ма,џабе  ништа без Андрића


"...„Trpež!“ I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da covek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo vece dobro? Covek ne bi bio razumno bice kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od cega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogacuje nas stalno i cini, tako reci, vecnim ono što imamo; ona nas cuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad covek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno cili i nestaje, kida se, troši i izmice, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i ucinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fantasticnom hrabrošcu mucenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.

Od toga zanosa u mislima Gospodicu proce stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u carapu pa se, onako sva ukrucena, teško diže i ode da prigleda vatru u peci. To i nije vatra nego oskudni plamicak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospodici cini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki americki vulkan cijeg se imena više ne seca, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Pode da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi carapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seca se da je nekad, negde u novinama procitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseca mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive, nos crven. Na mahove prode joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospodica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savladuju junaštvom, i idu napred.

Tako Gospodica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrucena, ona ucvršcuje prosenjeno mesto na carapi, provlaci konac pažljivo izmedu žica koje su popustile i razmakle se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojaca i ne ucvrsti to naceto mesto.

I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tacka iz njenog kucanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. I više od toga: da je u velikoj i vecnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapuštena još jedna podmukla pukotina. I cesto, u srecnim trenucima, ta svest poraste do pobednickog zanosa.

A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj carapi. I svaka u pocetku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak, osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednolicnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednolican. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlaceci konac, Gospodica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama, i misli i mašta na svoj nacin i seca se, uporedo ili naizmenice. Sve tako od žice do žice i veceras prolazi pred njom ceo njen život..."


Иво Андрић - Госпођица

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet,nekad mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

(Herman Hese - "Srecan je ko ume da voli")

"Oh, govorio mi je taj jadni bogalj... samo jednom! Moci jednom zagrliti svojim rukama "koga bilo za kime izgaram", kao što kaže Virgilije.
Izgleda mi da bih se, pošto jednom okusim tu radost, lakše pomirio sa sudbinom - da nikad više ne doživim nijednu; da bih se lakše pomirio sa smrcu.
"Tu radost nesrecnice!", rekoh mu,  "zato što si jednom okusio, želeceš još više. Ma koliko ti bio pesnik, mašta u tim stvarima manje muci coveka nego uspomena."
A medutim, koliko sam se puta u casu kad sam trebao da uberem neku radost, naglo od nje okrenuo, kao što bi to ucinio neki asketa.
Nije u tome bilo nikakvog odricanja, vec jedno tako savršeno išcekivanje onoga što bi ta sreca mogla da bude, jedno tako potpuno iživljavanje unapred, da mi ostvarenje ništa novo nije moglo doneti, da mi je ostajalo samo da predem preko toga, znajuci dobro da pripremanje uživanja može da pruži zadovoljstvo samo ako mu oduzme draž i da najlepše oduševljenje obuhvata celo bice samo ako je neocekivano.Ali, bar sam znao da iz sebe odagnam svako ustezanje, stid, zalihe pristojnosti, bojažljiva kole-banja, od kojih culna slast postaje plašljiva i koja pripremaju dušu za grižu savesti posle zasicenja puti. Pun sam bio unutrašnjeg proleca i svi odblesci , sva rasvetavanja i cvetanja koja sam sretao na svom putu izgledali su mi kao njegovi odjeci. Bio sam tako vatren da mi je izgledalo da mogu bilo kome drugom da prenesem svoju vatrenost kao što se prenosi vatra cigarete, i da to samo podstakne moj žar. Otresao sam sa sebe sav pepeo. Iz mojih je pogleda izbijao smeh rasute, beskrajne ljubavi.
Mislio sam: dobrota je samo zracenje srece, a moje se srce davalo svima, samim tim što je bilo srecno.
Zatim kasnije... Ne, nije to bilo ni smanjenje želja, ni zasicenost, to što sam osecao da dolazi s godinama; ali, cesto osecajuci unapred na svojim gladnim usnama vrlo brzo iscrpljivanje uživanja, poseodvanje mi je izgledalo manje vredno od traženja i sve sam više pretpostavljao utoljavanju žedi - samu žed, zadovoljstvu - obecanje zadovoljstva, zadovoljstvu - beskrajno širenje ljubavi.
Teba trenutku reci kao Faust: "Tako si lep! Zaustavi se..."

