pa gazdi Mati kaže da je sve na njegov račun, da će se uskoro vratiti, da ja ništa ne brinem...

...pijem Lederer pivo i strašno se bojim (iako već nisam junfer, jebao sam na redaljku Ražu na Gorici), pošto nikad nisam poljubio curu...

...vraća se on, sav blistav i lijep, a, bogami i Njemica dobra k'o dobra, hoće da plati:

"Šta je bilo?"

"Dvaput skuše, dvije salate, dvije pepsi i dvadeset piva."

"Ko je popio dvadeset piva?"

"Vaš mali."

"Jesi li ti popio dvadeset piva?"

"Ne znam, tata, nisam brojao."

"Idi, kupaj se..."

"Zašto?"

"P'jan si."

"Nisam tata..."

"Nisi pijan nakon dvadeset piva?!"

...proći će par dana, a ja ću se, u šatoru, pored Prudence, probu­diti od silne galame:

moj otac, s isukanim nožem, hoda po kampu i okuplja ljude u hlad, da im se ne bi desilo ono što se njemu desilo, da ga je potre­fio "toplotni udar"....

...plačem i molim ga da spusti nož, a on mi stavlja hladne obloge na glavu:

"Ne boj se, sine, ništa se ne boj - tata te, tvoj tata te čuva."

Za pola sata su stigla ambulantna kola iz Dubrovnika - htjeli su mog oca, na silu, strpati u auto, a ja sam rekao da prvo trebaju ubiti mene prije nego što to urade...

... tata nije htio primiti injekciju za smirenje sve dok meni nisu dali "lažnjaka", s destilovanom vodom, a onda su ga odveli...

Prošlo je tri mjeseca i ja svakog utorka i četvrtka idem u bolnicu da posjetim svog starog. Nosim one pizdarije koje se obično nose po bolnicama, pričam šuplje riječi čovjeku kojeg volim najviše na svijetu:

"Sve će biti u redu, tata - samo ne brini. Sve će biti u redu, vjeruj mi."

Grli me vrelom rukom i kaže:

"Sine, samo me izvadi odavde. Daju mi stalno neke injekcije - ja ih pitam "Zašto?", a oni mi kažu: Da ti istjeramo to ludilo iz glave. "Molim te, sine, izvadi me odavde."

"Hoću tata, hoću tata..."



* * *

Nisam tada uspio, tata - možda sam bio premlad ili sam te previše mrzio što si me ostavio samog, što mi više nikog na svije­tu nije bilo da mi kaže kako da veslam, što sam zaboravio tvoj glas, što samo čuvam tvoj sako i mirišem te jer si ti moja kuća koju gradim.


Dario Džamonja

"...Ja prawim weliku razliku medju ljudima. Prijatelje biram prema njihowom izgledu, poznanike prema dobrom karakteru, a neprijatelje prema njihowom dobrom razumu. Narochito oprezan treba da bude chowek kada bira sebi neprijatelja. Medju onima koje sam ja stekao, nije nijedan bio glup. Swi oni raspolazhu izwesnom duhownom motji, stoga me swi cene..."

"Slika Dorijana Greja" - Oskar Wajld

Ona mi namiruje izgubljeno i dobijam vise nego sto sam zelio da imam. Moje zelje su bile maglovite i rasute, sad su skupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepsem od maste. Njoj priznajem sve sto ja nisam, a opet nista ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrijednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnoscu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba pretvorena u osjecanje. Ljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Stvorio sam je kao divljak svog kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zastita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi...da trazi od njega obicne stvari, da zahtijeva i nemoguce, da osjeca odusevljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek sjestan da bi mu bez njega, strahovi bili preteski, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

M.Selimovic

        


«pa i tada on je branio načela, ja sebe; on miran i siguran, ja uzrujan gotovo razjaren. Govorili smo isto a sasvim drugo. Rekao je: nisu za grešnicima plakali ni nebo ni zemlja. A ja sam mislio: teško čoveku ako su mu mjera nebo i zemlja. Pored istine postoji zabluda...»                                                           

«sve sam to ja,isitnjen, sav od komadića, od osjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od neraspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio i sada više ne znam šta sam u tom kršu.»


«izgubio sam prirodnost i sigurnost, kad sam se susretao sa ljudima. ako sam se smješio, izgledalo je da se ulagujem; ako sam govorio o nevaznim stvarima, izgledalo je da se krijem; ako sam govorio o Bogu i njegovoj pravdi, izgledalo je da sam glup.»

M. Selimovic   "Dervis i smrt" 

 

 


Милош Црњански - Сеобе


  " .........
   Od sveg zivota, razmisljajuci, ostadose mu svetle u pameti i
sad, samo one sjajne, ciste zvezde, i srebrne, sumske putanje
nad kojima se spusta aprilska magla, kojima je projahao u prve
dane svoga braka sa zenom, ziveci u onoj jednolikoj dosadi male
slavonske posade, loveci lisice, a u buducnosti, samo ta bezgra-
nicna, zavejana Rusija, kuda misljase da se odseli, da bi jednom
lakse ziveo i da bi se vec jednom odmorio i smirio.


   ........
   Prazno je dakle bilo, pred njim, zanavek, i uzaludno, za njim
sve sto bese prosao. Nista nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni
ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako
nastavljalo. Do dna medjutim, u sebi, osecao je da je nemoguce
da sve to tako prodje, i kako ga vuce glas neki, u njemu,
obecavajuci mu nesto vanredno, pri svrsetku.
   Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje bese stigao,
uvidev da mu je zivot prosao i da ga vise popraviti ne moze, kao
ni nisku sudbinu svih tih, koji su posli sa njim i koji ce ili
izginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tudjoj volji i za
tudj racun, odrekav se svake nade, on je ipak osecao nesto nad
sobom, kao i to nebo sto je letno vece hladilo.

   Tad svom silinom nagrnuse na njega utisci i misli. Shvati da
se vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao bog te pita gde i ni
za sta. Oseti da ga je zena ostavila sa nejakom, bolesnom decom.
Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, da
ih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave,
da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, zive i mrtve, kao konje
i fiseke. Da izmedju njihovog tumaranja po ratistima i zivota
onih na domu, u barustinama, nema nikakvog smisla, ni veze. Da
sa njim, Vukom Isakovicem, citava ta nemacka carevina, u stvari,
samo zbija sale..."

Dogadja se to u jesenjoj noci kada pada kestenje po asfaltu i kada se cuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja ceznja za nekim ko bi bio dobar, nas, bliznji, intiman i drug. I k tome bi mogli da pisemo pismo. Ispovedili bismo mu sve sto lezi na nama. Pismo bi mu pisali, a njega nema.


Ceznja - Miroslav Krleza
_________________

Иво Андрић - На Дрини ћуприја


"...Kapija je najvažnija tacka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegradani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, „njegova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu“. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pricama prica da su se nosili s vilama i svakojakim cudima i da su morali da zaziduju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu gradevine nego i za korist i udobnost koju ce od te gradevine imati i najdalji naraštaji. I kad covek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može imati na kapiji.

Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavnja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji gradanin može, u svako doba dana i noci, da izide na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara tu iznad zelene hucne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, izmedu tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.

Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ceif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleca i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili nocne casove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri vecitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao vecno iste a uvek na drugi nacin zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih gradana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti kljuc za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholicne bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.

Svakako, ne može se poricati da su Višegradani od davnina važili, u poredenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nade neki gazda štediša i kucenik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se vec njegova deca radaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležuci opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan, druga i nafaka.“

Prica se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuce i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako ucio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni:

-Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naide. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džamadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Focak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogaticanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prode; to je Višegradanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži..."