Andre Gide

О причи и причању


У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.


Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.


Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.


Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: "Уметниково је да ствара а не да говори!" Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.


Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост..."


Иво Андрић приликом уручења Нобелове награде...

..."saznao sam da sve sto vredi,sto najvise vredi,zivi u kratkotrjnim,ustreptalim ljudima...oni prolaze i pronose u sebi sve sto treba da znamo...cak i kad veoma mnogo daju,kada je beskrajno dragoceno to sto su ostavili,najdragocenije uvek odlazi s njima..."

(Nada Marainkovic - "Godisnja doba")

..."Ocajna je to bila setnja...okolo i unaokolo,gore - dole,cas za casom,ni ljudskog bica kome da kaze rec ili koje ce bar da vidi,ni zivotinje, ni ptice,samo svetlucanje udaljenih svetala i hrapava saobracajna vika!Setnja usamljena kao sto je ljudska dusa usamljena od rodjenja do smrti,bez ikakve vodilje sem malog ckiljavog plama sopstvenog slabog duha,upaljenog ko zna gde..."

(Golsvordi Dzon - "Tamni cvet")

Николај Велимировић

БЕСЕДА о васкрсењу мртвих




Али ће рећи ко: како ће устати мртви?

и у каквом ће тијелу доћи? (прва Кор. 15,35)

Апостол Павле унапред зна приговоре, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи а камоли духовним. Безумниче, продужује апостол, ти што сејеш, неће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре, не израста биљка, то јест нешто сасвим различито од семена. Но неверни гледа очима, и не види, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спусти мртав у гроб, а дигао жив. Васкрсење из смрти показује и природа: но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се - веровати у васкрсење уопште, и надати се нашем сопственом васкрсењу, Он је сам васкрсао из гроба, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневног, и сина Наинске удовице и ћерку Јаирову.


Но у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела, дакле, обући ће се они, који су умрли у земаљским телима: нетрулежно замениће трулежно, бесмртно замениће смртно, красно замениће ругобно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен у царску порфиру.


Господе пребогати, не предај нас вечној трулежи, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.




Позајмљено из ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Владике Николаја Велимировића

Cesto bih se zamislio nad srcem koje pruza utociste svima sto dolaze iz pustinje u njegovo svetiste, a za dvolicnog ostaje zaboravljeno i zapecaceno.
Jednog dana,dok smo odmarali s Njim u vrtu narova,
rekoh mu:
"Ucitelju,ti prastas i utjehu pruzas grijesniku i svima slabima i kolebljivima,samo ne licemjeru."
A On rece:
"Dobro si odabrao rijeci svoje kada si nazvao grijesnike slabima i kolebljivima. Ja im prastam slabost njihovu tjelesnu i kolebljivost duha. Jer,slabosti ove na njih svalise njihovi preci ili pohlepa susjeda njihovih.
Ali,dvolicnog ne trpim, jer on rukom svojom namice jaram bezazlenom i popustljivom.
Slabici,koje nazivas grijesnicima,kao ptici su bez perja sto ispadaju iz gnjezda.
Licemjer je strvinar sto ceka na litici smrt pljena svog.
Slabici su ljudi izgubljeni u pustinji. Ali,licemjer nije izgubljen.
On poznaje put, a ipak se smije izmedju pjeska i vjetra."


Halil Dzubran

"Postoje mesta na svetu na kojima nikada nismo bili,ali cim stignemo tamo,zauvek smo promenjeni.Covek ima rodni grad,kucu gde je odrastao i gde se vraca svremena na vreme,ali nekako nas nesto obuzme kada dodjemo u svoju domovinu.Neki to nazivaju zemljom karmickog duga i poznajemo je bolje nego mesta koja su nam najpoznatija.Povijeno drvo,rupa na putu,sapat planina.Tu nam ne trebaju znakovi zato sto vec znamo put i odjednom,sve sto je tu postaje nas dom...

("Holi Pejn "Devicanski cvor")

Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta.
I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi

Paulo Coelho